Nužnost i aktuelnost revolucije

26. novembra 2012.

Dopadalo se to kome ili ne dopadalo, priznavalo se to ili ne priznavalo, Oktobarska revolucija i njene posledice, efekti i tekovine presudno su uticali na istoriju celokupnog čovečanstva ne samo od 1917. pa do kraja prošlog veka nego i dan-danas itekako i posredno i neposredno utiču na živote milijardi ljudi na planeti zemlji. Sve, i današnje, političke snage i revolucije i kontrarevolucije formirane su u odnosu na nju i oko nje i oko pitanja koja je ona postavljala i postavlja i danas. Sve najvažnije socijalne i političke tekovine svetske radničke klase i naroda osvojene su upravo na moćnom svetskom talasu klasne i nacionalno-oslobodilačke borbe pokrenutom Oktobarskom revolucijom.

Lav Trocki je, uz Lenjina, bio najznačajniji učesnik, vođa i teoretičar te revolucije i do kraja svog života branio je nju i njene tekovine i od spoljašnje imperijalističke i od unutrašnje birokratske kontrarevolucije. U toj borbi na braniku revolucije je podmuklo i brutalno ubijen rukom Staljinovog agenta, avgusta 1940 godine.

Staljinu je fizičkim istrebljenjem revolucionarnog jezgra boljševičke partije i Kominterne, ubistvom Trockog i još mnogim, ranijim i kasnijim, pojedinačnim i masovnim, ubistvima revolucionarnih marksista, vođa revolucionarne proleterske avangarde i kadrova IV Internacionale, uspelo da privremeno obezglavi svetski radnički pokret i nametne mu svoju višedecenijsku političku kontrolu posredstvom svog međunarodnog birokratskog političkog aparata, čiji ostaci nisu nestali sa zakonomernom eksplozijom tog aparata u svetskoj klasnoj borbi, nego su, zajedno sa birokratskim aparatima čije poreklo je u nekadašnjoj II internacionali, nastavili politiku klasne saradnje i spašavanja kapitalističkog poretka od pretnje proleteerske revolucije.

Malobrojni preživeli marksistički revolucionari nastavili su Trockijevu borbu za odbranu kontinuiteta boljševizma, borbu čije najvažnije delo je bila izgradnja IV Internacionale, revolucionarne avangarde čiji glavni programski cilj, formulisan od Trockog u Programu prelaska, je rešenje krize političkog vođstva svetskog proletarijata, krize na koju se, u krajnjem, svodi celokupna kriza čovečanstva u epohi imerijalizma. Svoju borbu oni su morali voditi ne samo protiv imperijalizma, staljinizma i socijaldemokratske birokratije, nego i protiv revizionističkog centrističkog i prostaljinističkog centrističkog likvidatorstva unutar same IV Internacionale, pablističkog likvidatorstva koje je u svojoj politici kapitulacije pred staljinizmom birokratski dekretovalo sekcijama IV Internacionale da se samoraspuste i da njihovi aktivisti pojedinačno pristupe staljinističkim “komunističkim” partijama kao njihova “reformistička leva krila”. Taj kapitulantski centrizam izazvao je dubok i težak rascep u mladoj i posle drugog svetskog rata tek obnovljenoj IV Internacionali i marksistički revolucionari su morali ponovo da se bore za njenu obnovu i odbranu njenog programa – programa jedinstvenog klasnog fronta i klasne nezavisnosti proletarijata.

Toj odlučnoj i nepomirljivoj borbi boljševika-lenjinista, marksističkih revolucionara, trebalo je 53 godine posle Trockijeve smrti  i 41 godina nakon likvidatorskog pablističkog rascepa 1952. da bi bila konačno krunisana ponovnom objavom obnovljene IV Internacionale u 1993. godini, sa sekcijama i grupama u preko 50 zemalja na 5 kontinenata, odlučno ujedinjenim pod marksističkom zastavom klasne borbe i proleterske revolucije.

Program IV Internacionale je program kontinuiteta borbe za svetsku proletersku revoluciju i njenog najvećeg svetsko-istorijskog prodora sa ruskom revolucijom 1917. i poraženom evropskom proleterskom revolucijom u godinama i decenijama posle nje. Taj program danas je aktuelniji nego ikada.

Pitanja rata ili mira, blagostanja ili bede, gladi i boleština, obrazovanja i naučne i kulturne izgradnje ili planskog masovnog zaglupljivanja, napredovanja ili nazadovanja u svladavanju prirode i u sopstvenoj društvenoj i političkoj organizaciji, prate ljudsku civilizaciju od njenih prvih dana, a u najoštrijem i najbrutalnijem obliku se postavljaju upravo danas – na najvišem stupnju njenog dosadašnjeg socijalnog, ekonomskog i kulturnog razvitka – u epohi imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma, epohi u kojoj je šačica krupnih svetskih privatnih vlasnika u nekoliko bogatih država, viševekovnom pljačkom i otimačinom, dograbila u svoje ruke lavovski deo dostignuća celokupnog dosadašnjog istorijskog razvitka čovečanstva i lavovski deo svetske ekonomske i političke moći i održavaju i šire svoj posed po svaku cenu – stalnim ratovima i stalnim krizama, razaranjima proizvodnih snaga, ljudi i dobara, i razaranjima svekolike ljudske kulture.

Današnjim svetom vlada ista socijalna klasa, svetska imperijalistička buržoazija, i isti njen socijalni i ekonomski, a dobrim delom i politički, poredak koji su njim vladali i u predvečerje prvog svetskog rata, ali u veoma izmenjenim konstelacijama i odnosima snaga između svojih raznih nacionalnih grupa i prema svetskom radničkom pokretu. Stožer i štab svetskog imperijalizma je konačno iz Evrope prešao u SAD, danas nepobitno dominantnu svetsku imperijalističku silu koja teži ka tome da celu planetu i sve njene narode pokori svojim svetskim imperijalnim protektoratom i ceo svet pretvori u svoju koloniju.

Proleterska revolucija je jedina šansa ljudskom rodu da se spasi propadanja u varvarstvu koje mu sve surovije nameće svetski imperijalizam sa njegovim stalnim krizama i ratovima. Parola Roze Luksemburg “Socijalizam ili varvarstvo!” aktuelnija je više nego ikad.

Oni kojima nisu dostupne publikacije IV Internacionale mogu se o njima obavestiti na više jezičnom sajtu IV internacionale na internet adresi:
http://quatrieme-internationale.org/?lang=en

Tekst koji ovde prezentiramo i koji sledi dalje ispod pod naslovom “U odbranu revolucije” je transkript jednog Trockijevog predavanja kopenhagenškim socijaldemokratskim studentima, održanog u novembru 1932. godine, 17 godine posle Oktobra, 3 godine nakon njegovog proterivanja iz SSSR-a i nekoliko meseci pre dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj i užasnog i sramnog poraza bez prave borbe nemačkog proletarijata do koga je dovela Staljinova birokratija. Trocki u tom predavanju maestralno sažima ključne probleme savremene epohe i revolucije i svoje uvide u njih, uvide ostvarene u 35 godina njegovih istraživanja i njegove revolucionarne borbe i izražene u hiljadama i hiljadama stranica agitacionih, publicističkih i naučno-teoretskih spisa.

*

*          *

U odbranu revolucije

Prvi put sam posetio Kopenhagen u vreme internacionalnog socijalističkog kongresa i tada poneo sa sobom najbolje uspomene o vašem gradu. No, to je bilo pre skoro četvrt veka i od tada se u Bletu i u fjordovima voda mnogo puta promenila. Ali, ne samo voda. Rat je starom evropskom kontinentu slomio kičmu. Evropskim rekama i morima proteklo je ne manje ljudske krvi. Čovečanstvo, naročito njegov evropski deo, prošlo je kroz teška iskušenja i postalo je sumornije i grublje. Sve vrste borbe postale su surovije. Svet je ušao u epohu velikog preloma. Njegova ekstremna ispoljavanja su rat i revolucija.

Pre nego pređem na temu mog predavanja – na revoluciju – smatram svojim dugom da izrazim moju zahvalnost organizatorima ovog skupa, Kopenhagenškoj organizaciji socijaldemokratskih studenata. Činim to kao politički protivnik. Moje predavanje ima naučno-istorijske, a ne političke ciljeve. Podvlačim to odmah na početku. Međutim, nemoguće je govoriti o revoluciji iz koje je nastala Sovjetska republika, a da se ne zauzme neka politička pozicija. Kao predavač, ja stojim pod onom istom zastavom pod kojom sam stajao i kao učesnik revolucionarnih zbivanja.

Boljševička partija je pre rata pripadala internacionalnoj socijaldemokratiji. Glasanje nemačke socijaldemokratije za ratne kredite 4. avgusta 1914. jednom za svagda pokopalo je taj savez i otvorilo eru neprekidne i nepomirljive borbe boljševizma protiv socijaldemokratije. Znači li to da je organizator ovog skupa pogrešio time što me pozvao kao predavača? O tome će auditorijum moći da presudi tek posle mog predavanja. U opravdanje moje odluke da prihvatim njihov poziv da održim predavanje o ruskoj revoluciji, dozvoliću sebi da ukažem na to da je ruska revolucija tokom 35 godina mog političkog života bila u praktičnom i teorijskom središtu mojih interesa i mog delovanja. Četiri godine mog boravka u Turskoj bile su posvećene uglavnom istorijskoj elaboraciji problema ruske revolucije. Možda mi to daje izvesno pravo da se nadam da će mi uspeti da pomognem ne samo prijateljima i istomišljenicima, nego i protivnicima da bolje shvate neke karakteristike te revolucije koje su ranije izmicale njihovoj pažnji. U svakom slučaju, zadatak mog predavanja je da pomogne u razumevanju. Nemam nameru ni da propagiram ni da pozivam na revoluciju, nego želim da je objasnim.

Ne znam da li na skandinavskom Olimpu postoji neka posebna boginja pobune. Teško da postoji! U svakom slučaju, danas je nećemo slaviti. Naše predavanje biće pod znamenjem Saotre, stare boginje saznanja. Bez obzira na strasnu dramatiku revolucije kao živog zbivanja, trudićemo se da joj priđemo sa bestrašćem anatoma. Ako to predavanje učini suvoparnijim, slušaoci bi mogli i to da uzmu u obzir.

Objektivni i subjektivni faktori revolucije

Počnimo sa nekoliko elementarnih socioloških smernica, koje su vam nesumnjivo poznate, ali koje treba osvežiti u pamćenju pri pristupanju tako složenoj pojavi kakva je revolucija.

Ljudsko društvo je istorijski nastala saradnja u borbi za egzistenciju i obezbeđenje opstanka generacija. Karakter društva određuje se karakterom njegove privrede. Karakter privrede određuje se karakterom sredstava za rad.

Svakoj velikoj epohi u razvitku proizvodnih snaga odgovara određen socijalni režim. Svaki socijalni režim do sada obezbeđivao je ogromne privilegije vladajućoj klasi.

Već iz ovoga što rečeno jasno je da socijalni režimi nisu večni. Oni nastaju istorijski a potom postaju prepreka daljem napretku. Sve što nastane vredno je i da propadne.

Međutim, nijedna vladajuća klasa nije se povukla mirno i dobrovoljno. U pitanjima života i smrti, argumenti uma nikada nisu zamenili argumente nasilja. To može biti tužno, ali je tako. Svet nismo stvorili mi. Ne preostaje nam drugo, nego da mu pristupamo takvom kakav je.

Revolucija, dakle, znači promenu socijalnog režima. Ona predaje vlast iz ruku jedne klase koja se iscrpila u ruke druge klase koja je u usponu. Ustanak je najkritičniji i najoštriji momenat u borbi dve klase za vlast. Ustanak može dovesti do uspostavljanja novog socijalnog režima samo u slučaju stvarne pobede revolucije – tj. ako se oslanja na naprednu klasu koja je sposobna da oko sebe ujedini pretežnu većinu naroda.

Za razliku od prirodno-istorijskih procesa, revolucija se izvodi od strane ljudi i preko ljudi. Ali, i u revoluciji ljudi deluju pod uticajem socijalnih okolnosti koje oni nisu slobodno izabrali nego su ih nasledili od prošlosti i koje im imperativno određuju put. Upravo zato i samo zato, revolucije jesu zakonomerne i legitimne.

Ljudska svest ne odražava pasivno objektivne uslove. Ona na njih reaguje aktivno. U izvesnim momentima, ta reakcija poprima napet i strasan masovni karakter. Ruše se barijere prava i vlasti. Aktivna intervencija masa u istorijska zbivanja je suštinski i najvažniji elemenat revolucije.

Ali, i najburnija aktivnost masa može ostati u stadijumu demonstracija i ne dostići nivo revolucije. Do rušenja vlasti jedne i uspostavljanja vlasti druge klase mora voditi ustanak masa. Tek onda imamo izvedenu revoluciju. Ustanak masa nije nikakav izolovan poduhvat koji se može izazvati proizvoljno. On predstavlja jedan objektivno uslovljen element u razvoju revolucije, isto kao što i revolucija predstavlja jedan objektivno uslovljen proces u razvitku društva. Kada su se stekli uslovi za ustanak, ne može se čekati pasivno i otvorenih usta: i u ljudskim stvarima, kako to kaže Šekspir, postoje plime i oseke.

Da bi srušila preživeli socijalni poredak, napredna klasa mora znati da je kucnuo njen čas i postaviti sebi zadatak osvajanja vlasti. To postavlja pitanje svesne revolucionarne akcije koja predviđanja i procene ujedinjuje sa voljom i hrabrošću. Drugim rečima, to postavlja pitanje polja akcije partije.

Revolucionarna partija objedinjuje u sebi avangardu napredne klase. Pobeda proleterske revolucije je nemoguća bez partije koja je sposobna da se orijentiše u svakoj situaciji, da procenjuje tok i ritam događaja i da pravovremeno osvaja svest masa. Takav je uzajamni  odnos između objektivnih i subjektivnih faktora revolucije i ustanka.

Međuprimedba

Kao što znate, oponenti u polemikama – naročito u teologiji – često običavaju da pokušaju da diskredituju naučne istine time što ih dovode do apsurda. Taj metod se i u logici zove reductio ad absurdum. Mi ćemo pokušati da krenemo suprotnim putem: tj. uzećemo jedan apsurd za polaznu tačku da bi se što sigurnije približili istini. A kada se radi o revoluciji, ne može se potužiti na nedostatak svakojakih apsurda. Uzmimo jedan od najsvežijih i najdrastičnijih.

Italijanski pisac Malaparte, neka vrsta fašističkog teoretičara – ima i takvih – nedavno je objavio jednu knjigu o tehnici državnog udara. Samo se po sebi razume da taj pisac ne mali broj stranica svog “istraživanja” posvećuje oktobarskom prevratu.

Za razliku od “Lenjinove strategije”, koja je uvek povezana sa socijalnim i političkim uslovima Rusije iz 1917. godine, “Trockijeva taktika”, po Malapartinim rečima, “naprotiv, nije povezana sa opštim uslovima zemlje”. To je glavna ideja te knjige! Malaparte prisiljava Lenjina i Trockog da na stranicama njegove knjige vode brojne fiktivne dijaloge, u kojima oba sagovornika pokazuju onoliko dubine duha sa koliko je priroda obdarila jednog Malapartea. Na Lenjinova razmatranja o socijalnim i političkim pretpostavkama prevrata, Malaparte daje svom imaginarnom Trockom da odgovori bukvalno sledeće: “Vaša strategija zahteva isuviše povoljnih uslova: pobuni ne treba ništa, ona je dovoljna sama sebi”. Upravo tako: “pobuni ne treba ništa”! To je onaj apsurd koji treba da nam pomogne da se primaknemo istini. Pisac uporno ponavlja da u Oktobru nije pobedila Lenjinova strategija, nego Trockijeva taktika. Ta taktika, po njegovim rečima, danas preti miru evropskih država. Citiram doslovno: “Lenjinova strategija ne predstavlja nikakvu neposrednu opasnost za evropske vlade. Aktuelna i stalna opasnost ostaje Trockijeva taktika.” Još konkretnije: “Postavite Poenkarea na mesto Kerenskog i boljševički državni udar iz oktobra 1917. će isto tako uspeti.” Teško je poverovati da je jedna takva knjiga prevedena na razne jezike i da je iko uzima ozbiljno.

Uzalud ćemo tražiti objašnjenje za to čemu uopšte Lenjinova, za istorijske uslove vezana, strategija, ako isti zadatak u svim situacijama može rešiti “Trockijeva taktika”. Ili za to zašto su tako retke uspešne revolucije, ako je za njihov uspeh dovoljno samo nekoliko tehničkih recepata?

“Dijalog” između Lenjina i Trockog koji montira ovaj fašistički pisac, i po smislu i po formi i od početka do kraja, je apsurdna izmišljotina. Ne malo takvih izmišljotina šire se svetom. Tako se, naprimer, pod mojim imenom u Madridu štampa knjiga La Vita del Lenjin (Lenjinov život) za koju sam ja podjednako malo odgovoran kao i za Malapartine taktičke recepte. Madridski nedeljnik Estampa preneo je iz tobožnje Trockijeve knjige o Lenjinu, već pre izlaska te knjige iz štampe, celo jedno poglavlje koje sadrži odvratna skrnjavljenja uspomene na čoveka koga sam poštovao i poštujem neuporedivo više nego ikoga od mojih savremenika.

No, prepustimo falsifikatore njihovoj sudbini. Stari Vilhelm Libkneht, otac nezaboravnog borca i heroja Karla Libknehta, volio je da kaže: “revolucionarni političar mora imati debelu kožu”. A “doktor Štokman” je svakome ko ima nameru da se suprotstavlja javnom mišljenju  još izražajnije preporučivao da nipošto ne oblači novu odeću. Imaćemo u vidu oba ta saveta i preći na naš dnevni red.

Postavljanje pitanja o Oktobarskoj revoluciji

Koja pitanja o Oktobarskoj revoluciji se postavljaju čoveku koji misli?

  1. Zašto i kako je došlo do te revolucije? Konkretnije: zašto je došlo do revolucije u jednoj od najzaostalijih zemalja Evrope?
  2. Šta je Oktobarska revolucija postigla?
  3. Je li se ona održala?

Na prvo pitanje – pitanje o uzrocima revolucije – već sada se može manje ili više iscrpno odgovoriti. Pokušao sam da to učinim u mojoj knjizi o istoriji revolucije. Ovde mogu da formulišem samo najvažnije zaključke. Činjenica da je proletarijat po prvi put došao na vlast u jednoj tako zaostaloj zemlji kakva je bila carska Rusija, samo je na prvi pogled misteriozna. U stvarnosti, ona je potpuno zakonomerna i moglo ju je se predvideti i bila je predviđena. Štaviše: upravo na predviđanju te činjenice, svesni marksisti su gradili svoju strategiju mnogo pre odlučujućih događaja.

Prvo i naopštije objašnjenje: Rusija jeste zaostala zemlja, ali je samo jedan deo svetske privrede, samo jedan elemenat svetskog kapitalističkog sistema. U ovom smislu, Lenjin je zagonetku ruske revolucije icrpio lapidarnom formulom: lanac je pukao na njegovoj najslabijoj karici.

Drastična ilustracija toga je: veliki rat, izazvan suprotnostima svetskog imperijalizma, uvukao je u svoj kovitlac zemlje vrlo različitih stupnjeva razvitka, ali je pred sve učesnike postavio iste zahteve. Jasno je da je teret rata morao biti posebno nepodnošljiv za najzaostaliju zemlju. Rusija je bila prinuđena da prva napusti bojno polje. Da bi se oslobodio rata, ruski narod je morao da sruši vladajuće klase. Tako je lanac rata prekinut na njegovoj najslabijoj karici.

Ali, rat nije nikakva elementarna katastrofa koja dolazi spolja nego je nastavak politike drugim sredstvima. U ratu se samo najdrastičnije ispoljavaju glavne tendencije imperijalističkog sistema “mirnog” perioda… Što su razvijenije svetske proizvodne snage, što je zaoštrenija svetska konkurencija, što su oštriji antagonizmi, što je besnija trka u naoružavanju, to je teže za slabije učesnike. Upravo zato se najpre slamaju zaostalije zemlje. Lanac svetskog kapitalizma uvek ima tendenciju da pukne na svojoj najslabijoj karici.

Ako bi zbog nekih vanrednih ili izuzetno nepovoljnih okolnosti – kao, naprimer, zbog pobedničke spoljnje intervencije ili zbog nepopravljive greške same sovjetske vlade – na ogromnoj sovjetskoj teritoriji vaskrsnuo ruski kapitalizam, sa njim bi odmah vaskrsnula i njegova istorijska slabost i on bi ubrzo opet postao žrtva onih istih protivrečnosti koje su ga dovele do eksplozije 1917. godine. Oktobarska revolucija ne bi mogla prizvati u život nikakve taktičke recepte da Rusija te recepte nije već nosila u svom telu. Na kraju krajeva, revolucionarna partija može pretendovati samo na ulogu akušera koji je prinuđen da pribegne carskom rezu.

Pojam istorijske zaostalosti

Može mi se prigovoriti: vaša opšta razmatranja mogu objasniti zašto je morala pretrpiti brodolom stara Rusija, zemlja u kojoj je jedan zaostali kapitalizam sa osiromašenim seljaštvom bio krunisan parazitskim plemstvom i trulom monarhijom. Ali, u jednačini sa lancem i njegovom najslabijom karikom još uvek nema odgovora na pravu zagonetku: kako je u zaostaloj zemlji mogla pobediti socijalistička revolucija? Istorija zna za mnogo primera propasti zemalja i kultura uz istovremeni slom starih klasa, a da za njih nije nađena nikakva progresivna zamena. Slom stare Rusije bi, na prvi pogled, pre morao da je pretvori u kapitalističku koloniju nego u socijalističku zemlju.

Ovaj prigovor je veoma interesantan. On nas vodi pravo u srce problema. No, on je ipak pogrešan i, da tako kažem, lišen je unutrašnjih proporcija. S jedne strane on polazi od preterane predstave u odnosu na zaostalost Rusije, a druge strane od teorijski pogrešne predstave u odnosu na fenomen istorijske zaostalosti uopšte.

Nasuprot anatomiji i fiziologiji, psihologija, individualna i kolektivna, odlikuje se izuzetnom receptivnošću. Prilagodljivost i gipkost su čovekovo aristokratsko preimućstvo u odnosu na njegove najbliže zoološke srodnike, majmune. Receptivna i prilagodljiva psiha daje, kao nužan uslov istorijskog napretka, takozvanim socijalnim organizmima – za razliku od pravih, tj. bioloških organizama – izuzetnu nepostojanost unutrašnje strukture. U razvitku nacija i država, naročito kapitalitičkih, nema ni jednoobraznosti ni ravnomernosti. Veoma različiti kulturni stupnjevi, pa čak i njihove krajnosti, zbližavaju se i objedinjuju ne retko u životu jedne iste zemlje.

Ne zaboravimo da je istorijska zaostalost jedan relativan pojam. Postoje zaostale i napredne zemlje i postoji pritisak naprednih zemalja na zaostale: za zaostale zemlje, uz njihovu tehniku, postoji nužnost da dostignu napredne, da preuzimaju njihovu nauku itd. Tako nastaje jedan kombinovani tip razvitka: crte zaostalosti idu zajedno sa poslednjim rečima svetske tehnike i svetskog mišljenja. Konačno, istorijski zaostale zemlje, da bi se otrgle svojoj zaostalosti, ponekad su prinuđene da preteknu napredne i isprednjače u odnosu na njih.

U ovom smislu, može se reći da je Oktobarska revolucija bila herojsko sredstvo Rusije za prevladavanje sopstvenog ekonomskog i kulturnog varvarstva.

Socijalna struktura predrevolucionarne Rusije

Sa ovih istorijsko-filosofskih, možda malo isuviše apstraktnih, uopštavanja, pređimo na to da ista ta pitanja postavimo u konkretnijoj formi, tj. u razmatranju živih ekonomskih činjenica. Zaostalost Rusije na početku 20. veka najjasnije se ispoljavala u neznatnom mestu koje je domaća industrija zauzimala u poređenju sa poljoprivredom, grad u poređenju sa selom, proletarijat u poređenju sa seljaštvom. U celini, to značu nisku produktivnost nacionalnog rada. Dovoljno je reći da je, u predvečerje rata, kada je carska Rusija dostigla vrhunac svog blagostanja, nacionalni dohodak bio 8 do 10 puta manji nego u Sjedinjenim američkim državama. To je brojni izraz veličine zaostalosti, ako se u odnosu na tu zaostalost uopšte može primeniti reč zaostalost.

Istovremeno, zakon kombinovanog razvitka u oblasti ekonomije ispoljavao se na svakom koraku u najprostijim i najsloženijim pojavama. Skoro sasvim bez drumskih saobraćajnica, Rusija je bila prinuđena da gradi železnice i razvija železnički saobraćaj. Ne prošavši kroz fazu zanatstva i manufaktura, Rusija je prešla direktno na velika mehanizirana preduzeća. Preskakanje međustupnjeva razvitka je sudbina zaostalih zemalja.

Dok je seljačka poljoprivreda često zaostajala na niovu 17. veka, ruska industrija bila je, ako ne po obimu onda po tipu, na nivou naprednih zemalja, a u ponekom pogledu ih je i prestizala. Dovoljno je reći da su džinovska preduzeća sa preko hiljadu radnika u Sjedinjenim državama zapošljavala manje od 18 % ukupnog broja zaposlenih, a u Rusiji, pak, preko 41 %. Ova činjenica teško se miri sa banalnom predstavom o ekonomskoj zaostalosti Rusije. Međutim, ona ne opovrgava tu zaostalost nego je dopunjuje dijalektički.

Isti protivrečni karakter imala je i klasna struktura zemlje. Finansijski kapital Evrope ubrzanim tempom je industrijalizovao rusku ekonomiju. Industrijska buržoazija je odmah poprimila velekapitalistički i antinarodni karakter. Uz to, strani akcionari su živeli izvan zemlje. Nasuprot tome, samo se po sebi razumelo da su radnici bili Rusi. Brojno slaba ruska buržoazija, bez ikakvih nacionalnih korena, tako se suočavača sa relativno snažnim proletarijatom sa jakim korenima u dubinama naroda.

Revolucionarnom karakteru proletarijata doprinosila je i činjenica da Rusija, upravo kao zaostala zemlja, uz prinudu da dostigne svoje konkurente, nije dospela dotle da razvije sopstveni, ni socijalni ni politički, konzervativizam. Za najkonzervativniju zemlju u Evropi, pa i u celom svetu, s pravom važi najstarija kapitalistička zemlja: Engleska. Zemlja koja je bila najslobodnija od konzervativizma bila je upravo Rusija. Mlad, svež i odlučan proletarijat Rusije ipak je činio samo malobrojnu manjinu nacije. Rezerve njegove revolucionarne snage bile su izvan samog proletarijata: u seljaštvu koje je živelo u polu-kmetstvu i u ugnjetenim nacijama.

Seljaštvo

Duboki temelj revolucije bilo je agrarno pitanje. Staro staleško-monarhističko kmetstvo bilo je dvostruko nepodnošljivije u uslovima nove kapitalističke eksploatacije. Seljaška obšćinska zemljišta činila su oko 140 miliona desjatina. Na trideset hiljada zemljišnih veleposednika, od kojih je svaki u proseku posedovao preko 2000 desjatina, otpadalo je ukupno 70 miliona dejatina, th. isto toliko koliko i na oko 10 miliona seljačkih porodica ili 50 miliona seoskog stanovništva, s tom razlikom što je najbolja zemlja pripadala veleposednicima. Ova statistika zemljišta bila je već gotov program seljačkog ustanka.

Plemić Boborkin pisao je 1917. godine komorniku Rodzjanku, predsedniku poslednje gradske dume: “Ja sam zemljoposednik i nikako mi ne ide u glavu da treba da ostanem bez moje zemlje, pa još zbog takvog neverovatnog cilja kao što je eksperiment socijalističkog učenja”. Ipak, revolucije imaju za zadatak da izvršavaju upravo ono što nikako ne ide u glave vladajućih klasa. U jesen 1917. skoro cela zemlja postala je poprište seljačkog ustanka. Od 642 okruga stare Rusije, 482. tj. 77 % bilo je zahvaćeno tim pokretom. Odsjaj seoskih požara osvetljavao je arenu ustanaka u gradovima. Ali – prigovorićete mi – seljački rat protiv veleposednika je jedan od klasičnih elemenata buržoaske, a nikako ne proleterske revolucije!

Sasvim tačno, odgovaram – tako je bilo u prošlosti. No, životna nesposobnost kapitalističkog društva u jednoj istorijski zaostaloj zemlji izrazila se upravo u tome što seljački ustanak nije gurao napred buržoaske klase Rusije nego, naprotiv, konačno ih je odbacio u tabor reakcije. Da ne bi propalo, seljaštvu nije preostalo ništa drugo nego da se priključi industrijskom proletarijatu. To revolucionarno ujedinjavanje dve ugnjetene klase Lenjin je genijalno predvideo i dalekovido ga pripremio. Da je buržoazija hrabro rešila agrarno pitanje, proletarijat Rusije sigurno ne bi osvojio vlast 1917. godine. Rođena prekasno, a prerano zapala u staračku nemoć, gramziva i plašljiva ruska buržoazija nije se usuđivala da digne ruku na feudalnu svojinu. Na taj način ona je dala snagu proletarijatu, a time i pravo da odlučuje o sudbini buržoaskog društva.

Dakle, da bi nastala sovjetska država bilo je neophodno sadejstvo dva faktora različitih istorijskih priroda: seljačkog rata, tj. pokreta koji je karakterističan za zoru buržoaskog razvitka, i proleterskog ustanka, tj. pokreta koji je objavljivao propast buržoaskog razvitka. U tome se sastoji kombinovani karakter ruske revolucije.

Kada se propne na zadnje noge i uspravi, seljački medved postaje strašan u svojoj jarosti. Ipak, on nije u stanju da svom gnevu da svestan izraz. Potreban mu je vođa. Po prvi put u svetskoj istoriji, ustaničko seljaštvo našlo je lojalnog vođu – u liku proletarijata. Četiri miliona industrijskih i transportnih radnika vodili su 100 milina seljaka. To je prirodan i neizbežan uzajamni odnos između proletarijata i seljaštva u revoluciji.

Nacionalno pitanje

Drugu revolucionarnu rezervu proletarijata obrazovale su ugnjetene nacije koje su takođe bile pretežno seljačke strukture. Sa istorijskom zaostalošću zemlje tesno je povezan ekstenzivni karakter razvitka države koja se kao masna mrlja širila od moskovskog centra ka periferiji. Ona je na istoku pokoravala još zaostalije narode da bi, oslonjena na njih, gušila razvijenije narode na zapadu. Na 70 miliona velikorusa, koji su činili glavnu masu stanovništva, pridodato je 90 miliona “inorodaca”.

Tako je nastala imperija u čijem je sastavu vladajuća nacija činila samo 43 % stanovništva, dok je ostalih 57 % otpadalo na nacije i nacionalnosti različitih kultura i obespravljenosti. Nacionalno tlačenje je u Rusiji bilo neuporedivo sirovije nego u okolnim državama i to ne samo sa onu stranu zapadne, nego i istočne granice. To je nacionalnom pitanju dalo ogromnu eksplozivnu snagu.

Ruska liberalna buržoazija ni u nacionalnom, kao i u agrarnom, pitanju nije htela da ide dalje od izvesnih ublažavanja režima ugnjetavanja i nasilja. “Demokratske” vlade Miljukova i Kerenskog, vlade koje su izražavale interese velikoruske buržoazije i birokratije, potrudile su se za 8 meseci svog postojanja da nezadovoljnim narodima jasno objave: osvojićete ono što otmete silom.

Neizbežnost razvoja centrifugalnih nacionalnih pokreta Lenjin je veoma rano uzeo u obzir. Boljševička partija se godinama odlučno borila za pravo nacija na samoopredeljenje, tj. za pravo na potpuno državno izdvajanje i osamostaljenje. Samo tom hrabrom politikom u nacionalnom pitanju, ruski proletarijat je postepeno mogao steći poverenje ugnjetenih naroda. Nacionalni oslobodilački pokret, kao i agrarni pokret, prinudno su se okrenuli protiv oficijelne demokratije, jačali su proletatarijat i slili se u maticu Oktobarskog prevrata.

Permanentna revolucija

Tako se postepeno razjašnjava zagonetka proleterskog prevrata u jednoj istorijski zaostaloj zemlji. Marksistički revolucionari su dugo pre revolucionarnih događaja predvideli tok revolucije i istorijsku ulogu mladog ruskog proletarijata u njoj. Dozvolite mi da ovde navedem jedan odlomak jednog mog sopstvenog rada o 1905. godini:

„Moguće je da proletarijat dođe na vlast pre u jednoj ekonomski zaostaloj zemlji, nego u nekoj kapitalistički naprednoj… Po našem mišljenju, ruska revolucija će ostvariti uslove u kojima vlast može da pređe u ruke proletarijata (a u slučaju pobede revolucije, ona to mora učiniti), pre nego što političari buržoaskog liberalizma dobiju priliku da razmahnu svoj državnički genij…

Sudbina najelementarnijih interesa seljaštva… najtešnje je povezana sa sudbinom revolucije u celini, tj. sa sudbinom proletarijata. Proletarijat na vlasti će se pred seljaštvom pojaviti kao oslobodilačka klasa…

Proletarijat će ući u vladu kao revolucionarni prestavnik nacije, kao prihvaćeni narodni vođ u borbi protiv apsolutizma i varvarstva kmetstva…

Proleterski režim mora od početka preuzeti rešavanje agrarnog pitanja od koga zavisi sudbina ogromnih masa stanovništva Rusije.”

Dozvolio sam sebi da navedem ovaj citat kao dokaz za to da teorija Oktobarskog prevrata koju danas izlažem nije bila nikakva tekuća improvizacija i nije naknadno iskonstruisana pod pritiskom događaja. Ne, ona je Oktobarskom prevratu predhodila u formi političke prognoze. Složićete se da teorije uopšte imaju vrednosti samo utoliko ukoliko predviđaju tok razvitka i pomažu da se na njega svrsishodno utiče. Generalno, u tome je neprocenjivi značaj marksizma kao oruđa društvenog i istorijskog orijentiranja. Žalim što mi uski okviri ovog predavanja ne dozvoljavaju da navedeni citat znatno proširim. Zato ću se zadovoljiti jednim kratkim rezimeom mog spisa iz 1905. godine.

„Po svojim neposrednim zadacima, ruska revolucija je buržoaska revolucija. No, ruska buržoazija je antirevolucionarna. Stoga je pobeda revolucija moguća samo kao pobeda proletarijata. A pobednički proletarijat neće ostati na programu buržoaske demokratije nego će preći ka programu socijalizma. Ruska revolucija će postati prva etapa svetske socijalističke revolucije.”

to je bila teorija permanentne revolucije koju sam formulisao 1905. godine i koja je, pod etiketom “trockizma”, bila izložena najoštrijoj kritici. Tačnije: to je bio samo jedan deo te teorije. Drugi deo, danas posebno aktuelan, glasi:

„Današnje proizvodne snage odavno su prerasle nacionalne granice. Socijalističko društvo se ne može ostvariti u nacionalnim granicama. Ma koliko značajni bili ekonomski uspesi jedne izolovane radničke države, program ‘socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji’ je reakcionarna sitnoburžoaska utopija. Samo evropska. a onda svetska federacija socijalističkih republika mogu biti arena harmoničnog socijalističkog društva.”

Danas, nakon ispitivanja i provere događajima, vidim još manje razloga da se odreknem te teorije.

