Sve je to laž.

1993. godine, troškovi francuske države, mereni procentima nacionalnog bogatstva, činili su 25,5 bruto nacionalnog proizvoda (BNP), dok su u 2008. činili samo oko 20 % – dakle, za 5.5 jedinica ili za više od jedne petine manje!

Pa onda otkuda taj deficit i taj dug? Oni se stvaraju jednom sistemskom politikom koju sve vlade vode već tridesetak godina – politikom poreskih olakšica za najbogatije i preuzimanja troškova kapitalista na teret države, na šta dolaze još i troškovi  spašavanja bankara od finansijske krize koja je izbila početkom 2008.

Poreske olakšice i fiskalni pokloni za najbogatije

1986, poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak bila je 65 %. Ona je stalno smanjivana, pa ju je Žospenova vlada, 2000. godine, svela na manje od 50 % , a danas je 41 %. 1986. bilo je trinaest poreskih razreda, a danas ih ima samo pet. A poreske olakšice u korist najbogatijih su uvišestručene (prekomorske investicije, nekretnine, finansije…).

Porez na imovinu, već od početka nedovoljan, sistematski je umanjivan čitavim nizom izuzimanja. Porezi na nasleđe i na poklone su drastično umanjeni i jednom velikom broju bogatstava dozvoljavaju da ih potpuno izbegnu.

Simbolično do nivoa karikature:  poreski štit koji najbogatijima vraća u celini ili delimično njihove poreze (679 miliona eura u 2009).

Isti trend kod poreza na preduzeća

Do 1985. poreska stopa za preduzeća bila je 50 %. Socijalistički ministar Beregovoj ju je 1993. smanjio na 33 % i ta stopa važi i danas. Međutim svakojakim oslobađanjima i povraćajima poreza ili poreskim kreditima realna poreska stopa znatno je umanjena. Za preduzeća ranga CAC 40 (najvažniji francuski berzovni kurs – kurs cena akcija 40 najvećih francuskih kompanija) ta stopa je samo 8 %, a i to samo na oficijelno prijavljene prihode, a ne i na onaj njihov deo koji uspeva da izbegne svaki porez.

Rezultat tih trideset godina poreskih kontra-reformi je znatno smanjenje državnih javnih prihoda.

Međutim, to uopšte nije sve.

Uprkos takvom planskom smanjivanju javnih prihoda, država već godinama preuzima da sama plaća takse i doprinose koje normalno moraju da plaćaju sami vlasnici preduzeća.

Država umesto gazda plaća takse i socijalne doprinose

Porez na poslovanje smanjio je Štros-Kan 1999 (onaj deo koji se plaća na plate zaposlenih), a 2010. ga je ukinuo Sarkozi, zamenivši ga kompenzacijama koje država daje lokalnim zajednicama – tako država svake godine plaća 15 milijardi umesto preduzeća, odnosno umesto njihovih vlasnika.

Država je isto tako preuzela i plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje koje su ranije plaćala preduzeća – to je dodatni budžetski trošak od 22 milijarde svake godine.

Program pomoći bankama i velikim preduzećima posle 2008

Zbog finansijske krize koja je izbila 2008. godine, država je odlučila da pokrene “program oživljavanja” ekonomije i preuzela je na svoj teret spašavanje banki.

U toku tog perioda (2007-2009) deficit i dug su bukvalno eksplodirali: 51 milijarda deficita 2007, 142,5 milijarde 2009; 1 212 milijardi duga 2007, 1493 milijarde 2009. Dodatno smanjenje prihoda usled finansijske krize i mere spašavanja velikih kompanija i banaka (porast troškova) povećali su deficit i dug. U 2010 godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a poslednja objavljena cifra za dug je od 31. marta 2011: 1 646 milijardi.

1982. godine prihodi države bili su 22,5 % bruto nacionalnog proizvoda (BNP). 2009. godine oni su bili samo 15,1 % BNP – za 7,4 poena manje, a to čini 142 milijarde evra manje u državnom budžetu (BNP Francuske je 2009. bio 2000 milijardi evra.)

Da je struktura državnih prihoda ostala ista (tj. da nije bilo poplave mera koje su sve uzastopne vlade donosile u korist najbogatijih i u korist vlasnika preduzeća) 2009-te bi u državnu kasu ušlo 142 milijarde evra više nego što je ušlo, a to je suma koja je jednaka rekordnom deficitu koji je dostignut te godine (142,5 milijarde evra).

To što je istina za 2009. godinu – istina je i za sve druge godine. Da nije bilo potpuno neopravdanih poreskih olakšica kapitalistima – ne bi bilo ni deficita ni duga.

Dakle, tako akumulirani dug zapravo je finansirao poreske poklone, olakšice i beneficije kapitalistima i spašavanje banaka koje su onda nastavile sa špekulacijama.

Zbog toga taj dug nikako nije dug radnika i stanovništva.

(Prevod iz “Informations ouvrieres”, lista francuske Nezavisne radničke partije (POI), od 25. avgusta 2011)

U biblioteci „Proleter“, beogradskog izdavača „Polinom“, upravo se pojavilo srpsko izdanje knjige „Trockizam i trockisti“ uglednog francuskog istoričara Žan-Žak Marija (Jean-Jacques Marie). Mari je renomirani istoričar svetskog radničkog pokreta i Sovjetskog saveza i autor je više od 20 knjiga čiji su stručna vrednost i verodostojnost nesporni. Ovo je prvo izdanje neke njegove knjige na srpsko-hrvatskom jezičkom području, a ujedno i uopšte prva knjiga sa ovakvom tematikom na istom jezičkom području.

Odmah u predgovoru, autor knjige nam saopštava da bauk trockizma opet kruži svetom. Pre 164 godine pojavio se pod imenom bauka komunizma i otada je bezbroj puta sahranjen od buržoaskih i okoloburžoaskih sikofanata svih boja. Kako tada, tako su i danas, u toj grobarskoj hajci na bauka ujedinjene su sve sile starog sveta, a i „obrazovane“ plaćeničke kohorte onih koji im služe a izdaju se za sile novog starog sveta i jedine, bogom i silom trulog svetskog establišmenta dane, predstavnike radničke klase.

Knjiga  „Trockizam i trockisti“ zapravo odgovara na naizgled jednostavno pitanje šta je danas ortodoksni marksizam i ko su ljudi i organizacije koji ga zastupaju i brane, kako se međusobno dele i kako i koliko su prisutni na političkoj sceni pre i posle sloma birokratskih totalitarizama u „socijalističkim“ državama.

Autor nam otkriva istorijsku tajnu da je hajka na trockizam počela banalnim istorijskim falsifikatom o „nepomirljivosti između boljševizma i trockizma“ 1923. godine – onog trenutka kada je bilo izvesno da se Lenjin, paralizovan i prikovan za samrtničku postelju, nikad više neće vratiti javnom životu. Dvojica idejnih tvoraca te hajke – Zinovjev i Kamenjev – ubrzo su se uplašili toga kakvog zloduha su prozveli i pustili u svet i odali su klevetničku i zavereničku tajnu nastanka te najveće prljavštine u istoriji novog doba, što će ih kasnije koštati glave. Otpočeta kao falsifikatorska birokratska intriga protiv leve opozicije u trenutku kada počinje borba za vlast unutar aparata boljševičke partije koja se sve više udaljavala i otuđivala od klase koja ju je stvorila, ta hajka nije prestala ni danas, 88 godina od njenog početka, a klevetnički falsifikat kojim je počela samo je rastao i širio se kao razuzdana lavina najbezočnijih laži u službi monstruoznog aparata totalitarne vlasti uzurpatorske birokratije bez ikakvog socijalnog i istorijskog legitimiteta.

Žan-Žak Mari izričito skreće pažnju na činjenicu da je prvi istorijski „greh“ leve opozicije, greh zbog koga je krštena imenom „trockizma“, bio zapravo njen zahtev 1923. godine da se boljševička partija oslobodi rastuće diktature partijskog i državnog birokratskog aparata i da sebi podčini taj aparat na demokratski način na koji joj je on bio podčinjen dok je Lenjin bio prisutan u političkom i partijskom životu. Taj zahtev izričito je 1923. formulisao Lav Trocki svojom knjigom „Novi kurs“. Lenjinova predsmrtna agonija ohrabrila je birokratiju okupljenu oko Staljina da se odupre tom zahtevu leve opozicije i da povede protiv nje ofanzivu klasičnim birokratskim instrumentarijom: klevetničkim kampanjama, direktivnim smenjivanjima i marginalizacijom vođa i članova leve opozicije i njihovim istiskivanjem iz partijskog i državnog aparata.

Žan-Žak Mari potom prati polazni razvoj staljinističke hajke protiv leve opozicije koja se zahuktava posle Lenjinove smrti, a javne polemike protiv nje zaoštravaju se na dva ključna pitanja: na pitanju unutarpartijske i radničke demokratije u sovjetima i na pitanju Staljinove revizionističke „teorije“ „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“ nasuprot kursu na evropsku i svetsku revoluciji u kojoj su Lenjin i boljševici videli jedinu šansu za opstanak tekovina ruske revolucije. Posebno naglašava činjenicu da je ta „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ ekskluzivni Staljinov patent i da ju je on prvi put javno formulisao tek 1926. godine – dve godine posle Lenjinove smrti i nakon konačnog poraza posleratnog talasa revolucije u Nemačkoj i zapadnoj Evropi. Zapravo, ta nova „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ i teorija „miroljubive koegzistencije“ socijalizma i kapitalizma, odnosno radničke države i svetskog imperijalizma, jesu ideološke formule političkog pakta između staljinističke birokratije i svetskog imperijalizma, pakta koji znači prelazak sa politike klasne borbe na politiku klasne saradnje čija jedina i isključiva svrha je opstanak uzurpatorske birokratske diktature koja zapadnim buržoazijama i njihovim vladama nudi svoje dobre usluge u odbrani političkog status quo-a nastalog posle prvog, a kasnije i posle drugog svetskog svetskog rata.

Inkvizicijski progoni jeretika i lovovi na veštice bezazlena su dečija igra u poređenju sa hajkom na trockizam, sa duhovnim i svakim drugim primitivizmom i surovošću te hajke i kolosalnim ljudskim i materijalnim resursima koji su u njoj angažovani i angažuju se i danas. Staljinova tajna policija (GPU, NKVD, KGB) je svoja dosijea stvarnih i izmišljenih trockista označavala skraćenicom KRTD i ta oznaka na dosijeu bila je isto što i smrtna presuda za nesrećnike kojima je nalepljena. Bez obzira na presudu koju im je izrekao sud ili posebne policijske komisije ti ljudi su najsurovije masovno istrebljivani – ne samo glađu i ledenom studeni gulagovskih konclogora nego i masovnim streljanjima bez ikakve sudske odluke.

Ogroman broj ljudi dospeo je u žrvnje te masovne istrebljujuće hajke a da nikada nije razumeo zašto su zaista optuženi i osuđeni, ljudi koji naprosto niti su znali niti su imali prilike da uopšte saznaju šta je to trockizam i da ikada vide ijednog živog trockistu ili neki trockistički spis. U knjizi Jevgenije Ginzburg, jedne od preživelih svedoka pakla Staljinovih sibirskih konclogora navodi se primer prostodušne ruske seljanke koja je bila uverena da je lažno optužena i osuđena da je traktoristkinja – mada je i traktor jedva ikada videla u svom životu pre hapšenja – i koja se pomirila sa svojom zlehudom sudbinom shvativši da ona nije nikakav izuzetak i da su stotine hiljada njenih sapatnika isto tako osuđeni na pravdi boga i po besmislenim policijskim optužbama. Otkud „traktoristkinja“? Nesrećna žena je tu reč brkala sa rečju „trockistkinja“ koja joj nije značila baš ništa i koju je prvi put čula od policijskih islednika. Ponekom današnjem blaziranom čitaocu to može izgledati kao smešan debilizam, ali to je okrutni debilizam birokratske staljinističke diktature, a ne njegove neuke nevine žrtve. I nije nimalo smešan.

Knjiga Žan-Žak Maria nije nikakva pričine priče priča kako je to većina pisanija o trockizmu već od vremena njegovog prvog javnog pomena. To je savesno istoriografsko istraživanje i počiva isključivo na činjenicama koje su iscrpno dokumentovane nespornim istorijskim izvorima. Knjiga minuciozno i dokumentovano prati razvoj izraza trockizam i svih eksplicitnih i implicitnih značenja koja su mu pridavana od njegovog nastanka do današnjih dana, a isto tako i istorijski nastanak i razvoj organizacija u celom svetu koje su sebe smatrale i smatraju trockističkim.

Površni buržoaski i okoloburžoaski posmatrači i „analitičari“ često antagonizam između službenog „komunizma“, (tj. staljinizma i njegovih ogranaka i izdanaka: titoizma, maoizma, hodžizma, kimilisungizma, čaušeskizma, hošiminizma, kastrizma… ) i trockizma pokušavaju da „tumače“ tobožnjim „narcizmom malih razlika“ i „prirodnom netrpeljivošću između srodnika“. To je ona vrsta „analitičara“ i „teoretičara“ koji su jakobinsku revoluciju i termidorsku kontrarevoluciju skloni da tumače samo ličnim sklopom i slučajnim ideološkim hirovima ili omaškama političkih vođa tih velikih istorijskih socijalnih i političkih borbi. Ta škola površnog i debilnog „psihologizma“ masovno se promoviše moćnom etabliranom medijskom i akademskom mašinerijom na celoj planeti i njen je zadatak da ispod sedam gora i sedam mora, ispod ogromnih, neprozirnih i zaglupljujućih oblaka dima, prašine i opskurne mistifikacije, zakopa buntovničku i prevratničku tajnu klasne borbe kao pokretača i determinatora svekolikog istorijskog razvoja ljudske civilizacije. Govoriti o klasama i klasnoj borbi krajnje je nepoželjno, nepristojno, „necivilizovano“ i „politički nekorektno“ u današnjoj situaciji potpunog istorijskog sloma vlasničke klase i njenog socijalnog sužavanja na vladajuću imperijalističku socijalnu grupicu koju čini mnogo manje i od jednog stotog dela promila stanovništva planete, a koja u svojim rukama koncentriše sva bogatstva čovečanstva i svu političku moć nad njim. Takva vlast nad ljudskim rodom može i mora počivati samo na laži i neprosvećenosti i sistematskom masovnom zaglupljivanju.

Autor pokazuje kako je posle drugog svetskog rata, trockizam i Četvrtu internacionalu „prisvojilo“ i ne malo radikalnih ideologa sitne intelektualne buržuoazije svakojakog političkog i ideološkog porekla. Neki među njima su sebe smatrali ili smatraju velikim „trockistima“, mnogo većim i od samog Lava Trockog sa kojim, za njegova života, nikada nisu bili ni u kakvoj političkoj ljubavi i prema kome su uvek bili s druge strane barikade. Takav je, npr, slučaj sa karikaturalnim britanskim, ponekad i „trockističkim“, teoretičarima“ tipa Tonija Klifa i Teda Granta koji ni Trockom ni Četvrtoj Internacionali nikada nisu ni smeli ni mogli ni hteli prići ni na puškomet, a kamoli se još i nazivati trockistima u vreme osnivanja Četvrte Internacionale. Kao što su lako „prisvojili“ te „revolucionarne etikete“ posle drugog svetskog rata, još lakše ih se, kao „nezahvalnih hipoteka“, odriču danas radi ugodnog mestašca u močvarnoj baruštini i glibu korumpiranog i svakojakim opskurantizmima preplavljenog „civilnog društva“ i „nevladinih organizacija“, izdašno finansiranih od svih reakcionarnih vlada i još reakcionarnijih okolovladinih fondacija.

Knjiga Žan-Žak Maria daje ključ za rasvetljavanje i razumevanje jedne od naizgled najvećih misterija modernog sveta – kako su u furioznoj borbi svih svetskih moćnika protiv buntovničkog pokreta čije organizacije u celom svetu pre WWII nikada nisu okupljale više od desetak hiljada aktivista pobijeni milioni i desetina miliona ljudi kao „trockisti“. Staljinističko vođstvo KPJ, u zemlji u kojoj nikada nije bilo ni jednog jedinog javno deklasiranog trockista i nikakve trockističke organizacije, mnogo revnosnije, ostrašćenije i svirepije se bori protiv trockizma, nego protiv ijedne buržoaske političke partije ili tendencije, nego protiv vladajuće monarho-fašističke diktature jugoslovenske buržoazije? Nema klevete koju su uspeli smisliti mračni i morbidni Staljinovi propagandisti koja nije prenešena na stranicama „Proletera“ (organa KPJ od 1929. do 1943. godine) kao bespogovorni kategorički imperativ za svakog člana partije.

Žan-Žak Mari daje, dakle,  ključ za razumevanje tajne čudovišne borbe protiv trockizma koja je zapravo vrlo jednostavna: to nije nikakva borba protiv same ličnosti Lava Trockog kao, uz Lenjina, najznačajnijeg vođe ruske revolucije i protiv njegovih malobrojnih organizovanih opozicionih pristalica – to je borba protiv marksizma kao revolucionarnog jedinstva teorije i prakse klasne  borbe proletarijata, to je borba protiv svakog, i elementarnog i rudimentarnog, pokušaja nezavisnog političkog organizovanja i artikulacije klasne borbe radničke klase, ljudi koji žive od svog, a ne od tuđeg rada. To je, mutatis mutandis, ista ona borba koju su buržoaski i feudalni ideolozi vodili protiv marksizma i komunizma od trenutka kada su ovi stupili na istorijsku scenu i najavili nezavisno političko organizovanje proletarijata sa ciljem oslobodilačke proleterske revolucije.

Žan-Žak Mari icrpno pokazuje da trockizam nije nikakav poseban pogled na svet i da nikada nije ni pretendovao da to bude. Pokret koji se danas naziva trockizmom nazivao je sebe boljševizmom-lenjinizmom i odbacivao je naziv trockizam sve do smrti Lava Trockog, njegovog najvažnijeg vođe i teoretičara. Jednako kao i lenjinizam, on je samo odlučna i dosledna primena i zastupanje marksističkog pogleda na svet u svom vremenu, marksističkog metoda naučne analize i nezavisnog klasnog organizovanja i klasne borbe proletarijata u konkretnim istorijskim okolnostima najvećeg i najmračnijeg talasa svetske imperijalističke reakcije i stravičnog lanca katastofalnih poraza svetskog proletarijata, lanca otvorenog pobedom fašističke reakcije u Nemačkoj, najmoćnijoj i najvažnijoj imperijalističkoj zemlji Evrope. Ta pobeda fašizma i lanac katastrofa koji je došao s njom i koji je kulminirao užasima Drugog svetskog rata nisu bili mogući bez presudne pomoći i saradnje staljinizma, te prave pete kolone imperijalističke kontrarevolucije u radničkom pokretu, perfidne i gangsterski beskrupulozne pete kolone koja ga je politički i organizaciono kontrolisala i dezorganizovala i razoružavala pred ofanzivom fašističkih hordi u službi krupnog nemačkog kapitala.

Po sistemu „držte lopova“, staljinizam i njegov međunarodni aparat sve do avgusta 1939. vode klevetničku hajku protiv trockizma i trockista optužujući ih da su „agenti međunarodnog fašizma“. To je period u kome Staljin pokušava da sklopi savez sa „demokratskim“ imperijalizmom protiv njegove fašističke verzije. A kada ga „demokratske“ imperijalističke buržoazije – panično uplašene pretnjom proleterske revolucije uprkos izričitim staljinističkim garantijama da će tu revoluciju sabotirati i sprečiti politikom „miroljubive koegzistencije“ i „narodnih frontova“, tj. politikom klasne saradnje nasuprot marksističkoj politici klasne borbe – uvere da su nesposobne za ikakav ozbiljan antifašistički savez, on pravi zaokret od 180º i sklapa zloglasni savez sa Hitlerom, savez koji će trajati do 22. juna 1941. kada ga Hitler „verolomno“ (Staljinova izraz) raskida i napada Sovjetski savez. Taj savez uopšte nije bio samo ugovor o nenapadanju i ekonomskoj i političkoj saradnji, nego je bio i ugovor o prijateljstvu i ideološkom i političkom zbližavanju. Izraz fašizam i sav njegov negativni sadržaj i negativne konotacije tada, bukvalno preko noći, nestaju sa stranica ruske i Kominternine štampe. Trockisti se  od trenutka potpisivanja pakta Hitler-Staljin više ne nazivaju agentima prijateljskog međunarodnog fašizma, nego agentima imperijalističkih plutokratija Engleske, Francuske i SAD. Staljinizam i njegovi derivati se u svojim političkim paničnim cik-cak zaokretima mogu miriti i sarađivati sa svakom formom buržoaske reakcije, ali nikako ne i sa trockizmom i trockistima, nikako ne sa marksizmom i doslednim zastupnicima nezavisne klasne borbe proletarijata.

Nažalost, iako govori i čita slovenske jezike, pa i srpski, Žan-Žak Mari nije mogao da detaljnije obradi nesrazmerno veliku ulogu koju su u „borbi protiv trockizma“ imali jugoslovenski staljinisti i Josip Broz Tito („najveći sin svih naroda i narodnosti u svemiru i šire“, čije pravo nacionalno poreklo je i danas strogo čuvana zagonetka i tajna, jednako kao i njegov stvarni identitet). Razlog za to je u banalnoj policijskoj činjenici da su jugoslovenske istorijske arhive (arhive KPJ na prvom mestu) još uvek najzatvorenije arhive od svih arhiva u svim novim „tranzicionim“ državama nastalim razbijanjem Jugoslavije i Sovjetskog saveza. Te arhive su još uvek pod pečatom strogo čuvane državne tajne i čuvaju ih Titovi „demokratski“ i „nacionalni“ naslednici i nastavljači. Taj kontinuitet tajnosti o zločinima staljinističkog i titoističkog totalitarizma još od pre drugog svetskog rata do današnjeg dana najjasnije odaje tajnu udbaškog rodnog mesta današnje „tranzicione demokratije“. Nećemo se nimalo začuditi kada jednog dana u tim arhivima nađemo najsramnije dokaze za već danas očiglednu činjenicu: da su svi uticajni „demokrati“ u Srbiji bili i ostali banalni saradnici i doušnici terorističkog aparata tajne policije (Udbe, DB, BIA-e, CIA-e) i da ih je upravo taj aparat rasporedio u vođstva skoro svih srbijanskih političkih stranaka, sindikata i „nevladinih“ organizacija.

Posle zabrane KPJ 1920 godina, direkcija KPJ je premeštena uglavnom u Moskvu i podčinjena najpre zinovjevskom a potom staljinističkom glajhšaltovanju kadrova i političke linije – sa jednom kratkom epizodom pod buharinovskim vođstvom Kominterne (oko šestog kongresa Kominterne).

KPJ je osnovana 1919. godina kao najsnažnija KP na Balkanu, a zabranjena je i desetkovana policijskom represijom već krajem 1920. godine – nakon velikog uspeha na izborima 1920. Uprkos tome, KPJ do 1928. godine održava četiri svoja prva kongresa, a onda u narednih 20. godina ne održava nijedan. Peti kongres KPJ održan je tek u leto 1948. godine. Taj period od 20 godina (1928-1948) je period rigidne staljinizacije KPJ, staljinizacije koja kulminira sa likvidacijom CK Milana Gorkića (Josip Čižinski) 1937. i imenovanjem Josipa Broza Tita za generalnog sekretara 1940. godine (a ne 1937, kako se to tvrdi u službenim legendama).

Frakcijske podele boljševičke partije posle Lenjina zahvatale su uglavnom aparat KPJ u Moskvi i nisu prenošene u partijsku organizaciju u zemlji. U KPJ se nikada nije formalno konstituisala nikakva trockistička frakcija. Uprkos tome,  težište političke aktivnosti direkcije KPJ i njenih organa u periodu staljinizacije je upravo na borbi protiv trockizma. „Proleter“, glavna publikacija CK KPJ od 1929. do 1942. skoro da nema broja u kome se borbi protiv trockizma ne daje centralno mesto, a sadržaj te borbe uglavnom se prenosi iz Staljinovih moskovskih publikacija i po direktivama staljiniziranog aparata Kominterne.

Današnjem, a i ondašnjem, neobaveštenom čitaocu može i mogla je izgledati čudna i potpuno proizvoljna ta furiozna hajka protiv trockizma u partiji u kojoj nikada nije bilo nikakve konstituisane trockističke frakcije i u kojoj se nikada niko nije javno deklarisao kao trockist. Staljinistička borba protiv „trockizma“ zapravo je bila rđavo prikrivena borba protiv svakog pokušaja marksističke, revolucionarne artikulacije klasne borbe proletarijata. A revolucionarna orijentacija u klasnoj borbi proletarijata itekako je imala svoje realne i duboke, moćne korene u marksističkim tradicijama KPJ nasleđenim od balkanskih radničkih partija, od kojih su dve (Srpska socijaldemokratska partija i bugarski „tešnjaci“ – levo krilo bugarske Socijaldemokratske partije) pripadale onoj revolucionarnoj manjini u Drugoj Internacionali koja je zajedno sa ruskim boljševicima i menjševicima glasala protiv ratnih kredita u svojim nacionalnim parlamentima i koja je zajedno sa boljševicima osnivala Komunističku internacionalu paralelno sa osnivanjem KPJ.

Staljinistička borba protiv trockizma u Kominterni i KPj zapravo je bila formula i kodno ime borbe kontrarevolucionarne parazitske staljinističke birokratije protiv kontinuiteta tih revolucionarnih proleterskih tradicija, protiv tradicija marksizma i boljševizma-lenjinizma, protiv klasne borbe koju je ta birokratija izdavala i gušila svojom politikom klasne saradnje izražene u formuli „miroljubive koegzistencije“ i „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“. Te revolucionarne tradicije nisu bile ukorenjene samo u organizacionom aparatu KPJ, nego i u njenom najširem članstvu i u balkanskim radničkim masama i ni najkrvavije Staljinove i Titove birokratske čistke ih nikada nisu u potpunosti iskorenile. Zahvaljujući upravo vitalnosti tih potiskivanih i istrebljivanih tradicija, mobilisane radničke mase i članstvo KPJ su u izuzetnim istorijskim okolnostima Drugog svetskog rata mogli prinuditi svoje birokratizovano vođstvo da raskine sa buržoaskom državom  i da stane na čelo NOB-a i jugoslovenske socijalističke revolucije i osvoji vlast u njima.

Razmere staljinističkih čistki u KPJ zaista su bile monstruozne. Skoro sav stari rukovodeći kadar partije uništen je u Staljinovim konc-logorima i u kazamatima Staljinove tajne policije, NKVD-a. Pobijeno je oko 1000 rukovodećih kadrova KPJ, a od 7 generalnih sekretara KPJ, samo Tito i Triša Kaclerović su umrli prirodnom smrću (Triša Kaclerović samo zahvaljujući činjenici da se već 1928. godine demoralisan povukao iz svake političke aktivnosti). Od ostalih petorice, samo je Đuru Đakovića ubio otvoreni klasni neprijatelj – policija kraljevine Jugoslavije – dok su Filip Filipović, Sima Marković, Jovan Mališić i Milan Gorkić (Josip Čižinski) pobijeni u Sovjetskom savezu. Milan Gorkić je streljan u Moskvi već u junu 1937, ali je „Proleter“ tek u maju 1939. objavio saopštenje CK KPJ da je Gorkić isključen iz partije kao „frakcionaš i štetočina“. Njegov glavni politički „zločin“ bio je taj što je, na osnovu neposrednih praktičnih iskustava evropske klasne borbe, kritikovao politiku „narodnih frontova“ u Španiji i Francuskoj 1936. Drugi Gorkićev „zločin“ bio je taj što je samog Josipa Broza Tita tretirao kao običnog smušenog mediokritetskog aparatčika Kominterne i NKVD-a. Svi jugoslovenski dobrovoljci u Internacionalnim brigadama u španskom građanskom rat – osim onih koji su bili gangsterske ubice u službi NKVD-a, Staljinove tajne policije – sumnjičeni su i optuživani za trockizam i ne malo njih je, po Titovom naređenju, likvidirano u partizanskim jedinicama  tokom oslobodilačkog rata 1941-1945 (Žikica Jovanović-Španac, Ivan Antonov-Srebrenjak, Ratko Pavlović-Ćićko, Marko Orešković…)  Njihov najveći „zločin“ bilo je to što su se na konferenciji jugoslovenskih komunista, dobrovoljaca u internacionalnim brigadama, u Barceloni 1938, jednoglasno izjasnili protiv Titovog preuzimanja CK KPJ i za to kandidovali Blagoja Parovića koga je ubrzo potom u Španiji likvidirao Vlajko Begović, jedan od NKVD egzekutora.

Prvi javni glas iz redova staljiniziranog vođstva KPJ, glas koji je progovorio o masovnom staljinističkom teroru protiv svih, pa i jugoslovenskih, komunista bila je knjiga Živojina Pavlovića, člana Gorkićevog CK KPJ iz 1937. godine. Bežeći od staljinističke represije, Živojin Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu objavio knjigu „Bilans sovjetskog termidora“. Zahvaljujući ugovoru o saradnji između Staljinove vlade i vlade kraljevine Jugoslavije i svežeg diplomatskog priznavanja  SSSR od strane Kraljevine Jugoslavije (nakon Hitlerove okupacije Francuske i njegovog konačnog osvajanja zapadne Evrope), aparat KPJ je uspeo da od vlade Cvetković-Maček izdejstvuje zabranu te Pavlovićeve knjige i najveći deo njenog tiraža zaplenila je policija već u štampariji, a potom i uništila, ali je knjiga ipak preživela i dočekala i nova izdanja 1989. i kasnijih godina. Šezdesetih godina, kopije te Pavlovićeve knjige  masovno su  cirkulisale u redovima opozicione komunističke omladine u Jugoslaviji. U predgovoru te svoje knjige Živojin Pavlović kaže:

„Još od prvih procesa i streljanja u Moskvi, mnogima od nas bilo je jasno da je tamo počeo konačni obračun između staljinske birokratije sa jedne, i starih boljševičkih kadrova koji su ostali verni starim partijskim principima i njenom programu sa druge strane. Jasno je bilo i laiku da je u pitanju, ne borba između revolucije i „špijuna i izdajnika“, već da je u pitanju borba oko zavođenja ličnog režima kome se na čelu nalazi Staljin, a protiv stvarnih šefova boljševičke partije, pobornika demokratije u istoj i prava autokritike članova partije. Retki su bili, takođe, oni koji su verovali u istinitost vešto insceniranih procesa i nemogućih optužbi i samooptužbi. Naprotiv, svi oni koji su poznavali unutrašnje borbe u Boljševičkoj partiji, kao i do koje su mere doprle zaoštrenosti između pojedinih shvatanja, znali su da je u pitanju početak definitivne likvidacije opozicionih grupa i zavođenje lične diktature Staljina i njegove klike, a to je bilo moguće samo na leševima opozicionara raznih nijansi, zapravo svih onih koji su bili protiv diktature jedne ličnosti u partiji, i koji su pamtili u istoj druga vremena. Jasno je bilo, takođe, da su opozicionari pokušali još jednom, i poslednji put, da sačuvaju partiji koliko-toliko lenjinski karakter i njene osnovne principe, unutrašnju demokratiju i pravo kritike, i da isprave greške koje je birokratija napravila prilikom nasilne kolektivizacije i industrijalizacije zemlje, ali da je taj pokušaj utopljen u krvi od strane kremaljskih termidoraca na čelu sa Staljinom.

No, i pored toga što smo bili ubeđeni u lažnost optužbi i izlišnost ovakvog načina likvidacije opozicije starih boljševika (kada je ostalo mnogo čovečnijih sredstava na raspolaganju staljinskoj birokratiji), „disciplina“ nas je sprečavala da se stavimo na stranu progonjenih, na stranu žrtava staljinske klike, i da ustanemo protiv ovog izlišnog i žalosnog krvavljenja. Ta „disciplina“, koja u našem rečniku ne znači ništa druto do slepa pokornost, ne partiji, nego kliki koja joj se momentalno nalazi na čelu, sprečila nas je da ustanemo u odbranu političkih zatvorenika i osuđenika i da za njih tražimo bar ona prava koja tražimo za naše političke jednomišljenike od buržoaskih režima, jer ta prava, nažalost, nemaju u boljševičkoj Rusiji ni komunisti nekonformisti. Da smo to učinili prvih dana klanja u Moskvi, kao što je mislio Rapoport i ostali, sačuvali bi na taj način bezbroj života ruskih komunista, čime bismo izvršili našu komunističku dužnost i skinuli sa sebe odgovornost moralnih saučesnika u ovim užasnim pokoljima starih boljševika.

Pored „discipline“, razlog ovog zločinačkog ćutanja ležao je još u tome, što smo verovali da će same ruske mase i pored sveg terora, a naročito partijsko članstvo, moći kroz partiju, ako ništa drugo, a ono bar zaustaviti masovni pokolj najboljih partijskih kadrova. U ovo smo verovali, jer na žalost, naročito mi koji smo bili izvan Rusije, imali smo još iluziju o pravima članstva sa jedne, i nismo imali pojma o užasnom teroru koji je GPU zaveo u SSSR-u sa druge strane. Najzad, ćutali smo i zbog toga što je međunarodna situacija bila vrlo teška te smo smatrali da nije trebalo učiniti ništa što bi moglo ubiti poverenje radničkih masa izvan Rusije u Sovjetsku Uniju, kao i da je to unutrašnja stvar Boljševičke partije, čije će članstvo umeti prebroditi i ovu krizu bez velikih posledica po režim, i sačuvati partiju od rascepa. Verovali smo da će ruski proletarijat, koji je znao i umeo srušiti carizam, znati i umeti, takođe, obuzdati i ovu šaku birokrata i nasilnika, koji su tamo zaveli režim, u kome jedna bivša princeza ili princ, imaju više prava nego jedan boljševik, bivši predsednik Sovjetske vlade.

I zbilja, da se ovaj staljinski teror nije proširio i na ostale strane komunističke partije, članice Kominterne, pa i na samu Kominternu, kao i da nije došlo do saveza između Hitlera i Staljina, prešli bismo preko svega ovoga, uvek u nadi da će se reakcija partijskog članstva osetiti, a simptomi su se osećali skoro u celoj Sovjetskoj Uniji. Ali, kada je izvršen pokolj i stranih komunista, i kada je docnije došlo do otvorenog saveza između Hitlerovske Nemačke i Staljinske Rusije, kada su se prvi put, jedna pored druge, zalepršale zastave srpa i čekića i kukastog krsta, puklo nam je pred očima da je tamo u pitanju početak likvidacije boljševizma, zavođenje lične diktature Staljinove i proširenje staljinskog terora i na strane partije, koje bi na taj način postale obične agenture moskovske policije i njenih šefova, a to dalje znači likvidirati u tim partijama demokratiju i pravo kritike, te dovršiti klanje svih komunista nekonformista i na strani kao i u Sovjetskoj Uniji. Zavesti i u njima režim slepe pokornosti nekom puzavcu, koji još ima poverenje staljinske policije.“

Zbog te knjige, Tito je Živojina Pavlovića streljao krajem 1941. godine u Užicu, prvom makar i samo privremeno oslobođenom gradu u okupiranoj Evropi, – nakon bezuspešnih pokušaja da mu najsurovijom torturom iznude lažno priznanje da je uvek bio „fašistički i policijski agent“  infiltriran u vrh KPJ. Pavlović je umro hrabro i nije poklekao pred svojim staljinističkim krvnicima.

Svi jugoslovenski komunisti koji se nisu pokorno priklanjali Staljinu, politici „narodnih frontova“ i Staljinovom paktu sa Hitlerom 1939-1941. proglašavani su trockistima i bili su određeni za odstrel. Svi koji su, protivno partijskoj disciplini, čak i samo od početka aprila (kada je Jugoslavija okupirana) pa do jula 1941. odbijali da fašističke okupacione trupe u Jugoslaviji i trupe kvislinškog ustaškog režima Ante Pavelića posmatraju kao saveznike Sovjetskog Saveza i Kominterne (a time i KPJ), bili su najsurovije progonjeni upravo od KPJ. Jedna od najtragičnijih epizoda tog progona 1941. godine je sabotiranje begstva hrvatskih komunista koji su bili zatočeni u ustaškom logoru Kerestinec kod Zagreba. U tom logoru likvidirano je preko 300 jugoslovenskih komunista i antifašista koji su izveli oružanu pobunu, savladali stražu i uspešno pobegli iz tog konc-logora, ali su onda bili prepušteni uništenju od ustaških trupa jer im Titov staljinizirani aparat KPJ nije obezbedio obećanu podršku i pomoć da se prebace u partizanske odrede u hrvatskim i bosanskim planinama.

Nakon što je Staljin, u pokušajima da jugoslovensku socijalističku revoluciju  potpuno potčini interesima Kremlja, ekskomunicirao KPJ iz Kominforma i zapretio vojnom intervencijom u Jigoslaviji, Četvrta Internacionala je odlučno stala u odbranu jugoslovenske revolucije i od imperijalizma i od staljinizma i na tim pozicijama je ostala i onda kada je raskinula sve političke veze sa Titovom birokratijom – kada je ova glasala za američku intervenciju u Koreji (1950).

Uprkos krvavim staljinističkim čistkama koje su desetkovale komunističku partiju Jugoslavije, uprkos sistematskoj demoralizaciji i dezorganizaciji koje je staljinizam godinama sejao u svetskom, pa i balkanskom radničkom pokretu, revolucionarna mobilizacija masa i članstva KPJ oslobodile su Jugoslaviju, razvlastile kolaboracionistički kapital i prinudile KPJ da posle rata odbije da se pokori političkom, ekonomskom i socijalnom diktatu Kremlja. Ta snaga prinudila je Tita da 1948. stane na stranu jugoslovenske revolucije protiv njegovog moskovskog „hazjajina“ (gazde).

Do ponovne organizovane i javne pojave trockizma, boljševizma-leninizma, u Jugoslaviji dolazi posle masovnog talasa radničkih štrajkova i studentskih demonstracija u 60-tim godinama prošlog veka. Taj talas masovne radničke i omladinske mobilizacije zaustavio je masovna otpuštanja radnika i tržišne reforme započete 1963 – reforme koje su zapravo bile početak stupanja jugoslovenske birokratije, pdo pritiskom imperijalizma, na put kapitalističke restauracije.

U 1971. dolazi i do prvog srpsko-hrvatskog izdanja 6 Trockijevih knjiga („Izdana revolucija“ u 2 toma, „Permanentna revolucija“, „Između imperijalizma i revolucije“, „Novi kurs“, „Terorizam i komunizam“ i „Književnosti i revolucija“), ali odmah potom i do policijske represije i do javnog političkog suđenja studentskoj trockističkoj grupi koja je uhapšena početkom januara, a osuđena u julu 1972. godine na kazne zatvora od po 2 godine zbog osnivanja Inicijativne grupe za revolucionarnu radničku partiju Jugoslavije. Prevodilac ovog srpskog izdanja ove knjige, Pavluško Imširović, danas već veteran Četvrte internacionale, bio je jedan od uhapšenih i osuđenih na tom procesu i jedini je koji se tada pred sudom javno i otvoreno izjasnio kao trockista.

Jugoslovenska sekcija Četvrte Internacionale delatna je i danas i u prvim je redovima nezavisne borbe radničke klase u bivšoj Jugoslaviji i, zajedno sa drugim nezavisnim radničkim aktivistima, okupljenim u Radničkom političkom savezu, izdaje Jugoslovensku radničku tribinu na programskim osnovima borbe protiv rata i eksploatacije, protiv privatizacije i ukidanja radnog prava, za pravo na rad, mir i besplatno obrazovanje, za obnovu nezavisnog radničkog pokreta i nezavisnih radničkih sindikata i političkih organizacija, za proterivanje svih stranih trupa sa Balkana, protiv imperijalističkog mrvljenja i rekolonizacije Balkana, za nezavisnu i slobodnu Balkansku federaciju svih naroda Balkana, za obnovu socijalističke i federativne Jugoslavije kao jednog od prvih koraka ka toj balkanskoj federaciji slobodnih balkanskih naroda. Zajedno sa nezavisnim radničkim organizacijama Evrope i celog sveta, okupljenim u Međunarodnom radničkom savezu, Radnički politički savez vodi odlučnu borbu protiv supranacionalne i totalitarne Evropske unije, luđačke košulje koju USA imperijalizam navlači svim nacijama Evrope da bi ih podčinio svom svetskom protektoratu – za slobodnu evropsku federaciju slobodnih i suverenih evropskih naroda. Radnički politički savez je jedan od osnivača Međunarodnog radničkog saveza, osnovanog početkom januara 1991. na svetskoj otvorenoj radničkoj konferenciji u Barceloni na programskoj osnovi Manifesta protiv rata i eksploatacije, Manifesta koji je usvojila ta osnivačka konferencija.

 
Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.

Odbrana SSSR-a za Trockog je od prvog dana nakon Oktobarske revolucije pa sve do njegove smrti istorijski imperativ klasne borbe svetskog proletarijata. Jednako kao i odbrana svih socijalnih i političkih tekovina svetskog proletarijata i odbrana oslobodilačkih antiimperijalističkih pokreta porobljenih zemalja.

Za ruske marksiste, Oktobarska revolucija uvek je bila deo svetske proleterske revolucije i njen razvoj i sudbinu smatrali su u potpunosti zavisnom od razvoja i sudbina svetske revolucije i tumačili su ih isključivo u kontekstu svetske klasne borbe. O „socijalizmu u jednoj zasebnoj zemlji“ i „miroljubivoj koegzistenciji“ –  formulama kontrarevolucionarnog pakta staljinističke birokratije sa svetskom imperijalističkom buržoazijom – u boljševičkoj partiji nije bilo, niti je i moglo biti, ni reči pre 1926. godine, odnosno pre političke ofanzive staljinističke termidorske reakcije u izolovanoj i građanskim ratom iznurenoj radničkoj državi.

Za boljševike isto tako nije bilo nikakve sumnje da su oni pobedili u ratu protiv unutrašnje buržoaske kontrarevolucije i protiv vojne intervencije 14 buržoaskih država ne samo snagama radničke i seljačke Crvene armije, nego pre svega snagom revolucionarne mobilizacije evropskog i svetskog proletarijata, proleterske revolucionarne mobilizacije koja je podsekla krila inostranoj vojnoj intervenciji provi Sovjetskog Saveza. Lav Trocki je i u tom ratu bio glavni organizator, strateg i idejni inspirator Crvene armije, a u isto vreme i neumorni graditelj Komunističke internacionale – svetske partije socijalističke revolucije. Odmah posle građanskog rata on je, uz bolesnog Lenjina, glavni vođa odlučne borbe protiv prvih birokratskih deformacija mlade sovjetske države i Komunističke partije.

Do 1933. godine, strategije leve opozicije, frakcije boljševika-leninjista, uprkos svim represijama i progonima kojima je bila izložena od strane staljinističke termidorske reakcije, bila je strategija lojalne opozicije unutar sovjetske države i partije, opozicije usmerene na pridobijanje većine mirnim i legalnim sredstvima i reformističkim metodima unutar boljševičke partije i sovjetske države pri narednoj revolucionarnoj mobilizaciji i prvoj značajnoj pobedi svetskog proletarijata, pre svega proletarijata zapadne Evrope.

Staljinistički termidor definitivno je prešao Rubikon kontrarevolucije svojim presudnim doprinosom pobedi fašizma u Nemačkoj i, u situaciji trijumfa svetske reakcije, krupnim koracima je zagrabio ka 18. brimeru Josifa Džugašvilija – ka uspostavljanju neprirodnog i neviđenog u ljudskoj istoriji totalitarnog bonapartističkog režima koji najsurovijim terorom brani svoj totalni politički monopol unutar sovjetske države i međunarodnog radničkog pokreta.

No, glavna protivrečnost na čijoj nestabilnoj i promenljivoj ravnoteži opstaje taj novi birokratski totalitarni režim ipak nije unutrašnja protivrečnost radničke države nego je protivrečnost između svetskog proletarijata i svetskog imperijalizma – svetske proleterske revolucije i svetske imperijalističke kontrarevolucije. Svet je u epohi imperijalizma postao isuviše „globalizovan“ (kako bi se to danas reklo) da bi dozvolio ikakve prevashodno autonomne socijalne, ekonomske i političke razvoje ijednog naroda, razvoje koji nisu pre svega determinisani opštim kontekstom svetskih socijalnih, ekonomskih i političkih borbi. Staljinistička birokratija se uzdigla i konstituisala kao autonomna politička snaga u sasvim izuzetnoj istorijskoj situaciji – situaciji u kojoj ni svetski proletarijat ni svetska buržoazija nisu bili sposobni da svoj sukob dovedu do kraja i konačnog razrešenja svojom pobedom. Svetska kriza imperijalizma i kriza revolucionarnog vođstva svetskog proletarijata omogućile su sitnoburžoaskoj birokratiji da decenijama igra autonomnu političku ulogu i nametne se kao partner imperijalizmu u okviru svetske kontrarevolucionarne alijanse.

Na taj  kvalitativni skok u razvoju svetske reakcije 1933. godine, a s njim i u evoluciji staljinizma kao birokratske termidorske reakcije u mladoj radničkoj državi, Trocki i leva opozicija odgovaraju tako što čine naredni korak u svojoj socijalnoj i političkoj dijagnozi i prognozi dalje borbe za Sovjetski savez i protiv staljinizma. Stadij birokratske deformacije bespovratno je prešao u birokratsku degeneraciju (перерождение) i parazitska birokratska izraslina na telu radničke države više se ne može lečiti terapijom mirnih reformi, nego se mora odstraniti hirurškim rezom radničke političke revolucije. Celokupan kasniji istorijski razvoj – do današnjih dana – u potpunosti potvrđuje validnost Trockijeve  socijalne dijagnoze i političke prognoze za SSSR:

“Sovjetski Savez izašao je iz Oktobarske revolucije kao radnička država. Podržavljenje sredstava za proizvodnju, nužan uslov za socijalistički razvitak, otvorilo je mogućnosti brzog rasta proizvodnih snaga. Ali, aparat radničke države je u međuvremenu pretrpio potpunu degeneraciju, preobrazivši se iz oruđa radničke klase u oruđe birokratskog nasilja nad radničkom klasom, i – što dalje to više – u oruđe sabotaže privrede. Birokratizacija zaostale i izolovane radničke države i pretvaranje birokratije u svemoćnu privilegovanu kastu pokazuje se kao najubedljivije – ne samo teorijsko nego i praktično – opovrgavanje teorije socijalizma u jednoj zemlji.

Na taj način, režim SSSR-a sadrži u sebi žestoke i preteće protivrečnosti. Ali, on je i dalje režim degenerisane radničke države. To je socijalna dijagnoza.

Politička prognoza ima alternativan karakter: ili će birokratija – sve više postajući organ svetske buržoazije u radničkoj državi – srušiti nove forme svojine i odbaciti zemlju ka kapitalizmu, ili će radnička klasa srušiti birokratiju i otvoriti put ka socijalizmu.”

Hirurški rez političke revolucije ima za cilj odstranjenje parazitske birokratske izrasline i odbranu i očuvanje tela radničke države – povratak na vlast politički ekspropriisane radničke klase, obnovu demokratije radničkih sovjeta (savjeta) na svim nivoima i odbranu njenih revolucionarnih socijalnih i ekonomskih tekovina: društvene svojine, planske privrede usmerene na zadovoljenje ljudskih potreba a ne na proizvodnju profita, pune zaposlenosti, prava na besplatno školovanje itd… Marksizam jasno razlikuje između istorijski slučajnog degenerisanog političkog režima birokratije i socijalnih i proizvodnih odnosa kojima je taj režim, sticajem izuzetnih istorijskih okolnosti, uspeo da nametne svoju totalitarnu uzurpatorsku vlast. Zbog toga on bezuslovno brani te socijalne i proizvodne odnose od svake unutrašnje i spoljašnje pretnje. Zbog toga je odbrana SSSR konstanta u političkoj borbi Lava Trockog i Četvrte internacionale.

U Programu prelaska (1938), Lav Trocki tu konstantu revolucionarne proleterske strategije formuliše na sledeći način:

„Istrebljenje starog boljševičkog pokolenja i revolucionarnih predstavnika srednjeg i mlađeg pokoljenja još više je narušilo političku ravno težu u korist desnog buržoaskog krila, u korist birokratije i njenih saveznika u zemlji. Odatle, tj. s desna, u najbližem perioddu može se očekivati sve odlučniji pokušaji perestrojke socijalnog režima SSSR-a i njegovog približavanja “zapadnoj civilizaciji”, pre svega u njenom fašističkom obliku.

Ta perspektiva daje veoma konkretne dimenzije pitanju o “odbrani SSSR-a”. Ako sutra buržoasko-fašistička frakcija – nazovimo je “frakcija Butenko – krene u osvajkanje vlasti, onda će “frakcija Rajs” neizbežno zauzeti svoje mesto sa druge strane barikade. Našavši se u položaju privremenog saveznika Staljina, ta frakcija će, naravno, braniti ne Staljinovu bonapartističku kliku, nego socijalnu osnovu SSSR – svojinu koja je preoteta od kapitalista i podržavljena. Ako  “frakcija Butenko” uđe u vojni savez sa Hitlerom, onda će “frakcija Rajs” štititi Sovjetski savez od vojne intervencije i na unutrašnjoj i na svetskoj areni. Svako drugačije ponašanje bilo bi izdaja.