Boljševizam

Da li je, posle svega rečenog, još vredno truda prisećati se fašističkog pisca Malapartea, koji mi pripisuje taktiku koja je navodno nezavisna od strategije i svodi se na tehničke recepte za pobunu koji su uvek i na svim meridijanima primenjivi. Dobro je bar to da ime ovog nesrećnog teoretičara lako razlikuje od uspešnih praktičara državnog udara, pa nema rizika da se Malaparte pobrka sa Bonaparte.

Bez oružanog ustanka od 7. novembra 1917 ne bi bilo sovjetske države. Međutim, sam taj ustanak nije pao s neba. Za njega je bio nužan niz istorijskih pretpostavki:

  1. Trulost starih vladajućih klasa, plemstva, monarhije, birokratije.
  2. Politička slabost buržoazije koja nije imala korena u narodnim masama.
  3. Revolucionarni karakter seljačkog pitanja.
  4. Revolucionarni karakter proletarijata ugnjetenih nacija.
  5. Značajna socijalna težina proletarijata. Ovim organskim pretpostavkama moraju se dodati još važni konjunkturalni uslovi:
  6. Revolucija od 1905. bila je velika škola ili, prema Lenjinovom izrazu, „generalna proba“ revolucije od 1917. Dovoljno je reći da su sovjeti, kao nezamenjiva organizaciona forma proleterskog jedinstvenog fronta po prvi put izgrađeni 1905. godine.
  7. Imperijalistički rat zaoštrava sve suprotnosti, čupa mase iz stanje njihove nepokretnosti i time priprema grandiozne razmere katastrofe. Ipak, svi ovi uslovi su potpuno dovoljni za izbijanje revolucije, ali su bili nedovoljni i za pobedu proletarijata u revoluciji. Za tu pobedu bio je nužan još jedan uslov:
  8. Boljševička partija.

To što sam ove preduslove nabrajao takvim redosledom da je ovaj uslov došao na kraj, samo je zbog toga što to odgovara logičkoj konsekventnosti, a ne zbog toga što toj partiji pridajem poslednje mesto po značaju.

Ne, daleko sam od svake takve pomisli. Liberalna buržoazija može prigrabiti vlast i ne retko je to i učinila u rezultatu borbi u kojima i nije sudelovala: ona naprosto ima i sjajno razvijene organe za grabljenje. No, radne mase su u drugačijem položaju. Njih se navikava da daju, a ne da uzimaju. One rade, trpe kod god je to moguće, nadaju se, gube strpljenje, bune se, bore se, umiru, donose pobede drugima, bivaju varane, padaju u malodušnost, ponovo povijaju vrat, ponovo rade. To je istorija radnih masa u svim režimima. Da bi čvrsto i sigurno uzeo vlast u svoje ruke, proletarijatu je potrebna partija koja daleko nadmašuje sve druge partije jasnošću svoje misli i revolucionarnom odlučnošću.

Partija boljševika, često i potpuno opravdano opisivana kao najrevolucionarnija partija u istoriji čovečanstva, bila je kondenzovana suština novije istorije Rusije, svega onoga što je u njoj bilo živo i dinamično. Štaviše, revolucioarne tendencije evropskog i svetskog razvitka našle su svoj trenutno najpotpuniji izraz u ruskom boljševizmu. Rušenje carizma davno je postalo preduslov za razvitak privrede i kulture. Ali, za rešenje tog zadatka nedostajalo je snaga. Buržoazija se plašila revolucije. Inteligencija je pokušala da podigne seljaštvo. Nesposoban da uopšti sopstene nevolje i ciljeve, mužik se oglušio o taj poziv. Inteligencija se naoružala dinamitom. Cela jedna generacija sagorela je u toj borbi.

1. marta 1887, Aleksandar Uljanov je izveo poslednji od velikih terorističkih atentata. Taj atentat na Aleksandra III nije uspeo, a Uljanov i ostali učesnici su pogubljeni. Pokušaj da se revolucionarna klasa zameni hemijskim preparatima pretrpeo je brodolom. I najherojskija inteligencija je ništa bez masa. Pod neposrednim utiskom tih činjenica i zaključaka rastao je i obrazovao se Uljanovljev mlađi brat Vladimir, kasniji Lenjin, najveća figura ruske istorije. Već u ranoj mladosti on staje na stanovište marksizma i okreće lice proletarijatu. Ni na trenutak ne gubeći iz vida selo, on je preko radnika tražio put do seljaštva. Nasledivši od svojih revolucionarnih predhodnika odlučnost, požrtvovanost, spremnost da se ide do kraja, Lenjin je u mladim godinama postao vaspitač nove generacije inteligencije i naprednih radnika. U štrajkovima, uličnim borbama, zatvorima, progonstvu, radnici su prolazili neophodno kaljenje za borbu.

Bio im je neophodan reflektor marksizma da bi u mraku samodržavlja osvetlili svoj istorijski put. 1883. godine u emigraciji je nastala prva ruska marksistička grupa.

1898, na jednom tajnom savetovanju objavljeno je osnivanje Ruske socijaldemokratske radničke partije (u to vreme svi smo se nazivali socijaldemorkatima). 1903. došlo je do rascepa između boljševika i menjševika. 1912. boljševička frakcija konačno je postala samostalna partija.

Klasna mehanika društva ih je naučila da uče u borbama, u velikim događajima u toku 12 godina (1905 – 1917). Ta partija je odgajila kadrove koji su bili podjednako sposobni i za inicijativu i za podčinjavanje disciplini. Disciplina revolucionarne akcije oslanjala se na jedinstvo doktrine, na tradicije zajedničke borbe i na poverenje u isprobano vođstvo.

Takva je bila boljševička partija 1917. Prezirući oficijelno javno mnenje i gromove inteligentske štampe  ravnala se po pokretu masa. Čvrsto je držala u rukama kontrolu nad preduzećima i vojnicima u vojnim trupama. Seljačke mase su joj se sve više okretale. Ako nacija znači ne privilegovane vrhove, nego većinu naroda, tj. radnike i seljake, onda je boljševizam tokom 1917. godine postao istinska nacionalna ruska partija.

U septembru 1917, Lenjin, koji je morao da se skriva, dao je signal: “Kriza je zrela, čas ustanka se primakao”. Bio je u pravu. Vladajuće klase zapale su u ćorsokak pred problemima rata, zemlje i nacionalnih oslobodoličkaih pokreta. Buržoazija je konačno gubila glavu. Demokratske partije, menjševici i socijal-revolucionari rasipali su poslednje ostatke poverenja kod masa podrškom imperijalističkom ratu, politikom nemoćnih kompromisa i ustupaka buržoaskim i feudalnim posednicima. Probuđena armija više nije htela da se bori za ciljeve imperijalizma koji su joj bili tuđi. Ne obazirući se na demokratske savete, seljaštvo je izgonilo vatrom i dimom zemljoposednike sa njihovih imanja. Ugnjetena nacionalna periferija ustajala je protiv petrogradske birokratije. U najvažnijim radničkim i vojničkim sovjetima vladali su boljševici. Radnici i seljaci su zahtevali dela. Čir je bio zreo. Trebao mu je još samo rez skalpelom.

Samo pod tim socijalnim i poltičkim uslovima, ustanak je bio moguć. A tako je postao i neizbežan. Sa ustankom se ne sme šaliti. Teško hirurgu koji aljkavo rukuje skalpelom. Ustanak je umeće i ima svoje zakone i svoja pravila.

Partija je sprovela ustanak sa hladnom proračunatošću i vatrenom odlučnošću. Upravo tome treba zahvaliti činjenicu da je on pobedio skoro bez žrtava. Preko pobedničkih sovjeta, boljševici su se postavili na čelo zemlje koja pokriva jednu šestinu površine planete.

Većina mojih današnjih slušalaca,  kao što se da primetiti, nije se uopšte bavila politikom 1917. godine. Utoliko bolje. Mladoj generaciji predstoji nesumnjivo još mnogo toga interesantnog, mada ne uvek izvesno i lakšeg. Ipak, predstavnici starijih generacija u ovoj sali sigurno se dobro sećaju kako je bilo prihvaćeno boljševičko osvajanje vlasti: kao kuriozum, nesporazum, skandal, najčešće kao noćna mora koja će nestati sa prvim zrakom zore. Nagađalo se da će se boljševici održati na vlasti 24 sata, jednu nedelju dana, mesec, jednu godinu… rokovi su se sve više pomerali… Vladari celog sveta naoružavali su se protiv prve radničke države: raspaljivanje građanskog rata, nove i nove inostrane vojne intervencije, blokade. Tako je proticala godina za godinom. U međuvremenu, istorija je sovjetskoj državi morala da uknjiži petnaest godina postojanja.

Da, – reći će neki protivnik – oktobarska avantura pokazala se mnogo solidnijom nego što su to mislili mnogi od nas. Možda to baš i nije bila sasvim baš “avantura”. Ipak, svu svoju težinu ima i dalje pitanje: šta je postignuto tom visokom cenom? Jesu li ostvareni oni zaslepljujući ciljevi koje su boljševici objavljivali u predvečerje prevrata? – Pre nego odgovorimo tom zamišljenom protivniku, primetimo da to pitanje po sebi nije ništa novo. Naprotiv ono za petama sledi Oktobarsku revoluciju bukvalno od dana njenog rođenja.

Francuski novinar Klod Ane (Claude Anet), koji je boravio u Petrogradu u vreme revolucije, pisao je već 27. oktobra 1917:

„Les maximalistes ont pris le pouvoir et le grand jour est arrivé. – Enfin, me dis je, je vais voir se réaliser l’Eden socialiste qu’on nous promet depuis tant d’années … Admirable aventure! Position privilégiée!“ („Maksimalisti“ – tako su Francuzi u tim danima zvali boljševike – “su preuzeli vlast i došao je veliki dan. Konačno, rekao sam sebi, videću ostvarenje socijalističkog raja koji nam se već godinama obećava… Sjajna avantura! Privilegovana pozicija!”)

I tako dalje, i tako dalje. Koliko iskrene mržnje iza tih ironičnih čestitki! Već prvo jutro nakon zauzimanja Zimskog dvorca, reakcionarni novinar je požurio da rezerviše za sebe ulaznicu za raj. Od prevrata je proteklo petnaest godina. Sa utoliko manjom bezobzirnošću protivnici ispoljavaju svoju zluradost nad tim što zemlja sovjeta još uvek nije zemlja sveopšteg blagostanja. Čemu onda revolucija i čemu žrtve?

Dozvolite mi da kažem da mislim da meni protivrečnosti, teškoće, greške i nedaće sovjetskog režima nisu ništa manje poznate nego bilo kome drugom. Lično ih nisam nikada prikrivao ni u govorima ni u spisima. Mislio sam i mislim da se revolucionarna politika, za razliku od kontervativne, ne može graditi na prikrivanju i maskiranju. “Reći ono što jeste” mora biti najviši princip radničke države.

U kritici je, kao i stvaralačkoj delatnosti, nužna prava proporcija. Subjektivizam je loš savetnik, pogotovu u velikim pitanjima. Rokovi moraju biti primereni zadacima i ciljevima a ne individualnim željama. Petnaest godina! Koliko je to za pojedinačni život! U tom vremenu je ne malo pripadnika naše generacije odnešeno u grob, a kod preostalih se broj sedih vlasi u kosi povećao do bezbroja. A istih tih petnaest godina – kakav ništavan rok i vremenski period u životu jednog naroda! Na časovniku istorije to je jedva jedna minuta.

Kapitalizmu su trebali vekovi da se utvrdi u borbi protiv Srednjeg veka, da uzdigne nauku i tehniku, da izgradi železnice, razvuče električne vodove. A onda? Onda je kapitalizam bacio čovečanstvo u pakao ratova i kriza! A socijalizmu njegovi protivnici, tj. pristalice kapitalizma, daju samo jednu i po deceniju za to da na zemlji izgradi raj sa svim komforom. Ne, takve obaveze mi na sebe nismo nikada preuzeli. Takve rokove nismo postavljali. Procesi velikih preobražaja moraju se meriti njima primerenim merama. Ne znam da li će socijalističko društvo ličiti na biblijski raj. Sumnjam u to. Ali, u Sovjetskom savezu još ne postoji nikakav socijalizam. Tamo vlada jedno prelazno staanje, puno protivrečnosti, opterećeno teškim nasleđem prošlosti, a uz to još pod neprijateljskim pritiskom kapitalističkih država. Oktobarska revolucija objavila je princip novog društva. Sovjetska država je pokazala samo prvi stadijum njegovog ostvarenja. Prva Edisonova sijalica je bila vrlo loša. Mora se znati razlikovati budućnost od grešaka i promašaja prve socijalističke izgradnje.

Žrtve revolucije

A surovosti koje pljušte po živim ljudima? Da li rezultati revolucije opravdavaju žrtve koje je ona prouzrokovala? Jalovo i potpuno retoričko pitanje: kao da istorijski procesi omogućavaju nekakve knjigovodstvene bilanse! Sa isto toliko osnova moglo bi se pred teškoćama i nedaćama ljudskog života pitati: isplati li se uopšte doći na svet? Hajne je o tome pisao: “a budala čeka odgovor…”. Melanholične maštarije nisu ljude sprečile da rađaju i da budu rođeni. U ovim danima besprimerne svetske krize, srećom, samoubice čine samo jedan mali procenat. A narodi nemaju nikada običaj da pribegavaju samoubistvu. Od nepodnošljivog života oni izlaz traže u revoluciji.

Uostalom, ko se to zgraža zbog žrtava socijalističkog prevrata? Najčešće upravo oni koji su pripremili i slavili žrtve imperijalističkog rata ili bar nemaju problema sa njima. Sada je na nas red da pitamo: je li rat opravdao sebe? Šta je on doneo? Čemu naučio?

Reakcionarni istoričar Ipolit Ten, u njegovoj paskvili od 11 tomova protiv Velike francuske revolucije, ne bez zluradosti, slika patnje francuskog naroda u godinama jakobinske diktature i posle nje. Najteže je  bilo donjim gradskim slojevima, plebejcima koji su kao sankiloti najbolji deo svojih duša davali za revoluciju. Oni ili njihove žene stajali su tokom ledenih noći u redovima pred pekarama, da bi se rano ujutro praznih ruku vratili ugašenim porodičnim ognjištima. U desetoj godini revolucije, Pariz je bio siromašniji nego pre njenog izbijanja.

Brižljivo probrane i veštački povezane činjenice služe Tenu za zasnivanje njegove uništavajuće presude protiv revolucije. Vidite, plebejci su hteli da budu diktatori i bacili su sami sebe u bedu. Teško je zamislit površnije i ispraznije moraliziranje! Velika francuska revolucija nije se svodila na redove gladnih pred pekarama. Sva moderna Francuska, a u ponekom pogledu i sva moderna civilizacija, izrasla je iz kolevke te francuske revolucije.

U građanskom ratu u Sjedinjenim američkim državama, šezdesetih godina prošlog veka, palo je 50.000 ljudi? Mogu li se ove žrtve opravdati?

S gledišta američkih robovlasnika i njima bliskih vladajućih klasa Velike Britanije – ne! S gledišta crnaca ili britanskih radnika – u potpunosti! A s gledišta razvitka čovečanstva kao celine – o tome ne može biti ni sumnje. Iz građanskog rata šezdesetih godina nastale su današnje Sjedinjene države sa njihovom nesputanom praktičnom inicijativom, racionaliziranom tehnikom, ekonomskim elanom. Na tim tekovinama amerikanizma čovečanstvo će izgraditi novo društvo. Oktobarska revolucija je dublje od svih ranijih prodrla u najveću svetinju društva – u svojinske odnose. Utoliko duži su rokovi koji su nužni da bi se pokazali stvaralački efekti revolucije u svim oblastima života. Ipak, opšti pravac prevrata je već sada jasan: pred kapitalističkim tužiocima Sovjetska republika nema nikakvog razloga da povija glavu i da se izvinjava i pravda.

Rast produktivnosti rada

Najobjektivniji, najdublji i najnesporniji kriterij napretka je rast produktivnosti društvenog rada. Ocena Oktobarske revolucije iz tog ugla gledanja već je data iskustvom. Princip socijalističke organizacije je po prvi put u istoriji dokazao svoju sposobnost da u jednom kratkom vremenu postigne proizvodne rezultate bez presedana u istoriji.

Kriva industrijskog razvitka Rusije, izražena u grubim indeksnim ciframa, je sledeća: uzmimo 1913. godinu, poslednju godinu uoči rata, kao godinu sa indeksom 100. 1920. godina, godina vrhunca građanskog rata, je i godina najniže tačke industrije: samo 25, tj. jedna četvrtina predratne proizvodnje. 1923. je dostignuto 75, tj. tri četvrtine predratne proizvodnje. 1929. to je oko 200, a 1932 – 300, to jest tri puta više nego u predvečerje rata.

Ova slika postaje još upečatljivija u svetlu međunarodnih indeksa razvoja industrije. Od 1925. do 1932, industrijska proizvodnja Nemačke pala je za dve trećine, u Americi skoro za polovinu, a u Sovjetskom savezu je porasla za više od četiri puta. Ovi brojevi govore sami za sebe.

Nemam ni najmanju nameru da odričem ili prikrivam nedostatke sovjetske privrede. Rezultate industrijskog razvitka u velikoj meri umanjuje nepovoljan razvitak poljoprivrede, tj. one oblasti koja se u biti još nije uzdigla do socijalističkih metoda, a u isti mah se prinudno vodi na put kolektivizacije – bez dovoljno pripreme za to, mnogo više birokratski i tehnički nego ekonomski. To je važno i veliko pitanje, ali ipak prekoračuje okvire ovog mog predavanja.

Navedene cifre indeksa razvoja iziskuju još jednu važnu rezervu. Nesporni i sjajni uspesi sovjetske industrijalizacije zahtevaju i njihovo preispitivanje s gledišta usaglašenosti različitih elemenata privrede, njihove dinamičke ravnoteže i njihove efikasnosti. Tu su neizbežne velike teškoće, pa i neuspesi. Socijalizam se u svom dovršenom obliku ne rađa iz petogodišnjeg plana onako kako je Minerva rođena iz Jupiterove glave ili Venera iz morske pene. Predstoje još decenije mukotrpnog rada, grešaka, poboljšanja i preoblikovanja. A povrh toga, ne zaboravimo da socijalistička izgradnja do svog dovršenja može dospeti samo na međunarodnoj areni.

Ipak, i najnepovoljniji ekonomski bilans do sada postignutih rezultata može samo pokazati pogrešnost predračuna i planova, promašaje vođstva, a nikako ne i opovrgnuti činjenicu koja se empirijski potvrđuje: mogućnost da se produktivnost kolektivnog rada socijalističkim metodima digne na visine kakvih još nikada nigde nije bilo. Tu tekovinu svetsko-istorijskog značaja niko i ništa nam ne mogu oduzeti.

Pitanja kulture

Posle svega rečenog, teško da ima smisla trošiti vreme na jadikovke da je Oktobarska revolucija dovela Rusiju do propasti kulture. To je glas uznemirenih palata i salona. Plemićko-buržoaska “kultura” koju je srušio proleterski prevrat bila je samo ukrasna lažna pozlata varvarstva. Ona je bila nedostupna ruskom narodu, a u riznicu čovečanstva je unela malo šta novo.

No, i u pogledu ove kulture, koju bela emigracija tako gorko oplakuje, mora se precizirati: u kom to smislu je ona razorena? Samo u jednom jedinom: uništen je monopol na kulturna dobra jedne male manjine. Sve što je bilo istinski kulturno u staroj ruskoj kulturi ostalo je netaknuto. Huni boljševizma nisu razarali ni dostignuća ljudske misli ni umetnička dela. Naprotiv. oni su brižljivo prikupili sve spomenike ljudskog stvaraštva i primerno ih sačuvali i doveli u red. Kultura monarhije, plemstva i buržoazije postala je kultura istorijskih muzeja.

Narod rado posećuje te muzeje. Ali on ne živi u njima. On uči. On gradi. Sama činjenica da je Oktobarska revolucija ruski i desetine drugih naroda carske rusije naučila da čitaju i piše bezmerno je vrednija od sve stare kulture koja je razvijena pod aristokratskim staklenim zvonima i u staklenim baštama. Oktobarska revolucije je položila temelje za jednu novu kulturu – kulturu koja nije samo za izabrane, nego za sve. To osećaju mase celog sveta. Otuda njihove simpatije za Sovjetski savez, simpatije koje su podjednako vatrene kako je to ranije bila mržnja prema carskoj Rusiji.

Znate da ljudski jezik predstavlja nezamenjivo sredstvo ne samo za imenovanje stvari i zbivanja, nego i za njihovo vrednovanje. Time što izdvaja slučajno, epizodno, veštačko, on upija bitno, karakteristično, ono što ima punu težinu. Obratite pažnju na to sa kakvom senzitivnošću jezici civilizovanih nacija razlikuju dve epohe u istoriji Rusije. Plemićka kultura je u svetsku leksiku uvela varvarizme poput car, kozak, pogrom, nagajka. Svi znate ove reči i znate šta znače. Oktobar je u svetske jezike uveo reči poput boljševik, sovjet, kolhoz, sovjet, gosplan, petoljetka. Tu je najviši sud praktične lingvistike.

Revolucija i karakter naroda

Najdublji, ali neposredno i najteže izmeriv, značaj svake velike revolucije je u tome kako on oblikuje i kali karakter naroda. O ruskom narodu, nimalo slučajno, raširena je predstava kao o sporom, pasivnom, setno-mističnom narodu. Ta predstava ima svoje korene u prošlosti. Na zapadu još nisu uočene one duboke promene koje je revolucija unela u karakter ruskog naroda. Zar bi i moglo biti drugačije?

Svaki čovek od iskustva ima u svom sećanju sliku nekog mladića koji je bio prijemčiv, liričan i preosetljiv, a potom odjednom, pod dejstvom nekoj snažnog udarca postao jači i prekaljeniji toliko da se skoro nije mogao prepoznati. Revolucija ostvaruje takve moralne preobražaje u razvoju celih  nacija.

Februarski ustanak protiv samodržavlja, borba protiv plemstva, protiv imperijalističkog rata, za mir, za zemlju. za nacionalnu ravnopravnost, Oktobarski ustanak, svrganje buržoazije i partija koje su težile sporazumu sa njom, tri godine građanskog rata na pojasu fronta od 8000 km, godine blokade i bede, gladi i epidemija, godine napregnute izgradnje, novih teškoća i lišavanja – sve je to surova ali dobra škola. Težak čekić mrvi staklo, ali kuje i kali čelik. Čekić revolucije kuje i kali čelik narodnog karaktera.

„Ko će poverovati u to“, pisao je gnevno, ubrzo posle prevrata, jedan od carskih generala, Zaleski, „da neki portir ili čuvar odjedno postaje predsednik suda, bolničar upravnik bolnice, berberin velikodostojnik, zastavnik glavnokomandujući, nadničar gradonačelnik, bravar upravnik fabrike”.

„Ko će poverovati u to?“ A ipak se moralo poverovati. I ne naprosto poverovati, nego je zastavnik pobeđivao generale, gradonačelnik, raniji nadničar, slamao otpor stare birokratije, podmazivač vagona organizovao železnički saobraćaj, bravar kao direktor organizovao industriju. “Ko će poverovati u to?” Mogli su samo probati da ne poveruju.

Da bi objasnili neobičnu upornost, izdržljivost i istrajnost koje su narodne mase pokazale u godinama revolucije, inostrani posmatrači se ponekad pozivaju na staru navikunutu pasivnost ruskog karaktera. To je grub anahronizam! Revolucionarne mase podnose lišavanja strpljivo, ali nimalo ne pasivno. One svojim rukama stvaraju bolju budućnost i odlučne su da je stvore po svaku cenu. Neka klasni neprijatelj samo pokuša da im spolja nametne svoju volju! Ne, on to ipak rađe neće da pokušava.

Podčiniti privredu umu

U zaključku, pokušajmo da odredimo mesto Oktobarske revolucije ne samo u istoriji Rusije, nego u istoriji sveta. U toku 1917. godine, u periodu od 8 meseci, u Rusiji su se srele dve istorijske krive. Februarski prevrat – taj zakasneli odjek velikih borbi koje su se u predhodnim vekovima odigravale na teritorijama Holandije, Engleske, Francuske, skoro cele kontinentalne Evrope – nadovezao se na lanac buržoaskih revolucija. Oktobarski prevrat objavio je i otvorio vladavinu proletarijata. Svetski kapitalizam je taj koji je na teritoriji Rusije pretrpio svoj prvi veliki poraz. Lanac je prekinut na najslabijoj kariki. Međutim, prekinut je lanac, a ne samo ta njegova karika.

Kapitalizam kao svetski sistem je istorijski preživeo. On je prestao da ispunjava svoju suštinsku misiju: uzdizanje ljudske moći i ljudskog bogatstva. Čovečanstvo ne može ostati na dostignutom stupnju razvoju. Samo moćno jačanje proizvodnih snaga i ispravna, planska, tj. socijalistička organizacija proizvodnje i raspodele može ljudima – svim ljudima – obezbediti dostojan životni nivo i u isti mah im dati dragoceno osećanje slobode od njihove sopstvene privrede. Slobode u dvojakom smislu: prvo, čovek više neće biti prinuđen da najveći deo svog života posvećuje fizičkom radu. Drugo, on više neće zavisiti od zakona tržišta, to jest od slepih i mračnih snaga koje se obrazuju iza njegovih leđa. On će slobodno graditi svoju privredu, tj. prema planu i sa perom i šestarom u ruci. Ovaj put se radi o tome da se anatomija društva prouči i sagleda u potpunosti, da se otkriju sve njene tajne i da se sve njene funkcije podčine umu i volji kolektivnog čoveka.

U ovom smislu će socijalizam biti jedan novi stepen u istorijskom usponu čovečanstva. Našem praistorijskom pretku, koji se prvi put naoružao kamenom sekirom, cela priroda se predstavljala kao zavera mističnih i neprijateljskih sila… Prirodne nauke, ruku pod ruku sa praktičnom tehnologijom, od tada su prirodu osvetlile do njenih najskrivenijih dubina. Fizičar danas upravlja jezgroma atoma pomoću električne energije. Nije daleko čas kada će nauka, igrajući se, rešiti zadatke alhemije i pretvarati đubrivo u zlato i zlato u đubrivo. Tamo gde su besneli demoni i furije prirode, sada odlučno vlada industrijska volja čoveka.

Ipak, dok se pobednički borio sa prirodom, čovek je svoje odnose sa drugim ljudima gradio slepo, skoro onako kako to čine mravi ili pčele. Problemima ljudskog društva pristupao je kašnjenjem i krajnje neodlučno. Počeo je sa religijom, da bi potom prešao na politiku. Reformacija je bila prvi uspeh kritičkog uma u oblasti u kojoj su vladale mrtve tradicije. Sa crkve je prešao na državu. Rođena u borbi protiv apsolutizma i srednjevekovnih staleža, doktrina narodnog suvereniteta i ljudskih i građanskih prava je jačala. Tako je nastao sistem parlamentarizma. Kritička misao prodrla je u oblast državne uprave. Politički nacionalizam demokratije značio je najviše dostignuće revolucionarne buržoazije.

No, između prirode i države stoji privreda. Nauka i tehnika oslobodila je ljude tiranije starih elemenata – zemlje, vode, vatre i vazduha – a onda ga je podčinila njegovoj sopstvenoj tiraniji. Čovek je prestao da bude rob prirode, da bi postao rob mašine i, još gore, rob ponude i potražnje. Savremena svetska kriza na posebno tragičan način svedoči o tome koliko čovek, koji zaranja do dna okeana, uzleće u stratosferu, na nevidljivim talasima komunicira između antipoda zemljine kugle, koliko taj ponosni i smeli gospodar prirode ostaje rob slepih sila njegove sopstvene privrede. Istorijski zadatak naše epohe sastoji se u tome da rauzdanu igru tržišta zamenimo umnim planom, da disciplinujemo proizvodne snage i prinudimo ih da deluju skladno i da poslušno služe čovekovim potrebama. Tek na toj novoj socijalnoj osnovi, čovek će moći da ispravi svoja umorna leđa i – svaki čovek i svaka žena, a ne samo izabrani – da postane punopravni građanin carstva mišljenja i ideja!

Uzdizanje ljudske vrste

No, to nije kraj puta. Ne, to je samo njegov početak. Čovek sebe označava krunom stvaranja. On na to ima određena prava. Međutim, ko može da tvrdi da je današnji čovek poslednji i najviši predstavnik roda homo sapiens? Ne, fizički i duhovno on je veoma daleko od savršenstva – to biološko nedonošče bolesnog mišljenja koje sebi nije stvorilo nikakvu novu organsku ravnotežu.

Istina, čovečanstvo je ne jednom rađalo gigante misli i dela koji su svoje savremenike nadvisivali onako kako planinski vrhovi nadvisuju planinske lance. Ljudski rod je s pravom ponosan na Aristotela, Šekspira, Darvina, Betovena, Getea, Marksa, Edisona, Lenjina. Ali, zašto su takvi geniji tako retki? Pre svega zato što, skoro bez izuzetka, potiču iz viših i srednjih klasa. Nezavisno od retkih izuzetaka, iskra genijalnosti u nižim delovima naroda guši se pre nego stigne da se rasplamsa. Ali i zato što je proces stvaranja, razvitka i odgajanja čoveka u suštini ostajao i ostaje stvar slučajnosti: neosvetljen teorijom i praksom, nezavisan od svesti i volje.

Antropologija, biologija, fiziologija, psihologija, prikupile su brda materijala da bi pred čoveka u punom obimu postavili zadatke njegovog sopstvenog telesnog i duhovnog usavršavanja i daljeg razvitka. Psihoanaliza je genijalnom rukom Sigmunda Frojda podigla poklopac bunara koji se poetski naziva “dušom” čoveka. I, šta se pokazalo? Da je naše svesno mišljenje samo jedan delić delovanja mračnih psihičkih sila. Naučnici su zaronili do dna okeana i tamo fotografisali tajanstvene ribe. Spustivši se do dna svog sopstvenog duševnog bunara, ljudska misao mora osvetliti najtajanstvenije pokretačke snage psihe i podčiniti ih umu i volji.

Kad jednom okonča sa anarhičnim silama sopstvenog društva, čovek će uzeti da radi na samom sebi u naučnim laboratorijama i retortama hemičara. Čovečanstvo će po prvi put uzeti sebe kao sirovi materijal, u najboljem slučaju kao fizički i psihički poluproizvod. Socijalizam će značiti skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode i u tom smislu što će savremeni protivrečni i neskladni čovek utrti put jednoj novoj i srećnijoj rasi.

Lav Trocki, u Kopenhagenu, novembra 1932.

Preveo Pavluško Imširović

Advertisements

Hrvatski “trockisti” sa Udbinim doušnikom zajedno protiv trockizma

24. septembra 2012.

Na samonabeđeno “trockističkom” sajtu hrvatske “Radničke borbe” objavljen je monstruozno klevetnički, šovinistički i “antinacionalistički” članak starog policijskog doušnika, provokatora i ordinarnog lopova Radoslava Pavlovića, malog fabrikanta drvne građe i luksuznog nameštaja sa proizvodnim pogonima u Francuskoj i u Kovačevcu kod Mladenovca,  članak kojim on neobaveštenom mladom hrvatskom čitaocu podmeće za istinu svoje prljave laži o “opštenarodnoj podršci” srpskih radnika i celog srpskog naroda šovinizmu Slobodana Miloševića i njegovog birokratskog aparata, laž prema kojoj je Slobodan Milošević bio samo “zli vožd zlog naroda”, zli vožd kome se u zloj Srbiji tobože niko nije ni hteo ni smeo ni pokušati suprotstaviti – osim krajnje retkih herojskih pojedinaca tipa Radoslava Pavlovića koji je to kobajagi junački radio bar u krugu svoje najuže porodice u Srbiji i u krugu dvoje-troje svojih ličnih prijatelja u… Francuskoj.

Reagovao sam na to Pavlovićevo podmuklo krčmenje promiloševićevske propagande isto onako kako sam na laži te šovinističke propagande reagovao i pre 10 i 20 i 30 i više godina – javno i potkrepljeno mnoštvom činjenica i oko iznetih teza i činjenica se razvila izvesna polemika iz koje je provokator i doušnik Pavlović brzo pobegao podvijena repa, a njegove laži i njega nastavili su da brane par anonimusa skrivenih iza egzotičnih šarenih nickova. Kada su uvideli svoju kukavnu nemoć u toj polemici, oni su je zaključili debilnom „presudom“ nicka  „Uredništvo web stranice Radničke borbe“, cenzorski staljinistički izbrisali najveći deo priloga (31 od ukupno 39) i kukavički zabranili njeno nastavljanje na tom sajtu.

Ubrzo po početku te polemike otkrio sam da je isti Pavlović drsko ukrao nekoliko mojih prevoda Trockoga (prevoda sa ruskog originala) i,  preneražen takvom nečuvenom krađom, skrenuo sam administraciji sajta pažnju na tu njegovu bezočnu krađu i zatražio da izbrišu njegovo ime kao prevodioca tog teksta, dostavivši im očigledan dokaz – link na moj ranije objavljeni prevod. Pavlović je i tu počeo da nemušto muca i da smušeno laže – čas da je on te prevode nekad davno kupio od mene, čas da su to zapravo njegovi prevodi koje je (pošto ne govori ruski) uradio “pomoću rečnika reč po reč i red po red”, a onda je i odatle pobegao podvijena repa i ućutao se.  Ta moja opomena administraciji sajta i diskusija o njoj nalaze se na linku:

http://www.radnickaborba.org/2012/08/13/socijalizam-samo-u-jednoj-zemlji/#comments

a sam ukradeni prevod, sa Pavlovićevim potpisom kao potpisom prevodioca, nalazi se na:

http://www.radnickaborba.org/teorija/lav-trocki-kako-je-staljin-pobijedio-opoziciju-1935/

Uredništvo tog sajta izvela je “prilagodbu” mog srpsko-hrvatskog prevoda i od njega napravila “prijevod” na “hrvatski novogovor”, tj. “prevela” ga na naglašenu novo-hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Kao profesionalni prevodilac i politički aktivista smatram nedopustivim takva uzajamna “prevođenja”  različitih inačica jednog jedinstvenog jezika. Takvi “prijevodi prevoda” nemaju nikakvo lingvističko opravdanje i samo su izraz kapitulacije i prilagođavanja hrvatske “Radničke borbe” vladajućem hrvatskom, a time i svakom drugom kompradorskom šovinizmu u republikama bivše Jugoslavije.

Konačno, posle dve nedelje polemike sa raznoraznim anonimusima koji su štitili Pavlovića i nju, “Uredništvo Radničke borbe” je uspelo da sroči jedan krajnje trapav i nesuvisao odgovor na moje postove i primedbe u njima, jadikujući što im se nisam obratio diskretnim “službenim kanalima” tj. privatnim mailom, umesto javno preko sajta. Blago i umereno podsmešljivo sam odgovorio na tu besmislicu o “službenim kanalima” i na par ostalih nebuloza u njihovom smušenom tekstiću i objavio taj odgovor opet na sajtu “Radničke borbe”. Reakcija taštog “Uredništva “ bila je munjevita – za manje od 30 minuta taj moj post je cenzorski izbrisan, a meni zabranjeno svako dalje postovanje na tom pigmejskom sajtu čiji broj čitalaca nikada ne premaši 30.