Ako je, na taj način, nemoguće unapred odricati mogućnost – u strogo definisanim slučajevima – “jedinstvenog fronta” sa termidorskim delom birokratije protiv otvorene ofanzive kapitalističke kontrarevolucije, to glavni zadatak ipak ostaje rušenje same termidorske birokratije. Svaki novi dan njene vlasti razlaže i slabi socijalističke elemente privrede i povećava šanse kapitalističke restauracije. U tom smeru deluje i Kominterna, Staljinova agentura i saučesnik u gušenju španske revolucije i u demoralizaciji međunarodnog proletarijata. “

Isti stav bezuslovne zaštite Četvrta internacionala razvija i prema birokratskim radničkim državama izgrađenim na svetskom talasu revolucionarne mobilizacije proletarijata i naroda pri kraju i posle drugog svetskog rata. Iako su od samog svog nastanka pod kontrolom staljinističke birokratije i njenih satelita, Četvrta Internacionala i te države posmatra kao revolucionarne tekovine svetskog proletarijata – a ne kao nekakvu puku ekstenziju staljinizma i ratni plen Staljinove totalitarne imperije – i uzima ih u zaštitu protiv spoljašnjih imperijalističkih pretnji i protiv unutrašnjih kontrarevolucionarnih snaga i tendencija. U nekim zemljama te države izgrađene su u autonomnim revolucionarnim pokretima rođenim u borbi za nacionalno oslobođenje protiv okupacionih režima, borbi koju su kontrolisale staljinizovane nacionalne sekcije Kominterne. To je bio slučaj u Kini, Jugoslaviji, Vijetnamu i Albaniji.

Socijalna i politička priroda reformističke i staljinističke radničke birokratije i njihova uloga u radničkom pokretu  u suštini je sitnoburžoaska -  intermedijarna (posrednička). Njena socijalna pozicija između dve osnovne klase izlaže je pritiscima obeju i intermedijarne klase se ranije ili kasnije raspadaju pod tim pritiscima. U jednom periodu ravnoteže ona uspeva da i jednom i drugom od osnovnih klasnih tabora obezbedi neki njihov vitalni interes – proletarijatu da garantuje svoju zaštitu njegovih revolucionarnih socijalnih tekovina protiv imperijalističke kontrarevolucije, a kontrarevoluciji da garantuje izolaciju i lokalizaciju revolucije u okvirima „socijalizma u jednoj zemlji“ i „miroljubive koegzistencije. Takva njena, u biti reakcionarno centristička, politika moguća je samo u situaciji ravnoteže i uzajamne blokade osnovnih socijalnih snaga i zbog toga se sva strategija i svi napori birokratije koncentrišu na održavanje i produžavanje takvog reakcionarnog status quo-a. Metod njenog održavanja te ravnoteže i uzajamne blokade snaga svetske revolucije i kontrarevolucije svodi se na političku dezorijentaciju i eksproprijaciju proletarijata – na njegovo obezglavljivanje – istrebljenje njegovih revolucionarnih kadrova i revolucionarnog vođstva. Ona pri tome ne preza ni od najcrnjeg fašisoidnog preventivnog terora protiv revolucionarnog proletarijata. Njen jedini princip i najviša vrednost je politička vlast po svaku cenu i za taj cilj je spremna na svaki politički savez. U situacijama izuzetnog zaoštravanja klasne borbe, ona čini značajne „revolucionarne“ ustupke mobilisanim eksploatisanim masama – da bi zadržala svoju vlast i svoju političku kontrolu nad njima. Primeri Kine, Jugoslavije, Albanije, Vijetnama, Kube, nedvosmisleno potvrđuju Trockijevu hipotezu da birokratija i sitna buržoazija u izuzetnim istorijskim okolnostima mogu na putu raskida sa imperijalizmom biti prinuđene da idu dalje nego što to žele:

“Međutim, ne može se unapred odricati mogućnost da, pod uticajem potpuno izuzetnog sticaja okolnosti (rata, poraza, finansijskog sloma, masovnog revolucionarnog uspona i sl), sitno buržoaske partije – uključiv i staljiniste, budu prinuđene da na putu raskida sa buržoazijom odu dalje nego što bi to one htele.”

Upravo takav izuzetan sticaj okolnosti doveo je do pobeda revolucije u Kini, Jugoslaviji, Vijetnamu, Albaniji i Kubi. Pod pritiskom mobilisanih milionskih masa radnika i seljaka staljinističke partije bile su revolucijom prinuđene na prilagođavanje radi opstanka – da uzmu vlast i zadrže kontrolu nad novim radničkim državama koje od početka nastaju kao birokratske radničke države po uzoru na degenerisanu sovjetsku radničku državu.

Politički uticaj i snaga staljinizma počivali su na zloupotrebi oduševljenja masa za socijalističku revoluciju i njene tekovine. Svaka pobeda Crvene armije izazivala je revolucionarnu mobilizaciju masa koje su od tih pobeda očekivale ispunjenje svojih snova i aspiracija. To je cena koju je staljinizam morao plaćati za svoju političku uzurpaciju i svoje prevarantske maskarade – mase su doslovno shvatale njegova obećanja i laćale su se same njihovih ostvarenja sopstvenim sredstvima i metodima (primeri iz istočne Nemačke), a buržoazije tih zemalja bile su isuviše ništavne, isuviše slabe i kompromitovane saradnjom sa fašizmom, da bi mogle, čak i uz pomoć američkog imperijalizma, biti ikakav solidan saveznik i oslonac staljinizmu u gušenju revolucionarnih mobilizacija masa u tim zemljama. Slom tih nacionalnih buržoazija i raspad njenih državnih aparata doveli su do političkog vakuuma (?) koji je mogao biti ispunjen ili revolucionarnim organima radničke vlasti ili nametanjem vlasti staljinističkog aparata i njegovo preuzimanje odgovornosti za izolovanje, lokalizaciju i gušenje revolucionarne mobilizacije masa.Tako su nastale nove birokratske radničke radničke države u zemljama istočne Evrope (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska, Istočna Nemačka.)

Staljinizam je dobio mandat imperijalizma da proširi svoju vlast na te zemlje i svojim sredstvima i metodima spreči proletersku revoluciju u njima – podela zadataka i odgovornosti u borbi protiv svetske revolucije i za odbranu kontrarevolucionarnog status quo-a jeste pravi smisao Teherana, Jalte i Potsdama. Zauzvrat, staljinizam uspešno sabotira i izdaje revoluciju u Grčkoj, Italiji i Francuskoj i omogućava obnovu buržoaskih država u njima

Kakvi god da su bili neposredni Staljinovi motivi i apetiti u pogledu Istočne Evrope, proširenje tekovina oktobarske revolucije i uspostavljanje novih birokratskih radničkih država pod kontrolom staljinizma ne bi bili mogući bez moćnog talasa revolucionarne mobilizacije evropske i svetske radničke klase krajem i posle Drugog svetskog rata. Nove birokratske radničke države tekovina su proleterske revolucije jednako kao i degenerisana sovjetska država pod vlašću bonapartističke parazitske birokratije.

U svim tim državama, staljinizam je imao jednu prelaznu eksperimentalnu fazu – fazu „narodnih demokratija“ – u kojoj je pokušao da pod svojom vlašću uspostavi poredak „mirne klasne koegzistencije“ proletarijata i buržoazije unutar jedinstvene „mešovite države i ekonomije“. Taj eksperiment ga dovodi do prve posleratne krize i početka raspada, do sukoba sa jugoslovenskom revolucijom i surovih čistki u aparatima svih komunističkih partija u novim birokratskim državama, ali i do odustajanja od eksperimenta „unutrašnje klasne koegzistencije“ i „mešovite ekonomije“ i prinuđuje ga da ekspropriiše buržoaziju i podržavi sredstva za proizvodnju.

Staljinistička posleratna sabotaža i gušenje proleterske revolucije u zemljama zapadne Evrope (pre svega u Italiji i Francuskoj) nisu dovele ni do kakve pobede i razmaha kontrarevolucionarne reakcije. Uprkos sitnoburžoaskim birokratskim aparatima, taj revolucionarni uspon doveo je do osvajanja značajnih socijalnih i političkih tekovina u uslovima obnove kapitalizma i buržoaske države u tim zemljama pod egidom američkog kapitalizma, jačanja tradicionalnih masovnih organizacija radničke klase, sindikata, socijaldemokratskih i staljinističkih partija, do osvajanja tzv. „socijalne države“. Jačanje masovnih nacionalno-oslobodilačkih u imperijalističkim kolonijama takođe je tekovina tog revolucionarnog uspona tokom i posle drugog svetskog rata, a politička dominacija sitnoburžoaskih vođstava u tim nacionalnim revolucijama direktan je rezultat kontrarevolucionarne politike staljinističkog internacionalnog aparata. Revolucionarni proletarijat smatra svojom tekovinom i te nacionalne revolucije i brani ih od svih pretnji imperijalizma, uprkos njihovim reakcionarnim sitnoburžoaskim vođstvima.

Klasna borba proletarijata i buržoazije ne može se zaustaviti nikakvom sitnoburžoaskom politikom klasne saradnje i „pomirenja“ i ona stalno iznova ugrožava reakcionarni status quo  uspostavljen nakon drugog svetskog rata. Borba svetske buržoazije i svetskog proletarijata nemilosrdno mrvi sve intermedijarne socijalne i političke snage situirane između tih osnovnih društvenih klasa modernog društva. Kao i sve druge sitnoburžoaske snage, sitnoburžoaski staljinistički internacionalni aparat i njegovi derivati izloženi su stalnom dvostrukom pritisku – pritisku proletarijata, sa jedne, i pritisku imperijalizma sa druge strane – na koji odgovara sve većim ustupcima imperijalizmu i sve većim oslanjanjem na imperijalizam, sve većom ekonomskom i političkom zavisnošću od imperijalizma.

Taj razvoj svetske klasne borbe za 45 godina posle drugog svetskog rata doveo je do eksplozije staljinističke birokratije, njenog internacionalnog aparata  i njenih derivata po nacionalnim i svim drugim šavovima pred neposrednom pretnjom političke revolucije. Vrhovi birokratskih aparata odriču se svoje dotadašnje relativne političke autonomije i pod neposrednom komandom imperijalizma razvijaju strategiju privatizacijske tranzicije u formi demokratskih kontrarevolucija u birokratskim radničkim državama.

Glavno političko sredstvo „demokratske“ privatizacijske tranzicije bilo je raspirivanje svih mogućih šovinizama i njihovo korišćenje za izazivanje „etničkih“ sukoba i ratova. Eksperimentalni poligon za razvijanje te tranzicione strategije, po rečima Rolana Dime iz 1991. godine, bila je Jugoslavija u kojoj je razvoj ka generalnom štrajku i političkoj revoluciji zaustavljen ratom velikih sila i „nacionalnih“ birokratskih nomenklatura protiv svih naroda Jugoslavije i razbijanjem federalne države na marionetske „nacionalne“ bantustane . Isto tako su to bile i Baltičke republike i Kavkaz. Ta pretnja ratom iskorišćena je za razbijanje SSSR-a u decembru 1991. godine – pučističkom odlukom Jeljcina, Kučme i Šuškeviča  protivno jasno izraženoj volji sovjetskih naroda za očuvanje sovjetske federacije na martovskom referendumu iste godine.

Staljinizam se raspao i kao internacionalni birokratski aparat pod kontrolom Kremlja i kao monolitni državni aparat u SSSR-u i ostalim bivšim radničkim državama, ali njegove socijalne i političke „nacionalne“ komponente nisu isčezle sa političke scene, nego su se transformisale u mnoštvo sitnoburžoaskih „demokratskih“ tranzicionih klanova („partija“) okupljenih oko obnovljenih represivnih aparata političkih policija koje su bile kičma totalitarnih birokratskih režima  i koje su prešle u direktnu „demokratsko-tranzicionu“ službu imperijalističkih tajnih službi. Njihova plata za tu službu je pravo da pljačkaju nacionalna bogatstva privatizujući ih. Kada jedna garnitura na vlasti iscrpi svoje mogućnosti privatizacije i ustukne pred otporom radničkih i narodnih masa, ona biva zamenjena drugom mehanizmom „obojenih revolucija“.

Tranziciono „odbacivanje ka kapitalizmu“ donelo je radničkoj klasi tih zemalja stradanja i gubitke koji svojim užasima ne zaostaju iza onih koje joj je svojevremeno bio naneo drugi svetski rat. Ti udari po radničkoj klasi i njenim tekovinama samo su zaoštrili i ubrzali ofanzivu imperijalizma protiv tekovina radnika i naroda na celoj planeti u protekle dve decenije.

Dvadeset godina „restauratorske“ kapitalističke tranzicije pokazale su da nacionalne birokratije nisu sposobne da se transformišu u nove nacionalne buržoazije i izgrade nove nacionalne buržoaske države. Senilnom imperijalizmu planeta zemlja je isuviše tesna da bi bio u stanju da dozvoli izgradnju novih nacionalnih kapitalizama na njoj. Njegov cilj je totalno uništenje radničkih država i svih radničkih tekovina i njihovo pretvaranje u svoje nove porobljene kolonije pod upravom kompradorskih lokalnih birokratskih mafija u okviru „novog svetskog poretka“ – svetskog protektorata USA imperijalizma.

Zahvaljujući masovnom otporu radničke klase bivših birokratskih radničkih država, imperijalizmu i obnovljenim tranzicionim kompradorskim državnim aparatima pod njegovom kontrolom nije uspelo da ostvare taj cilj. Zbog tog masovnog radničkog otpora, mnoštvo ključnih ekonomskih sektora u tim državama još nisu privatizovani i tranzicija ne može da bude. Dvadeset godina privatizacije nije bilo dovoljno za okončanje „kapitalističke tranzicione restauracije“, a po svoj prilici za to neće biti dovoljno ni 20 narednih godina – uz pretpostavku ostalih nepromenjenih okolnosti.

Mada je jedan broj  pripadnika birokratske frakcije iz aparata tajne policije ili neposredne okoline tog aparata pljačkaškom i razornom privatizacijom prigrabio ogromna bogatstva – ogromna i po merilima zapadno-evropskog finansijskog kapitala – današnji vladajući sloj u tranzicionim državama i dalje je samo kompradorska sitnoburžoaska mafija pod neposrednom kontrolom imperijalizma i izložena je i dalje enormnim dvostrukim pritiscima –  pritisku imperijalizma kome se lakejski podčinjava i pritisku otpora radničkih masa zbog koga nije u stanju da dovrši tranziciju totalnom privatizacijom i razaranjem svih preostalih tekovina radnika i naroda.

Otpor radnika i naroda tranzicionih zemalja sve odlučnije se suprotstavlja privatizaciji preostalih segmenata društvene svojine i zahteva renacionalizaciju privatizovanih proizvodnih kapaciteta, zahteva obnovu svih svojih uništenih tekovina i prava osvojenih Oktobarskom revolucijom i revolucijama koje su je nastavljale. Ishod ove borbe biće odlučen uspehom ili neuspehom borbe radničke klase za svoje političko samoopredeljenje – borbe za obnovu i izgradnju nezavisnog radničkog pokreta, nezavisnih sindikata i radničkih partija, borbe za izgradnju revolucionarne političke avangarde – IV Internacionale. Ta borba je u prvom redu borba za samooslobođenje radničke klase od kontrole birokratskih aparata nastalih iz Druge i Treće internacionale i svih formi i nijansi reakcionarnog „ponekad takođe trockističkog“[2] centrizma.

Četvrta internacionala se, rame uz rame sa radnicima bivših birokratskih radničkih država, bori za odbranu njihovih preostalih tekovina i za ponovno osvajanje i izgradnju izgubljenih i uništenih u kapitalističkoj tranziciji – za obnovu Sovjetskog saveza i političkog sistema demokratije radničkih savjeta (sovjeta), za obnovu Jugoslavije i balkansku socijalističku federaciju, za političku revoluciju u Kini, za svetsku federaciju socijalističkih republika.

Pavluško Imširović

[2] Izraz „takođe trockistički“ ovde koristim u onom ironičnom smislu u kome je Lenjin oportunističke sitnoburžoaske „legalne marksiste“ podrugljivo nazivao „takođe marksistima“ – oni su se, između ostalog, pozivali i na Marksa, obilno i bezobzirno ga falsifikujući, da bi prikrili svoju teorijsku i političku jalovost i postigli politički uticaj na radničku klasu.

Na dnevnom redu Generalnog veća 4. Internacionale, koje će se sastati u januaru 2004-te, biće i pitanje « Politička i socijalna revolucija u bivšem SSSR-u ».

Četvrta Internacionala se konstituisala u borbi protiv birokratske degeneracije SSSR-a i za političku revoluciju. Ona se u toj borbi oslanjala  na maestralnu analizu koju je Lav Trocki dao u « Izdanoj revoluciji » (1936). Borba za političku revoluciju znači borbu za odbranu socijalnih socijalnih i ekonomskih temelja nastalih iz Oktobarske revolucije (odbrana SSSR-a), odbranu koja je neodvojiva od borbe za rušenje uzurpatorske birokratije (koja je, prema Trockom, « branila » SSSR na svoj način, tj. « sredstvima koja su pripremala raspad SSSR-a »).

Nasuprot pablističkom revizionizmu, naša struja je uvek zastupala nužnost očuvanja programa odbrane socijalnih tekovina (odbranu SSSR-a) i odbijala izjednačavanje tekovina Oktobra 1917 sa birokratijom koja je uzurpirala nasleđe i zastavu Oktobarske revolucije.

Prošle su decenije. 1989. pao je Berlinski zid, a 1991. raspao se SSSR u formi u kojoj je konstituisan u godinama nakon Oktobarske revolucije. U bivšem SSSR-u, kao i u svim zemljama Istočne Evrope, srušene su pregrade za kapitalističko prodiranje. Kakav bilans je moguć danas? U svim okolnostima, marksisti moraju da polaze od činjenica i utvrđuju u kojoj meri su njihove analize potvrđene ili opovrgnute činjenicama i razvojem događaja. U svim okolnostima moraju razvijati analizu zasnovanu na činjenicama, kao tačku oslonca za akciju i organizaciju.

To su okviri u kojima će se otvoriti diskusija na Generalnom veću IV Internacionale, diskusija koja će se nesumnjivo nastaviti na  njenom VI svetskom kongresu. Ove beleške, dakle, predstavljaju prvi prilog izveštaju koji će biti iznešen na narednom sastanku Generalnog veća.

Beleška br.1

U zaključku 9. glave « Izdane revolucije », nakon iscrpne analize svih aspekata sovjetskog režima, Trocki predlaže jednu  opštu definiciju tog režima.

SSSR je, piše on tu, prelazni režim, pa precizira : « Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan, znači odbaciti dovršene socijalne kategorije kao što su kapitalizam (uključiv i « državni kapitalizam ») i socijalizam. Međutim, ta definicija, sama po sebi, sasvim je nedovoljna i može da sugeriše pogrešnu predstavu da je za današnji sovjetski režim jedini mogući prelazak onak koji vodi u socijalizam. No, sasvim je moguć i povratak ka kapitalizmu. Potpunija definicija bila bi nužno duža i obimnija. »

Za tu « dužu i obimniju » definiciju, on predlaže sledeću formulaciju :

« SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma u kome :

a)       proizvodne snage su još nedovoljne da državnoj svojini daju socijalistički karakter ;

b)       iz nužde rođena težnja ka prvobitnoj akumulaciji izbija iz svih pora planske ekonomije ;

c)       norme raspodele, koje su zadržale buržoaski karakter, u osnovi su socijalne diferencijacije ;

d)       ekonomski razvoj, mada polagano poboljšava položaj radnika, doprinosi brzom formiranju jednog privilegovanog sloja ;

e)       esploatišući socijalne protivrečnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta, strana socijalizmu ;

f)        socijalna revolucija, izdana od vladajuće partije, još živi u odnosima svojine i u svesti radnika ;

g)       razvoj nagomilanih suprotnosti može voditi ka socijalizmu ili baciti društvo nazad u kapitalizam ;

h)       na putu ka kapitalizmu, kontrarevolucija bi morala slomiti otpor radnika ;

i)         na putu ka socijalizmu, radnici će morati da sruše birokratiju. »

Trocki potom dodaje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu ».

Beleška br.2

Uzmemo li « dužu i obimniju » definiciju koju je Trocki predložio za SSSR 1936. godine i suočimo je sa situacijom 2004-te, treba preokrenuti redosled faktora i na prvo mesto postaviti ono što Trocki stavlja na poslednje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu »

Uprkos razmahu mera razaranja tekovina Oktobarske revolucije (na što ćemo se još vratiti), mislimo da je i danas korektno tvrditi da pitanje još nije konačno rešeno. Ono to može biti samo na areni međunarodne klasne borbe. Uprkos nesporno pređenim etapama procesa obnove kapitalizma u SSSR-u – i to u veoma osobenim okolnostima, kako ćemo videti dalje – budućnost ostaje otvorena. Ona može biti razrešena samo borbom i u borbi dveju osnovnih živih socijalnih snaga koje se sučeljavaju na nacionalnom i internacionalnom terenu klasne borbe.

Beleška br.3

Nesporno je da je karakteristika ex-SSSR-a kao države kojom ne dominira privatna svojina na sredstva za proizvodnju u velikoj meri ukinuta. Ali, u kojim okolnostima se bivši SSSR našao bačen u arenu svetskog kapitalističkog tržišta ? Na tom planu ne može se – bar za one koji se smatraju marksistima – prenebregnuti metod marksizma.

Vraćajući se na istorijske okolnosti koje su dovele do Oktobarske revolucije i do stvaranja SSSR-a, Trocki piše : « Istorija poslednjih decenija osobito jasno svedoči da, u uslovima opadanja kapitalizma, zaostale zemlje nemaju mogućnost da dostignu onaj nivo koji su dostigle stare metropole kapitala. Upavši sami u ćorsokak, civilizatori zaprečuju put onima koji se civilizuju. Rusija je stupila na put proleterske revolucije ne zato što je njena ekonomija bila zrela za socijalističku transformaciju, nego zato što se ta ekonomija više uopšte nije mogla razvijati na kapitalističkim osnovama. Podruštvljenje sredstava za proizvodnju postalo je nužan uslov pre svega za to da se zemlja izvuče iz varvarstva : to je zakon kombinovanog razvitka zaostalih zemalja » (iz prvog poglavlja « Izdane revolucije »).

Ako se ova analiza transponuje na današnje ekonomske, socijalne i političke uslove, nameću se sledeća pitanja :

●      Da li mi i danas živimo u uslovima dekadencije kapitalizma – još dublje nego što je bila ona u eposi kada je Trocki pisao ? Na to pitanje odgovorili smo potvrdno u dokumentima Konferencije reproklamacije IV Internacionale i Četvrtog i Petog svetskog kongresa (1993 i 2003).

●    Nije li bivši SSSR, bačen u sferu kaptalizma, uvek pokazivao ogromno ekonomsko zaostajanje (i pored  ogromnog razvitka proizvodnih snaga koji je omogućila planska ekonomija i uprkos tome što je bila potčinjena idiotizmu i parazitizmu birokratije) ? To se ne može sporiti.

●        U tim uslovima, može li se i na trenutak zamisliti da bi zemlje nastale iz bivšeg SSSR-a danas mogle dostići  « nivo starih metropola kapitala » ? Može li se zamisliti da da danas « civilizatori koji su zapali u ćorskokak » ne bi « preprečivali put onima koji se civilizuju » ? Naravno da ne može.

Iz toga sledi – na istoj osnovi razlaganja socijalnog režima zasnovanog na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju – da se Rusija (i druge zemlje nastale raspadom bivšeg SSSR-a) danas mnogo manje može razvijati na kapitalističkim osnovama nego pre jednog veka.  Danas, mnogo više nego pre jednog veka, podruštvljenje sredstava za proizvodnju je nužan uslov za svaki korak napred. Može li se to neophodno podruštvljenje osloniti na bilo šta drugo sem na svetsku revoluciju proletarijata ? I može li ta revolucija proisticati iz bilo čega drugog sem iz odbrane i ponovnog osvajanja svih ustanova i tekovina dostignutih svetskom klasnom, što u bivšem SSSR-u znači odbranu (u cilju ponovnog osvajanja) još nerazorenih segmenata podruštvljenja nakon Oktobarske revolucije ? Nije li u tome kontinuitet programa političke revolucije (ne po formi u kojoj ju je analizirao Trocki, ali da po sadržaju) ?

Beleška br. 4

U avgustu 2003, jedno istraživanje američkog časopisa « Fortuna », posvećeno deset najvećih bogatstava poslovnih ljudi, mlađih od 40 godina, izvan SAD, svrstalo je u prvih deset – pet Rusa (prošle godino ih je bilo tri). Karakteristika tih nedavnih pet bogatstava je da « potiču iz ekstraktivnih industrija, dok su se mladi američki milijarderi, mlađi od 40 godina, obogatili uglavnom u oblasti novih tehnologija ». Dodajmo tome činjenicu da većina tih novih bogataša žive izvan Rusije, gde su registrovana njihova preduzeća. Socijalna struktura tog sloja novih ruskih milijardera pokazuje da ta nova bogatstva, u osnovi, ne potiču iz razvoja proizvodnih snaga u Rusiji, nego nastaju na osnovi razornog pljačkanja.

Istovremeno, francuski list « Le Monde », 9. septembra 2003, ukazuje na uslove u kojima se Kina nameće kao « svetska radionica » : « Kompresija troškova proizvodnje, naročito nadnica – favorizovana od strane policijskog sistema koji guši slobodan sindikalizam – prevashodna je motivacija za industrijalce. Međutim, komparativne prednosti jeftine radne snage, koje uglavnom objašnjavaju « kinesko čudo », neće trajati večito. Nadnice najkvalifikovanijih radnika u Šangaju već munjevito rastu. »

Ove dve informacije zaslužuju da budu dovedene u relaciju. U Kini, kao i ranije u bivšem SSSR-u,  superiornost ekonomije koja nije zasnovana na privatnoj svojini na sredstva za proizvodnju izrazila se pre svega u ritmu industrijalizacije zemlje (beskrajno bržem i dubljem nego u svim okolnim zemljama).

Jedna od tekovina proleterske revolucije u Kini jeste stvaranje industrije koja ima karakteristike moderne industrije i, dakle, brz brojčani razvoj proletarijata.  Taj proletarijat, skoro 300 miliona radnika u Kini (u poređenju sa manje od 10 miliona 1949), jeste jedna od « tekovina » režima zasnovanog na društvenoj svojini. Danas, potčinjen diktaturi birokratsko-vojnog aparata, taj proletarijat je prepušten  procesima relokalizacije kojima međunarodni finansijski kapital neprekidno pokušava da obara troškove rada.  No, kao što ukazuje « Le Mond », to može biti samo privremena pojava. Klasa je klasa. Čak i kada su joj zabranjene sve forme organizacije, ona je prinuđena, samim zakonima klasne borbe, da traži puteve ka organizaciji, postajući od « klase po sebi » – « klasa za sebe ».

Prva tekovina kineske proleterske revolucije jeste sama egzistencija kineskog proletarijata. Njegova odbrana jeste sastavni deo odbrane društvene svojine. Prva tačka borbe za političku revoluciju jeste odbrana proletarijata kao klase. Danas je to pitanje u centru eksplozije koja se nagovešćuje. Odbrana same egzistencije kineske radničke klase i kineske nacije danas je neodvojiva od odbrane društvene svojine : u tome je aktuelnost borbe za političku revoluciju danas u Kini.

U drugačijim okolnostima, isto važi i za Rusiju : odbrana proletarijata kao klase – ugrožene procesom razaranja, uključiv i fizičko, koji proističe iz « uključivanja » Rusije u svetsko tržište u trenutku kada se ono raspada – neodvojivo se prepliće sa pitanjem odbrane segmenata društvene svojine.

Beleška br. 5

Kada se razmatra današnja situacija u zemljama proisteklim iz bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope, bilo bi apsurdno tvrditi da se radi o birokratski degenerisanim ili deformisanim radničkim državama. Socijalna svojina više nije dominantna karakteristika društvenog sistema. U velikoj meri su razorene mnoge karakteristike birokratski degenerisanih radničkih država – uključiv monopol na spoljnju trgovinu, kontrolu novca, svojinu na sredsta na proizvodnju, gde je dominirala državna svojina, kao izraz društvene svojine, kolektivizaciju poljoprivrede.

(Bilo bi veoma korisno u jednom istraživanju socijalno-ekonomske strukture Rusije, Ukrajine… itd, precizirati u kojoj formi i u kojoj meri su sačuvani segmenti društvene svojine – uključujući sve aspekte, među kojima i kolhoze, društvene ustanove,  dečije vrtiće, penzionerske domove, dispanzere… čije postojanje je povezano sa društvenom svojim preduzeća.)

Može li se iz toga zaključiti da je stranica otvorena Oktobarskom revolucijom definitovna zaključena i prevrnuta i da se svet ujedinjuje pod kapitalističkim režimom privatne svojine na sredstva za proizvodnju ?

Taj zaključak su izvukli staljinisti i pablisti.

Kongres LCR (francuske organizacije Ujedinjenog sekretarijata), u novembru 2003, odlučio je da modifikuje svoj statut, ukidajući svako pominjanje diktature proletarijata. Njeni vođi dali su sledeće objašnjenje : « To je način da se kaže da je ciklus koji je otvoren u oktobru 1917. – danas ponovo zatvoren » (Le Mond. 4. novembra 2003).

Što se tiče pablističke organizacije, napisati da je period otvoren Oktobarskom revolucijom definitivno zatvoren, znači pridružiti se « neprevladivom » horizontu tržišne ekonomije.  To takođe znači raditi na razoružavanju radnika i aktivista koji hoće da se bore na terenu klasne borbe i uvlačiti ih u politiku altermondijalizacije, tj. u politiku tzv. humanizacije kapitalizma.

Beleška br. 6

Četvrta Internacionala nije potpuno imuna na pritiske snaga koje rade na rastakanju dostignuća radničke klase, uključujući i preostale segmente tekovina Oktobarske revolucije. Ti pritisci su se naročito izrazili na pitanju bivšeg SSSR-a.

Prisetimo se uvodnika, objavljenog u Informations ouvrieres, 11. decembra 1991, pod naslovom « SSSR : kraj ? », na prvoj stranici. Izvesno da je to bio dnevno politički članak. Ali, na izvestan način, orijentacija koja se u njemu izrazila prožela je svu našu delatnost u tom regionu sveta u periodu koji je usledio. Taj uvodnik, zapravo, zaključuje o « kraju SSSR-a », a da ni u jednom momentu ne dovodi u vezu egzistenciju SSSR-a sa njegovom društveno-ekonomskom bazom (društvena svojina), kao što ni, u obrnutom smislu, njegov pretpostavljeni kraj nije analiziran u vezi sa likvidacijom same društvene svojine. Postavljenja jednačina je : raspad birokratije jednak je uništenju SSSR-a. Ali, za trockiste, SSSR se nikada nije mogao svoditi na nadgradnju (državnu). Za nas, SSSR (pa, dakle i odbrana SSSR-a) uvek je pre svega značio tekovine Oktobra (pa i uzurpirane od birokratije) koje su činile njegovu društveno-ekonomsku bazu. Napisati da je raspad SSSR-a kao države (vezano s raspadom samog birokratskog aparata) ravan, ipso facto, raspadu SSSR-a kao sistema radničkih dostignuća, znači izjednačavati SSSR sa birokratijom. To je tipična pablistička pozicija.

Podsetimo se da je 1951. godine, Michel Pablo, u « Kuda idemo? », pisao : « Objektivna društvena realnost, za naš pokret, u bitnom se se sastoji od kapitalističkog režima i staljinističkog sveta.  Uostalom, hteli mi to ili ne, ta dva elementa naprosto konstituišu objektivnu stvarnost, pošto se ogromna većina snaga koje se suprotstavljaju kapitalizmu danas nalaze pod voćstvom ili pod uticajem sovjetske birokratije (…)  Preobražaj (kapitalističkog društva u socijalističko) verovatno će se protegnuti na istorijski period od nekoliko vekova, u kome će postojati prelazne forme i režimi između kapitalizma i socijalizma, nužno daleke od ‘čistih’ formi i od normi. »

Iz te pozicije proistekla je, « u ime odbrane SSSR-a », odbrana birokratije i politike staljinizma ; a potom, posle pada Berlinskog zida, politika koja odriče svaku mogućnost odbrane segmenata društvene svojine, pošto se pad birokratije izjednačava sa krajem socijalizma. Citirani članak i naše teškoće u izgradnji sekcija IV Internacionale u Istočnoj Evropi primoravaju nas da priznamo da smo i mi podlegali tom pritisku.

Beleška br. 7

Za onoga ko neće da ostane na nivou površnih kontemplacija, neophodno je polaziti od sledećih elemenata :

a)       Nesporno je da je « tržište » bivšeg SSSR-a prepušteno kapitalističkom režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju.

b)       Institucionalne barijere koje su štitile režim društvene svojine u velikoj meru su porušene.

c)       Ali – i to nije činjenica drugorazrednog značaja – « tržište » bivšeg SSSR-a i zemalja Istočne Evrope prepušteno je režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju upravo u momentu kada je taj režim ušao u fazu svog raspada i dekadencije, dovodeći u pitanje i same okvire postojanja nacija.

d)       Iz toga proizlazi da sami uslovi u kojima su ta « tržišta » bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope tako prepuštena režimu zasnovanom na privatnoj svojini ne dozvoljavaju nikakav kapitalistički razvitak u klasičnom smislu razvoja proizvodnih snaga, nego upravo naprotiv.

e)       Ranije komparativno citiranje članka o Rusiji i Kini veoma je indikativno. Kinesko tržište rada može se koristiti samo pomoću birokratsko-vojne represije, pa i to privremeno, i nikako ne za razvoj proizvodnih snaga u Kini, nego za politiku lihvarske eksploatacije radne snage i obaranja njene cene. Na taj načn, ultraeksploatacija kineske radničke klase integriše se u pogoršavanje uslova eksploatacije proletarijata u celom svetu. Otvarajući zemlju sve više za prodor međunarodnog finansijskog kapitala, kineska birokratija stvara pretpostavke rušenja društvene svojine i svog sopstvenog raspada kao parazitski sloj na društvenoj svojini.

f)        U bivšem SSSR-u, koji je tu fazu već prošao, centralizovani birokratsko-vojni aparat se raspao, a potom delimično reorganizovao u novim okolnostima. Međutim, treba podvući da se ogromna akumulacija bogatstava na osnovu privatnog prisvajanja društvene svojine od strane sektora poteklih iz birokratije – a u tom pogledu se Trockijeva prognoza u Izdanoj revoluciji u potpunosti ostvarila -  ne realizuje prevashodno u eksploataciji radne snage, nego u direktnoj pljački zemlje, što dovodi do ogromnog odliva i izvoza kapitala. No, za razliku od starih kolonijalističkih razvoja, taj tok kapitala ne omogućava izvesan mehanizam, makar i ograničenog, razvoja infrastrukture i lokalnog stanovništva za potrebe kolonijalne sile. On se izražava naprosto u razaranju generalnih uslova života stanovništa tih zemalja .

g)       Raspad birokratije rađa jedan nesporno kapitalistički sloj, po svom učešću u sferi svetskog finansijskog kapitala i po svom privatnom prisvajanju društvene svojine. Ali, ti sektori birokratije ulaze u sferu kapitalizma na veoma posebna vrata spekulacije, mahinacija, finansijskih pljački, parazitskih investicija, a ne na glavna vrata – vrata proizvodnje i prodaje roba.

h)       Na taj način, svedoci smo konstituisanja jedne veoma osobene « buržoaske klase » koja se socijalno oslanja na masovno razaranje proizvodnih snagam a ne na njihovom razvoju, a politički na razbijanju, a ne na konstituisanju nacije.

i)         Doduše, to nije karakteristika svojstvena samo situaciji u bivšem SSSR-u, nego je generalna karakteristika imperijalizma u razlaganju.

j)         Međutim, sami uslovi u kojima taj sloj, potekao iz nomenklature, prodire na međunarodnu arenu finansijskog kapitala zaoštrava i ubrzava mafijazaciju svetske kapitalističke klase.

k)       U tom smislu, ne može se govoriti, stricto sensu, o restauraciji kapitalizma u bivšem SSSR-u. Zbog toga što taj proces nikako ne može dovesti do razvoja kapitalizma ni u kakvoj formi, pa čak ni u « klasičnoj » kolonijalnoj, nego jača sve pojave raspadanja i mafijazacije svetskog kapitalističkog sistema, koji, kao i ranije, ostaje osnovan na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju (tj. na proizvodnji viška vrednosti posredstvom eksploatacije radne snage), ali « opstaje » samo po cenu ubrzanog kretanja ka varvarstvu : politika naoružavanja, spekulacija, parazitizam, droga, ratovi, razbijanje nacija itd, itd, a pre svega na masovnom razaranja radničke klase kao « klase za sebe ».

l)         « Kapitalistička » budućnost Rusije na izvesan način joj je prezentirana u današnjem Iraku, Afganistanu, Obali Slonovače.

m)      Držimo li se klasičnih kriterijuma o jednoj socijalnoj formaciji, teško da se može govoriti o konstituisanju jedne ruske kapitalističke klase. Bivši nomenklaturščici, postavši šefovi moćnih industrijskih grupa sa gigantskim finansijskim resursima, ne pojavljuju se čak ni kao jedna kompradorska buržoazija,  nego pre svega kao satelitski elementi jedne inostrane kapitalističke klase, od koje zavisi njena sposobnost da plasira na svetskom tržištu ogromne supreprofite ostvarene na pljački bivšeg SSSR-a (ovaj aspekt, naravno, zaslužuje temeljnije istraživanje oslonjeno na statistike).

Beleška br. 8

Ta « socijalna formacija » nije nova pojava. Ona je samo jedna od dodatnih varijacija razvitka parazitskih fenomena dekadentnog kapitalizma. Ta posebna formacija koncentriše u sebi sve karakteristike stadijuma dekadencije sistema zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju, karakteristike među kojima je na prvom mestu razaranje glavne proizvodne snage,  tj. proletarijata. Sve statistike pokazuju da je u poslednjih deset godina u bivšem SSSR-u radnička klasa tim raspadom režima ugrožena u samom svom postojanju, da se smanjuje njena brojnost, njena snaga, njen nivo kvalifikacija, očekivana dužina života i pogoršavaju uslovi ishrane.

Parafrazirajući Trockijevu rečenicu citiranu na početku ovih beleški, može se reći da svet « civilizatora », svet koji sam nije sposoban da opstane u okvirima sopstvenog društvenog poretka zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju i zbog toga sve žešće gura čovečanstvo na put varvarstva, manje nego ikada ima nameru da zaostalim zemljama da mogućnost da prodru u arenu kapitalističkog sistema koji i tako jedva i sam opstaje.

Nema, dakle, mesta za konstituisanje neke ruske buržoazije u klasičnom smislu tog izraza. To ne znači da nema mesta za konstituisanje jedne buržoazije osobenog tipa : sloja eksploatatora, profitera, svakojakih gangstera. Budućnost Rusije ne može očekivati ništa dobro od i najmanje stabilizacije kapitalističkog sistema u stadijumu krajnje dekadencije, pošto se u tom sistemu, čak i u « najrazvijenijim » zemljama, imperijalistička buržoazija sve više transformiše u jednu buržoaziju osobenog tipa spekulatora, profitera, svakojakih gangstera, vodeći ka « organizovanom » razaranju proizvodnih snaga (u svim kapitalističkim zemljama, uključiv i SAD).

U bivšem SSSR-u, kao i u svem svetu uostalom, jedina moguća « stabilizacija » kapitalizma postiže se ratovima koji razaraju nacije.

Beleška br. 9

Više nego ikada pre, na situaciju u Rusiji (kao i situaciju čovečanstva u celini) moguće je odgovoriti samo borbom za socijalizam, tj. za podruštvljenje sredstava za proizvodnju i za prelazak političke vlasti u ruke radničke klase i svih potlačenih društvenih slojeva.

Kako se ta perspektiva izražava danas u SSSR-u ? Koji odnos se može ustanoviti između onoga što je bio Oktobar – tj. prvi pokušaj podruštvljavanja sredstava proizvodnje na nivou jedne cele zemlje – i današnje perspektive borbe za socijalizam?

Lenjin je pisao da se sve nacije jednom moraju vratiti svojoj sopstvenoj 1793, svojoj sopstvenoj 1848, svojoj sopstvenoj 1871. godini. Na koji način i u kojoj formi će se radničke klase zemalja nastalih iz bivšeg SSSR-a morati vratiti svojoj sopstvenoj 1905, svojoj sopstvenoj 1917 ?

Kada je izgledalo da će ruska revolucija, opsedana sa svih strana, biti uništena, 1920. godine, Lenjin je napisao sledeću rečenicu : « Možda će im uspeti da unište većinu oktobarskih dostignuća, ali, i ako ostane samo nekoliko segmenata, mi ćemo, polazeći od tih segmenata obnoviti celinu.

U trenutku kada je pisao te retke, Lenjin je bio koncentrisan na prelazak od prvog impulsa proleterske revolucije u Rusiji u arenu svetske revolucije. U svim okolnostima, za njega je ruska revolucija bila samo prva karika svetske revolucije. On je već 1920. bio spreman da prihvati taaktičko odstupanje sa NEP-om, odstupanje koje bilo posledica odstupanja svetske revolucije (i na koje će se Staljin i birokratija osloniti da bi se konstituisali kao privilegovana kastam ašući, da bi se prikrili, lažnom teorijom « socijalizma u jednoj zemlji »)

I u godinama 1922-23, Lenjin je posmatrao rusku revoluciju kao deo svetske revolucije i uvek je podređivao opstanak tekovina Oktobra interesima svetske revolucije. Rečenica o preostalim segmentima, počev od kojih će biti moguće obnoviti sve, to jasno pokazuje.

Danas bi, na neki način, trebalo preokrenuti redosled faktora i reći :  put ka podruštvljenju sredstava za proizvodnju na svetskom nivou vodi preko odbrane tekovina i prava osvojenih klasnom borbom svetskog proletarijata u svakoj zemlji (što se u bivšem SSSR-u) oslanja preostale i još nerazorene tekovine Oktobarske revolucije).

Ta orijentacija nas je, u nedavnoj diskusiji sa ukrajinskim drugovima povodom « konferencije u odbranu Zakona o radu i tekovina Oktobra », navela da im predložimo da dodaju parolu « ponovnog osvajanja razorenih tekovina Oktobra ». Radi se o tome kako da se preostali segmenti tekovina oktobra 1917-te integrišu u proces svetske revolucije, čija prva karika, za radničku klasu celog sveta, i danas jeste Oktobarska revolucija. Iz istog razloga se treba boriti protiv privatizacije u bivšem SSSR-u, npr. protiv privatizacije železnice, ali samo to nije dovoljno. Nije dovoljno ni samo ustanoviti vezu između borbe za ponovno osvajanje tekovina revolucije i borbe protiv privatizacije. Neophodno je, polazeći od činjenica staljinističke birokratske degeneracije, pokazati da se jedan od polova alternative « politička revolucija ili kapitalistička restauracija » danas konkretizuje u procesu restauracije i razaranja samih osnova privrede koja je podruštvljena 1917. godine. No, isto tako je neophodno pokazati da to ne vodi ka konstituisanju jedne buržoaske « kapitalističke » klase u bivšem SSSR-u, nego ka stvaranju jednog jednog mafijaškog kompradorskog sloja, čije varvarstvo (pustošenje privrede restrukturirane na osnovama svetske ekonomije sistema privatne svojine nad sredsstvima za proizvodnju koji se raspada) daje predstavu o tome na kakvu budućnost kapitalizam osuđuje čovečanstvo.

Kurs na razaranje društvene svojine u bivšem SSSR-u dodatni je faktor dezintegracije cele svetske ekonomije, uvučene u kretanje ka varvarstvu.

Borba protiv privatizacija (ili reprivatizacija) u bivšem SSSR-u sastavni je deo borbe protiv ubrzanog kursa svetskog sistema privatne svojine ka varvarstvu.

Beleška br. 10

Na šta se može osloniti radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a da bi obnovila uslove svoje borbe i rekonstutisala sebe kao klasu ? Najpre i pre svega, ponovimo to, na međunarodnu revolucionarnu borbu proletarijata. Radnička klasa tih zemalja samo je deo međunarodne radničke klase. Samo opšta borba radničke klase na međunarodnom nivou, klase koja se brani od uništenja kojim je ugrožava razvoj ka imperijalističkom varvarstvu, može dati osnove za odbranu i očuvanje u bivšem SSSR-u radničke klase kao klase.

U toj situaciji, radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a može se oslanjati, najpre i pre svega, na činjenicu da ona postoji kao klasa. Ona postoji kao klasa sa svim, kako je to Marks nazivao, socijalnim, istorijskim, kulturnim parametrima koji konstituišu klasu kao klasu za sebe. Među tim istorijskim, socijalnim i kulturnim parametrima na prvom mestu su oni nasleđeni od Oktobarske revolucije kao, npr. visok stepen kvalifikacije radničke klase, njena materijalna veza sa tekovinama koja su bile – i još uvek su delimično – posredstvom državne svojine, veze sa mnoštvom socijalnih ustanova vezanih za državna preduzeća. Isto to važi i za seljaštvo i druge sektore.

Da li je Rusija (kako to tvrde pablisti, staljinisti i dr) konačno prešla u « normalno » stanje « normalne

kapitalističke » zemlje ? Odgovor na to pitanje je kategorički : ne ! Situacija je potpuno anormalna i atipična. Socijalne institucije koje su nasleđene od Oktobarske revolucije, nesumnjivo su uništene, ali, nasuprot tome, još postoje segmenti tih institucija (makar i sami u stanju raspadanja). (Upravo na to ukazuju ukrajinski drugovi kada govore o postojanju « crvenih kolhoza » ili o onome što oni nazivaju « ostrvcima oktobarskih tekovina ».)

Opstanak proletarijata kao klase u bivšem SSSR-u, kao i u celom svetu, postavlja na dnevni red pitanje o našoj sposobnosti da organizujemo odbranu svih tekovina i svih segmenata tekovina. U zemljama bivšeg SSSR-a to znači nužno voditi političku borbu za eliminaciju moćnog parazitskog sloja eks-nomenklaturista (svih uzajamno sukobljenih grupacijama tog sloja), sloja koji zemlju (i proletarijat i seljaštvo) izručuje inostranom imperijalizmu za razaranje.

Beleška br. 11

Naravno, diskusija koju ćemo pokrenuti na zasedanju Generalnog veća ne može biti okončana. Na osnovu prve razmene mišljenja među članovima Generalnog  veća, neophodno je otvoriti dijalog sa svim sekcijama IV Internacionale u celom svetu, ali takođe i sa radnicima, aktivistima, organizacijama, koji se ne pozivaju na program IV Internacionale, ali kao i mi traže puteve nezavisnosti, osvajanja i obnove svega onoga što je bilo uništeno i što čini konstitutivne elemente radničke klase kao klase.

U toj diskusiji, naročito sa aktivistima, grupama i organizacijama u zemljama bivšeg SSSR-a, neophodno je sa najvećom mogućom preciznošću utvrditi prirodu tih « istorijskih, socijalnih i kulturnih oarametara » i to u čemu se tačno sastoje preostali segmenti socijalne svojine. Pri tome je osobito značajno da ih sve potstaknemo da daju svoje odgovore na postavljena pitanja. Ukoliko orijentacija koja je izložena u ovim prvim beleškama bude prihvaćena od Generalnog saveta, bilo bi neophodno zatražiti od ruske komisije da, zajedno sa lokalnim drugovima, izvrši popis svih preostalih segmenata, tačku po tačku. Samo postojanje tih segmenata i institucija koje brani radnička klasa, u uslovima razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini, jeste činjenica od najvišeg značaja. Ono potvrđuje, s jedne strane, fundamentalnu tezu marksizma koju je Lenjin razvio u Imperijalizmu kao najvišem stadiju kapitalizma i, s druge strane, Trockijev zaključak u osnivačkom programu IV Internacionale : u momentu kada kapitalizam u raspadanju vodi čovečanstvo ka varvarstvu, ključno pitanje je u tome da se kriza čovečanstva svodi na krizu revolucionarnog voćstva proletarijata. Zbog toga sve naše zadatke izgradnje IV Internacionale i njenih sekcija moramo zasnivati na podršci proletarijatu i narodima koji se bore polazeći od segmenata nasleđenih od Oktobarske revolucije, kao i svih segmenata, prava i garantija osvojenih u međunarodnoj klasnoj borbi u svakoj zemlji.

Beleška br. 12

Četvrta Internacionala nema ništa zajedničko sa grupama i organizacijama (od kojih se neke prevarantski pozivaju na IV Internacionalu, a druge su raskinule s njom) koje u zemljama nastalim iz bivšeg SSSR-a nastupaju na liniji da tamo više nema šta da se brani i da su sve perspektive zatvorene. Bilo da se radi o organizacijama Ujedinjenog sekretarija (vidi članak Fransoa Forga o Kini u La Verite N° 34) ili grupama tipa britanske Socialist Workers Party ili The Militant, svi oni zajedno rade na tome da blokiraju svaku perspektivu proletarijatu Istočne Evrope osim… humanizacije mondijalizacije i promocije ONG (civilnog društva) umesto nezavisnog radničkog pokreta. (2)

Beleška br. 13

Iz raspada SSSR-a neki su izveli zaključak da se radi o slomu borbe za socijalizam. S te tačke gledišta, potrebno je vratiti se metodu Trockog koji je odbijao da razvoj ruske revolucije izoluje od opšteg konteksta  razvoja svetske revolucije.

U Izdanoj revoluciji, Trocki podseća : « Rusija nije bila najčvršća karika kapitalizma, nego, naprotiv, najslabija. Današnji SSSR ne prelazi nivo svetske ekonomije, nego tek nastoji da dostigne kapitalističke zemlje Ako je društvo koje se trebalo stvoriti na temelju podruštvljenja proizvodnih snaga u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, u njegovo vreme, za Marksa predstavljalo « niži stadij komunizma », očigledno je da se ta definicija ne može primeniti na SSSR koji je danas, u pogledu tehnike, dobara i kulture, mnogo siromašniji od kapitalističkih zemalja. Bilo bi, dakle, ispravnije da sadašnji sovjetski režim, sa svim njegovim suprotnostima, ne nazovemo socijalističkim, nego prelaznim sistemom između kapitalizma i socijalizma ili pripremnim sistemom za socijalizam.