Nakon što je ova polemika sa sajta RB prenešena najpre in extenso na  sajtu slovenačkih “Izbrisanih” (http://izbris-blog.blogspot.com/2012/09/kvazi-trockisti-protiv-pavluska_24.html ) i,u celini, ovde na ovom blogu, “Uredništvo RB” je krenulo da uklanja svoje smradne i sramne tragove brišući i sve kritičke odzive drugih čitalaca na njihovu blesavu intervenciju u polemici. Očekivati je da ovih dana izbrišu i falsifikuju i glasanja sopstvenih čitalaca u kojima su “Uredništvo RB” i njihovi satrapi prošli baš kao bos po trnju – nikada nisu dobili više od 6 (šest) glasova, dok sam ih ja dobijao i po 24, tj. i 4 puta više od njih.
Staljinoidna cenzorska oštrica “Uredništva RB” izbrisala je i isekla 31 od ukupno 39 priloga u ovoj polemici i ostavila je samo 8, pri čemu je njena debilna prva i poslednja intervencija postavljena kao bespogovorna krajnja presuda koja se više nikako ne može komentirati. Svrha tako široke cenzorske intervencije je da se ta, po cenzore tako nelagodna i bolna, polemika skloni sa liste najčitanijih i najviše komentarisanih priloga na sajtu RB. Na toj listi su sada i prilozi sa po 27 odziva u komentarima.

Prirodan efekat takvog cenzorskog bjesomraka je da su demoralisani čitaoci sasvim prestali da komentarišu nove priloge na sajtu RB, a veliki broj njih sigurno s gađenjem i sasvim prestaje da čita taj kukavni sajtić kukavne i smušene centrističke grupice diletanata. Tako “Uredništvo RB” postaje jedina čitalačka publika svojih nebuloza i svojih svinjarija.

Zbog toga celu tu diskusiju prenosim ovde na moj blog – izuzev spornog Pavlovićevog teksta pod zavodljivim naslovom “Živela borba albanskih radnika i omladine!” koji je i bio povod celoj polemici. Taj tekst i diskusiju o njemu – ono što je ostalo od nje nakon staljinističke cenzure „Uredništva RB”  – možete videti na adresi:
http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/

Diletantski politički nastup i teorijska ubogost i nepismenost hrvatske “Radničke borbe” dostojni su staljinističko-titoističkog šinjela Branka Plješe i hrvatske SRP (“Socijalističke radničke partije”) iz koga su se ispilili tako što su se njih četvorica-petorica polupismenih neshvaćenih “crvenih” žutokljunaca izdvojili i osnovali ni manje ni više nego i celu “organizaciju” i njen “Izvršni komitet” i “Uredništvo” njenog web sajta, a svi skupa mogu da stanu i na dvostruki bicikl, a kamoli u neki mali automobil. Takvi veselnici nemaju nikakvog drugog značaja osim onog koji pridaju sami sebi u svojim vlažnim snovima i koji razmenjuju sa svojom braćom po niskosti kakav im je policijska vaška Radoslav Pavlović.

Inače, Radoslav Pavlović se već godinama tu i tamo pojavi sa sličnim tekstovima u centrističkim pablističkim medijima, lažno se predstavljajući kao nekakav tobožnji „srpski sindikalista“. Nikakve veze on nikada nije imao niti je ima sa sindikalnim pokretom u Srbiji. Zato se dobro pazi da ni slučajno ne pokuša da imenuje neki srpski sindikat ili neku sindikalnu akciju u Srbiji u kojima je bilo kada i bilo kako učestvovao.

P.S. od 27.09.2012:

Konačno, 27. septembra, dve nedelje nakon što su opomenuti na Pavlovićevu krađu mojih prevoda i nakon što su im za tu krađu dati nepobitni dokazi, “Uredništvo RB” je tiho i diskretno izbrisalo njegovo ime kao ime prevodioca. Mora da im je neki pravnik objasnio moguće pravne posledice Pavlovićevog banditizma i njihovog saučestvovanju u tom banditizmu. Ja još uvek imam pun pravni osnov da ih sudski gonim za krađu prevodilačkog autorskog prava, ali to neću učiniti, jer dostupnost tog teksta hrvatskim čitaocima – čak i na tako ništavnom mediju kakav je taj sajt – smatram vrednijim od mog autorskog prava.

U daljem prenosim tekst polemike sa sajta HRB:

Pavlusko Kaže:
Rujan 11t

Mali privatni fabrikant drvne građe i luksuznog nameštaja, sa proizvodnim pogonima u Francuskoj i u Kovačevcu kod Mladenovca, Radoslav Pavlović, može svoje laži i bajkice prodavati neobaveštenoj omladini, ali ne i nekome ko je iole obavešten o vremenu o kome on govori i o njegovoj ulozi u tom vremenu. Glavni stavovi “njegove” analize o albanskom pitanju samo su prepisani i do zla boga razvodnjeni i “posrbljeni” stavovi i analize upravo prve jugoslovenske trockističke grupe za koju on kao uzgredno laže da se 1989. bila “odavno raspala, već na početku”.

Pavlović dobro zna da je to notorna laž i da se on svim svojim silama trudio da se ponovo infiltrira u tu jugoslovensku trockističku grupu (kojoj krade i ime “Radnička borba”) koja je jedina javno i odlučno istupala i za bezuslovno priznavanje jugoslovenskim Albancima prava na nacionalno samoopredeljenje do odcepljenja i za odbranu federalne Jugoslavije kao zaustavljenog koraka ka Balkanskoj socijalističkoj federaciji koja je od 1910. do 1948. bila zvanični programski cilj celokupnog balkanskog radničkog pokreta. Inače, Pavlović je jedini bivši član pariške sekcije ilegalne jugoslovenske trockističke grupe koju je Udba (uz saradnju KGB-a) otkrila još 1971. koji sa jugoslovenskom policijom nikada nije imao baš nikakvih problema i koji se sasvim slobodno kretao između Jugoslavije i Francuske u vreme kada je ta policija hapsila i zatvarala sve druge članove grupe i sve koji su sa njima imali ikakve veze – sve koji su joj bili dostupni jer su boravili i delovali u zemlji. Naime, nakon mog hapšenja početkom 1972. i rascepa u pariškoj sekciji grupe koji je isprovocirao upravo Pavlović uz pomoć njegovog policijsko-političkog mentora Balaša Nađa (alias Mišela Varge), par demoralisanih članova pariške sekcije se vratilo u zemlju i otpevalo Titovoj policiji sve što su znali o sastavu grupe i njenom delovanju. Srećom, oni su znali samo imena članova pariške sekcije i samo moje ime od imena članova grupe u zemlji. Sa spiska imena koji je policija tako dobavila Pavlović je bio jedini koga policija navodno nikada nije privela ni na informativni razgovor – mada je itekako znala za njegovo članstvo u toj grupi. Tako policija čuva i štiti samo svoje provokatore.

Tu prvu jugoslovensku trockističku grupu Radoslav Pavlović je provokatorski pokušavao da razbija već od 1971. i zbog toga je – kao notorni policijski provokator – isključen iz nje 1973. da bi 1989. pokušao da se u nju ponovo provokatorski infiltrira nudeći joj finansijsku i tehničku pomoć i prepisujući i razvodnjavajući njena politička dokumenta, stavove i analize u svom privatnom biltenčiću kojim je bezuspešno pokušao da ponovo prodre u grupu. Kada je s prezirom odbijen, Pavlović je nestao iz svake javne političke delatnosti u zemlji i posvetio se svom privatnom biznisu, da bi se na kratko pojavio u leto 1993. u jednoj tipično provokatorskoj evropskoj “levičarskoj” kampanji “pomoći za BiH i Aliju Izetbegovića” u kojoj su nesrećnog Aliju fantasmogorično izjednačavali sa Largom Kabaljerom, a Alijinu “državu” sa republikanskom Španijom iz 1936. godine. Kada im je ta kampanja – čija centralna parola je bila “ukidanje embarga na oružje i vojna pomoć” imperijalizma Aliji Izetbegoviću – neslavno propala i rakrinkana kao prljava i suluda “leva” politička provokacija USA i evropskih tajnih službi, Radoslav Pavlović se ponovo ućutao na više godina – da bi u poslednjih par godina počeo da po internetu krčmi svoje laži i legende.

Ha Kaže:
Rujan 11th, 2012 at 19:32

Ovo je odlično. Nadam se da će se Radoslav javiti da odgovori i raskrinka sve prljavo udbaško-cijaško-kagebeovsko djelovanje Pavluška Imširovića

Pavlusko Kaže:
Rujan 12th, 2012 at 17:20

Radoslava Pavlovića lično znam od pre više od 40 godina i sasvim izvesno znam da on govori i piše isključivo ekavskom inačicom srpsko-hrvatskog jezika. Njegov tekst na ovom sajtu nije prenešen u izvornom obliku nego je “preveden” na hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Takvu “prevodilačku” rabotu smatram glupom i bljutavom političkom kapitulacijom pred hrvatskim šovinizmom i doprinosom šovinističkim podelama jugoslovenskih naroda. To “prevodilaštvo” nema apsolutno nikakve lingvističke razloge – dijalekt kojim Pavlović govori i piše je prosečnom gradskom stanovniku Hrvatske mnogo razumljiviji nego što je to nekom “čistokrvno srpskom” Piroćancu ili Vranjancu. Zato bih zamolio uredništvo ovog sajta da mi – ako može – izloži svoje motive za to “prevođenje”. Pavlovićevo objašnjenje njegovih razloga da na to pristane me ne interesuje – dovoljno ga poznajem da bih znao da od njega nije očekivati nikakav pošten odgovor.

Radoslav Pavlović. Kaže:
Rujan 12th, 2012 at 22:38

Da nisam one 1972.godine bio neposredni svedok gotovo prekonoćnog preobraćanja trockista u najgoru vrstu staljinista, kad su se uz urlanje a kasnije i pesnice kršnih telohranitelja Lambert i Just obrusili na madjarskog revolucionara Balazsa Nagy-a (takodje poznatog kao Mišela Varge), kao i na nas istočno-evropske trockiste (Poljaci, Madjari, Česi i Jugosloveni), koji smo delili njegovo političko neslaganje u vezi raspuštanja Medjunarodnog komiteta, imao bih se čemu načuditi u ovom golom klevetničkom prilogu Pavluška Imširovića. Kleveta da je B .N . agent CIA i KGB isfabrikovana je nekoliko meseci kasnije da bi dala pokriće za ovaj politički obračun, a preneta je na sve nas ipso facto, pa čak i na Špance i Marokance koji su delili naš stav. Sve trockističke organizacije u svetu su odbacile ovu klevetu, a i sam istoričar Pierre Broué kasnije se javno i gorko pokajao, jer je izbačen na isti staljinistički način. Autora « zelene brošure » Stephana Just-a dovršio je na isti način njegov istorijski partner Lambert, pre nego što su svi pomrli u zajedničkom sramu. Gotovo jedini preživeli iz te crne hronike lambertizma je Pavluško Imširović .
No Pavluško je već odavno poznat na ovim prostorima kao notorni klevetnik. Lambert ga je dizao u visinu jer nije imao boljeg učenika. Svi koji bi mu se našli na putu, s leva ili s desna – Vesna Pešić, Sonja Biserko, Branislav Čanak, Milan Nikolić, Dragomir Olujić… Sve sami strani plaćenici i policijski doušnici, gotovo prijatelji Jovice Stanišića. Ništa drugo nisu govorili ni Miloševićevci ni Šešeljevci, jedino što nisu mešali Stanišića. To je očigledno, ne treba ništa dokazivati, a ni pitati kako to sve Pavluško zna.
Tako sam se i ja našao na listi, iako sam se s njim družio samo u dva maha po nekoliko meseci, 1970-71., kada smo osnivali prvu trockističku grupu u Parizu, i 1991., kada je nas pet-šest, koje trockista koje levih socijaldemokrata, htelo napraviti neki levi pol okupljanja na beogradskoj političkoj sceni, nazvan “socijalna demokratija”. Nikakva jugoslovenska trockistička grupa to nije bila, ja sam ih napustio kad je jedan moj mali amandman koji je sadržavao reč “radnička klasa” ne samo odbijen od strane socijaldemokrata, što im mnogo ne zameram, nego zato što hazjanin nije dopustio glasanje, iako sam bio u očiglednoj manjini. To je bio siguran znak oportunizma, kad se neko plaši glasanja a vidi da ima većinu! Naši tekstovi su, pak, ostajali na policama, bez ikave javne upotrebe. Pošto meni u politici nikad nije bio cilj da paradiram ili blefiram – medju stolarima i u stolarskoj radionici uvek sam se bolje osećao – posvetio sam se nekim sindikalnim parcijalnim inicijativama. Tad mi nije rečeno da sam isključen još davne 1973.g.(od koga?), godinu dana posle raskida i napuštanja francuske organizacije, kao “notorni provokator”. Ili je to bilo ono staljinističko isključivanje poput Gorkića, dve godine posle njegove smrti? Ako sam isključen kao notorni provokator još davne 1973.g zar Pavluško nije bio obavezan da ostale upozori na provokatora 1991.g? I što je uopšte prihvatio da se vidja s notornim provokatorom u to vreme?
Ali ako nisam bio smetnja, budući trećerazredni provincijski trockist (kovačevački, zar ne ?) i budući da sam u dva navrata napustio političku aktivnost tokom desetak godina , postao sam mu smetnja onim što sam pisao i zastupao u preostalih dvadeset godina. Mladi nisu tako glupi da bi prazne pretenzije jednog od sedam sekretara svetske revolucije uzeli ozbiljnije od mojih koliko-toliko promišljanih analiza, te poredili. Moj gornji tekst, izdat privatno u nekoliko primeraka, nema nikakvu istorijsku vrednost. U tom obliku on se svakako ne bi nikada mogao pojaviti u Beogradu, kao što nijedan tekst Lenjina protiv rata iz Švajcarske nije video dana u Rusiji do 1917. Ali Lenjin je mogao slobodno da kaze celu istinu o ratu, a to se moralo reći. Ja sam se trudio reći celu istinu o Kosovu i srpskom šovinizmu, a šta bih ja objavio u Beogradu, s kim i na koji način, sasvim je druga tema. Drugove iz Radničke borbe je intrigiralo ono što sam pisao o Šuvaru i Horvatu, budući da su u to doba bili deca. Pristao sam i zbog toga što je politička argumentacija koju sam izneo izdržala ispit vremena bolje nego što sam i sam mogao misliti.
O samoj sadržini mog teksta nema ni reči. A to da sam ja neke njegove ili kolektivne tekstove iz 1991. godine krao da bi ih još marta 1989. objavio u Parizu, kad ni s njim ni s Beogradom nisam imao nikakve veze, to je malo prenategnuto. Ali i da je to istina, trebalo bi me pohvaliti, a ne kuditi jer sam prepisivanjem, iako “malo razvodnjenim” , širio u suštini dobre ideje. On uvek može ponuditi kopirani original kao dokaz da sam krao. Medjutim, dok sam ja ovo pisao na osnovu čitanja POLITIKE, KNJIZEVNIH NOVINA i zagrebačkog DANASA, on je sedeo u novosadskoj “Samoupravi” zajedno sa Šešeljom. A tu zaista nije imalo šta da se ukrade.

Kad sam se vratio sa porodicom u Srbiju 1990.g imao sam izvesnu uštedjevinu jer sam sve prodao u Parizu. Pravio sam sebi stolarsku radionicu i ponudio da izdamo zbirku značajnih članaka od Trockoga od oko 150 strana. Platio sam Pavlušku taj prevod nekoliko hiljada franaka, ali korigovani prevod nikad nisam dobio. Knjiga nikad nije izašla.
Takodje sam ponudio da štampamo brošuru-povelju u spomen prvog nastradalog sindikaliste u Srbiji Radomira Radovića, ali hazjanin je blokirao dokumente i priuštio sebi monopol na memoriju . Kad sam video da je na godišnji pomen Radovićeve smrti doveo notorne nacionaliste i monarhiste, njegove lične prijatelje, Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića, video sam da od brošure nema ništa.
U tome je bila moja “finansijska i tehnička ponuda” kako bih se “infiltrirao”, ali 1991.godine a ne 1989.g. Olujić o svemu tome može svedočiti, ali i on je na crnoj listi notornih provokatora, tako da čitaocima ne ostaje ništa drugo nego da se hazjaninu poveruje na reč.

Optužba da sam njemu “ukrao” Radničku borbu i preneo u Hrvatsku je dovoljna za procenu mentalnog ustrojstva uvredjenog trockiste. Taj list postoji već četiri godine, a ja sam ga upoznao tek pre nekoliko meseci. Najpre sam komentarisao neke njihove dokumente u vezi jugoslovenske revolucije i Četvrte internacionale, a onda prilazio sve bliže i postao povremeni saradnik. Ovi mladi ljudi su bez ičije pomoći došli do programa IV internacionale, preveli ga sa engleskog i objavili, iako smo mi stariji već odavno imali dobar prevod s ruskog originala. To je indirektan dokaz da je Četvrta internacionala lambertista, duboko ukopana u političke katakombe – valjda da je ne bi imperijalistički radar locirao – nevidljiva svakom realnom oku već četiri decenije. Zagrepčani nikom ništa nisu ukrali, verovatno su voleli upoznati i beogradske trockiste, ali ih nisu našli. Ovi poslednji, pak, postoje i izgleda već četiri decenije žive i vežbaju se duboko ispod zemlje. Ili je to pak puka uobrazilja njihovog šefa, “veterana IV internacionale”, kako on voli sebi da tepa, jedine pojavne forme “jugoslovenske trockističke grupe” ?

Meni su i u Srbiji i u Francuskoj tokom devedesetih godina sto puta rekli ono što mi kaže Pavluško, tj. da sam plaćen da vršim stranu propagandu. Kao “srpskom izrodu” trebalo bi mi “utrti seme i pleme”, te prvom prilikom “baciti bombu u kuću”. To je toliko puta ponavljano, i u Srbiji i u Francuskoj, dok sam nakon istrošene uštedjevine morao ponovo u pečalbu po nekoliko meseci godišnje ,da mi se dešavalo da od pečalbarske muke i političkog gneva što raspaljeni šešeljevci nemaju ništa drugo da mi odgovore, umeo da završim: “Pa ako sam plaćeni agent, recite mi bar broj računa da odem i podignem pare da mi se žena ne muči kao čistačica za 40 DM”. Na tim skupovima u Francuskoj, gde je većina bila srcem za Bosnu, ljudi bi tada listom ustajali na noge, vatreno aplaudirali, a šešeljevski provokatori podvijena repa morali napuštati zbor. Zar se od te ljudske topline u borbi protiv fašističkog progona muslimana (bošnjaka) iz njihovih kuća može tražiti veće zadovoljenje?
Ne, nikakav apstraktni trockist ja nisam bio. Učio sam se na Lenjinu i Tucoviću, a ne na lambertističkim teorijama o “superimperijalizmu”, koji vlada kosmosom, a Slobodan Milošević i Ratko Mladić su samo njegovi slepi izvršitelji. Svetske sile su krive za rat u Jugoslaviji, nisu to Milošević i Mladić. To je najperfidnija “marksistička” odbrana velikosrpske avanture koja je uopšte napisana, a može se videti na blogu Pavluška Imširovića. Tako ispade da su Milošević , Mladić i Jovica Stanišić, Sonja Biserko i Branisalv Čanak, Dragomir Olujić i Radoslav Pavlović… svi redom američki agenti. Ako su NVO u Beogradu strani plaćenici, onda su to i Nataša Kandić i Žene u crnom . A ko je spasao obraz Srbiji ako to nisu ove hrabre žene? Nikakvi trockisti lambertisti se nisu čuli! Oni se čuju samo kad one prve treba da opanjkavaju: sve one rone “krokodilske suze” povodom Srebrenice, kaže on, jer ne znaju ništa o superimperijalizmu, koji tako dobija formu jedne džinovske tajne masonske lože. I to se naziva marksizmom!
Ono o Aliji Izetbegoviću, Španiji i Kabaljeru jadno je i bedno. Gde je to nadjeno? I u udruženju “Sarajevo” u Parizu, gde sam bio aktivan uz izvestan broj beogradskih i zagrebačkih intelektualaca, demokrata i socijaldemokrata, i u udruženju “Pomoć ženama Srebrenice”, gde sam bio jedan od prvih koji su podržali Sadiju Ombašić, tu običnu nastojnicu zgrade s lavovskim srcem, kao i u kampanji “Workers Aid for Bosnia”, koju su trockisti Engleske, Francuske i Španije vodili na moj predlog, naša politička linija je bila jedna i nepromenljiva: “Za jedinstvenu, nedeljivu, nezavisnu, demokratsku i multietničku Bosnu I Hercegovinu”. Ona ostaje na snazi i danas kao politički cilj. Nema nigde nikakvog navijanja za jednu ili drugu nacionalnu stranku, niti za imperijalizam, koji sam redovno apostrofirao kao saučesnika u cepanju BiH. A kao Srbin nisam krio, niti danas krijem da sam bezgranični poštovalac ljudi kakav je bio Jovan Divjak. Nije na nama Srbima da razglabamo priče o knjizi Alije Izetbegovića, nego da svojim telom ako treba branimo progonjene “muslimane” od srpskih koljača! Kad smo morali stati uz krvoloka Staljina da bi odbranili Sovjetski savez od Hitlera, koji je trockiste ubijao na svakom koraku, zašto ne bismo stali na stranu bošnjačke armije protiv četnika, ustaša i Fikreta Abdića? Osećao sam se beskrajno blažen u sredini takvih karakternih ljudi. Neuporedivo bolje nego u eventualnom društvu lambertista , koji s grčkim sindikalistima u punom jeku bosanskog rata, održavaju balkansku konferenciiju, pozivaju se na ideju balkanske socijalističke federacije, a o ratu koji gori tu, pred njihovim očima, nemaju ni reči. Čak i Proudhon, koji nije hteo da čuje ništa ni o poljskom ili italijanskom nacionalnom ujedinjenju, imao bi više srca za tragediju Bosne.
Tako, bio ja notorni ili nenotorni provokator, plaćen ili neplaćen, u gotovom ili na ček, naspram četničke, a sada i gepeuovske ideologije, imao sam oduvek jednu istu utehu: bilo šta bilo, moja deca se neće stideti svog oca. A kad je toliko njih nevino stradalo, jedan više ili manje ne znači ništa bitno. Policiju nikada nisam tražio da joj se ispovedam, nikakve podzemne organizacije nisam pravio da bih se imao čega plašiti, kad sam istupao, istupao sam javno i pod svojim imenom, a da bi me ućutkali nikakva policija nije ni potrebna, imaju oni dovoljno fašista i kriminalaca koji se slobodno kreću ulicama. Zar to denunciranje “slobodnog kretanja” Radoslava Pavlovića izmedju Kovačevca i Pariza ne podseća na staljinistički “Proleter” KPJ uoči rata, kada otvoreno kaže policiji da sve te trockističke provokatore, Petka Miletića, Adolfa Muka, Ivu Baljkasa, Labuda Kusovca … treba pohapsiti i žigosati kao izdajnike?

Pavlusko Kaže:
Rujan 13th, 2012 at 00:29

Uz pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića

Ma koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom” cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću “priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima. Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine kasnije.

Ta Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika – razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog, hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma, preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične istine” njihovih marionetskih režima.

Međutim, itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje – jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije 5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare” Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.

Ograničen na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”, a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji – otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula 1989.

Pavlović o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.

Mnogo više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe. Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.

A iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna” – predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema alternativu”.

Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata. Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim” (zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne kompradorske marionetske torove.

Kada Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj. i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.

Tih dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i “dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom: “Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme” čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem” rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost. Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu “demokratsku” opoziciju.

Ovde je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991. bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije – pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore, spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji. Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika, žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.

Ta 9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993) znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne” bantustane.

Ako neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.

Međutim, samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku, a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad ludilom svoje sabraće.

Pavlovićevo potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne njegovi moćni imperijalistički porobljivači.

Pavlovićevi predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.

Nelegitimno i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje, roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima. Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i “raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’ biznis je biznis – zar ne?

P.S: Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na adresi http://www.pavlusko.wordpress.com .
Na anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću odgovarati niti se obazirati.
P.P.S. Upravo vidim da se naš mali kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog naroda”…
i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
P.P.S.: Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
Pavluško Imširović

Pavlusko Kaže:
Rujan 13th, 2012 at 01:45

Još jedan detaljčić za večeras:

U jeku policijske hajke na trockiste u Jugoslaviji, početkom 1974 – kada je hapšen ili policijski praćen svaki studentski i radnički aktivist za koga bi policija iole posumnjala da je ikada imao ili mogao imati ikakve veze sa trockistima – Radoslav Pavlović se odjednom pojavio u Beogradu i provokatorski počeo da zivka opozicione političke aktiviste na brojeve telefona za koje naprosto nije mogao da ne zna da ih policija prisluškuje. Šokirani ljudi su ga naprosto slali do đavola kao notornog policijskog provokatora i odbijali su svaki kontakt s njim i ja sam bio jedini koji je tada prihvatio da ga sretne i porazgovara s njim. Našli smo se u kafani “Beli bagrem” u zvezdarskoj šumi, saslušao sam njegove pričice i velelepne ponude “za finansijsku pomoć i saradnju” – nastupao je kao izaslanik Balaša Nađa (alias Mišela Varge), provokatora i duplog agenta CIA-e i KGB-a “od kalibra” – a potom sam mu objasnio da to njegovo neometano vršljanje po Beogradu i najnaivniji politički idioti jasno vide kao notornu policijsku provokaciju i da ću se lično “postarati” za njega i naći ga da mu naplatim račun, pa ma gde na svetu da se sakrije, ako samo i jedan od ljudi koje je provokatorski zivkao na telefone koje je policija prisluškivala bude uhapšen makar i samo na jedan dan. Uz to sam mu objasnio da samo njegovo hapšenje može da ga delimično opere i dozvoli eventualnu pretpostavku da je on ipak samo totalna budaletina kojom pilotira Udba bez njegove svesti o tome. Prebledeo je i pozeleneo i nestao iz Beograda za narednih 15 godina.

Sad priča kako “nikada nije osnivao nikakve podzemne organizacije da bi se imao čega plašiti”. Da neće možda da kaže da je jugoslovenska trockistička grupa čiji član je bio bila legalna i javna organizacija i da su njeni članovi nastupali javno i pod punim imenom i prezimenom? Daleko od toga da je ta grupa bila legalna i javna i da su njeni članovi mogli i smeli istupati pod svojim pravim imenima – za tako nešto se smesta letelo na robiju. Ali, ta Pavlovićeva tvrdnja ima jedno jedva prikriveno značenje: on njom zapravo nehotično priznaje da za jugoslovensku policiju samo on u toj trockističkoj grupi nije bio jedan od njenih ilegalnih članova – kao što su to bili svi drugi njeni članovi – nego je od početka bio legalni tajni policijski saradnik unutar te ilegalne organizacije.

Nenad Janicijevic Kaže:

Rujan 13th, 2012 at 02:14

Gospodin Imširović je sjajan! Odlična analiza i kritika. Hvala Vam gospodine Imširoviću.

Crveni Kaže:

Rujan 13th, 2012 at 14:40

Gledam ovako sa strane ovu raspravu čije mi se započinjanje na ovom mjestu i u ovom trenutku čini sasvim besmislenim.

U moru teksta izbačenog u povišnom tonu Pavluška ne mogu ne primjetiti mnoštvo grubih proturječnosti.Prvo za tekst o Kosovu kaže da je posrbljeni plagijat. Odmah iza toga u istom dahu kaže da autor teksta vrijeđa i ponižava srpski narod. Onda je 1974. bio KGB-ovski, CIA/UDBA špijun i provokator i rečeno mu je da će skupo platiti za svoju djelatnost ako netko završi u zatvoru. No 1991. Pavluško opet s njime bez ikakvih problema sjeda za isti stol i zajedno rade na stvaranju nove organizacije.

Priča o dobrim i revolucionarnim narodnim masama kojima je stran srpski nacionalizam i birokraciji koja ga sama provodi, kao i o svima njima kao nemoćnim lutkama u rukama imperijalističkih sila (koje onda ne treba previše niti kriviti) ipak je teška bajka. Kao što je i u Hrvatskoj u to vrijeme vladala snažna nacionalistička-šovinistička i tuđmanovska histerija u najširim slojevima (koja je išla dotle da se nije moglo pozdravljati sa “zdravo”). Stoga mi izgleda kao da takvi stavovi, pretpostavljam nesvjesno, relativiziraju zlo srpskog nacionalizma i njegovu raširenost u devedesetima.

Pavlusko Kaže:

Rujan 14th, 2012 at 16:48

“Literarna” papazjanija malog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića tipičan je izraz tipičnog odnosa sitnog policijskog buržujčića prema proletarijatu. Politika je za takvog sitnog buržuja samo ono što se dešava u vrhovima vlasti i oko tih vrhova – na političkoj pozornici koju definišu vrhovi vlasti i koja je i sama deo aparata vlasti. Društvena svest i javno mnenje za njega su samo ona svest koja dominira medijskim aparatom vlasti, tj. ono je što vlast kaže da je. Zna policijski doušničić ko je njegov vrhunski i jedini merodavni autoritet.

Sitna buržoazija od proletarijata očekuje da se bori za njene, sitnoburžoaske, interese i da deli njene ciljeve, ideale i vrednosti i nepojmljiva i neprijateljska joj je svaka samodelatnost i nezavisnost proletarijata. Ona se iz sve snage trudi da tu samodelatnost radničke klase i ne primećuje, a kada je ipak prinuđena da je primeti onda je minimizira, omalovažava i falsifikuje i njen značaj i njene manifestacije.

To je posebno vidljivo u sračunatom brisanju iz istorije i kolektivnog pamćenja masovnog antiratnog raspoloženja i otpora ratu u svim bivšim jugoslovenskim republikama i u propagandi bezočnih laži da su narodi listom bili za svoje šovinističke diktatore i da su želeli rat. Zato kukavna sitnoburžoaska “levica” ili ne primećuje ili omalovažava i falsifikuje značaj činjenica kakve su 9-martovska pobuna u Srbiji 1991, pobuna roditelja srpskih vojnika 2. jula 1991. – kada su masovnim jurišom zauzeli republički parlament i preneraženim i zatečenim poslanicima izneli svoje zahteve među kojima je centralni bio zahtev da se svi srpski JNA vojnici povuku na teritoriju Srbije, radnički ustanak i okupacija republičke skupštine u Sarajevu 4. aprila 1992. sa zahtevom za raspuštanjem vlade i parlamenta i raspisivanjem novih izbora na kojim bi bilo zabranjeno učešće “nacionalnim strankama, karavan mira iz svih bivših jugoslovenskih republika (sem Slovenije) koji je 2 dana držao Dom garde u Beogradu 28-29. avgusta 1991, masovni bojkot ratne mobilizacije u Srbiji (bojkot koji je u Beogradu bio veći čak i od 98 %), neprekinuti talasi radničkih štrajkova sve vreme rata…
To je isto tako vidljivo u suludoj tvrdnji da velike imperijalističke sile nisu imale i nemaju nikakve odgovornosti za taj rat. Debilna besmislica da ukazivanje na sasvim realnu i presudnu ulogu svetskog imperijalizma u jugoslovenskom ratu znači umanjivanje i “relativizaciju” zla i krivice domaćih zlikovaca u tom ratu otprilike je ista kao i debilna besmislica da pokazivanje uloge Hitlera i nemačkog nacizma znači umanjivanje zla i krivice Ante Pavelića, Draže Mihailovića i svih drugih kvislinga u drugom svetskom ratu – osim za one koji se usrdno dodvoravaju svetskom imperijalizmu i Hitleru.

Propaganda svemoći šovinističke kontrarevolucije i izmišljanje nekakve njene “opštenarodne baze i podrške” jeste najcrnja kontrarevolucionarna propaganda pa ma kakvim političkim bojama se ona šminkala i ma kojom ideološkom retorikom se zaodevala. “Crveni” koji se bave takvom kontrarevolucionarnom propagandom su vulgarni politički debili koji bi mogli biti istinski crveni samo od stida – kad bi znali za stid.

Crveni Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 19:27

Pavluško, kada bi se manje pjenio i vikao, a više razmišljao rjeđe bi upadao u kontradikcije sa samim sobom. Također, manje bi bio sklon trivijalnim nedijalektičkim generalizacijama. Na temelju nekoliko prosvjednih pokreta ne može se negirati raširenost nacionalizma i šovinizma među običnim narodom u ono vrijeme. Tada ne samo da ne bi bilo mitinga i “događanja naroda” nego bi toliko revolucionarno uzavrela situacija, uz toliko prekaljenu lambertističku organizaciju (bez obzira na to što je vjerojatno bila one-man-band), bez obzira na špijunske progone kojima je nemilice izložena dovela do revolucije u Srbiji u roku od mjesec dana. S druge strane nitko nije govorio da je sav narod stao na pozicije nacionalizma ili da imperijalizam nije imao nikakvu ulogu. To si ti izmislio. To je “ili-il”i razmišljanje, odnosno karikatura razmišljanja kakvu si ne bi smio dozvoliti jedan marksist.

Pavlusko Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 20:57

Bedni mali policijski provokator Radomir Pavlović se baš našao na muci za koju se nadao da će uspeti da je izbegne ako se ne pojavljuje na javnoj političkoj sceni u Srbiji (u kojoj inače živi) na kojoj ima još ne malo živih aktera i svedoka njegovih provokatorskih policijskih rabota od pre 40 godina. Zatečen u krčmenju njegove jeftine propagande o šovinističkoj svemoći rahmetli Slobodana Miloševića kao „zlog vožda zlog naroda“ i suočen sa nepobitnim činjenicama o njegovoj ondašnjoj policijskoj raboti on te činjenice pokušava da prekrije novim pseudo-patetičnim verbalnim masama laži i izmišljotina. A šta drugo mu i preostaje nego da samo laže kad – iz razloga obaveze čuvanja službenih tajni Udbe kojoj ostaje lojalan – nikako ne sme i ne može da objasni kako to da on jedan i jedini od članova prve jugoslovenske trockističke grupe iz 1970. godine nikada nije imao baš nikakvih problema sa policijom – u vreme kada se već i za odbijanje saradnje sa Titovom policijom išlo na robiju i gubilo pravo na pasoš, na rad i na putovanja iz zemlje, u vreme najžešćih progona trockista u Jugoslaviji, vreme kada je Titova policija hapsila i slala na robiju za i najmanju sumnju za najmanju vezu sa trockizmom i trockistima – slobodno i javno šetkao između Pariza i Kovačevca i Beograda i, uz jasnu i očiglednu toleranciju i dozvolu beogradske tajne policije, pokušavao da vrbuje za efemernu fantomsku „internacionalnu trockističku organizaciju“ notornog duplog agenta CIA-e i KGB-a Balaša Nađa (aka Mišela Varge) sa kojim je, zbog provokatorske rabote, 1972. zajedno izbačen i iz OCI i iz Četvrte Internacionale (La Verite) i iz njene jugoslovenske grupe.

Uzdajući se u neobaveštenost današnjih mladih generacija, Pavlović bezočno laže da su Balaša Nađa rehabilitovale i „odbranile od optužbi“ „sve trockističke organizacije na svetu“. Nikada niko nije ozbiljno ni pokušao ni da dovede u pitanje, a kamoli da ospori, arhivskim dokumentima pouzdano dokazanu činjenicu da je Nađ, nakon što je emigrirao iz Mađarske posle staljinističkog gušenja mađarske radničke revolucije iz 1956, učestovao u antikomunistim političkim delatnostima koje su finansirale CIA i USA vlada. Njegovi centristički politički advokati pokušavali su da ga brane tvrdnjom da je tim dokumentima dokazano samo to da je on učestvovao u takvim CIA rabotama u vreme dok još nije postao trockist, ali ne i nakon toga. Sam Balaš Nađ je naprosto odbijao da o tim arhivskim dokumentima i tim njegovim rabotama da ikakvo objašnjenje i zbog toga je i odbio saradnju sa centrističkom anketnom komisijom koja je od njega tražila da objasni i te dokumente i tu saradnju, nakon čega se ta komisija raspala ne dokazavši baš ništa „zbog nedostatka dokaza“.