U toj brizi za tačan termin nema nimalo pedantizma. Snaga i stabilnost režima određuju se u poslednjoj instanci relativnom proizvodnošću rada. U podruštvljenoj privredi koja bi tehnički bila razvijenija od kapitalističke, socijalistički razvoj kretao bi se donkle automatski, što se nažalost nikako ne može reći za sovjetsku privredu. »

Podsetimo da je Mandel, u godinama 1950-1960, u korak za staljinističkim aparatom, « otkrio » da je sovjetska privreda stigla i čak prestigla privrede najrazvijenijih kapitalističkih zemalja !

Na taj način, on je još jednom okrenuo leđa učenju Trockog, za koga, zbog ogromne zaostalosti Rusije u vreme revolucije, « prelazni ili pripremni za socijalizam » karakter privrede bivšeg SSSR-a uključuje i mogućnost da socijalistički razvoj nije automatski obezbeđen za sovjetsku privredu… nego može da se izokrene u smislu « tranzicije » (kontrarevolucionarne) ka kapitalističkoj restauraciji.

Beleška br. 14

Za razumevanje tog procesa « izokrenute » tranzicije treba se vratiti na ulogu države. Lenjin je sovjetsku državu posmatrao kao « buržoasku državu bez buržoazije ». Trocki preuzima tu formulu i, u trećoj glavi Izdane revolucije, piše o sovjetskoj državi: « pred kraj druge decenije svog postojanja, ona ne samo što nije ‘odumrla’, nego nije ni počela ‘odumirati’ ; još gore : pretvorila se u aparat prisile kakvog još nije bilo u istoriji ».

Nastanak tog « aparata prisile kakvog još nije bilo u istoriji » neodvojivo je povezan sa konstituisanje jedne posebne socijalne formacije, birokratije, koja, nasuprot onome što je tvrdio Pablo,  nema nikakvog mesta u istorijskom procesu razvoja čovečanstva i proizvodnih snaga. Upravo suprotno : birokratija je u istoriji imala veoma osobenu prelaznu funkciju kao instrument razlaganja društvene svojine, endogena izraslina svetskog imperijalizma u radničkoj državi. Kao socijalni sloj koji se sve više osamostaljivao od svoje materijalne baze (društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju), ali potpuno nesposobna da postane nezavisna snaga (kapitalistička buržoaska klasa u punom smislu tog izraza), birokratija se fragmentizovala, fragmentizujući sa sobom elemente državnog aparata. To su okolnosti u kojima se ona na veoma osoben način integriše u svetski poredak zasnovan na kapitalističkoj eksploataciji : nesposobna da preuzme komande razvoja proizvodnih snaga na nacionalnom nivou, ona je to mogla učiniti samo kao banda plaćenika u službi svetske kapitalističke klase.

U članku « Ni buržoaska ni radnička država », 1937. godine (Odbrana marksizma), Trocki je pitanje postavio na sledeći način : « Marks je pisao da radnička država, u prvom periodu svog postojanja, zadržava buržoaske norme raspodele. Treba dobro i do kraja promisliti tu ideju. Sama radnička država kao država neophodna je upravo stoga što ostaju na snazi buržoaske norme raspodele. Birokratija predstavlja organ te raspodele. To znači da čak i najrevolucionarnija birokratija jeste, do izvesnog stepena, buržoaski organ u radničkoj državi.

Razume se, presudno značenje imaju stepen tog buržoaskog karaktera i generalna tendencija razvitka. Ako se radnička država debirokratizuje i progresivno redukuje svoju ulogu, onda razvitak ide u pravcu socijalizma. Nasuprot tome, ako birokratija postaje sve moćnija, autoritarnija, privilegovanija i konzervativnija, onda to znači da se buržoaske tendencije u radničkoj državi razvijaju na račun socijalističkih ili, drugim rečima,  ta unutrašnja protivrečnost koja do izvesnog stepena postoji u radničkoj državi od prvog dana njene egzistencije ne umanjuje se, kako to zahteva ‘norma’, nego raste. Međutim, sve dok ta protivrečnost nije iz sfere raspodele prešla u sferu proizvodnje i uništila nacionalizovanu svojinu i plansku privredu – država ostaje radnička. »

Da li je ta protivrečnost danas, da se poslužimo Trockijevim rečima, « prešla u sferu proizvodnje » ? Da… ali se onda odmah nameće pitanje : kakve proizvodnje ?

Trocki nastavlja : « Lenjin je govorio još pre 15 godina : ‘Naša država je radnička, ali sa birokratskim deformacijama’. Birokratske deformacije tada su bile direktno nasleđe buržoaskog režima i, u tom smislu, predstavljale su naprosto ostatke. Pod uticajem nepovoljnih istorijskih prilika, birokratski « ostatak » našao je. međutim, nove izvore prehrane i transformisao se u enorman istorijski faktor. Upravo zbog toga mi danas govorimo o degeneraciji radničke države. Ta degeneracija, kao što svedoči aktuelna bahanalija bonapartističkog terora, približava se kritičnoj tački. Ono što su bile samo birokratske deformacije danas se sprema da bez ostatka proždere radničku državu i da na ruševinama nacionalizovane svojine uzdigne jednu novu vladajuću klasu. »

Nema nikakve sumnje da je protivrečnost na koju ukazuje Trocki prodrla u sferu proizvodnje. Birokratska deeneracija uspela je da « proždere radničku državu », ali može li se zaključiti da ju je proždrlo « bez ostatka » ? To pitanje iziskuje diskusiju. I da li se može zaključiti da se na ruševinama nacionalizovane svojine « uzdigla jedna nova vladajuća klasa » ? To pitanje takođe zahteva diskusiju ? Koja nova vladajuća klasa ? I vladajuća čega ? Nesporno, postoji jedna nova ruska buržoazija koju, na raznim nivoima, čine stotine hiljada birokrata koji su prisvojili parče nacionaalizovane svojine i prevratili ga u svoju privatnu svojinu. Neki od njih, na toj osnovi, pokušavaju da se uklope u svetsko tržište.

Međutim, može li se govoriti o jednoj « novoj vladajućoj klasi » koja se oslanja na stabilne klasične kapitalističke proizvodne odnose ? Prošlo je 66 godina otkako je Trocki napisao te redove. U tih 66 godina opstanak režima zasnovanog na privatnoj svojini odvijao se u okolnostima koje smo analizirali – u okolnostima masivnog razaranja proizvodnih snaga i bujanja ogromnog ekonomskog parazitizma. Činjenica je da se danas « opstanak » tog poretka ostvaruje u svetskim razmerama po cenu ekonomije naoružanja, ratova, pljačke, uništavanja, jednih za drugima, svih formi demokratije.

Na taj način, bivši SSSR stupa na svetsko tržište i u eru kapitalizma u epohi kada ovaj ne samo da nije više u stanju da povede čovečanstvo u pravcu jednog progresdivnog razvoja, nego ga vodi u provaliju.  Uzdizanje jedne nove « vladajuće klase » ostvaruje se u okolnostima nedovršenih i nedovršivih, haotičnih procesa bez ikakvog izlaza… osim proleterske revolucije.

Beleška br. 15

Dve godine pre Manifesta komunističke partije, 1845, Marks je pisao : « Razvoj proizvodnih snaga je praktično prva apsolutno neophodna pretpostavka (komunizma) još i zbog toga što bi se bez tog razvoja podruštvila beda, a s bedom bi morala iznova početi borba za neophodna dobra pa bi, dakle, vaskrsla i sva ostala zbrka ».

Ovu teorijsku hipotezu Marks nije mnogo razvija, pošto mu je izgledao teško zamisliv pokušaj da se komunizam razvija na osnovama bede i zaostalosti. Ipak, nije li baš u njoj ključ za razumevanje sveukupnog razvoja u bivšem SSSR-u posle 1917. godine ?

Ove se mora razmotriti problem odnosa između objektivne situacije i subjektivnog faktora.

Na poslednjim stranicama trećeg poglavlja Izdane revolucije, Trocki piše :  « Polazeći isključivo od marksističke teorije o diktaturi proletarijata, Lenjin ni u svom kapitalnom delu (Država i revolucija), ni u programu Partije nije mogao o problemu karaktera države izvesti sve dedukcije što ih nužno nameće zaostalo stanje zemlje i njena izolacija. Objašnjavajući bujanje birokratije upravljačkim neiskustvom masa i teškoćama poteklim od rata, program Partije predviđa isključivo političke mere za svladavanje problema ‘birokratskih deformacija’ : izbornost i opozivost svih opunomoćenika u svako vreme, ukidanje materijalnih povlastica i aktivna kontrola masa. Bude li se išlo takvim putem – mislili su – funkcioner će prestati da bude šef i postat će običan tehnički zastupnik, uz to i privremen, a država će se postepeno i bez mnogo buke povlačiti sa pozornice.

To očigledno podcenjivanje budućih teškoća objašnjava se činjenicom da se program potpuno, bez ikakvih rezervi, temeljio na međunarodnoj persdpektivi. ‘Oktobarska revolucija ostvarila je u Rusiji diktaturu proletarijata… Započela je era univerzalne proleterske komunističke revolucije.’  To su prve rečenice programa. »

Dalje, Trocki dodaje : « Međutim, posleratna revolucionarna kriza nije dovela do pobede socijalizma u Evropi. Buržoaziju je spasla socijaldemokratija. Period za koji su Lenjin i njegovi saborci verovali da da će biti kratak ‘predah’ protegao se na celu istorijsku epohu. Protivrečna društvena struktura SSSR-a i ultrabirokratski karakter sovjetske države neposredne su posledice te jedinstvene, istorijski nepredviđene ‘teškoće’, koja je u isto vreme dovela kapitalističke zemlje do fašizma ili do predfašističke reakcije. »

Za Trockog (sledeći Lenjina)  kriza vođstva proletarijata – naročito izdaja II Internacionale 1914. i posle revolucije 1917 – ima glavnu ulogu u tom procesu koji je doveo do izrođavanja ruske revolucije. To izrođavanje onda, sa svoje strane, stvara novu prepreku (i to kakvu !) pred proletersku revoluciju : mađunarodni aparat staljinizma definitivno je prešao na stranu buržoaskog poretka posle poraza nemačkog proletarijata 1933. godine.

Danas, pred daleko složenijim zadacima borbe za očuvanje i ponovno osvajanje dostignuća međunarodnog proletarijata – uključiv i preživele segmente dostignuća Oktobra 1917 -  iz toga sledi da je politika birokratskih aparata – više ne samo aparata II Internacionale, nego i svih ostataka staljinističkog aparata i, na isti način, ali sa sve značajnijom ulogom, pablističkog aparata (glavnog nosioca socijalnih foruma i svakojakih korporativističkih politika na svetskom nivou) – glavni uzročnik izuzetnog raskoraka između zrelosti objektivnih uslova za proletersku revoluciju i nezrelosti subjektivnog faktora.

U odnosu na nas, iz toga sledi :

─   od trenutka kada je otvorena diskusija o reproklamaciji IV Internacionale (1986) ;

─   od kada je odluka o reproklamaciji formalno donešena od naših internacionalnih instanci 1990. i

materijalizovana na konferenciji o reproklamaciji (1993) ;

─   od tih datuma, sve poteškoće IV Internacionale i njenih rukovodećih instanci koncentrisane su na

nivo koji zahteva odluka o reproklamaciji IV Internacionale.

Oscilacije oko « kraja SSSR-a » povezane su sa činjenicom da je i u rukovodstvu IV internacionale bilo drugova koji su smatrali da je problem pablizma konačno rešen (diskusija na Generalnom veću u proleće 2003), pa je borba protiv reakcionarnog centrizma, kao i protiv birokratskih aparata, prelazila u drugi plan. Na taj način se izrazila naša podložnost pritiscima birokratskih aparata, pritiscima koji stalno deluju u istom smeru : da proleterska revolucija više nije na dnevnom redu. pa onda isto tako ni izgradnja sekcija IV Internacionale. Sadašnja diskusija nije samo diskusija o socijalnoj i/ili političkoj revoluciji u bivšem SSSR-u, nego je i neophodna diskusija za to da se jasno odredi opšta orijentacija IV Internacionale koja se bori za međunarodnu proletersku revoluciju.

Beleška br. 16

U svom članku « SSSR u ratu » (septembar 1939), objavljenom u Odbrani marksizma, Trocki piše :

« Istorijsko opravdanje svake klase uvek je bilo u tome što je njen sistem eksploatacije podizao na jedan viši stepen razvoj proizvodnih snaga. »

« Nema sumnje da je sovjetski režim dao snažan impuls razvoju privrede », dodaje Trocki i precizira : « Međutim, izvor tog impulsa bili su nacionalizacija sredstava za proizvodnju i planska privreda, a nikako ne to što je birokratija uzurpirala upravljanje ekonomijom. »

Nešto dalje, Trocki postavlja pitanje : « A šta ako ne dođe do proleterske revolucije ? », i odgovara na sledeći način : « Raspad kapitalizma dostigao je krajnje granice, kao i raspad stare vladajuće klase. Taj sistem više ne može opstajati. Proizvodne snage moraju biti planski organizovane. A ko će to ostvariti ? Proletarijat ili neka nova klasa « komesara », političara, administratora i tehničara ? Po mišljenju nekih rezonera, istorijsko iskustvo je pokazalo da se na proletarijat ne može računati, da se on pokazao  ‘neposobnim ‘ da spreči prethodni imperijalistički rat, mada su materijalne pretpostavke za proletersku revoluciju postojale već tada. Uspesi fašizma posle rata opet su isto tako bili posledice ‘nesposobnosti’ proletarijata da kapitalističko društvo izvede iz ćorsokaka. Birokratizacija sovjetske države, sa svoje strane, opet je rezultat nesposobnosti proletarijata da sam uredi društvo na demokratski način. Špansku revoluciju zajedno su ugušile fašistička i staljinistička pred očima svetskog proletarijata. Konačno, poslednja karika u tom lancu je novi imperijalistički rat, pripreme za koji su tekle sasvim otvoreno, uz potpunu nemoć svetskog proletarijata. Ako se prihvati ta koncepcija, tj. ako se prizna da proletarijat nije u stanju da ostvari socijalističku revoluciju, onda neodložni zadatak podržavljenja proizvodnih snaga mora ostvariti neko drugi. Ko upravo ?

Neka nova birokratija, koja će zameniti trulu buržoaziju kao nova vladajuća klasa u svetskim razmerama ? Tako pitanje počinju da postavljaju oni « levičari » koji se ne zadovoljavaju sporovima o rečima. »

Taj spor, započet u Izdanoj revoluciji i nastavljen u zborniku Odbrana marksizma, danas je definitivno rešen samim tokom istorije. Birokratija se nije transformisala u « novu vladajuću klasu u svetskim razmerama, spajajući se sa ostacima imperijalističke buržoazije ». Došlo je do raspada birokratskog aparata, do fragmentacije tog aparata i njegovog uklapanja i fuzije sa kapitalističkom klasom koja danas upravlja multinacionalnim kompanijama, ubrzavajući i produbljujući sve procese mafijazacije i parazitizma te kapitalističke klase, ali nesumnjivo bez napredovanja ka nekoj « birokratskoj planivifikaciji » ekonomije, kako su to predviđali zagovornici teorija o « državnom kapitalizmu ».

Dakle, ta hipoteza o uzdizanju nove vladajuće klase komesara, političara itd, definitivno je opovrgnuta činjenicama istorijskog razvitka.

Sa Trockijem (a protiv Pabla i njegovih epigona) mi nismo prestajali da ponavljamo da staljinistička birokratija nema nikakve istorijske misije. Ona je bila i ostala nesrećan slučaj u istoriji i nikako ne može biti korištena kao « dokaz » za to da je radnička klasa nesposobna da u svoje ruke uzme upravljačke poluge svetske ekonomije i usmeri je ka zadovoljavanju potreba čovečanstva. (3)

Beleška br. 17

Analizirajući odnos između kapitalističke klase na međunarodnom planu i staljinističke birokratije, Trocki, 1936.g, piše (poglavlje 8 Izdane revolucije) : « Razvoj sovjetske birokratije zanima svetsku buržoaziju pre svega sa stanovišta promene forme vlasništva. Iako je odlučno raskinuo sa traidicijom jakobinizma, krunisao se i obnovio katoličku religiju, Napoleon I ostaao je i dalje omražen kod polufeudalnih vladara cele Evrope, jer je nastavio braniti novi oblik vlasništva stvoren u revoluciji. Dok god nije ukinut monopol na spoljnju trgovinu i dok god nisu obnovljena prava kapitala, SSSR će, uprkos svim zaslugama svoje vlade, u očima svetske buržoazije ostati nepomirljiv neprijatelj. »

Čim raskine vezu koja ga vezuje sa društvenom svojinom, parazitski birokratski sloj koji je izastao na društvenim odnosima ustanovljenim Oktobarskom revolucijom ne samo da više ne protivreči interessima i potrebama imperijalizma, nego, na neki način, postaje njegov oruđe u ofanzivi protiv tih odnosa svojine, ali samo pod jednim uslovom : da ti odnosi svojine moraju biti uništeni.

Zbog toga se birokratija, kao takva, ne može transformisati u socijalnu klasu nacionalne buržoazije. Ona se može samo fragmentovati i u u svojim fragmentima postajati instrument međunarodnog finansijskog kapitala, a njena jedina istorijska funkcija, i posle raspada SSSR-a, ostaje uništenje svojih sopstvenih društvenih temelja.

Za sve zemlje bivšeg SSSR-a, proces konstituisanja nacije uglavnom je počeo sa proleterskom revolucijom. Danas kada fragmenti birokratije imaju mogućnost pristupa svetskom tržištu samo kao kompradorska mafija, odbrana nacija bivšeg SSSR-a moguća je samo posredstvom učvršćivanja veze između proletarijata tih zemalja i proletarijata kapitalističkih zemalja koji je i sam sučeljen sa istim kretanjem ka varvarstvu, kretanjem koje se rađa iz razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju.

Birokratski SSSR, kao deo nasleđa Oktobarske revolucije – prve karike svetske revolucije – jeste mrtav, ali SSSR kao dostignuće proletarijata ostaje sastavni deo svetske revolucije. Odbrana preostalih segmenata Oktobra 1917. više nije deo politike « odbrane SSSR-a », ali je ostala deo jedne šire celine, kao element međunarodne revolucije i njenog izraza u zemljama bivšeg SSSR-a.

Beleška br. 18

Ne mogavši ni zamisliti konkretne uslove u kojima će se njegova teorijska hipoteza ostvariti posle pola veka, Trocki je pisao : « Pad sovjetskog režima neminovno bi doveo do pada planske privrede i, samim tim, do likvidacije podržavljene svojine (…) kolhozi bi se raspali još lakše. Pad današnje birokratske diktature, bez njene zamene novom socijalističkom vlašću značio bi, tako, povratak na kapitalistički sistem sa katastrofalnim nazatkom u ekonomiji i kulturi. »

Precizirajmo : radi se o povratku na kapitalistički sistem koji je pod direktnom dominacijom mađunarodnog finansijskog kapitala zasnovanog na fenomenima najpogubnijim po proizvodne snage. Takav povratak zanači gigantski skok unazad ne samo za stanovništvo SSSR-a,nego i za sve druge narode sveta,  ubrzavajući regresivni proces raspadanja režima zasnovanog na privatnoj svojini u svetskim razmerama.

Trocki dodaje : « Kao svesna politička snaga, birokratija je izdala revoluciju. Ali, na sreću, pobednička revolucija nije samo program, zastava ili skup političkih ustanova, to je, takođe i pre svega sistem društvenih odnosa. Revoluciju nije dovoljno samo izdati, potrebno ju je srušiti. Birokratija je izdala Oktobarsku revoluciju, ali je još nije srušila. Revolucija ima veliku otpornu snagu koja proizlazi iz novih odnosa svojine, žive snage proletarijata, svesti njegovih najboljih elemenata, iz bezizlaznosti svetskog kapitalizma i neizbežnosti svetsker revolucije. »

Ovaj pasus treba promisliti i razjasniti u svetlu situacije na početku 21. veka.

Nesumnjivo, vođi birokratije su ne samo izdali, nego su i srušili Oktobarsku revoluciju. No, da li su je « srušili u potpunosti « ?  Da li je « velika otporna snaga » u potpunosti uništena ? Trocki podvlači da je snaga revolucije ne samo u novim odnosima svojine – koji su danas srušeni – nego i u « živoj snazi proletarijata », « svesti njegovih najboljih elemenata » o bezizlaznosti svetskog kapitalizma i « neizbežnosti svetske revolucije ». Nije li ispravno tvrditi da je ta snaga i danas u živoj snazi proletarijata u svetskim razmerama, u situaciji svetskog kapitalizma koja je bezizlaznija nego ikada i u kojoj radnici ne mogu da u svakoj zemlji i u međunarodnim razmeramaa ne vode vitalanu borbu za odbranu svojih prava i garantija, svojih organizacija, svoje nezavisnosti, svoje egzistencije kao klase.

Stepen opšte regresije izazvane ukidanjem društvene svojine u SSSR-u utiče na situaciju u celom svetu. No, proletarijat, čak i u najgorim uslovima u Rusiji, zadržava svoju obrambenu sposobnost, kao i proletarijat svake druge zemlje. To je suština svake rasprave o jedinstvu svetske revolucije.

U tome je značaj reproklamacije IV Internacionale.

Beleška br. 19

Na karikaturalan način, ulazak bivšeg SSSR-a u arenu modernog kapitalizma ostvaruje se odmah na bazi jedne « finansijske akumulacije » osobenog žanra, jer se ta akumulacija zasniva na… masovnom razaranju proizvodnih snaga, uključiv i industrijsku bazu zemlje.

U svojoj knjizi Kum Kremlja, Boris Berezovski i pljačka Rusije, američki novinar Paul Klebnikov (iz časopisa Forbes), prenosi svoj razgovor sa gradonačelnikom Moskve, Jurijem Lužkovim :

« Govorimo da je privatizacija bila neophodna da bi se stvorili novi vlasnici i da bi ovi  mogli bolje da upotrebe svoju svojinu i povećaju proizvodnju. Pogledajmo privatizaciju preduzeća. Pretpostavlja se da će novi vlasnik bolje upravljati preduzećem. Međutim, to je moguće samo ako je preduzeće plaćeno po stvarnoj ceni. Daću vam jedan konkretan primer. Ako kupim ZIL, gigant automobilske industrije, za samo 4 miliona dolara, onda nemam nikakve potrebe da i dalje proizvodim automobile. Preduzeće zauzima površinu od 240 hektara i ja mogu višestruko povratiti uloženi novac pretvarajući ga u stovarišta ili nešto slično.

Naš naučni institut (hemijski) prodan je za 200.000 dolara. Prvo, tu je bila čitava gomila veoma vrednih naučnika koji bi zaista mogli da zarađuju po 20.000 dolara godišnje. Drugo, institut je opremljen bazom za eksperimentalnu proizvodnju na kojoj je bilo moguće razvijati nove tehnologije. A to preduzeće je prodato za 200.000 dolara ! Po ceni jednog običnog spektrometra ! Novi vlasnik je odlučio da on nema nikakve potrebe da institut održi aktivnim. Rekao je : otpustiću sve zaposlene i imam na raspolaganju ogromnu zgradu koju ću iskoristiti da zaradim na lakši način. Iznajmiću sav taj prostor i dobijati 500.000 godišnje. Eto šta se zove poslom ! »

Isti novinar nastavlja : « Te manipulacije tržištem i aljkav način na koji su privatizacijski bonovi raspodeljeni stanovništvu učinili su da industrijsko bogatstvo Rusije bude bukvalno rasprodato u bescenje. Evo jedne tabele najvećih preduzeća koja su bila privatizovana preko bonova :

Vrednost ruskih preduzeća u bonovima privatizacije u odnosu na tržišnu vrednost

(u milionima dolara)

Preduzeće , Prod. cena(93-94), Trž. cena(avgust97)

Gazprom (prirodni gas)                 250          40 483

Energetski sistem (elektricitet)      957           17 977

Lukoil (nafta)                            704           15 839

Rostelecom (telekomunikacije)      464              4 172

Yuganskneftegaz (nafta)               80               1656

Surgutneftegaz  (nafta)                 79               6 607

Tih šest industrijskih giganata, dragulja ruske industrije, prodani su u vreme privatizacije posredstvom bonova po ceni dvadest puta manjoj od njihove vrednosti na ruskom berzanskom tržištu. »

Paul Hlebnikov dodaje ovu poučnu ispovest : « Privatizacija u Rusiji prošla je kroz tri etape, poverio mi je Boris Berezkovski 1996. Prva etapa bila je privatizacija profita, druga : privatizacija svojine, a treća : privatizacija dugova.

Drugim rečima, nije bilo neophodno kupiti neko preduzeće da bi se ono kontrolisalo. Ono je moglo sasvim da ostane u rukama države. Bilo je dovoljno preuzeti upravljanje njim i onda kanalisati njegove prihode, što znači « privatizovati profit », ne gubeći vreme i novac koje bi zahtevala privatizacija samog preduzeća. Po Berezkovskom, ta prva etapa « vodila je ka raspadanju preduzeća » i « prvobitnoj akumulaciji kapitala » u rukama posrednika.

Kada jednom nakupe dovoljno kaptala, nastavlja tajkun, ti ljudi počinju da razmišljaju kako da ga upotrebe. Jedni kupuju imovinu u inostranstvu, drugi se provode u Monte Karlu, a treći koriste svoj novac da bi kupili preduzeća u raspadanju (…)

Sredinom 1990-tih godina, posmatrači koji su izbliza pratili ruski poslovni život znali su da je mnogo velikih preduzeća bilo opljačkano od strane njihovih direktora i posrednika. Statistike odliva kapitala (nekih 15 milijardi dolara godišnje, prema procenama) pokazuju da je ogroman deo prihoda ruskih preduzeća izmicao i porezu i akcionarima. Te pljačke ruinirale su veliki broj najboljih industrijskih preduzeća, lišavajući ih neophodnih investicija, dok je begstvo kapitala ruiniralo pokušaje monetrne stabilizacije zemlje. Malo stranaca je tačno shvatilo mehanizam tog fenomena.  Zbog toga je primer Aeroflota od neprocenjivog značaja : on savršeno ilustruje način kako da se opljačka preduzeće koje se ne poseduje.

Kao finansijski centar Aeroflota u inostranstvu, Andava (4) je mogla raspolagati ogromnim deviznim prihodima koje je Aeroflot ostvarivao svake godine. Tako su 1997. prihodi  Aeroflota u inostranstvu dostigli 897 miliona dolara, dok su rashodi bili samo 646 miliona. Šta se desilo sa razlikom ? Prema Ferreru, Andava nije repatrirala ni jedan dolar u Rusiju. U stvarnosti, najveći deo novca otišao je na plaćanje kamata na zelenaške pozajmice koje su aranžirala finansijske firme Berezkovskog. » (5)

Beleška br. 20

« Radnička država ne stvara novo društvo za jedan dan », primetio je Trocki u  Izdanoj revoluciji. Na to se može dodati da ni raspad radničke države takođe ne stvara novo društvo za jedan dan. Naročito u međunarodnoj situaciji u kojoj dekadencija režima zasnovanog na privatnoj svojini ne može staviti na dnevni red konstituisanje neke moderne kapitalističke države. U vreme kada sva njegova politika vodi ka razlaganju postojećih država i, pre svega, ka raspadu nacija, imperijalizmu nije teško da razbije bilo koju državu, pa i radničku. Međutim, pitanje njene obnove je nešto sasvim drugo. Kada se radi o državama kakve su Sijera Leone, Somalija, Irak ili Afganistan, sistemaatsko razbijanje države od strane imperijalizma u raspadanju vodi ka vojnoj okupaciji, tribalističkom razbijanju nacija na plemena, počinjavanje naoružanim bandama, ustanovljavanju « robne razmene » prekapitalističkog tipa, a da se ništa ne « restrukturira » niti « obnavlja ».

A šta je sa državama čije socijalne osnove počivaju na eksproprijaciji kapitala i tim pre sa bivšim SSSR-om, koji se tokom 70 godina konstituisao kao država na osnovama podruštvljene svojine, makar i birokratski uzrpirane od strane nomenklature ? Razbijanje SSSR-a – upravo zbog toga što politika imperijalizma ne vodi ka obnovi države u punom smsilu te reči, a pogotovu ne moderne kapitalističke države koja se oslanja na konstitusanje nacionalnog tržišta – nikako ne znači uzdizanje jedne nacionalne buržoazije koja se bori za to da razvija proizvodne snage pod svojim egidom. Otuda paradoksalna situacija u kojoj, sa raspadom radničke države i dalje postoje, kao protivrečni produkti raspadanja imperijalizma, segmenti podruštvljene ekonomije, nepovezani međusobno i sami po sebi nesposobni da se centralizuju, nesumnjivo osuđeni na polagano raspadanje i uništenje, ali čije opstajanje je paradoksalni i izvrnuti izraz nesposobnosti kapitala da restaurira bilo šta u ovom regionu sveta. Odnos između proletarijata i njegovih tekovina u centru je klasne borbe u toj zemlji.

Beleška br. 21

Prvih dana Drugog svetskog rata, Trocki je pisao :

« Drugi svetski rat je počeo. On je neoboriva potvrda činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma. Samim tim on podvrgava proletarijat novom, možda presudnom, iskustvu ».

Zastanimo na trenutak. Da li je tačno da Drugi svetski rat predstavlja neoborivu potvrdu činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma ?

Po našem mišljenju : jeste, tačno je. U okvirima formalne logike, tome se može prigovoriti da i posle 65 godina od tada društvo nastavlja da živi na osnovama kapitalizma. No, to mu je uspelo samo kroz najteža iskušenja i potrese. Društvo više nije moglo živeti na osnovama kapitalizma… ali, u isto vreme, kriza revolucionarnog voćstva, kriza čovečanstva, nije razrešena i sve dekadnentniji kapitalizam nastavlja da razara same osnove ljudske civilizacije.

Nastavimo. Trocki piše : « Ako ovaj rat izazove, u što mi čvrsto verujemo, proletersku revoluciju, ona će neizbežno dovesti do svrgavanja birokratije u SSSR-u i do preporoda sovjetske demokratije na ekonomskim i kulturnim osnovama beskrajno višim od onih u 1918. godini. U tom slučaju, pitanje o tome da li je staljinska birokratija « klasa » ili je tumor na telu radničkedržave razrešiće se samo od sebe. Biće apsolutno jasno da je u procesu razvitka međunarodne revolucije sovjetska birokratija bila samo epizodičan recidiv.

Nasuprot tome, ako današnji rat izazove ne revoluciju, nego dalje poraze proletarijata, onda preostaje drugi pol alternative : dalje raspadanje monopolističkog kapitalizma, njegovo daljnje srastanje sa državom i razaranje demokratije, tamo gde još postoji, te njena zamena totalitarnim režimom. Nesposobnost proletarijata da uzme upravljanje društvom u svoje ruke u tim uslovima bi moglo stvarno dovesti do nastanka jedne nove eksploatatorske klase iz  bonapartističke i fašističke birokratije. Po svemu sudeći, to bio jedan režim dekadencije koji bi značio suton civilizacije.

Do analognog rezultata bi se došlo u slučaju kada bi proletarijat razvijenih kapitalističkih zemalja osvojio vlast, pa se onda pokazao nesposobnim da je zadrži i prepustio je, kao u SSSR-u, jednoj privilegovanoj birokratiji. Onda bi morali priznati da birokratski recidiv nije imao svoje korene u zaostalosti zemlje i u kapitalističkom okruženju, nego u organskoj nesposobnosti proletarijata da postane vladajuća klasa. Onda bi se retrospektivno moralo utvrditi da, u svojim osnovnim crtama, današnji SSSR jeste preteča jednog novog režima eksploatacije u svetskim razmerama. »

Ponovimo još jednom da ovaj poslednji deo alternative treba odbaciti iz razloga koji su ranije već navedeni. Nasuprot tome : treba se vratiti na prognozu : rat će ili izazvati proletersku revoluciju ili poraz proletarijata.

Da li je ova Trockijeva alternativna prognoza bila osnovana ?

Predmet ovih beleški nije bilans svega što se desilo posle Drugogo svetskog rata. Zadovoljimo se time da podsetimo samo na glavne crte posleratnog razvoja u bivšem SSSR-u, na Istoku i na Zapadu Evrope, sa tačke gledišta odnosa između društvenih klasa. Pobeda SSSR-a je najviši izraz uspona i mobilizacije proletarijata i svih naroda SSSR-a u odbrani socijalnih dostignuća. Razvoj proleterske revolucije, kako na Istoku, tako i na Zapadu Evrope, doveo je do značajnog  povišenja nivoa svih tekovina i institucija koje čine socijalnu i političku težinu radničke klase u svakoj pojedinačnoj zemlji. Na istoku Evrope, mobilizacija masa koje su težile podruštvljavanju sredstava za proizvodnju, ali i nemogućnost za birokratiju (kao što je to Trocki prognozirao u Odbrani marksizma) da u okviru istog političkog i institucionalnog zdanja ostvari koegzistenciju dva protivrečna socijalna poretka, doveli su do eksproprijacije kapitala birokratsko-vojnim metodima (što je uključivalo i birokratsku kontrolu nad mobilizacijom masa) i, sledstveno tome, do proširenja podruštvljenih proizvodnih odnosa na celu Istočnu Evropu i protiv volje same birokratije.

U isto vreme, talas proleterske revolucije, naročito u Francuskoj, iznudio je od imeprijalizma, kao cenu za opstanak dominacije kapitala, značajne socijalne tekovine, poput socijalnog osiguranja, kolektivnih ugovora, ključe uloge sindikata. U drugoj formi, isti proces je tekao na Zapadu Evrope, u zapadnoj Nemačkoj, i na izvestan način je trajao do nedovršenog ujedinjenja Nemačke.

Elementi razvoja ka političkoj revoluciji, sa gledišta odbrane SSSR-a, krajem 1940-tih godina kombinovani su sa brorbom za socijalnu revoluciju, naročito na zapadu Evrope, i sa pobedom kineske revolucije 1949. godine. Sve to dovelo je do značajnog jačanja proletarijata i njegove uloge i to je dalo pečat istoriji poslednjih pedeset godina. S te tačke gledišta, razbijanje bivšeg SSSR-a je težak udarac ne samo sovjetskom, nego i celokupnom svetskom proletarijatu. To je posledica kombinacije spoljašnjeg (pritisak imeprijalizma) i unutrašnjeg (politika birokratije) ili, drugačije rečeno : kombinacija spoljašnjeg (politike aparata koja je sprečavala razvoj svetske revolucije) i unutrašnjeg (razaranja socijalnih osnova).

Uostalo, ta otvorena faza nije dovršena. Ona danas na jednnom drugom nivou postavlja pitanje svetskog jedinstva klasne borbe.

Upravo danas, jedinstvo programa IV Internacionale i izgradnja njenih sekcija moraju se izražavati u toj odbrani svih institucija koje, na međunarodnom nivou i, u različitim formama, u svakoj pojedinačnoj zemlji, konstituišu proletarijat kao klasu za sebe. Upravo u tim institucijama su preostali segmenti socijalnih dostignuća, koji potiču, neposredno ili posredno, iz Oktobarske revolucije.

Beleška br.22

Vraćajući se na tu alternativu, Trocki piše : « Ako bi se druga prognoza pokazala kao tačna… ako bi se svetski proletarijat stvarno pokazao nesposobnim da izvrši misiju koju pred njega postavlja tok razvoja, onda ne bi preostalo ništa drugo nego da se otvoreno prizna da je socijalistički program, zasnovan na unutrašnjim protivrečnostima kapitalističkog društva, čista utopija. »  I, Trocki pita : « Međutim, postoje li danas neoborive, ili bar dovoljno uverljive, objektivne činjenice zbog kojih bi se morali odreći perspektive socijalističke revolucije ? U tome je pitanje. »

To je pitanje na koje danas moramo odgovoriti mi.

U istom članku, Trocki postavlja sledeće pitanje : « Da li će objektivna istorijska nužnost na kraju naći svoj izraz u konstituisanju avangarde radničke klase, tj, istinskog revolucionarnog voćstva koje će izrasti iz ovog rata i najdubljih potresa koje on nosi sa sobom,  revolucionarnog voćstva  sposobnog da vodi proletarijat ka osvajanju vlasti. »

I odgovara : « Četvrta Internacionala odgovorila je na to pitanje potvrdno  ne samo tekstom svog programa, nego i samom činjenicom svog postojanja. »

To nas vraća na pitanje posledica krize 1950-1953 koja je organizaciono razbila IV Internacionalu, kao i na diskusiju, otvorenu 1985-1986, o neophodnosti da se krenemo ka reproklamaciji IV Internacionale, nastavljajući i šireći borbu za njenu obnovu.

Beleška br. 23

Vraćajući se u na drugi način prethodnoj alternativnoj prognostičkoj formuli, Trocki piše : « Drugi svetski imperijalistički rat postaviće nerešeni zadatak u jednoj višoj istorijskoj etapi. On će oznova proveriti ne samo stabilnost postojećih režima , nego i sposobnost proletarijata da ih zameni. (…) Ako, nasuprot svakoj verovatnoći, Oktobarska revolucija ne bi tokom tog rata, ili neposredno posle njega, našla svoj nastavak ni u jednoj od razvijenih zemalja. i ako bi proletarijat svgde i na svim frontovima bio odbačen unazad – onda bi nesumnjivo morali da postavimo pitanje o reviziji celokupne naše koncepcije moderne epohe i njenih pokretačkih snaga. Tada bi bilo reči ne o tome da se odredi koju etiketu treba nalepiti na SSSR ili na staljinističku kliku, nego o prevrednovanju svetskih istorijskih perspektiva za naredne decenije, ako ne i vekove : jesmo li ušli u epohu socijalističke revolucije ili, naprotiv, u epohu dekadentnog društva totalitarne birokratije. »

Precizirajmo ponovo : da li je Oktobarska revolucija našla svoj produžetak u nekoj od razvijenih zemalja u toku rata ili neposredno posle njega ? Odgovor je : i da i ne. Ne – u tom smislu da nije bilo podruštvljavanja proizvodnje i proletarijat nije došao na vlast. Da – u tom smislu što je revolucionarni talas, oslanjajući se na tekovine Oktobarske revolucije, na ranije neviđenom nivou učvrstio socijalnu i političku težinu proletarijata u razvijenim kapitalističkim zemljama, počev od Francuske.

Nasuprot tome, treba postaviti pitanje : da li je proletarijat odbačen unazad svugde i na svim frontovima ? Ne, mada – zbog politike birokratskih aparata koji su se suprotstavili revolucionarnom elanu masa – proleterska revolucija nije pobedila. Međutim radnička dostignuća na Zapadu i eksproprijacija kapitalizma (mada birokratsko vojnim sredstvima) na koju je birokratija bila prinuđena moćnim usponom proletarijata u Kini i na Istoku Evrope pokazuje da su problemi bili rešeni samo u jednoj prelaznoj, privremenoj i protivrečnoj konfiguraciji posle rata. Na izvestan način, alternativa postavljena 1939. g., opet je pred nama danas 2003.g. Sa svim razornim konsekvencama opstanka dekadentnog kapitalizma danas, opstanka po cenu pretnje razaranja nacija, država i, fizički, radničke klase. To razaranje naveliko je počelo sa razaranjem socijalnih osnova uspostavljenih Oktobarskom revolucijom. Ali i sa – takođe protivrečnim – raspadom međunarodnog aparata staljinizma (nesumnjivo nadomeštenim pablizmom), što u svoj ozbiljnosti postavlja pitanje odgovornosti IV internacionale.

Beleška br. 24

Povodom stava o « odbrani SSSR-a », Trocki je 1939. godine precizirao : « Za nas glavno političko merilo nije transformacija svojinskih odnosa u ovom ili onom regionu, pa ma koliko oni po sebi bili značajni, nego su to izmene u svesti i organizovanosti svetskog proletarijata, porast njegove sposobnosti da brani svoja dostignuća i osvaja nova. Sa te presudne tačke gledišta, politika Moskve, uzeta u celini, u potpunosti zadržava svoj reakcionarni karakter i ostaje glavna prepreka na putu ka međunarodnoj revoluciji. »

Mutatis mutandis, možemo postaviti pitanje o situaciji nakon pada Berlinskog zida : svodi li se za nas glavno političko merilo samo na transformaciju svojinskih odnosa, uključiv i  njihovu regresivnu transformaciju, tj. razaranje društvene svojine, ili treba uzeti u obzir i promene u svesti i organizaciji svetskog proletarijata.

Nesumnjivo je da je razaranje društvene svojine umanjilo sposobnost svetskog proletarijata da brani svoje stare tekovine i osvaja nove. Raspad SSSR-a označava početak jedne nikad viđene ofanzive, u ime mondijalizacije, protiv svih organizacija i institucija koje konstituišu radničku klasu kao klasu u svetskim razmerama. Sa te tačke glediša, rušenje društvene svojine, omogućeno politikom birokratije, ima u potpunosti kontrarevolucionaran karakter.

Međutim, zajedno s tim, s tačke gledišta promena u svesti i organizaciji svetskog proletarijata, to je u isti mah oslobođenje svetskog radničkog pokreta od jarma staljinističkog aparata. Sigurno da nije slučajno da je odmah nakon raspada SSSR-a počela ofanziva za uništenje radničkih organizacija, uključiv i sindikate, u kojoj glavnu ulogu imaju pablisti. No, radnička klasa može opstati samo odbranivši sve segmente svojih još nerazorenih ustanova. To se odnosi kako na egzistenciju sindikalnih organizacija ili onoga što je od njih ostalo, tako i na preživele segmente društvene svojine u SSSR-a. Ta dva aspekta se ne mogu razdvajati.

Svaka politika koja smatra da na Istoku više nema segmenata društvene svojine koje treba braniti rezultira nesposobnošću da se razvije politika jedinstvenog klasnog fronta u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u bilo kojoj drugoj zemlji.

Takva politika jedinstvenog klasnog fronta ima za osnovu pomoć radničkoj klasi u odbrani njenih organizacija i ustanova. Ta politika je u centru svih zadataka IV Internacionale. Jer, usred najgorih strahota kapitalističkog raspada, proleterska revolucija je više nego ikada na dnevnom redu. Kucnuo je čas Četvrte Internacionale.

Daniel Gluckstein

Fusnote :

(1)     Ponovno isčitavanje svih tekstova koje smo objavili u La Verite, od 1990. do danas, o SSSR-a i uopšte o Istoku Evrope, jasno pokazuje koeguistenciju protivrečnih orijentacija u ključnom pitanja : društvena svojina, njeni preostali segmenti, njihova odbrana ili ne ? Isto se može konstatovati za niz naših raznih inicijativa tokom tog perioda : dve konferencije u Mađarskoj, jedna u Rusiji, bilteni Antante na ruskom, uzastopni sporazumi sa različitim grupama (Solidarnost, Mjurom, RKP, KAS-KOR…). Uzmimo samo jedan primer : jedna evropska konferencija, održana u Mađarskoj 1989. godine, u svojoj završnoj rezoluciji nije rekla ni reči o društvenoj svojini. Ne postoji li veza između oscilacija u terijskim pitanjima o SSSR-u i tvrdnje, koju su na poslednjem generalnom veću izneli neki drugovi, da pitanje pablizma za njih ne postoji od 1989 ?

(2)     Sa te tačke gledišta, veoma je indikativno to što su Ujedinjeni sekretarijat i britanska SWP praktično u odnosima ujedinjenja. SWP je raskinula sa IV Internacionalom krajem 1940-tih na pitanju « državnog kapitalizma », sa pozicija da u SSSR-u nema šta da se brani. Ujedinjeni sekretarijat tome je suprotstavljao jednu politiku koja je izjednačavala odbranu SSSR-a i odbranu birokratije. Danas, kada se birokratija transformisala u mnoštvo mafijaških organa povezanih sa vladajućim slojem (SAD) dekadentnog režima privatne svojine na sredstva za proizvodnju,  te dve struje se sve više zbližavaju i objedinjuju u saglasnosti o « nenadmašnom karakteru » samog kapitalističkog režima.

(3)      U tom pogledu može se samo preporučiti čitanje – ili ponovno čitanje – dokumenata koje je naša međunarodna tendencija objavila u junu 1953. o radničkoj pobuni protiv staljinizma u Istočnom Berlinu i dokumenata koje su istim povodom objavili pablisti. Uporedno izdanje tih istorijskih dokumenata, u izdanju Cahiers du CERMTRI u Francuskoj, novembra 2003. godine,  najbolje , bez potrebe za ikakvim komentarom, ilustruje apsolutnu suprotstavljenost između trockizma i revizionizma.

(4)      Andava – fiktivno preduzeće koje je Berezovski osnovao u Švajcarskoj.

(5)     Napomenimo da je Berezovski, kao većina novih ruskih kapitalista, obrazovan u periodu staljinističke birokratije. Od škole staljinizma, Berezovski je preuzeo nekoliko formulacija, pokradenih iz marksizma. To je slučaj sa idejom da je ono što se danas dešava u Rusiji zapravo « prvobitna akumulacija kapitala » (tačnije bi bilo reći « primitivna akumulacija »). Međutim, obrazovan u falsifikatorskoj školi, novi bogataš Berezovski ne može da zna da je za Marksa pojam primitivne akumulacije pre svega vezan za jedan proces koncentracije kapitala posredstvom trgovine i, isto tako, za proces razaranja ranijih formi proizvodnje, naročito onih zasnovanih na svojini na zemlju. Ali, za Marksa, ta primitivna akumulacija stvarala je pretpostavke za razvoj kapitalizma i za jedan gigantski korak napred proizvodnih snaga, dakle za korak napred čovečanstva. Nasuprot tome, « prvobitna akumulacija » o kojoj govori mister Berezovski ima samo jednu socijalnu funkciju – akumulaciju nečuvenih bogatstava u privatnim rukama šačice spekulatora, prevaranata i gangstera koji, daleko od toga da ta bogatstva usmere ka razvoju proizvodnih snaga, ih koriste da još više zaoštre pretpostavke za dalje masovno uništavanje proizvodnih snaga, počev od samog proletarijata.

Stanko Subotić Cane, nekadašnji najbolji i veoma isplativ drug Zorana Đinđića, Jovice Stanišića, Badže Stojičića, Milorada Vučelića, Dušana Mihajovića, Mila Đukanovića, Miroslava Miškovića, Milana Bekoa, Vladimira Popovića Bebe… , već tri godine bije bitku pred švajcarskim i evropskim pravosuđem protiv srpskog političkog, pravnog, medijskog i kriminalnog establišmenta. Subotić je presavio tabak i krenuo da dokazuje da je njegovo poslovanje uvek bilo samo legalno i odobreno od države – kako pod Miloševićem, tako i pod DOS-om. A “legalno” za njega znači upravo ovo poslednje – odobreno od najviših organa vlasti.

Stanko Subotić je, 19. marta 2010, o tome podneo krivičnu prijavu švajcarskom sudu (pošto živi u Švajcarskoj) protiv tridesetak imenovanih i svih ostalih učesnika koje ne imenuje nego očekuje da ih sud otkrije, i priložio uz nju obiman tekst  pod naslovom “Predstavljanje činjenica”, razbijen na 284. tačke i na 11 poglavlja, pedesetak dokumenata kojim potvrđuje iznešene navode i iscrpnu pravnu analizu činjenica koje navodi. Sve to objavio je na tri jezika (francuskom, engleskom i spskom) na svom sajtu www.stanko-subotic.com .

Subotić uopšte ne krije da je tako « legalno », od početka svog biznisa u Jugoslaviji pa do nedavno, uredno plaćao reket državnim i stranačkim velikašima, a naročito onima iz policijskog aparata, i pedantno navodi neke od cifara tih isplata.  On smatra da je to prirodan sastavni deo legalnog poslovanja – dok god mu donosi dovoljno visok profit i omogućava rast njegovog kapitala. Kad reket i pokušaji preuzimanja njegovog kapitala ugroze i njegov profit i njegov kapital, on se kao lav baca u odbranu svojih prava i legalnosti. “Čast za čast,  a sirenje za pare”.

A upravo to se desilo kada je Cane ostao tajkunsko siroče nakon ubistva svog glavnog političkog prijatelja Zorana Đinđića, koji je za njega imao samo lepe reči, a za koje je Cane umeo lepo da zahvali milionskim deviznim sumama donacija i “donacija”.  Urođenički srpski tajkuni i njihova država nisu više hteli da se zadovoljavaju “normalnim” reketom, nego su krenuli da mu otimaju i zamašne delove glavnice njegovog “teško stečenog” domaćinskog kapitala. Cane tako navodi da mu je to zločinačko udruženje države i tajkunske mafije do sada otelo siću vrednu oko pola milijarde eura i da nemaju nameru da stanu na tome pa on mora da pređe u kontranapad. Inače, Cane je optužen i osuđen da je državi Srbiji naneo štetu od ciglih dva miliona eura – jedva dvestapedeseti deo bogatstva koji su njegovi konkurenti oteli njemu pomoću te države.

Subotić je prekršio mafijaški zakon omerte prema svojim današnjim protivnicima, a nekadašnjim partnerima. Jednako kao i oni prema njemu. Nesumnjivo je da i on i oni imaju još dosta toga da kažu i da više prećutkuju nego što govore, ali ipak nije nimalo beznačajno ono što su već rekli i što još govore. Elitna tranziciona mafija tako stalno krši sopstvene zakone u međusobnim obračunima i to je naročito vidljivo u Rusiji. Upravo ta neprekidna preotimanje i nasilne preraspodele privatizovane društvene svojine između političko-mafijaških klanova najjasniji su pokazatelj toga da totalitarna birokratija u svom tranzicionom raspadanju može oformiti samo takve mafijaške klanove, ali nikada i nacionalnu kapitalističku klasu i suverenu kapitalističku državu.

Klasa je u stanju da izgradi državu iznad mafije, mafija to nikada i nigde nije bila u stanju niti će biti – njen najviši domet je mafijaška država oko koje se mafijaški klanovi neprekidno otimaju na “demokratskim nameštenim izborima”. Jer, ko drži poluge državne vlasti, taj drži i poluge stalnih brutalnih preraspodela privatizovanog i neprivatizovanog nacionalnog bogatstva. A najvažnije među tim polugama su upravo poluge policijskog aparata, nespornog gospodara svih tranzicionih mafija. Otuda čistke policijskih aparata kad god vlast preotme drugi političko-mafijaški klan, ali i kontinuitet saradnje svih njegovih šrafova u okviru svakog novog odnosa političko-mafijaških snaga.

Cane Subotić otvoreno priznaje da bi on i dalje poslovao i sarađivao sa svojim progoniteljima – kada bi oni hteli da ga prihvate za partnera, a ne da ga opljačkaju i unište. On nam uzgredno saopštava i kako je Ružici Đinđić, na zahtev i posredovanje Borisa Tadića, u jeku napada na njega, protivpravno u kešu predao 1 300 000 eura preostalih u jednom fondu koji je on prijateljski osnovao i stavio na raspolaganje Zoranu Đinđiću. To je više od četiri hiljade prosečnih mesečnih plata u Srbiji. Taj iznos nijedan srpski radnik ne može zaraditi za ceo svoj radni vek. Takvih pikanterija ima ne malo u njegovim spisima na sajtu, a zaista je dirljiva rečenica o tome kako su Boris Tadić i on, nakon Tadićevog izbora za šefa države, u više navrata evocirali… postojanje tog tajnog bankovnog računa sa parama u inostranstvu. Valjda su  tako metaforično evocirali sentimentalne uspomene na pokojnog zajedničkog prijatelja i demokratsku i reformatorsku ikonu Zorana Đinđića.

On isto tako otvoreno priznaje da je sa Đinđićem počeo da blisko sarađuje posredstvom Đinđićevih ličnih prijatelja Jovice Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije i svih srpskih paravojski u jugoslovenskim ratovima, i Milorada Vučelića, slavnog Miloševićevog komesara za medije, i velikodušno i ovu dvojicu svrstava u redove demokratske i reformističke opozicije Miloševiću.  Jednako kao i CIA koja Stanišića brani pred haškim tribunalom i oslobađa iz pritvora kao svog najvažnijeg agenta na Balkanu od 1992. godine. Pokroviteljstvo ovih visokih državnih činovnika Cane tumači kao najjači dokaz “legalnosti” svih njegovih poslova. Državno organizovanje šverca i crne berze za njega je najlegalnija moguća stvar. Njega ne zanima to što je uslov za razmah takvog državno-privatnog biznisa bio krvavi rat i masovna pljačka stanovnika tih država. On je samo “poslovan čovek koji se samo prilagođava uslovima na tržištu i njegovim političkim okolnostima”.

Cane je gubitnik u lokalnim političko-mafijaškim obračunima. Dobitnici su njegovi konkurenti koji su trenutno na vlasti u Srbiji i koji sada počinju da se kolju i između sebe. Mala bara, a mnogo krokodila. Preostaje mu da spašava što se spasti može i da se obezbedi da ga duga ruka njegovih rivala ne dosegne i u inostranom egzilu. On sigurno o svemu što govori zna mnogo više i ima mnogo više dokaza nego što je rekao i što je spreman da javno kaže. Dosada iznešenim on šalje poruku svojim progoniteljima da ga omerta neće sprečiti da se brani i da im uzvraća udarce. Videćemo hoće li na kraju ipak naći neki modus vivendi sa njima. On zasada i ne traži više.

Subotić među akterima političko-mafijaških trvenja pominje i tri velike transnacionalne korporacije koje su sudelovale u borbi za svoj deo balkanskog duvanskog kolača – British American Tobacco (BAT),  Japan Tobacco International (JTI) i Philip Morris – ali ni rečju ne pominje učešće diplomatije i tajnih službi tih zemalja, osim skoro slučajno na jednom mestu: tamo gde govori kako je dosije o švercu duvana (dobijen od Dušana Mihailovića) predao jednom pripadniku britanske obaveštajne službe i kako se pri tome požalio da ga Dušan Mihailović ucenjuje. Naravno, Subotić ni rečju ne objašnjava zašto je zaštitu protiv Mihailovića potražio upravo od britanske obaveštajne službe. To verovatno nema ama baš-baš nikakve veze s tim da je jedan od podpredsednika Mihailovićeve partije, Ratomir Tanić, prebeg iz Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije u kome je bio desna ruka Vesne Pešić i Nebojše Popova i njihov podpredsednik zadužen za međunarodnu politiku (sic!), bio notorni agent britanske obaveštajne službe i da je to i sam priznao u svom svedočenju pred haškim tribunalom za ratne zločine.

On još 2004. godine dobija sudski spor po tužbi za ucenu i klevetu protiv Vukašina Wolfa Minića, Dinkićevog slavnog partnera u slavnoj potrazi za Miloševićevim parama na Kipru zbog koga je i današnji Tadićev ministar inostranih poslova odleteo sa mesta savetnika u Đinđićevoj vladi kao britanski agent, ali ni rečju ne pominje javno objavljenu činjenicu da je i taj Minic bio sitni agent britanske obaveštajne službe.

Cane dobro pazi da se u svojim balkanskim borbama ne zameri nikome od međunarodnih moćnika i tajnih službi i da ne padne u njihovu nemilost. On dobro zna gde su ključevi balkanske mafiozne tranzicije i ko su njeni stvarni gospodari na svetskom nivou. On je poslovan čovek i neće nipošto da se zameri i tim gospodarima. Može im se samo lojalno i diskretno požaliti na nekog njihovog agenta kada ovaj baš pretera u zahtevima i pritiscima prema njemu i njegovom tranzicionom i ratnom plenu.

I pored svih svojih šupljina i prećutkivanja, Subotićev tekst je pažnje vredna istorijska, politološka i kriminološka građa iz srpske tranzicije. Tim pre što obuhvata fragmente skoro celog perioda srpske tranzicije. Malo ko tako jasno kao on pokazuje ulogu “slobodne” štampe u političko-mafijaškim trvenjima. Štampa tu ne informiše i ne istražuje nego priprema pravne i van-pravne političke, finansijske i fizičke likvidacije konkurenata. Pošto je istureno javno krilo tih političko-mafijaških klanova, to tu i tamo padne glava i nekog od njenih perjanica. Nijedan novinar u Srbiji još nije ubijen iz razloga zbog kojih je u Rusiji ubijen Pavel Hlebnikov, autor hrabre istraživačke knjige o ruskoj privatizaciji kao o najvećoj pljački u ljudskoj istoriji. Nema svetskog jezika na koji ta knjiga nije prevedena i izdata, ali na ubogom Balkanu ona nema svog izdavača. Srpske “nezavisne novinare” je Arkan “privodio pameti” uglavnom sa nekoliko šamara ili “prijateljskim ubeđivanjem” kao Manju Vukotića onomad.

Elem, na kraju, prenosim u prilogu ceo tekst “Predstavljanje činjenica” sa sajta Stanka Subotića.

Pavluško Imširović

I    PREDSTAVLJANJE  ČlNJENICA

A.  Profesionalna biografija

1. Radi boljeg shvatanja konteksta u kome su se desila navedena krivična dela,   neophodno je upoznati se sa haosom koji j. nastupio po raspadu bivše Jugoslavije i složiti kockice koje su navele članove zločinačkog udruzenja da me stave na nišan.
2. Radi ostvarivanja svog nauma ti ljudi su bili u potrazi za nekim ko je bio uspešan, poslovno i finansijski moćan, aktivan kako u regionu bivše Jugoslavije tako i u inostranstvu i ko se protivio režimu Slobodana Miloševića tako što je podržavao demokratske promene u Srbiji i Crnoj Gori.
3. Verujem da sam izabran za meru pošto sam ispunjavao sve navedene kriterijume.
4. Rodjen sam u Ubu 9 septcmbra 1959. godine u radničkoj porodici, odrastao sam u Srbiji gde sam se obrazovao i završio srednju ekonomsku skolu.
5. Po završetku školovanja, otišao sam u Pariz. 1979. godine, gde sam se zaposlio u jednom ateljeu za visoku modu u kraju grad zvanom Sentije, gde je radilo 150 radnika.
6. Zahvaljujući tako stečenom iskustvu. osamostalio sam se i otvorio sopstveni atelje za konfekciju gde sam proizvodio jednu marku za oblačenje koja se prodavala na Azurnoj obali i na baskijskoj obali.
7. 1990. godine sam se vratio u Jugoslaviju te sam osnovao preduzeće «MIA» i otvorio dve fabrike za proizvodnju konfekcije.
8. Paralelno sa tom aktivnošću, takodje sam investirao u uvoz gradjevinskog materijala i poljoprivrednih proizvoda. Sve te aktivnosti su bile proveravane i kontrolisane od strane Narodne Banke Jugoslavije, u skladu sa zakonima i normativima koj su tada bili na snazi.
9. 1991. godine. rat je počeo u bivšoj Jugoslaviji a Ujedinjene Nacije su nametnule Srbiji embargo. Inflacija je tada prešla 1000° na dan, što je uvelo potpunu pometnju u funkcionisanje društva. Zbog značajne devalvacije srpske valute, bilo je nemoguće vršiti medjunarodnc tranzakcije u devizama što je dovelo do primene barter aranžmana koji je vrlo brzo zamenio plaćanje u novcu.
10. Kriza je i mene zahvatila svom silom i, obzirom na veliki broj radnika čija je ekonomska egzistencija bila ugrožena, Ministarstvo finansija Jugoslavije je dozvolilo preduzeću «MIA», sa sedištem u Ubu, u Srbiji, da vrši naplatu za izvezenu robi kroz cigarete koje su bile isporučivane od strane jednog makedonskog preduzeća. Potom sam dobio dozvolu da otvorim radnji koja se nalazila u bezcarinskoj zoni, u kojoj su se prodavale cigarete koje su tako dobijane (dokaz 19), kao i magacin za uvezenu robu koja nije potpadala pod carinski režim (dokaz materijal 20).
11. Na taj način sam započeo da trgujem cigaretama čime sam se bavio desetak godina.
12. Tokom tog perioda, rat je besneo Balkanom, posebno raspirivan od strane Slobodana Miloševtća čiji je režim stekao ozloglašenu reputaciju zbog nebrojenih počinjenih ratnih zločina.
13. Svaki način je bio dobar za finansiranje rata, a jedan od tih načina je bilo ucenjivanje dobrostojećih ljudi.
14. Pošto sam bio uticajan poslovni čovek, sa uspešnom reputacijom, bio sam kontaktiran od strane predstavnika režima.
15. Tokom jednog fudbalskog meča na stadionu FK Partizan 1994. godine, bio sam predstavljen Radovanu Stojičiću, koje je bio načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik Ministra unutrašnjih poslova Srbije kao i Jovici Stanisiću koji je bio načelnik Službe državne bezbednosti.
16. U to vreme, ta vrsta upoznavanja, slučajna samo na prvi pogled, su u stvari bila česta pojava i bila su organizovana od strane načelnika policije i državne bezbednosti.
17. Iste godine sam se upoznao i sa Miloradom Vučelićem na granici Srbije i Bugarske. Potonji je u to vreme bio generalni direktor srpske radio-televizije i šef poslaničke grupe partije SPS Slobodana Miloševića. Gospoda Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su u to vreme bili medju najmoćnijim ljudima u Srbiji.
18. Početkom 1995. godine, na jednoj zabavi kod Milorada Vučelića, na kojoj su takodje bili prisutni Jovica Stanišić i Radovan Stojčić, upoznao sam Zorana Djindjića, lidera Demokratske Stranke i jednog od glavnih opozicionara Slobodanu Miloševiću.
19. Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su znali da sam ja, posle godina rada provedenili u Evropi, bio pristalica demokratskih struktura te da sam podržavao napore srpske opozicije protiv autokratične vlasti Slobodana Miloševića. Oni sami su takodje bili nezadovoljni tadašnjom politikom Slobodana Miloševića pošto su shvatili da takva politika nema budućnost i smatrali su da Zoran Djindjić može da bude zamajac demokratskih promena u Srbiji.
20. Povrh svega, Milorad Vućelić je tada bio smenjen sa svih svojih funkcija zbog čega je želeo da se osveti Slobodanu Miloševiću.
21. Iz tih razloga, Milorad Vučelić je tražio od mene da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću kao i njegovu političku partiju, govoreći mi da ću tako da doprinesem demokratskim promenama koje su bile željno iščekivane.
22. Ta inicijativa Milorada Vućelića je bila odobrena od strane Jovice Stanišića i Radovana Stojičića koji su tada i dalje bili vrlo moćni.
23. Pored pomoći Demokratskoj Stranci, od mene je takodje bilo traženo da pomognem Miloradu Vučeliću.
24. Zauzvrat, bilo mi je ponudjeno da otvorim radnju i magacin u bescarinskoj zoni u Srbiji, na graničnom prelazu «Djeneral Janković», poput onih koje sam već imao u Baru u Crnoj Gori (dokazi 21 i 22).
25. Prihvatio sam tu ponudu i otvorio radnju na srpsko-makedonskoj granici pošto sam smatrao da ta inicijativa ima ekonomskog smisla i da će mi to takodje omogućiti da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću i Miloradu Vučeliću.
26. Medjutim, ubrzo po otvaranju te radnje, shvatio sam da apsolutno neću biti slobodan da vodim posao kako sam ja želeo i da sam postao predmet iznuda i ucena zbog toga što sam bio primoravan da vodim posao na osnovu primljenih instrukcija.
27. Tako sam imao obavezu da radim isključivo sa Komercijalnom Bankom a direktor iste –  Ljuba Mihajlović – mi je izdavao dozvole za trgovinu cigaretama.
28. Način rada je bio sledeći: svakog meseca, Savezna uprava carina mi je izdavala dozvolu da uvezem odredjenu količinu robe a banka mi je na osnovu toga izdavala dozvolu za iznošenje deviza iz zemlje u gotovini. Novac je bio iznošen u gotovini i bio je uplaćivan na račune mojih kompanija u inostranstvu nakon čega bi bio korišćen za plaćanje robe dobavljaćima. Za te usluge, Komercijalna Banka je uzimala proviziju od DEM 25,000 po kontejneru uvezene robe, koju sumu sam dostavljao u gotovini Ljubi Mihajloviću.
29. Kao po dogovoru, takodje sam finansijski pomagao Miloradu Vučeliću, a 1996. godine, po izbijanju velikog protesta zbog izborne kradje, predao sam mu sumu od DEM 2.000.000. Ta tranzakcija je obavljena u prostorijama producentske kuće za filmove i izdavaštvo „Komuna“, gde je Milorad Vučelić bio zaposlen, u prisustvu Makse Ćatovića koji je bio direktor preduzeća. Novac je bio namenjen Demokratskoj Stranci (DS).
30. Malo posle toga, ponovo sam bio kontaktiran od strane Radovana Stojićića. Milorada Vučelića i Jovice Stanišića koji su od mene tražili da državi dodelim kredit od DEM 20.000,000. Pošto nisam bio u mogućnosti da dodelim takvu pomoć, odbio sam sugerisući im da se obrate Vanji Bokanu, koji je bio moj najveći dobavljač cigareta.
31. Potonji je prihvatio da dodeli spomenuti kredit.
32. To prvo odbijanje sa moje strane je oznaćilo preokret što se tiče moje situacije. Iako su Milorad Vućeiić. Jovica Stanišić i Radovan Stojićić nastavili da održavaju korektne odnose sa mnom, zaključio sam da su oni postali distancirani i da se poslovna klima menjala malo po malo.
33. U proleće 1997. godine Radovan Stojičić je ubijen u jednom beogradskom restoranu.
34. Iste godine, tokom mog boravka na jednom brodu sa Miloradom Vučelićem, moji stan i radnja koja se nalazila u bescarinskoj zoni kao i moje kancelarije u Beogradu, Ubu i Murgasu su bile pretrešene. Iako je pretres sproveden od strane policije, njegovo izvršenje je obavljeno u potpunoj suprotnosti sa pravilima procedure, pošto pretres nije bio odobren ni od strane sudije ni suda dok tužioc nije čak ni bio informisan o pretresu.
35. Policija je odnela brojna dokumenta bez dostavijanja bilo kakvog spiska oduzetog materijala osim indikacije da je bilo oduzeto više stotina stranica dokumenata. Policija takodje nije saopstila razlog za intervenciju, naznačujuči jedino da joj je naloženo da skupi dokaze s tim što policija nije navela da se vodi ijedan postupak protiv mene.
36. Ni Milorad Vučelić ni Jovica Stanišić nisu bili u stanju da mi ukažu ko je naredio pretrese iako su mi stavili do znanja da žena Siobodana Milosevića, Mira Marković, želi da me izbaci iz posla sa cigaretama da bi omogućila svom sinu Marku da se time bavi i da ima apsolutan monopol nad tom aktivnošću.
37. Nakon tog nezakonitog čina, moj advokat Radoslav Tadic je podneo tužbu što je uzrokovalo da režim Slobodana Miloševića pokrene dve krivične istrage protiv mene u pokušaju da opravda preduzete mere. Obe istrage su medjutim bile odbačene od strane tužioca.
38. Paralelno sa tim istragama, režinm Slobodana Miloševiča je počeo da širi lažne glasine o ubistvu Radovana Stojičića, navodeći da je njegovo ubistvo vezano za šverc cigareta i da ja stojim iza ubistva.
39. Tada sam počeo ozbiljno da se pribojavam za bezbednost moje porodice tako da sani tokom 1997. godine odlučio da napustim Srbiju i da se nastanim u Parizu a potom u Ženevi, gde i danas živim.
40. Na osnovu iznetog, jasno se vidi da sam žrtva kampanje ucena i nipodaštavanja. koja je počela jos 1990. godine u vreme režima Slobodana Miloševića i koja od tada nije prestajala.
41. Ta kampanja se zasniva na lažima kojima je dat privid istine tako što su te laži širene od strane bivsih rukovodioca policije i tužilastva.
42. Nijedna od tih laži nikada nije dokazana. i to sa razlogom, zato što je moje i poslovanje mojih preduzeća uvek bilo vršeno na regularan način i u skladu sa zakonom.
43. Cilj mojih protivnika je u isto vreme bio političke i ekonomske prirode: sa jedne strane oni su želeli da me unište zbog moje podrške demokratskoj opoziciji dok su sa druge strane želeli da preuzmu moje poslove zato što su ti poslovi bili profitabilni kao i zato što su bili ljubomornii na moj poslovni uspeh.

B.   Politička situacija u bivšoj Jugoslaviji

1. 27. maja 1999. godine, Slobodan Milošević je optužen od strane Medjunarodnog     krivičnog suda za bivsu Jugostaviju (u daljem tekstu «MKSJ»). Ta optužnica je dovela do progresivnog pada Miloševićevog režima. koji je pao nakon izbora 24. septembra 2000. godine i masovnog izliva narodnog nezadovoljstva koje je usledilo.
2. Po porazu na izborima, Socijalistička partija Slobodana Miloševića( SPS) je mesto prepustila konzervativnoj straci (DSS) koju je predvodio Vojistav Kostunica, koji je stavljen na čelo srpske države.
3. 25. januara 2001. godine, stranka Vojislava Koštmiice, koji je postao Predsednik, je izgubila izbore na kojima je pobedila demokratska koalicija (DS) pod vodjstvom Zorana Djindjića. Potonji je zatim bio izabran za Predsednika Vlade i formirao je svoju Vladu.
4. Vlada koja je bila formirana nakon Slobodana Miloševića je bila koaliciona i bila je sačinjena od velikog broja političkih partija, medju kojima se nalazio veliki broj bivših pristalica Slobodana Mitoševića, koji su formirali svoju sopstvenu stranku u trenutku kad su osetili da se približava kraj režimu i koji su na taj način našli sebi mesto u novoj Vladi.
5. Zbog toga, uprkos pobedi Demokratske stranke, korupcija je nastavila da nagriza Vladu jer su isti korumpirani funkcioneri koji su bili prisutni i za vreme Miloševićeve ere uspeli da isposluju značajne pozicije u novoj upravi.
6. Upravo su te osobe su uspele da prouzrokuju podelu u koaliciji na vlasti i izmedju dve politički najjače osobe, Zorana Dindjića i Vojislava Koštunice.
7. Od samog poćetka svog mandata. Zoran Djindjić je jasno ispoljio želju da se distancira od prelhodnog režima, Iz tog razloga je izdejstvovao hapsenje bivšeg šefa obaveštajne službe Slobodana Milosevića kao i hapšenje više bivših ministara kao i hapšenje samog Slobodana Miloševića. 1. aprila 2001. godine.
8. Po isporučenju Slobodana Miloševića Medjunarodnom krivičnom sudu u Hagu koji ga je tražio zbog optužbi o ratnim zločinima, članovi starog režima koji su bili deo nove Vlade su shvatili da im je kucnuo sudnji čas i da moraju da reaguju ako ne žele da se nadju na sledećoj listi uhapšenih.
9. Podišku za to su dobili u samom Kabinetu Vojislava Koštunice. Naime, potonji se vrlo brzo distancirao od opozicionog pokreta koji ga je doveo na vlast i počeo je da primenjuje politiku kontinuiranosti u odnosu sa prethodni režim. Zarad privlačenja glasova bivših pristalica Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica je negirao ratne zločine, odbio da prizna haški tribunal i odustao od progona vinovnika krivičnih dela počinjenih tokom devedesetih godina.
10. Vojislav Koštunica je u tome uživao veliku podršku oko sebe jer je njegov Kabinet bio sačinjen od ljudi koji su bili bivše pristalice Miloševićevog režima.
11. Zbog te političke orijentacije, vladajuća koalicija se raspala, što je imalo za posledicu političko razmimoilaženje izmedju Vojislava Koštunice i Zorana Djindjića.
12. Početkom 2001. godine, to je imalo za posledicu da, iako formalno Predsednik i deo vlasti, Vojislav Koštunica radi protiv vlasti s tim što njegova prevashodna meta biva Zoran Djindjtć i članovi njegove stranke.
13. Ubrzo potom, jedan drugi nesporazum se pojavio izmedju Zorana Djindjića i Vojistava Koštunice u vezi specijalne jedinice srpske policije poznatijom pod imenom „Crvene beretke“. Tokom leta 2001. godine, „Crvene beretke“ su pokrenule pobunu u okviru policijskih snaga, odbijajući da se povinuju naredjenju Predsednika Vlade Zorana Djindjića da uhapse ratne zločince koji su bili traženi od strane MKSJ. Tokom više od nedelju dana, ta jedinica specijalnih snaga je paralizovala Srbiju tako što je blokirala glavne putne pravce. Ispoljeno neprijateljstvo od strane „Crvenih beretki“ ka Zoranu Djindjiću je naišlo na podršku Predsednika Vojistava Koštunice koji je doneo odluku da komandovanje tom jedimcom prenese na Ministra unufrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, koji je bio manje sklon da refomiše zemlju od Predsednika Vlade.
14. Vojislav Koštunica je potom konstantno tražio kako da naruši reputaciju Predsedniku Vlade, sa jasnom željom da ukloni Zorana Djindjića iz Vlade. S tim ciljem je počeo da ga optužuje za svakakve prestupe, stavljajući do znanja da je Vlada navodno bila bliska kriminalnom miljeu.
15. Narod medjutim nije bio naivan i, nakon decenije ratova i bede, želeo je promene. Iz tog razloge, narod nije bio spreman da proguta budalaštine koje je im je servirala stranka Vojislava Koštunice.
16. Okruženje Vojtslava Koštunice se potom okrenulo drugim načinima akcije i obratilo se agentima infiltriranim medju novinare.
17. Radi boljeg razumevanja mehanizama koji su primenjeni u proleće 2001. godine, treba podsetiti da su za vreme ere Miloševića tri proizvoda bili glavni u ekonomiji: gorivo, alkohol i cigarete. Ljudi koji su zaradili milione zahvaljujući tim delatnostima logično nisu želeli da izgube svoje prerogative i protivili su se svim preduzetim merama od strane Vlade Srbije sa ciljem da se suzbije šverc tih proizvoda.
18. Situacija je bila identična u svim zemljama bivše JugosLavije koje su spoznale demokratske promene.s
19. Medju velikim gubitnicima političkih promena nalazila se hrvatska kompanija Tvornica Duhana Rovin; (u daljem tekstu «TDR») koja je imala privilegovanu poziciju u Srbiji tokom Miloševićeve ere. Pošto je bila aktivna u proizvodnji duvana, ta kompanija je posedovala dozvolu za distribuciju marke Filip Moris. Kompanija je poslovala sa sinom Slobodana Miloševića i bila je glavni nabavljač duvana za crno tržište koje se tada bilo razvilo.
20. Strahujući od posledica promene režima, rukovodioci te kompanije su potrošili ogromne svote novca da kupe novinare i da, uz pomoć agenata-novinara koji su pripadali vojnoj kontra-obaveštajnoj siužbi (KOS), pokrenu veliku medijsku kampanju koja je poznatija pod imenom „duvanske afera“.
21. Ivo Pukanić, koji jc tada bio vlasnik i glavni urednik hrvatskog nedeljnika «Nacional» a takodje i lični prijatelj vlasnika TDR-a Anta Vlahovića, je 7. aprila 2001. godine objavio naručeni članak u kome me je optužio za sve zločine počinjene ua Balkanu tokom devedesetih godina kao i za šverc duvanom u to vreme.
22. Članak je u stvari bio osveta trgovaca cigaretama koji su bili gubitnici a takodje je poslužio za alibi pravim švercerima koji su se plašili otvaranja sudskih postupaka od strane Evropske Unije. Ta publikacija je izašla u isto vreme kad se desilo hapšenje Slobodana Miloševića 1.aprila 2001.godine, koje je bilo obavljeno po naredbi Predsednika Vlade Zorana Djindjića, tako da nema sumnje da je cilj te kampanje takodje bio da naudi reputaciji Predsednika Vlade Zorana Djindjića, kome sam ja bio glavna podrška.
23. Pošto sam ja održavao prijateljske odnose kako sa Zoranom Djindjičem tako i sa Milom Djukanovićem, Predsednikom Vlade Crne Gore i političkim protivnikom Vojislava Koštunice, ja sam bio idealna meta tog medijsko-političkog rata započetom od strane Vojislava Koštunice i njegovog okruženja.
24. U tom političkom kontekstu je započela ta strašna i moćna kampanja koje sam žrtva i danas.
25. Medjutim, pošto ta virulentna kampanja nije bila dovoljna da ukloni Zorana Djindjića sa vlasti, njegovi protivnici su odlučili da ga ubiju, što je bilo uradjeno 13. marta 2003. godine.
26. Smrt Zorana Djindjića je omogućila stranci DSS, čiji je lider bio Vojislav Kostunica, da povse vrati na vlast posle izbora 3. marta 2004. godine. Vojislav Koštunica je tada bio izabran za Predsednika Vlade Srbije dok je njegov stranački kolega Dragan Jočić došao na mesto Ministra unutrašnjih poslova.

C.    Stvaranje zločinačkog udruženja

1. Pod uticajem Vojislava Koštunice srvorena je neformalna i nezvanična grupa koja se nazivala „EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika“.
2. Tu grupu su sačinjavali članovi Kabineta Vojislava Koštunice. to jest: Ljiljana Nedeljković, Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aleksandar Tijanić, Boris Begovič i Aco Tomić. Član te grupe je takodje bio i Nebojša Medojević, koji je saradjivao sa mnogobrojnim medijima u rukama mafije uključujuči i magazin „Identitet“ koji je bio pod kontrolom Zemunskog klana.
3. Na taj način je oformljeno zločinačko udruženje čija sam ubrzo postao jedna od glavnih žrtava.
4. Naime, zahvaljujući saradnji Ive Pukanića. vlasnika magazina „Nacional“ iz Zagreba, iz Hrvatske, to udruženje je naručilo i omogućilo publikaciju serije članaka koji su me inkriminisali i opisivali kao mafijaškog kuma na čelu šverca cigaretama i odgovornog za brojna ubistva počinjena u Srbiji i regionu tokom predhodnih godina.
5. To zločinačko udruženje se nije zadovoljilo plaćanjem članaka punih laži: ono je takodje prosledilo ambasadi Italije u Beogradu seriju članaka u kojima sam opisivan kao švercer, mafijaški bos pa čak i ubica biznismena Vanje Bokana.
6. Ono što je bilo posebno ozbiljno je to što je toj pošiljci italijanskoj ambasadi bio dat privid zvaničnog dokumenta. Naime, «EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika» je bila ta koja se obratila ambasadi Italije sa propratnim pismom na engleskom jeziku odštampanim na zaglavlju Savezne Republike Jugoslavije (dokaz 23). Taj dokument je medjutim bio nepotpisan, bez zvaničnog pečata i referentnog broja. Pismo jo bilo poslato sa faksa iz Kabineta Predsednika Savezne Republike Jugoslavije sa indikacijom sledećih brojeva: +381 11 311 11 70, lokal 2863,  +381 11 311 10 27 i  +381 11 301 XX 92.
7. Korisnik tih brojeva je bio Aleksandar Nikitović.
8. Misleći da se radi o zvaničnim dokumentima Savezne Republike Jugoslavije koja su bila odobrena od strane najviših državnih instanci, ambasada Italiie je prosledila dokumenta italijanskim pravosudnim organima kao i Evropskoj kancelariji za borbu protiv prevara Evropske Komisije (OLAF) (dokazi 24 i 25).
9. Potonji su prosledili dokumenta istražnim organima Švajcarske. Francuske i Lihtenštajna. to jest zemljama gde imam profesionalne aktivnosti.
10. Na bazi tih dokumenata, otvoreno je više istraga radi provere legalnosti mog poslovanja.
11. Posle detaljne istrage, Švajcarska, Francuska i Lihtenštajn su došli do zaključka da su moji poslovi potpuno legalni, nakon čega su zaključili istrage koje su vodjene protiv mene.
12. Jedino je italijanska procedura još uvek otvorena.
13. 10. novembra 2008. godiue. podneo sam krivičnu tužbu za zloupotrebu službenog položaja državnom tužiocu u Beogradu.
14. Od tada, medjutim, nisam imao nikakvih novosti u vezi moje tužbe i. uprkos zahtevu mog advokata od 14. maja 2009. godine da dobije podatke o statusu moje tužbe i o preduzetim istražnim radnjama, moj advokat nije dobio nikakav odgovor.
15. Na osnovu spomenutog proizilazi da državno tužilastvo nije ništa preduzelo već više od godinu dana i da do sada nije niti pokrenulo istragu niti preduzelo ikakvu istražnu radnju a nije ni odbacilo tužbu što bi mi omogućilo da koristim pravni lek predvidjen zakonom.

D.1      Ucena od strane Ratka Kneževića

1. Odredjene osobe su u više navrata pribegavale iznudi i uceni nada mnom i pribegavale merama koje su za cilj imale da mi iznude novac.
2. Februara 2001. godine, novinar Ratko Knežević mi se obratio sa zahtevom da mu isplatim DEM 1,600,000 za koje je tvrdio da mu dugujem po osnovu posla zaključenom u Crnoj Gori.
3. Tom prilikom mi je zapretio da će, ukoliko mu ja ne budem isplatio traženi novac, širiti lažne informacije o meni u medijima a takodje je dodao da će takve informacije dostaviti i mojim poslovnim partnerima kao i inostraniim bankama sa kojima sam bio u kontaktu.
4. Odbio sam tu ucenu i nisam isplatio sumu koju je zahtevao Ratko Knežević. Nakon toga, potpomognut od strane Ive Pukanića, Ratko Knežević je počeo da objavljuje lažne informacije o meni.
5. Na osnovu tih činjenica sam tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu tužbu protiv Ratka Kneževića zbog ucene.
6. Tužioc je otvorio istragu koja je bila zavedena pod brojem K1635-03 (dokaz 26).
7. Bio sam saslušan u svojstvu oštećenog nakon čega je istražni sudija pozvao na saslušanje Ljubišu Buhu Čumeta i Blagotu Sekulića u svojstvu svedoka.
8. Kako je Ratko Knežević odbijao notifikaciju sudskih poziva i pošto se skrivao, istražni sudija je raspisao poternicu protiv njega i naložio njegovo hapšenje (dokaz 27).
9. Medjutim, Ratko Knežević je izbegao hapšenje tako što je prebegao u Hrvatsku dok su hrvatske vlasti odbile da ga izruče srpskim vlastima.
10. Posle vise godina, verovatno po nalogu zločinaćkog udruženja ciji je bio član, Ratko Knežević je bio saslušan u Hrvatskoj s tim da ni moj advokat ni ja nismo o tome bili obavešteni.
11. To saslušanje se odvijalo u potpunoj nelegalnosti i, kao što se dalo ocekivati, moja tužba je nakon toga bila odbačena.
12. S tim u vezi, važno je spomenuti da je ključni svedok ucene trebao da bude Blagota Sekulić no potonji biva ubijen pod nejasnim okolnostuma, nekoliko dana posle otvaranja istrage protiv Ratka Kneževiča. To ubistvo je do sada ostalo nerazjašnjeno

D.2       Ucena od strane Vuka Minića

1. U tom istom periodu Vuk Volf Minić (u daljem tekstu „Vuk Minić“) se pridružio zločinackom udruženju. Ta osoba, koja se predstavljala kao Volf Minić, je radila za Japan Tobako Internešnl (Japan Tobacco Internationa) (JTI) i bila je angažovana od strane Forenzik Investigejtiv Asosiejts Plc (Forensic Investigative Associates Plc) (u daljem tekstu „FIA“) da istražuje o švercu cigareta.
2. Paralelno sa tom aktivnošcu, Vuk Minić biva regrutovan od strane Vojislava Koštunice i Mladjana Dinkića, iz Narodne Banke Jugoslavije, da istražuje navodno iznošenje kapitala za vreme Miloševićeve ere.
3. Pravi cilj njegovog angažovanja je medjutim bio da me ucenjuje u vezi arbitražne procedure koju sam inicirao u Ženevi protiv JTI i koja je bila vredna više desetina miliona evra.

100. Posredstvom Vuka Miniča i FIA-e, Mladjan Dinkić je ostvario kontakte sa JTI koji su nekoliko godina posle toga, po imenovanju za Ministra finansija, doveli da je JTI uspeo da kupi fabriku duvana u Senti zahvaljujući Dinkićevoj podršci.

101. Krajem 2002. godine, Vuk Minić me je ucenio i pokušao da iznudi od mene DEM 2,000,000. Naime, mom advokatu, Vladi Pavićeviću, Vuk Minič je naznačio da moram da platim tu sumu ako zelim da stanu napadi na mene u kojima su iznosene optužbe na moj racun da sam največi švercer cigareta u Srbiji. U suprotnom slučaju, ukolika odbijem da platim, napadi bi bili nastavljeni svom žestinom.

102.  Odbio sam da se povinujem toj uceni nakon čega sam podneo krivičnu tužbu protiv Vuka Minića. Po otvaranju krivične procedure, Vuk Minić je priznao pokušaj ucene i potvrdio je da je postojao dogovor sa novinama da se vodi kampanja protiv mene radi moje diskreditacije (dokaz 28). Presudom donetom od strane Opštinskog suda u Beogradu 21. novembra 2005. godine, Vuk Minić je proglašen krivim za pokušaj ucene i osudjen je na kaznu od 40,000 dinara (dokaz 29).

D.3         Prepreka mandatu BAT

103. Početkom 2001. godine, sklopio sam ugovor sa kompanijom Britiš Ameriken Tobako (British Auierican Tobacco) (BAT) koja mi je poverila mandat da pregovaram sa Vladom Srbije o otvaranju fabrike BAT-a u Srbiji

104. Taj projekat je imao dobre izglede da uspe zato što se radilo o vrlo profitabilnom poslu kako za Republiku Srbiju tako i za BAT. Taj projekat je imao ličnu podršku Predsednika Vlade Zorana Djindjića kome je bilo apsolutno stalo da BAT investira u Srbiju s obzirom na ekonomski značaj koji bi to imato za Srbiju.

105. U tom trenutku, Vojislav Koštunica i članovi njegovog zločinačkog udruženja su shvatili da bi mogli da sruše taj projekat ukoliko bi se udružili sa JTI-om. U tom cilju su iskoristili kompaniju FIA, Vuka Minića kao i medije radi fabrikovanja lažnih dokaza protiv mene i Zorana Djindjića što je za cilj imalo da pokaže kako smo mi bili umešani u kriminalne aktivnosti (dokazi 30 do 35).

106. Veze izmedju Vuka Minića i Vojislava Koštunice su takodje bile potvrdjene činjenicom da se kancelarija Vuka Minića nalazila u istoj zgradi kao i stan Predsednika Koštunice, u Jevremovoj ulici, i da je samim tim bio pod zastitom vojne službe.

107.  Značajna medijska kampanja je vodjena protiv mene, tako što se zločinačko udruženje ponovo poslužilo Ivom Pukanićem koji me je napadao svom žestinom preko članaka objavljenih u Nacionalu.

108.  Zbog tih žestokih medijskih napada, ugovor koji je trebao biti sklopljen izmeđju BAT-a i Republike Srbije nije bio sklopljen i projekat je propao.

109. Evidentno je da je taj neuspeh isključivo rezultat prestja od strane JTI kome je bilo u interesu da me kompromiruje u pokušaju da dobije arbitražnu proceduru u Ženevi, gde je više desetina milioa evra bilo u igri.

D.4     Finansiranje Demokratske stranke

110. Posle političkih promena u Srbiji tokom 2000. godine. prihvatio sam da finansiram Demokratsku stranku.

111. Tako sam se početkom oktobra 2000, godine obreo u prostorijama Demokratske stranke u Beogradu sa mojim švajcarskim bankarem i tom prilikom smo dogovorili da otvorimo račun u Lihtenštajnu na ime jedne fondacije.

112.  Na taj račun sam uplatio sumu od USD 5,000,000 i račun je bio stavljen na raspolaganje Demokratske stranke.

113.  Takodje sam Demokratskoj stranci prepustio potraživanje od DEM 2.000,000 koje sam imao prema kompaniji  „Komuna“ i koje je Demokratska stranka kasnije uspela da naplati.

114.  Po izboru Borisa Tadića za Predsednika Srbije, sreo sam ga u više navrata kojom prilikom smo evocirali postojanje spomenutog računa. Boris Tadić je potom izrazio želju da organizujemo susret sa Ružicom Djindjić, udovicom pokojnog Zorana Djindjića, i sa Srdjanom Kerimom da bi razgovarali o daljoj sudbini novca koji je nalazio na računu fondacije.

115.  Tokom razgovora, Ružica Djindjić je izrazila želju da primi u gotovini ostatak novca sa tog računa, što je iznosilo EUR 1,300,000, dok je Boris Tadić potvrdio da Demokratska stranka odobrava takav transfer.

116.  Uprkos tome što to nije bilo u skladu sa svrhom fondacije, nisam imao drugog izbora već da prihvatim Predsednikov nalog i suma od EUR 1,300,000 je potom bila data Ružici Djindjić u gotovini, u više isplata koje su se vršile od januara do marta 2007. godine. Olivera Ilinčić, koja je u to vreme bila direktorka jedne od mojih kompanija zvane «Futura Plus», se bavila tom operacijom.

117.  U to vreme, krivična procedura pokrenuta protiv mene pri Specijalnom sudu, o kojoj ce biti više reči kasnije, je već bila u odmaklom stadijumu pošto je policijska istraga već bila završena, pa ni Boris Tadić ni Ružica Djindjić nisu mogli da ne znaju za postojanje te procedure. To ih medjutim nije sprečilo da mi traže da ih pomognem finansijski ili da prime moj novac.

118.  Tokom čitave te prve faze postojanja zločinačkog udruženja, napadi su uglavnom dolazili preko medija dok je zločinačko udruženje bilo pre svega okupirano da okrene javno mnjenje protiv mene i da vrši razne oblike manipulacije u pokušaju da mi iznudi novac.

1. Pre nego što je postao predsednik Vlade 2004. godine, Vojtslav Koštunica nije imao izvršnu vlast nad policijom i sudstvom, iz kog razloga je medijska presija bila njegovo najbolje oružje.

E.        Tajna istraga

120.  Po ubistvu Zorana Djindjića 2003. godine, bilo je uvedeno vanredno stanje i započeta policijska akcija zvana «Sablja» koja je za cilj imala da se spreči državni udar i da se otkriju vinovnici ubistva.

121.Dušan Mihajlović, koji je tada bio Ministar unutrašnjih poslova, je iskoristio tu policijsku akciju da naredi tajnu istragu koja je za cilj imala prikupljanje čitavog niza inforniacija kojc bi on potom mogao da iskoristi radi ucenjivanja ljudi poput mene. Ta istraga, nazvana «Mreža», je za zvanični cilj imala da suzbije kanale šverca cigareta

122.  Ta istraga je bila poverena Miodragu Vukoviću i trebala je ostati tajna, čak i u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Dušan Mihajlović čak nije obavestio ni Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, u čijoj se kompetenciji inače nalazilo da naredi takvu vrstu istrage, o postojanju te istrage.

123.  Ta nezakonita istraga je započeta jula 2003. godine, odnosno dva meseca po ubistvu Zorana Djindjtća, i ona je trebala da omogući Dušanu Mihajloviču da se dokaže zločinačkom udruženju Vojislava Koštunice i da izbegne istragu, štaviše osvetu protiv njega samog.

124.  Naime, Dušan Mihajlović se uvek isticao svojim političkim neverstvima. Prvo je bio blizak Slobodanu Miloševiću i članovima njegove Vlade, potom je sa svojom strankom, „Novom demokratijom“, pristupio opoziciji u okvirna kraju bila formirana koaliciona Vlada između SPS-a, JUL-a i Nove demokratije.

125.  Kada je shvario da su politički dani Slobodana Miloševića odbrojani, Dušan Mihajlović je ponovo promenio političku orijentaciju pa se pridružio koaliciji DOS te je prvo postao Podpredsednik Vlade a potom i Ministar unutrašnjih poslova.

126.  Izabran zajedno sa Zoranom Djindjićem, Dušan Mihajlović je postao Ministar unutrašnjih poslova i šef policije 25. januara 2001. godine. Takodje mu je bilo povereno da kontroliše „Crvene beretke“ nakon što je kontrola nad tom jedinicom bila oduzeta Predsedniku Vladc od strane Vojislava Koštunice.

127.  Dušan Mihajlović je često bio u sukobu sa Zoranom Djindjićem koji je više puta od njega zatražio da podnese ostavku. Uvek je bio blizak Vojislavu Koštunici čijem se taboru pridružio odmah po ubistvu Zorana Djindjića. Vladu je napustio 3. marta 2004. godine posle poraza na izborima.

128.  Putem te tajne istiage, Dušan Mihajlović je takodje želeo da konsoliduje sopstvenu poziciju u novom političkom kontekstu a pritom je takodje postao svestan da može i da ostvari ličnu materijalnu korist ucenjujući ljude.

129.  Tokom leta 2003. godine, dok je još bio Ministar unutrašnjih poslova i u jeku izborne kampanje za skupštinske izbore na kojim je njegova stranka nastupala samostalno, Dušan Mihajlović je zatražio da se sretne sa mnom.

130.  Da bi to ostvario, obratio se zajedničkom poznaniku Vladimiru Popoviću od koga je zatražio da organizuje susret sa mnom ali mu nije objasnio koji bi bio razlog za susret.

131.  Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, konačno sam sreo Dušana Mihajlovića u novembru 2003. godine u sedištu stranke «Nova Demokratija – Liberali», čiji je on bio predsednik.

132.  Nakon nekoliko minuta neformalnog razgovora, Dušan Mihajlović mi je otvoreno zatražio da finansiram kampanju njegove stranke u zamenu za njegovo vredno prijateljstvo, spominjući pritom da obojica potičemo iz istog regiona Srbije i da bi zato trebali da se drzimo jedan drugog.

133.  Iskoristio sam priliku da ga pitam zašto je nekom stalo da otvara istrage protiv mene u inostranstvu a da se ni ne zna ko naredjuje takve stvari.

134.  Posto sam takodje bio čuo glasine da sam pod policijskom istragom, takodje sam ga pitao da li su te glasine tačne i. ukoliko jesu, naznačio sam mu da želim da budem saslušan.

135.  Dušan Mihajlović mi je tada rekao da po prvi put čuje za jednu takvu istragu i da jedino zna da jedan inspektor piše knjigu o devedesetim godinama i o švercu cigareta.

136.  Takodje je ustvrdio da nemam razloga za strah i insistirao je da finanstjski pomognem njegovu kampanju.

137.  Na kraju sam pristao na to i uplatio sam EUR 50.000 agenciji koja se bavila izbornom kampanjom.

138.  U januaru 2004. godine, Dušan Mihajlović me je zamolio da hitno dodjem u Beograd da se sretnem sa njim.

139.  Sreo sam ga u sedištu privatne kompanije Lutra, u Beogradu, u prisustvu Vladimira Popovića. Dušan Mihajlović mi je tada uručio nacrt izveštaja policijske akcije „Mreža“ koji je bio označen kao poverljiv kao i više grafičkih prikaza šverca cigareta u periodu od 1996. do 2000. godine.

140.  Na moje zaprepašćenje otkrio sam da sam bio obuhvaćen izveštajem i da se moja fotografija nalazila na jednom od grafičkih prikaza u vezi sa jednom od mojih kompanija u Srbiji (dokaz 36).

141.  Dušan Mihajlović je pokušao da me uteši govoreći da ne bih trebao da se brinem zato što je inspektor Miodrag Vuković, koji je trebao da napiše knjigu, jednostavno proširio svoj istraživacki rad i da je pristupio policijskoj istrazi ali da Ministarstvo pravde zna da ta istraga nije nimalo ozbiljna.

142.  Dušan Mihajlovič je zaključio sastanak rečima da želi da se ponovo sretne sa mnom ali u inostranstvu, pod izgovorom da ima da mi otkrije druge stvari ali da to ne može da uradi u Srbiji.

143.  Istog trenutka sam shvatio da Dušan Mihajlović u stvari sprema dosije protiv mene pa sam posredstvom Vladimira Popovića uspeo da izdejstvujem sastanak sa tadašnjim Ministrom pravde. Vladanom Batićem.

144.  Tokom tog susreta pokazao sam mu dokumenta koja mi je uručio Dušan Mihajlović pitajući ga da se izjasni koja je pozicija pravosudja po pitanju spomenute istrage.

145.  Ministar Vladan Batić mi je tada odgovorio da nikada nije čuo za tu operaciju i da pravosudje takodje nije bilo upoznato sa njom.

146.  Po mom povratku u Švajcarsku, informisao sam moje švajcarske i francuske advokate o situaciji pa sam potom otišao u Austriju gde sam uručio dokumenta koje sam dobio od Dušana Mihajlovića jednom agentu britanske obaveštajne službe. Tom prilikom sam ga informisao da Dušan Mihajlović želi da me ucenjuje.

147.  S njegove strane_, Dušan Mihajlović me je nazvao više puta i insistirao da se sretnemo u inostranstvu.

148.  Konačno sam pristao i potom smo se sreli u Švajcarskoj u hotelu „Dolden“ u Cirihu.

149.  Od samog početka, Dušan Mihajiović me je upozorio da naš sastanak treba da oslane tajan i da niko ne treba da zna da smo u kontaktu. pa ni naš zajednički poznanik Vladimir Popović.

150.  Dušan Mihajlović mi je potom uručio novi grafički prikaz operacije „Mrežaj“ na kojoj sam imao manju ulogu nego na prethodnoj (dokaz 37). Po tom novom prikazu, glavni vinovnici šverca cigaretama su bili Miroslav Mišković, Mirko Vučurević i ostala lica koja mi nisu bila bliska.

151.  Pošto mi je uručio ta dokumenta, Dušan Mihajlović me pitao sledeće: „reci mi, zemljač, šta je za tebe velika suma novca ? Ova dokumenta bi ti nanela veliku štetu  ako bi se objavila. Kolika ti imaš novca? Investirao si u vinograde, a sada ti predlažem da investiraš gde ti mi kažemo“.

152.  Pitao sam ga da mi kaže ko su to „mi“ na šta mi je odgovorio: „imam za tebe predlog a ti jednostavno trebaš da mi kažeš kolika novca imaš. Moraš samo da mi daš novac a ja ću da se pobrinem za ostalo“.

153.  Još sam ga pitao o visini investicije koju je želeo i za garancije koje bi bile ponudjenc za investiciju na šta mi je on lekao „milion  evra moraju da se daju odmah u kešu. Moraš da to uradiš zato što ćemo ti mi popraviti imidž“.

154.  Tražio sam da dobijem na vremenu objašnjavajući da ne mogu da postupim kako traži jer banka ne daje tako lako autorizacije za podizanje tolikih sredstava pritom ga pitajući zasto insistira da postupam tako ako je znao da je izvestaj policije netačan.

155.  Dušan Mihajlović mi je odgovorio: „zemljače, baš nas briga šta je tačno, ono sto se računa je šta može da bude“.

156.  Odmah posle tog sastanka sam kontaktirao švajcarsku i srpsku policiju da ih obavestim o uceni i pokušaju iznude kojih sam bio žrtva.

157.  Po njihovom savetu, nastavio sam da kontaktiram sa Dušanom Mihajlovićem.

158.  Dušan Mihajlović me je ponovo kontaktirao u februaru 2004. godine. Prihvatio sam da se sretnem sa njim u Parizu, u kancelariji mog advokata Veronik Lartig (Veronique Lartigue).

159.  Dušan Mihajlović je došao na sastanak sa velikom torbom koju je stavio ispred mene govoreći da u nju stavim šta je bilo dogovoreno.

160.  Tada sam mu rekao da ne mogu da podignem toliko novca iz banke. Dušan Mihajlović je nastavio razgovor satima i objasnio mi je da ostali postaju vrlo nervozni i da uskoro neće više moći da kontroliše situaciju.

161.  Nakon toga sam ga držao u uverenju da ču da platim ali da moram prvo da razgovaram sa mojom bankom u vezi potencijalnih investicija. Iskoristio sam priliku da ga pitam šta se desilo sa policijskom istragom Miodraga Vukovića, na sta se Dušan Mihajlović nasmejao. Ponovio je da su ostali vrlo nervozni i da čekaju taj novac već dugo vremena.

162.  Uspeo sam da odložim jos malo datum isplate govoreći mu da ne mogu da podignem novac na nezakonit način, nadajući se da ću moći da dobijem na vremenu radi prikupljanja što više dokaza o uceni i iznudi kojih sam bio žrtva.