A dokaza je itekako bilo i ima. Takvih da je Balaszu Nagyju preostajalo jedino da odbija da o njima govori pod izgovorom da se radi o njegovim davnim ličnim i privatnim vezama i stvarima. Da, veze agenata provokatora sa tajnim službama uvek su vrlo „lične i intimne prirode“ i zato oni o njima odbijaju da javno govore. Ti arhivski dokazi su u širokim izvodima objavljeni u brošuri „Provokacija u IV Internacionali – putanja provokatora Varge“ (Provocation dans la IV Internationale – l’itineraire du provocateur Varga) 1973. godine – to je ona brošura koju Pavlović naziva „zelenom brošurom“, pažljivo izbegavajući da o njoj i njenom sadržaju da bliže reference. Odavno njega i Balaša Nađa žulja i boli ta brošura OCI (Organisation communiste internationaste – Internacionalistička komunistička organizacija, francuska sekcija IV. Internacionale) koja ih je isterala na videlo iz mraka njihovih provokatorskih policijskih mišijih rupa.

Da, ja jesam u sećanju neznatno pobrkao datume i godine isključenja provokatora Nađa i njegovog trabantića Pavlovića pa rekao da je to bilo 1973. umesto 1972. Ti datumi mi nisu sasvim oštro urezani u pamćenje, kao što jesu Pavloviću, iz prostog razloga što sam ja obe te godine (1972-1973) proveo po Titovima zatvorima zbog javne i tajne revolucionarne političke aktivnosti i za sva zbivanja u tom periodu sam saznavao sa znatnim zakašnjenjem. Iz zatvora sam izašao početkom 1974. i već par meseci posle toga, u njegovoj provokatorskoj misiji po nalogu Balaša Nađa i pod nesumnjivom kontrolom i uz odobrenje Udbe, na sastanku u kafani „Beli bagrem“ u Zvezdarskoj šumi u Beogradu, Pavlović mi je ponudio lažni pasoš, ilegalno prebacivanje iz zemlje i „obezbeđenu egzistenciju u Francuskoj“ gde je trebalo samo još da se priključim bitangi Nađu i njegovoj provokatorskoj grupici.

Oni (Nađ i Pavlović) su tada verovali da je jugoslovenska trockistička grupa definitivno razbijena i da sam ja izolovan i još potpuno neobavešten o njihovim rabotama i da mogu da me lažima i obećanjima navedu da im poverujem i prihvatim njihove velelepne ponude. Jedan od glavnih Pavlovićevih argumenata kojima je pokušavao da me privoli na njegove ponude da im se priključim u emigraciji bio je taj da je nesumnjivo da sam posle izlaska iz zatvora pod najstrožim policijskim nadzorom i da je zato samo pitanje dana kada ću ponovo biti uhapšen. Da, istina je da sam – kao i svi registrovani politički opozicionari, a pogotovu oni koji su izašli iz zatvora – bio pod takvim oštrim nadzorom tajne policije (nadzorom kome sam ipak uspevao da izmičem kad god je to bilo potrebno) i da sam narednih godina više puta hapšen zbog političkog delovanja. Pavlović je sasvim bio svestan realnosti i rigidnosti tog policijskog nadzora, ali mu to baš nimalo nije smetalo da ležerno kontaktira i mene i druge nadzirane beogradske opozicione aktiviste. Rizik hapšenja je postojao za sve druge osim za samo njega. A istovremeno, gorko mi se jadao da su „svi u Beogradu poludeli zbog policijske represije i da preplašeno odbijaju s njima svaki kontakt“. Nije znao da su se više ljudi meni već požalili da ih on provokatorski zivka na prisluškivane telefone i da ih najdirektnije ugrožava. Saznao je to tek pred kraj tog našeg razgovora nakon što sam ga pažljivo saslušao i preslušao.

Ne mali su bili njegovi šok i zaprepašćenost kada je na tom sastanku konačno shvatio da ja ne samo da sam u toku sa svim zbivanjima oko Nađa i njega u periodu dok sam bio u zatvoru, nego i da sam već pročitao brošuru „Provokacija u IV Internacionali“ sa nepobitnim dokazima o Nađovoj saradnji sa CIA i KGB. Suočen sa mojim jasnim pitanjima o toj Varginoj aktivnosti pod patronatom CIA, Pavlović mi je uspaničeno i smušeno davao najgluplja i najidiotskija moguća „opravdanja“: da je Balaš Nađ zapravo samo „varao“ CIA-u da bi od njih dobijao pare za „revolucionarnu delatnost“ i da je to u svakom revolucionarnom pokretu sasvim „legitimna i korisna taktička rabota“. Odgovorio sam mu da ,kao marksistički revolucionar, ja nikako ne mogu sarađivati sa tim i takvim „revolucionarima“ koji se finansiraju „taktičkom saradnjom“ sa najreakcionarnijim tajnim službama i da sa takvima ne želim da imam ikakvog kontakta, opomenuo sam ga da prestane da ugrožava druge ljude provokatorskim pozivima na telefone koje prisluškuje policija (između ostalih i na telefone na Filosofskom fakultetu koji su u to vreme bili pod najstrožim mogućim režimom policijskog prisluškivanja, što Pavlović nikako nije mogao da ne zna), stavio mu do znanja da sam i ja svi drugi uvereni da on to radi pod kontrolom i uz dozvolu Udbe i otvoreno mu objasnio da ga samo još njegovo hapšenje može makar delimično oprati od osnovane sumnje da je perfidan policijski agent i provokator i dozvoliti eventualnu pretpostavku da je on ipak samo totalna budaletina i uplašena kukavica kojom pilotira Udba bez njegove svesti o tome. Prebledeo je i pozeleneo i nestao iz Beograda za narednih 15 godina ili 16-17 godina. Lično sam mu poželeo da bude uhapšen jer sam smatrao i smatram i danas da je to za njega lično bila povoljnija i čistija varijanta koja bi mu dala šansu da se duhovno i moralno pročisti.

Ne sećam se više tačno kada se ponovo pojavio i otpočeo privatni biznis u Kovačevcu, ali se dobro sećam da se jesmo susretali u par meseci 1991. godine. Nisu mi ti detalji dovoljno važni da bih samo zbog njih sad kopao po mojim ličnim arhivima i beleškama iz tog vremena. Počeo je da se mota oko Inicijative za socijalnu demokratiju Jugoslavije (ISDJ) koja je bila otvoreno šire okupljanje nešto preko stotinjak levičara različitih tendencija, većina kojih se odvojila od UJDI-ja (nepartijskog Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, prve nezavisne široke demokratske političke organizacije u celoj Jugoslaviji, osnovanog krajem 1988. u Beogradu, a 1989. i u Zagrebu i u BiH sa glavnim ciljem borbe protiv totalitarnog političkog monopola jugoslovenske birokratije), nakon što su ga Vesna Pešić i Nebojša Popov u jesen 1990-te bukvalno ukrali od njegovih osnivača i od članstva i preko noći ga preregistrovali u istoimenu političku stranku koja je na prvim višestranački izborima nastupila kao privesak i satelit Stranke reformskih snaga ondašnjeg saveznom premijera Ante Markovića. Bukvalno svako ko bi verbalno prihvatio program Inicjative za socijalnu demokratiju mogao je tada pristupiti tom širokom okupljanju čiji osnovni zajednički cilj je bio borba za masovnu nezavisnu radničku sindikalnu i političku organizaciju.

Trockisti iz jugoslovenske “Radničke borbe” su u tom okupljanju imali nesumnjivu većinu i dominantan politički uticaj. Pod tim imenom (“Radnička borba”) oni su se u leto 1990. konstutisali ujedinjenjem par hrvatskih, jedne vojvođanske i dve beogradske grupe u jedinstvenu jugoslovensku sekciju IV internacionale. Nemajući nimalo vere ni u tadašnju jugoslovensku ni u dolazeće “nacionalne” demokratije, odlučili su da svoju organizacionu strukturu i personalni sastav (nikako ne i samu činjenicu svog postojanja i svoje javne dokumente) zadrže u potpunoj ilegalnosti, a da javno deluju u okviru širih legalizovanih organizacija tipa socijalne demokratije i sindikata. Zbog toga nije bilo nimalo teško doći do njihovih javnih dokumenata i političkih analiza i na srpsko-hrvatskom jeziku i na drugim jezicima u publikacijama Četvrte internacionale. Ti dokumenti i analize su Pavloviću bili itekako poznati i s pravom je prepostavljao da sam ja jedan od njihovih autora i da je bar veći deo ljudi oko mene takođe u članstvu IV. Internacionale. A mogao je samo da pretpostavlja i da njuška jer mu mi o tome nismo davali nikakvu informaciju – iz najprostijeg razloga što u njega nismo imali nimalo poverenja.

Iz široke Inicijative za socijalnu demokratiju nismo hteli da ga izbacujemo iz istih razloga iz kojih ga zbog zbog samo starih doušničkih grehova i loše reputacije ne bi izbacivali ni iz sindikata da je i u njima pokušao da se angažuje. Drugo, nismo isključivali ni mogućnost da je on zaista bio samo jedan od mnogih ljudi slabog karaktera i kukavne hrabrosti koje je policija ucenama i pretnjama uspevala da prinudi na izvesnu nevoljku saradnju i među kojima su poneki možda jedva čekali šansu da se oslobode te prinude i da se jednom angažuju slobodno i pošteno. Bilo je to vreme kada je Milošević u sopstvenom birokratskom aparatu vlasti pa i njegovom vojnom i policijskom sektoru provodio žestoke šovinističke čistke i izgonio sve koji nisu prihvatali njegov razulareni četnički šovinizam i njegovo antijugoslovenstvo. Pošto su se čak i u vrhovima tog aparata vlasti javljali ljudi koji su se javno i otvoreno suprotstavljali Miloševiću i njegovoj četničiji bilo bi zaista politički glupo i slepo isključivati mogućnost da će i u sitnoj doušničkoj boraniji, kojoj je pripadao Pavlović, biti ljudi koji će iskoristiti šansu da se oslobode doušničkog robovanja Udbi. Tu jadnu i poslednju šansu nismo hteli da mu mi uskratimo, jednako kao što je nismo uskraćivali ni Milanu Nikoliću i Dragomiru Olujiću sa kojima smo već imali iskustva da iz kukavičluka i slabosti pokleknu i izdaju u kritičnim momentima. Oni tu šansu nisu iskoristili i celog života su ostali jasni i bedni podkupljivi oportunisti, lažovi i prezreni provokatori. A Pavlović nam je tada, 1991, prodavao pričicu da on bar 15-tak godina posle 1974. uopšte nije dolazio u Jugoslaviju iz Francuske, pričicu za koju nam je trebalo malo više vremena da je proverimo. Naravno da su svi trockisti i većina levih socijaldemokrata bili opomenuti da budu oprezni s njim i da ga drže na oku kao vrlo nepouzdanog čoveka kome se ne može verovati.

Onemogućiti svaku provokatorsku infiltraciju u radničke ili bilo koje druge opozicione organizacije naprosto je nemoguće – jednako kao što ni najbrižljivija higijena nikada ne može do sterilnosti odkloniti sve bakterije i viruse, ali može znatno smanjiti njihov broj pa time i rizik od njih. U uslovima policijske diktature, nije uvek racionalno ni javno žigosati i progoniti sve otkrivene infiltrirane sitne policijske doušnike i provokatore, naročito u programski i politički ili sindikalno širim oblicima organizovanja koje okupljaju ljude različitih političkih opredeljenja i pripadnosti. Policija svog raskrinkanog provokatora uvek može zameniti novim, a uz to postoji i rizik da dobije dodatni motiv da ucenama, pritiscima, pretnjama i represijom onda pokuša da slomi i zavrbuje nekog drugog člana organizacije. Zbog toga je ponekad najracionalnije naprosto držati na oku i donekle trpiti osumnjičene za provokaciju i izgnati ih tek onda kada njihova provokatorska delatnost postane vidljiva i nesporna za sve članove organizacije.

Pavlović se tih par meseci 1991. trudio da se bar prividno adaptira našoj političkoj liniji i usvoji bar njenu retoriku, ali je itekako umeo da zapadne u sumanuto i gromopucateljno sektaško bulažnjenje i da iznosi predloge čija grotesknost je bila tolika da nikome ozbiljnom ni na pamet nije padalo ni da ih uopšte razmatra, a kamoli da još i glasa o njima. Otuda ona njegova sumanuta i smešna uobrazilja da se neko kao plašio glasanja o njegovim predlozima i onda kada ti predlozi nisu imali baš nikakve šanse da budu glasanjem prihvaćeni. Na moja pitanja o Balašu Nađu i njegovim odnosima sa njim lagao je da nema više nikakve veze sa njim i da ne zna čime se on bavi, a ja sam tada imao mnogo važnija posla nego da proveravam njegove laži. Čekali smo da na delu pokaže šta je zapravo tada smerao i za šta je sposoban, a on je pokazivao samo beskrajnu glupost.

Sitni Udbin policijski provokator, potrčko i čankoliz CIA i KGB agenta Balaša Nađa i lopov koji drsko krade i tuđe prevode, Radoslav Pavlović je, uz drvo-prerađivačke i stolarske mašine, iz Francuske bio doneo i za ono vreme (1991) pristojnu štamparsku tehniku i Inicijativa za socijalnu demokratiju u načelu je bila prihvatila njegovu nametljivu i razmetljivu ponudu da je ponekad možda koristi, ali to nikada nije učinila jer se vrlo brzo ispostavilo da Pavlović zapravo ima ambiciju da sa Inicijativom za socijalnu demokratiju (koja je imala više od stotinak članova – zahvaljući čemu se i mogla registrovati kao legalna politička stranka, što ju je ubrzo pocepalo), kao potpuno privatna persona, ima ravnopravan partnerski odnos kao da je on sam već cela nekakva druga organizacija i da na taj način parazitski promoviše samo samog sebe i svoja bulažnjenja. Kada je za par meseci konačno shvatio da mu je sav trud da se ponovo infiltrira i prišlepa u levi sektor ondašnje političke scene i u trockističku grupu potpuno besmislen i uzaludan nestao je kao što se i pojavio. Biće da je dobio prekomandu.

Moje prevode više Trockijevih tekstova na srpsko-hrvatski jezik (od kojih se tri, uz hrvatsku “prilagodbu”, pojavljuju na sajtu hrvatske “Radničke borbe”: “Zašto je Staljin pobedio opoziciju”, “Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) nisam mu nikada i nikako dozvolio da štampa i kobajagi izdaje jer je hteo da kao štampar izigrava još i nekakvu celu organizaciju i izdavača i urednika i da sebi prisvaja i pravo da u njima lektorski interveniše na najnepismenije i najgluplje moguće načine, što mi je tada bilo samo groteskno i beskrajno smešno. Te prevode je on dobio onako kako su ih tada od mene i mojih prijatelja dobijali svi zainteresovani da ih čitaju – sa mojim potpisom kao prevodioca. Njegova pričica o tome da mi je za te prevode platio “nekoliko hiljada franaka”, a da mu ih ja ipak “nisam korigovao”, jeste najobičnija bolesna lupeška laž, koja je ko zna čime sve još motivisana osim njegovom prekom potrebom da pokuša da nekako “opravda” to što je te prevode naprosto ukrao i krčmio ih kao svoje. Zašto bih ja njemu “korigovao” moje sopstvene rukopise?! A njegova korumpirana sitnoburžoaska dušica bi sigurno u santim precizno znala i navela tačnu cifru da je ikome dao makar i samo 3 i nekoliko santima franka, a kamoli nekih neodređenih “nekoliko hiljada franaka”. Da on možda tada od policije nije dobijao pare da se njima koruptivno pripomogne u provokatorskoj infiltraciji pa te pare prisvajao a onda ih i danas policiji pravda takvim bolesnim izmišljotinama? I to ćemo saznati jednog dana kada se konačno otvore arhive Udbe. Kao što ćemo tada sasvim precizno saznati i Pavlovićevu tačnu i konkretnu ulogu u mnogim hapšenjima trockista.

Ova njegova bezočna laž o prevodima plod je Pavlovićevog vrlo rđavo i glupo proračunatog lupeškog lukavstva. Moje prevode Trockijevih tekstova sa ruskog originala on je naprosto ukrao i objavio pod svojim imenom mada niti govori niti čita ruski. To je sasvim lako ustanoviti poređenjem tekstova – pa i u “hrvatskoj prilagodbi”. Njegova morbidna i prozirna izmišljotina da mi je za te prevode “platio nekoliko hiljada franaka” služi tome da tom lažju, bar u njegovoj nesrećno bolesnoj glavi, prividno opravda krađu sa jednom krajnje nakaradnom i naopakom lupeškom logikom – ako slaže da je platio za prevode “nekoliko hiljada franaka” onda je tom lažju tobože i “otkupio” i autorska prava i onda “ima pravo” i da ih ukradene i krčmi kao svoje prevode, a istinskom prevodiocu da drsko ospori autorstvo prevoda još jednom novom izmišljotinom – onom da je on meni tobože dao te tekstove samo “na korigovanje”. Pri tome veselnik u toj istoj rečenici zaboravlja šta je sam priznao u predhodnoj: da je on meni navodno dao tih izmišljenih “par hiljada franaka” za urađene prevode, a ne za nikakve “korekture” mojih sopstvenih prevoda.

Inače, ja sam profesionalni prevodilac sa više od 40 godina radnog staža upravo za nemački i ruski i član sam Udruženja književnih prevodilaca godinama od pre rata – što je bila najviša statusna kategorija u prevodilačkoj profesiji u bivšoj Jugoslaviji. Ovako bezočnu krađu prevodilačkog autorstva još nisam video. Za tako nešto sposobni su samo najciničniji staljinistički Udbaši i njihova najgluplja sluščad.

Možda su Pavlovića pariški šešeljevci i proklinjali dok je on ”stajao na stranu Alijine armije ”. Mene nisu samo proklinjali nego me je Šešelj lično sa beogradskih TV ekrana osuđivao na smrt, a policija i njeni batinaši me hapsili i lomili mi rebra zbog organizovanja masovnih štrajkova i antiratnih mitinga u sred Beograda, i usred rata, štrajkova i mitinga koje Milošević i njegove bande nikada nisu uspele da spreče. Junački Pavlović se jednako junački držao daleko od svih tih štrajkova i mitinga. A šta bi drugo siroti biznismenčić – to je moglo da mu naškodi poslovima i poslovnoj reputaciji, bože sačuvaj. Nije on proizvodio luksuzni nameštaj za radničku sirotinju, nego za privatizacijske i ratne profitere, a zamerati se tako dobrim mušterijama nije baš dobro za takav biznis.

O sumanutoj akciji “pomoći Bosni” poprilično se i sam izlanuo priznanjem da je “stao na stranu armije BiH” i da se time ponosi. Naravno, daleko od toga da je Pavlović i pomislio da ode da sam ratuje na strani te Alijine “armije BiH”. Ne, on je na stranu te armije stao tako što je od zahtevao da imperijalizam (“međunarodna zajednica”) ukine embargo na oružje Aliji Izetbegoviću i da ga podrži i sopstvenom vojnom silom. A takozvani embargo na oružje bio je samo ogromna šarena laža za maksimiranje profita svetskih trgovaca oružjem, za maksimalnu pljačku i podjarmljivanje svih jugoslovenskih naroda. Isti je slučaj i sa svim drugim formama embarga tih godina i bar danas to znaju i vrapci.

Za tu akciju tobožnje “Radničke pomoći Bosni” saznao sam 1993. od levih austrijskih sindikalista iz Beča koji su me pozvali da me konsultuju i o zbivanjima u Bosni i na Balkanu i o toj akciji. Sve moji bošnjačke rođake (50-tak porodica Imširovića) tada su već bile proterale podivljale Miloševićeve četničke bande koje su već naveliko žarile i palile Bosnom, mrcvareći je i komadajući zajedno sa Tuđmanovom HVO i Alijin “zelenim beretkama” i “armijom BiH” na čiju stranu je Pavlović tada “ponosno stajao” i za čije naoružavanje od strane imperializma su se zalagali i on i centristička bratija koja se okupila oko te akcije. Nisu svi moji rođaci imali sreću da budu samo proterani – neki su pobijeni od tih istih četničkih bandi. Ipak, niko od njih taj zlikovački četnički teror nije smatrao razlogom da stane uz marionetu CIA-e Aliju Izetbegovića i njegovu “armiju BiH.

Jedan broj tih mojih bosanskih rođaka dospeo je u izbeglištvo u Austriji i oni su mi bili jedna od veza sa austrijskim sindikatima i akcijama solidarnosti tih sindikata sa bosanskim i jugoslovenskim radnicima. Prihvatio sam tada poziv bečke Arbeiterkammer (Radničke komore – forme okupljanja levih sindikalista u okviru bečke sindikalne organizacije) da dođem u Beč i lično uzmem učešća na njihovom zajedničkom sastanku sa predstavnicima tog karavana solidarnosti koji je kretao iz Liverpula. Ni sam tada o toj akciji nisam znao skoro ništa i nešto detaljnije sam se informisao zapravo tek na tom sastanku bečkih levičara i sindikalista sa učesnicima tog karavana solidarnosti sa Bosnom. Dominantan ton i imidž tom karavanu davali su pre svega njegovi bizarni razulareni i tetovirani liverpulski učesnici za koje je bilo vrlo teško odrediti kada su pijani a kada trezni. Njihova bulažnjenja u propagiranju ukidanja embarga na oružje za Aliju Izetbegovića i tajanstvena namigivanja i sugerisanja da formu humanitarnih karavana sa hranom treba koristiti za šverc oružja odbila su od njih čak i njihove simpatizere i pristalice iz jedne bečke studentske “trockističke” grupice koji su do tada bili proponenti te njihove akcije naivno verujući da se zaista radi o nekoj akciji radničke solidarnosti. Od te bečke grupice sam saznao da je u akciju uključen i zloslavni Balaš Nađ sa nekom svojom novom fantomskom grupicom u kojoj je i neki Jugosloven. Nije mi bilo teško da se dosetim da je to najverovatnije Pavlović.

Gola laž je i to da je Pavlović na pomenu Radomiru Radoviću video Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića. Biće da ih je pobrkao sa dragim mu Ženama u crnom koje su takođe u par navrata glupo nasele i podlegle pritiscima da se pridruže zahtevima da se mir na Balkanu obezbeđuje “međunarodnim” protektoratom i “međunarodnom” (imperijalističkom, naravno) vojnom silom. No, koliko god bili ideološki i politički reakcionarni, Kosta Čavoški, Nikola Milošević i ogromna većina osnivačica Žena u crnom nikada nisu sarađivali sa Udbom nego su se hrabro i časno javno borili protiv nje i javno i otvoreno su se odmah 1984. pridružili javnom protestu protiv policijskog ubistva sindikaliste Radomira Radovića 1984, a ne samo privatno i tek 1991. i 2012. kao “junački” policijski doušničić Radoslav Pavlović koji 2012. izmišlja i laže da je hteo i da izdaje neku brošuru o Radomiru Radoviću, ali je u tome tobože sprečen “hazjajinovim (gazdinim) monopolom na dokumente”. Jedini Pavlovićev gazda koji zaista ima monopol na neke važne dokumente o ubistvu Radomiru Radoviću je Udba koja ga je ubila, a ti dokumenti su njeni tajni dokumenti sa odlukama i izveštajima o operaciji u kojoj je ubijen Radomir Radović i do tih dokumenata ćemo doći onda kada izvojujemo otvaranje svih tajnih arhiva Udbe i ostalih tajnih službi u Jugoslaviji i njenim bivšim republikama. Nimalo ne sumnjam da Udba i danas jeste Pavlovićev gazda.

Komično je Pavlovićevo umišljanje da ja ovde s njim nešto “diskutujem”. Ne, ja s provokatorima i lupežima ne diskutujem ni o čemu nego ih raskrinkavam i žigošem onako kako to oni zaslužuju.

Josip Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 22:37

Jel postoji negdje historija te trockističke grupe u Jugoslaviji? Ovdje ima nešto malo o tome, ali ne mogu da shvatim sve detalje.

x Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 23:50

da stavimo na stranu sve iznesene osobne sukobe, kakva je to točno trockistička grupa u Hrvatskoj u devedesetima koja se spominje? (Pitanje povezano s Josipovim)

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 00:04

Nažalost, takva istorija još ne postoji iz niza objektivnih i subjektivnih okolnosti. Od sredine 20-ih godina prošlog veka trockisti su nesumnjivo najprogonjeniji internacionalni revolucionarni politički pravac na čijem razbijanju i bukvalno i fizičkom istrebljenju je zdušno radila sva svetska reakcija – od staljinizma i njegovih derivata, preko fašizma do “demokratskog” imperijalizma. Tranzicione restauratorske “demokratije” u bivšim birokratskim radničkim državama kontinuitet su iste reakcionarne linije započete sa staljinizmom 1920-tih godina. Trockističkim organizacijama to je uvek nametalo strogo konspirativnu i ilegalnu delatnost, u čemu su one često po inerciji i preterivale i preteruju. No, postoji ipak dovoljno sačuvanih dokumenata da se može napisati makar potpuna politička istorija i te jugoslovenske grupe i ja se nadam da će takva istorija uskoro biti napisana na osnovu dokumenata i ličnih svedočenja malobrojnih trockista koji su voljno ili nevoljno delovali javno ne skrivajući svoju političku delatnost. Takvi su uglavnom živeli i delovali izvan zemlje, a ja sam sve vreme bio u zemlji.

Od sredine 1972. do danas ja verovatno jedini u Jugoslaviji delujem kao javno deklarisani trockista. Na to lično javno deklarisanje sam bio prinuđen već samim tim što me policija otkrila, uhapsila i izvela na sud zbog trockističke delatnosti koje nisam hteo da se odreknem ni po koju cenu pa ni po tu da dobijem manju kaznu zatvorom ako pristanem da se odreknem trockizma. Ta činjenica je poznato svakome ko je iole upućen u razvoj komunističke i demokratske opozicije titoizmu od kraja 60-tih godina.

Naravno da moj lični javni istup nikako nije bio i izlazak iz ilegale cele jugoslovenske sekcije Internacionale i njenih drugih pojedinačnih članova. Treba li nekome posebno objašnjenje za taj ostanak trockističke grupe u ilegali? Ako mu treba, onda mu preporučujem da se najpre bar malo obavesti o tome kada i u kojim okolnostima revolucionari moraju da deluju ilegalno, pa da se onda malo obavesti i o uslovima i mogućnostima revolucionarnog političkog delovanja u jugoslovenskom totalitarizmu. Tek potom možemo razgovarati i o opravdanosti ili neopravdanosti ilegalnog i podzemnog statusa jugoslovenske trockističke grupe i o tome šta je od njenih političkih arhiva sačuvano u izvornom obliku.

To ilegalno delovanja nikada nije značilo i skrivanje same političke činjenice postojanja grupe, ali je itekako značilo i znači skrivanje njene organizacione strukture, personalnog sastava i nekih modaliteta njenog javnog, legalnog političkog delovanja. Naprimer, mada sam bio jedan od vodećih osnivača i organizatora antiratnog i sindikalnog pokreta u Srbiji od početka 1991. godine, ja u tim masovnim pokretima nisam ni nastupao sa celovitim trockističkim političkim programom, a nisam ni krio to da sam trockista i koji je moj osnovni politički program kome sam podređivao sve druge prelazne forme političkog delovanja i organizovanja. Zbog toga sam uvek, već od mojih studentskih dana, bio izložen svim mogućim formama progona vlasti i njenih satelita.

Fantasmogorična trabunjanja ovog lažljivog provokatorskog doušničkog nesrećnika Radoslava Pavlovića da je on tobož bio (ili i ostao?) “trockist” koji “nikada nije osnivao nikakve podzemne organizacije da bi se imao zašto plašiti”, i da je “uvek istupao javno i pod svojim imenom”, a da zbog toga nije imao nikakvih problema sa policijom su prljave perfidne laži koje treba da sugerišu da je Titov staljinizam bio nekakav demokratski politički raj u kome su trockisti mogli sasvim slobodno i javno delovati i organizovati se – a da su bili hapšeni i progonjeni samo oni koji tu “demokratiju” nisu umeli da primete i dostojno poštuju. On je bio “trockist” onako kako su to bili svi policijski agenti sa zadatkom infiltracije u trockistički pokret. Samo što je on bio sitna doušnika boranija – mali neuspešni provokator i malo uspešni doušničić mnogo manjeg kalibra od njegovog provokatorskog mentora Balaša Nađa.

Inače, više je nego smešno kada ljudi skriveni iza smešnih pseudonima očekuju da im se odgovara još i na pitanja o personalnom sastavu neke konspirativne političke grupe. Je li to neki kao vic?

Pavluško Imširović

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 12:34

Ja niti hoću niti mogu sam odlučivati o načinima konketnog kombinovanja legalnog i ilegalnog rada ijedne konkretne revolucionarne organizacije niti o tome mogu javno govoriti bez njene odluke i odobrenja. Isto tako nemam pravo da bez njihove saglasnosti otkrivam imena onih koji su nekada bili članovi neke organizacije i napustili je tako da nisu postali njeni otvoreni javni neprijatelji koji su prešli na stranu kontrarevolucije kao što je to očigledno odavno slučaj sa Radoslavom Pavlovićem. Takvima nisam dužan baš nikakvu diskreciju i nikakvo poštivanje njihove volje o tome šta bi oni iz njihove prošlosti da otkriju javnosti a šta da prikriju.

Ja ne znam i za sada još i ne mogu precizno znati kada tačno je Radoslav Pavlović postao Udbin doušnik i provokator, tj. da li je to bio od samog početka svog levičarskog angažovanja ili je to postao nešto kasnije. Te detalje ćemo saznati tek onda kada izvojujemo otvaranje svih tajnih arhiva Udbe i svih drugih tajnih političkih službi. Ono što pouzdano mogu da tvrdim jeste da je on bar od 1972. bio voljni ili nevoljni Udbin saradnik, a da voljno politički sarađuje s njom i danas – to potvrđuju njegove današnje pisanije da on nikada nije ni krio da je trockist i da je javno i pod svojim imenom nastupao i nastupa kao trockist još od 70-tih godina pa do danas, a da pri tome nikada nije imao baš nikakvih poteškoća sa Udbom.

Rezerve i sumnje prema njemu i Balašu Nađu-Vargi ja lično sam imao skoro od prvog dana kada sam ih upoznao, ali na osnovu samo rezervi i sumnji nisam mogao skoro ništa preduzimati protiv njih. Zato nisam bio nimalo iznenađen kada sam, još u zatvoru, saznao za Nađov provokatorski pokušaj razbijanja i cepanja IV Internacionale, niti kada sam video dokumente o njegovoj provokatorskoj saradnji sa CIA i KGB-om. Od proleća 1974. sam potpuno uveren da je Nađ stari perfidni infiltrirani provokator i politički gangster, a za samog Pavlovića sam bio više sklon da verujem da je naprosto njegovo izmanipulisano slepo, arhiglupo i kukavičko žutokljuno oruđe koje je Udba lako uspela da slomi i zavrbuje za saradnju koristeći se njegovim neizmernim kukavičlukom i glupošću. Sam nisam nikada bio nikakav heroj bez imalo straha (niti verujem da takvi uopšte postoje) i dobro sam znao i znam koliko napora, volje i snage je potrebno da se čovek suoči sa svojim sopstvenim strahom i pobedi ga. Strah je prirodna reakcija organizma na ugroženost i svo pitanje lične hrabrosti je samo u tome kako se čovek nosi sa svojim strahom – da li on vlada svojim strahom ili je strah taj koji vlada njim.

A očito je da su nesrećnim Radoslavom Pavlovićem uvek vladali i vladaju i dan-danas upravo strah i podkupljiva srebroljubivost. Političke policije nepogrešivo pronalaze takve egzemplare ljudske vrste i vrbuju ih i koriste za svoje potreba. Neki od njih postaju policijska oruđa nevoljko i samo zbog straha, a neki postanu pravi policijski entuzijasti i kreću da prave rentabilne i lagodne karijere pomoću svojih moćnih pokrovitelja. Za Pavlovića 1991. nije bilo jasno samo to u koju od te dve osnovne grupe on spada i da li će iskoristiti nove političke okolnosti da se oslobodi prinudnog policijskog tutorstva ili će dobrovoljno ostati u njegovom krilu.Nismo hteli unapred da presuđujemo koji tačno slučaj je on i zato smo bili spremni da mu pomognemo ako traži načina da se oslobodi Udbine komande i da ga žigošemo ako doborovoljno ostaje pod njom. Te dileme tada nisu dobile svoj konačan odgovor jer je Pavlović naprosto nestao sa svake javne scene na mnoge godine. Zašto se baš sada reaktivirao izvan Srbije – to najbolje zna samo on, ali i o tome možemo da pravimo vrlo utemeljene pretpostavke. Očito da je pokušao i da pokušava da stekne neki uticaj na mladu, neiskusnu, neobaveštenu i teorijski i politički nedoraslu hrvatsku “Radničku borbu”. Za samu hrvatsku “Radničku borbu” to nosi izvesne rizike ali joj je i svojevrsna pohvala – ako oko nje počinju da se motaju policijski provokatori, onda to znači da su oni u njoj prepoznali izvestan politički potencijal vredan njihovog truda i pažnje.

Josip Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 13:02

Ali mene ne interesuju imena bilo koga, samo sam pitao postoji li historija te grupe, pa makar onako okvirno. Evo, sad sam prvi put čuo da je postojala grupa koja se zvala Radnička borba i koja je radila u Jugoslaviji. Informacije o tome ne postoje nigdje. Interesuje me kad je osnovana, šta je radila, kako je došla u kontakt s trockizmom. Ako još postoji neki strah oko davanja takvih informacija to je u redu. Znam samo za neko suđenje 70ih “trockistima”, ali sam mislio da je to “trockizam” bio samo neki izgovor, a ne da je bio stvarni progon prave trockističke grupe.

sulejman nepodobnik Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 14:17

pavluško svakako povremeno konfabulira, naročito o tome ko sve radi za policiju. i ima problema u komunikaciji i homofoban je tip. ali usprkos tome, bolje rečeno uz to jer stvari nisu u koliziji – čovjek ima rijetko zanimljivu i informiranu perspektivu.

 

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 15:28

Josipe, kao što već rekoh, ne postoji takva celovita istorija grupe i još čeka svoje pisce. No, postoji mnoštvo fragmentarnih informacija i svedočenja i po internetu i treba samo nešto umeća, vremena i truda da se on prilježnije pretraži i da se pronađu. A ja ću se narednih dana već potruditi da nađem vremena i pokušam da koliko toliko odgovorim na vaša sasvim legitimna pitanja.

Suljo bolan nepodobnički, za razliku od onog prpošnog “crvenog” žutokljunca, ti ipak bar godina (ako već ne i za to potrebnu zericu pameti) imaš više nego dovoljno da bi trebalo odavno da znaš razliku između stranice sa političkom diskusijom i potrošačke knjige utisaka u marketu u kome kupuješ kućne potrepštine. Ajd’ probaj da jednom bar malo odrasteš.

Josip Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 16:26

To bi bilo odlično. Da bar ima neka kratka crtica ali onako uređeno kronološki da se može pratiti ta priča o kojoj se malo zna.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 08:11

Zagreb je poznat kao mesto u kome se dogadjaju “levičarski vašari”: naime, dolaze neki samozvani marksisti i razkazuju se za novac, ljudi plaćaju ulaznice da ih vide… Baš kao na pravim vašarima ( Valjda pokazuju kitu?). Kvazi marksističke misli je dakle dosta i previše, a buržoaske misli, one koja tobože ne razaznaje kontekts, pa se uplela u šovinizam, isto je previše. Zato mislim da je dobro da u časopisu koji se zove “Radnička borba” (obećavajuće ime) osvanu tekstovi Pavluška Imširovića, da bi zagrebačka mladež zaista susrela marksističku analizu i radničku misao-ako već časopis nosi takvo ime. Pavluškova “polemika” ovde je dragocena iz više razloga a ne samo zbog raskrinkavanja i etiketiranja lažnih pojava, i ne samo zbog odlične marksističke analize naše situacije na ovim prostorima na kojima vladaju kompradorske vlasti. Uopšte, mislim da njegovo pisanje ovde predstavlja model javnog stava, po svojoj beskompromisnom odnosu prema činjenicama. Pitanje redakciji o ijekavizaciji objavljenog ekavskog teksta je ostalo neodgovoreno iako upućuje na nedopustivo kompromiserstvo sa nacionalističkim konceptom – kompromiserstvo nedostojno “Radničke borbe”. Takodje po pitanju borbene takstike pažljivi čitalac će obratiti pažnju na temu iskrslu pri kraju tekstova o “ilegalnom i legalnom delovanja revolucionara” a tu je i autentično svedočenje o jednom vremenu, dokument precizno napisan i objašnjen sa aspekta motiva za delovanje i društvene situacije, koji treba i upamtiti i čuvati. Hvala druže Pavluško za sve napisano!

Igor Horvat Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 15:17

Činjenica kako odjednom na ove stranice, koje čitam dugo vremena, odjednom ulijeće ekipa iz Srbije i otvoreno, te bučno, navija za gosp. Pavluška koji je krenuo u nekav osobni križarski rat u vezi meni nejasnih stvari koje su se događale pred 40 godina, ne ostavlja mnogo mjesta sumnji da se radi o naručenoj intervenciji bjegovih prijatelja, istomišljenika i rođaka. Štoviše, navedeno diskreditira čitav ovaj cirkus.

O Pavlušku sam čuo iz usta više hrvatskih i srpskih ljevičara. (Uglavnom) svi govore da se radi o notornom homofobu koji u homoseksualnosti vidi veliku zavjeru imperijalizma, o karikaturi sektaškoj trockista koji mrzi, prosipa žuč i naziva izdajicama sve one koji ne pripadaju njegovoj frakciji (Alan Woods, Mandel itd) i čovjeku koji (u maniri filma Balkanski špijun) svugdje vidi špijune, zavjere, CIU, KGB. Pavluška ne poznajem, a pričama obično ne vjerujem, no opet navode čovjeka da se zapita.

Svoj sud mogu donijeti na temelju onoga što je napisano gore. A to ne odaje neku lijepu sliku. Puno psovanja, vrijeđanja, napadanja, odbijanja uvažavanja svih sugovornika koji se ne slažu s bilo kojom od navedenih teza, groteskne optužbe upućene kolegama po ideologiji o pripadanju svim špijunskim službama na svijetu istovremeno, mnogo neskromnog “ja, ja, ja i samo ja, ja prije svega”, te nerealne pripovjetke o tome kako se Srbija gotovo nalazila na rubu revolucionarnog vrenja 1991-1992., a srpski nacionalizam osim kod par luđaka nije niti postojao. Sve to daje prilično shizofrenu sliku. Uostalom, zašto bi ikoga bilo briga tko je gdje pio u Beogradu u Zvezdarskoj šumi ili gdje već u sedamdesetima. Pavluško je mogao poslati mail Pavloviću ili ga je mogao pozvati da se nađu i sve rasčiste, a ne da nas se sve ovdje jebe u mozak.

Ako je istinita ova priča za homofobiju (je li istinita?), samo to i ništa viša, onda Pavluško ne bi trebao bilo kome soliti pamet o tome što je marksizam. Ako nije, isprika – no savjet da se smire strasti i pokuša razgovarati zrelo.

Pavlusko Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 17:05

Horvatu je očigledno nejasno mnogo više od “stvari koje su dešavale pre 40 godina”, a po svoj prilici će tako i ostati. Zato što Horvat naprosto ne ume da misli u skladu ni sa elementarnom logikom i zato što se o ljudima i pojavama informiše isključivo iz najpodlijih i najglupljih tračeva (“priča koje čuje”) koje marljivo prenosi, mada uzgred kaže i to da im “uglavnom ne veruje, ali da ga navode da se zapita”. On blentavo izmišlja nekakvu “ekipu iz Srbije koja uleće”, mada sam ja, osim sitnog neuspešnog provokatora i Udbinog doušnika R.Pavlovića, jedini čovek iz Srbije koji se do sada pojavio u ovoj raspri. On pompezno najavljuje da “svoj sud može donijeti na temelju onoga što je napisano gore”, ali ipak ne iznosi nikakav sud o napisanom, nego iznosi samo svoj, jadnom, ćoravom i bednom percepcijom iskrivljen, utisak o “slici koju to odaje”. On očito ne zna razliku između suda i utiska, a jednako je očito da je totalno nesposoban čak i za to da makar pokuša da se informiše o tome šta Pavluško zaista govori i piše o pitanjima kojih se dotiče. A bar to je lako videti pa makar i samo na Pavluškovom blogu na http://www.pavlusko.wordpress.com . No, za to treba umeti i čitati i malo misliti, a ne samo “slušati iz usta” i prenositi podle tračeve od usta do usta i blentavo verovati da je temeljna odrednica marksizma – odnos prema pomodno izmišljenoj “homofobiji” i ushićenost mogućnošću da se genitalije “alternativno i avangardno” zamene dupetom.

Za sve svoje teze ja navodim veoma lako proverljive činjenice i onaj ko hoće da opovrgne moje teze treba da opovrgne najpre te činjenice, a ne da iznosi svoje poremećene utiske onako kako je navikao da ih iznosi u knjizi potrošačkih utisaka u gay sex dućanu. Ovo ovde nije takav dućan.

Uzgred, Dimitar Anakiev je čovek o kome osnovne informacije znam samo iz onoga što se o njemu može saznati brzom pretragom interneta, pa se tako već iz odrednice Wikipedije o njemu može videti da se radi o lekaru, filmskom radniku i pesniku koji već 25 godina živi u Sloveniji, a ne u Srbiji. Evo internet adrese te odrednice http://en.wikipedia.org/wiki/Dimitar_Anakiev . Iste te činjenice je isto tako lako mogao naći i ovaj seksualno alternativni i avangardni Igor Horvat, ali šta će njemu činjenice koje ga nimalo ne zanimaju – njega zanimaju samo “tračevi iz usta”, njegovi perverzni i šizofreni utisci i pomodni rat protiv pomodnih vetrenjača “homofobije”.

Igor Horvat Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 21:36

Ti bi mi mogao biti deda, no pišeš kao najokorijeliji pubertetlija. Nisu zanimljivi tračevi, nego kada se tračevi podudaraju sa onime što osoba govori o sebi svojim postupcima – a to su tvoje intervencije gore. Još je zabavnije kada se netko sam trudi da dokaže tračeve, kao ti sa pričama o guzicama, perverziji, poremećenosti itd.

Veoma mi je jasna razlika između suda i utiska, a sud koji mogu izreći je o tebi kao veoma destruktivnoj, kontradiktornoj i dijalektički nepismenoj osobi. Crveni ja jasno naglasio o kojim se kontradikcijama radi (a ima ih još),a i sam sam jasno naveo više primjera u prošloj poruci politički besmislenih stavova, te ponašanja koje prelazi granicu razuma i dobrog ukusa. Kao što je rekao Bloch čovjek koji je sa samim sobom u kontradikciji nije dijalektičar nego budala. Što se tiče utiska, dobio sam utisak o tebi kao o trockističkoj varijatni Ilije Čvorovića, po kojoj se može snimiti nova srpska komedija koja će nadmašiti Balkanskog špijuna. U priču o tvojoj potpuno nevezanosti uz iznenadne komentatore porijeklom iz Srbije nikako ne vjerujem.

Lijepo si me sam informirao o tome što pišeš ovom masturbacijom u vidu svojih komentara  nažalost nikako da dođu do kraja. Tako da nemam želuca da otvaram još i blog.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 18th, 2012 at 10:26

“…Odjednom ulijeće ekipa iz Srbije i otvoreno, te bučno, navija za gosp. Pavluška…” Ovaj pokušaj nacionalne hegemonizacije i interpretacije je nedoličan za “Radničku borbu”, to je osnovno. A uzgred, mada nebitno, ja nisam iz Srbije već iz Slovenije, po nacionalnosti Bugarin, dakle, po Vašim ljubljenim nacionalnim stereotipima “prijatelj Hrvata i neprijatelj Srba”… Zar nisi nikad čuo onu čuvene pjesmu: “Bugar, Hrvat i Slovenac to je pravi bratski vjenac”?

Pavlusko Kaže:
Rujan 18th, 2012 at 12:04

Nedostojno je za svaku civilizovanu načelnu diskusiju da se u njoj iznose samo “utisci” proizvedeni želucem i anusom kao “alternativnim seksualnim organom”, a da se ne iznose, guše ili prećutkuju principijelni politički stavovi i analize podkrepljeni teorijskim argumentima i činjenicama. Sami po sebi, smušeni žutokljunci koji se tim bave nisu vredni baš nikakve pažnje, ali to itekako jeste činjenica da im se za njihove gluposti i spletkaroške gadosti daje prostor na sajtu koji sebi naziva “RADNIČKA borba” – dok se meni odjednom uvodi predmoderacija mojih postova koji sada moraju da čekaju da ih najpre pročita i odobri ili ne odobri administrator sajta. Vrlo je indikativno to da se administracija ovog sajta do sada jedino na taj predhodno cenzorski način očitovala u ovoj diskusiji sa kojom očito ne zna šta da radi – jednako kao što još ne zna ni šta da radi sa Pavlovićevom bezočnom krađom mojih prevoda. Varaju se ako misle da prećutkivanjem to mogu gurnuti pod tepih.

Ružna koještarija o “ekipi komentatora koja uleće iz Srbije” nije samo banalna prljava laž nego je njeno tolerisanje upravo izraz kapitulantskog tolerantnog odnosa administracije “RADNIČKE borbe” prema rđavo prikrivenoj propagandi kontrarevolucionarnog šovinizma. Šovinizma, a ne “nacionalizma”, ali ta suštinska razlika dva posebna politička fenomena i pojma naprosto izmiče i ostaje nepoznata i većini učesnika ove diskusije. Proleterski internacionalizam je bezuslovni antišovinizam a nije nikakav “antinacionalizam” i na to ukazuje već i sama semantika, morfologija i etimologija ta dva različita pojma. Izraz nacionalizam nastaje u vreme Velike francuske revolucije koja postavlja i eksplicira veličanstveni demokratski princip da je suveren nacija, a ne nikakav “bogom dani” monarh. Internacionalizam doslovno na srpsko-hrvatskom jeziku znači “međunarodnost”, a nikako ne “protivnarodnost”. Zato je marksizam odlučni zastupnik internacionalističkog i nacionalističkog principa prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenja.

Pogledajte malo Marksove, Engelsove, Lenjinove i Trockijeve tekstove o tom pitanju umesto da papagajski nasedate šovinizmu koji se podmuklo maskira i lažno predstavlja kao “nacionalizam”. Izraz “šovinizam” nastao je znatno kasnije i izveden je iz imena Nicolasa Chauvena, legendarnog karikaturalnog književnog junaka komedije “Trobojna kokarda” (La cocarde tricolore) koju su napisali braća Cogniard 1831. godine.

Dok je svetskom diplomatijom dominirao francuski jezik, u kome su rođena oba ta izraza, oni nisu brkani i izraz “nacionalizam” nije sa sobom nosio nikakve negativne vrednosne konotacije – one su bile rezervisane za šovinizam. Tek sa prevlašću engleskog jezika u svetskoj diplomatiji, odnosno sa prevlašću šovinističkog anglosaksonskog imperijalizma na svetskoj političkoj areni, i sa staljinizmom počinje masovno medijsko-propagandno falsifikatorsko brisanje te pojmovne razlike i perfidno izjednačavanje nacionalizma i svake nacionalno-oslobodilačke borbe sa šovinizmom. Nasedati tom perfidnom ideološko-političkom-lingvističkom propagandnom triku imperijalizma znači zapravo ići na ruku šovinizmu, najreakcionarnom segmentu buržoaske ideologije i politike. Dakle, zapitajte se malo ozbiljnije o pravom i izvornom značenju izraza koje koristite. Onda možda i shvatite da Milošević, Tuđman, Alija Izetbegović i njihovi mafiozirani birokratski aparati nisu bili nikakvi “nacionalisti” nego su bili kompradorski šovinisti koji su se izdavali za nacionaliste i koje njihovi naslednici i danas tako lažno predstavljaju.

P.S. Nisam zaboravio Josipu dato obećanje da ću napisati bar okvirni opšti pregled razvoja jugoslovenskog trockizma od kraja 60-tih godina do danas i koliko god mogu ubrzavam rad na tom tekstu. Da li ću ga prvo objaviti ovde ili negde drugde – ne zavisi samo od mene. U svakom slučaju, nadam se da ću ga privesti kraju za desetak dana. Zbog problema sa zdravljem podvrgnut sam jednoj dužoj žestokoj farmakoterapiji koja mi znatno umanjuje sposobnost za bilo kakav rad. To je verovatno dobra vest za mnoge moje protivnike, pa hajde da ih sirote bar nečim obradujem. No, to je i razlog zašto švrljam po intnernetu više nego obično.

Inače, lično sam veoma zadovoljan što mi je jedan moj lični prijatelj i politički protivnik iz Grant-Woodsovske “Crvene kritike” skrenuo pažnju na ova halucinantna pisanija zloslavnog Radeta Pavlovića ovde. Činjenica da je hrvatska “Radnička borba” nekritički prihvatila ta njegova groteskna pisanija govori o njenoj zaista nesrećnoj teorijskoj i političkoj nedoraslosti osnovnim pitanjima marksizma, odnosno savremene svetske klasne borbe i njenih formi u Hrvatskoj, bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči i muk na koji je naišlo moje test pitanje o “prijevodima” između srpske i hrvatske inačice hrvatsko-srpskog jezika. Možda to pitanje nije razumljeno zato što nije prevedeno na hrvatski? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Crveni Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 00:32

Shvatio sam razliku. Slobodan Milošević je srpski šovinist, a Pavluško je srpski nacionalist. Raditi bilo kakvu načelnu razliku između prava naroda na samoodređenje i nacionalno oslobodilačkih pokreta s jedne strane (stavljenih u kontekst borbe za svjetsku revoluciju i internacionalni socijalizam), te buržoaske ideologije koja u prvi plan stavlja kategorije nacionalnog, apstrahirajući od klasne borbe i razvijajući zastavu nacionalnog jedinstva (nacionalizam) je ipak preveliko sitničarenje da bi do njega bilo stalo tolikom teorijskom kolosu, lavu trockizma i prekaljenom veteranu Četvrte internacionale kakav je Pavluško. Zašto kada se tu mogu rabiti šuplje lingvističke analize i za sve optužiti CIA i KGB?

Pavlusko Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 08:52

Marksova i Trockijeva teorija permanentne revolucije zasnivaju se na zakonu neravnomernog razvitka kapitalizma, razvitka koji zaostalim zemljama onemogućava da prođu istim istorijskim putem formiranja kapitalizma i buržoaske demokratske revolucije do proleterske socijalističke revolucije, a proletarijat tih zemalja prinuđuje da rešava i zadatke koje je u razvijenim zemljama rešila buržoaska revolucija – a među tim zadacima svakako je i zadatak nacionalnog oslobođenja i nacionalnog konstituisanja porobljenih i potlačenih naroda.

Upravo razumevanje te ključne činjenice neravnomernog istorijskog razvitka dovode do Lenjinovog i Trockijevog odlučne opredeljenosti za marksistički internacionalistički i nacionalistički princip prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenje i do zajedničke uverenosti da je pobeda proleterske revolucije u Rusiji – kao “najslabijoj karici u lancu svetskog imperijalizma” – moguća i pre pobede revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama i da svetska revolucija može početi upravo sa osvajanjem vlasti od strane proletarijata u Rusiji. Zbog toga boljševici uspevaju da svojom nacionalnom politikom, tj.priznavanjem prava na samoopredeljenje do odcepljenje, pridobiju nacionalno potlačene narode carske Rusije i da s njima izgrade Sovjetski savez u granicama širim od granica bivše carske Rusije. Mnoštvo malih potlačenih naroda carske Rusije nacionalno se emancipuju i konstituišu se kao nacije tek sa Sovjetskim savezom i u njemu. Nešto slično smo mogli videti i jugoslovenskoj revoluciji sa delimičnim nacionalnim oslobađanjem i konstituisanjem makedonske nacije. Uprkos svim staljinističkim degeneracijama KPJ i njenog Titovog staljinističkog vođstva, u jugoslovenskim radničkim, seljačkim i omladinskim masama još su bile žive snažne revolucionarne tradicije borbe za pravo naroda na samoopredeljenja i borbe za balkansku socijalističku federaciju kao demokratsku zajednicu ravnopravnih i slobodnih nacija pod vođstvom radničke klase. To su ključne istorijske činjenice koje treba umeti sagledati i razumeti da bi se shvatila marksistička nacionalna politika nasuprot ispraznom parolaškom ultralevom “internacionalizmu” kao lepom moralističkom principu svojstvenom samo vrlo lepim moralističkim dušicama koje zapravo nemaju nikakve realne predstave o tome šta je to živa klasna borba i po kojim sopstvenim unutarnjim zakonitostima se ona razvija. Za te “lepe dušice” klasna borba je nekakva apstraktna ideološka i moralna norma a ne živa realnost sa bezbroj pojavnih formi. Njih bi verovatno skandalizovalo da slučajno saznaju da se Trocki odlučno zalagao za priznavanje posebne crnačke nacije u Sjedinjenim američkim državama i za izgradnju nezavisne crnačke političke partije unutar američkog radničkog pokreta. Zato oni veoma brižljivo i uspešno izbegavaju opasnost da išta saznaju i zato ostaju večite neznalice.

Hegemonija proletarijata u klasnoj borbi za marksiste je pre svega hegemonija proletarijata u borbi svih potlačenih klasa i grupa unutar svake nacije, a internacionalističko ujedinjavanje proletarijata za njih nije stvaranje nikakve nadnacionalne i anacionalne unitarne proleterske superdržave nego je ujedinjavanje ravnopravnih i slobodnih velikih i malih nacionalnih radničkih država u regionalne, kontinentalne i na kraju u svetsku federaciju socijalističkih republika. Onaj kome to nije jasno – taj ne razume baš ništa od marksističke nacionalne politike, a posebno od marksističke nacionalne politike u epohi imperijalizma. Tome će zauvek ostati nedokučiv smisao Marksovih reči da je klasna borba nacionalna po formi a internacionalna po sadržaju. Tome će isto tako zauvek ostati nedokučiv smisao Trockijeve definicije svetske revolucije kao lanca nacionalnih proleterskih revolucija a ne kao nekakvog jednokratnog istovremenog ustanka u svim zemljama. Takvi tobože hoće sve odjednom, a zapravo neće ništa osim da isprazno brbljaju i lažu.

Treba zaista mnogo gluposti, zlonamernosti i lažljivosti da bi se tvrdilo da ovde iko “za sve optužuje CIA i KGB”. Ko to i gde “za sve optužuje CIA i KGB”? Opet baš masno laže i izmišlja naš mali “crveni” žutokljunac. Ovde se konkretnim činjenicama razobličava samo jedan dvostruki agent CIA i KGB – Balaš Nađ – i samo jedan sitni jajarski doušničić Udbe, Radoslav Pavlović, koji je uz to još i neuki potrčko i trabant Balaša Nađa. Možda oni jesu “sve i svja” za naše ultraleve šovinističke “antinacionaliste” koji ne umeju da sroče ni dve rečenice a da u njima ne naprave bar tri jezičke i pet logičkih greški. No, to je već njihov problem.

Isto toliko drske gluposti, zlonamernosti i bezočne lažljivosti neophodno je da bi se Pavluško Imširović uopšte nazvao Srbinom, a kamoli još i srpskim nacionalistom. Po svom mešovitom evro-azijskom etničkom poreklu Pavluško Imširović može biti samo Balkanac, a po svom političkom opredeljenju u nacionalnom pitanju – balkanski internacionalista i nacionalista. No, za sve šoviniste dobrovoljno pristajem da budem ono što oni najviše mrze, pa sam tako i za našeg šovinističkog malog “crvenog” žutokljunca spreman da dobrovoljno budem i Srbin. Bujrum, šovinistički ljudožderi. Ili ćete i bez prijevoda bolje razumeti ako vam podviknem “ćibe!”?

Crveni Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 14:56

Staljin je bio Gruzijac, pa ga to baš nije smetalo u velikoruskom nacionalizmu, zašto bi jednom Pavlušku porijeklo bilo problem?
Diskutiraš sam sa sobom i objašnjavaš stvari koje nitko ne dovodi u pitanje. Dobro je poznato da je Trocki bio za priznavanje posebne crne nacije i posebnu crnačku partiju. U tome nema ništa neobično, kao niti u odnosu nacionalnog konteksta i internacionalnog karaktera revolucije, socijalističkoj federaciji ravnopravnih država, pravu na samoodređenje do otcjepljenja itd.
Međutim, ti pokušavaš maskirati suštinsku pojmovnu razliku između lenjinističkog pristupa nacionalnom pitanju (koji sadrži sve navedeno) i nacionalizma – buržoaske ideologije koja u prvi plan stavlja kategorije nacionalnog, apstrahirajući od klasne borbe i razvijajući zastavu nacionalnog jedinstva. Čovjek koji tako bulazni nema pravo druge prozivati za “logičke” pogreške. Ah, možda nije kriva CIA i KGB, ali je, avaj, zapadni imperijalizam i staljinizam kriv za blaćenje časnog imena nacionalizma i njegovog zamjenjivanja šovinizmom. Tragedije li silne..

 

 

Pavlusko Kaže:
Rujan 21st, 2012 at 09:00

Slepima pokazivati i gluvima govoriti je oduvek besmisleno. A nema težih slepaca od onih koji i ne mogu i ne žele ni da vide ni da čuju nego nasilno ukalupljuju svet u Prokrustovu postelju svog slepila i svoje gluposti. S takvima je besmisleno diskutovati, ali itekako ima smisla raskrivati njihove mistifikacije i šovinističke mimikrije da bi se drugima pomoglo da ih lakše prozru i zasluženo prezru.

Nacionalizam je ideologija revolucionarne buržoazije, ideologija herojske faze formiranja buržoazije kao klase i ostvarenja njene progresivne istorijske misije oslobađanja proizvodnih snaga i svih staleža od reakcionarnih stega feudalizma. Marksizam nikada nije odricao ili odbacivao taj progresivni i revolucionarni doprinos buržoazije razvoju čovečanstva i otuda i Marksove polemike sa Lasalom o tome da li sve socijalne i političke snage van radničkog pokreta čine “jedinstvenu reakcionarnu masu”, otuda Lenjinovo i Trockijevo insistiranje na nužnosti saveza proletarijata sa seljaštvom (sitnoburžoaskom klasom par excelence), otuda boljševička podrška Kemalu Ataturku i mladoj turskoj buržoaziji ili Sun Jat Senu i mladoj kineskoj buržoaziji, otuda Trockijevo insistiranje na priznavanju crnačke nacije i crnačke partije u SAD, pa još i apsolutno izričit stav o tome da bi u ratnom sukobu između, npr, brazilskog fašizma i “demokratskog” imperijalizma – marksizam i proletarijat morali odlučno biti na strani brazilskog fašizma, a protiv “demokratskog” imperijalizma. Lenjin i Trocki kritikuju Drugu internacionalu zbog toga što se njena birokratija i radnička aristokratija izdajnički stavljaju u službu svojih nacionalnih imperijalizama pod zastavom upravo šovinizma – zbog toga oni tu birokratiju stigmatizuju kao “socijalšovinističku” i “socijalpatriotsku”, a nikako i nigde ne kao “socijalnacionalističku”.

Imperijalizam i imperijalistička buržoazija, pak, nemaju apsolutno nikakve progresivne istorijske uloge i znače “reakciju na svim linijama”, tj, istorijsku stagnaciju, masovno razaranje i i truljenje proizvodnih, nazadak u svim oblastima društvenog života i degeneraciju svih progresivnih dostignuća buržoazije iz njenog herojskog perioda. Imperijalizam nacionalizam zamenjuje šovinizmom i znači širenje i jačanje nacionalnog ugnjetavanja na celoj planeti i zato mladim buržoazijama zakasnelih nacija naprosto nije dato ni da izvrše svoju istorijsku misiju nacionalne demokratske revolucije i da tek potom prerastu u imerijalističke buržoazije. Te zadatke je prinuđen da na sebe preuzme proletarijat tih nacija i zato on u svoje ruke preuzima i oslobodilačku antimperijalističku nacionalističku zastavu. Neko tu azbuku marksizma može da pojmi, a neko neće i ne može i nikada neće ni hteti ni moći pa ma koliko da je “mlad i perspektivan”. Mladost nije vrlina tamo gde je jedina i poslednja vrlina.

Onaj ko je iole obavešten o nastanku i razvoju komunističke opozicije titoizmu i trockizma u Jugoslaviji od kraja 60-tih i početka 70 tih godina zna i to da se Pavluško Imširović uvek javno borio protiv svake vrste šovinističkog nacionalnog ugnjetavanja i da je bio prvi koji je, već krajem 60-tih godina, oslanjajući se na Dimitrija Tucovića i revolucionarni program balkanske socijalističke federacije, javno istupio sa zahtevom za priznavanje prava jugoslovenskih Albanaca na samoopredeljenje do odcepljenja i žigosao hegemonističke težnje velikosrpskog šovinizma unutar Jugoslavije. To je naprosto nesporna i lako proveriva politička i istorijska činjenica, ali šta “crvene” šovinističke neznalačke budaletine briga za činjenice? Njima je od činjenica mnogo preče to da od razobličavanja zaštite sitnog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića koji im se baš dopada zato što ogavno laže da je srpski narod listom šovinistički stao iza šoviniste Slobodana Miloševića. A izmišljeni “svenarodni srpski šovinizam” im treba za to da bi opravdali sopstveno koketiranje sa kukavnim hrvatskim šovinizmom – koketiranjem koje se očituje i u “prijevodima” između različitih inačica hrvatsko-srpskog jezika i o kome ta “marksistička i trockistička” gospoda ovde uporno ćute uprkos mom izričitom pitanju zašto to rade i čime to pravdaju. Maca im pojela jezik?

Crveni Kaže:
                Rujan 21st, 2012 at 22:16

Internacionalizam Pavluška se svodi na to organizaciji u drugoj zemlji određuje kojim jezikom smije govoriti i pisati

Što se tiče onog prvoga, opet ponavljaš stvari koje se ne dovode u pitanje, dakle nisi shvatio što sam ti pokušavao objasniti – nema smisla više o tome dakle.

sulejman nepodobnik Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 00:59

pitanje stoji. zašto ste prevodili tekst sa srpskog na novohrvatski?

Pavlusko Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 12:17

Prvo, pitanje o razlozima neke konkretne jezičke politike nikako nije i pokušaj da se ikome drugome odredi njegova jezička politika, ali to je očito preteško za nadobudnu glavicu ovog nesrećnog crveno našminkanog šoviniste koji ne ume da sroči ni jednu rečenicu bez grubih jezičkih i logičkih grešaka, te nije nikakvo čudo da ne ume da razlikuje ni između pitanja, kritike, određivanja, nametanja i zabranjivanja.

Drugo, današnja hrvatska “tranziciona država” nije bilo kakva “druga zemlja”, nego je, kao i sve ostale bivše jugoslovenske republike, samo još jedna nakazna satelitska i marionetska šovinistička tvorevina imperijalizma pod upravom lokalne mafijaške kompradorske nomenklature stvorena zločinačkim razbijanjem Jugoslavije. Treba li posebno objašnjavati ko ima interesa da brani takve šovinističke marionetske nakaze kao bilo koje “druge zemlje”?

Treće, takvo šovinističko svođenje “internacionalizma” na nešto što važi samo u okvirima autarhije “jedne zasebne zemlje” je najdirektniji nastavak kontrarevolucionarne staljinističke teorije i prakse “socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” i “miroljubive koegzistencije” kao formule kontrarevolucionarnog pakta sa imperijalizmom. Ja uopšte ne sumnjam u to da ni ovaj smešni anonimni žutokljuni “crvendać” niti hrvatska “Radnička borba” uopšte ne žele da kažu tako nešto, ali nikako ne mogu sumnjati ni u to da oni uopšte nisu svesni šovinističkog značenja svojih reči i svojih postupaka koji su, nažalost, očigledni.

Četvrto, hoće li administracija hrvatske “Radničke borbe” i dalje puštati da na pitanja o njenoj jezičkoj politici umesto nje odgovaraju ovakvi “crveni” anonimusi? Hoće li se i dalje praviti da ne primećuje da je javno i dokumentovano opomenuta na drsku Pavlovićevu krađu mog prevoda Trockog na njenim stranicama i da svako daljnje tolerisanje te Pavlovićeve krađe na ovom sajtu znači svesno saučestvovanje same redakcije u toj krađi?

Uredništvo Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 18:24

Poštovani druže Pavluško,

Pitanje jezika korištenog na stranicama Radničke borbe čisto je tehničko pitanje vezano uz uređivačku politiku, a nije vezano uz bilo kakve oblike političke kalkulacije. S obzirom na relativno velik broj priloga, prijevoda i analiza koje primamo od naših suradnika, a koji nisu na standardnom jeziku kojim se govori na teritoriju na kojemu organizacije djeluje, odabrana je opcija po kojoj se koristi konzistentno rješenje korištenja hrvatskog standarda (sto podrazumijeva i modifikaciju priloga na dijalektima).

U vezi pitanja autorstva prevoditelja dijela tekstova Trockog organizacija će glasati o zahtjevu i nakon rasprave, te kontaktiranja suparničke strane – Radoslava Pavlovića, donijeti odluku vezanu uz to pitanje. O tome ćemo Vas naravno obavijestiti.

Kao kolektivno tijelo Izvrsni komitet Radničke borbe nema vremena niti mogućnosti da bude sudionik rasprava u komentarima ispod tekstova, a niti bi takva praksa bila politički ozbiljna. Za izjašnjavanje Radničke borbe o bilo kojem pitanju (uključujući i “prevođenje” tekstova na standardni hrvatski jezik, te autorstvo prijevoda) bilo bi normalno uputiti mail s postavljenim pitanjem na službenu adresu elektroničke poste organizacije. Također, budući da se drug Pavluško definira kao pripadnik tradicije Četvrte internacionale bilo bi nam drago da nam se na taj način otvoreno i drugarski javio, te da smo ostvarili komunikaciju i slobodno diskutirali o svim pitanjima, uključujući i ona kod kojih postoje potencijalne nesuglasice. Nažalost, izabrao se drugačiji pristup agresivnog komentiranja ispod tekstova i izricanja konstatacija o RB kao “politički i teorijski nezreloj” prije nego sto su uopće ostvareni bilo kakvi kontakti. Usprkos tome, pozivamo na otvorenu diskusiju navedenim službenim kanalima, na principima drugačijim od dosadašnjih, a izraženim gore.

Uredništvo web stranice Radničke borbe

Anonimno Kaže:
Rujan 23rd, 2012 at 18:25

Kukavičluk je to kako žele da se rasprava odvija tajnim kanalima kada ne mogu braniti svoje pozicije javno.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 09:11

Nezavisno od ličnog nezadovoljstva objašnjenjem “tehničkih razloga” za “standardizaciju” objavljenog teksta, molim redakciju da zadrži javni diskurs, jer zašto se onda objavljuju tekstovi ako njihovo razrešenje dolazi tajnim putem a otvoreni problemi kanališu u podzemlje? Problemi koje smo susreli na ovom mestu jesu tipični za vreme i prostor, jesu pokazatelj stanja, jesu važni i nezaobilazni i ako je readakciji stalo do zrelog razrešenja onda svakako mora javno rasplesti sve niti koje su od interesa i važnosti za temu i čitaoce. Ko bi mogao imati koristi od skrivenih solucija? Pavluško Imširević sigurno nije pisao svoje komentare iz želje da bi zadovoljio autorsku ili kakvu drugu sujetu već zato da bi problemi i pojave došli do čitaoca… Pomenula se je zrelost “Radničke borbe” i verujem da redakcija ocene o svojoj zrelosti drži u svojim rukama: lako može dokazati da je zrela, ako je zrela, i obrnuto… Drugarski pozdrav!

Drug Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 12:02

Niti najmanje vas ne razumijem. Mislite li da bi Radnička borba trebala svaki dan da se sastaje, raspravlja i glasa o stavu spram svakog komentara, a onda kolektivno objavljuje svoj odgovor? Kakve pozicije, kakvo razjašnjenje? Radi se o tome da ispod jednog teksta Pavluško sukobio sa starim poznanikom čiji je tekst, te da je konstatirao kako su napadnuta njegova autorska prava u nekim prijevodima. Komentari ispod tekstova služe raspravi čitaoca o tekstovima. Niti jedno niti drugo nema s time veze, štoviše onemogućuje normalnu svrhu komentara. Kakvi podzemni kanali? Niti jednome niti drugome nije zapravo mjesto u komentarima. Ne radi se o nikakvim političkim problemima od interesa za prosječnog čitaoca, već o osobnom sukobu koji može biti zanimljiv za čitanje onima koji se osobnim sukobima zabavljaju.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 13:09

Ako dobro razumem Vaš komentar poštovani Druže, Vi želite prikazati gornje komentare kao sukob ličnih interesa ili nešto privatno što je zloupotrebilo društveno koristan tekst u Radničkoj borbi? Ja lično nemam ničiji mandat da popisujem teme koje su pomenute i delimično obradjene u gornjoj diskusiji ali onako, od oka, bih rekao da se komentari bave društvenim problemima, i to onim gorućim, takodje redakcija Radničke borbe je bila upozorena na neke propuste… Svesti sve to na neku “privatni susret” dosta je pomalo neobično, da ne kažem nekorektno… Drugarski pozdrav!

Pavlusko Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 14:02

Uvažena hrvatska “Radnička borbo”(RB),

pošto vi u vašem odgovoru govorite u ime i “organizacije” i “Izvršnog komiteta Radničke borbe” i RB-a, a potpisujete se sa “Uredništvo web stranice Radničke borbe”, zaključio sam da se u biti radi o jednom jedinstvenom subjektu sa više imena, pa to pojednostavljujem i oslovljavam vas samo kao u naslovu i sa skraćenicom RB. Nadam se da vam to moje pojednostavljenje neće smetati i da ne grešim kada tako razumem vašu upotrebu ta tri imena i jedne kratice. Ako grešim, vi ćete me svakako ispraviti i precizirati da li se radi o jednom troimenom subjektu sa jednom zajedničkom kraticom ili, pak, o tri različita subjekta u čije ime govori samo jedan od njih – onaj iz potpisa.

Redom ću odgovoriti na sva tri pasusa vašeg vrlo neobičnog odgovora.