163.  Posle tog sastanka, moji prijatelji i članovi porodice su počeli da dobijaju pretnje od strane saradnika Dušana Mihajtovića.

164.  Dušan Mihajlović je bio pred napuštanjem funkcije Ministra zbog formiranja nove Vlade ali me je uveravao da će zajedno sa bliskim saradnicima nastaviti da se bavi operacijom «Mreža». Insistirao je na tome da je jedina bitna stvar na svetu bila da ja platim da bi se taj dosije zatvorio.

165.  Dušan Mihajlović mi je zakazao novi sastanak, ovog puta u Marbelji, u Španiji, u februaru 2004. godine.

166.  Dušan Mihajlović je došao zajedno sa Slobodanom Radulovićem, direktorom C-marketa. C-market je najvažniji distributerski lanac prodaje na malo u Srbiji (60 % tržišta). Dušan Mihajlović je izrazio interes za to preduzeće koje je bilo u postupku privatizacije. Od mene je zatražio da ustupim finansijska sredstva koja su bila neophodna za kupovinu tog preduzeća, u iznosu od EUR 15,000,000. Drugim rečima, želeo je da me uceni da bi on i njegovi saučesnici mogli da postanu vlasnici C-marketa bez plaćanja i jednog centa.

167.  Zamolio sam ga da mi pokaže plan privatizacije tog preduzeća i postavio sam nekoliko pitanja, pokušavajući da saznam kako će biti rasporedjena vlasnička struktura. Dušan Mihajlović se na to iznervirao pa mi je rekao da se čudi da ja još uvek ne shvatam da je jedino bitno da im ja dam novac. Slobodan Radulović, koji je prisustvovao sastanku, je potvrdio da mu je novac bio hitno potreban.

168.  Rekao sam mu da ću poslati finansijske stručnjake u Beograd pa smo se dogovorili da ih Slobodan Radulovič primi. U stvari, moj jedini cilj je bio da dobijem na vremenu da pokušam da izbegnem da podlegnem ucenu.

169.  Paralelno sa tim, medijska kampanja je besnela u Beogradu svom žestinom i sva sredstva su bila korišćena da bi se na mene izvršio pritisak.

170.  8. maja 2004. godine, bio sam pozvan da učestvujem na proslavi u manastiru Soko-grad. Tada sam se našao pored Vladike Lavrentija koji se nalazio pored Dušana Mihajlovića a preko puta se nalazio novi Ministar za policiju. Posle proslave, Dušan Mihajlović mi je rekao da je apsolutno potrebno da mu predam novac.

171.  Iz bojazni od policijske mahinacije zbog lažnih dokaza koji su bili fabrikovani protiv mene, Dušanu Mihajloviću sam dao EUR 200,000 u gotovini.

172.  Malo posle toga, Dušan Mihajlović je ponovo došao u Francusku sa Slobodanom Radulovićem na sastanak sa mnoni. Počeo je da mi preti i da povisuje ton, tvrdeći da je apsolutno potrebno da dam novac jer su svi bili nervozni i da on nije više mogao da kontroliše situaciju.

173.  Odbio sam i posle tog sastanka sam prekinuo svaki kontakt sa Dušanom Mihajlovićem. uključujući i to da nisam više odgovarao na njegove telefonske pozive.

174.  Dušan Mihajlović je potom počeo da mi šalje preteće poruke. Tokom mog boravka u Ubu, Dušan Mihajlović me je nazvao i rekao mi da zna gde se nalazim i da me čeka odmah pored, u crkvi u Ubu.

175.  Otišao sam na sastanak a Dušan Mihajlović mi je ponovo pretio, tvrdeći da sam mu navodno obećao novac za C-market i da ne poštujem sopstvena obećanja. Insistirao je da se ponovo sretnemo u inostranstvu.

176.  Posle tog sastanka zatražio sam sastanak sa UBPOK-om, koji je specijalna uprava policije koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala.

177.  Šef te specijalne uprave, Mladen Spasić, je prihvatio da se sastane sa mnom ali pod uslovom da se sastanak održi van kancelarije, negde u gradu. Sastanak je održan u prisustvu Cicmila Miloša, biznismena koji me je stavio u kontakt sa Mladenom Spasićem, i tasta Mladena Spasiča. Ispričao sam ceo istorijat ucene i iznude kojih sam bio žrtva od strane Dušana Mihajlovića. Mladen Spasić mi je rekao da je Dusan Mihajlović vrlo opasan ćovek i da niko u UBPOK-u nije znao za tu navodnu policijsku akciju protiv šverca cigareta. Objasnio mi je da moja priča odgovara uobičajenoj šemi kojom se Dušan Mihajlović služi da ucenjuje ljude.

178.  Kratko posle tog sastanka sam saznao da je žena od Bogića, koji je bio asistent Mladena Spasića. bila zaposlena kod Vuka Minića. Tada sam shvatio da, ukoliko se potonji umeša, nikada neću dobiti pomoć od UBPOK-a ni od Mladena Spasića i od tada više nisam tražio da ponovo stupimo u kontakt.

179.  U septembru 2004. godine, Dušan Mihajlović je ponovo stupio u kontakt sa mnom nakon čega smo se sastali u hotelu «Dolder» u Cirihu. Dusan Mihajlović mi je objasnio da je cela kampanja protiv mene vodjena od strane inspektora policije Glušića i Pušića. Oni su bili sakupili dosta lažnih dokumenata i nameravali su, uz podršku tužioca Pavlovića, da pokrenu krivični postupak protiv mene. Dušan Mihajlović mi je ponudio da onemogući pokretanje krivičnog postupka u zamenu za novac, tražeći da se izjasnim koliko sam bio spreman da ponudim. Takodje mi je rekao da je bio ljut na mene zbog C-marketa i da mi je to bila poslednja prilika da se izvučem.

180.  Treba naglasiti da, uporedo sa raznim sastancima koje sam imao sa Dušanom Miliajlovićem, potonji me je takodje uznemiravao telefonom a takodje mi je poslao desetine sms poruka čije sam sadržaj svaki put beležio  (dokaz 38).

181.  Ta kampanja ucena i iznude koju je vodio Dušan Mihajlović je konačno prestala zahvaljujući intervenciji Vladimira Popovića. Naime, potonji je ubedio Vladana Batića da ode u preduzeće Dušana Mihajlovića i da insistira na tome da prestane sa svojim delovanjem, ukazujući mu na to da ću u suprotnom ja lično podneti krivičnu tužbu pritiv njega.

F.       Ekonomski napadi

182.  Pošto je Vojislav Koštunica bio nominovan za Predsednika Vlade, u martu 2004. godine, on je proširio krug svog zločinaćkog udruženja i nije se više zadovoljavao da me napada samo putem medija. Ojačan svojom novom vlašću i mogućnostima delovanja koji su iz toga proizilazili, on se odlučio za ekonomske napade i onda se okrenuo protiv mojih kompanija.

183.  Njegov prvi i glavni cilj je bio da se dokopa kompanije «Futura» koja je bila glavni distributer štampe u Srbiji.

184.  Ja sam imao polovinu vlasništva kompanije „Futura“, dok je druga polovina pnpadala nemačkom medijskom gigantu Westdeutsche Ailgemeine Zeitung (u daljem tekstu «WAZ») koji je posedovao više novina u Srbiji. WAZ je želeo da proširi svoju aktivnost i da kupi visokotiražni dnevni list „Večernje Novosti“.

185.  Sa WAZ-om sam se dogovorio da ću da pregovaram preuzimanje tog lista i nakon togo dogovora sam zaključio ugovor sa WAZ-om 27. januara 2005. godine.

186.  Potom sam angažovao advokatsku kancelariju Ristivojević iz Beograda koja je počela da analizira dosije i mogućnosti da se realizuje ta tranzakcija.

187.  Tada je Dejan Mihailov, koji je bio Sekretar srpske Vlade i jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, poslao svog kuma Dragija Mićovića kod mene da diskutuje o realizaciji preuzimanja „Večernjih Novosti“.

188.  Dragi Mićović mi je stavio do znanja da Vojislav Koštunica zahteva da Miroslav Mišković i Milan Beko ućestvuju u tranzakciji. „Večernje Novosti“ je trehalo preuzeti posredstvom njih dvojice da bi se javnosti pokazalo da su kupci akcija domači investitori a da bi potom akcije bile prodate WAZ-u s napomenom da bi cena prodaje bila uplaćena na račune ljudi od poverenja Vojislava Koštunice.

189.  Miroslav Mišković i Milan Beko su se pridružili zločinačkoj organizaciji Vojislava Koštunice pošto je potonji postao Predsednik Vlade i bili su spremni da urade sve što bi on zahtevao jer su mu bili dužni.

190.  Naime, Milan Beko je bio povezan sa malverzacijama u iznosu od nekoliko miliona evra počinjenim tokom prodaje „Telekoma“ grčkim i italijanskim investitorima. Vojislav Koštunica je obezbedio da on ne bude krivično gonjen zbog tih malverzacija a za uzvrat je Milan Beko finansirao njegovu stranku.

191.  Miroslav Miškovič je bio član Vlade Slobodana Miloševića u isto vreme kad i Dušan Mihajlović i Milan Beko i njihovo prijateljstvo datira iz tog vremena.

192.  Operacija «Mreža» koju je Dušan Mihajlović vodio u tajnosti je pokazala da je glavni krivac za šverc cigareta upravo Miroslav Mišković i njegova kompanija Delta.

193.  Dušan Mihajlović je namerno sakrio te informacije tako da je Miroslavu Miškoviću bilo u interesu da ja budem bio imenovan za šefa svercerskog udruženja da bi se skrenula pažnja sa njega.

194.  S obzirom na svoju političku prošlost, svi su bili iznenadjeni da vide Miroslava Miškovića pored Vojislava Koštunice na inauguraciji 7. oktobra 2000. godine u Centra Sava. Evidentno je da je Miroslav Mišković kasnije svoju lojalnost iskazao kroz finansijsku podršku stranci Vojislava Koštunice.

195.  Nisam imao drugog izbora već da se povinujem zahtevima Vojislava Koštunice i da kontaktiram Milana Beka i Miroslava Miškovića koje sam sreo u više navrata radi razgovora o uslovima prodaje, u prisustvu predstavnika WAZ-a, Srdjana Kerima i Boda Hombaha.

196.  Dogovor je konačno bio zaključen i ugovori su bili potpisani u ime moje kompanije iz Lihtenštajna «Senta Handelsanstalt» koju je WAZ angažovao kao konsultanta i garanta za tu tranzakciju.

197.  WAZ je deponovao sumu koja je odgovarala vrednosti tranzakcije na račun koji je bio otvoren u ime kompanije „Senta Handelsanstalt“ a potom je novac bio prebačen na račune kompanija Milana Beka: «Stadlux SA», «Ardos Holding GmbH“, «Trimex Investments GmbH» i «Karamat Ltd.».

198.  Milan Beko je kupio akcije «Večemjih Novosti» za trećinu vrednosti od cene koju je WAZ platio a za sebe je zadržao dve trećine.

199.  Iako sam striktno sledio instrukcijc Vojislava Koštunice koje su mi bile prenete od strane Mirostava Miškovića i Milana Beka i iako je ta tranzakcija bila odobrena od strane srpske Vlade, problemi su se pojavili u momentu kadaje trebalo prebaciti akcije na WAZ. Naime, ta operacija je naišla na opstrukciju i odjednom se pojavila potreba da se dobije dozvola od strane Komisije za zaštitu konkurencije, iako taj uslov nikada ranije nije bio spomenut.

200.  U tom trenutku, Vojislav Koštunica, uz pomoć Dejana Mihailova, Miroslava Miškovića i Milana Beka, je počeo da me ucenjuje naznačujući da WAZ ne može da traži transfer akcija jer će u suprotnom WAZ-ovo učešće u vlasništvu dnevnih novina «Politika» biti dovedeno u pitanje.

201.  Na kraju, akcije nikada nisu bile prebačene na WAZ, a time ja nisam ispunio svoje obaveze prema WAZ-u. Šteta koju sam pretrpeo je vleika, pošto iznosi oko EUR 20,000,000 dok je zločinačko udruženje Vojislava Koštunice profitiralo od tog novca.

202.  Novac je bio osnovni motiv zločinačkog udruženja. Potonje je pokrenulo protiv mene krivični postupak koji je bio pokrenut baš kada sam sa državom pregovarao o tom ugovoru iako nisam bio zvanično obavešten o pokretanju tog postupka a još manje pozvan na saslušanje od strane policije ili sudije. Izdat je nalog za moje hapšenje u junu 2007. godine.

203.  Zbog tog naloga za hapšenje, nisani bio u mogućnosli da odem u Srbiju što me je onemogućilo da nastavim pregovore i, generalno govoreći, da se bavim mojim poslovima.

204.  Zločinačko udruženje me i pored toga nije ostavilo na miru posto je cilj bio da se ja potpuno uništim.

205.  Naime, pod izgovorom da želi da izvršimo zajedničku investiiju, Miroslav Mišković me je namamio da dodjem na jedan sastanak 6. juna 2007. godine gde je takodje bio prisutan i Dragi Mićović.

206.  Tokom tog sastanka, primio sam poziv glavnog urednika dnevnog lista «Press» koji me je obavestio da su svi članovi moje grupe bili uhapšeni. Tražio je od mene da mu kažem gde se nalazim i koji je moj komentar.

207.  Treba naglasiti da je Miroslav Mišković vlasnik dnevnog lista «Press» i da je on taj koji kontroliše taj list.

208.  Posle tog poziva, Miroslav Mišković mi je predložio da na njega prenesem svu svoju imovinu da bih izbegao njenu zaplenu od strane države.

209.  Ja sam to odbio, shvativši da se radi i zaveri izmedju glavnog urednika „Press-a“ i Miroslava Miškovića sa ciljem da se domognu moje imovine.

210.  Malo kasnije, Milan Beko mi je takodje predložio da na njega prenesem svoju imovinu.

211.  Milan Beko je iskoristio negativan imidž koji sam imao zbog naloga za hapšenje koji je bio izdat protiv mene da bi se predstavio kao blizak prijatelj koji je navodno bio željan da mi pomogne i koji je potpuno shvatao potpunu neosnovanost optužbi protiv mene.

212.  Iako sam u Beogradu važio za jednog od najopasnijih kriminalaca Evrope, Milan Beko je često dolazio da me poseti i nudio mi je zajedničke poslove.

213.  Tako sam se tokom 2007. godine udružio sa Milanom Bekom u vezi preuzimanja odredjenih aktiva srpske kompanije «Putnik», odnosno ostrva Sveti Marko blizu Tivta, U Crnoj Gori.

214.  Moja uloga je bila da nadjem kupca i ja sam ušao u pregovore sa jednom ruskom kompanijom koja je bila zainteresovana za jedno takvo preuzimanje.

215.  Srpska Vladaje naznačila toj ruskoj kompaniji da ta tranzakcija mora da se obavi preko Miroslava Miškovića i Milana Beka.

216.  Taj posao je trebao da donese EUR 34,500,000 od čega je jedna trećina trebala da pripadne Milanu Beku a dve trećine meni.

217.  Ruski kupac je uplatio celokupnu sumu od cene na račun jedne od kompanija Milana Beka ali mi potonji nije uplatio moj deo koji jc iznosio EUR. 23.000,000.

218.  Milan Beko mi je rekao da trebam da budem strpljiv zato što je trebao da izvrši nekoiiko transfera da bi zavarao trag i tako izbegao plaćanje poreza u Srbiji gde je bio poreski obveznik.

219.  Iako je tokom tranzakcije Milan Beko bio u svakodnevnom kontaktu sa mnom, on je odjednom prekinuo kontakt i nije mi uplatio novac koji mi je bio dužan.

220.  Tek posle dve godine, nakon mog insistiranja, je Milan Beko izvršio nekoliko uplata u moju korist sa računa drugih ofšor kompanija i to na osnovu fiktivnih poslova, u ukupnom iznosu od EUR 15,000.000.

221.  Nikada nisam dobio ostalih EUR 8,000,000 i ispostavilo se da je Milan Beko u stvari iskoristio taj novac za kupovinu Luke Beograd zajedno sa Miroslavom Miškovićem i ostalim članovima zločinačkog udruženja.

G.       Krivični postupak

222.  Posle smrti Zorana Djindjića, sudski proces je bio započet protiv ubica, koji su svi bili članovi „Crvenili beretki“, koji je bio okončan, nakon brojnih incidenata, osudjujućim presudama 2007. godine.

223.  Te presude su uzrokovale nezadovoljstvo osoba koje su pratile proces jer je bilo evidentno da pravi naredbodavci ubistva nikada nisu bili u opasnosti.

224.  Suočen sa gnevom javnog mnjenja, Specijalni tužioc za organizovani kriminal Slobodan Radovanović. kome je bio poveren proces, je obećao da će sprovesti istragu da bi bacio svetlo na pretpostavljenu ulogu Vojislava Koštunice i njegovih saradnika u organizaciji atentata.

225.  Tužioc Radovanović je medjutim pogazio svoje obećaiije da bi potom izjavio da će istraga obuhvatiti nekoliko osoba koje su tesno saradjivale sa pokojnim Predsednikom Vlade.

226.  Ta najava je označila vraćanje na debatu o Zoranu Djindjiću i švercu cigareta s tim da ta tema nije bila predmet obećanja datog na kraju procesa ubicama Zorana Djindjića.

227.  Poput mađjioničarskog trika, tužioc Slobodan Radovanović je potom iz svojih fioka izvukao dosije o švercu cigareta pa je 7. juna 2007. godine naložio istragu o svercu cigareta u periodu od 1995. do 1996. godine, kojom je bilo obuhvaćeno petnaestak osoba, uključujući i mene (dokaz 39).

228.  Od samog početka bilo je jasno da sam ja glavna meta.

229.  Slobodan Radovanović je bio podredjen Zoranu Stojkoviću, koji je bio Ministrar pravde u Vladi Vojislava Koštunice, i obojica su činila sve da opozicija režimu bude krivično gonjena dok su ljudi bliski Vojislavu Koštunici uživali imunitet u potpunoj suprotnosti sa zakonom.

230.  Istraga nije biia direktno pokrenuta protiv mene već protiv NN lica, što mi je onemogučilo da koristim svoja prava tako što ni moji advokati ni ja nismo imali pristup dosijeu.

231.  Istraga je bila dodeljena Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Opštinskog suda u Beogradu. Medjutim, u skladu sa krivičnom procedurom, jedan takav postupak nije moguće voditi osim ako su tražene osobe stvarno nepoznate. Takav medjutim nije bio slučaj ovde što proizilazi iz korespondencije razmenjene izmcdju policije i Tužilaštva iz koje proizilazi da su osobe protiv kojih je vodjen posrupak bile poznate.

232.  Taj postupak je bio isključivo vodjen od strane policije koja je pozivala i saslušavala svedoke i koja je faktički preuzela ulogu suda.

233.  Tek pošto je počela druga faza postupka, posle preliminarnih istražnih radnji koje su vodjene na način koji je opisan. optuženi su bili pozvani.

234.  Iako sam se uvek držao na raspolaganju policiji i pravosudnim organima, nikada nisam pozvan da budem saslušan ni tokom policijske istrage ni tokom sudske faze krivičnog postupka.

235.  Na taj način je protiv mene bila podignuta optužnica a da nisam saslušan ni jednom, na šta sam ponuio kauciju od EUR 2,000,000 kao garanciju da ću se odazivati na sve sudske pozive. Međutim, sud je odbio tu ponudu i postupak je nastavljen u mom odsustvu.

236.  Moja prava su na taj način bila očigledno prekršena i taj postupak se pretvorio u pravu maskaradu koja je savršeni odraz nefunkcionisanja srpskog pravosudja.

237.  Moj advokat je pokušao na sve načine da osigura pravičan postupak ali su njegovi zahtevi bivali odbačeni i na taj način ja nikada nisani bio u mogućnosti da branim svoja prava pred sudom koji mi sudi.

238.  S obzirom na flagrantna kršenja mojih osnovnih prava, moj advokat se obratio Evropskom sudu za ljudska prava putem zahteva koji je podnesen 27. decembra 2007. godine (dokaz 57).

239.  Treba takodje podvući da moja prava nisu samo prekršena sa proceduralne strane već i sa substancijalnog aspekla zato sto je optužnica (dokaz 40) puna činjeničnih grešaka koje nisam bio u mogućnosti da ispravim. Naime, navedeno je da sam ja organizovao zločinačko udruzenje uz pomoć visokopozicioniranih državnih funkcionera koji su bili odgovorni za rukovodjenje švercom i distribucijom cigareta u Srbiji. Takodje je naznačeno, totalno pogrešno i bez ikakvog dokaza, da sam se sreo sa Mihaljem Kertesom, koji je tada bio na čelu Dirckcije saveznih carina, koji je bio povezan sa Popivodom (pripadnikom Drzavne bezbednosti) i Zavišičem (pripadnikom Javne bezbednosti).

240.  Međjutim, opšte je poznato da sam tokom datog vremenskog perioda od 1995. do 1996. godine bio povezan sa opozicionim političkim strankama dok je Mihalj Kertes biojedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića.

241.  Ukoliko je tačno da je tokom tog perioda postojala paralelna mreža distiribucije cigareta koja je bila na margini zvanične mreže distribucije, takav posao nije mogao da se obavlja bez odobrenja najviših sfera moći a ne uz pomoć pojedinaca ili privatnih kompanija.

1. S tim u vezi, važno je podsetiti da je tada Savezna Republika Jugoslavija bila pod ekonomskim sankcijama nametnutim od strane Ujedinjenih Nacija i da je Vlada Slobodana Miloševića nezvanično saradjivala sa ostalim drzavama u regionu radi zaobilaženja sankcija i omogućavanja protoka robe.

243.  U tom kontekstu jc bio organizovan šverc od strane države. Postignuti su dogovori sa državama koje su želele da saradjuju u toj paralelnoj trgovini i ti dogovori su detaljno predvidjali dnevne kontigente robe, tip robe, odobrene izvoznike i uvoznike itd.

244.  Zahvaljujući toj paralelnoj aktivnosti, država je mogla da stvori tajne rezerve koje su korišćene radi finansiranja tajnih operacija koje su bile smatrane u interesu države.

245.  Apsolutno nije logično smatrati da sam ja stvorio švercersku organizaciju zato što sam ja u to vreme bio vlasnik radnji u bescarinskoj zoni Bar, u Crnoj Goii, i na graničnom prelazu „Djeneral Janković“ koje su bile odobrene od strane države. Obrt tih radnji je bio nekoliko miliona nemačkih maraka i nije bilo apsolutno ikakvog rezona da ja napustim tu vrstu distribucije cigareta.

246.  Uvidom u optužnicu otkrivamo da je Specijalni tužioc navodno otvorio istragu po prijavi Ministarstva unutrašnjih poslova iz februara 2006. godine, koja se sama bazirala na izveštaju uradjenom od strane Ministra Dušana Mihajlovića. Mcdjutim, kako je spomenuto (videti tačku E.), taj izveštaj nema nikakav autoritet jer je napravljen na totalno nezakonit način sa jedinim ciljem da posluži za moju ucenu.

247.  Postupak koji je pokrenut protiv mene od strane Specijalnog tužioca je omogućio beogradskoj policiji, koja je pod komandom Ministra unutrašnjih poslova, da izda nalog za moje hapšenje 8. juna 2007. godine zbog «prevare».

H.       Dijabolizacija medijske kampanje

248. Tokom 2009. godine. zločinačko udruženje je pokrenulo novu medijsku kampanju protiv mene, koja je bila još žešca nego prethodna

249. Ona je imala za cilj da popuni rupe nedorečenog krivičnog postupka u okviru kog tužilaštvo apsolutno nije imalo ozbiljne dokaze protiv mene. To se kosilo sa ciljem zločinačkog udruženja koji je bio da se spreči moj povratak u Srbiju i da mi se oduzme sva imovina pomoću ilegalnih radnji.

250. Alarm je dat kada sam dao intervju hrvatskim novinama „Jutarnji List“ 12. maja 2009. godine i koji je bio objavljen na sajtu lista «Borba» na francuskom i na engleskom jeziku (dokazi 41 i 42). Naime. tokom intervjua, ja sam citirao neke od članova zločinačkog udruženja koji su godinama radili protiv mene.

251. Strahujući da javno ne objavim sve kompromitujuće informacije koje posedujem u vezi sa ilegalnim aktivnostima zločinačkog udruženja. ovo potonje je odlučilo da reaguje.

252.  Zločinačko udmžeitje poseduje široku mrežu pošto medju svoje ćlanove ubraja Aleksandra Tijanića, direktora Radio Televizije Srbija (RTS), koji je ne samo povezan sa Vojislavom Koštunicom već i sa Miroslavom Miškovićem. Milanom Bekom i sa cmogorskim političarem Nebojšom Medojevićem. koga iuiasiraju Miroslav Mišković i Milan Beko, kao i sa Ratkom Kneževićem.

253.  Zahvaljujući jednoj takvoj mreži, Ivo Pukanić je mogao da realizuje emisiju koja je bi!a prikazana na RTS-u, koji je srpska nacionalna televizija, u kojoj je on optužio Zorana Djindjiča da je kriminalac i u kojoj je izneo niz neosnovanih tvrdnji na račun Srbije i Srba uopšte.

254.  Od druge polovine 2009. godine, pokrenuta je dakle nova medijska kampanja protiv mene. Treba podvući da ta vrsta kampanje nikada nije vodjena ni protiv koje druge osobe u Srbiji i da sam ja bio izabran kao meta zločinačkog udruženja.

255. Ovog puta, kampanja je pokrenuta u vise zemalja istovremeno:

▪   U Hrvatskoj putem „Nacionala“;

▪   U Crnoj Gori putem „Vijesti“, čiji je glavni urednik Ljubisa Mitrović, i                                                                                      putem “Dana», čiji je v.d. urednika Mladen Milutinović;

▪    U Srbiji putem «Blica». koji je list sa najvećim tiražom u Srbiji i čiji je urednik Veselin Simonović.

256. Zločinačko udniženje se tada ponovo poslužilo Ratkom Kneževićem, ohrabreno činjenicom da je potonji u prošlosti već nekažnjeno propagirao brojne lažne činjenice.

257. Ratko Kneževičćje ponovo počeo da me optužuje za šverc cigaretama da bi potom intenzivirao svoje napade optužujući me da sam odgovoran za čitavu niz ubistava koja su počinjena u Srbiji i okolini tokom prethodnih godina.

258. Ratko Knežević je čak otišao tako daleko da me je opružio da sam naručio ubistvo Ive Pukanića. vlasnika «Nacionala».

259. Tu informaciju je preneo i «Blic» pošto je njegov glavni urednik, Veselin Simonović, pristupio zločinačkom udruženju.

260. Na taj način, tokom više meseci. ja sam konstantno bio na naslovnoj strani „Blica“ i ostalih važnijih listova koji su tvrdili, često sa velikim brojem totalno neutemeljenih detalja, da sam ja naručilac ubistva Ive Pukanića.

261. Medjutim, ne postoji ni jedan dokaz da sam povezan sa tim ubistvom a pritom nisam nikada bio predmet nijedne istrage s tim u vezi, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj.

262. Zločinačko udruženje se nije na tome zaustavilo već je počelo da me povezuje sa svakom kriminalnom aktivnošću koja se pojavljivala na naslovnim stranama.

263. Tako je „Blic“ tvrdio da sam ja odgovoran za pretnje Predsedniku Borisu Tadiću kao i za pretnje smrću upućene Ministarki pravde Snežani Malovič. Moje ime je zatim povezivano sa švercom kokaina iz Južne Amerike.

264. Sve je bilo organizovano tako da ja budem predstavljen kao notorni kriminalac i osoba van zakona. Putem diskreditacije, zločinačko udruženje je nastojalo da utiče na postupak u toku praveći mi tako negativan imidž da bilo koja presuda osim osudjujuće ne bude moguća.

265. Ponavljam, novac je bio glavna motivacija, pošto su moji protivnici gledali na sve načine da se domognu moje imovine u Srbiji.

266. Ti manevri su urodili rezultatom pošto mi je oduzeta kompanija «Futura Plus». To preduzeće, koje upošljava 3500 radnika, koje vredi EUR 200,000,000 i čiji su najveći potražioci kompanije koje mi pripadaju, je stavijeno pod prinudnu upravu pod državnom kontrolom.

267.  Na taj način. država je takodje zaplenila teren za izgradnju koji pripada toj kompaniji. To zemljiste se nalazi na strateškom položaju pošto je blizu aerodroma i njegova vrednost je najmanje EUR 150,000,000.

268.  Takodje je preduzeta zaplena nekretnina koje posedujem u Srbiji. čija vrednost je procenjena na preko EUR 30,000,000, kao i mojih nekretnina u Crnoj Gori čija je vrednost oko EUR 15,000,000.

269.  Ove mere zaplene su donete potpuno proizvoljno i neproporcionalno s obzirom da šteta koju država navodi protiv mene iznosi EUR 2,000,000. odnosno iznos koji je višestruko manji od vrednosti zaplenjenje imovine.

270. Evidentno je da moja prava nimalo nisu poštovana tokom tog postupka i da je sud bio izložen takvom pritisku da nije imao drugog izbora več da me osudi.

271. Još gore od toga je da ne samo što sam uvučen u proceduru koja ne poštuje ui osnovne pravne postulate, što sam izložen raznim oblicima ucene, što mi je onemogućeno poslovanje i da raspolažem sopstvenom imovinom već mi je povrh svega ugrožen život.

272. Metoda kojom se koriste moji protivntci je naime več bila korišćena u prošlosti prilikom ubistva Predsednika Vlade Zorana Djindjića.

273. Korišcenjem te metode se osoba diskredituje i predstavlja kao notorni kriminalac. Kasnije fizičko uklanjanje se može zatim predstaviti kao obračun kriminalnog miljea.

274. Korišćenje pravih kriminalaca za vršenje rakvih prljavih rabota je česta praksa srpskih obaveštajnih službi i to već dugi niz godina. Na taj naćin su bili likvidirani brojni politički disidenti tokom devedesetili godina. Od tog perioda, mete su bili poslovni ljudi koji nisu prihvatalida se povinuju ucenama i korupciji ili koji nisu prihvatali da se upuštaju u ilegalne radnje.

275.  Ja se ubrajam u takve osobe i kao takav imam razloga da se osećam ugroženim.

276. Medijska kampanja koja je vodjena protiv mene nije prestajala da se intenzivira tokom 2009. godine a od 22. jula 2009. godine praktično da ne prodje dan a da nisam predmet nove publikacije pune laži.

277. «Blic» se posebno obrušavao na mene stavljajući me na naslovne strane u više navrata:

-  23. jula 2009. godine: „Knežević povezao Caneta sa devet ubistava“ (dokaz 43);

-  25. jula 2009. godine: „Djukanović i Cane i u švajcarskoj opužnici“ (dokaz 44};

-  27. jula 2009. godine:  „Stanišić i Cane oštetili Srbiju za EUR 300.000.000“ (dokaz 45);

-  12. avgusta 2009. godine: „Cane i Djukanović eliminisali svoje protivnike“ (dokaz 46).

278. Brojni članci, isto tako klevetničke prirode, su objavljivani i u drugimlistovima, posebno u „Vijestima“ i „Danu“.

279. Te klevete su dobile na zamahu u toku sledećih meseci. 24. oktobra 2009. godine, reportaža u trajanju od deset minuta je bila emitovana tokom drugog dnevnika Radio-televizije Srbije, tokom reportaže je ponovljeno da sam odgovoran za ubistvo Ive Pukanića (dokaz 47). Nakon toga je usledila serija članaka koji su sadrzali laži i koji su bili objavljivani u najvećim listovima od oktobra do novembra 2009. godine (dokaz 1 do 8} dok su napadi nastavljeni istom žestinom od početka sudjenja optuženima za ubistvo Ive Pukanića u febmaru 2010. godine (dokazi 9 do l8 i 56).

280. Rezimirano, iznošene se sledeće lažne optužbe:

•    ja sam naručioc ne manje od devet ubistava;

•    ja sam šef duvanskog karteia;

•    taj kartel ima vojno krilo i grupu istreniranih ljudi koji su spremni da ubiju za malo novca;

•    umešan sam u operacije pranja novca koji je zaradjcn švercom droge;

•    optužen sam u okviru krivičnog postupka koji se vodi protiv mene u Svajcarskoj;

•    oštetio sam Srbiju za EUR 300,000,000 tako što sam sebi prigrabio državnu imovinu;

•     grupa ljudi se sastaje kod mene i odlučuje o životu i smrti drugih

•    ja stojim iza pretnji koje su poslate Predsedniku Borisu Tadiću.

281. Putem te izuzetno žestoke kampanje, ja sam predstavljen kao najveći kriminalac na Balkanu milionima čitalaca i gledalaca koji ne mogu a da ne budu ubedjeni u istinitost takvih identičnih informacija koje prenose nacionalna teievizija i najveći listovi. dok sam ja u potpunoj nemogućnosti da pokažem istinu.

282. Treba podvući da najžesći napadi dolaze od strane Ratka Rneževića koji je lično bio doveden u vezu sa švercom i koji je daleko od toga da je vredan poverenja (dokaz 48 do 52).

283. Što se moje situacije tiče, nisam osudjivan (dokazi 53 i 54) a laži koje su iskazane na moj račun su posebno ozbiljne s obzirom da nikada nisam bio osudjivan ni u jednoj zemlji u kojoj sam živeo, čak ni za lakše prekršaje, a radi se o ozbiljnim zemljama kao što su Švajcarska, Francuska ili Španija.

284.  Nema nikakve sumnje da su sva spomenuta krivična dela bila moguća samo zato što su vinovnici zloupotrebili svojc funkcije i položaje koje su uživali u društvu, što zahteva kaznu za primer.

Izvor:

Sajt Stanka Subotića:

http://www.stanko-subotic.com/rs/plainte.php

Sajt je trojezičan (francuski, engleski i srpski), ali je sva dokumentacija u njemu, uključiv i onu koja je izvorno na srpskom jeziku, data uglavnom u francuskom prevodu.

Uvodno slovo Pavluška Imširovića

Ova knjižica Dimitrija Tucovića, osnivača srpskog marksizma i srpske socijaldemokratije, mala je po obimu ali je po sadržaju i perspektivama veća od svega su što su o nacionalnom pitanju napisale sve balkanske akademije nauke i svi kukavni balkanski šovinizmi zajedno.

Mada je napisana povodom razbojničke aneksije Kosova od strane ništavne srpske buržoazije, ona je dostojan odgovor revolucionarnog srpskog i balkanskog proletarijata svakom buržoaskom šovinizmu i svakom sejanju razdora među bratskim balkanskim narodima. Taj odgovor mogao je napisati samo marksistički revolucionar i jedan od malobrojnih Lenjinovih i Trockijevih saboraca u Drugoj internacionali.

Program ujedinenja balkanskih naroda u balkansku federaciju slobodnih naroda, Dimitrije Tucović je preuzeo od revolucionarnih buržoaskih demokrata prve polovine 19. veka. preuzeo ga je onda kada su balkanske nacionalne buržoazijice redom kapitulirale pred velikim svetskim silama, postajale njihove marionete i agenti njihovih interesa na Balkanu i svojim sopstvenim državama i definitivno dokazale da su nesposobne da reše nacionalno pitanje na Balkanu, da ne mogu ujediniti isprepletene i izmešane balkanske narode i da im mogu ponuditi samo neprekidna trvenja i podele u interesu imperijalističkih gospodara sveta.

Balkanski proletarijat, zajedno sa evropskim proletarijatom, morao je na sebe da preuzme rešavanje istorijskih zadataka buržoaske revolucije, zadataka za čije rešavanje su se slabačke balkanske buržoazijice pokazale potpuno nesposobne. Najvažniji među tim nerešenim zadacima nacionalne (buržoaske) revolucije bili su agrarna reforma i nacionalno pitanje. Proleterski program rešenja nacionalnog pitanja je program Balkanske socijalističke federacije, usvojen na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji u Beogradu, januara 1910. godine. Tucovićeva knjiga „Srbija i Albaniji“ je teorijski i praktičan doprinos tom programu.

Program balkanske federacije ostao je službeni program celokupnog balkanskog radničkog pokreta i svih balkanskih komunističkih partija sve do 1948. godine kada ga je definitivno zabranio Josif Staljin i kada ga se odrekla i KPJ odgovarajući na Staljinov velikoruski šovinizam „jugoslovenskim“ (zapravo velikosrpskim) šovinizmom. Od tada se ova Tucovićeva knjiga skriva, gura u zaborav i muzej egzotičnih starina.

Jedini odgovor Tucoviću koji srpski šovinizam može sebi dozvoliti jeste njegovo skrivanje, zabranjivanje i progon. Njegova knjiga „Srbija i Albanija“ mnogo više je štampana na albanskom i svim drugim balkanskim jezicima nego na Tucovićevom maternjem jeziku i u Srbiji. Nikakvo čudo. Jer, Tucović jasno i glasno pokazuje da Kosovo nije Srbija nego je Albanija. Zato njegovih knjiga nema u knjižarama u Srbiji i zato su pobrisane na skoro svim spskim sajtovima na kojima su se pojavile. Zato je prirodno da se pojavi na ovom sajtu, na blogu jednog beogradskog balkanskog marksista.

Beograd, 23. jula 2010.

Ceo tekst Tucovićeve knjige u word formatu može se skinuti na:

http://www.4shared.com/document/tZ39LRt0/Tucovic-Srbija_i_Albanija.html

Srbija i Albanija

Dimitrije Tucović

Predgovor

Albanskim pitanjem pozabavili smo se ovde nešto potpunije više iz praktičnih potreba nego iz teorijskoga interesa. Albanska politika naše vlade završena je porazom koji nas je stao velikih žrtava. Još veće žrtve nas čekaju u budućnosti. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema albanskom narodu stvoreni su na jugozapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati. U isto vreme Albanija je tom politikom gurnuta u naručja dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a svako učvršćivanje uticaja ma koje kapitalističke države na Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju i normalan razvitak svih balkanskih naroda.

Ali da se tom praktičnom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama u Albaniji. To je bilo u toliko potrebnije učiniti što je, prvo, naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala o albanskom narodu tendenciozna mišljenja, i što je, drugo, takvim mišljenjima i sama vlada pokušavala da opravda svoju zavojevačku politiku u Albaniji.

Više obaveštenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana treba da posluži pravilnijem shvatanju prilika u Albaniji i stvaranju boljih odnosa između srpskoga i albanskoga naroda. Naročito je više obaveštenja potrebno proletarijatu na kome poglavito leži veliki zadatak da najodlučnije ustane protiv zavojevačke politike buržoazije i vlasničkih krugova i da na jednom aktuelnom praktičnom pitanju pokaže koliko je zdrav i spasonosan rad balkanske socijalne demokratije na prijateljstvu, savezu i najpunijoj zajednici svih balkanskih naroda.

Ako bi ova knjižica poslužila kao priložak tome istorijskom zadatku balkanskih socijaldemokratskih partija, naša skromna očekivanja time bi bila opravdana.

1. januara 1914.

Beograd.

D. T.

I. Iz života Albanaca

1. Postojbina i rasprostiranje

Postojbina Albanaca je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se spušta na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grčkoga naselja; ali taj relativno dugačak primorski pojas je ne samo uzak već i podbaran i malaričan. Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline Drima, Maće, Semene, Škumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim rečnim lukama i ravninama je i danas prava postojbina albanskih plemena koja uporno čuvaju odnose i navike života davnašnjega porekla.

Preko toga planinskoga zemljišta prolazili su nekada vrlo važni putevi kulturnoga sveta, među kojima se naročito ističu na jugu Via Egnatia: Drač, Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutrašnjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadašnjega značajnoga privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sačuvani su do danas u većinom porušenim utvrđenjima i još očuvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Albanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimično teško prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost života, kao da su se uticaji nekadašnjega kulturnoga kretanja zadržavali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Albaniji ne veli u svojim beleškama kako je pucnjima iz revolvera „objavio seir na daleko što je prvi put noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i što je prvi put Evropljanin gledao lurjanska jezera“? Kao da čujemo radostan glas ispitivača Centralne Afrike.

Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopčana sa sudbinom Jadranskoga Mora. Dokle je Jadransko More, kao što ćemo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraćaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u privrednom pogledu bila vrlo živa. Tragovi toga privredno-trgovinskoga života vide se u albanskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, o čemu opširnije govorimo u trećoj glavi, pogođeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Albanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari značaj za svetski saobraćaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Albaniju, a unutrašnji saobraćaj na poluostrvu počinje usled mnogih političkih i privrednih promena gravitirati sve višo Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okreće se i trgovina svih varoši pored Drima, od Korče do Peći, u kojima još živi stara trgovačko-zanatlijska generacija koja je nekada radila isključivo sa Dračom, Krojom i Skadrom.

Tako je prirodna otsečenost albanaske postojbine pojačana skoro apsolutnom kulturno-saobraćajnom isključenošću, a Turska, inače kruta za sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo se radovala što je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i međusobnom istrebljivanju.

Plemena su se namnožavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i gudurama sa starim načinima rada hleba ne dostiže. Iz te teskobe Albanasi su tražili izlaza i, kao što uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda pruža više sredstava za život, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraćaja, jer su danas varoši s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama čak i onih albanskih plemena koja žive duboko u Albaniji.

O tom prodiranju Albanaca na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskoga naroda mržnju prema „divljim“ Arnautima, prikrivajući kao guja nokte divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno što je istorijsko Kosovo preplavljeno Arnautima. Oni su prošli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su nađeni u novooslobođenim okruzima i, nažalost, iz njih najureni, da u toliko bude jači arnautski pojas oko granice; spuštali su se i u Makedoniju, jako proželi tetovsku kotlinu i sišli na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje.

Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proređenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo raseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istorijski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva povlačio u masama uz austrijske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo? Kada bi se o svemu tome i mnogo koječemu drugom htelo voditi računa, onda krvna osveta koju danas vlasnička Srbija prema Albancima propoveda i vrši ne bi bila ni toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgrožavaju. Ako bi, uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut albanskim, zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršće organizacije ili drugih preimućstava potisne neki narod sa njegova ognjišta? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanična Srbija smatra danas za najveće ljubimce svoje u novim krajevima?

Albanci su se rasprostrli na istok na račun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga albanskoga prodiranja još manje daje za pravo osvetničkom držanju prema njima. Pre svega, na koji su način Albanci osvojili ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jači? Naravno da oni za pretapanje, za asimilaciju tuđega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih suseda, pa čak i Crnogoraca. Prof. Cvijić je našao na Kosovu svega 140 poalbanašenih kuća! Albanci su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom ili milom napuštali, sa kojih su starinci otišli ili potisnuti. To napuštanje je, nema sumnje, nesnosnoga susedstva primitivnih, pljačkaških, neobuzdanih arnautskih plemena ili čak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeđeni sa životom, sprečeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjišta morali uklanjati.

S druge strane, česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne samo u graničnim oblastima prema Albancima. A uzrok tako lakom i čestom seljakanju leži u begovskom sistemu privrede. Kao god što je stočarsko zanimanje Albanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom vezom za koju se u društvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka „divljih“ Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objašnjenje procesa albanskoga ovlađivanja i prodiranja na istok, već da se taj proces vršio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio do današnjega dana realna podloga celukupnoga života u Turskoj.

U koliko su drugi uzroci tome pripomagali, kao napr. osećaj nesigurnosti i gruba sila, oni su ležali u sistemu vladavine u Turskoj, u opštoj anarhiji uprave i nezaštićenosti raje. Turski režim je gledao kroz prste kada Albanci vrše gruba nasilja prema hrišćanima, kao što ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim postupcima povrede vlasničke interese režima. Nisu Albanci jedino pleme sa kojim je turski režim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena.

Prodiranjem na istok albanski elemenat se ne samo jako izmešao sa srpskim naseljem, već je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao što su Metohija i Peć, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo političko i crkveno središte srpskoga naroda pod Turcima. Najlepši spomenici srpske srednjevekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro isključivo albanskoga naroda. A ta mešavina živih ljudi i starih spomenika, koja je pri ograničenju Albanije prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrštanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske države sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Albaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlačenja srpskoga naroda severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlačenjem nastupao je albanski elemenat.

U prvom periodu pobeđivala je politička i kulturna nadmoćnost srpskoga naroda, u drugom periodu pobeđivala je kulturna zaostalost i osamljenost albanskoga naroda u kojoj je plemenska organizacija bila sačuvala punu snagu. Turska ne samo da nije ništa učinila da Albance iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokuša uvesti u zajednički život, već je u suštini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje albanske primitivnosti kao što je kočila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema više turskoga režima, potrebno u toliko jače naglasiti što su vlasnički krugovi balkanskih državica, kao naslednici turske vlasti, već pošli putem ne naučnoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova života menjaju i ljudi, već putem varvarskoga načela, kojim se čak ni Turska nije u tolikim razmerama služila: da su grobovi i vešala veći učitelj od novih ustanova.

2. Plemenska organizacija i krvna osveta

Prodiranje Albanaca na istok je od velikoga istorijskoga značaja. Ono je odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka što naša narodna revolucija 1804 nije otišla dalje na jug, ali koji je u svakom slučaju sprečavao docnije uticanje života slobodne Srbije na potištene slovenske mase u Turskoj.

Ali to albansko prodiranje na istok upućuje nas da posumnjamo u čvrstinu plemenske organizacije društvenoga života kod njih. Naime, ono je posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Albanaca iživljava i da ne drži više svoje članove sigurno u ruci, jer ona nije više u stanju da zadovolji njihove životne potrebe.

U Severnoj Albaniji društveni život Albanaca vrši se još uvek u granicama plemena kojih po frateru Mihačeviću ima dvadeset i sedam.[1] Istina kretanjem i iseljavanjem stanovništva ovih brda plemena su često puta teritorijalno rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga oseća. Krasnića ima napr. u prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u đakovičkoj nahiji, pećskoj i beranskoj, u Malesijama i t. d.[2] Mada se Krasnići u svima tim krajevima drže svoga plemenskoga imena i srodstva, mada se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kušerini, sasvim je prirodno što udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu plemensku privrženost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike života. Ako ti doseljenici dođu u krajeve u kojima su jaki drugi kulturni uticaji ili u kojima vlada državni zakon, kao što je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike života, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta opštem zakonu i novom načinu života. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teško će po načinu rada, obrađenosti zemlje i vođenju gazdinstva moći primetiti da ima kakve razlike između ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca.

Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjištu, bilo cela ili glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja još uvek jednu živu društvenu silu. Kod izvesnih plemena naći će se još i danas plemenske starešine koji uz pripomoć nekoliko starijih i viđenijih ljudi rukovode opštim poslovima plemena. Još uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plećnije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od slučaja do slučaja za rešenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naročitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove služe narodni skupovi čije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao najkarakterističnija manifestacija plemenskoga života kod Albanaca postoji još uvek krvna osveta, od koje je, kao što Engels lepo veli, naša smrtna kazna samo civilizovana forma. „Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zaštitu plemena, i to je mogao činiti; ko njemu kakvo zlo učini, čini ga celom plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako član tuđega plemena ubije jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre se pokuša izmirenje; pleme ubice drži veće i čini plemenu ubijenoga predloge za izmirenje, obično nudeći izjave sažaljenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svršena. U obrnutom slučaju povređeno pleme naimenuje jednoga ili više osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju.“[3]

Ma kako se mislilo o sadašnjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema članovima plemena i o sadašnjoj svežini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da se plemena još i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna politička tela. Mnogi prirodni i društveni uzroci, karakter zemljišta, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove zajednice krvnoga srodstva najrazličnije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi važni lokalni interesi, zajednicama ljudi različnih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao što su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa još uvek važi: što je iza okvira plemena tuđe je. U tim plemenskim okvirima Albanci nalaze najsigurnije zaštite, jer se još uvek celo pleme zalaže za svakoga jednoplemenika.

Ali i ako plemena u Severnoj Albaniji predstavljaju jedna prema drugima zasebne „države“ koje čuvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta još uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podloga plemenskoga života i kod Albanaca odavna iščezla. Pre svega zemlja više nije zajednička plemenska svojina. Izvršena je deoba zemlje, ali ta deoba još nije otišla do kraja. Kao zajednička svojina su još samo šume, i to ne uvek, ispaše, vode i t. d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Albaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov[4] „nedijeljenu familiju“ Jaka Matina iz Miridita koja „ima okolo stotine čeljadi, među kojima je okolo šezdeset vojnika pod oružjem“. Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kući su vrlo česta, upravo redovna pojava kod Albanaca.

Bez obzira na veličinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska organizacija je izgubila osnov unutrašnjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su bile u mogućnosti da na račun drugih zahvate veći i bolji deo plemenske zemlje. A kako je — što je za raspadanje plemenskih organizacija naročito važno — novčana privreda svuda više ili manje prodrla, jače i bogatije zadruge su mogle svoje bogatstvo uvećavati prikupljivanjem zemlje, pljačkom, otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novčana privreda i proizvodnja espapa otvara širom vrata.

Kao što je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadružnu i razvitkom novčane privrede razdruzgana istinska podloga unutrašnjega plemenskoga jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stešnjenost u severoalbanskim krševima natovarila plemenima na leđa stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloženju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnožavanjem članova prosto zauzima i uvlači u obradu, dotle su svađe i borbe oko zemlje izlišne, dotle oskudica u zemlji ne uvlači pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadružna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kod Albanaca izgubila realnu podlogu.

Kako se to može objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku podlogu, pa ipak se održava. Kako je to moguće?

Takve pojave za istoriju ljudskoga društva nisu ništa neobično. Organizacija ljudskoga društva, oblici zajedničkoga života upravo i idu za ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako će se i kojom brzinom vršiti proces prilagođavanja oblika društvenoga života oblicima rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istorijskih faktora.