Prvo, pitanje hrvatsko-srpskog jezika i “hrvatskog novogovora”, kao i pitanje “prevođenja” i “prilagodbi” među različitim dijalektskim inačicama srpsko-hrvatskog jezika nikako nije niti može biti tek nekakvo “čisto tehničko pitanje” “vezano uz uređivačku politiku”, nego je par excelence političko pitanje. Politika je javna stvar i o njenim pitanjima revolucionari i demokrati raspravljaju javno, a ne birokratski tajno i skriveno od javnosti. Vaše tretiranje pitanja jezika kao “čisto tehničkog pitanja” dostojno je šovinista sa HRT-a koji groteskno titluju filmove u kojima se govori ekavskom inačicom hrvatsko-srpskog jezika. Tim odgovorom vi samo još jednom pokazujete vašu političku i teorijsku nezrelost koju uvređeno pokušavate da zaniječete i čije i samo pominjanje vam tako smeta. Razmislite o tome još jednom.

Drugo, pitanje autorstva bilo kog teksta se sasvim lako rešava uvidom u dokaze koje sam vam dao – jednostavnim poređenjem autorskog originala i plagijatorske kopije tog teksta. Za to je neophodno samo umeti čitati. Ja sam vam JAVNO podastro sasvim jasan JAVNI dokaz JAVNE Pavlovićeve lupeške krađe autorstva mog prevoda – linkom na isti taj prevod objavljen na mom blogu znatno pre nego na vašem sajtu i u vašoj “prilagodbi”. Ovim linkom:
https://pavlusko.wordpress.com/2010/04/15/zasto-je-staljin-pobedio-opoziciju/ .
Radoslav Pavlović je već nevoljko, ali dovoljno jasno i JAVNO, na stranicama ovog sajta, priznao da je to ipak moj prevod (bezočnom lažju da je on taj i još “pregršt” mojih prevoda Trockog sa ruskog originala nekad davno kupio za “nekoliko hiljada franaka”) i saglasio se sa tim da obrišete njegovo ime na mestu imena prevodioca, ali vi zbog nečega ipak insistirate na nekakvim naknadnim tajnim kontaktima i konsultacijama i s njim i sa mnom. Ja odbijam sve tajne kontakte i konsultacije, a samo vaša je stvar kako i koliko ćete kontaktirati i konsultovati se sa njim. Mene to baš nimalo ne zanima.

U konkretnom pitanju autorstva prevoda, od vas zahtevam samo to da izbrišete Pavlovićev potpis kao prevodioca i ništa više. Ne želim moj potpis ispod vaše “prilagodbe” tog prevoda i zadovoljiću se time da to ostane potpisano kao samo vaš prijevod. Zato i nemam zahteva u pogledu druga dva moja prevoda (“Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) koje Pavlović nije potpisao kao prevodilac, a vama na čast i savest ostavljam to što ste ga izabrali za nekakvog “uvodničara” tih Trockijevih tekstova. Idemo dalje.

U trećem pasusu vašeg odgovora, vi najpre utvrđujete da nemate ni vremena ni mogućnosti da sudelujete u javnim diskusijama tekstova koje objavljujete na sajtu, da to i ne smatrate “politički ozbiljnim”, ali da imate vremena da odgovarate na pojedinačne mailove na “službenu adresu” i da smatrate “normalnom” samo diskusiju putem nejavnih “službenih kanala”. Već samim objavljivanjem tog vašeg odgovora vi ste demantovali te svoje tvrdnje o nemanju “vremena i mogućnosti” i odstupili ste od toga vašeg naopakog i politički nezrelog “kanalizacijski službenog” poimanja “političke ozbiljnosti” i “normalnosti”.
To vaše odstupanje mogu samo pohvaliti i pozdraviti i želim vam da uspete da u njemu istrajete – upravo u duhu tradicija i živih principa IV Internacionale i demokratskog radničkog pokreta u celini koje očito još niste uspeli da asimilirate i shvatite pa ih brkate sa nekakvim “službenim kanalima”. Revolucionarne radničke organizacije nemaju ni službi ni službenika ni službenosti ni službenih kanala. To imaju birokratije koje su strane revolucionarnom radničkom pokretu i marksizmu, a koje vi samo komično imitirate sa vašim “službenim kanalima”.

Ne znam šta vam znači to da neko “definira sebe kao pripadnika neke tradicije”. Ja sebe smatram nastavljačem i braniocem revolucionarnog istorijskog kontinuiteta boljševizma i trockizma, borcem za izgradnju svetske partije socijalističke revolucije i njenih nacionalnih sekcija. Zato za mene nema opreke između proleterskog internacionalizma i oslobodilačkog nacionalizma ugnjetenih naroda. Fabrikovanje takve opreke u interesu je samo imperijalizma i njegove svetske kontrarevolucije.

Notorni sitni policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović zatečen je na stranicama hrvatske “Radničke borbe” u drskoj i bezočnoj JAVNOJ krađi autorstva i u mračnoj JAVNOJ propagandi svemoći šoviniste Slobodana Miloševića kao “zlog vožda zlog naroda”, propagandi koja prljavo kleveće srpske radnike i ceo srpski narod da su tobože listom stali iza Miloševićevog šovinizma i tako tobože “nacionalni homogenizovani” ne samo da nisu pružali nikakav otpor tom šovinizmu, nego su ga još tobože i listom podržavali gušeći svaki glas koji se dizao protiv njega. Takvu klevetničku i šovinističku propagandu i srpski i hrvatski šovinizam mogu samo poželeti i negovati.

Pogledajmo ovde još samo jedan Pavlovićev arhifalsifikat. On nekakvu nepostojeću jugoslovensku idilu iz 1989. godine dočarava sledećim poetski nadahnutim redovima:

“Na tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu vrlo ljubazni i predusretljivi…”

Ovo Pavlovićevo (i ne samo njegovo) halucinantno “poetsko” bulažnjenje je puko gomilanje laži i izmišljotina kojima se prikrivaju realni jugoslovenski razvoj i klasne borbe u Jugoslaviji u periodu od Brozove smrti pa do pokretanja i nametanja razornog rata imperijalizma i domaćih mafijaških “nacionalnih” birokratija protiv svih radnika i svih naroda Jugoslavije. To je period u kome jugoslovenska birokratija konačno postaje kompradorska agentura svetskog kapitala i pokorno provodi “šok terapiju” MMF-a radi otplate 20 milijardi dolara spoljnjeg duga nasleđenog iz Titovog period i napravljenog uglavnom u periodu 1973-1980.

Ta MMF-ova šok terapija značila je žestok napad na standard stanovništva i na radnička prava i tekovine a njen rezultat je bio samo povećanje kolonijalne zavisnosti Jugoslavije od svetskog imperijalizma. U periodu 1980-1987. Jugoslavija je na ime otplate tog spoljnjeg duga isplatila 86,5 milijardi dolara (skoro dva cela bruto godišnja proizvodnja ili više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji stanovništva) a spoljnji dug ne samo da nije smanjen nego je povećan na 22 milijarde dolara. Na taj nasrtaj na sebe i svoje tekovine jugoslovenska radnička klasa odgovorila je širokom i masovnom štrajkačkom mobilizacijom čiji razvoj ka generalnom štrajku i revolucionarnoj krizi je zaustavljen tek dogovorenim ratom protiv svih radnika i naroda bivše Jugoslavije. Nesporno je da je u samoj Jugoslaviji za taj rat najkrivlji velikosrpski šovinizam sa Slobodanom Miloševićem na čelu, ali oni sami nikako ne bi mogli izazvati rat bez aktivne pomoći imperijalizma i drugih jugoslovenskih šovinizama.

Pričati sulude bajke o tome da je u Jugoslaviji vladala nekakva “socijalistička idila” koju je iz čiste šovinističke obesti uništio svemoćni “zli vožd zlog naroda”, Slobodan Milošević, znači zapravo krčmiti najcrnju promiloševićevsku i antisrpsku i antijugoslovensku šovinističku propagandu. Preneti taj i takav Pavlovićev lažljivi tekst bez ijedne jedine reči kritičkog komentaa može samo neko ko je u – u NAJBOLJEM slučaju – totalno politički i teorijski nezreo i ko ne zna baš ništa o skorijoj istoriji društva u kome živi. Naglašavam još jednom: u NAJBOLJEM slučaju.

Tradicije i principi IV Internacionale i radničke demokratije uopšte zahtevaju da se na takve JAVNE prljavštine i provokacije reaguje isključivo JAVNO, a nikako ne tajno i skriveno od javnosti u nekakvim “službenim kanalima”, kako to ovde “kanalizacijski službeno” zagovara Uredništvo hrvatske “Radničke borbe”, pa još i kao nešto “normalno, otvoreno i drugarski”. Ja u celoj ovoj javnoj priči nemam šta da krijem od javnosti, a onaj ko ima – neka izvoli da se bez mene krije u bilo kakvim birokratskim “službenim kanalima”. Potpuno je razumljivo da policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović itekako ima razloga da beži i krije se od javne rasprave, ali je gore nego skandalozno to da te njegove razloge sada nekako deli i Uredništvo ovog sajta.

Čitateljstvu ovog sajta se izvinjavam što ovaj moj odgovor na odgovor RB nisam napisao i poslao odmah po objavljivanju njihovog odgovora. Ja nisam nikakav penzioner nego živim od svog rada koji mi ne daje slobodno vreme uvek baš onda kada bih ja to želeo i kada je to potrebno, a uz to imam i ozbiljnih problema sa zdravljem koji mi često onemogućavaju bilo kakav rad. Zdravlje mi je uništeno u Titovim kazamatima u kojima sam ne retko morao štrajkati glađu iz razloga surove političke borbe. Revolucionari u Titovom režimu nisu imali nimalo lagodan život, nisu imali pasoše i nisu se mogli šetkati preko granice kad god im je to bilo potrebno. Ja sam to mogao i morao činiti sa lažnim pasošom i uz najdublju konspiraciju sa svim rizicima koji idu uz to.

Naravno da ću rado odgovoriti na sva pitanja o svemu što sam izneo i na sve javne prigovore koji se tome upute. S poštovanjem

Pavluško Imširović, član sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, član Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i član izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji.

P.S. “Drugu” koji “niti najmanje ne razumije” da ovde nije reč ni o kakvim ličnim i privatnim sukobima i rasprama teško da u i najmanjem razumijevanju može pomoći i sam gospod bog, a kamoli ja, pa ga zato bez daljeg komentara ostavljam u njegovom blaženom nerazumevanju.

P.P.S: P.P.S. Je li mi to ovaj moj post obrisan kada sam ga poslao prvi put ili je reč o nekoj tehničkoj greški?

Srdačno zahvaljujem “Uredništvu RB” za dosadašnje gostoprimstvo na sajtu RB, a još srdačnije za današnje cenzorsko uskraćivanje tog gostoprimstva banalnim brisanjem mog posta kojim sam odgovorio na njihovu prvu i jedinu, al zato krajnje nemuštu i trapavu intervenciju u ovoj polemici. Očito da je stari provokator, policijski doušnik i lopov Radoslav Pavlović društvo koga ste sasvim dostojni. No, od istine ne možete pobeći niti se sakriti.

Omladinski pokret u Jugoslaviji i Srbiji juče i danas*

15. jula 2012.

Nesporno je da i Srbija, kao i skoro sve druge zemlje na svetu, ima duge tradicije omladinskog pokreta. Uprkos tome, sasvim je umesno pitanje: postoji li danas u Srbiji išta što bi se moglo nazvati organizovanim omladinskim pokretom? Ako postoji, gde i šta je to onda zapravo? Ako ne postoji, kud su se onda denule sve slavne istorijske tradicije tog pokreta koje danas izgleda kao da postoje još samo u zaboravljenim istorijskim knjigama koje skupljaju prašinu po bibliotečkim magacinima čekajući da ih se neko seti?

Klasna podela društva obuhvata sve uzraste i sve generacije, a ne samo radno aktivne. Svaka društvena klasa ima svoj podmladak i svoje seniore i svoje unutarklasne sukobe generacije. Zbog toga se nikako ne može govoriti ni o kakvoj čvrstoj homogenosti i jednorodnosti, a pogotovu ne o monolitnosti omladine kao zasebne društvene grupe. U njoj su prisutne, a ne retko i anticipirane, sve društvene i političke protivrečnosti i antagonizmi svakog društva. Veliki istorijski i socijalni sukobi i socijalne krize ponekad svoje prve anticipacije (pa i anticipacije svojih ideoloških i političkih ispoljavanja i artikulacija) nalaze upravo unutar omladine i njenih borbi. No, omladina nema nikakve samostalne istorijske uloge. Njena uloga, u krajnjem, uvek je određena ulogom njene socijalne klase odnosno one socijalne klase kojoj ona gravitira i koja se pokaže sposobnom da je organizuje i okupi oko sebe i svojih organizacija. Svi blistavi ili neslavni izuzeci samo su izuzeci od neumitnog istorijsko-materijalističkog pravila da čoveka određuje njegova socijalna sredina i njegovo socijalno poreklo. Nikakve međuklasne socijalne fluktuacije, pojedinačne ili grupne, ne menjaju temeljni karakter ni osnovnih socijalnih klasa i njihovih borbi ni njihovih podmladaka. Trocki je svojevremeno napisao da je omladina izuzetno osetljiv barometar društvenog i političkog razvoja, ali da barometar samo pokazuje vreme a ne menja ga.

Istorija je nedvosmisleno pokazala da i revolucija i kontrarevolucija imaju svoje udarne omladinske trupe i svoje omladinske heroje i da ne postoji, niti može da postoji, nikakva posebna „omladinska revolucija“. Kao što ne postoji niti može postojati ni omladinsko društvo i omladinska država.

Omladina i omladinski pokreti o kojima je ovde reč je omladina radnih socijalnih klasa – radništva, seljaštva i svih tipova sitne buržoazije – ona omladina koju čini ogromna većina mladih u svim društvima prošlog i tekućeg veka.

Ipak, najveći deo mladih još nisu integrisani u društvenu proizvodnju i zbog toga klasne podele među njima nemaju istu uvreženost, oštrinu i težinu kao kod osnovnih društvenih klasa. Ekonomski i socijalni teren njihovog sudelovanja u društvenoj raspodeli u kapitalizmu nije neposredna borba za najamnine protiv profita nego je borba za mehanizme naknadne preraspodele društvenog proizvoda, za javne socijalne službe (obrazovanje, zdravstvo, kultura, socijalna zaštita…) finansirane iz državnog budžeta.

Masovan omladinski socijalni pokret pojavio se i organizovao sa masovnim organizovanim radničkim pokretom i njegovim osvajanjem demokratskih i socijalnih prava, a pre svega prava na obrazovanje za mase radničke i seljačke omladinu. Položaj omladinskih masa direktno je zavisan od položaja radničke klase i ostalih radnih klasa i sve njene socijalne i političke tekovine osvajane su u zajedničkim socijalnim i političkim borbama sa tim klasama protiv buržoazije i njene države. Pobede radništva i radnih klasa uvek su bile i pobede mladih, a isto tako zajednički su bili i njihovi porazi.

Temeljni interesi i zahtevi širokog omladinskog pokreta oduvek su pravo na mir (na život u miru, a ne na smrt u ratu), pravo na obrazovanje  i pravo na rad. Preduslov borbe za ove interese su pravo i sloboda izražavanja, delovanja i organizovanja. Zbog toga je omladinski pokret nužno duboko demokratski. Njegovi temeljni interesi i zahtevi istovremeno su interesi i zahtevi svih potlačenih društvenih klasa i slojeva – radništva, seljaštva i sitne buržoazije u svim njenim varijetetima – ali nemaju ni istu formu ni isti neposredni konkretni sadržaj.

Zbog toga mase mladih imaju potrebu za samostalnim sindikalnim i političkim organizovanjem i istorija njihovih organizacija i njihovih borbi jedva da je išta siromašnija zbivanjima i formama od istorije radničkog pokreta od trenutka omasovljenja njegovih sindikalnih i političkih organizacija, tj. od prve decenije dvadesetog veka.

Prva internacionalna omladinska organizacija, Međunarodni savez organizacija mladih socijalista nastaje 1907. u okviru Druge internacionale i imala je sedište u Beču. Nastala je kao pre svega antiratna i antimilitaristička organizacija i prvi predsednik joj je bio Karl Libkneht. Raspada se zajedno sa Drugom internacionalom na socijaldemokratsko i komunističko krilo. Iz njenog levog krila nastaje 1919. Komunistička omladinska internacionala koja je bila neka vrsta mlađe partnerske organizacije Kominterni i koja je imala svoje nacionalne sekcije u svim zemljama u kojima su postojale komunističke partije, članice komunističke internacionale.[1]

Demagoške i hipokritske službene „idealizacije i glorifikacije“ mladosti najčešće imaju za cilj njeno uspavljivanje i umrtvljivanje pred socijalnim beznađem i talasima represija koji se na nju obrušuju. Reakcionarni režimi uvek i na svakom mestu su u stanju permanentnog totalnog rata protiv ogromne većine omladine u svim porama društvenog života. Isto važi i za birokratske političke i sindikalne aparate koji su agentura svetske reakcije u radničkom pokretu i u radničkim državama.

U epohi imperijalizma i ofanzive svetske kontrarevolucije, mladi su prve i najranjivije žrtve sputavanja razvoja proizvodnih snaga i njihovog stalnog razaranja ratovima, ekonomskim krizama i politikama „štednje“, masovne nezaposlenosti, razaranja sistema javnog  obrazovanja njegovim privatizacijama, kresanjima javnih budžeta obrazovanja i dekvalifikatorskim kontrareformama, kao i svih vidova socijalne patologije (droga, lumpenproletarizacija, kriminal…)…

Ni diktatura kraljevine Jugoslavije, pre drugog svetskog rata i jugoslovenske revolucije, ni totalitarna diktatura birokratske radničke države nakon njih, nisu uspele ugušiti otpor mladih i težnju ka artikulisanju i razvoju nezavisnog omladinskog pokreta. U oba ta režima omladina je prva i najzastupljenija meta i žrtva policijskog terora i nadzora.

Zahvaljujući svojoj ukorenjenosti u masovnom omladinskom pokretu i svom vodećem učešću u svim borbama mladih, SKOJ je u istoriji radničkog pokreta i revolucije imao daleko značajniju ulogu nego što se to može i naslutiti iz falsifikatorske titoističke historiografije koja je služila samo jednom cilju: konstruisanju lažne historiografske legitimacije za titoističku birokratsku diktaturu.

Članstvo SKOJ-a je bio višestruko brojnije od  članstva KPJ – naročito u periodu staljinizacije KPJ u kome je KPJ bila totalno politički marginalizovana i svedena na samo senku i svoje nekadašnje senke. Nakon osipanja pod udarcima policijskog terora posle sulude avanture sa oružanim ustankom u okviru Staljinovog zloslavnog „ultralevog“ „trećeg perioda“ 1928, jalovog pokušaja klasne saradnje sa politikom „antifašističkog narodnog fronta“ od 1935, masovnog pokolja jugoslovenskih komunista u sklopu monstruoznih Staljinovih „antitrockističkih“ terorističkih čistki 1937-1939 i potpisivanja pakta Staljin-Hitler (avgust 1939), KPJ pada čak ispod 1000 članova, a SKOJ na oko 8000 članova. Ti brojevi su oduvek bili među najskrivenijim i najfalsifikovanijim činjenicama u titoističkoj pridvorskoj istoriografiji koja je bila jedina dozvoljena istoriografija sve do 90-tih godina.

U periodu između dva rata, SKOJ je snažno prisutna i često vodeća snaga u revolucionarnoj i demokratskoj opoziciji i sve vreme očuvava svoj organizacioni kontinuitet. Njegovi kadrovi kale se ne samo u borbi protiv režima buržoasko-monarhističke diktature nego i u borbi protiv reakcionarnih studentskih organizacija kojima je režim pokroviteljstvovao i koji su bila produžena ruka policije među mladima. Oni čine i kičmu komandnog i borbenog sastava NOVJ i transmisija su pritiska revolucionarno mobilisanih masa koji prinuđuje vođstvo KPJ da u narodno-oslobodilačkoj borbi stupi na put raskida sa ostacima starojugoslovenskog buržoaskog režima i da na tom revolucionarnom putu ode dalje nego što su to želeli i rukovodstvo KPJ i Staljin koji je sve vreme rata insistirao na „lojalnom savezništvu“ sa njegovim zapadnim imperijalističkim saveznicima – pre svega sa Velikom Britanijom. U ime tog „lojalnog savezništva“ Staljin je izričito zabranio uspostavljanje jedinstvene komande balkanskih partizanskih snaga – pre svega jugoslovenskih, grčkih, albanskih i bugarskih partizana. U ime istog tog „lojalnog antifašističkog savezništva“ on je 1943. godine raspustio i Kominternu i Komunističku omladinsku internacionalu.

Na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 1942. godine, pored SKOJ-a, osnovan je i USAOJ (Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije) koji je bio pandan AFN (Antifašističkom narodnom frontu). Omladinski par SKOJ-USAOJ bio je pandan „odraslom“ paru KPJ-AFN. Onaj manji deo ionako slabašne jugoslovenske buržoazije koji se priključio otporu protiv fašizma bio je u ovom Narodnom frontu predstavljen još slabijim i ništavnijim okrnjcima svojih političkih partija, a njen veći deo, njena država i njene političke partije bili su u totalnom rasulu i beznadežno kompromitovani kolaboracijom sa okupacionim fašističkim režimom. Većina četničkih trupa, jedinih preostalih oružanih snaga domaće kontrarevolucije, krenuli su u bežaniju iz zemlje zajedno sa okupatorskim trupama u povlačenju ka Nemačkoj. Slom fašizma tako je stvorio politički vakuum koji su lako ispunile revolucionarne pokrenute mase kojima je KPJ morala da se prilagođava i da im čini svakodnevne i dalekosežne ustupke. Tako se u Jugoslaviji po prvi put ostvarila ona istorijska varijanta koju je Lav Trocki smatrao najmanje verovatnom i mogućom samo u krajnje izuzetnim istorijskim socijalnim i političkim uslovima – da pritisak mobilisanih radnih masa prinudi sitnoburžoaske i staljinističke partije da u raskidu sa kapitalizmom i buržoazijom odu dalje nego što su to ikada i pomišljale i htele.

KPJ je veoma brzo i lako likvidirala okrnjke starih buržoaskih partija u Narodnom frontu, a s njima i njihove partijske podmlatke, i uspostavila svoj totalni politički monopol – totalitarni režim Titove birokratije po uzoru na staljinistički režim u Sovjetskom savezu. U periodu od 1945. do 1953. Tito u svojim rukama koncentriše više poluga vlasti, više državnih i partijskih funkcija nego što ih je ikada imao čak i Josif Visarionovič Staljin, bonapartistički diktator sovjetske totalitarne birokratije.

Totalitarni birokratski aparati i njihovi policijski zakoni nisu jači od zakona klasne borbe. Ukidanjem političkih i organizacionih sloboda oni mogu za izvesno vreme ugušiti slobodnu političku artikulaciju i izražavanje različitih socijalnih interesa, ali ih ne mogu ukinuti. U nemogućnosti slobodnog artikulisanja i izražavanja ti interesi onda koriste sve moguće forme i trikove socijalne i ideološke mimikrije, prodiru u organizacione aparate totalitarizma i u manje ili više deformisanoj formi mimikrijske adaptacije nalaze način da se izraze unutar tih aparata, stvarajući u njima različite frakcije i političke pukotine. Zato je istorija svih totalitarnih režima neprekidna istorija frakcijskih borbi u kojima svaka vladajuća frakcija teži monolitizmu pod svojim gospodstvom i zabrani i likvidaciji svih drugih frakcija. To je jedno od temeljnih obeležja staljinizma i svih njegovih izdanaka od samog njihovog nastanka.

Masovan socijalni pritisak obespravljenog radništva i omladine u totalitarnom režimu najbrže i najlakše prodire u one sektore totalitarnog političkog aparata sa kojima je direktno suočen – u sindikate i u omladinsku organizaciju. U tim sektorima političkog i organizacionog monopola birokratski totalitarizam radničke države najneposrednije trpi posledice svoje socijalne i političke šizofrenije – birokratija je od početka prinuđena da se lažno predstavlja kao tobožnja demokratska zastupnica radničke klase, omladine i naroda, dakle upravo masa koje najsurovije i najciničnije ugnjetava i obespravljuje. Mase njene laži uzimaju zdravo za gotovo i neprekidno zahtevaju zbiljsko ostvarenje prava i sloboda koja im se obećavaju i stalno u toj borbi hvataju birokratiju za njenu lažljivu reč i u laži.

Zbog toga su sve eksplozije socijalnog nezadovoljstva u tim režimima, svi štrajkovi i sve spontane demonstracije, i po svom socijalnom sadržaju i po svom ideološkom izrazu nesumnjivo socijalistički i komunistički. To se više nego jasno pokazalo i u junskom ustanku u Berlinu 1953, u mađarskoj revoluciji radničkih saveta 1956, u talasima štrajkova 60-tih godina u Jugoslaviji posle 60-te godine (od početka prve „tržišne reforme“), u omladinskim previranjima krajem 60-tih (legendarna 1968), u poljskim ustancima 1971. i 1980…

Jedinstvena omladinska organizacija pod imenom „Narodna omladina Jugoslavije“ (formirana 1948. ujedinjenjem SKOJ-a i USAOJ-a) već je 50-tih godina bila zahvaćena povremenim stihijnim studentskim demonstracijama i protestima na univerzitetima. Ta organizacija je 1963. preimenovana u SOJ (Savez omladine Jugoslavije), naporedo sa preimenovanjem jugoslovenske države iz Federativna narodna republika Jugoslavija (FNRJ) u Socijalističku federativnu republiku Jugoslaviju (SFRJ). Iste godine počinje i prva „tržišna reforma“ u Jugoslaviji, reforma kojom su bili uslovljeni zapadni inostrani krediti nakon prekida dotoka kapitala po osnovu isplata nemačkih ratnih reparacija. Te nemačke ratne reparacije činile su više od 10 % ukupnih jugoslovenskih razvojnih investicija u periodu 1952-1963, periodu najbržeg razvoja i urbanizacije Jugoslavije na osnovama planske privrede i društvene svojine.

Otvaranje za zapadni finansijski kapital, masovan izvoz radne snage, opšti nagli porast  nezaposlenosti, a naročito nezaposlenosti mladih, izazvali su talas masovnih radničkih štrajkova 60-tih godina, a taj talas štrajkova izazvao je i frakcijske podele i sukobe unutar vladajuće partije i aparata vlasti. Ti sukobi su kasnije nazvani sukobom Titovih „reformista“ sa „hardlajnerima“ Aleksandra Rankovića, šefa Titove tajne i javne policije još od vremena konstituisanja temelja nove Jugoslavije 1943.godine.

Taj sukob frakcija kulminirao je smenom i eliminisanjem iz javnog života Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu CK SKJ, 1. jula 1966, i čistkom aparata tajne i javne policije koji je optužen za masovan teror prema stanovništvu, za ilegalan politički nadzor i špijuniranje građana i državnih i partijskih rukovodstava, uključiv i navodno tajno prisluškivanje samog Josipa Broza Tita,  kao i za sve socijalne i političke nevolje jugoslovenskog društva i države. Ranković je lojalno kapitulirao „pred Titom i Partijom“ i povukao se u penziju i privatni život, a čistke državnog i partijskog aparata su nastavljene na „tržišnom i demokratskom reformskom kursu“.

Taj politički obračun frakcija na državnom i partijskom planu, nimalo nije ublažio štrajkačku antireformsku mobilizaciju jugoslovenskih radnika, nego ju je samo još više podstakao pukotinom u državnom i partijskom aparatu. To su godine kada statistike beleže i po 2000 štrajkova godišnje – prosečno oko 5,5 štrajkova dnevno. Istovremeno, jačanjem tržišne stihije u ekonomiji, jačaju i centrifugalne tendencije u jugoslovenskoj državi koje se izražavaju pojačanim otporom protiv hegemonije srpske nacionalne frakcije jugoslovenske birokratije. Na dnevni red izbijaju odnosi između republika i nacionalni odnosi.

Ova socijalna i politička previranja se u jugoslovenskoj omladinskoj organizaciji SOJ artikulišu i izražavaju izdvajanjem njenog studentskog sektora u zasebnu i autonomnu studentsku organizaciju pod nazivom Savez studenata Jugoslavije (SSJ). Opšta socijalna i politička klima i ovo osamostaljivanje jugoslovenske studentske organizacije pojačali su težnje ka nezavisnošću i ka oslobađanju od partijskog tutorstva i u preostaloj opštoj omladinskoj organizaciji SOJ. Te težnje su tih godina izražene naročito u osamostaljivanju studentske i omladinske štampe u svim jugoslovenskim republikama.

Borba jugoslovenske birokratije i te relativno osamostaljene omladinske i studentske organizacije i njene štampe trajaće potom sve do konačnog razbijanja Jugoslavije 1991. godine i okončaće se konačnom likvidacijom jedinstvenih omladinskih organizacija u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Savez studenata Jugoslavije ukinut je već krajem 1974. godine reformom svih omladinskih organizacija po receptu koji je primenjen u Čehoslovačkoj nakon njene okupacije trupama Varšavskog pakta, tj. trupama kremljevske birokratije. Krajem 1974.godine ukinuti su i SOJ i SSJ i formirana je nova omladinska organizacija pod nazivom Savez socijalističke omladine Jugoslavije – upravo kao i Savez socijalističke omladine Čehoslovačke tri godine ranije.

Revolucionarna eksplozija jugoslovenskih studenata 1968. bila je zapravo pre svega plod masovne štrajkačke mobilizacije jugoslovenskih radnika predhodnih godina. Ta eksplozija bila je jasan signal državnom i partijskom aparatu da će se suočiti sa radničkom i omladinskom revolucijom ukoliko ne odustanu od tržišnih privrednih reformi i likvidacija „nerentabilnih preduzeća“, nerentabilnih po merilima svetskog kapitalističkog tržišta, a ne planske privrede koja koristi sve proizvodne snage, a naročito ljudske snage, za proizvodnju radi zadovoljavanja ljudskih potreba, a ne radi profita.

Tito i njegova birokratska vrhuška su tada zamrzli započete tržišne reforme i latili se posla na predupređivanju revolucije i stabilizaciji aparata vlasti. Likvidacija „nerentabilnih preduzeća“ se prekida, a investicijama iz inostranih kredita se grade i nova i tako, uz dalji masovan izvoz radne snage u zapadnu Evropu, zaustavlja se rast masovne nezaposlenosti i usporava štrajkačka mobilizacija jugoslovenskih radnika. Buntovni studenti se podvrgavaju policijskoj represiji, a u državnom i partijskom aparatu počinju nove čistke. Ovaj put to su čistke usmerene protiv nacionalizma u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu i protiv „liberalizma“ u Srbiji – frakcije Latinke Perović i Marka Nikezića koja je instistirala na nastavljanju liberalnih tržišnih antiradničkih reformi. Te čistke okončane su krajem 1972. i u prvoj polovini 1973. godine godine i aparat se okrenuo pripremama likvidacije nezavisne studentske i omladinske organizacije kao nukleusa socijalističke i demokratske političke opozicije.

Početkom 1974. pripremljen je projekt te likvidacije i osnivanje SSOJ kao puke partijske transmisije i pod direktnom kontrolom partijskih komiteta na svim organizacionim nivoima. Taj projekt je naišao na relativno širok ali bezuspešan otpor opozicionih jugoslovenskih studenata. Bezuspešan zbog toga što je među tim studentima prevladalo ultralevičarsko sektaštvo koje je, uprkos nepovoljnom menjanju odnosa snaga usled demobilizacije radništva i omladine kombinacijom ustupaka i represije, dakle uprkos oseci opšte revolucionarne moblizacije, zastupalo bezuslovan bojkot te nove omladinske organizacije.

Taj bojkot je značio odricanje od svakog legalnog političkog prostora za opoziciono delovanje i zapravo je bio ultralevičarska forma kapitulacije pred jugoslovenskom birokratijom. Autor ovih redova, Pavluško Imširović, tada je bio jedan od malobrojnih protivnika bojkota i zalagao se za to da opozicioni studenti sami preuzmu u ruke transformaciju dotadašnje studentske i omladinske organizacije i da tako zadrže kontrolu nad studentskim organizacijama na politički najaktivnijim fakultetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Te političke rasprave bile su poprilično groteskne jer su novi mladi ultralevičari bili prilično zbunjeni time što im je ta taktika ulaska u SSOJ. koju su oni smatrali „oprtunističkom i nerevolucionarnom“, predlagana od javnog aktiviste IV Internacionale koji tek što je izašao iz zatvora i od koga su oni očekivali mnogo bombastičnije i radikalnije revolucionarne gestove.

Studentskim odborom opozicione studentske organizacije na Filozofskom fakultetu u Beogradu tada su predsedavali razbarušeni ultalevičar Zoran Đinđić i umereniji i racionalniji Miodrag Stojanović. Ipak, nekoliko meseci intenzivnih političkih diskusija rezultiralo je dogovorom da se ipak prihvati  „oportunistička“ politička linija i taktika: da se preuzme u svoje ruke transformacija studentske organizacije na Filozofskom i na Filološkom fakultetu i da se tako zadrži kontrola nad novom legalnom omladinskom organizacijom. No, pre nego je i otpočeta ta reforma studentske i omladinske organizacije, Pavluško Imširović je poslan na služenje vojnog roka u Crnu Goru i tako odsečen od svake mogućnosti lične direktne političke intervencije u sprovođenju postignutog dogovora. Za nekoliko meseci Zoran Đinđić i Miodrag Stojanović su opet podlegli pritiscima ultralevičarskog sektaštva i umesto da preuzmu novu omladinsku organizaciju bar na svom fakultetu oni su je bojkotovali. Partija je tako neometano sama konstituisala novu omladinsku organizaciju, a staru naprosto ukinula i stavila van zakona. Tako su studenti konačno ostali bez ikakve legalne forme za legalno političko opoziciono delovanje. Isto se desilo i u Zagrebu i Ljubljani, bastiljama levičarske opozicije Titovom režimu. Počinju olovne godine polulegalnog i ilegalnog opozicionog političkog delovanja i one traju sve do Titove smrti 1980. godine.

Cena socijalnog mira u periodu 1973-1980 bio je munjeviti rast spoljnjeg duga Jugoslavije. Sa nekih 3 milijarde dolara 1973. godine on je skočio na 20 milijardi u trenutku Titove smrti početkom 1980. godine. Jugoslavija je tako već pod Titom bila dovedena u položaj polukolonijalne zavisnosti od svetskog finansijskog kapitala, a finansijske institucije imperijalizma su sve više preuzimale kontrolu nad ekonomskom i socijalnom politikom jugoslovenske vlade. Nakon likvidacije SOJ i SSJ,  krajem 1974. godine, opoziciona politička delatnost  do 1980. godine ostaje ograničena na polulegalne diskusione kružoke i „peticionaški pokret“ – pisanje protestnih peticija u zaštitu ljudskih i građanskih prava. Omladinski pokret i omladinska štampa te godine provode u stanju hibernacije.

Novi moćan impuls radnički i omladinski pokret u Jugoslaviji dobijaju sa ustankom poljskih radnika u avgustu 1980. godine. Iste godine, po diktatu MMF-a, počinje i šok terapija tržišnih reformi, štednje, smanjivanja potrošnje stanovništva i javne potrošnje radi otplate spoljnjeg duga koji je, sa 20 milijardi dolara, bio dosegao skoro polovinu jugoslovenskog godišnjeg bruto proizvoda ili dve ukupne godišnje potrošnje jugoslovenskog stanovništva. Oba ova elementa dovode do široke i žustre štrajkačke mobilizacije radništva i procvata opozicionih previranja među mladima i preporoda omladinske opozicione štampe. Režim i tada pokušava da mlade gurne na put romantične ultalevičarske avanture revolucionarnog podzemlja, ali nema nimalo uspeha u tome. Krajem decembra 1980. godine u Beogradu se za nekih nedelju dana prikuplja oko 1500 potpisa za protestnu peticiju u odbranu poljske radničke revolucije protiv vojnog puča generala Jaruzelskog. Nijedna od ranijih protestnih peticija u predhodnih 6 godina nije bila premašila broj od 150 potpisnika.

Naredna decenija 1980-1990. je decenija burne mobilizacije i radništva i omladine i inteligencije. Režim pokušava da tu mobilizaciju zaustavi provokacionom političkom represijom ali je ti njegovi pokušaji samo još više raspaljuju. Poslednji takav pokušaj bio je 1984-1985. sa pokušajem organizovanja sudskog monstr procesa protiv Otvorenog univeziteta, polulegalnog oblika opozicionog delovanja u diskusionim kružocima koji su bivši šezdesetosmaši organizovali 1976. godine i kojima su se posle par godina priključili i grupa praksisovaca koji su 1976. proterani sa Univerziteta u jedan novoosnovani naučni institut (CFDT – Centar za filosofiju i društvenu teoriju). Taj pokušaj represije neslavno je propao pred neviđenom mobilizacijom otpora među studentima i demokratskom inteligencijom i od 1985. u Jugoslaviji praktično više nema političkih suđenja. Demokratska opozicija tako, na talasu masovne radničke i omladinske mobilizacije, počinje da se približava osvajanju najvažnije političke slobode – slobode organizacije. Ta težnja i tekovina izražava se u osnivanju nekoliko javnih odbora za odbranu ljudskih i građanskih prava, a taj trend će kulminirati sredinom 1988. osnivanjem svejugoslovenskog Odbora za ljudska prava u Ljubljani oko omladinskog magazina „Mladina“.

Nakon poraza sa pokušajima da radničku i omladinsku mobilizaciju uguši sudskom i policijskom represijom, srpska frakcija jugoslovenske birokratije se okreće manevru da socijalne i političke tenzije uguši mobilizacijom najcrnjeg antialbanskog šovinizma, da ukine autonomiju Vojvodine i Kosova, osvoji vlast i u Crnoj Gori i BiH, pa da onda sa tom većinom u Predsedništvu SFRJ i sa vojnim i policijskim aparatom uvede režim vanrednog stanja i velikosrpske diktature u celoj Jugoslaviji. Deo srpske liberalne inteligencije se tada priklanja Slobodanu Miloševiću koji je vođa te šovinističke srpske frakcije jugoslovenske birokratije. To pojačava već jake centrifugalne tendencije u jugoslovenskoj federaciji i olakšava i drugim nacionalnim frakcijama jugoslovenske države i partije da upotrebe isti manevar prigušivanja masovnog socijalnog i političkog nezadovoljstva mobilizacijom svog šovinizma i nacionalizma.

Najjasniji izraz jačanja tih centrifugalnih tendencija bio je prestanak rada Saveznog fonda za nerazvijene republike i pokrajine 1986. godine. Taj fond je jednostavno zamro tako što su federalne jedinice prestale da u njega uplaćuju doprinose na koje su bili obavezani saveznim zakonom. Bio je to prvi žestok udarac jedinstvenoj federatvnoj državi, ali je u medijima i državnim političkim ostao prikriven velom debele ćutnje i tišine. O tome skoro da se uopšte i nije pisalo. Naveliko i naširoko se pisalo samo o skandalima opozicione omladinske štampe i o izmišljenom antisrpskom teroru kosovskih Albanaca koji su roptali pod brutalnom vojnom i policijskog čizmom vanrednog stanja na Kosovu od 1981. godine.

No, svi ti šovinistički manevri i policijski marifetluci nisu uspevali u svom glavnom cilju – nisu uspevali da blokiraju revolucionarnu, socijalističku i demokratsku mobilizaciju jugoslovenskih radnika i omladine. Krajem 80-tih dolazi do pojave prvih nezavisnih sindikata i do koordiniranih radničkih štrajkova čak i na saveznom nivou – u velikim preduzećima koja su imala svoje pogone u više republika. Primeri za to su štrajkovi železničara i štrajk vukovarskog kombinata „Borovo“ sa oko 60.000 zaposlenih u svim jugoslovenskim republikama. Početkom jula 1989. vukovarski radnici u štrajku došli su masovno u Beograd i na juriš zauzeli zdanje Savezne skupštine u borbi za svoje pravo na život, rad i slobodu i protiv šovinističkih huškanja i podela. Dve godine kasnije, Vukovar će biti sravnjen sa zemljom upravo zato da bi se u njemu ubili radnički internacionalizam i jugoslovenstvo.

Ta masovna odbrambena mobilizacija jugoslovenskih radnika i omladine sve jasnije razvijala se ka generalnom štrajku i radničkoj političkoj revoluciji. Radnici i omladina sve očitije su pružali ruku ka vlasti. Pokušaji Miloševića i vojnog vrha da manevrima u aparatu vlasti osvoje većinu i nametnu vanredno stanje izjalovili su se. Zbog toga se, uz blagoslov i učešće velikih svetskih sila, pristupa izazivanju i nametanju rata protiv svih jugoslovenskih naroda. Tek tim zločinačkim ratom blokiran je razvoj štrajkačkog pokreta jugoslovenskih radnika i pokreta mladih ka generalnom štrajku i revoluciji, ali nikako nije zaustavljen i njihov masovan otpor ratu, šovinizmu i privatizaciji.

Taj pokret radničkog i omladinskog otpora sve vreme rata 1991-1995. bio je najmasovniji upravo u Srbiji – zbog toga što se Miloševićeva Srbija u tom ratu javljala kao šovinistički agresor na druge narode i republike Jugoslavije. Miloševićev režim se ni u jednom trenutku nije usuđivao čak ni da pokuša da zabrani šrajkove i demonstracije i bio je prinuđen da im stalno čini stvarne ili prividne ustupke. U Beogradu je procenat bojkota vojnih mobilizacija dostizao čak celih 98 procenata i režim je zbog toga bio prinuđen da rat pokreće i nameće pomoću svakojakih paramilitarnih organizacija skrpljenih od kriminalnog lumpa mobilisanog direktno po zatvorima. U tome su mu u pomoć priskakale tajne službe svetskih sila mobilišući za jugoslovensko ratište sav mogući plaćenički ološ iz celog sveta.

Na tom talasu antiratne mobilizacije radništva i omladine u Srbiji je u novembru 1991, u vreme surovog višemesečnog razaranja Vukovara bombardovanjima, osnovana izrazito opoziciona i antiratna nezavisna sindikalna konferencija Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ koja je otvoreno digla svoj glas protiv rata, šovinizma i privatizacijskih pljački. Na taj sindikat odmah su se bacili svakojaki zapadni dobrotvori i donatori sa ciljem da ga korumpiraju i pridobiju za privatizaciju, u čemu su vremenom i uspeli, bar kad je reč o birokratizovanom vođstvu tog sindikata koji je bukvalno privatizovao doživotni šef njihove centrale Branislav Čanak koji se predstavlja kao „predsednik“ UGS mada statut UGS-a ne poznaje ni takvu funkciju ni predsedničku organizacionu strukturu sindikata. Ista vrsta „dobrotvora“ ostrvila se tih godina i na omladinski pokret.

Sa prepakivanjem jednopartijskog birokratskog totalitarizma u višepartijski likvidirana je i bivša jedinstvena organizacija jugoslovenske omladine u svim republikama. Njihovo mesto zauzeli su ništavni stranački podmlaci još ništavijih političkih stranaka, a njihovu imovinu su prigrabile svakojake mafijaške režimske „nevladine organizacije“, od kojih je jedna ukrala čak i  ime nekadašnjeg Saveza studenata. No, i te stranke i njihovi podmlaci su se veoma brzo kompromitovali i postale nepopularni do te mere da su bukvalno proterivani i iz sindikata i iz spontanih masovnih omladinskih mobilizacija u kojima su njihovi članovi morali i još uvek moraju da skrivaju svoju stranačku opredeljenost i pripadnost. Ti stranački podmlaci su tako ovladali i novosnovanom studentskom unijom početkom 90-tih koju su podelili između sebe po receptu sličnom onom po kome su njihove stranke podelile politički prostor.

Jedna od najvećih i najperfidnijih prevara sa simuliranjem „nezavisne nadstranačke“ omladinske organizacije anarhističkog tipa je ona sa „Otporom“ 1998-2000 godine. „Otpor“ je predstavljan kao autentična i spontana omladinska „organizacija bez organizacije“ i „pokret sa hiljadama glava na jednom telu“, a iza njega je zapravo stojala čvrsta organizaciona struktura koju su činili omladinski i odrasli kadrovi „opozicionih“ stranaka pod komandom tajnih službi velikih zapadnih sila (pre svega CIA-e) i uz njihovo izdašno finansiranje.  Vilijam Montgomeri, poluzvanični balkanski USA gubernator i kum svih balkanskih mafija, javno se hvališe uspesima svoje kancelarije za Srbiju sa sedištem u Budimpešti i stotinama miliona dolara koje su uložili u to da preuzmu kontrolu nad omladinskim i svakim opozicionim pokretom u Srbiji. Taj, po spoljašnjoj formi anarhistički (a anarhizam uopšte se uglavnom i svodi na praznu formu radikalnog liberalizma) recept „Otpora“ su CIA&Co posle nastavili da primenju u svim „narandžastim“ i „cvetnim“ „revolucijama“ širom sveta i koriste ga i danas.

Zahvaljujući pre svega Otporu i tajnim organizacionim agenturama i aparatima pod kontrolom tih mafijaško-špijunskih tajnih službi, kukavnoj Miloševićevoj dvorskoj opoziciji, okupljenoj u DOS-u („Demokratska opozicija Srbije“) pod kontrolom i komandom Vilijama Montgomerija i Medlin Olbrajt,  uspelo je da preuzme vođstvo revolucionarnog ustanka radnika i omladine 5. oktobra 2000-e i da spase Miloševićev državni aparat od revolucije i razbijanja. Tako je revolucionarna energija radnika i omladine paralizovana i razbijena, a njihovo rušenje Miloševića iskorišćeno za spas njegovog državnog aparata i za instalaciju otvoreno kompadorskog režima koji je neuporedivo reakcionarniji i desniji od Miloševićevog.

Današnji mladi su lišeni skoro svake mogućnosti da saznaju istinsku istoriju omladinskog pokreta 20. veka u svetu i u Jugoslaviji. A samosvest i svesna aktivnost svake socijalne klase ili grupe utemeljena je pre svega na socijalnom i političkom pamćenju sopstvenih kolektivnih iskustava. Ta socijalna i politička iskustva materijalizuju se i nalaze svoj kontinuitet u političkim organizacijama svake posebne socijalne klase ili grupe. Sa razaranjima tih organizacija već kod prve naredne generacije dolazi i do prekida te socijalne samosvesti, do rastakanja istorijskog pamćenja i gubitka znanja o istorijski stečenim kolektivnim iskustvima.

Bez organizacionog kontinuiteta i akumulacije sopstvenih iskustava, socijalni pokreti su prinuđeni da stalno iznova počinju od nule, da stalno iznova prolaze kroz iste forme borbe i iznova stiču ista iskustva, da stalno iznova trpe iste poraze i ponavljaju iste greške. U republikama bivše Jugoslavije to je naročito vidljivo u iskustvima studentskih pobuna protiv privatizatorskih reformi školstva  u poslednjih deset godina. Tako današnji studenti ne poznaju iskustva studentskih pobuna na sopstvenim fakultetima čak ni od pre 5 godina, a kamoli pre 10, 20 ili više godina.

Nakon 5. oktobra 2000. u Srbiji dolazi do osnivanja nekoliko studentskih sektaških ultralevičarskih grupica nastalih uglavnom iz spontanih studentskih protesta. Sve ove grupice ne samo da nisu dale nikakav stvaran doprinos nezavisnom sindikalnom i političkom organizovanju, nego su i same pojavile kao direktna smetnja svakom nezavisnom organizovanju srbijanske omladine. One predstavljaju upravo onakvu „opoziciju“ stranačkim političkim podmlacima kakvu srbijanski politički establišment može samo poželeti i pomagati joj opstanak u takvoj formi.

Bolonjska reforma, komercijalizacija i privatizacija školstva i stalno kresanje budžeta školstva lišavaju sve šire slojeve mladih prava na obrazovanje. Stalni porast školarina izaziva svake godine spontane pobune studenata sa istim zahtevima i istim epilozima. Režimu stalno iznova uspeva da te studentske pobune lokalizuje i izoluje u okvire sukoba studenata sa upravama fakulteta i sa profesorima i da tako skrije sopstvenu odgovornost za stanje u prosveti. „Ultralevičarske“ grupice mu u tome zdušno pomažu suprotstavljanjem svojih maglovitih „revolucionarnih“ bulažnjenja svakom konkretnom „reformističkom“ zahtevu studenata, a same proteste pretvaraju u svojevrsne larpurlartističke hepeninge i performanse „direktne demokratije“ koji vode samo ka osipanju i gašenju protesta. Tako se akumulirana energija protesta istutnji u prazno ili u najboljem slučaju uz nešto minimalnih kvazi-ustupaka od strane vlade, a položaj mladih i stanje školstva nastavljaju da se neprekidno pogoršavaju. Ultralevim „revolucionarima“ i ne pada na pamet da u tim protestima jasno postave pitanje državnog budžeta školstva i da pristupe organizovanju nezavisnog studentskog sindikata koji bi se zajedno sa radničkim sindikatima borio za povećanje tog budžeta do mere koja bi garantovala pravo na besplatno školovanje za sve i dostojan život zaposlenima u prosveti. U tom suštinskom pogledu nema nikakve razlike između „anarhista“, „marksista“ i „trockista“ koji se između sebe razlikuju samo po „ideološkim“ etiketama sopstvenog neukog kvazidoktrinarstva lišenog svake sposobnosti da se integriše u masovne spontane omladinske eksplozije i svake sposobnosti da otvore ikakvu perspektivu razvijanjem političkih strategija i taktika omladinskog pokreta.

U Srbiji je u tom pogledu situacija čak mnogo gora nego u drugim republikama bivše Jugoslavije  upravo zbog ranijeg formiranja mnoštva učaurenih bučnih „ultralevičarskih“ kružočića koji su totalno nesposobni za bilo kakvu političku i organizacionu strategiju i taktiku i totalno izolovani od omladinskih masa, njihovih potreba i aspiracija. Nesposobni da spontanim mobilizacijama mladih otvore ikakvu programsku, organizacionu i političku perspektivu te „političke grupice“ se prilagođavaju i udvaraju tim spontanim mobilizacijama glorifikovanjem njihove spontanosti, parcijalnosti i „direktne plenumske demokratije“, praveći tako od svake početničke mane i bede tih mobilizacija najvišu moguću vrlinu. Režim itekako ima interesa i koristi od takve dezorganizatorske „ultralevice“ pa je podstiče i ubacuje u nju svoje notorne policijske agente ili regrutuje ucenom, pretnjama i korupcijom njene smušene pripadnike.

U boljim slučajevima, te ultralevičarske grupice vode zakasnele pubertetlije koji su zaustavljeni u političkom i teorijskom razvoju na infantilnim brbljarijama o „spontanoj antikapitalističkoj revoluciji“ i „antikapitalističkoj direktnoj demokratiji“, a u gorim o perfidnim policijskim provokatorima kojima je maska tih prvih dobra za prikrivanje jer se jedni od drugih skoro da i ne razlikuju po metodima i oblicima javnog delovanja. Po pravilu, tu se radi o učaurenim mikro grupicama od po jedva nekoliko članova koji sebe nazivaju svakojakim imenima federacija, konfederacija i pokreta (neke od njih imaju čak samo 2 člana, a već su „federacija“ ili „pokret“).

Nasušna potreba omladinskih masa danas je nezavisna i demokratska masovna organizacija sindikalnog tipa koja bi bila njihov instrument u borbi za neposredne interese omladine koji su centrirani oko tri osnovna socijalna interesa i zahteva mladih: pravo na rad, pravo na obrazovanje i pravo na mir. U takvoj nezavisnoj sindikalnoj organizaciji moralo biti mesta za sve ideološke i političke tendencije unutar masovnog omladinskog pokreta – sve koji prihvataju ta tri osnovna interesa mladih i lojalno se bore za njih.

U vreme poslednjih studentskih blokada u oktobru i novembru 2011. godine pokušao sam da inciram diskusiju o problemu nezavisnih studentskih sindikata i u tu svrhu napisao sam tekst pod naslovom „Zašto studentski sindikalni savez – SSS?“. Nažalost, akutni zdravstveni problemi su me omeli da tada lično intervenišem sa tom platformom na studentskim skupovima, a par studenata koji su načelno i deklarativno prihvatili taj tekst i njegove stavove i obećali mi da će oni to učiniti – nisu to učinili iz milion svakojakih razloga od kojih je presudan najverovatnije samo jedan koji oni ne navode – manjkavost političke pameti, snage i hrabrosti.

Uz taj tekst pripremio sam i sve neophodne dokumente potrebne za zvanično osnivanje i registraciju Sindikalnog saveza studenata. Trebalo je samo okupiti bar nekoliko desetaka studenata, održati osnivačku skupštinu i na osnovu na njoj usvojenih dokumenata registrovati novu studentsku sindikalnu organizaciju. Nažalost, ni na jednom fakultetu još se nije obrazovala avangardna studentska grupacija sposobna da to i učini.

Mada je napisan pre svega kao predlog za diskusiju na studentskim blokadama Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu, taj tekst i stavovi iz njega – mutatis mutandis – važe za sve studente svih fakulteta i univerziteta i mislim da nije izgubio svoju aktuelnost. Zato ga ovde u celini, uz minimalne lektorske i korektorske intervencije, prenosim umesto zaključka ovog teksta:

 

„Zašto Sindikalni studentski savez  – SSS?

(preliminarne-beleške-za-diskusiju)

Obe postojeće zvanične „krovne“ studentske organizacije – Savez studenata (SS) i Studentska unija (SU) – ne zadovoljavaju elementarne potrebe studenata u odbrani studentskih ciljeva i interesa. Mada se obe predstavljaju kao „sindikalne“, obe su potpuno etablirane i integrisane u korporativistički režim političkog monopola privatizatorskih političkih stranaka i u njima dominiraju korumpirani karijeristički podmlaci tih stranaka.

Te organizacije nemaju baš nikakvu socijalnu studentsku bazu, nemaju članstva i puki su birokratski nastavak starih birokratiziranih organizacija koje su političke stranke nametale studentima, a nisu ih osnivali sami studenti niti studenti imaju ikakvog uticaja na njih. Te organizacije jedini svoj privid legitimiteta vuku iz kukavnih „izbora“ za „studentski parlament“ u organizaciji i pod ingerencijama fakultetskih i univerzitetskih vlasti i političkih stranaka.

Njihova jedina svrha i funkcija jeste da daju privid učešća studenata u privatizatorskom razaranju i upravljanju visokim školstvom, pljački studenata i njihovih roditelja lupeškim školarinama i da zapravo dezorganizuju studente i sprečavaju ih da slobodno i demokratski artikulišu, formulišu i bore se za svoje zahteve.

Njihovi statuti i organizacione strukture, uz nečuveni stepen birokratizma i korupcije, ne daju studentima nikakve šanse da ih uzmu pod svoju kontrolu i podčine ih zaista zajedničkim studentskim interesima. Zato je nužno nezavisno sindikalno studentsko organizovanje u potpuno novoj organizaciji na svim nivoima – na svim fakultetima, univerzitetima i na nacionalnom nivou. Ta nova organizacija treba i može da bude Sindikalni savez studenata (SSS) – ukoliko se pokažemo sposobnim da je izgradimo.

Mi ne možemo smesta i iz ničega graditi tu novu organizaciju na nivou širem od jednog ili dva fakulteta i zato je ovo projekt osnivanja bazične organizacije – za početak samo na našem fakultetu. Svojim iskustvom možemo prokrčiti i pokazati put drugim studentima kako da odlučivanje o svojoj sudbini uzmu u svoje sopstvene ruke i ne dozvole nikakvim nametnutim birokratskim strukturama da sebi svojataju pravo da govore i odlučuju u njihovo ime.

Naš konačan socijalni cilj i maksimalni zahtev je pravo na besplatno školovanje na svim nivoima za sve ljude, ali od tog zahteva ne pravimo nikakav ultimativni uslov za saradnju sa svima koji se bore za manje i skromnije zahteve u cilju poboljšanja položaja studenata i dostupnosti školovanja što širim društvenim slojevima. Zbog toga kao naš trenutni minimalni cilj i zahtev usvajamo zahtev koji je formulisala većina učesnika aktuelnih studentskih protesta – školarina ne veća od tri minimalne plate i ostali detaljirani zahtevi… (razviti konkretne zahteve o režimu studija, studentskom standardu… )

Naš konačan organizacioni cilj jeste da nacionalnom nivou izgradimo nezavisnu studentsku demokratsku sindikalnu organizaciju koja će na svim nivoima istisnuti marionetske kvazi-studentske organizacije pod kontrolom političkih stranaka i lišiti ih mogućnosti da uzurpiraju naša predstavništva i govore i odlučuju u naše ime.

To nikako ne znači da studenti koji su politički opredeljeni i koji su članovi političkih stranaka ne mogu biti članovi naše sindikalne organizacije. Oni to mogu biti ali samo po doslednim demokratskim pravilima i pod jednakim uslovima koji važe za sve studente. Sve one koji rade i deluju protiv zajedničkih interesa studenata po nalogu neke stranke ili nekog drugog političkog organizma imamo i pravo i obavezu da isključujemo iz naše nestranačke studentske organizacije.

Sindikat je masovna organizacija za borbu za najšire elementarne interese neke socijalne grupe ili klase, a ne nikakva ideološka stranačka politička organizacija sa planom generalnog preustrojstva globalnog društva i njegovog političkog sistema. Njegova politička opredeljenost ne ide dalje od odbrane  osnovnih građanskih i demokratskih prava i sloboda za sve članove društva. Bez tih osnovnih demokratskih prava i sloboda nije moguće ni postojanje ni delovanje nikakvog demokratskog sindikata.

Studenti nisu niti mogu biti ni socijalno ni politički monolitni, ali njihova ogromna većina je nesumnjivo poreklom iz radnog stanovništva, iz stanovništva koje živi od svog, a ne od tuđeg rada i koje deli sa studentima temeljne interese i ciljeve: pravo na obrazovanje i prava na rad. Zato je glupo objašnjavati saradnju sa radničkim sindikatima time „što će i studenti kad završe školovanje tražiti posao i postati radnici“. Radnici već danas imaju interes da mogu da besplatno ili što jeftinije školuju svoju decu i da njihova deca imaju garantovano zaposlenje kada završe školovanje.

Pravo na rad i pravo na školovanje su tradicionalni zahtevi radničkog i studentskog pokreta i tu je osnova njihovog socijalnog i svakog drugog jedinstva, pa i sindikalnog. Glupo je da pojedinačni studentski emisari bez ikakvog jasno definisanog mandata neformalno ili poluformalno idu u radničke sindikate i pozivaju ih „dođite na naš protest da nas podržite“. To se ne radi tako.

Treba konstituisati legitiman studentski predstavnički organ sa jasno definisanim mandatom, a zatim se pismenim dopisima obratiti sindikatima i predložiti im usvajanje zajedničke deklaracije ili neke druge javne izjave o zajedničkim ciljevima i interesima studenata i radnika uopšte i u svakom datom trenutku posebno. Takav legitiman predstavnički organ nikako ne može biti nikakav anonimni emisar koji ide sa nemuštom i neinteligentnom molbom „dođite na naš protest da nas podržite jer ćemo i mi sutra biti radnici“.

A tek posle javnog obraćanja zvaničnom zajedničkom deklaracijom – ili dvema usklađenim posebnim deklaracijama: studentskom i radničkom – može biti ozbiljnog govora i planiranja saradnje i zajedničkih akcija studentskih i radničkih sindikata.

Neophodno je detaljno i temeljno poznavanje pravne materije i svih propisa u oblasti u kojoj se krećemo i delujemo, inače su uvek moguća iznenađenja i opstrukcije i provokacije od strane vlasti i njihovih trabanata. Zato se i u osnivanju organizacije do najmanjeg detalja moraju poznavati i poštovati svi propisi i pravila koja uređuju tu oblast i nikako ne dati vladi šansu da nam pravno osnovano odbije naš zahtev za registraciju naše sindikalne organizacije već u njenim prvim koracima.

A posle osnivanja dve ili tri fakultetske sindikalne organizacije, već se može i mora pristupati i osnivanju i registrovanju i organizacije na nivou Univerziteta, sa perspektivom širenja na druge univerzitete i osnivanja nacionalnog sindikalnog studentskog saveza. Tek time možemo prevazići fazu kratkodahnog spontanizma i anarhičnosti stihijnih ad hoc „plenuma“ koji tapkaju u mestu kao što je to slučaj u Hrvatskoj.

U skladu sa našim radikalnim i doslednim demokratskim opredeljenjima mi odbacujemo svaki predsednički organizacioni model i zalažemo se kolektivno upravljanje i delovanje sindikata u okvirima imperativnog mandata, potpune javnosti i smenjivosti svih organa sindikata.

Gospodu koja hoće da se igraju politikantstva i revolucije i kontrarevolucije najlepše molimo da to čine negde drugde, a ne u okviru naše sindikalne organizacije i naših akcija, jer nam svojim igrarijama samo mogu naštetiti. Sindikat je reformistička, a ne revolucionarna organizacija. Efikasna borba za reforme moguća je samo uz oslonac na većinu studenata, a ne na nikakve aktivističke revolucionarne manjine i grupice koje bi na silu da svoje metode i manire nameću toj većini i koje u krajnjem rade isto što i otuđene birokratske marionete, ali sa samo drugačijim političkim predznakom. Kada su efekti isti, onda ti politički predznaci nemaju baš nikakvog praktičnog značaja. Blokade fakulteta slabačkim manjinama studenata i njihovoj borbi mogu samo da naštete, a nikako da koriste. U štrajk i blokadu se ne sme ići ako unapred nismo opravdano sigurni da ćemo na svojoj strani imati dovoljno studenata da nas ne mogu ugroziti nikakve provokatorske manjinske grupice. Revolucionari mogu naći zahvalno polje za svoju delatnost u masovnoj reformističkoj organizaciji, ali nikako ne apstraktnom antireformističkom propagandom, nego upravo najdoslednijom i najodlučnijom borbom za masovne reformističke zahteve i studentsko jedinstvo u borbi za te zahteve uz savesno poštovanje i odbranu nezavisnosti studentske sindikalne organizacije od svih partikularnih političkih organizama uključiv i svoje sopstvene.

Na kraju, zašto se o SSSFF govori i kao o „udruženju građana“? Zato što nema nikakvog posebnog zakona o studentskim organizacijama i sve već postojeće studentske organizacije registrovane su na osnovu zakona o udruženju građana. Registrovati ga kao sindikat, na osnovu zakona o radu, nije moguće jer zakon o radu sindikalne organizacije definiše isključivo kao organizacije zaposlenih. No, to nije nikakva smetnja da mi već i u naziv organizacije stavimo odredbu „sindikalni“ i da ciljeve i način delovanja organizacije definišemo i formalno i sadržajno kao sindikalne.

Postojeće studentske i sindikalne organizacije za sedište imaju zgradu Filozofskog fakuleta i sigurno imaju i neke prostorije u zgradi fakulteta. Da bi se registrovali na toj adresi neophodna nam je pismena saglasnost fakultetske uprave, a ova nam je sigurno neće rado dati bez značajnog pritiska sa naše strane. Taj naš zahtev je potpuno legalan, a mnogo je legitimniji od  kukavnog statusa obe postojeće studentske organizacije, što se dokazuje brojem studentskih potpisa ispod zahteva. Ne tražimo ništa više od onoga što je dato tim organizacijama koje nemaju apsolutno nikakvog legitimiteta, ali imaju naklonost režima i fakultetskih vlasti. Spremni smo da sa tim organizacijama delimo istu adresu i iste prostorije na fakultetu pod istim uslovima za sve. Kad jednom uđemo u te prostorije, oni će sigurno brzo sami pobeći iz njih.

Uprava Fakulteta će verovatno razvlačenjem i odugovlačenjem odgovora na zahtev za odobrenjem registrovanja na adresi fakulteta i za korišćenjem prostorija na fakultetu pokušati da opstruira osnivanje nezavisne sutentske sindikalne organizacije, a njeno eventualno izričito odbijanje treba napasti kao napad na pravo i slobodu udruživanja i povesti najširu i najodlučniju kampanju protiv tog napada – prikupljanjem potpisa, saopštenjima za javnost, što širim studentskim zborovima, a kao poslednje sredstvo upotrebiti i opominjuće blokade Fakulteta ili samog dekanata. Blokada može imati i neformalan ili prikriveni formalan oblik – npr. stotinjak studenata se može odjednom pojaviti u kabinetu dekanke i zahtevati razgovor s njom o svom zahtevu i svojim pravima i odbijati da izađu dok ne budu primljeni na razgovor.

Ljigava fakultetska uprava će sigurno pokušati da taj zahtev opstruira bar odugovlačenjem odgovora, ako ne i izričitim odbijanjem. Privatizatorska mafija sigurno neće rado dozvoliti osnivanje nezavisne studentske sindikalne organizacije jer je sasvim svesna opasnosti koje takva organizacija znači za nju i njenu lupešku politiku.

Posebno pitanje je pitanje odnosa prema tzv „studentskom parlamentu“ i „izborima“ za njega i tu treba pripremiti poseban i detaljno razvijen program prelaznih zahteva za demokratsku reformu tog parlamenta i načina izbora u njega. Treba računati i sa privremenom fazom „dvovlašća“ kao prelaznom fazom u borbi za nezavisno studentsko predstavništvo pred državom i fakultetskim vlastima.

Treba delovati brzo i energično pre nego nastupi talas demoralizacije zbog prekida blokade, a sam prekid blokade objasniti ne kao poraz nego kao prelazak na nove taktičke i organizacione oblike borbe. Zato ga i treba izvesti što bezbolnije i što efektnije, ne kukajući i lamentirajući na nasilje vlasti, nego otvarajući nove perspektive za borbu protiv tog nasilja.“

 


[1] Predsednik Izvršnog komiteta Komunističke omladinske internacionale (KOI) u periodu1920-1927. bio je delegat SKOJ-a i KPJ, Voja Vujović koji je, zajedno sa njegova dva brata, Radetom i Grgurom, streljan u Staljinovim čistkama. Kao predsednik KOI, Voja Vujović je do 1927. bio član IK KI i pripadao je ujedinjenoj opoziciji koju je Staljin 1927. godine isključio i iz VKP(b) i iz Kominterne.

Naredni predsednik IK KOM, od 1928. godine, je opet Jugosloven, Milan Gorkić (Josip Čižinski), koji će 1932. biti imenovan i za sekretara CK KPJ, da bi takođe bio likvidiran u Staljinovim čistkama 1937. Gorkić je bio član SKOJ-a i KPJ od njihovog osnivanja 1919. godine kada je sam bio tek petnaestogodišnjak. Već sa 20 godina, 1924, postaje član CK SKOJ i IK KOI, a od 1928. pa do smrti je i predsednik IK KOI.


* Tekst je napisan za tematski blok o omladinskom pokretu prolećnog broja časopisa „Novi plamen“ koji je, već sa zakašnjenjem zbog kašnjenja autorskih priloga, trebalo da izađe u junu, ali je ponovo odložen do septembra. Sa početkom nove školske godine u Srbiji će sigurno ponovo izbiti studentski nemiri i štrajkovi prosvetnih radnika – ponovo bez ikakve programske i organizacione pripreme koja nije moguća bez što šire pravovremene diskusije o ciljevima, strategijama i taktikama studentske i školske omladine i prosvetnih radnika. Zbog toga ovaj tekst objavljujem ovde i pre izlaska tog broja „Novog plamena“ – da bih ga pre početka nove školske godine učinio pristupačnim što širem krugu pre svega aktivista omladinskog pokreta, ali i prosvetnih radnika – sa ambicijom da doprinesem koliko-toliko pravovremenom iniciranju takve (odavno zadocnele) diskusije. No, i dalje glavni doprinos pokretanju i razvoju takve diskusije očekujem upravo od „Novog plamena“.

Šta nije i nikako ne može biti marksizam

2. juna 2012.

(Povodom teksta Alana Woodsa „Zašto smo marksisti?“ u izdanju JOSD i CK[*])

U zajedničkom izdanju bosansko-hercegovačke „Jedinstvene organizacije za socijalizam i demokratiju“ (JOSD) i beogradske „Crvene kritike“ objavljen je, kao brošurica, tekst Alana Woodsa pod naslovom „Zašto smo marksisti?“. Tekst je napisan u novembru 2010. godine. U predgovoru Filipa Šaćirovića za taj tekst, pod partizanski televizičnim naslovom „Marksizam: Povratak ’otpisanih’“, kaže se: Cilj teksta je prije svega da ponovo predoči čitaocu šta je zapravo marksizam, sa kojih teorijskih polazišta marksisti posmatraju društvene tokove i do kojih praktičknih zaključaka dolaze.”

Woods je svoj tekst podelio na pet odeljaka od kojih prvi nema naslova, a ostali su naslovljeni sa: Kriza buržoaske ideologije, Historijski materijalizam, Komunistički manifest, Klasna borba. Tekst je dužine obimnijeg novinskog članka (bezmalo 18700 slovnih znakova, tj. skoro pet A4 stranica ), a korektorov predgovor je još jedna stranica i par redova (3572), tako da sve ukupno lako staje na manje od 6 stranica A4 formata. Priređivačima je maštovito uspelo da ga kao jufku razvuku na celih 18 stranica i da, uz  stranicu svog predgovora, naslovnu i jednu praznu stranicu, naprave od njega brošuricu od čak 20 stranica A5 formata sa dvostrukim proredom i marginama ukupne površine jedva manje od samog teksta. Prednost (ili mana?) internet izdanja je da ne moraju ekonomisati sa prostorom kao što to moraju papirna izdanja. Za moje potrebe ja sam Woodsov tekst ipak konvertovao u word format na 4 stranice A4 formata sa jednorednim proredom i sa marginama od po 2,3 cm. Tako mi je mnogo čitljiviji i pregledniji.

Naslovi odeljaka (podnaslovi) obećavaju mnogo više nego što daju. To što je prvi podnaslov “Kriza buržoaske ideologije” pre je karakteristično za idealistički, nego za Marksov materijalistički pristup istorijskim pojavama. Marksizam nije tek plod krize buržoaske ideologije, nego je plod svetske klasne borbe i njeno je samoosvešćivanje. I sama kriza buržoaske ideologije nastupa tek onda kada buržoazija, uplašena burnim razvojem klasne borbe i rastom proletarijata, u prvoj polovini 19-veka odbacuje ideale i zastavu revolucionarne demokratije i nauke i počinje da paktira sa feudalnom reakcijom i opskurantizmima svih vrsta protiv proletarijata. Najočigledniji istorijski izrazi tog njenog udruživanja sa feudalnom kontrarevolucijom protiv proletarijata su engleska monarhija i bonapartizmi Napoleona III i Bizmarka. O tome u ovom Woodsovo krajnje pretencioznom tekstu nema ni pomena, ali zato ima idealističkih pričica o svemu i svačemu.