U tom pogledu za albanska plemena je veoma karakteristično: prvo, što je sadašnja njihova postojbina isključivo krševita, planinska, besplodna oblast Severne Albanije; drugo, što je ta oblast po prirodnoj otsečenosti i saobraćajnoj isključenosti možda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se sačuvala i namnožavanjem uzajamno stešnjavala, osećajući tešku oskudicu u zemlji u toliko jače što su najbolje delove zemljišta u granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Međutim okolina ove krševite postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim čiflucima čije granice su čuvali svim svojim autoritetom moćni begovi i državne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu više imali obezbeđenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokušaj da nadu opstanka širenjem plemenskoga atara dovodio ih je u oštar sukob sa susedhim plemenima i državnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokušaja bio je povećanje broja svađa i neprijatelja.

U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov život u plemenima i između njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Albaniji saopštavaju sa koliko surevnjivosti ovi gorštaci bde nad integritetom svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreću svakoga stranca, bojeći se da nije došao da uzme nešto od njihovih brda! Borba oko granica i ispaša počela je da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljačka je bila još jedini spas ovih gorštaka. I pljačka je postala njihovim glavnim izvorom života, a redovno zanimanje zasede, ucene putnika i trgovaca, otmica stoke, praćeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljačkaški pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to potseća na ono stanje u kome su se nalazila grčka plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engels veli: „Stari rat plemena protiv plemena već izvrgnut u sistematsku hajdučiju na suvu i na moru za osvajanje stoke, roblja i blaga; ukratko bogatstvo se ceni i poštuje kao najveće dobro, a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice bogatstava“.

Čime se sada plemenska organizacija održava? Od kako je preovladala privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, članovi plemena su upućeni da gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajednički plemenski interes je sužen, unutrašnje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se javljaju kao celine samo prema tuđim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne drži više na unutrašnjem plemenskom jedinstvu, već na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na život i smrt.

Ali iza ove plemenske zajednice i sadašnje krvne osvete kriju se sasvim drugi uslovi života. Ako je u cvetu plemenskoga života plemenska zajednica pružala svima članovima obezbeđen i jednak život, danas je svaki član zajednice uživao onoliko sigurnosti i ugodnosti u životu u koliko je bio veći sopstvenik. Ako je ranije borba sa tuđim plemenima bila u podjednakom interesu svih članova, danas je ona poglavito u interesu onih čiji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispaše i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije vođena za zaštitu i nepovrednost plemenskoga zemljišta, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljišta. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zaštiti zajednički plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga međusobnoga trenja koje ističe iz stešnjenosti i nemanja uslova za život, kao posledica nemanja zajedničkoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: „Travu iju, pa se s nama biju“. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opšta javna plemenska stvar i uzela na sebe najopasniju anarhističku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, načičkanoj puškarnicama, kao što ima porodica u kojima se odrasla muška glava apsolutno ne drži.

Tom bednom stanju ovih gorštaka Turska je — čuvala stražu! Da bi plodne krajeve primorja i istoka zaštitila od njihove pljačke, ona je na izlazima iz klanaca postavljala vojničke posade, sprečavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susjednih plemena, a sva ukupno, cela Severna Albanija, jedna prostrana tamnica na čijim kapijama stražare turski vojnici.

3. Ekonomske prilike

Albanci su čisto zemljoradnički narod sa stočarstvom kao daleko pretežnijom granom zanimanja. Sredstva za život oni dobijaju obradom zemlje a poglavito gajenjem stoke.

Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savršenstva oruđa i načina rada postoji velika razlika između zarobljenih severoalbanskih plemena i plodnih krajeva koje su Albanci kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene, Devola, Škumbije i Maće u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa granicom čiflučkog sistema. Čifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza severoalbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i što ih ima obično su svojina plemenskih dinasta, bogatijih ljudi ili katoličkih crkava i mitropolija.

Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito držao starih obiknutih oblika i načina koji stoje na stepenu najveće primitivnosti. Na putu kroz Albaniju gledao sam vrlo često drvenu ralicu koja po samoj površini drlja, a mogu se proći čitavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O značaju promene useva, ovde se izgleda, ništa ne zna. Ako ih zapitamo zašto ne seju druga žita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet naučio!

Glavno bogatstvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rđave rase. Koze su izgleda najrasprostranjenija domaća životinja ovih gorštaka. A malo, čupavo, žuto, divlje goveče, koje smo viđali u čoporima po albanskim brdima, kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonačelnika našega domaćega govečeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novčane privrede i opštom nesigurnošću stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se Albanac javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za kupnju žita, za plaćanje interesa i krvnice. A kako severoalbanski krševi ne mogu da pruže ni približno dovoljnu količinu žita za ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo održanje života, i ovi gorštaci su se poglavito stokom i pljačkom branili od umiranja od gladi.

Pored javne nesigurnosti i opštega osiromašavanja glavni udar stočarstvu zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvši sve dobro zemljište begovski sistem je ostavio ovim gorštacima da se od plemena do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga krša, pa makar on ne vredeo ni sto groša. On im je sve više zatvarao izlaze i stoci. A kako se stočno bogatstvo ovih krajeva, bogatih u pašama ali siromašnih u livadama, zasnivalo na tome što se stoka preko zime sjavi s planine u primorje i toplije predele, kao što to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je političko i privredno hapšenje ovih plemena u njihovim krševima i planinama upropastilo stočarstvo kao glavni izvor materijalnoga života.

Velika nasušna potreba za novcem, s jedne, i presušivanje izvora da se do novaca dođe, s druge strane, učinili su da se razvije besprimerno strašan zelenaški sistem. Po beleškama mnogih putnika lihva se kreće između 40 i 60 od sto. Varoši su postale centri te trgovine novcem; one su zadužile i velikim interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi đavoli stalno snose svoje plodove rada u varoši, a iz njih se vraćaju praznih šaka.

Kakva se beda u tim „gnezdima slobode“ zacarila naslikao je vrlo živo njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O životu Kuča, crnogorskog plemena koje je u najtešnjem srodstvu sa albanskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov piše:

„Što su imali svoje zemlje i kuća po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojiše. Pazare im zatvoriše. Svako oko Kuča zarati š-njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu štedili: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji’ svako. Svaka ih je oskudica stješnjavala“.

„Tako kad im najveća muka od gladi dođe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se njome pomognu, brojili su kočanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li š-njime dočekat’ proljeće, pa koji ne može s kupusom, on kopa korijenje od raznijeh trava (gomulice, kaćuna, visibabe) ili skida koru kunovu i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najviše su pravili ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu“.[5]

Sasvim je razumljivo što ostali svet gladni Kuči nisu ostavljali da na miru uživa svoja dobra. Kuči su prosto zavisili od pljačke i zato su mrzeli mir i redovno stanje u kojima taj izvor života presane. Miljanov veli o tom:

„Pritiješnjeni mukama od gladi, Kuči su željeli boja, pa i kad ne bi ko nji’ zadijeva, oni bi zadevicu tražili, teke da pljačkaju…. No koliko su god oni zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i’ stjesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli da niđe nisu imali od svoje planine, no su ljetovali u Žijevo i Labednicu, đe su ljudi zaboravili svoju muku, gledajući kako se životinja muči od gladi i žeđi“ (str. 109).

Toj bedi ovih plemena odgovara užasna nerazvijenost njihovih kulturnih potreba, uopšte nizak nivo života. Živeći među Albancima, Marko Miljanov je bio iznenađen ne toliko bedom u kojoj taj narod živi koliko lakoćom sa kojom on tu bedu podnosi. I kako ponositi vojvoda, možda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda života ne ocrtava na duši i držanju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushićen tom pojavom nazvao takvo držanje „junačkom siromaštinom“. Sretneš li neko bedno čobanče, „nešto između čeljadeta i đavola“, priča Miljanov, moraš se diviti „kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete“.[6]

I država koja pođe da od ovih svojih sužnja kupi harač nije mogla ni očekivati drugi odgovor nego što ga je redovno dobijala. Žene su govorile svojim muževima: „Ginite, ne podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale!“ A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gorštaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini Đakovice za vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma:

Budite milostivni, nevolja je velja,
Ublažite albanski nesrećni udes!
Najbogatiji ima samo komadić zemlje,
Četiri ovce, četiri koze drži najbogatiji.
Iz stene se malo hrane dobija,
Sedam kuća služi jedno živinče.
Po vejavici i snegu nosi bez odmora
Go i nag čovek svoj tovar;
Pušku uza se, samo soli s hlebom,
Uvek mu preti smrtna opasnost!
(Štajnmec).

U ostalim krajevima Albanije ekonomske prilike, kao što smo već istakli, znatno su drukčije. U tim krajevima Albanci ne uživaju u šumskoj slobodi i ne nose ponosito pušku kao gorštak iz Severne Albanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao čifčije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim slovenskim stanovništvom naučili su se pečalbarstvu. Vrlo veliki broj Albanaca radi grube poslove, obično nosačke i testeraške, po varošima balkanskih država, a iz nekih krajeva, kao što je to okolina Prizrena, u masama počinju odlaziti u Ameriku. Sve je to učinilo da se između Albanaca u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda često puta ne primećava nikakva razlika ni u pogledu načina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti života.

Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Albanije poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, čini mi se najstrašnije je pogodio baš Albaniju. Na putu kroz Srednju Albaniju vidite, na jednoj strani, kuće pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde žive u kršu i vrleti u kojoj će se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Devola i škumbije čitave ravnice pritiskao trnjak kroz koji je teže proći nego kroz neprijateljski streljački stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruje. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obično oličena u desetak petnaest bednih čifčiskih kuća koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu Čiragi, između Devola i Škumbije, ušao da razgledam gde taj svet živi, našao sam se u pravim slepomišnim rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti sveću da vidim gde sam; o kakvom nameštaju i redu ne može biti ni reči. Prema ovim rupama čifčiske kuće Makedonije, u kojima se inače ogleda sva težina i nesnosnost begovskoga sistema, predstavljaju prave palate. A izgledu kuća potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizičkoj onakaženosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema severnim gorštacima ponosita stasa i oštrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako strašnu sliku do koga stepena begovski sistem može da upropasti svoje roblje.

Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Više feudala ima na desetine sela, a najveći feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid, imao je baš u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu snagu dobijali su iz planina sa kojih su gorštaci bežali od krvne osvete ili gladi. Što bez ikakvih melioracija može da se obrađuje, oni su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogle pretvoriti u prave žitnice. Verna slika pustošnoga dejstva begovskoga feudalizma.

4. Karakter naroda i duhovni život

Albanci su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga još živi plemenska organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopšte. Ko stvari istorijski posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude više nikakve sumnje: da ovde imamo posla sa narodoin koji od svih naroda na Balkanu stoji na najnižem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju čitavi vekovi najbržega napretka i velikih društvenih preobražaja.

Ali primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturni život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći povoljnim istorijskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu inferiornu rasu, da im odriču svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je potrebno njihovo „kulturno“ tutorstvo. Ta izobličena reakcionama odbrana kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujući svakom Srbinu: „neka znaš da nije muka s Albancima, ka što se tebi čini, da si ti daleko od njega, i on od tebe.“

Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni albanski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život.[7] Pojava tih dela zaslužuje veću pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la spisi Balkanicus-a i Dra Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas počeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevačka kolonijalna politika kapitalističke buržoazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, oslobođenju i ujedinjenju? Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na Albaniju čini eru u politici Srbije.

Sa lica srpskoga naroda buržoazija počinje svlačiti veo jedne potištene nacije koja se jedino uzda u moć nacionalnoga razvijanja. Gledište Balkanicus-a i Dra Vladana odgovara preživelom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je plemstvo i sveštenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazujući da je ono pozvano da upravlja sudbinom naroda zato što je od njega duhovno razvijenije. U borbi protiv privilegija buržoazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i sveštenstvo duhovno razvijeniji ne zato što su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, već zato sto su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike treba pružiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buržoazija, odriče proletarijatu jednaka politička prava na osnovu istih davno odbačenih „teorija“ koje je nekada plemstvo primenjivalo prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjače ljude.

Kada je buržoazija takva prema svojoj „braći“, svojim sunarodnicima radničke klase i proletarizovanih narodnih masa, što se drugo od njenih predstavnika može očekivati kada govore o Albancima? U cilju da dokažu da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, već kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopšte. Najpovršniji istorijski pogled na razvitak čovečanstva pokazuje da je krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vladala kod svih naroda na stupnju plemenskoga života i čak se održavala prilično dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv Albanaca kao dokaz neke urođene krvoločnosti tih plemena. Kad to protiv njih ističe Dr. Vladan, nazivajući ih „repatim ljudima“, zar neki Albanac ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka čuvala krvavo rublje svoga muža i pokazujući ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?

U istoj nameri Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone, da bi našao što ružniju ocenu karaktera Albanaca. Razni pisci i putnici predstavljaju nam Albanaca čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života Šaljana, jednoga netaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: „Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovaku muku?“ Albanac reče: „Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i’ dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega, jer će ovo današnje proj, a ono neće nikad“.[8] Jednom drugom prilikom skadarski vezir je tražio od svoga sluge, opet Šaljanina da mu izda svoje zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se sažalila i sina savetovala da učini veziru po volji. Majka će reći: „Koljo! Koljo! Čuva’ pamet i čast! Ne žali dvije užice krvi što će ti vezir prosut!“[9] Na drugoj strani poznati austrijski konzul Prohaska crta Albance na osnovu ličnih doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod. Našavši se pred tako protivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta protivurečna mišljenja o karakteru Albanaca baš dokaz da se njihov društveni život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi još nisu isformirani. Ovo marksističko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da očita poneku lekciju. Ali to gledište nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike buržoazije, a u ovom slučaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istorijskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja društvenoga života.

Krećući se u uskom krugu plemena, Albanci su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, častoljublje. Nešto slično tome našao je i Morgan kod američkih plemena Indijanaca, ističući da kod njih „svako priznaje nesalomljivi osećaj nezavisnosti i lično dostojanstvo u držanju“. Kao i kod Indijanaca i kod Albanaca su karakterne osobine čedo prostote odnosa plemenskoga života. Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najviši stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina nerazvijenija, u toliko se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja osvetio ili pevajući sačekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao što ga narodno predanje diže u nebesa za sve ono što mu se svidi, tako ga isto strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobičajenom očekivanju. Pod tom stegom drži se zajednica.

Ali kao što su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom proizvodnje espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: „Moć ovih prvobitnih zajednica morala je biti srušena — ona je srušena. Ali ona je srušena uticajima koji nam se unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga rodovskoga društva. Novo, civilizovano, klasno društvo osvećeno je najnižim instinktima: prostom pohlepnošću, žudnjom za uživanjem, prljavom sujetom, samoživom otmicom opšte svojine; neklasno društvo je potkopano i oboreno najgorim sredstvima: krađom, nasiljem, prevarom, izdajom“.[10] Do koga je gde stepena stara društvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena izvršen taj „pad u greh“, do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Albanije došao do različnih tačaka, otuda su i mišljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama Albanaca vrlo različna. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapažanja crtaju Albance kao osobito simpatičnu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnog sveta.

Kako moralni pojmovi i lične vrline tako i ceo duhovni život Albanaca nosi otisak plemenske organizacije i uskih granica župe. Balkanicus je obratio pažnju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kreće u granicama narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Albanaca, kao i svih drugih plemena, ograničeno je uskim vidokrugom plemenskoga života; kroz nju govore osećanja, želje i težnje ljudi čiji se duhovni život ne može da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreću. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke albanskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime da drukčiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena. Sakupili se, naprimer, Kuči u jednoj mehani i, kao svi junaci, piju vino i čine dogovor za svoje veliko delo! Jedan će reći:

„Znaš, Ivane, nije davno bilo,
Kad nam na Kom Klimenti udriše,
Posjekoše Radovića Grba,
I bijele ovce plijeniše,
Nijesmo i’ puškom osvetili…“

Ivan se rešava na osvetu, nalazi dva sestrića, dva Memedčevića pa im veli:

A Boga vi, dva mlada sestrića,
Jeste li mi đeco, uodili
Klimenačke ovce i pastire,
Kako ćemo njima udariti,

Na to sestrići odgovaraju:

„Bijele smo uodili ovce,
Bi se moglo njima udariti,
No je strašno u Cijevnu noći
A kamo li izagnati ovce.“

Neka niko ne misli da je to sadržaj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena preživela vekove u međusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga brava. Da li će Balkanicus na osnovu toga odreći i crnogorskim plemenima sposobnost da žive u samostalnoj državi? Nasuprot tome naša narodna poezija nema ničega zajedničkoga sa tim duhovnim proizvodima doživotnih ovčara, jer je ona proizvod naroda čiji život nije bio ograničen plemenskom isključenošću ni ispunjen pljačkaškom borbom za opstanak, a zatim što je ona ponikla na širokoj istorijskoj podlozi koju daje uspomena na nekadašnji moćan državni život.

Svaka umotvorina Albanaca imala je da se bori sa uskim plemenskim i lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teško prenositi se, jer između pojedinih plemena i župa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Albanci nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istorijskoj ličnosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naročito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakterističnu pesmu o Skender-begu, koja se ovako počinje:

„Od kuda ideš, ti junak-kapetane?
Sa vojne, sa planina Balkana.
Da li ga znaš, ti junak-kapetane,
Albanskoga kralja Skender-bega, velikog imena?
Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao.
On je dobar junak, za Albaniju je umro;
Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao,
Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni“.

Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju albanskoga naroda kao rase ide dotle da istorijsku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istorijske nauke, g. Jovan Tomić, iznosi u svojoj knjizi o Albancima: Da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomić misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije, rodonačelnik dinastije Karađorđevića, Kara-Đorđe Petrović, albanskoga porekla!

II Autonomija Albanije

1. Pojava pokreta za autonomiju

Turska vladavina na Balkanskom poluostrvu izašla je iz vojničke pobede, a docnije se održavala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodareći tome celokupno državno uređenje Turskoga Carstva nosilo je pretežno vojničko-feudalni karakter. Unatoč svima reformnim pokretima i pokušajima Turska je taj karakter sačuvala do današnjega dana. Na svoje vojničko zavojevačko poreklo ona podseća i svoju feudalnu unutrašnjicu ona pokazuje i načinom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i uređenjem škole, i nadležnostima crkve i skoro svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama.

Kao spoljašnji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII i početkom XIX veka čitav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa jednoga višega istorijskoga gledišta, nisu bile ništa drugo no posledica feudalnoga đržavnoga uređenja. Kao što se u feudalnom privrednom sistemu čifluci ređaju jedan do drugoga, graniče jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema privrednom organizmu čine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu države u državi, tako isto u feudalnom državnom uređenju država nije organska celina već prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom državom ove oblasti su bile vezane prosto mehaničkim vezama vojničko-upravne prirode koje su se oličavale u jednom paši na čelu cele oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoši, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemoguće uvesti je, dobijate već neku vrstu autonomne oblasti koja živi svojim samostalnim unutrašnjim životom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaća i po određenoj vojničkoj obavezi.

Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko poluostrvo.[11] Ali po autonomnim privilegijama najvažnija je planinska oblast od Crne Gore, preko Severne i Srednje Albanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom siromašnom i teško pristupačnom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uživala su kroz čitave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najveće moći Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, već se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili u jednom i drugom.

Autonomne privilegije albanskih i crnogorskih plemena u gorama Severne Albanije bile su svele vezu između ovih plemena i države gotovo isključivo na obaveze vojničkoga pomaganja. Ne samo što su plemena bila sačuvala punu samostalnost plemenskoga života sa plemenskim sudom i plemenskim uobičajenim pravom, već su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema državi i plemenske autonomije uživala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske starešine i da ne plaćaju nikom ništa. Težnja ovih plemena da sama sobom upravljaju i da nikom ništa ne plaćaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali što su u toj svojoj težnji prolazila može se, izgleda, objasniti jedino užasnom nesrazmerom između žrtava koje je držanje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla očekivati.

Takve odnose prema Turskoj državi sačuvala su albanska plemena sve do 19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Još i danas se u Albaniji čuva uspomena na to doba nezavisnosti Albanije, doba kada je svako pleme živelo slobodno pod svojim plemenskim starešinom, kada nije podnosilo nikakva harača i kada je jedina obaveza prema državi bila u vojnoj službi, i to opet sa određenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.

Ali ovaj pogled na ranije odnose albanskih plemena prema Turskoj za nas je vrlo važan za objašnjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao što nikakav pokret ne miče izvan svoje istorije, tako su se i albanski pokreti i težnje za autonomijom naslanjali na ove istorijske autonomne odnose, od njih pozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za autonomijom lebdelo pred očima severo-albanskih plemena i narodne mase.

I kada je Turska, tražeći načina da stalno opadanje carstva spreči, počela sprovoditi puniju centralizaciju u državnoj upravi, ona nije više ostavljala ni albanska plemena da po svojim starim privilegijama žive u svojim gorama kao neka država u državi. Na mesto njihovih plemenskih starešina ona je počela postavljati svoje činovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, tražeći od njih i porez i rekrute. Sukob je bio neižbežan i ovi gorštaci borili su se na život i smrt da sačuvaju svoju plemensku autonomiju.

Pokret za autonomijom uzleteo je do najviše tačke organizovanjem Albanske lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom kongresu, Mehmed Ali-paša, žalio na povlastice i izuzetna prava albanskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Albanije držali opšti zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna tražili: ”4) da Liga svim silama poradi da se Arnautima vrati samostalnost koja im je pre sto i više godina oduzeta, to jest da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja više Sultan i Porta, već da ih oni sami između sebe biraju i 5.) da sultan ne traži više od njih rekruta i poreza”.[12] Kao što se vidi, zahtevi Albanske lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba.

Nije teško uočiti da je borba protiv plaćanja poreza bila poglavito u interesu imućnih zadruga, begova i plemenskih starešina i dinasta. Isto tako je i plemenska autonomija imala naročitoga značaja samo za one elemente čija je egzistencija u plemenu bila obezbeđena. Ali u toj borbi ti elementi uživaju najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je činila glavnu snagu svih albanskih pokreta. Ta masa je tražila plemensku autonomiju, prvo što je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, što je ona u uticaju sa strane i rušenju njene plemenske organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi života koja je sa prodiranjem novčane privrede zavladala.

Ali još na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, između predstavnika sa Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije Albanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena bili zadovoljni ako im se povrate pređašnje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su tražili potpuno samostalnu Albaniju, ne priznajući sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri čemu su, kao što ćemo videti, socijalno razvijenija Srednja i Južna Albanija bile jemstvo da se pokret za autonomiju Albanije ne sahrani pod reakcionarnim težnjama primitivnih plemena sa Severa.

Pobeda težnja naprednijega Juga došla je neočekivano brzo. Posle dve godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Albanaca, i muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi:

“Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutrašnju autonomiju, koja bi obuhvatala sve albanske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi količinu danka koju smo gotovi plaćati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomoćne vojske koju ćemo rado dati Sultanu u slučaju kad Turska zarati sa inostranim državama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrđenih fortica iz naše domovine; 6, da se odnošaji naši prema Porti održavaju posredovanjem albanskog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi otomanski činovnici koji nisu od naše narodnosti zamene činovnicima domorodcima, koje će knez postaviti”.[13]

S kongresa se otišlo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela Severna Albanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, Đakovicom, Peći i Prištinom bila je očišćena od turske vlasti i vojničkih garnizona. Albanija je imala jedan opšti revolucionaran prevrat.

Zahtevi skadarskoga dogovora su karakteristični još i po tome što odgovaraju potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticani u toku istorijskoga postajanja nezavisnih kneževina Vlaške i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih državica. Šta više oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za autonomijom 1793 i 1804, a u svima glavnim tačkama poklapaju se sa srpskim zahtevima, istaknutim na skupštini u Kragujevcu 1. januara kritične 1813 godine. Kada ovo predočavamo srpskim piscima i političarima koji o Albancima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanične politike, mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku između jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Naš narodni pokret za oslobodenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile široke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najoštrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao političkim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Međutim kao nosioci albanskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga. Ekonomska suprotnost između begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga što su ti begovi obično pomuslomanjeni Albanci.

Ma da se u doba postanka Albanske lige računalo na zajedničku akciju Albanaca sa hrišćanima, događaji su je još u početku onemogućili. Jedan italijansko-albanski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obećava ”pozvati hrabru braću u Makedoniji, Epiru i Albaniji da pruže ruku Jugoslovenima protiv svoga opštega ugnjetača. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodušnom slovenskom narodu”. Ali naskoro zatim Albanci su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni albansko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoalbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Albanska liga se morala odmah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su albanska plemena vređali, i protiv turske vlasti koja ih je stešnjavala. Borba za odbranu od suseda najviše je pridonela naglom širenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrišćanskim državicama. A kada je svoje sporove sa balkanskim državicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je Ligu na krvav i mučki način ugušila, ali između Albanaca i hrišćana u Turskoj nastaje doba nacionalne mržnje i neprijateljstva.

2. Sever i Jug: Gege i Toske

U političkim razlikama između predstavnika Severa i Juga, između Gega i Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i Južne Albanije; a razlika u načinu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz razlike koja u pogledu mišljenja i težnja postoji između predstavnika plemena i predstavnika klase.

Nacija nije samo prirodna već i kulturna zajednica, kao što je prosto i jasno rekao Oto Bauer.[14] Da se različna plemena koja su recimo jednoga istoga porekla, približe jedan drugom, duhovno i politički srode, kao što to vidimo kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena žive pod uzajamnim dejstvom zajedničkog kulturnog života. Što god je kod nekih plemena taj zajednički život nerazvijeniji, što je plemenska otuđenost veća i isključivost jača, u toliko se manje oseća uticaj onih tendencija koje ta plemena treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. Šta više, ako svako pleme i svaka pokrajina žive svojim zasebnim životom, bez dodira i uzajamnosti, tada ne samo što se između njih ne vrši poznato izjednačavanje i približavanje, već biva obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici još više specijalizira i udaljava od ostalih plemena.

Proučavajući makedonsko slovensko naselje prof. Cvijić je zapazio od kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod albanskih plemena koja su živela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona oseća se na svakom koraku. Samo je jedna strašna plemenska otuđenost mogla stvoriti toliko narečja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teško se među sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost života na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje današnje religiozne razdeljenosti albanskoga stanovništva. Toj religioznoj razdeljenosti odgovara politička pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazličniji strani politički uticaji. Prema tome, razlike u jeziku, u religiji, u političkim težnjama i uticajima i t. d. jesu ogledalo plemenske otuđenosti i nemanja uzajamnosti i saobraćaja u životu Albanaca.

Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriču Albancima svaku sposobnost da u budućnosti dadu drukčije rezultate?

Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom ”naučnom” laži koja nam se od pohoda srpske vojske u Albaniju na hiljadu načina nameće, ma da je u nauci odavno otišla u staru gvožđuriju. Elementa koji čine naciju nacijom i faktore koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne iznalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuje istorija i sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada ćemo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Albanije ima da računa, ali ćemo videti tako isto da život ne prestaje na granicama Albanije, da istorija nije ni o Albancima rekla svoju poslednju reč.

Mi smo već istakli kako predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena imaju sasvim drugojačije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa Juga. I dokle protivnici Albanaca smatraju da je to samo jedan dokaz više o slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva, kako se odlučuju pogledi kojima pripada budućnost od reakcionarnih, primitivnih forama prošlosti, kako se počinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i shvatanja. Šaljaninu, Gašu ili Krasniću sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske autonomije jedino i najkrupnije pitanje, jer se još uvek ceo njegov život obavlja u granicama plemena, dokle to rešenje nije nikakvo rešenje za bega ili žitarskoga ili stočarskoga trgovca ili njihov na strani školovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa osećaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovođenje plemenske autonomije i za učvršćenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga već počeli osećati kao klasa, gledajući u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Albaniju. Severoalbanska plemena shvataju autonomni pokret kao težnju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrženici preživelih privilegija kao što su i plemenske organizacije uopšte preživele svoje; a kako su te težnje nesaglasne sa modernim društvenim razvitkom i nemoguće u modernoj državi, one su reakcionarne i osuđene na propast.

Ali između Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije već i u držanju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovi na ustanak, buntari, dotle su Tuske s Juga neka vrsta ”teoretičara” albanskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako reći stalno pod oružjem, u moć oružja jedino se uzdaju i veruju da zadobijanje prava na nošenje oružja znači što i zadobijanje svih ostalih prava. Južnjaci, međutim, izašli su iz toga stanja kada je pleme što i svet a puška najveći amanet. Njihovi imućniji redovi, naročito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi želeli svoju vojsku, odbijaju činovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje činovnike; odbijajući tursku vlast oni ne žele povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije već organizaciju autonomne Albanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasnom. Južna i Srednja Albanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Albanije. Iz tih južnih krajeva, kao iz Vandeje albanskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za albansku azbuku i za školu. Dok plemenske vođe na Severu još uvek cene svoju moć po broju naoružanih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju škole, izdaju listove i štampaju knjige na albanskom jeziku.

Posle ugušenja Lige 1881. Porta je bila mnogo strožija prema Albancima iz južnih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Još tada su carigradski gospodari uviđali da im sa Juga preti veća opasnost, i sa razlogom.[15] Jer dok su severoalbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, dižući često puta čitave bune za promenu jednoga činovnika, dotle se u Južnoj i Srednjoj Albaniji tiho vršio proces nacionalnoga pribiranja. Po obaveštenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske događaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko albanskih listova, među kojima su ”Tomori” (po planini Tomoru) u Elbasanu, ”Baškim” (Jedinstvo) u Bitolju, ”Korča” u Korči, ”Žđim” (Buđenje) u Janjini i. t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu albanskih škola, među kojima je bila i učiteljska škola u Elbasanu sa 200 đaka. Knjige su na albanskom jeziku sa latinskom azbukom.

I u Albaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moćan uticaj da se i partijska grupisanja vrše na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su muhamedanska, ortodoksna i katolička, od kojih prva ima za devizu: ko je muhamedanac neka je u Turskoj, druga izražava uticaj Grka a treća Austrije i Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje albanskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Tražeći pristalice među Albancima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne isključivosti koja je još uvek tolika da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskoga režima srpske vojske skoro nikakva saučešća u sudbini, šta više da vode među sobom čitave verske ratove. U toj borbi poniklo je više pesama, u kojima su karakteristične ove strofe:

“Dole tamnica, dole glupost,
Što ih upotrebljavaju naši neprijatelji:
Jedni u crkvi, drugi u džamiji —
Mi smo braća, ne mogu nas deliti”.

Ili:

“Vi Albanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoće da vas zavode.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,[16]
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Međutim ste svi braća, bre sirotinjo”.

Sve nas to podseća na doba koje je Evropa preživela u XV, XVI i XVII veku i fina Bauerova crtanja istočnjačkih revolucija[17] pala su nam na um u trenutku kada smo se u Elbasanu o ovom pokretu raspitivali. Tražeći dodira sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima turskog činovništva albanskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru čak do položaja paša a sada predstavlja neku vrstu albanske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima ”narodnim” stvarima! Ona je održavala vezu sa svojim mnogobrojnim kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je čas u ljubavi sultanskoj čas u njegovoj tamnici čiji je najpriznatiji predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. Školovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje Muhamedovo učenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem novih sekta a protiv političke beznačajnosti propovedanjem autonomne Albanije. Otuda je najrasprostranjenija i najčvršća verska organizacija u Albaniji, takozvano bektaštvo, u isto vreme najodlučniji nosilac albanskoga nacionalizma.

Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u početku bili tolerantni. Ali u koliko je ceo pokret sve više dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Albaniju, kojima je bio cilj da se severoalbanska plemena konačno saviju u jaram turske državne vlasti, ekspedicije koje su izazvale čitav niz albanskih ustanaka.

Istorijski značaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde pretresamo bio je u tome što je vaspostavljena veza između Severa i Juga, Gega i Toska. Južnjaci su počeli uviđati dragocenu vrednost materijalne, fizičke snage koju severna plemena predstavljaju, starajući se da ih uvuku u službu zajedničkom pokretu čija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i ušao u Skoplje bila su i sada plemena sa Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su već počeli frakcionisanost u turskom parlamentu iskorištavati za svoje političke zahteve. Sporazum između jednih i drugih olakšavali su sada krajevi istočno od severoalbanskih krševa, čiji su se stanovnici iselili sa prvobitne plemenske baze i iščupali iz plemenskih okvira koji i sada okivaju njihovu braću što su ostala na plemenskom ognjištu, a dodirima sa slovenskim susedima ti su stanovnici postali već sposobniji da albanski pokret shvate sa širega nacionalnoga gledišta.

Takvo je bilo stanje pokreta u Albaniji kada su vojske balkanskih državica prešle granice Turske.

3. Izgledi u budućnosti

Samostalan pokret Albanaca je balkanskim događajima presečen i Albanija, blagodareći u prvom redu zavojevačkim apetitima balkanskih državica, postala je balkanskom predstražom dveju velikih evropskih sila, Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Albanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Albanije imaće za albanski narod značaj jedne političke revolucije, pod čijim uticajem će stari odnosi i navike života pretrpeti vratolomne brze promene.

Toj novoj tobožnjoj državi mi nećemo da proričemo sudbinu. Ona će nesumnjivo imati da se nosi sa većim teškoćama nego što su bile duge i teške porođajne muke od kojih još uvek pati. Ona će imati da se nosi i sa prošlošću i sa budućnošću. Prva joj je ostavila u nasleđe: na Severu plemensku primitivnost i isključivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnošljivosti, a i na Severu i na Jugu neprosvećenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, političku razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraćaja među plemenima i pokrajinama, nemanje nikakva opštega centra koji bi davao životu odreden pravac. Ovim nezgodama koje su dezorganizovale život u Albaniji pridružiće se u budućnosti ne manje dezorganizatorski uticaji stranih ”prijatelja”, o kojima iskustvo ostalih balkanskih državica nije malo.

U borbi sa tim unutrašnjim i spoljašnjim nezgodama narodne mase treba da budu onaj nepresušni izvor novih sila i sredstava. A narodne mase baš i jesu te koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih vođa i ispod bezdušne eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadašnjim događajima i pokretima one su učestvovale kao obična oruđa autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu članovi toga pokreta kao što još nisu ni članovi jedne albanske nacije. Oni su samo članovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Albanaca da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom položaju begova i njihovoga školovanog podmlatka.

Da bi pitanje Albanije prestalo biti isključivo stvar jedne kaste i pojedinaca i postalo brigom široke narodne mase, Albanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje građane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u doba svoga nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne zajednice, do učešca u javnom životu, do međusobnoga saobraćaja. Pored uvlačenja plemena u zajednički narodni život, to traži pre svega uništenje feudalnoga sistema svojine i oslobođenje seljaka.

Ali to i jeste baš ono što današnji albanski patrioti ne misle da učine. Sa narodnom masom oni ne računaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrižni podmladak govori kao o mračnoj masi bez svesti i razumevanja. U Elbasanu mi je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odlučno odgovorio: kako ustav i parlamentarizam nisu za Albaniju već nešto nalik na bojarski sistem u Rumuniji! Ističući Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je očigledno pokazao da on o političkom režimu ne može da govori a da ne misli na begovski sistem!

Nosilac naprednih pogleda na politička i privredna pitanja mogao bi biti samo građanski elemenat, a on je u albanskoj primitivnosti još uvek vrlo slabo razvijen. U albanskim varošima stanovništvo je puka sirotinja sa više ili manje begova, trgovaca i sitnih zanatlija. Begovi su još uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je evropska kultura ušla sa svojim prtljagom napred. A varoš u kojoj kula age i bega visoko strši iznad skromnih krovića zanatlija i trgovaca, ne može da bude nosilac nacionalne kulture i političkoga napretka, kao što su to bile varoši današnjih kulturnih država. Tek sa jačim poletom moderne privrede albanske varoši će postati pravi nosioci napretka.

To su samo nekoliko napomena o društvenim prilikama kod Albanaca. Nama uostalom i nije cilj da ih izlažemo, već da, ukazujući na njih, pokažemo da Albanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna ”divljaka” protiv ”civilizacije”, kao što predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuđih agenata, kao što predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni i uslovljeni opštim promenama u društvenim odnosima i uslovima života u Albaniji, koje su u svoje vreme davale slične borbe i pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi još vrlo nerazvijeni, znači li to da ”Arnautin” ništa drugo ne želi, ništa drugo ne zaslužuje i ništa drugo ne može imati nego što ima sada? Zar može neko tvrditi da feudalni rob ne želi da se oslobodi ropstva i da sam uživa plodove svoga rada? Po povlačenju srpskih trupa nastale su u Srednjoj Albaniji velike međusobne borbe, a one nisu bile, kao što je naša štampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti već pobuna feudalnih robova, čifčija, protiv pokušaja aga i begova da za vreme okupatorskoga režima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije.

Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Albaniju. O njegovoj podobnosti za samostalan državni život ništa nam nisu u stanju reći oni koji u njegovoj ”arnautskoj krvi” unapred vide antidržavni, antikulturni, antisocijalni elemenat. Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Albanaca kao člana plemena i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga plemena za državni život treba ceniti po stupnju istorijskoga razvitka, po društvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim težnjama, a ne po rasi kojoj pripada.

Osim toga mi smo upućeni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga člana balkanskih državica. Na to nas ne upućuje kakva zabrinutost za budućnost autonomne Albanije — jer su te brige, blagodareći zavojevačkoj politici Srbije, Crne Gore i Grčke, prešle nažalost na jačega, Austro-Ugarsku i Italiju — već obziri prema našoj sopstvenoj budućnosti. A po budućnosti Albanije, kao i svih malih državica koje se nalaze na udaru jačih, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se kriju unutra. Na svaki način neće biti lako savladati plemenske i religiozne suprotnosti i izvesti državnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji društvenoga života, ali to nije nemoguće kao što nije bilo nemoguće slomiti autonomske težnje knežina pri organizovanju nove srpske države. Albaniji će biti mnogo teže odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se razvija.

Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuđinskih agenata kao po Albaniji. Oslanjajući se bilo na slabije susedne bilo na jače udaljenije države, svi oni vrše godinama jedan propagandistički rad koji je kroz škole, crkve, konzulate, trgovačke veze i druge ustanove već bio spremio zemljište za tuđe uticaje. Ono što se danas u Albaniji događa može se razumeti samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadašnje partijske struje u Albaniji, kao što smo već videli, ne nose u prvom redu obeležje različnih stranih uticaja i tuđinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da podržava različne kandidacije za novoga vladaoca već, kombinujući se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojačava separatističke apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih ličnosti. Ti uticaji predstavljaju danas nesumnjivo najveću smetnju sređivanju unutrašnjih prilika, i autonomna Albanija može se javiti samo u borbi protiv njih.

Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih državica pada albanskom narodu u toliko teže, što njegova prva državna zajednica nosi od samog rođenja vrlo teške nedostatke.

Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Albaniju podele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Albanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez najbitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i besplodnih krajeva, otsečenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema Albaniji još svirepija nego Berlinski Kongres prema Srbiji. Njenim odlukama nesumnjivo je najviše oštećen albanski narod; ali onaj što je najviše dobio nisu balkanske državice već zainteresovani kapitalistički i vlasnički krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko držanje vlada balkanskih državica odgurnulo je Albaniju u šake ovih država, drugo, ona će im biti u toliko pouzdanije oruđe u koliko je slabija i za život nesposobnija.

Uporedo sa tom slabošću raste ekonomska zavisnost nove države od inostranstva. Svi pokušaji njenih upravljača da zemlju učine sposobnijom za odbranu od opasnosti spolja vodiće i u Albaniji, kao što je to bilo i u ostalim balkanskim državicama, padanju u sve teže ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak Albanija nesigurnija politička tvorevina, u toliko to porobljavanje neće ići posredstvom državnih dugova već putem neposredne kolonijalne pljačke. Jedan veliki dobro obavešteni nemački list pisao je pre nekoliko nedelja:

“I grozničava spekulacija traje (u Albaniji) još kao i pre. Ne prođe nijedan dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje železnica, električnih postrojenja, na kupovinu šuma i rudnika. U interesu zemlje može se biti radostan što oni sada skoro nigde ne nailaze na odziv, pošto se odlučilo da se sa koncesijama čeka do uvođenja uređenih odnosa, a već zaključeni ugovori strogo se procenjuju i, ako su protivni državnom interesu, poništavaju. Nadati je se da će pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske šume, o kojoj je u posljednje vreme bilo mnogo govora, pošto se najvećim delom tiče oblasti na koje prodavac, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paša ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na nekada u Carigradu dobivenom parčetu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko opština mogu da pokažu staro pravo na ove šume. Svi ovi pokušaji spekulativne eksploatacije sadašnjega položaja potiču obično sa strane, što služi zemlji na čast. Ali pored ove vrste preduzeća mnoge ozbiljne trgovačke snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje će buduća vlada u najskorijem vremenu morati dati. One će docnije biti u tom povoljnijem položaju što će moći odmah izaći pred vladu sa dobro promišljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom slučaju mora se naglasiti da, ko neće da zadocni, mora se sa ovdašnjim prilikama sad upoznati” (Kölnische Zeitung od 21. decembra 1913).

Tako se evropske kapitalističke klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje Albanije. Ono što evropski kapitalizam danas tamo priprema biće u stvari stvarna osnova buduće države. I kada se srpski vlasnički krugovi raduju svakom novom metežu i unutrašnjem sporu, gledajući u tom sredstvo za sprovođenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora počinje utvrđivati najjača evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj ”koji neće zadocniti”.

III Borbe oko Jadranskoga mora

1. Jadransko more i borbe na Istoku

Da bi se razumelo zbog čega je najsiromašnija i najbednija oblast na Balkanskom poluostrvu proizvela u toku balkanskih događaja najzaoštrenije odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih albanskih krševa već oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga mora koja pripada Albaniji. A ta borba ne samo da čini jednu značajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, već je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su učestvovale i svoju moć ogledale sve evropske države.

Kao što je Jadransko more samo jedan rukavac Sredozemnoga mora, to se i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga mora javljaju kao produženje borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom moru. A one su se vrlo rano javile. Odavno je Istok počeo privlačiti na se pažnju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma živ trgovinski promet između Istoka i Zapada. Najkraći, najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraćaja vodio je preko Sredozemnoga mora. To more se javlja kao jedina veza između dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.

Na onom mestu baš gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na italijanskim obalama Jadranskoga mora, postali su još iz ranoga Srednjega veka prvi centri trgovinskoga saobraćaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi: najpre Mletci, od IX veka kao gradska trgovačka republika, kojoj se od XI veka pridružuju Đenova i Piza. Oni su stupili u vrlo razgranate trgovačke veze sa svima tada najbogatijim zemljama Sredozemnoga mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim poluostrvom i njihovi trgovački agenti, rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuju grčke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke.[18] U borbi oko prevlasti na Sredozemnom moru sa svojim suparnicama Đenovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mletci su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Mađara sa kopna. Od polovine XIV veka “kraljica Jadranskoga Mora” je izašla iz te borbe kao pobedilac i čitav vek neograničeno gospodarila na Sredozemnom moru.

Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku, zadali su zavojevački uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim carstvom sporazumevati, kao što su se pre i posle toga znale poslužiti kolosalnim bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeđivanje jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku došao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraćaja sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean. 1498. godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaženjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji čini čitavu revoluciju u privrednim i saobraćajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznačajnijega svetskoga saobraćaja, a kao neminovna posledica toga monopolističke privilegije italijanskih gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta posrednička uloga sasvim iščezne. “Oko polovice XVI veka, veli P. Here, mletačkih trgovaca u Carigradu nije više skoro nikako ni bilo, i vraćajući se sa Zlatnoga Roga jedan poslanik je izveštavao da se u trgovinskom saobraćaju sa Portom ne vrši više za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje”.[19] Bogatstvo Istoka, naročito Indije, počinje teći na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su Portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovačkoga posrednika sa unutrašnjošću Azije. Sredozemno more je prestalo biti veza dva sveta, most između Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i one italijanske gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i Đenove zauzima Lisabon.

Sa skretanjem svetskoga saobraćaja Sredozemno more je istina izgubilo svoj svetski značaj, ali borbe oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suviše dragocen objekat za kapitalističku eksploataciju i vrlo važne bogaze političkih zavojevača, da bi mlade evropske kapitalističke države prema tome mogle biti ravnodušne. Borba se nastavlja sa tom razlikom što na mesto malih gradskih republika stupaju sada na pozornicu moćne države iza kojih kao materijalna garantija osvajačkih planova stoje milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoružanih vojnika. U jednom krvavom ratu Engleska se dograbila 1704. Gibraltara, kapije Sredozemnoga mora sa zapadne strane; od 1880. drži Maltu, stanicu između istočnoga i zapadnoga dela Sredozemnoga mora; na Berlinskom kongresu utvrđuje se u Kipru koji gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882. zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik Engleske, Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830. počinje se postepeno utvrđivati na afričkoj obali kao gospodar Alžira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jače da zauzme Carigrad i moreuzine, “ključ od kuće” koji treba da je propusti iz Crnoga mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naročito potvrđen Pariskim mirom, i do danas svi njeni pokušaji da ga poništi ostali su bez uspeha.

Dva velika tehnička uspeha, otvaranje Sueckoga kanala i železničke veze centralne Evrope sa Istokom, počeli su Sredozemnom moru vraćati stari značaj najbolje veze između Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov pomorski put sa Istokom koji je mnogo kraći cego onaj oko Afrike, a kolosalni planovi za železničke veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih država, već prete da promene odnose političkih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku železnicu npr., oko koje se danas biju uticaji Nemačke i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao ”osom oko koje se danas kreće politički život Evrope”. Svaka promena na Istoku postaje opasnost po posede koji su već stečeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalističke Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta.

2. Austro-Ugarska i Italija

Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama, Jadransko more je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraćaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga značaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraćaj počinje Jadransko more obilaziti.

Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko more je imalo sve veći značaj za dve velike države koje se naslanjaju na njegove obale, za Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve države ono nije više samo vodeni put trgovinskoga saobraćaja sa svetom, već osnovica sve njihove pomorske snage, koja u današnjem veku zavojevačke kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito određuje moć i uticaj kapitalističkih država. Svaka promena na obalama Jadranskoga mora dira zbog toga u najosetljivije mesto političkih planova kapitalističkih i vlasničkih krugova obeju država.

Ta promena može nastupiti i u korist trećega i u korist jedne od te dve države. Prema tome međusobni odnos ovih dveju kapitalističkih sila je dvoličan: do podne se zajednički bore protiv svakoga onoga koji se sprema da oslabi njihov zajednički posed, od podne se bore među sobom sa surevnjivošću dva takmaca koji jedan od drugog zaziru. Međusobno nepoverenje, koje “prijateljstvu” i savezničkim odnosima ova dva člana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naročito prati njihovu balkansku politiku, a u Albaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge države izmenjuje izjave o “punoj saglasnosti” i “međusobnom poverenju”, njeni agenti u Albaniji posvednevno se kolju oko svake škole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja.

Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimućstvo države koja je svoj uticaj na balkanskoj strani Jadranskoga mora utvrđivala mnogo pre nego što je Italija kao velika država bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali, Italija je bila rastrgnuta tuđim zavojevanjima. Najveći deo italijanskih zemalja držala je u prvoj polovini prošloga veka baš Austro-Ugarska smatrajući sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podiže Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Još tada ona je računala sebe u jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. A kada su u drugoj polovini prošloga veka obrazovane dve nove velike nacionalne države, Nemačka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti “od istočne granice rumunjskoga naroda do Kotorskoga zaliva”.

Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacija Bosne i Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada najveći praktični uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su težnje mlađe Italije bile upućene na afričku obalu. U naknadu za Tunis, koji je Francuska konačno zgrabila 1884, Italija pokušava da se dograbi Abisinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojničkoga naprezanja i finansijskoga iscrpljivanja taj pokušaj je završen 1896. potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalističku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako reći da traži naknade na obalama Jadranskoga mora. Orođivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa.

Od toga trenutka razvitak krupne industrije učinio je u Austro-Ugarskoj i Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine, liberalna inteligencija – sastavljena od profesora i advokata koji su vodili nacionalnu većinu bečkog parlamenta – smatrala mandat Berlinskog kongresa za “skupu i kobnu avanturu”, danas se sve više sva moć države stavlja u službu kapitala i njegovih težnja da proširi i monopoliše pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje.

“Međunarodna politika uopšte”, pisala je bečka Presa 1908, “pretvara se sve više i više u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga korena. I dokle ostale kapitalističke države gledaju da težnjama svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, Austro-Ugarska je obratila svu pažnju na Balkan. Po mišljenju austro-ugarskih vlasnika zemlje Balkanskoga poluostrva su prirodom položaja određene da budu kolonije Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao “apsolutnim ciljem austrijske balkanske politike”[20], sve više se počelo gledati kao na južno pristanište monarhije. Vlasnički krugovi Beča i Pešte počeli su pokazivati sve veću osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veću nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta težnja je određivala držanje Austro-Ugarske u dugogodišnjem jalovom londžanju evropske diplomatije oko reforama u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno držanje prema Srbiji; ona je bila cilj i novim železničkim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali čitavu buru od negodovanja i protesta i čitav niz novih projekata za kontralinije.

Diplomatska istorija će pokazati kako se Italija ponašala prema tim težnjama “saveznika”. Ali sa koliko je ona uporstva radila na kolonijalnom osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotana ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristaništa u Baru, železnice Bar-Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih krševa nije mogla isterati najveća turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po američkim rudnicima za račun italijanskih kapitalističkih kompanija i njihovih cetinjskih vazala.

U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana, Albanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrštena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljište ispod nogu. A da taj sukob interesa u Albaniji ne bi doveo u opasnost “savezničke” odnose sa kojima su skopčani drugi važni interesi, diplomatija je uspela da zaoštrenost ublaži podelom sfera interesa, po kojoj je Austro-Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Južnoj Albaniji. Veliki kapitalistički grabljivci postigli su još jedan sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske granice do Soluna, kada je nestalo “političke moreuzine” između Srbije i Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za Solun ne ide više preko Mitrovice već preko Drača. Stvaranje autonomne Albanije imalo je sada za obe ove države ne samo taj interes da se niko treći ne pusti na Jadransko more, već i da se dobije bar jedan prozorčić za sprovođenje stare politike na Balkanu. Sa gledišta već postojećih težnji zavojevačkih kapitalističkih i vlasničkih faktora sasvim je prirodno što je za to založen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije.

3. Jadransko more i Balkan

Ove velike borbe evropskih država na Istoku čine nekoliko vekova suštinu Istočnoga pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajačkih planova zainteresovanih država uvučeno i Balkansko poluostrvo, to su promenljive faze kroz koje je ona prolazila nerazlučno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo što se Turska vladavina u Evropi, kao što je to formulisao francuski filozof Monteskije još pre sto pedeset godina, držala na surenjivosti ovih suparnica, već je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih državica i povlačenje njihovih granica stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparništva i osvajačkih težnji i planova velikih sila.

To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje zna i vodi računa o uticaju trgovinskoga saobraćaja Zapada sa Istokom na razvitak balkanskih naroda.

Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga života na Balkanu bilo je Jadransko more. Duž njegove balkanske obale bilo je raspoređeno više tačaka iz kojih su polazile najvažnije saobraćajne veze poluostrva sa svetom. Oko tih tačaka obrazovali su se trgovački centri. Za vreme cvetanja iltalijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan promet između Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga saobraćaja, pune draži i privlačne snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih država, naročito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u unutrašnjost poluostrva sa mukom se probijali više vrlo važnih trgovačkih puteva kojima je saobraćaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na tržište suviške svojih feudalnih tributa a uvozila raskošne istočnjačke proizvode koji su zapaljivali maštu naših narodnih pevača. Ta razmena je vršena u primorskim centrima.

Od tih centara naročito se ističu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Drač i Valona. Iz radova Jirečeka i Cvijića saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan značajan put preko brda čemerno na Drinu, Užice, Čačak i dalje, puštajući jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Niš. Južni putevi su bili podesniji. Među njima se ističu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Drača i predstavljao glavni drum za Carigrad; južni je isticao iz Valone i Devolom išao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju.

Za trgovačkim i privrednim vezama išle su i političke težnje. Koliko je meni poznato arhivarska metoda rada u našoj istorijskoj nauci nije dopuštala da se uoči veliki uticaj koji su imale trgovačke veze Jadranskoga mora sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, međutim, čini da se i laiku nameće zaključak: da je u ono vreme Jadransko more bilo gravitaciona tačka ne samo trgovinskoga već i političkoga života srpskoga naroda. Samo se tim uticajem može objasniti što je u srednjem veku najživlji politički život našeg naroda bio baš u oblastima Jadranskoga mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru već na zapadnoj granici našega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom moru pomerala se naravno i ta granica našega narodnoga elementa.

Ali svi napori srpskih srednjevekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom moru ostali su bezuspešni, jer su nailazili na otpor jačih suparnika, ranije italijanskih gradova i Mađara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske države na more. Ali je taj izlaz bio izgubljen još početkom XIV veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada više Srbi nisu uspeli da ga povrate.

Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean Jadransko more je izgubilo svoj svetski trgovinski značaj, ali trgovački život na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u njima davali su dovoljno hrane za održavanje starih komunikacija. Ali kao rezultat toga saobraćajnoga skretanja trgovački centri na balkanskoj obali Jadranskoga mora postaju sve više lokalne tačke koje rade isključivo sa balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutrašnjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Drač.

Ali što nije učinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao posledica novih saobraćajnih i političkih promena. Trgovački centri na Jadranskom moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem Srednje Evrope kulturni život Srbije počinje skretati ka severu, pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije više Jadransko more već Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana železnicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraćaj Balkanskoga poluostrva ne struji više transverzalno, poprečno, iz unutrašnjosti jadranskoj obali, već uzdužno, iz unutrašnjosti ka Solunu na jugu i Pešti i dalje na severu. A da se ta promena izvrši do kraja, da stari trgovački putevi opuste i stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su političke promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izukrštanje čestih političkih granica.

Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraćajnoga pravca na poluostrvu pomerila je centar političkoga života srpskoga naroda na sever. Njegove trgovačke veze sa Jadranskim morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno presečene. Sa tim je presečeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlači severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici, ostavljajući u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini isključivo ili pretežno albanskoga naroda.

Kada je u trgovačkom kretanju zapadne polovine Balkanskoga poluostrva odsudno preovladao pravac sever-jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjužnija provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraćaju sa inostranstvom, koji se oličavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabričke robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snažno pripije uz privredu i život slabije strane, on se pre ili posle mora završiti sukobom koji je neizbežna posledica razvitka kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoči balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama: prema Austro-Ugarskoj, koja je težila da otkloni agrarcima nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlašćenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa težnjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zaštiti domaću industriju. Sukob je bio neizbežan.

Politički značaj ovoga sukoba je u tome što je buržoazija uspela da težnju za izlaskom na Jadransko more oživi i u narodne mase unese. Ostvarenje te težnje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Za buržoaski režim slobodan izlazak na more predstavljao je više nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao što ćemo docnije videti, onaj životni nerv o kome visi ceo privredno-finansijski sistem buržoazije, kredit na strani, opstanak režima. Kada je za vreme aneksione krize Milovanovićev predlog o “hodniku na more” propao, grozničavo se radilo na dobijanju Jadranske železnice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je već u pola postignut cilj.

Kako je izvođenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?

IV Albanija i Srbija

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije

Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Albanije u svom interesu a ne u interesu albanskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Vladana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih mogućih knjiga i novina! U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!

Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporuču i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Albaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Albanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Albanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim rečima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:

“Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Albance, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji.“

“Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i Albanci, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice”.[21]

A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bilo radikalno, konačno, da nikada više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a:

“Evropa bi trebala da s najvećom gotovošću prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njlhovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Albansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu”.[22]

U Albaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao? Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga mora? U veku imperijalističke politike takve parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je ranije ruska parola o “oslobođenju hrišćana” u Turskoj stajala rđavo carističkoj Rusiji, koja je bila najgori dželat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim “pokroviteljem” stalo u toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Albaniji koji za autonomiju svoje zemije rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da Skadar ostane Albaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao što se Italija zauzela za južnu Albaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Albanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko more i sa koje se može uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje “lebensfähige Albanie”, “za život sposobnu Albaniju”, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoće se pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom, “nacionalnoga načela” ili “političke ravnoteže”.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Albaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Albanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država oni su, uspeli da izobliče “nacionalnu” politiku Srbije, “oslobodilačku” politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austrijskih vlasnika o pravu balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Albanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalističkih kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle morao doći kao rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici.

Ovaj novi kurs u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju više nego teorijski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije tešnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, “divlji” Albanci, da uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti! Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na nacionalno pitanje.

Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema albanskom naselju već i stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već podnesene. Osvajački upad u Albaniju urodio je ogorčenjem albanskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju nova finansijska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema albanskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima na Albaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti, militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda u toliko veće žrtve u koliko ga više večita nesigurnost, opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.

Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logike stvari gurati iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski organi javnoga mišljenja staraće se da se pravi uzrok tih nedaća zaboravi i odgovornost prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je žačetak svih tih nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu između teorija Balkanicus-a i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca.

2. Težnja ka moru

Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku albanskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo vlada i buržoaskih grupa, već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!

Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu sa smetnjama koje je Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao cifru od 98.388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 odsto a prerađevine 36 odsto. Sa izuzetkom 1.691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industrijskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine. Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da odgovara svojim dužničkim obavezama.

Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki poremećaj izvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen da svoje proizvođe jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.

Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potreba osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji, ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more vladajuća buržoazija je gledala onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo va banque, ili-ili, to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga privredno-finansijskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.

Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednog života, već kroz ministarske kancelarije, odozgo, preko državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek mašina za rad.

Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880. do 1910. državni budžet je porastao od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduženje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda na militarizam.

Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agramih proizvoda. Od kraja osamdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davao aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891. do 1900. 49.354.772 din, 1901-1910. 71.153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike sve više prenosila na buduće generacije.

Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u stvari veštačko povećanje izvoza na račun sposobnosti naroda da svoje životne potrebe podmiri.

Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države. Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih prihoda i dobroga finansijskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojamno brzo, jer neprestano rastu dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom “zaštitnih” carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital, apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ali na kraju krajeva sistem “zaštitnih” carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca državne vlasti i interesima buržoazije kao nosioca kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca koje će im ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profita kapitalističke klase i posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa. Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica koja se za nju može da kupi.

Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naročito istaći: da se na privredno-finansijskom sistemu koji smo ukratko skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.

Na osnovu toga ekonomsko-finansijskoga stanja zemlje i večite brige svake vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa industrijskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja, sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda. Ali je vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansijskoga sistema na kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta, on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na njemu se drži kredit za nova zaduženja.

Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni na teritorijalno proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansijskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, – jer celokupna privredno-finansijska politika vladajuće buržoazije predstavlja postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za održanje vladavine – već pre svega emancipaciju privredno-finansijskoga sistema na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem “zaštitnih” carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćaja sa svetom već zbog održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s retkom iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim!

Tako je albanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac.

3. Poraz zavojevačkog podviga

Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom “ekonomske emancipacije” i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Albanije.

Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga poluostrva sa svetom. Što se drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga solunskoga pristaništa učini ono za šta ga je priroda položaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specijalno priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci nesposobnosti buržoazije da izvrši delo narodnoga ujedinjenja.

Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatistižkih težnji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz albanske krševe, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom najveće otporne snage u pređašnjoj evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti albanskoga naroda.

Pre svega Jadransko more, kao sredstvo našega saobraćaja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka.

1. Jadransko more je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke Jadranskoga mora nisu više stanice svetskoga saobraćaja kao pre nekoliko vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim morem ne stiču se više u Jadranskom moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga saobraćaja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga mora srpska trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.

2. Kada bi čak Jadransko more potpuno zadovoljavalo potrebe našega trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na azijski Istok dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaće se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategijskim željeznicama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Albaniji, propustila osigurati našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tuđ račun.

3. Izlazak na Jadransko more, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: “U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut peskom i stoga samo 6-10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina, s velikim troškovima.”[23] Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za pristanište ni ostali zalivi na toj obali.

Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnog pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje, održavanje albanskoga stanovnistva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Albanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za “povraćaj” reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko more kretali bi se uz pratnju sve jačega militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijalnih ratova. Zavojevačka politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je 1871. platila Nemačkoj. Južno-afričke kolonije su koštale Nemačku preko milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Albaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstava prema zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići preko Albanije nego preko Evrope.

Tako izlazak na Jadransko more, iskupljen zavojevanjem Albanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje albanskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju “preča prava” i “veće potrebe” već isključivo veća snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Albaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Albanija samo po sebi nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Albaniju već za uticaj koji se preko Albanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na koji će od strane te dve države naići, ili je precenjivala potporu svojih ”prijatelja”,- to pitanje, nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz kepečku snagu nesvesno radila da se Albansko Pitanje reši po želji onih koji svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.

U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivurečnost in adjecto, kao nemoguća politika.

San o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena pomračavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateteljsko saučešče oslobođenoga albanskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.

4. Vojna okupacija Albanije

Vojnu okupaciju Albanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički “špacir”, Lustreise što bi Nemci rekli, ali “špacir” koji će u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko more sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Što je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomislenost za lakomislenošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtava pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga “Obzora”, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

“Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i samo padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta, vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve”.

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadijska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

“Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu – nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan brđanski kukuruz dužine 12-15 cm prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli”.

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare![24]

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbiljniju borbu sa organizovanim albanskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o ”miroljubivim” namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u stršljenovo gnezdo Malisoraca.

Ovakvo držanje albanskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Albanije zajemčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Albaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana albanskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogdrčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje albanskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadatka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i sahranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pešačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska ”Štampa” nije pogrešila kada je u članku ”Bitka na Brdicama” napala strahovitu pogibiju rečima:

“Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve”.

A posle nekoliko dana ”jedan stručnjak”, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku ”Jedan zločin”:

“Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našeg izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanje više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese”.

Tačni podaci o gubicima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kod Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kako je “pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne komande da vrši napad na Brdicu”. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na lađama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica “Hamidija”.. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonans na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije “Hamidija” prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. “I kapetan Iađe i sva posluga, kao što to u božićnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut”. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost “Hamidije” koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika “Vervenjotis”. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim rečima:

“Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila “Hamidijinoga” besa sruči se na “Vervenjotis”.

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topića dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! ”Hamidija” se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

“Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrećne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu…

“Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak… Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalo lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-paše i Bakarnog Gumna leže savladani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve”.

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti albanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga albanskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Albanci nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i “divlja” albanska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Albaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštedeti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

5. Kolonijalni ratovi

Da vojna okupacija Albanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih albanskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu. Držanje Albanaca u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv albanskih plemena, kao što je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv hrišćana.

Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu albanskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari provocirala, oglasivši albansko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke direktive, posela njome veliki deo albanskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim albanskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.

I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa albanskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koji je albanski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.

Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku protiv “arnautskih divljaštava”, i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Albanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Albanaca koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.

Albanska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija sprske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Albanac s one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući albansko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.

Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih buna.

Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepena uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din, na gas 54.65, na so 17.60, na šećer 30, na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 itd. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne Komande piše: “Uvoznik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu robu, prenese na potrošača.”[25]

U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira “razoružan”, kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Albanaca nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, – kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga albanskoga stanovništva!

I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Albanci biti “primerno kažnjeni”, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Albanska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Albanije u “Radničkim Novinama”, u člancima “Krvna osveta soldateske” i “Crnogorski bes”. Još se jednom potvrdilo do je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.

6. Rezultati zavojevačke politike

Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim narodima putem međusobnog sporazuma bilo do ovih događaja u istini rukovodno načelo radikalne partije u balkanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom “realnom” politikom rukovodi.

U svojoj albanskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja, nošena đogađajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u ođređenom pravcu istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te ”pokušaje” srpski narod je skupo platio. U takvim pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istorijski momenti, koji su iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procene opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih naroda.

Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?

Balkansko poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istorijskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istorijskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istorijskih i nacionalnih prava, ekonomskih i političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istorijska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je na primer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istorijske pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura?

Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja, istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se bila rodila, a time je istorijski potvrđeno gledište socijalne demokratije da nacionalno oslobođcnje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga poluostrva uzajamnoga stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.

Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je realna kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.

Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Albaniju je najgrublje otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one zamršenosti istorijskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih klasa prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Albaniji, a isterani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braćom. Jedna pogreška je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je “realna” politika g. Pašića zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: albanskim i bregalničkim. A kada se albanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Albanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na Balkanu i njihova nesposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.

Zavojevačko držanje Srbije prema albanskom narodu specijalno pružilo je jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih naroda predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasničkih klasa unosi mržnja među narode.

Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Albancima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Albancima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Albance ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo. Srpska i albanska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, albansku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u albanskom narodu može se uzeti i ona izjava Albanaca koju je na svom putu po Albaniji zabeležio Dositej Obradović: “mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili”.

Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih odnosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema albanskom stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.

Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Albancima, to su ga imale Crna Gora i Srbija. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga albanskoga naselja, veze Albanaca sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno. Ako nas upućuju na Albance brige za izvoz, Albance upućuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazumevaju, one se uzajamno stešnjavaju i dave.

Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici mnogo više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost albanskih plemena. Srbija nije ušla u Albaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Albanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima albanskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema svemu srpskom. Ako albanski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu albanskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Albanaca.

Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Albaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiju Albanije već bilo sazrelo. Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrženost ideji autonomije Albanije, ali to što bi umeo politički proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Albaniju, kao neprijatelj je izašla.

Bezgranično neprijateljstvo albanskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da svako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju. Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Albanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Albanija uopšte stvorena, već od toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva druge.

I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema albanskom narodu osetile su državne finansije i naš privredni razvitak, ali najviše one desetine hiljada robova što propadaju po albanskim krševima. Oni su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod buržoazija je stegnula siobodu svoje zemlje i svoga naroda.

Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Albaniju hoće da opravda lažnim teorijama o nesposobnosti Albanaca za nacionalni razvitak, istinite, na žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobnost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će rezultate dati rad onih koji se u Albaniji za autonomiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istorijska ironija na teoriju nacionalne ”nesposobnosti” Albanaca. A pošto sa porazom osvajačke politike nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oči i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas albansko pleme vodi prirodna, neizbežna istorijska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Albanaca toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavojevačku politiku.

Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak istrebljivačku politiku vlasnika prema Albancima, žigosati je kao varvarstvo koje se pod lažnim izgovorom ”više kulture” vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Albance, na osnovici pune demokratije i potpune jednakosti.

[2] Vid. „O Arnautima“. Pismo od M. Č. Borba god. 1912. Br. 15.

[3] O krvnoj osveti kod Albanaca Mihačevič veli: ,,Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio, osvetiti… Ubojica, da se bar za neko vrijeme očuva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuću i seliti u drugo selo. Ali rođaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo baš ubojicu, nego i ma koga muškarca iz njegove kuće i iz njegove svojte, a i pored toga uvijek ostaje dužnost ubiti ubojicu. Pa budući osveta osvetu izaziva, to se događa, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da čitave porodice ostaju bez muške glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i više od pedeset godina“. Krvna osveta se izbjegava plaćanjem ili praštanjem. Sastanu se predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili više, u kući ubice na zbor na kome događaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih očiju i ruku, pa zovnu uvređenoga da mu oprosti i u znak toga odreši oči i ruke. Drugi način izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kući uvređenoga i vezanih ruku pada pred njim na koljena i moli za oproštaj. U znak praštanja uvređeni mu odreši ruke i vodi ga u kuću na čast. („Po Albaniji“, str. 103—105.)

[4] Vid. Život i običaji Albanaca. Str. 47.

[5] Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Str. 105 i 106.

[6] Vid. Voj. Marko Miljanov: „Život i običaji Albanaca“. Str. 15.

[7] Stojan Protić (pseudonim Balcanicus): Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan Dorđević: Arnauti i Velike Sile. Str. 188.

[8] Vid. Marko Miljanov: „Život i običaji Albanaca“. Str. 10.

[9] Isto djelo. Str. 32.

[10] Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92. Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kuča ovaj karakterističan slučaj. Kada je jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kuča, neko upita nekoga Ola Pranova: „Oćeš li, striko Ole, izdat’ Drekaloviće?“ — „Ne, tako mi duše“. „Ada oćeš li da ti dadem pulju (para)?“ — „Oću tako mi duše“.

[11] Vid. Stojan Novaković: Tursko carstvo pred srpski ustanak 1800—1804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94.

[12] Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Str. 42.

[13] Vid. Dr. Jovan Hadži-Vasiljević: isto delo. Str. 101.

[14] Vid. Otto Bauer: Die Nationalitatenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.

[15] Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Strana 125.

[16] U Albaniji još uvek Albanci muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turčin, kao što katolike zovu Latinima. Tako najčešće i oni sami sebe zovu.

[17] Otto Bauer: Istočnjačke revolucije: “Borba«, polumesečni spis socijalne demokratije. God. III, knj. 5. Str. 23.

[18] Vid. P. Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mittelmeer. S. 64 i dalje

[19] Vid. P. Herre, isto delce. Str. 95.

[20] Vid. Dr. Paul Rohrbach: “Deutschland unter den Weltvölkern”. S. 235, 236Vid. Dr. Paul Rohrbach: “Deutschland unter den Weltvölkern”. S. 235, 236.

[21] Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska, str. 62 i 64.

[22] Isto delo, str. 160. Kurziv je naš.

[23] Vid. Jovan Cvijić: Izlazak Srbije na Jadransko more. Glasnik Srpskog Geografskog Društva, god. II, sv. 2, str. 198.

[24] Upućujemo čitaoce na dragocene beleške druga Koste Novakovića koje su od 1. januara počele izlaziti u Borbi pod naslovom Četiri meseca u Srednjoj Albaniji.

[25] U bezobzirnosti svojoj vlasti su otišle tako daleko da te takse naplaćuju po bruto težini, dakle i na daru, na težinu suda! Na primer, sanduk piva od 50 flaša je težak 120 kg: taksa se naplati od te težine, i ako samoga piva nema više od 35 kg. Tako je i sa gasom, špiritusom itd. Kod špiritusa napr. sudovi su obično gvozdeni, a potrošači plaćaju taksu ne samo na špiritus već i na gvožđe koje ne vide. Tako su te takse udvostrućene i utrostručene.

Svako ko iole poznaje istoriju zna da je svaka revolucija posle sebe izazivala kontrarevoluciju koja, doduše, nikada nije društvo u potpunosti odbacivala nazad, na polaznu tačku, u oblasti ekonomije, ali je uvek narodu oduzimala znatan, kadkad i lavovski, deo njegovih političkih tekovina. Žrtva već prvog reakcionarnog vala, po pravilu, je onaj sloj revolucionara koji je bio na čelu masa u prvom, ofanzivnom, „herojskom“ periodu revolucije. Već ovo opšte istorijsko zapažanje treba da nas navede na misao da se tu ne radi naprosto o umešnosti i lukavstvu, o veštini dva ili više likova, nego o uzrocima neuporedivo dubljeg reda.

Za razliku od površnih fatalista (tipa Leona Bluma, Pola Fora itd), marksisti nikako ne odriču ulogu ličnosti, njene inicijative i hrabrosti u socijalnoj borbi. Ali, za razliku od idealista, marksisti znaju da je svest u krajnjoj instanci podredjena biću.Uloga rukovodstva u revoluciji ogromna je. Bez pravilnog rukovodstva proletarijat ne može pobediti. Medjutim, ni najbolje rukovodstvo nije u stanju da izazove revoluciju onda kad za nju nema objektivnih uslova. Jednom od najvažnijih vrlina proleterskog rukovodstva treba smatrati sposobnost da se razlikuje kada se može nastupati, a kada se mora otstupati. Ta sposobnost bila je glavna Lenjinova snaga.**

Razume se, uspeh ili neuspeh borbe opozicije je u ovoj ili onoj meri zavisio od kvaliteta rukovodstva obe strane u sukobu. Ali, pre nego se govori o tim kvalitetima treba jasno shvatiti karakter samih suprotstavljenih strana, pošto najbolji vodj jedne strane može da bude apsolutno nepogodan na drugoj strani i obrnuto. Tako uobičajeno (i tako naivno) pitanje: „zašto Trocki nije svojevremeno iskoristio vojni aparat protiv Staljina?“, najbolje svedoči o nedostatku želje, ili umeća, da se promisle opšti istorijski uzroci pobede sovjetske birokratije nad revolucionarnom avangardom proletarijata. O tim uzrocima sam pisao ne jednom u nizu svojih radova, počev od autobiografije. Pokušaću da u nekoliko redova rezimiram najvažnije zaključke.

Pobedu Oktobarske revolucije nije obezbedila današnja birokratija, nego radničke i seljačke mase pod boljševičkim rukovodstvom. Birokratija je počela da narasta tek posle konačne pobede, popunjavajuči svoje redove ne samo revolucionarnim radnicima, nego i pripadnicima drugih klasa (bivšim carskim činovnicima, oficirima, buržoaskim intelektualcima i dr.). Pogleda li se starija generacija današnje birokratije, njena pretežna većina u vreme Oktobarske revolucije bila je u taboru buržoazije (uzmimo za primer samo sovjetske ambasadore: Potemkin, Majski, Trojanovski, Surin, Hinčuk i dr). Oni današnji birokrati koji su u Oktobarskim danima bili u taboru boljševika, u većini nisu imali nikakve značajne uloge u pripremi i ostvarenju prevrata, kao ni u prvim godinama nakon njega. To se pre svega odnosi na samog Staljina. Što se tiče mladih birokrata, oni su izabrani i vaspitani od strane starijih, najčešće medju njihovim sopstvenim sinovima. „Vodja“ tog novog, poslerevolucionarnog, sloja postao je Staljin.

Istorija sindikalnog pokreta u svim zemljama nije samo istorija štrajkova i uopšte masovnih pokreta, nego je i istorija formiranja sindikalne birokratije. Dovoljno je poznato u kakvu ogromnu konzervativnu snagu je uspela da izraste ta birokratija i sa kakvim nepogrešivim instinktom ona sebi bira i odgaja svoje „genijalne“ vodje: Gompers, Grin, Legin, Lejpart, Žuo, Sitrin itd. Ako Žuo zasada uspešno brani svoje pozicije od napada s levice, to nije zato što je on veliki strateg (mada je, nesumnjivo, iznad svojih birokratskih kolega: ne zauzima on badava medju njima prvo mesto), nego zato što se sav njegov aparat svakog dana i svakog časa uporno bori za svoju egzistenciju, kolektivno izabira najbolje metode borbe, misli za Žuoa i sugeriše mu nužna rešenja. Medjutim, to uopšte ne znači da je Žuo nepobediv. Kod oštre promene situacije – u stranu revolucije ili fašizma – sav sindikalni aparat smesta će izgubiti svoju samouverenost, njegovi lukavi manevri pokazuje se nemoćnim, a sam Žuo će delovati žalosno, a ne impozantno. Setimo se makar toga kakvim prezrenim ništarijama su se pokazali moćni i nadmeni vodji nemačkih sindikata – i 1918. godine, kada je protiv njihove volje izbila revolucija, i 1932, kada je nastupao Hitler.

Iz tih primera mogu se videti izvori snage i slabosti birokratije. Ona izrasta iz pokreta masa u prvom, herojskom periodu borbe. Medjutim, uzdigavši se iznad masa i rešivši svoj sopstveni „socijalni problem“ (obezbedjena egzistencija, uticaj, ugled itd) birokratija sve više teži ka tome da mase zadrži u nepokretnosti. Zašto rizikovati? Pa ona ima šta da izgubi. Najviši procvat uticaja i blagostanja reformističke birokratije pada u epohe kapitalističkog prosperiteta i relativne pasivnosti radnih masa. Ali, kada je ta pasivnost narušena, s desna ili s leva, blaženosti birokratije je kraj. Njen um i lukavstvo pretvaraju se u glupost i nemoć. Priroda „vodja“ odgovara prirodi one socijalne klase (ili sloja) koju oni vode i objektivnoj situaciji kroz koju ta klasa (ili sloj) prolazi.

Sovjetska birokratija je neuporedivo moćnija od reformističkih birokratija svih kapitalističkih zemalja uzetih zajedno, pošto je u njenim rukama državna vlast i sve s njom vezane privilegije i pogodnosti. Istina, sovjetska birokratija je izrasla na tlu pobedonosne proleterske revolucije. Medjutim, bila bi največa naivnost idealizovati zbog toga samu birokratiju. U siromašnoj zemlji – a SSSR je još i danas veoma siromašna zemlja, u kojoj su zasebna soba, dovoljna prehrana i odeća još uvek dostupni samo nevelikoj manjini stanovništva – milioni birokrata, velikih i malih, streme pre svega ka tome da reše sopstveni „socijalni problem“, tj. da obezbede sopstveno blagostanje. Otuda najveći egoizam i konzervativizam birokratije, njen strah od nezadovoljstva masa, njena mržnja prema kritici, njena furiozna upornost u gušenju svake slobodne misli, na kraju njeno licemerno-religiozno metanisanje pred „vodjom“ koji ovaploćava i brani njenu vlast i njene privilegije. Sve to zajedno i čini sadržaj borbe protiv „trockizma“.

Savršeno je neosporiva i puna značenja činjenica da je sovjetska birokratija postajala sve moćnija što su teži udarci padali na svetsku radničku klasu. Porazi revolucionarnih pokreta u Evropi i Aziji postepeno su potkopali veru sovjetskih radnika u medjunarodnog saveznika. U zemlji je sve vreme vladala teška beda. Najsmelije i najsamopregorniji predstavnici radničke klase ili su izginuli u gradjanskom ratu, ili su se uzdigli za nekoliko stupnjeva više i u većini se asimilirali u redove birokratije, izgubivši revolucionarni duh. Iscrpljena strašnim naporima revolucionarnih godina, izgubivši perspektivu, otrovana gorčinom niza razočarenja, široka masa pala je u pasivnost. Takva reakcija mogla se posmatrati, kao što je več rečeno, posle svake revolucije u istoriji. Neizmerna istorijska prednost Oktobarske revolucije, kao proleterske revolucije, sastoji se u tome što se zamorom i razočarenjem masa nije okoristio klasni neprijatelj u licu buržoazije i dvorjanstva, nego gornji sloj same radničke klase i s njim povezane srednje grupe koje su se stopile u sovjetsku birokratiju.

Pravi proleterski revolucionari u SSSR-u svoju snagu nisu crpili toliko iz aparatu, koliko iz aktivnosti revolucionarnih masa. Naročito Crvenu armiju nisu stvarali „aparatčiki“ (u najkritičnijim godinama aparat je bio veoma slab), nego kadrovi herojskih radnika koji su, pod rukovodstvom boljševika, zbijali oko sebe mlade seljake i vodili ih u borbu. Oseka revolucionarnog pokreta, zamor, porazi u Evropi i Aziji, razočarenje u radničkim masama morali su neizbežno i neposredno oslabiti pozicije revolucionarnih internacionalista i, obrnuto, ojačati pozicije nacionalno-konzervativne birokratije. Otvara se novo poglavlje revolucije. Vodji predhodnog perioda prelaze u opoziciju. Nasuprot tome, konzervativni političari aparata, koji su u revoluciji imali drugorazrednu ulogu, bivaju od pobedničke birokratije uzdignuti u prvi plan.

Što se tiče vojnog aparata, on je bio sastavni deo ukupnog aparata i svojim osobinama nije se razlikovao od njega. Dovoljno je reči da je u godinama gradjanskog rata Crvena armija apsorbovala desetine hiljada bivših carskih oficira. 13. marta 1919. godine, Lenjin je govorio na mitingu u Petrogradu: „Kada mi je nedavno drug Trocki saopštio da  kod nas u vojnoj organizaciji broj oficira dostiže nekoliko desetina hiljada, stekao sam konkretnu predstavu o tome u čemu je tajna korištenja našeg neprijatelja: kako da se nateraju da grade komunizam oni koji su bili njegovi protivnici, kako da se gradi komunizam od cigala koje su kapitalisti izabrali protiv nas! Mi drugih cigala nemamo!“(Sočinjenija Lenjina, tom XXIV, rusko izdanje, 1932.g, stenogram, str.65). Ti oficirski i činovnički kadrovi obavljali su prvih godina svoj rad pod neposrednim pritiskom i kontrolom naprednih radnika. U ognju žestoke borbe nije moglo biti ni reči o privilegovanom položaju oficira: čak i sama ta reč bila je iščezla iz rečnika. Ali, posle postignutih pobeda i prelaska u stanje mira, upravo je vojni aparat počeo da teži ka tome da postane najuticajniji i najprivilegovaniji deo ukupnog birokratskog aparata. Oslanjati se na oficirski kor radi osvajanja vlasti mogao je samo onaj ko je bio spreman da izadje u susret kastinskim aspiracijama oficira, tj. da im obezbedi visoke položaje, uvede činove, ordenje, jednom rečju da odjednom i odmah učini ono što je staljinska birokratija postepeno radila tokom narednih 10-12 godina. Nema nikakve sumnje da tih dana ne bi predstavljalo nikakvu teškoću, pa čak ni iziskivalo prolivanja krvi, izvršiti vojni prevrat protiv frakcije Zinovjeva, Kamenjeva, Staljina i drugih; ali bi rezultat takvog prevrata bilo samo ubrzavanje tempa iste te birokratizacije i bonapartizma protiv kojih je leva opozicija krenula u borbu.

Zadatak boljševika-lenjinista u suštini nije bio u tome da se oslanja na vojnu birokratiju protiv partijske, nego u tome da se osloni na proletersku avangardu i preko nje – na narodne mase, te da obuzda birokratiju u celini, da je očisti od stranih elemenata, da osigura nad njom budnu kontrolu trudbenika i da prevede njenu politiku na kolosek revolucionarnog internacionalizma. Medjutim, pošto je tokom godina gradjanskog rata, gladi i epidemija, presahnuo živi izvor revolucionarne masovne snage, a birokratija strašno porasla po broju i podlosti, to su proleterski revolucionari postali najslabija strana u sukobu. Istina, pod zastavom boljševika-lenjinista okupile su se desetine hiljada najboljih revolucionarnih boraca, uključiv i vojnike. Napredni radnici odnosili su se prema opoziciji sa simpatijama. Ali, ta simpatija ostala je pasivna: u masama više nije bilo vere u to da se pomoću borbe može ozbiljno promeniti stanje. A birokratija je tvrdila: „Opozicija hoće medjunarodnu revoluciju i sprema se da nas uvuče u revolucionarni rat. Dosta nam je potresa i bede. Zaslužili smo pravo da se odmorimo. A i ne treba nam više nikakvih ‘permanentnih revolucija’. Mi smo kod sebe sami izgradili socijalističko društvo. Radnici i seljaci oslonite se na nas, vaše vodje!“ Ta nacionalno-konzervativna agitacija, praćena pobešnjelom, kadkad sasvim reakcionarnom, klevetničkom kampanjom protiv internacionalista, monolitizovala je birokratiju, i vojnu i civilnu, i nalazila nesumnjivog odjeka kod zamorenih i zaostalih radničkih i seljačkih masa. Tako se boljševička avangarda našla u izolovanom poločaju i delom razbijena. U tome je sva tajna pobede termidorske birokratije.

Priče o nekim izuzetnim taktičkim ili organizacionim kvalitetima Staljina samo su mit koji je svesno sazdala birokratija SSSR-a i Kominterne i koji je preuzet od levih buržoaskih intelektualaca koji se, bez obzira na svoj individualizam, smerno klanjaju pred uspehom. Ta gospoda nisu poznavala niti priznavala Lenjina kada je on, progonjen od medjunarodnog ološa, pripremao revoluciju. Zato su „priznali“ Staljina onda kada takvo priznanje može doneti samo lagodnost, a kadkad i direktnu korist.

Inicijativa za borbu protiv leve opozicije i nije zapravo bila Staljinova, nego je bila Zinovjevljeva. Staljin se isprva kolebao i čekao. Bilo bi pogrešno misliti da je Staljin od početka imao nekakav strateški plan. On je ispipavao teren. Nesumnjivo da mu je revolucionarno marksističko tutorstvo bilo teretom. Faktički, on je tražio jednostavniju, više nacionalnu, „perspektivniju“ politiku. Uspeh koji se na njega obrušio bio je iznenadjenje pre svega za samog njega. To je bio uspeh novog vladajućeg sloja, revolucionarne aristokratije koja je težila tome da se oslobodi kontrole masa i kojoj je bio potreban snažan i obećavajući arbitar u njenim unutrašnjim stvarima. Staljin, drugorazredna figura proleterske revolucije, otkrio je sebe kao nespornog vodju termidorske birokratije, kao prvog u njenoj sredini – ništa više od toga.*

Italijanski fašistički, ili polufašistički, pisac Malaparte napisao je knjižicu „Tehnika državnog prevrata“, u kojoj razvija misao da „revolucionarna taktika Trockog“, nasuprot strategiji Lenjina, može obezbediti pobedu u svakoj zemlji i u svim uslovima. Teško je zamisliti besmisleniju teoriju! Medjutim, oni mudraci koji nas u poslednje vreme optužuju za to da smo izgubili vlasta zbog neodlučnosti, u suštini prihvataju gledište Malapartea: oni misle da postoje neke posebne tehničke „tajne“ pomoću kojih se može osvojiti i zadržati revolucionarna vlast nezavisno od delovanja najvačnijih objektivnih faktora: pobede ili poraza revolucije na Zapadu i Istoku, uspona ili opadanja masovnog pokreta u zemlji itd. Vlast nije nagrada koja pripada „umešnijem“. Vlast je odnos medju ljudima, u krajnjoj instanci – medju klasama. Pravilno rukovodstvo, kao što je već rečeno, jeste važna karika uspeha. Ali, to uopšte ne znači da rukovodstvo može obezbediti pobedu u svim uslovima. Na kraju odlučuju borba klasa i oni unutrašnji pomaci koji se zbivaju u masama koje se bore.

Medjutim, na pitanje o tome kako bi se borba odvijala da je Lenjin ostao živ ne može se, naravno, odgovoriti sa matematičkom preciznošću. Da je Lenjin bio nepomirljivi protivnik pohlepne konzervativne birokratije i politike Staljina koji je svoju sudbinu sve tešnje vezivao za tu birokratiju, očigledno je iz celog niza Lenjinovih pisama, članaka i predloga iz poslednjeg perioda njegovog života, naročito iz njegovog „Testamenta“ u kome je preporučivao da se Staljin smeni sa položaja generalnog sekretara i konačno iz njegovog poslednjeg pisma u kome je prekinuo sa Staljinom „sve lične i prijateljske odnose“. U periodu izmedju dva napada bolesti, Lenjin mi je predložio da zajedno stvorimo frakciju za borbu protiv birokratije i njenog glavnog štaba, organizacionog  biroa CK, kojim je rukovodio Staljin. Za 12. kongres partije Lenjin je, po sopstvenim rečima, pripremao „bombu“ protiv Staljina. O svemu tome pisano je – na osnovu tačnih i nespornih dokumenata – u mojoj autobiografiji i u posebnom radu „Lenjinov testament“. Lenjinove pripreme pokazuju da je on  predstojeću borbu smatrao veoma teškom: naravno, ne zbog toga što se plašio lično Staljina, kao protivnika (o tome je smešno i govoriti), nego zbog toga što je iza Staljinovih ledja jasno uočavao splet krvnih interesa moćnog sloja vladajuće birokratije. Još za Lenjinova života, Staljin je spletkario protiv njega, oprezno šireći preko svojih agenata glasinu da je Lenjin postao intelektualni invalid, da ne shvata situaciju i sl., rečju puštao je u promet onu istu legendu koja je danas neslužbena verzija Kominterne za objašnjenje oštrog neprijateljstva izmedju Lenjina i Staljina u poslednjih godinu-godinu i po Lenjinovog života.

U stvari, svi ti članci i pisma, koje je Lenjin diktirao već iz bolesničke postelje, možda su najzreliji produkti njegove misli. Taj „invalid“ imao je umne snage više od tuceta Staljina.

Može se sa sigurnošću kazati da bi uspon birokratske svemoći – u krajnjoj meri, bar prvih godina – bio sporiji da je Lenjin poživeo duže. Ali, več 1926. godine, Krupskaja je u krugovima levih opozicionara govorila „Da je Iljič živ, on bi sigurno već sedeo u zatvoru“. Lenjinove bojazni i zabrinuta predvidjanja tada su bili još sveži u njenom pamčenju i ona nije imala nimalo iluzija o ličnoj svemoći Lenjina, razumevajući, iz njegovih sopstvenih reči, zavisnost najboljeg kormilara od bočnih ili suprotnih vetrova i struja.

Znači li to da je Staljinova pobeda bila neizbežna? Da je borba leve opozicije (boljševika-lenjinista) bila beznadežna?

Takvo postavljanje pitanja je apstraktno, šematsko, fatalističko. Tok borbe je nesumnjivo pokazao da boljševici-lenjinisti nisu mogli, niti će moči, zavojevati potpunu pobedu u SSSR-u, tj. osvojiti vlast i iskoreniti kugu birokratizma, bez podrške svetske revolucije. Medjutim, to uopšte ne znači da je njihova borba prošla bez traga. Bez smele kritike opozicije i bez straha birokratije od opozicije, kurs Staljina i Buharina na kulaka neizbežno bi doveo do restauracije kapitalizma. Pod šibom opozicije birokratija je bila prinudjena da preuzima važne elemente naše programske platforme. Lenjinisti nisu uspeli da spasu sovjetski režim od procesa degeneracije i od nakaznosti ličnog režima. Medjutim, spasli su ga od potpunog rušenja, presekavši put kapitalističkoj restauraciji. Progresivne reforme birokratije bile su sporedni proizvod revolucionarne borbe opozicije. Za nas je to odveć nedovoljno. Ali, ipak je nešto.

Na pozornici svetskog radničkog pokreta, od koga sovjetska birokratija zavisi samo posredno, stvar je bila još neuporedivo nepovoljnija nego u SSSR-u. Pomoću Kominterne, staljinizam je postao najgora prepreka za svetsku revoluciju. Bez Staljina ne bi bilo Hitlera. Danas u Francuskoj, posredstvom politike prostracije koja se naziva politikom „narodnog fronta“, staljinizam priprema novi poraz proletarijata. Medjutim, ni tu borba leve opozicije uopšte nije bila uzaludna. U celom svetu rastu i jačaju kadrovi istinskih proleterskih revolucionara, istinskih boljševika koji su prišli ne sovjetskoj birokratiji da bi se okoristili njenim autoritetom i njenom kasom, nego programu Lenjina i zastavi Oktobarske revolucije. Uprkos zaista monstruoznim, u istoriji još nevidjenim, progonima sa strane ujedinjenih snaga imperijalizma, reformizma i staljinizma, boljševici-lenjinisti rastu, jačaju i sve više zadobijaju poverenje naprednih radnika. Nepogrešiv simptom preloma do koga je došlo jeste, na primer, izvanredna evolucija pariške socijalističke omladine. Svetska revolucija će krenuti pod zastavom Četvrte Internacionale. Njeni prvi uspesi neće ostaviti ni kamen na kamenu od svemoći staljinske klike, njenih mitova, kleveta i njenih naduvenih reputacija. Sovjetska republika, kao i svetska proleterska avangarda, konačno će se osloboditi birokratske hobotnice. Istorijski pad staljinizma je predodredjen i biće zaslužena kazna za njegove bezbrojne zločine prema svetskoj radničkoj klasi. Drugačiju osvetu ne želimo i ne očekujemo!

Lav Trocki

12.novembra 1935.g.

(BJULLETEN’ OPPOZICII, No 46)

Preveo Pavluško Imširović

**-Kod staljinista stvar stoji obrnuto: u vreme ekonomskog oživljavanja i relativne političke ravnoteže oni proklamuju „osvajanje ulica“, „barikade“, „svuda sovjete“ („treći period“), a danas kad Francuska prolazi kroz najdublju socijalnu i političku krizu oni se bacaju u zagrljaj radikalima, tj. jednoj sasvim truloj buržoaskoj partiji. Davno je rečeno da ta gospoda imaju običaj da na svadbama pevaju pogrebne psalme, a na sahranama himne Himenu.

*- Govoriti o Staljinu kao o marksističkom „teoretičaru“ mogu samo direktni lakeji. Njegova knjiga „Pitanja lenjinizma“ jeste eklektička kompilacija prepuna djačkih grešaka. Medjutim, nacionalna birokratija pobedjivala je marksističku opoziciju svojom socijalnom težinom, a nikako ne svojom „teorijom“.

(Prilog pitanju o istorijskim i teorijskim korenima Četvrte Internacionale)

Reakcionarne epohe, kakva je naša, ne samo što razlažu i slabe radničku klasu, izolujući njenu avangardu, nego i snižavaju opšti teorijski nivo pokreta, odbacujući političku misao unazad ka već davno predjenim etapama. Zadatak avangarde u takvim uslovima jeste pre svega u tome da se ne dozvoli povući tim opštim regresivnim tokom – mora se plivati protiv struje. Ako nepovoljan odnos snaga ne dozvoljava da se sačuvaju ranije osvojene političke pozicije, treba se, u krajnjoj meri, održati na ideološkim pozicijama, jer je u njima izraženo skupo plaćeno iskustvo prošlosti. Glupacima će se takva politika učiniti „sektaškom“. Ustvari, ona samo priprema novi gigantski skok napred, zajedno sa nadolazećim talasom istorijske plime.

Reakcija protiv marksizma i boljševizma

Veliki politički porazi neizbežno izazivaju reviziju vrednosti koja se uglavnom odvija u dva smera. S jedne strane, obogaćena iskustvom poraza, misao istinske avangarde, braneći zubima i noktima nasledje revolucionarne misli, teži da na tom nasledju odgoji nove kadrove za buduće masovne borbe. S druge strane, uplašena porazima, misao rutinera, centrista i diletanata, teži da sruši autoritet revolucionarne tradicije i, pod prividom traganja za „novom rečju“, vraća se daleko unazad.

Moglo bi se navesti mnoštvo primera ideološke reakcije koja, uostalom, najčešće poprima formu prostracije. Sva literatura II i III Internacionale, kao i njihovih centrističkih satelita iz Londonskog biroa, sastoji se u suštini od takvih primera. Nema ni traga od marksističke analize. Nijednog ozbiljnog pokušaja da se objasne uzroci poraza. Ni jedne sveže reči o budućnosti. Ničega sem šablona, rutine, laži i, pre svega, brige o sopstvenom birokratskom samoodržanju. Dovoljno je desetak redaka nekog Hilferdinga ili Ota Bauera da bi se osetio zadah truleži. O teoretičarima Kominterne i ne treba govoriti. Proslavljeni Dimitrov neuk je i banalan kao sitni dučandžija u pivnici. Misao tih ljudi suviše je lena da bi se odrekla marksizma: oni ga prostituiraju. Ali, sada nas ne zanimaju oni. Okrenimo se „novatorima“.

Bivši austrijski komunista Vili Šlam posvetio je moskovskim procesima knjižicu pod izražajnim naslovom „Diktatura laži“. Šlam je darovit novinar čije je zanimanje okrenuto uglavnom pitanjima dana. Kritika moskovskih falsifikata, kao i raskrivanje psihološke mehanike „dobrovoljnih“ priznanja, izvedeni su kod Šlama izvrsno. Ali, on se ne zadovoljava tim, nego hoće da izgradi novu teoriju socijalizma koja bi u budućnosti osiguravala od poraza i falsifikata. A kako Šlam uopšte nije teoretičar i čak je očito slabo upoznat sa istorijom razvitka socijalizma, to se on, pod prividom novog otkrića, u potpunosti vraća predmarksovskom socijalizmu, i to u njegovoj nemačkoj, tj. najzaostalijoj, najotužnijoj i najbljutavijoj varijanti. Šlam se odriče dijalektike, klasne borbe, a o diktaturi proletarijata da se i ne govori. Zadatak preobražaja društva za njega se svodi na ostvarenje nekoliko „večnih“ moralnih istina kojima se on sprema da prožme čovečanstvo već pod kapitalističkim poretkom. U listu Kerenskog, „Nova Rosija“ (stari ruski provincijski list koji sada izlazi u Parizu), pokušaj Vilija Šlama da spase socijalizam cepljenjem moralnom limfom dočekan je ne samo s radošću, nego i s ponosom: po ispravnom zaključku redakcije, Šlam dolazi do principa istinski-ruskog socijalizma koji je još davno suvoj i bezdušnoj klasnoj borbi suprotstavio principe vere, nade i ljubavi. Istina, originalna doktrina ruskih „socijalista-revolucionara“ bila je u svojim „teorijskim“ postavkama samo povratak socijalizmu Nemačke od pre marta 1848. Bilo bi, medjutim, suviše nepravedno zahtevati od Kerenskog bolje poznavanje istorija ideja od Šlamovog. Mnogo je važnija činjenica da je Kerenski, koji se sada solidariše sa Šlamom, kao šef vlade bio inicijator proganjanja boljševika kao agenata nemačkog generalštaba, tj. organizovao je ista falsifikovanja protiv kojih Šlam sada mobiliše moljcima izjedene metafizičke apsolute.

Psihološki mehanizam idejne reakcije Šlama i njemu sličnih veoma je jednostavan. U toku nekog vremena ti ljudi su sudelovali u političkom pokretu koji se zaklinjao u klasnu borbu i na rečima se pozivao na materijalističku dijalektiku. U Austriji, kao i u Nemačkoj, stvar se okončala katastrofom i Šlam izvodi neosnovan opšti zaključak: evo do čega su doveli klasna borba i dijalektika! A pošto je izbor novih otkrića ograničen istorijskim iskustvom i… ličnim obrazovanjem, to u traganju za novom rečju naš reformator dospeva do davno odbačene starudije koju junački protivstavlja ne samo boljševizmu, nego i marksizmu.

Na prvi pogled, varijanta ideološke reakcije koju predstavlja Šlam suviše je primitivna (od Marksa… ka Kerenskom!) da bi se na njoj vredelo zadržavati. Medjutim, ona je ipak krajnje poučna: upravo zahvaljujuči svojoj primitivnosti ona predstavlja zajednički imenitelj svih drugih formi reakcije, a pre svega one koja se izražava u generalnom odricanju od boljševizma.

„Nazad k marksizmu!“

Marksizam je u boljševizmu našao svoj najgrandiozniji istorijski izraz. Pod zastavom boljševizma ostvarena je prva pobeda proletarijata i osnovana prva radnička država. Te činjenice više nikakva sila ne može izbrisati iz istorije. Ali, pošto je Oktobarska revolucija u danom stadijumu dovela do trijumfa  birokratije, sa njenim sistemom ugnjetavanja, grabeža i falsifikovanja – do „diktature laži“, po preciznom izrazu Šlama – to se mnogi formalistički i površni umovi priklanjaju sumarnom zaključku: ne može se boriti protiv staljinizma, a da se ne odrekne boljševizma. Šlam, kao što več znamo, ide dalje: boljševizam, koji se izrodio u staljinizam, sam je izrastao iz marksizma – ne može se, dakle, boriti protiv staljinizma, ostajući na terenu marksizma. Manje dosledni, ali mnogobrojniji, govore obrnuto: „treba se od boljševizma vratiti marksizmu“. Kojim putem? Kom marksizmu? Pre nego što je marksizam „bankrotirao“ u liku boljševizma, on je pretrpeo slom u liku socijaldemokratije. Parola „nazad k marksizmu“ tako označava skok kroz epohu II i III Internacionale do… I Internacionale? Ali, i ova je u svoje vreme pretrpela poraz. Dakle, na kraju krajeva radi se o povratku… ka sabranim delima Marksa i Engelsa. Taj herojski skok moguče je izvesti ne izlazeći iz radnog kabineta, pa čak i ne izuvajuči papuče. Medjutim, kako potom od naših klasika (Marks je umro 1883.g, a Engels l895.) doći do zadataka nove epohe, prošavši nekoliko decenija teorijske i političke borbe, uključiv boljševizam i Oktobarsku revoluciju? Niko od tih koji predlažu odricanje od boljševizma, kao od istorijski „bankrotirane“ struje, nije ukazao na nove puteve. Na taj način, stvar se svodi na jednostavan savet: „izučavati ‘Kapital‘“. Protiv toga se ne može biti. Medjutim, ‘Kapital‘ su izučavali i boljševici, i to nimalo loše. Ali, to nije predupredilo izrodjavanje sovjetske države i insceniranje moskovskih procesa. Pa šta da se radi?

Da li je boljševizam odgovoran za staljinizam?

Je li tačno, medjutim, da je staljinizam zakoniti proizvod boljševizma, kako to veruje sva reakcija, kako tvrdi sam Staljin, kako misle menjševici, anarhisti i neki levi doktrinari koji sebe smatraju marksistima? „Mi smo to uvek predskazivali“ – govore oni – „počev od zabrane drugih socijalističkih partija, od gušenja anarhista, od uvodjenja diktature boljševika u Sovjetima, Oktobarska revolucija nije mogla da ne dodje do diktature birokratije. Staljinizam je ujedno nastavak i bankrot lenjinizma.“

Greška ovog rasudjivanja počinje sa prećutnim izjednačavanjem boljševizma, Oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza. Istorijski proces koji čini borba neprijateljskih snaga zamenjuje se evolucijom boljševizma u bezvazdušnom prostoru. Medjutim, boljševizam je samo jedna politička struja, istina, tesno povezana sa radničkom klasom, ali ne identična ni sa njom. A sem radničke klase u SSSR-u postoji više od 100 miliona seljaka, raznorodne nacionalnosti, nasledje ugnjetavanja, bede i nekulture. Država koju su izgradili boljševici izražava ne samo misao i volju boljševizma, nego i kulturni nivo zemlje, socijalni sastav stanovništva, pritisak varvarske prošlosti i ne manje varvarskog svetskog imperijalizma. Predstavljati proces izrodjavanja sovjetske države kao evoluciju čistog boljševizma znači ignorisati socijalnu realnost u ime njenog jednog logički izdvojenog elementa. Dovoljno je, u suštini, imenovati tu elementarnu pogrešku, pa da od nje ne ostane ni traga.

U svakom slučaju, sam boljševizam nikada nije sebe izjednačavao ni sa Oktobarskom revolucijom, ni sa sovjetskom državom koja je nastala iz nje. Boljševizam je sebe posmatrao kao jednog od faktora istorija, kao njen „svesni“ faktor – veoma važan, ali ne odlučujuči. Mi nismo nikada padali u istorijski subjektivizam. Odlučujuči faktor – na danom fundamentu proizvodnih snaga – mi smo videli u klasnoj borbi, i to ne samo u nacionalnim, nego u medjunarodnim okvirima.

Kad su boljševici išli na ustupke sopstveničkim tendencijama seljaka, uvodili stroga pravila za ulazak u partiju, podvrgavali tu partiju čistki od tudjih elemenata, zabranjivali druge partije, uvodili NEP, pribegavali davanju preduzeća u koncesije ili zaključivali diplomatske sporazume sa imperijalističkim vladama, oni su izvodili posebne zaključke iz osnovne činjenice koja im je od samog početka bila teorijski jasna: da osvajanje vlasti, koliko god da je važno samo po sebi, nikako ne pretvara partiju u apsolutnog gospodara istorijskog procesa. Istina, ovladavši državom, partija dobija mogućnost da snagom koja joj je ranije bila nedostupna utiče na razvitak društva; ali zato se i sama podvrgava udesetostručenom uticaju sa strane svih drugih društvenih elemenata. Ona može biti zbačena s vlasti direktnim udarima neprijateljskih snaga. Pri sporijem tempu razvoja, ona, zadržavši vlast, može da se iznutra izrodi. Upravo tu dijalektiku istorijskog procesa ne shvataju sektaški rezoneri koji u truljenju staljinističke birokratije pokušavaju da nadju razoran argument protiv boljševizma.

U suštini, ova gospoda govore: loša je ona revolucionarna partija koja u samoj sebi ne sadrži garantije protiv svog izrodjavanja. Pred takvim kriterijumom boljševizam je, dabome, osudjen: on nema nikakvog talismana. Medjutim, sam taj kriterijum je lažan. Naučno mišljenje traži konkretnu analizu: kako se i zašto partija rastočila. Do danas niko sem boljševika nije dao takvu analizu. Njima to nije bilo potrebno radi raskida sa boljševizmom. Naprotiv, u njegovom arsenalu oni su našli sve potrebno za objašnjenje njegove sudbine. Zaključak do koga su došli glasi: nesumnjivo, staljinizam jeste „izrastao“ iz boljševizma, ali nije izrastao logički, nego dijalektički: ne kao revolucionarno potvrdjivanje, nego kao termidorsko odricanje. A to uopšte nije jedno isto.

Osnovna prognoza boljševizma

Boljševicima zapravo nije bilo potrebno da čekaju moskovske procese da bi potom objasnili uzroke rastakanja vladajuće partije Sovjetskog Saveza. Oni su odavno bili predvideli teorijsku mogućnost takve varijante razvoja i unapred su govorili o njoj. Potsetimo se prognoze koju su boljševici dali ne samo uoči Oktobarske revolucije, nego i godinama pre nje. Posebna konstelacija snaga u nacionalnim i internacionalnim razmerama vodi ka tome da proletarijat može doči na vlast najpre u takvoj zaostaloj zemlji kakva je Rusija. Ali, ista ta konstelacija snaga unapred potvrdjuje da bez više ili manje skore pobede proletarijata u naprednim zemljama radnička država u Rusiji neće opstati. Prepušten samom sebi sovjetski režim će pasti ili se izroditi. Tačnije rečeno: najpre se izroditi, a zatim pasti. Lično sam o tome pisao ne jednom, počev još od 1905. godine. U mojoj „Istoriji ruske revolucije“ (vidi „Priloge“ uz poslednji tom: „Socijalizam u jednoj zemlji“) sabrani su iskazi vodja boljševizma o tome za period od 1917. do 1923. godine. Svi su saglasni u jednom: bez revolucije na Zapadu boljševizam će biti likvidiran ili od unutrašnje kontrarevolucije ili od spoljašnje intervencije, ili njihovim sadejstvom. Lenjin je ne jednom posebno ukazivao na to da birokratizacija sovjetskog rečima nije tehničko ili organizaciono pitanje, nego je mogući početak socijalnog izrodjavanja radničke države.

Na 11. kongresu Partije, u martu 1922.godine, Lenjin je govorio o „podršci“, koju su od početka NEP-a odlučili da sovjetskoj Rusiji pruče neki buržoaski političari, posebno liberalni profesor Ustrjalov. „Ja sam za podršku sovjetskoj vlasti u Rusiji“ – kaže Ustrjalov – „zato što je ona krenula putem na kome če postati obična buržoaska vlast.“ Cinični glas neprijatelja Lenjin pretpostavlja „sladjanom komunističkom laganju“. Sa surovom trezvenošču, on opominje Partiju na opasnost: „Treba reči otvoreno: takve stvari o kojima govori Ustrjalov, moguće su. Istorija poznaje preobražaje svih vrsta; uzdati se u ubedjenost, odanost i druga sjajna duhovna svojstva – to u politici nije nimalo ozbiljno. Sjajna duhovna svojstva ima mali broj ljudi, a istorijski ishod odlučuju gigantske mase koje se, ako im taj mali broj ljudi ne pridje, ponekad s njima ophode nimalo učtivo.“ Jednom rečju: partija nije jedini faktor razvoja, a u velikim istorijskim razmerama nije ni odlučujući.

„Dešava se da jedan narod osvoji drugi narod“ – nastavlja Lenjin na istom kongresu, poslednjem na kom je učestvovao, – „To je veoma jednostavno i svima razumljivo. Medjutim, šta biva sa kulturom tih naroda? To nije tako jednostavno. Ako osvajački narod ima višu kulturu od pobedjenog naroda, onda je on nameće pobedjenom, a ako je obrnuto, onda se dešava to da pobedjeni svoju kulturu nameće osvajaču. Nije li se nešto slično desilo u prestonici SSSR-a i nije li došlo do toga da se 4700 komunista (skoro cela divizija, i to sve najbolji) našlo potčinjeno tudjoj kulturi?“ To je bilo rečeno početkom 1922. godine, i to ne prvi put. Istoriju ne prave malobrojni, pa makar i „najbolji“, ljudi; štaviše, i ti „najbolji“ mogu se izroditi u duhu „tudje“, tj. buržoaske kulture. Ne samo da sovjetska država može napustiti socijalistički put, nego i boljševička partija može, pod nepovoljnim istorijskim uslovima, izgubiti svoj boljševizam.

Leva opozicija, koja se konačno obrazovala 1923. godine, polazila je upravo od jasnog razumevanja te opasnosti. Registrujuči iz dana u dan simptome degeneracije, ona je pokušavala da narastajućem termidoru suprotstavi svesnu volju proleterske avangarde. Medjutim, taj subjektivni faktor nije bio dovoljan. One „gigantske mase“ koje, po Lenjinovim rečima, odlučuju ishod borbe zamorile su se od unutrašnjih lišavanja i odveć dugog čekanja svetske revolucije. Mase su pale duhom. Birokratija se uzdigla. Ona je ućutkala proletersku avangardu, zgazila marksizam, prostituisala boljševičku partiju. Staljinizam je pobedio. U liku leve opozicije, boljševizam je raskinuo sa sovjetskom birokratijom i njenom Kominternom. To je stvarni tok razvitka.

Istina, u formalnom smislu staljinizam jeste proizašao iz boljševizma. Moskovska birokratija čak i danas nastavlja da sebe naziva boljševičkom partijom. Ona se naprosto koristi starom etiketom boljševizma da bi lakše obmanjivala mase. Utoliko su jadniji oni teoretičari koji omotač uzimaju za sadržaj, privid za suštinu. Izjednačavajuči staljinizam sa boljševizmom oni čine najbolju uslugu termidorcima i samim time igraju nesumnjivo reakcionarnu ulogu.

U uslovima odstranjenja svih drugih političkih partija sa političke pozornice, protivrečni interesi i tendencije morale su, u ovoj ili onoj meri, naći svoj izraz u vladajučoj partiji. U meri u kojoj se političko težište premeštalo od proleterske avangarde ka birokratiji, partija se menjala, kako po socijalnom sastavu, tako i po ideologiji. Zahvaljujući burnom toku razvitka, ona je tokom poslednjih petnaest godina pretrpila radikalniju transformaciju, nego socijaldemokratija za pola veka. Današnja „čistka“ povlači izmedju boljševizma i staljinizma ne samo krvavu crtu, nego celu reku krvi. Istrebljenje celog starog pokoljenja boljševika, znatnog dela srednje generacije koja je učestvovala u gradjanskom ratu, i onog dela omladine koji je ozbiljno prihvatio boljševičke tradicije, pokazuje ne samo političku, nego i doslovno fizičku nespojivost staljinizma i boljševizma. Kako je moguće ne videti to?

Staljinizam i „državni socijalizam“

Sa svoje strane, anarhisti pokušavaju da u staljinizmu vide organski produkt ne samo boljševizma i marksizma, nego i „državnog socijalizma“ uopšte. Oni su saglasni su sa tim da patrijarhalnu bakunjinsku „federaciju slobodnih obšćina“ zamene savremenijom federacijom slobodnih sovjeta, ali su, kao i pre, protiv centralizovane drčave. Za njih je jedna grana „državnog“ marksizma, socijaldemokratija, došavši na vlast, postala otvorena agentura kapitala, a druga grana je porodila novu kastu privilegovanih. Dakle, jasno je: izvor zla je u državi. Pod širokim istorijskim uglom gledanja, u tom rasudjivanju može se naći zrno istine. Kao aparat prisile, država nesumnjivo jeste izvor političke i moralne zaraze. Kako pokazuje iskustvo, to važi i za radničku državu. Može se, dakle, reći da je staljinizam proizvod onog stanja društva kada ono još nije bilo kadro da se istrgne iz ludjačke košulje države. Medjutim, ta konstatacija, ne dajući ništa za ocenu boljševizma ili marksizma, karakteriše samo opšti kulturni nivo društva, a pre svega – odnos snaga izmedju proletarijata i buržoazije. I nakon toga što se složimo sa anarhistima da država, pa i radnička, jeste plod klasnog varvarstva i da će istinska ljudska istorija početi sa ukidanjem države, pred nama, u svoj svojoj težini, ostaje pitanje: koji su to putevi i metodi koji konačno mogu dovesti do ukidanja države? Sveže iskustvo potvrdjuje da to nikako nisu metodi anarhizma.

Vodji španske Federacije rada, jedine značajne anarhističke organizacije na svetu, u kritičnom trenutku postali su buržoaski ministri. Svoju otvorenu izdaju teorije anarhizma oni objašnjavaju pritiskom „izvanrednih okolnosti“. Ali, nisu li isti razlog navodili u svoje vreme i vodji nemačke socijaldemokratije? Najzad, gradjanski rat nije „mirna“, nije obična, nego je „izuzetna okolnost“. A upravo za takve „izuzetne okolnosti“ se i priprema svaka ozbiljna revolucionarna organizacija. Iskustvo Španije još jednom je pokazalo da se drčava može „negirati“ u knjigama koje se štampaju u „normalnim okolnostima“, uz dozvolu buržoaske države, ali da uslovi revolucije ne ostavljaju nimalo mesta za „odricanje“ države, nego, naprotiv, zahtevaju njeno osvajanje. Mi uopšte nemamo nameru da optužimo španske anarhiste za to što nisu likvidirali državu prostim potezom pera. Revolucionarna partija ni onda kada osvoji vlast (što španski anarhisti nisu umeli da učine, uprkos heroizmu radnika anarhista) uopšte nije apsolutni gospodar društva. Utoliko strožije mi optužujemo anarhističku teoriju koja se pokazala sasvim pogodnom za miran period, ali koja je žurno morala biti napuštena čim su nastupile „vanredne okolnosti“… revolucije. U davnim vremenima bivalo je generala – ima ih verovatno i danas – koji su smatrali da armiju više od svega upropašćuje rat. Od njih nisu mnogo bolji oni revolucionari koji se žale da revolucija ruši njihovu doktrinu.

Marksisti su u potpunosti saglasni sa anarhistima u pogledu konačnog cilja: likvidacije države. Marksizam ostaje „državotvoran“ samo utoliko ukoliko likvidacija države ne može biti dostignuta naprosto njenim ignorisanjem. Iskustvo staljinizma ne opovrgava marksističko učenje, nego ga potvrdjuje – metodom suprotnosti.** Svakako, revolucionarna doktrina koja uči proletarijat da se pravilno orijentiše u situaciji i aktivno je koristi ne sadrži u sebi automatsku garanciju pobede. Ali, zato je pobeda moguća samo pomoču te doktrine. Uz to, ta pobeda se ne može zamišljati kao jednokratan akt. Pitanje treba posmatrati u perspektivi velike epohe. Prva radnička država – na niskoj ekonomskoj osnovi i u imperijalističkom okruženju – pretvorila se u žandarmeriju staljinizma. Medjutim, pravi boljševizam  poveo je protv te žandarmerije borbu na život i smrt. Da bi se održao, staljinizam je danas prisiljen da vodi pravi gradjanski rat protiv boljševizma, nazvanog „trockizam“, ne samo u SSSR-u, nego i u Španiji. Stara boljševička partija je umrla, ali boljševizam svuda diže glavu.

Izvoditi staljinizam iz boljševizma ili marksizma sasvim je isto kao i, u širem smislu, izvoditi kontrarevoluciju iz revolucije. Po tom šablonu uvek se kretala liberalno-konzervativna, a potom reformistička misao. Revolucije su, snagom i uslovljenošču klasnog ustrojstva društva, uvek radjale kontrarevolucije. Ne dokazuje li to – upitaće rezoner – da revolucionarni metod sadrži nekakvu unutrašnju manu? Medjutim, ni liberali, ni reformisti nisu do danas pronašli „ekonomičnije“ metode. A ako nije lako na delu racionalizovati živi istorijski proces, to nije nimalo teško racionalistički protumačiti smenu njegovih talasa, logički izvodeći staljinizam iz „državnog socijalizma“, fašizam iz marksizma, reakciju iz revolucije, jednom rečju: antitezu iz teze. U toj oblasti, kao i u mnogim drugim, anarhistička misao je zarobljenik liberalnog racionalizma. Istinski revolucionarno mišljenje nije moguće bez dijalektike.

Politički „gresi“ boljševizma kao izvor staljinizma

Ponekad argumentacija racionalista poprima bar naizgled konkretniji karakter. Oni tada staljinizam ne izvode iz boljševizma u celini, nego iz njegovih političkih greha.* Boljševici su – kažu nam Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“ i dr. – zamenili diktaturu proletarijata diktaturom partije, a Staljin je diktaturu partije zamenio diktaturom birokratije. Boljševici su uništili sve partije sem sopstvene, a Staljin je ugušio boljševičku partiju u interesu bonapartističke klike. Boljševici su išli na kompromise sa buržoazijom – Staljin je postao njen saveznik i oslonac. Boljševici su priznali neophodnost učestvovanja u starim sindikatima i u buržoaskom parlamentu – Staljin se sprijateljio sa sindikalnom birokratijom i buržoaskom demokratijom. Takvih sučeljavanja može se navesti koliko god se hoće. Bez obzira na spoljašnju efektnost, ona su potpuno prazna.

Proletarijat ne moče doći na vlast drugačije sem u liku svoje avangarde. Sama neophodnost državne vlasti proističe iz nedostatnog kulturnog nivoa masa i njihove raznorodnosti. U revolucionarnoj avangardi, organizovanoj u partiju, kristališu se stremljenja masa ka oslobodjenju. Bez poverenja klase u avangardu, bez podrške avangarde sa strane klase, ne može biti ni reči o osvajanju vlasti. U tom smislu, proleterska revolucija i diktatura delo su cele klase, ali ne drugačije, do pod rukovodstvom avangarde. Sovjeti su samo organizaciona forma povezanosti avangarde s klasom. Revolucionarni sadržaj toj formi može dati samo partija. To je dokazano pozitivnim iskustvom Oktobarske revolucije i negativnim iskustvom drugih zemalja (Nemačka, Austrija i, na kraju, Španija). Niko ne samo da nije praktično pokazao, nego nije ni pokušao da artikulisano na papiru objasni kako proletarijat može osvojiti vlast bez političkog rukovodstva partije koja zna šta hoće. Ako ta partija politički podredjuje sovjete svom rukovodstvu, to ta činjenica, sama po sebi, jednako malo ukida sovjetski sistem, kao što vladavina konzervativne većine ne ukida sistem britanskog parlamentarizma.

Što se tiče zabrane drugih sovjetskih partija, ona ni kom slučaju nije proistekla iz boljševičkih „teorija“, nego je bila mera odbrane diktature u zaostaloj i iznurenoj zemlji, okruženoj neprijateljima sa svih strana. Boljševicima je od samog početka bilo jasno da je ta mera, potom dopunjena zabranom frakcija u samoj vladajučoj partiji, signalizirala najveću opasnost. Medjutim, izvor opasnosti nije bio u doktrini ili u taktici, nego u materijalnoj slabosti diktature, u teškoćama unutrašnje i svetske situacije. Da je revolucija pobedila makar samo još u Nemačkoj, potreba za zabranom drugih sovjetskih partija smesta bi otpala. Nesporno je da je vladavina jedne partije juristički poslužila kao polazna tačka staljinskog totalitarnog sistema. Ali, uzrok takvog razvoja nije u zabrani drugih partija, kao privremenoj ratnoj meri, nego je u nizu poraza proletarijata u Evropi i Aziji.

Isto važi i za borbu sa anarhizmom. U herojskom periodu revolucije boljševici su sa pravim revolucionarnim anarhistima išli rame uz rame. Mnoge od njih partija je uvukla u svoje redove. Autor ovih redova ne jednom je razmatrao sa Lenjinom pitanje o mogućnosti da se, u saglasnosti sa lokalnim stanovništvom, anarhistima prepusti deo teritorije za njihove bezdržavne eksperimente. Ali, uslovi gradjanskog rata, blokade i gladi, ostavljali su premalo prostora za takve planove. Kronštadtski ustanak? Pa razume se da revolucionarna vlada nije mogla pobunjenim mornarima „pokloniti“ tvrdjavu, koja brani glavni grad, samo po tom osnovu što su reakcionarnoj seljačko-vojničkoj pobuni prišli i neki sumnjivi anarhisti. Konkretna istorijska analiza dogadjaja ne ostavlja ni kamen na kamenu od onih legendi koje su iz neznanja i sentimentalizma stvorene oko Kronštadta, Mahnoa i drugih epizoda revolucije.

Preostaje činjenica da su boljševici od samog početka primenjivali ne samo uveravanje, nego i prisilu, pa i najsuroviju. Takodje je nesporno da je birokratija koja je izrasla iz revolucije potom monopolizovala taj sistem prinude u svojim rukama. Svaka etapa razvitka, pa i kada se radi o takvim katastrofalnim etapama kao što su revolucija i kontrarevolucija, proističe iz predhodne etape, ima u njoj korene i preuzima neka njena svojstva. Liberali, uključujuči i bračni par Veb, uvek su tvrdili da boljševička diktatura predstavlja samo novo izdanje carizma. Pri tome su zatvarali oči pred takvim sitnicama kao što su ukidanje monarhije i staleža, predaja zemlje seljacima, eksproprijacije kapitala, uvodjenje planske privrede, ateističko vaspitanje i sl. Liberalno-anarhistička misao isto tako zatvara oči i pred tim da je boljševička revolucija, sa svim njenim me-rama represije, značila prevrat socijalnih odnosa u interesu masa, dok Staljinov termidorski prevrat prati transformaciju sovjetskog društva u interesu privilegovane manjine. Očito je da u izjednačavanjima staljinizma i boljševizma nema ni traga od socijalističkog kriterijuma.

Pitanja teorije

Jedna od najvažnijih crta boljševizma jeste strog i rigidan, ponekad čak i cepidlački, odnos prema pitanjima teorije. Lenjinovih 26 tomova će zauvek ostati obrazac najviše teorijske savesnosti. Bez tog temeljnog svojstva, boljševizam nikada ne bi izvršio svoju istorijsku ulogu. Grubi i neuki, sasvim empiristički staljinizam u tom je pogledu potpuna suprotnost.

Još od pre više od deset godina, opozicija je u svojoj platformi izjavljivala: „Od Lenjinove smrti stvoren je ceo niz novih teorija čiji smisao je u tome da pravdaju klizanje Staljinove grupe sa puta medjunarodne proleterske revolucije.“ Ovih dana, američki socijalista Liston Oak, neposredan učesnik španske revolucije, napisao je: „Zapravo, staljinisti su danas ekstremni revizionisti Marksa i Lenjina – u reviziji Marksa Bernštajn nije smeo da ide ni upola toliko koliko Staljin.“ To je sasvim tačno. Treba samo dodati da je Bernštajn imao stvarne teorijske potrebe: on je savesno pokušao da uspostavi sklad izmedju reformističke prakse socijaldemokratije i njenog programa. Staljinistička birokratija, pak, ne samo da nema ništa zajedničko sa marksizmom, nego su joj i uopšte strani svaki sistem ili doktrina. Njena „ideologija“ potpuno je prožeta policijskim subjektivizmom, a njena praksa empirizmom golog nasilja. Po samoj biti svojih interesa, kasta uzurpatora neprijateljski se odnosi prema teoriji: ona ni sebi ni drugima ne sme razjasniti svoju socijalnu ulogu. Staljin revidira Marksa ne perom teoretičara, nego čizmama GPU-a.

Pitanja morala

Na „amoralnost“ boljševizma naročito imaju običaj da se žale one naduvene ništarije s kojih je boljševizam strgnuo jeftine maske. U sitnoburžoaskim, inteligentskim, demokratskim, „socijalističkim“, literarnim, parlamentarnim i sličnim krugovima postoje sopstvene uslovne vrednosti, ili sopstveni uslovni jezik za prikrivanje otsustva vrednosti. Ta široka i šarolika bratija uzajamnog prikrivanja – „živi i pusti i drugog da živi!“ – uopšte ne trpi dodir marksističkog skalpela na svojoj osetljivoj koži. Teoretičari, pisci i moralisti koji se kolebaju izmedju raznih tabora, smatrali su i smatraju da boljševici zlonamerno preuveličavaju nesuglasice, da su nesposobni za „lojalnu“ saradnju i da svojim „intrigama“ narušavaju jedinstvo radničkog pokreta. Osetljivom i uvredljivom centristu uvek se, povrh toga, činilo da ga boljševici „kleveću“ – samo zato što su umesto njega njegove polumisli dovodili do kraja: on sam je za to apsolutno nesposoban. Medjutim, samo ta dragocena svojstva: netrpeljivost prema svakoj polovičnosti i neodredjenosti, mogu da vaspitaju takvu revolucionarnu partiju koju nikakve „izuzetne okolnosti“ neće iznenaditi.

Moral svake partije, u krajnjoj instanci, proističe iz onih istorijskih interesa koje ona zastupa. Moral boljševizma, moral koji uključuje samopregor, nekoristoljubivost, odvažnost, prezir ka svemu što je prevrtljivo i lažnog sjaja – najbolja svojstva ljudske prirode! – potekao je iz revolucionarne nepomirljivosti u službi ugnjetenih. Staljinistička birokratija na tom području imitira reči i gestove boljševizma. Ali, kada se „nepomirljivost“ i „nesalomivost“ ostvaruju policijskim aparatom koji je u službi privilegovane manjine, onda postaju izvor demoralizacije i gangsterizma. Prema gospodi koja izjednačavaju revolucionarni heroizam boljševika sa birokratskim cinizmom termidoraca ne može se odnositi drugačije nego sa prezirom.

*.*

Još uvek, bez obzira na dramatične činjenice poslednjeg perioda, prosečan filistar sklon je da misli da se u borbi izmedju boljševizma („trockizma“) i staljinizma radi o sukobu ličnih ambicija ili, u najboljem slučaju, o borbi dvaju „nijansi“ boljševizma. Tom gledištu najgrublji izraz daje Norman Tomas, lider američke socijalističke partije. „Malo je razloga da se veruje“ – piše on (‘Socialist review‘, septembar 1937, str.6) – da bi, da je Trocki dobio igru(!) protiv Staljina, nastupio kraj intrigama, zaverama i carstvu straha u Rusiji.“ I taj čovek smatra sebe… marksistom. Sa jednakim osnovom se moče reči „malo je razloga da se veruje da bi, ako bi umesto Pija XI na rimski presto bio ustoličen Norman I, katolička crkva postala bedem socijalizma“. Tomas ne shvata da se ne radi o natjecanju izmedju Staljina i Trockog, nego o antagonizmu izmedju birokratije i proletarijata. Doduše, vladajući sloj u SSSR-u još je prisiljen da se prilagodjava nasledju revolucije koje nije sasvim likvidirano, istovremeno, metodom pravog gradjanskog rata (krvava „čistka“ – masovno istrebljivanje nezadovoljnih), pripremajući promenu društvenog poretka. A u Španiji staljinistička klika več danas nastupa otvoreno, kao bedem buržoaskog poretka protiv socijalizma. Borba protiv bonapartističke birokratije pred našim očima prelazi u klasnu borbu: u borbu dva sveta, dva programa, dva morala. Ako Tomas misli da pobeda socijalističkog proletarijata nad podlom kastom nasilnika ne bi moralno i politički preporodila sovjetski režim, onda on time samo pokazuje da je, bez obzira na sve ograde, okolišenja i bogobojažljive uzdahe, znatno bliži sovjetskoj birokratiji, nego radnicima. Kao i drugi otkrivači boljševičke „amoralnosti“, Tomas naprosto nije dorastao do revolucionarnog morala.

Tradicije boljševizma i Četvrta Internacionala

Kod onih „levičara“ koji su činili pokušaje da se vrate marksizmu zaobilazeći boljševizam, stvar se obično svodila na pojedine panaceje: bojkotovati stare sindikate, bojkotovati parlament, stvarati „prave“ sovjete. Sve je to moglo izgledati vanredno duboko u čaru prvih dana posle rata. Ali danas, u svetlu predjenog iskustva, te „dečje bolesti“ izgubile su čak i zanimljivost kurioziteta. Holandjani: Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“, italijanski bordigisti, pokazivali su svoju nezavisnost od boljševizma samo u tome što su jednu njegovu crtu, veštački preuveličanu, suprotstavljali drugim. Od tih „levih“ tendencija nije preostalo ništa, ni praktično ni teorijski: to je posredan, ali značajan, dokaz činjenice da je boljševizam jedina forma marksizma za svoju epohu.

Boljševička partija pokazala je na delu sjedinjenje najviše revolucionarne smelosti sa političkim realizmom. Ona je prva uspostavila onaj odnos izmedju proletarijata i avangarde koji je jedini kadar da obezbedi pobedu. Ona je iskustvom pokazala da je savez proletarijata sa ugnjetenim masama seoske i gradske sitne buržoazije moguć samo putem političkog rušenja tradicionalnih partija sitne buržoazije. Boljševička partija pokazala je celom svetu kako se izvodi oružani ustanak i osvaja vlast. Oni koji apstrakciju sovjeta suprotstavljaju diktaturi partije morali bi da shvate da su se samo zahvaljujući rukovodstvu boljševika sovjeti uzdigli iz reformističkog blata na nivo državne forme proletarijata. Boljševička partija je ostvarila pravilnu integraciju ratne veštine sa marksističkom politikom u gradjanskom ratu. Ako bi staljinističkoj birokratiji i uspelo da sruši ekonomske osnove novog društva, iskustvo planske privrede, stečeno pod rukovodstvom boljševičke partije, za uvek će uči u istoriju kao najviša škola za celo čovečanstvo. Sve to ne mogu da vide samo sektaši koji, uvredjeni zadobijenim bubocima, okreću ledja istorijskom procesu.

Ali, to nije sve. Boljševička partija je mogla izvršiti tako grandiozno „praktično“ delo samo zato što je svaki svoj korak osvetljavala svetlom teorije. Boljševizam nije stvorio tu teoriju: ona je bila dana marksizmom. Ali, marksizam je teorija kretanja, a ne stagnacije. Samo činjenice grandioznih istorijskih razmera mogle su obogatiti samu teoriju. Boljševizam je uneo dragocen prilog u marksizam svojom analizom imperijalističke epohe kao epohe ratova i revolucija; buržoaske demokratije u epohi trulećeg kapitalizma; odnosa izmedju generalnog štrajka i ustanka; uloge partije, sovjeta i sindikata u epohi proleterske revolucije, svojom teorijom sovjetske države; prelazne ekonomije; fašizma i bonapartizma epohe kapitalističke dekadencije i, na kraju, analizom uslova izrodjavanja same boljševičke partije i sovjetske države. Ko može da navede neku drugu struju koja je dodala išta suštinsko zaključcima i uopštavanjima boljševizma. Vandervelde, De Bruker, Hilferding, Oto Bauer, Leon Blum, Žiromski, da se i ne govori o pukovniku Atliju i Normanu Tomasu, žive od teorijski i politički otrcanih ostataka prošlosti. Izrodjavanje Kominterne najoštrije se izrazilo u tome što se ona na teorijskom planu skotrljala na nivo II Internacionale. Raznorodne prelazne grupe (Nezavisna radnička partija Velike Britanije, POUM i njima slične) svake nedelje iznova prilagodjavaju slučajne mrvice iz Marksa i Lenjina svojim tekućim potrebama. Od tih ljudi radnici nemaju šta da nauče.

Ozbiljan odnos prema teoriji, zajedno sa svom tradicijom Marksa i Engelsa, prihvatili su samo graditelji Četvrte Internacionale. Neka se filistri smeju nad tim što su, dve decenije nakon Oktobarske revolucije, revolucionari ponovo odbačeni na pozicije skromne propagandističke pripreme. Krupni kapital je u tom pitanju, kao i u drugima, znatno pronicljiviji od sitnoburžoaskih filistara koji uobražavaju da su „socijalisti“ ili „komunisti“: pitanje Četvrte Internacionale ne silazi sa stranica svetske štampe i to nije bez razloga. Goruća istorijska potreba za revolucionarnim rukovodstvom obećava Četvrtoj Internacionali izuzetno brz tempo rasta. Najvažnija garantija njenih daljih uspeha jeste činjenica da ona nije nastala po strani od velikih istorijskih tokova, nego je organski izrasla iz boljševizma.

Lav Trocki

28.avgusta 1937.g.

(‘Stalinizm i bol’ševizm’, BJULLETEN’ OPPOZICII, No.58-59, septembar – oktobar 1937.godine)

Preveo Pavluško Imširović

*- Jedan od najjasnijih predstavnika tog tipa mišljenja jeste francuski autor knjige o Staljinu, Boris Suvarin. Faktička i dokumentarna strana Suvarinovog rada o Staljinu proizvod je dugog i savesnog istraživanja. Medjutim, autorova filozofija istorije zapanjuje svojom vulgarnošću. Za objašnjenje svih kasnijih istorijskih nevolja, on traži unutrašnje nedostatke sadržane u boljševizmu. Za njega ne postoji uticaj realnih istorijskih uslova na boljševizam. Čak je Ipolit Ten sa svojom teorijom „sredine“ bliži Marksu od Suvarina.

Prvih dana marta 2004. godine, Unija nezavisnih sindikata Kosova najavila je za 18.mart. masovne demonstracije protiv nezaposlenosti i socijalne bede, tj. teške ekonomske i socijalne situacije ogromne većine stanovništva na Kosovu. Stopa nezaposlenosti na Kosovu je skoro 70 %,  a svi privredni resursi i kapaciteti su pod upravom UNMIK-a, civilne administracije NATO okupacije Kosova od juna 1999. godine. Istovremeno, Odbor za ljudska prava i još nekoliko nevladinih organizacija na Kosovu najavili su demonstracije protiv nasilja za 17 mart. I jedne i druge najavljene demonstracije bile su usmerene protiv okupacionih vlasti i bile su legalno prijavljene tim vlastima.. I jedne i druge najavljene su kao mirne demonstracije i organizatori su se obavezali da će svojom službom obezbeđenja održavati disciplinu i mir tokom tih demonstracija.

U sredu, 10.marta, UNMIK izdaje zvanično saopštenje da zbog opasnosti od terorizma pojačava mere bezbednosti oko svog sedišta ispred koga je otkrivena bomba od 4,3 kg eksploziva sa satnim mehanizmom. Bomba je, navodno, otkrivena nakon što je u sedište UNMIKA stigla anonimna telefonska dojava o njenom postavljanju. Dva dana potom, 12. marta, na rezidenciju Ibrahima Rugove, predsednika Kosova, bačena je ručna bomba i ranjen je jedan od njegovih telohranitelja. Podsekretar generalnog sekretara UN, Žan Mari Ginoa, 14. marta u Prištini ponovo govori o opasnosti od terorizma i pominje »seriju bombaških napada proteklih dana«. Ni jedan od tih stvarnih ili fiktivnih napada nije rasvetljen i ni za ijedan od njih nije iznešena čak ni aluzija na eventualnu sumnju da su počinioci napada Srbi, pa čak ni od strane fantomske vlade Kosova pod predsedništvom premijera Bajrama Redžepija.

U utorak, 16. marta naveče, svi elektronski mediji prenose informaciju UNMIK-a da su se u Ibru utopila tri albanska dečaka uzrasta 10-12 godina, navodno, bežeći od Srba sa psima, koji su ih hteli linčovati. Iste večeri 2 grupe od po tridesetak naoružanih Albanaca napada srpske crkve u Prištini, slabo obezbeđene od UNMIK policije. Sve do sutradan, 17. marta u podne, stižu vesti koje govore samo o divljanjima malobrojnih grupa protiv kojih ne intervenišu ni UNMIK ni KFOR. U sredu 17. marta popodne počinju masovne demonstracije i neredi koje traju dva dana. Zvanični bilans tih nereda su 7 ubijenih Srba, 24 ubijena Albanca i jedan pripadnik KFOR-a, kao i 250 spaljenih srpskih kuća i 35 crkvi i manastira. Oko 4.000 Srba iz područja u kojima su bili manjinsko stanovništvo evakuisani su u enklave sa većinskim srpskim stanovništvom. Dva sela sa većinskim albanskim stanovništvom u srpskim enklavama takođe su evakuisana, ali nije objavljen tačan broj njihovih stanovnika.

Niko ne osporava činjenicu da su ubijeni albanski demonstranti pobijeni od trupa UNMIK-a i KFOR-a sa kojima su se masovno sukobljavali. Ti sukobi nisu bili radi odbrane srpske manjine u albanskom okruženju. UNMIK i KFOR razbijali su masovne demonstracije protiv okupatorske vlasti koju predstavljaju za sve stanovnike Kosova i ulagali su ogromne napore da gnev masa preusmere na prazne srpske kuće, crkve i manastire iz kojih su trupe UNMIK-ove policije i KFOR-a preventivno već iselile Srbe i evakuisale ih u srpske enklave na severu Kosova. Zvaničnici UNMIK-a i KFOR-a daju saopštenja u kojima na svaki način nerede pokušavaju da prikažu kao etnički srpsko-albanski sukob u kome oni samo »miroljubivo posreduju« i pokušavaju da na fantomsku kosovsku vladu Bajrama Redžepija prebace odgovornost što su dozvolili da dođe do »široke i orkestrirane zavere sa ciljem etničkog čišćenja Kosova, tj. pogroma protiv Srba«. Ta tobožnja »vlada« nema pod svojom upravom čak ni nikakav administrativni aparat, a da se i ne govori o policijskim ili vojnim snagama.

Šta se za to vreme dešava u Beogradu? Na vesti o »pogromu nad Srbima«, u sredu 17.03.

u 22:00 časova, stotinjak huligana u Nišu spaljuje džamiju, a nakon dva sata i 30 minuta isti scenario se ponavlja u Beogradu. Policija praktično nije ni pokušala da ih spreči, ali zato su veoma uspešno odbranili američku ambasadu na koju je napalo nekoliko stotina demonstranata. Širom Srbije desilo se pedesetak napada na albanske kuće i lokale, a u Vojvodini je napadnuta i zgrada mađarskog nacionalnog pozorišta. Manjinska vlada Vojislava Koštunice, formirana tek 3.marta, tj. dve nedelje ranije, svojski se potrudila da raspiri šovinističku histeriju u Srbiji. Vlada je zajedno sa Crkvom i svim parlamentarnim strankama pozvala na masovne demonstracije 19. marta. Svi zajedno uspeli su da okupe jedva 10.000 (deset hiljada) učesnika, mada su iz svih škola đaci organizovano dovođeni sa nastave. Suludo spaljivanje džamija i šovinistički izgredi šokirali su Srbe. Režim Slobodana Miloševića raspirivao je šovinističku histeriju, ali ju je i kontrolisao i u Srbiji se nikada pre nije desilo ništa slično. Srbija danas ima vladu koja je sama histerična i nije u stanju da kontroliše ni samu sebe. Nakon par dana histerije i bleferskog zveckanja oružjem, ta vlada je zatražila masovno pojačanje trupa KFOR-a na Kosovu i bezuslovno produženje njihovog mandata.

U naredne dve nedelje nakon nemira na Kosovu, sve parlamentarne partije na Kosovu i u Srbiji osudile su nasilje i jedan broj počinioca nasilja pohapšen je i u Srbiji i na Kosovu. Gradske skupštine Beograde i Niša obećale su pomoć u obnovi spaljenih džamija, a kosovska vlada osnovala je fond za obnovu kuća i hramova spaljenih u nemirima. Istraga o organizatorima i inspiratorima nasilja tapka u mestu i verovatno će tako i ostati. Navešćemo nekoliko indikativnih izjava o karakteru ovih događaja.

Direktor televizijske stanice u Kosovskoj Mitrovici, Nedžmedin Spahiu, izjavio je 21. marta: »Čini mi se da iza ovih događaja stoje lopovi, a najviše međunarodni lopovi. Cilj je da se to prikaže kao međuetnički sukob, a ne kao proces protiv jedne loše administracije, kako bi se prikrivala krađa, jer se jako mnogo para pokralo.« Izjava Petera Strucka, nemačkog ministra odbrane, sasvim je nedvosmislena u definisanju sukobljenih strana u ovim nemirima. On je 21.marta oštro upozorio Oslobodilačku vojsku Kosova da će se pripadnici međunarodnih vojnih snaga na Kosovu braniti svim raspoloživim sredstvima ukoliko se desi da ponovo budu napadnuti. Premijer privremene vlade Kosova, Bajram Redžepi, na zahteve zvaničnika EU da objavi podatke o organizatorima nasilja, 24. marta, odgovorio je: »Osim devet ministara u Vladi, ja nemam nikakvu službu koja bi se bavila takvom vrstom podataka. UNMIK ima službe koje se time bave i oni trebaju i mogu da daju odgovore.«

Ovako detaljan opis događaja potreban je da bi jasnije sagledali mehanizam provokacije »etničkih sukoba« na delu. Ovaj put, svrha provokacije bila je utemeljenje odluke o trajnom »međunarodnom« (čitaj USA) protektoratu nad Kosovom uz lojalnu saradnju beogradske vlade i razbijanje svih iluzija o mogućnosti nezavisnosti Kosova kod Albanaca. Nakon udarca koji su pretenzije USA imperijalizma za uspostavljanje svog svetskog protektorata dobile u Španiji sa rušenjem Aznarove vlade, Bušova administracija užurbano utvrđuje svoje prisustvo na Kosovu i u centralnoj i Istočnoj Evropi. Otuda njen mnogo blagonakloniji i tolerantniji odnos prema novoj vladi, nego što je to odnos njenih evropskih saveznika u NATO-u prema toj vladi.

Prilikom formiranja vlade, Koštunica je kao deo vladinog programa prezentirao plan kantonizacije Kosova pod međunarodnim tutorstvom po uzoru na Bosnu posle Dejtonskog sporazuma. Suočen sa svakodnevnim štrajkovima i protestima radnika protiv privatizacije i »tranzicije«, on pokušava da ponovi manevar Slobodana Miloševića iz 80-tih i 90-tih godina i da masovnu mobilizaciju radnika blokira šovinističkim talambasima. Teško je reći da li je on svesan opasnosti da takva kantonizacija Kosova otvara stalnu pretnju daljnje destabilizacije Srbije i njene daljnje kantonizacije pod međunarodnim tutorstvom. No, takva opasnost je latentna i pojačana je jačanjem centrifugalnih i separatističkih snaga u Sandžaku i u Vojvodini.

Oslanjajući se na lokalne »nacionalne« nomenklature, imperijalizam je nametnuo narodima bivše Jugoslavije rat i razbijanje Jugoslavije na 6 nakaznih državica bez ikakvog nacionalnog suvereniteta. Rat i nacionalne podele bili su sredstva kojim je blokirana odbrambena mobilizacija jugoslovenskih radnika protiv šok terapije MMF i kojim je uspostavljen direktan protektorat USA imperijalizma u Bosni i na Kosovu. Kao i u celom svetu, USA imperijalizam i na Balkanu brutalno potiskuje evropske imperijalizme. Dejtonski sporazum 1995. i okupacija Bosne prvi su njegov veliki korak u uspostavljanju balkanskog protektorata. Naredne dve godine, vlade USA su slavile Miloševića kao garanta mira i bezbednosti na Balkanu, da bi ga u martu 1998. gurnule u vojnu ofanzivu na Kosovu, na isti način na koji su ga gurnuli u rat protiv Slovenije i Hrvatske 1991. godine. Razuzdani teror Miloševićevog režima protiv kosovskih Albanaca potom su iskoristili kao pretekst za NATO bombardovanje treće Jugoslavije i za okupaciju Kosova.

Nesumnjivo da je imperijalizam u bivšoj Jugoslaviji zloupotrebio nacionalne aspiracije masa na pravo za samoopredeljenje. Jednako kao što je zloupotrebio i kršenja ljudskih i demokratskih prava i sloboda pod režimom Sadama Huseina u Iraku, ili pod talibanskim režimom u Avganistanu. Nesporno je i to da se nacionalno pitanje na Balkanu ne može rešiti formiranjem patuljastih nacionalnih državica i da se može rešiti samo u okviru balkanske socijalističke federacije. Borba za balkansku socijalističku federaciju nije moguća bez jedinstvene organizacije balkanskih naroda i radnika, a takvu organizaciju moguće je graditi samo uz potpuno uzajamno poverenje i poštovanje među narodima, dakle samo uz dosledno priznavanje prava na naroda na samoopredeljenje. Masama se ne može govoriti da nacionalna prava i slobode treba da sačekaju pobedu proleterske revolucije da bi doživele svoj procvat, onako kako je to KP Francuske govorila alžirskoj KP u toku oslobodilačkog rata. Boljševici su izgradili sovjetsku federaciju priznajući pravo na samoopredeljenje, a ne odlažući to priznavanje za fazu posle revolucije. Trocki je to briljantno konstatovao u svojoj kritici »austromarksizma« i njegovog »prava na kulturnu autonomiju«. Jedini način da se danas na Balkanu vodi zajednička borba protiv imperijalističke kolonizacije jeste uzajamno priznavanje i poštovanje prava naroda na samoopredeljenje. Bez tog elementa, radnička borba protiv privatizacije i za odbranu preostalih tekovina ostaje izolovana u nacionalne okvire. Bez tog elementa, mnogo je teže demaskirati ulogu »nacionalističkih« vlada današnjih balkanskih državica kao agenata imperijalističke kolonizacije. Sve parlamentarne političke »partije« u svim tim državicama danas su saglasne s tim da je mir na Balkanu moguć samo pod imperijalističkim tutorstvom.

Ni jednoj srpskoj, albanskoj itd… parlamentarnoj »partiji« i ne pada na pamet da zahteva povlačenje imperijalističkih okupacionih trupa. Taj zahtev je danas moguće formulisati i artikulisati samo pod uslovom doslednog uzajamnog priznavanja i poštovanja prava naroda na samoopredeljenje. Versajska buržoaska Jugoslavija raspala se za nedelju dana nakon Hitlerovog napada na nju. Socijalistička federativna Jugoslavija stvorena je upravo zahvaljujući demokratskom nacionalnom programu KPJ, programu koji je razvijen za više od pola veka klasnih borbi i razvoja radničkog pokreta na Balkanu. Izuzetne okolnosti klasne borbe prinudile su staljiniziranu KPJ na raskid sa imperijalizmom i lokalnom buržoazijom. Federalnoj ustavotvornoj skupštini 1946. godine predhodile su ustavotvorne skupštine svih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije.

Srpski i albanski nacionalni interes danas je bezuslovno priznavanje prava Kosova na samopredelenje do otcepljenja upravo iz Beograda. To je jedini način na koji i srpski i albanski i svi balkanski narodi mogu otvoriti perspektivu svojim zajedničkim težnjama za mirom i nacionalnim suverenitetom i odupreti se imperijalističkoj kolonizaciji i protektoratu. Nijedan balkanski narod ne može ostvariti svoju slobodu i nezavisnost izolovano od drugih naroda Balkana i Evrope. Za mladu Srpsku socijaldemokratsku partiju sa početka 20 veka nije bilo nikakve dileme da je Kosovo albanska teritorija i da je balkanska socijalistička federacija jedino moguće rešenje za balkanske narode. Da podsetimo: ta partija je jedna od malobrojnih koja je u Drugoj Internacionali vodila doslednu politiku protiv rata i zajedno sa boljševicima i bugarskim tešnjacima (leva frakcija bugarske socijaldemokratske partije Druge Internacionale) glasala u parlamentu protiv ratnih kredita i onda kada je bilo jasno da će Srbija biti napadnuta od Austrougarske. Ta tradicija ostala je živa u KPJ i nakon njene staljinizacije i živela je sve do 1948. i blokade Jugoslavije od strane Kominforma, blokade koja je istovremeno bila i blokiranje razvoja ka balkanskoj federaciji. Do 1948. godine u KPJ se jasno podrazumevalo da će Kosovo u okviru balkanske federacije biti pripojeno albanskoj republici u okviru te federacije. Ta tradicija ugušena je tek posle 1948. sa konstituisanjem Titove birokratske diktature i sa gušenjem svih demokratskih prava i sloboda svih naroda bivše jugoslovenske federacije, a naročito prava albanske manjine. Naš zadatak, zadatak svih balkanskih nezavisnih radničkih snaga jeste da tu tradiciju obnovimo u svakodnevnoj borbi za odbranu i proširenje preostalih tekovina balkanskih radnika i naroda, u svakodnevnoj borbi protiv privatizacije i kolonizacije, za pravo na rad, na život, na slobodno i nezavisno organizovanje, na nacionalni suverenitet.

Antiustavnoj privatizaciji u Srbiji i Crnoj Gori, privatizaciji koju je otpočeo režim Slobodana Miloševića a intenzivirale je vlada »demokratske« opozicije koja je nasledila Miloševića, priključila se privatizacija koju su poslednjih meseci na Kosovu počele da provode okupacione vlasti. I zbog toga je u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu pitanje Ustavotvorne skupštine (Konstituante) jedno od centralnih političkih pitanja.

Nijedna od današnjih parlamentarnih partija i grupacija neće i ne može otvoriti perspektivu obnavljanja demokratskih tradicija radničkog pokreta Balkana. Sve te partije predstavljaju kontinuitet staljinoidnog totalitarizma, nastale su raspadom aparata tog totalitarizma i formirane u saradnji sa preostalim jezgrom tog aparata pod kontrolom imperijalizma. One su oruđe imperijalizma za razaranje tekovina i novo kolonijalističko porobljavanje naroda, kako na Balkanu, tako i u Evropi i celom svetu. Te partije su kriminalizovane klike koje imperijalizam održava u uzajamnom rivalitetu da bi ih lakše i efikasnije kontrolisao. Najveći uspeh imperijalizma posle sloma staljinizma jeste upravo u tome što mu je pomoću takvih partija uspelo da blokira izgradnju masovnih nezavisnih radničkih partija u Istočnoj i Centralnoj Evropi.

Beograd, marta 2004. godine