Teško da ima iole značajnog marksističkog autora koji nije napisao bar jedan tekst na temu “šta je  marksizam” i zašto je marksista. Tekstovi Franca Meringa, Kauckog, Plehanova, Lenjina, Roze Luksemburg, Trockog… na tu temu, beskrajno su utemeljeniji i informativniji od ovog Woodsovog žurnalističkog internet priloga. Nije Woods ni prvi ni jedini autor koji piše i krčmi žurnalističke koještarije pod etiketom “marksizma” i na taj njegov pamfletić sigurno ne bih obratio nikakvu pažnju da ga JOSD i “Crvena kritika” nisu objavili i preporučili mladim socijalistima  srpskohrvatskog jezičkog područja – kao navodno vredan i valjan odgovor na pitanje “šta je to marksizam”. Ne, to što Woods nudi nije marksizam i u to će se lako uveriti svaki čitalac koji taj tekst bar uporedi sa tekstovima velikih marksista na istu temu.

Za svaku su pohvalu želja i trud omladinskih aktivista da proučavaju i šire marksizam i da se suprotstavljaju svakom njegovom blaćenju, falsifikovanju i degradaciji. Sasvim je legitimno i to da odgovore na pitanje zašto se i sami smatraju marksistima i šta je to marksizam traže tamo gde veruju da ga mogu naći i kod autora za koje veruju da im mogu dati merodavan odgovor na ta pitanja. Da li je opravdana ta njihova vera da te odgovore mogu naći upravo kod Alana Woodsa i u tom njegovom tekstu? Hajde da tu njihovu veru preispitamo čitajući i razmatrajući taj Woodsov tekst.

Nakon kratkog prikaza panike buržoazije i njenih ideologa i vođa zbog sloma neoliberalističke ekonomije izraženog u aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi, Alan Woods piše:
” U prvoj deceniji 21. stoljeća postaje kristalno jasno da je kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal. Umjesto da razvija industriju, nauku i tehnologiju, on ih stalno potkopava. Proizvodne snage stagniraju, fabrike se zatvaraju kao kutije šibica, a milioni ostaju bez posla. Svi ovi simptomi ukazuju da je razvoj proizvodnih snaga prerastao uske okvire privatnog vlasništva i nacionalne države.”

Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je upravo tu istu “kristalno jasnu” dijagnozu kapitalizmu Lenjin dao pre skoro celog veka u njegovoj knjizi “Imperijalizam kao poslednji stadij kapitalizma”, dodajući da je imperijalizam “reakcija (nazadovanje) na svim linijama” i da je zato “epoha ratova i revolucija”? Da li je moguće da A.Woods ne zna da su i Lenjin i Trocki i mnogobrojni drugi marksisti bezbroj puta ponovili stav da su svetski imperijalistički ratovi brutalan “ustanak proizvodnih snaga koje se guše u tesnim granicama nacionalnih država”? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je tu ocenu kapitalizma Trocki razvijao i dokazivao do kraja svog života i da je ona u temelju programa IV Internacionale za koju je Trocki nedvosmisleno rekao da je smatra svojim najvažnijim zadatkom i najvažnijim životnim delom? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je ta marksistička ocena kapitalizma bila teorijski temelj Oktobarske revolucije i osnivanja III i IV Internacionale i da je ona zvanični stav prema imperijalizmu i prva četiri kongresa Kominterne i IV Internacionale od njenih prvih začetaka 1933. godine do današnjeg dana?

Sudeći prema ovom njegovom nedvosmislenom pasusu, Alan Woods to očigledno ili ne zna ili neće da zna, nego mu se mnogo više dopada da sam ponovo “otkriva Ameriku” “u prvoj deceniji 21. veka”. A sadržaj tog njegovog “kolumbovskog” pasusa za marksiste (za koje Woods tvrdi da im ne samo pripada, nego sebe smatra još i nekim autoritetom u pitanjima marksizma) nije nimalo bezazlena piščeva omaška i nespretna formulacija, nego ima veoma dalekosežne teorijske i praktične implikacije i posledice i nalaže radikalno prevrednovanje celokupne istorije marksizma i radničkog pokreta 20 veka. Zašto?

Prvo, ako je “kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal” tek “u prvoj deceniji 21. veka”, onda to nužno znači da su sve ranije marksističke analize koje su to isto tvrdile za kapitalizam još pre jednog veka bile totalno pogrešne, a s njima onda i sva revolucionarna praksa, strategija i taktika, radničkog pokreta od pre prvog svetskog rata do danas i zato zahtevaju korenitu reviziju i revalorizaciju. Onda su “voluntarističke istorijske greške” bile i  Oktobarska revolucija i osnivanje III Internacionale i kurs na svetsku revoluciju, a u pravu je bio upravo Karl Kaucki i njegova bratija iz II Internacionale, kada su dokazivali da kapitalizam nije iscrpio svoje progresivne potencijale i da je revolucija nepotrebna i preuranjena, a kao dodatni “argument” za svoje analize i stavove koristili masakre nemačkih radnika i Roze Luksemburg i Karla Libknehta koji su još pre Prvog svetskog rata tvrdili da je kapitalizam konačno stavio celo čovečanstvo pred alternativu “socijalizam ili varvarstvo”.  Sve su to nužne i logične konsekvence tog Woodsovog “kolumbovskog” pasusa ali on veoma brižljivo izbegava da ih i pomene, a kamoli razmotri i analizira.

No, idemo dalje da vidimo šta nam još Woods prezentira kao nepatvoreni woodovski “marksizam”.

Odeljak pod nazivom “Kriza buržoaske ideologije” Woods posvećuje kratko izloženoj ispravnoj tezi da je buržoaska filosofija, kao najviša forma buržoaske ideologija, zapala u totalnu stagnaciju i krizu odmah posle Hegela i da posle njega u njoj nema nikakvog napretka niti značajnog velikog mislioca poput “Hobbesa i Lockea, Kanta i Hegela”. Ostavimo ovde po strani to što on u istu ravan istorije filosofije stavlja Hobbesa i Lockea sa nemačkom klasičnom filosofijom – to mu valjda nalaže nekakav osobeni “marksistički” britanski patriotizam. Za našu temu je ovde od značaja samo to kako on definiše marksizam. U prvom pasusu tog odeljka on kategorički tvrdi:

Marksizam je na prvom mjestu filozofija i pogled na svijet. U filozofskim spisima Marksa i Engelsa ne nalazimo zatvoren filozofski sistem, već seriju brilijantnih uvida i pokazatelja, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju vrijedne dodatke metodološkom arsenalu nauke.”

Treba li posebno dokazivati da je marksizam zapravo ponajmanje filozofija i da Marksovi i Engelsovi filosofski spisi – njihov teorijski obračun sa filosofijom – predstavljaju nužan, ali najmanji deo njihovog ukupnog životnog dela. Marksizam je pre svega dijalektičko-materijalistički metod naučne analize podređen menjanju svetu u skladu sa unutrašnjom logikom i dinamikom razvoja sveta i protivrečnih prirodnih i društvenih snaga  koje taj razvoj pokreću i određuju. Zbog toga je marksizam jedinstvo teorije i prakse klasne borbe proletarijata – jedine klase u ljudskoj istoriji koja ima realan istorijski interes da ukine sve klase ukidajući samu sebe i oslobodi čovečanstvo od  robovanja svim slepim silama prirodnog i društvenog razvitka. Ništa od toga ne postoji za ovog vajnog engleskog “marksista”.

No, Woods se ne zadovoljava time da marksizam samo degradira na “na prvom mestu filosofiju”, nego u toj degradaciji pravi i korak dalje velikodušno priznajući marksizmu “seriju briljantnih uvida, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju VRIJEDNE DODATKE METODOLOŠKOM ARSENALU NAUKE”. Vrijedne dodatke? Kom metodološkom arsenalu? Koje nauke? Nadklasne? O tome nam komičar Woodi Alen verovatno može reći bar isto toliko ako ne i više od ovog komičnog Alana Woodsa. Takvu degradaciju marksizma teško da je sebi ikada dozvolio iko ko sebe naziva marksistom.

Pa zar celokupno Marksovo i Engelsovo delo nisu upravo maestralno razvijanje i primena njihovog dijalektičkog materijalističkog naučnog metoda na istorijski razvoj ljudskog društva u svim njegovim oblastima uključiv i oblast nauke? Zar kolosalan razvoj marksizma nisu ostvarili i ostvaruju marksisti i posle Marksa i Lenjina u svom teorijskom i političkom delu? Šta znači ono Woodsovo “ukoliko se razvijaju”? Da ta “serija brilijantnih uvida i pokazatelja” još čeka Alana Woodsa da ih “razvije” tako da tek u prvoj deceniji 21. veka “otkrije” ono što su marksisti otkrili već ceo vek pre njega? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Woodsu očigledno nisu jasni ni suština marksističkog dijalektičkog metoda ni njegova primena u analizi ljudskog društva u njegovim različitim oblastima. Za Marksa i Engelsa klasna borba je totalna i prodire u sve pore ljudskog društva – u religiju, u nauku, svakidašnji život, umetnost i zato su svi njihovi spisi zapravo analiza klasnih borbi u njihovim različitim pojavnim oblicima. Marksov Kapital je pre svega analiza klasne borbe u ekonomskim kategorijama, a ne nikakva kabinetska nauka tipa botaničke klasifikacije bogatstva zemaljske flore. Umesto objašnenja i demonstracije tog temeljnog klasno-analitičkog marksističkog pristupa svim društvenim fenomenima, Wood nam prepričava anegdotice o teoriji haosa i titraju krila leptira kao potvrdu dijalektičke postavke o sveopštoj povezanosti? Zašto? Verovatno zato što mu je “klasno neutralna”  teorija haosa mnogo bliža od dijalektike, klasne borbe, teorije socijalne i političke revolucije i revolucionarne organizacije.

Videćemo dalje da je ovaj prigovor Woodsu itekako opravdan, a da je njegovo nepoimanje marksizma kao teorije i prakse klasne borbe banalno otužno i groteskno, te da je ovo uvođenje teorije haosa (matematičke aparature kojom se pokušavaju obuhvatiti i izraziti nelinearni dinamički sistemi) puka mistifikacija kojom se prikriva i “nadomešta” to Woodsovo skandalozno nepoimanje i nepoznavanje marksizma.

Wood piše kako marksizam analizira neke “skrivene snage koje leže unutar razvoja ljudskog društva od najranijih plemenskih društava do danas”, kako istorijska linija sporih postepenih promena “biva isprekidana ratovima i revolucijama”, te da su “UPRAVO OVI DOGAĐAJI GLAVNI POKRETAČI HISTORIJSKOG RAZVOJA”,  a “KORIJEN REVOLUCIONARNE PROMJENE NASTUPA KADA ODREĐENI SOCIO-EKONOMSKI SISTEM DOSEGNE SVOJE GRANICE I POSTANE NESPOSOBAN DA RAZVIJA PROIZVODNE SNAGE”. (isticanja velikim slovima moja – P.I.)

Ostavimo po strani stilske rogobatnosti sa “ležećim skrivenim snagama unutar razvoja ljudskog društva” i “korijenu revolucionarnih promjena”, pa s njima i uobičajeni stav “stil je čovek”. Istine radi, kod Wooda je reč o “skrivenim snagama koje leže iza razvoja” i o “glavnom uzroku” a ne “korijenu revolucionarne promjene”, ali prevodilac nije značajno izmenio sadržaj njegovih formulacija svojom prevodilačkom slobodom. Često mi je prva  pomisao bila da su neke važne formulacije verovatno greške prevodioca, a ne samoga Woodsa. Nisu. Isčitao sam tekst i na engleskom i uverio se u to “najfundamentalnije”(“most fundamental”) kako to zaista govori sam Woods. Četrdeset godina sam prevodilac sa 6  i čitalac na još više jezika i još nikada nigde i ni u jednom jeziku nisam naišao na izraz “najfundamentalnije” („najosnovnije“, „najsuštinskije“, „najglavnije“).

Mnogo značajnije je to da se u ovom odeljku, naslovljenom sa “istorijski materijalizam” ni jednom jedinom rečju ne pominje klasna borba kao – uz čovekovu borbu za ovladavanje prirodom – pokretač svekolikog istorijskog razvoja ljudskog društva od prvih dana civilizacije. Za marksizam to nisu nikakve “skrivene snage” nego su uvek istorijski konkretne žive socijalne klase i njihova klasna borba. A Marks i Engels su u tom pogledu – šta je pokretačka sila razvoja ljudskog društva –  potpuno nedvosmisleni i kategorični već od Komunističkog manifesta. Nemoguće je da Wood to ne zna i da nije uočio čuvenu Engelsovu primedbu u nemačkom izdanju Manifesta 1888. (preuzetu u svim kasnijim izdanjima Manifesta), primedbu u kojoj Engels koriguje i precizira prvobitnu formulaciju u tekstu po kojoj je istorija svakog ljudskog društva istorija klasnih borbi  – što bi moglo značiti i razvoja u prvobitnoj ljudskoj zajednici, tj. i pre pojave civilizacije i klasnog društva. No, kod Wooda nigde nema pomena ni o dijalektičkom zakonu borbe suprotnosti kao pokretaču i formi svakog razvoja uopšte (i prirodnog i društvenog). Borba suprotnosti i klasna borba se ne slažu baš najbolje sa “efektom titraja krila leptira” u pomodnoj “teoriji haosa”, koja je Woodsu mnogo bliža i draža od marksističke dijalektike.

Tako kod Woodsa “glavni pokretači historijskog razvoja” postaju određeni krupni “događaji” (“ratovi i revolucije”), a ne klasna borba i ljudska borba za ovladavanje prirodom, Ti krupni “događaji”, po Woodsu, nastaju predhodnom sporom i postepenom akumulacijom mnogih sitnih “događaja”, a ne sa zaoštravanjem i eksplozijama klasne borbe. Tako brkati sadržaj i formu istorijskog razvoja može samo neko ko zapravo uopšte i ne zna šta je klasna borba i zašto marksizam jeste najviši svesan izraz proleterske klasne borbe koja je uvek i svugde u najužem fokusu njegove pažnje i njegovog delovanja.

U odeljku naslovljenom sa “Komunistički manifest” Woods polemiše sa anonimnim buržoaskim “braniocima tržišta” koji osporavaju “najfundamentalnije pojave” predviđene u Manifestu, i kaže: “Danas je apsolutno neosporiva činjenica da se proces koncentracije kapitala, koji je Marks predvidio, dogodio, da se i dalje događa i da je, uistinu, dosegao nečuvene razmere tokom poslednjih deset godina.” Tek danas?! Zar je moguće da Woods ne zna za Hilferdingovu knjigu “Finansijski kapital” koja je bila jedan od glavnih izvora Lenjinovog “Imperijalizma kao najvišeg stadija kapitalizma” i u kojoj je nedvosmisleno i nepobitno dokazan i potvrđen zakon koncentracije kapitala i njegovog transnacionalnog monopolističkog organizovanja? Naravno da nije moguće, ali je krajnje simptomatičan Woodov manir da potpuno ignoriše celokupan razvoj marksizma posle Marksa i Engelsa i da od “Komunističkog manifesta” iz 1847. godine direktno skače na kraj poslednje decenije 21. veka kao da je marksizam u međuvremenu čučao u nekom zapećku istorije i čekao samo proroka Woodsa da ga otkrije, objavi njegov vaskrsenje u personi samog Woodsa i nastavi svoj razvitak u IMT (“Internacionalna marksistička tendencija”) za koju se pouzdano zna samo to da nije “Industrija motora i traktora”, ali se ne zna šta tačno jeste – “inicijativa za radničku internacionalu” ili “internacionalni ‘crveni um’” patentiran od Teda Granta i Alana Woodsa uz izdašnu blagonaklonost “takođe trockista” i proponenta “V Internacionale” Huga Čaveza.

Jedina ozbiljna prevodilačka greška koju sam pronašao je u rečenici  “U svim državama udio profita u nacionalom prihodu je rekordan, dok je njegov udio u plaćama rekordno nizak”. Ispravan prevod te rečenice zapravo je: “U svim državama udio profita u nacionalnom prihodu je rekordno visok, dok je udeo plaća u njemu (nacionalnom prihodu) rekordno nizak”. (In all countries the share of profits in the national income is at a record high level, while the share of wages is at a record low.) I ova Woodsova tvrdnja je potpuno pogrešna i promašena. Tačno je zapravo samo to da je u poslednjim decenijama udeo profita sve veći na račun udela radnog stanovništva u raspodeli ukupnog društvenog proizvoda, ali je daleko od istine da su tu postignuti ikakvi „rekordi“ u svim zemljama. Osim ako se rekordom ne smatra svaki konkretni odnos udela kapitalista i udela radnika u ukupnom društvenom proizvodom, što je nonsens. To, uostalom priznaje i sam Woods kada kaže da se „stalno povećava nejednakost“.

Woods konstatuje stalni rast apsolutne mase profita i njegovog udela u ukupnom nacionalnom proizvodu (što je rezultat kontrarevolucionarne buržoaske ofanzive poslednjih 30-tak godina), ali ni jednom jedinom rečju i ne pominje jedan od osnovnih zakona razvoja kapitalizma – zakon tendencijskog pada profitne stope koji je zapravo krajnji uzročnik svih ekonomskih kriza kapitalizma: ranijih periodičnih kriza hiperprodukcije i hronične, trajne ekonomske krize u koju kapitalizam ulazi u svojoj imperijalističkoj fazi i koji je isto tako i u osnovi rastućeg kapitalističkog parazitizma izraženom u sve masovnijem povlačenju kapitala iz proizvodnje u berzanske špekulacije i u sve većoj akumulaciji fiktivnog kapitala u odnosu prema proizvodnom kapitalu. Za tako nešto ipak treba poznavati i razumeti i treći tom Marksovog Kapitala, a ne samo njegove socijaldemokratske vulgarizacije.

Poslednji odeljak ove Woodsove “marksističke” samoprezentacije ipak nosi naslov “Klasna borba”, mada se zapravo ponajmanje bavi stvarnom klasnom borbom, njenim etapama i njenim daljim i bližim istorijskim razvojem i formama od Oktobarske revolucije do danas. Tekovine radničke klasne borbe za njega su tek “kupovina socijalnog mira” od strane vladajuće klase, za šta zbog nečega uzima za primer samo Austriju, a ne države u kojima je proletarijat posle drugog svetskog rata ostvario mnogo značajnija dostignuća od dostignuća austrijskih radnika. Masovne samodbrambene borbe svetskog proletarijata u poslednjih tridesetak godina, tj. u periodu neoliberalne globalističke ofanzive protiv svih tekovina svetskog proletarijata zavojevanih u periodu revolucionarne mobilizacije posle drugog svetskog rata, on rezimira bizarnom konstatacijom “Sve je veći broj ljudi koji preispituju kapitalizam”. Takvu ili sličnu rečenicu nećete naći ni kod jednog marksista kada govori o zaoštravanjima klasne borbe – i ranijim istorijskim i aktuelnim. Radnička klasa ne “preispituje kapitalizam” – ona  se bori protiv njega i njegovih razornih napada.

O klasnoj borbi poslednjih decenija u Evropi, Woods tu ima čak i ovakvu fantastičnu rečenicu: „U posljednjem razdoblju se u Evropi činilo da je klasna borba u Evropi stvar prošlosti.” To se tako moglo “činiti” u bilo kom, a ne samo “poslednjem”, razdoblju u Evropi samo ili totalnim slepcima ili ljudima koji uopšte i ne znaju šta je klasna borba ili onima koji su je namerno previđali strasno želeći da je nema, ali marksistima sigurno ne. A Woods sebe naziva marksistom i takvim nam ga predstavlja i priređivač ovog njegovog  bisera žurnalističke gluposti.

Radnička klasa kao “klasa za sebe” ne postoji kroz veći ili manji broj “ljudi koji preispituju kapitalizam” nego postoji kroz svoje klasne sindikalne i političke organizacije i njihov stepen organizacionog, političkog i idejnog razvoja najvažniji je izraz razvoja njenog socijalnog, ekonomskog i političkog subjektiviteta. Radnička klasa nije ni monolitna ni homogena i njen najvažniji cilj upravo je postizanje njenog borbenog – političkog i sindikalnog – jedinstva protiv buržoazije i svih njenih političkih aparata. Glavni zadatak marksističke proleterske avangarde je da u svakidašnjim konkretnim radničkim borbama pomognu radničkoj klasi da postane svesna tog svog istorijskog i uvek aktuelnog cilja klasnog jedinstva i samostalnosti i nađe sredstva i puteve za njegovo ostvarenje. Za to nema nikakvih gotovih univerzalnih recepta i ta borba je ponajmanje ideološka, ali je nužno i ideološka. Jer, izgradnja marksističke proleterske avangarde moguća je samo pod uslovom njene potpuno ideološke i političke nezavisnosti od buržoazije, njene države, njenih partija i svih formi i uticaja njene ideologije. To je abeceda marksizma, a te abecede u ovom Woodovom pretenciozno naslovljenom i napisanom pamfletu nema ni u tragu. Umesto nje imamo dosadno i površno akademsko “marksološko” izlaganje prepuno stavova i sudova koji marksizam banalizuju, degradiraju i direktno mu protivreče. Onima koji žele da ozbiljno studiraju marksizam i ovladaju njegovom dijalektičkom metodom ovaj Woodsov tekst neće biti baš ni od kakve koristi, ali ih itekako može zbuniti i dezinformisati o tome šta marksizam zaista jeste.

Borba suprotnosti za marksizam je forma i pokretač svakog razvitka uključiv i njegov sopstveni. Otuda i tradicija bespoštedne idejne borbe ne samo protiv klasnog neprijatelja i njegovih ideologa nego i između samih marksista o svim pitanjima socijalnog, ekonomskog i političkog razvitka i klasnih borbi. Aktuelno stanje marksizma u republikama bivše Jugoslavije jednako je rudimentarno i primitivno kao i u svim drugim tranzicionim državama u kojima je marksizam decenijama falsifikovan i pretvaran u mrtvu dogmatsku ikonu. Bez slobodnih, doslednih i otvorenih unutrašnjih diskusija i polemika nije moguć nikakav marksizam i nikakav njegov razvitak. Namera ovog kritičkog teksta je pre svega da doprinese obnovi tih i takvih marksističkih tradicija kritičke diskusije. Bez te obnove marksističkih tradicija idejne borbe nemoguće je i pomišljati ozbiljno na konstituisanje ikakve marksističke proleterske avangarde na Balkanu.


[*] Kao priređivaču, predgovoraču i suizdavaču, Filipu Šaćiroviću sam ovaj moj kritički tekst o Woodsovom „marksističkom kontrabandu“ poslao u decembru prošle godine, tj. već i pre njegovog objavljivanja na sajtu JOSD-a (www.josd.org) na kome je objavljen Woodsov tekst. Šaćirović mi je tada obećao da će odgovor napisati „do sledećeg ponedeljka“, ali od tog obećanja nije bilo ništa. Nekoliko puta sam ga uzalud podsećao na to njegovo obećanje, a na moje poslednje takvo javno podsećanje na facebooku, najpre je javno odgovorio prostačkim komentarom dostojnim teško vaspitno zapuštenog derišta, a potom hitro obrisao i moje podsećanje i taj svoj komentar. Da mi facebook notacijom na mail nije stigao taj njegov „odgovor“ ja ga ne bih uspeo ni videti mada je kobajagi bio upućen meni. U tom odgovoru Filip Šaćirović kaže od reči do reči:

“ Što se tiče odgovora tvom tekstu, zabavno je koliko misliš da je iko u obavezi da odgovara na tvoje blentavo pisanije koje pre svega dokazuje da ne umeš da čitaš tekst koji na jedvite jade pokušavaš da kritikuješ. Odgovoriću na tekst onda kad budem našao za shodno i kad ne bude bilo prečih stvari – ako i kad mi se bude dalo. Dotle neka tvoja „kritika“ govori za sebe.“

Inače, povodom tog mog teksta na sajtu JOSD-a pokrenuta je prilično zanimljiva diskusija u kojoj izdavači i priređivači tog izdanja tog Woodsovo bisera nisu uzeli nikakvog učešća i pored tih obećanja. Potpuno razumem da Filip Šaćirović ne odgovara na taj tekst i ne uzima učešća u toj diskusiji zato što ispravno oseća da temi nije ni blizu dorastao, a nije u stanju da to pošteno prizna. A ni Woodsu ne sme ni da pomene na kakav je prijem njegov tekst naišao, pa zato i ne sme da mu ga prevede i zatraži od njega pomoć u pisanju odgovora.

DUG KOJI JE ZA 30 GODINA POTPUNO ISFABRIKOVAN U KORIST KAPITALISTA

6. decembra 2011.

Sa svih strana trube: “Postoje deficit i dug… Tako se više ne može, deficit se mora smanjiti i dug se mora platiti, a za to se mora smanjiti javna potrošnja”. Prema toj priči, svi mi “živimo iznad naših sredstava” i deficit i dug proizlaze iz suviše javnih službi i suviše socijalne zaštite.

Sve je to laž.

1993. godine, troškovi francuske države, mereni procentima nacionalnog bogatstva, činili su 25,5 bruto nacionalnog proizvoda (BNP), dok su u 2008. činili samo oko 20 % – dakle, za 5.5 jedinica ili za više od jedne petine manje!

Pa onda otkuda taj deficit i taj dug? Oni se stvaraju jednom sistemskom politikom koju sve vlade vode već tridesetak godina – politikom poreskih olakšica za najbogatije i preuzimanja troškova kapitalista na teret države, na šta dolaze još i troškovi  spašavanja bankara od finansijske krize koja je izbila početkom 2008.

Poreske olakšice i fiskalni pokloni za najbogatije

1986, poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak bila je 65 %. Ona je stalno smanjivana, pa ju je Žospenova vlada, 2000. godine, svela na manje od 50 % , a danas je 41 %. 1986. bilo je trinaest poreskih razreda, a danas ih ima samo pet. A poreske olakšice u korist najbogatijih su uvišestručene (prekomorske investicije, nekretnine, finansije…).

Porez na imovinu, već od početka nedovoljan, sistematski je umanjivan čitavim nizom izuzimanja. Porezi na nasleđe i na poklone su drastično umanjeni i jednom velikom broju bogatstava dozvoljavaju da ih potpuno izbegnu.

Simbolično do nivoa karikature:  poreski štit koji najbogatijima vraća u celini ili delimično njihove poreze (679 miliona eura u 2009).

Isti trend kod poreza na preduzeća

Do 1985. poreska stopa za preduzeća bila je 50 %. Socijalistički ministar Beregovoj ju je 1993. smanjio na 33 % i ta stopa važi i danas. Međutim svakojakim oslobađanjima i povraćajima poreza ili poreskim kreditima realna poreska stopa znatno je umanjena. Za preduzeća ranga CAC 40 (najvažniji francuski berzovni kurs – kurs cena akcija 40 najvećih francuskih kompanija) ta stopa je samo 8 %, a i to samo na oficijelno prijavljene prihode, a ne i na onaj njihov deo koji uspeva da izbegne svaki porez.

Rezultat tih trideset godina poreskih kontra-reformi je znatno smanjenje državnih javnih prihoda.

Međutim, to uopšte nije sve.

Uprkos takvom planskom smanjivanju javnih prihoda, država već godinama preuzima da sama plaća takse i doprinose koje normalno moraju da plaćaju sami vlasnici preduzeća.

Država umesto gazda plaća takse i socijalne doprinose

Porez na poslovanje smanjio je Štros-Kan 1999 (onaj deo koji se plaća na plate zaposlenih), a 2010. ga je ukinuo Sarkozi, zamenivši ga kompenzacijama koje država daje lokalnim zajednicama – tako država svake godine plaća 15 milijardi umesto preduzeća, odnosno umesto njihovih vlasnika.

Država je isto tako preuzela i plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje koje su ranije plaćala preduzeća – to je dodatni budžetski trošak od 22 milijarde svake godine.

Program pomoći bankama i velikim preduzećima posle 2008

Zbog finansijske krize koja je izbila 2008. godine, država je odlučila da pokrene “program oživljavanja” ekonomije i preuzela je na svoj teret spašavanje banki.

U toku tog perioda (2007-2009) deficit i dug su bukvalno eksplodirali: 51 milijarda deficita 2007, 142,5 milijarde 2009; 1 212 milijardi duga 2007, 1493 milijarde 2009. Dodatno smanjenje prihoda usled finansijske krize i mere spašavanja velikih kompanija i banaka (porast troškova) povećali su deficit i dug. U 2010 godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a poslednja objavljena cifra za dug je od 31. marta 2011: 1 646 milijardi.

1982. godine prihodi države bili su 22,5 % bruto nacionalnog proizvoda (BNP). 2009. godine oni su bili samo 15,1 % BNP – za 7,4 poena manje, a to čini 142 milijarde evra manje u državnom budžetu (BNP Francuske je 2009. bio 2000 milijardi evra.)

Da je struktura državnih prihoda ostala ista (tj. da nije bilo poplave mera koje su sve uzastopne vlade donosile u korist najbogatijih i u korist vlasnika preduzeća) 2009-te bi u državnu kasu ušlo 142 milijarde evra više nego što je ušlo, a to je suma koja je jednaka rekordnom deficitu koji je dostignut te godine (142,5 milijarde evra).

To što je istina za 2009. godinu – istina je i za sve druge godine. Da nije bilo potpuno neopravdanih poreskih olakšica kapitalistima – ne bi bilo ni deficita ni duga.

Dakle, tako akumulirani dug zapravo je finansirao poreske poklone, olakšice i beneficije kapitalistima i spašavanje banaka koje su onda nastavile sa špekulacijama.

Zbog toga taj dug nikako nije dug radnika i stanovništva.

(Prevod iz “Informations ouvrieres”, lista francuske Nezavisne radničke partije (POI), od 25. avgusta 2011)

Sve što se mogli poželeti da znate o trockizmu, a niste imali koga i gde da pitate

4. decembra 2011.

Prikaz knjige: Žan-Žak Mari, Trockizam i trockisti, Beograd, Polinom 2011. 

U biblioteci „Proleter“, beogradskog izdavača „Polinom“, upravo se pojavilo srpsko izdanje knjige „Trockizam i trockisti“ uglednog francuskog istoričara Žan-Žak Marija (Jean-Jacques Marie). Mari je renomirani istoričar svetskog radničkog pokreta i Sovjetskog saveza i autor je više od 20 knjiga čiji su stručna vrednost i verodostojnost nesporni. Ovo je prvo izdanje neke njegove knjige na srpsko-hrvatskom jezičkom području, a ujedno i uopšte prva knjiga sa ovakvom tematikom na istom jezičkom području.

Odmah u predgovoru, autor knjige nam saopštava da bauk trockizma opet kruži svetom. Pre 164 godine pojavio se pod imenom bauka komunizma i otada je bezbroj puta sahranjen od buržoaskih i okoloburžoaskih sikofanata svih boja. Kako tada, tako su i danas, u toj grobarskoj hajci na bauka ujedinjene su sve sile starog sveta, a i „obrazovane“ plaćeničke kohorte onih koji im služe a izdaju se za sile novog starog sveta i jedine, bogom i silom trulog svetskog establišmenta dane, predstavnike radničke klase.

Knjiga  „Trockizam i trockisti“ zapravo odgovara na naizgled jednostavno pitanje šta je danas ortodoksni marksizam i ko su ljudi i organizacije koji ga zastupaju i brane, kako se međusobno dele i kako i koliko su prisutni na političkoj sceni pre i posle sloma birokratskih totalitarizama u „socijalističkim“ državama.

Autor nam otkriva istorijsku tajnu da je hajka na trockizam počela banalnim istorijskim falsifikatom o „nepomirljivosti između boljševizma i trockizma“ 1923. godine – onog trenutka kada je bilo izvesno da se Lenjin, paralizovan i prikovan za samrtničku postelju, nikad više neće vratiti javnom životu. Dvojica idejnih tvoraca te hajke – Zinovjev i Kamenjev – ubrzo su se uplašili toga kakvog zloduha su prozveli i pustili u svet i odali su klevetničku i zavereničku tajnu nastanka te najveće prljavštine u istoriji novog doba, što će ih kasnije koštati glave. Otpočeta kao falsifikatorska birokratska intriga protiv leve opozicije u trenutku kada počinje borba za vlast unutar aparata boljševičke partije koja se sve više udaljavala i otuđivala od klase koja ju je stvorila, ta hajka nije prestala ni danas, 88 godina od njenog početka, a klevetnički falsifikat kojim je počela samo je rastao i širio se kao razuzdana lavina najbezočnijih laži u službi monstruoznog aparata totalitarne vlasti uzurpatorske birokratije bez ikakvog socijalnog i istorijskog legitimiteta.

Žan-Žak Mari izričito skreće pažnju na činjenicu da je prvi istorijski „greh“ leve opozicije, greh zbog koga je krštena imenom „trockizma“, bio zapravo njen zahtev 1923. godine da se boljševička partija oslobodi rastuće diktature partijskog i državnog birokratskog aparata i da sebi podčini taj aparat na demokratski način na koji joj je on bio podčinjen dok je Lenjin bio prisutan u političkom i partijskom životu. Taj zahtev izričito je 1923. formulisao Lav Trocki svojom knjigom „Novi kurs“. Lenjinova predsmrtna agonija ohrabrila je birokratiju okupljenu oko Staljina da se odupre tom zahtevu leve opozicije i da povede protiv nje ofanzivu klasičnim birokratskim instrumentarijom: klevetničkim kampanjama, direktivnim smenjivanjima i marginalizacijom vođa i članova leve opozicije i njihovim istiskivanjem iz partijskog i državnog aparata.

Žan-Žak Mari potom prati polazni razvoj staljinističke hajke protiv leve opozicije koja se zahuktava posle Lenjinove smrti, a javne polemike protiv nje zaoštravaju se na dva ključna pitanja: na pitanju unutarpartijske i radničke demokratije u sovjetima i na pitanju Staljinove revizionističke „teorije“ „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“ nasuprot kursu na evropsku i svetsku revoluciji u kojoj su Lenjin i boljševici videli jedinu šansu za opstanak tekovina ruske revolucije. Posebno naglašava činjenicu da je ta „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ ekskluzivni Staljinov patent i da ju je on prvi put javno formulisao tek 1926. godine – dve godine posle Lenjinove smrti i nakon konačnog poraza posleratnog talasa revolucije u Nemačkoj i zapadnoj Evropi. Zapravo, ta nova „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ i teorija „miroljubive koegzistencije“ socijalizma i kapitalizma, odnosno radničke države i svetskog imperijalizma, jesu ideološke formule političkog pakta između staljinističke birokratije i svetskog imperijalizma, pakta koji znači prelazak sa politike klasne borbe na politiku klasne saradnje čija jedina i isključiva svrha je opstanak uzurpatorske birokratske diktature koja zapadnim buržoazijama i njihovim vladama nudi svoje dobre usluge u odbrani političkog status quo-a nastalog posle prvog, a kasnije i posle drugog svetskog svetskog rata.

Inkvizicijski progoni jeretika i lovovi na veštice bezazlena su dečija igra u poređenju sa hajkom na trockizam, sa duhovnim i svakim drugim primitivizmom i surovošću te hajke i kolosalnim ljudskim i materijalnim resursima koji su u njoj angažovani i angažuju se i danas. Staljinova tajna policija (GPU, NKVD, KGB) je svoja dosijea stvarnih i izmišljenih trockista označavala skraćenicom KRTD i ta oznaka na dosijeu bila je isto što i smrtna presuda za nesrećnike kojima je nalepljena. Bez obzira na presudu koju im je izrekao sud ili posebne policijske komisije ti ljudi su najsurovije masovno istrebljivani – ne samo glađu i ledenom studeni gulagovskih konclogora nego i masovnim streljanjima bez ikakve sudske odluke.

Ogroman broj ljudi dospeo je u žrvnje te masovne istrebljujuće hajke a da nikada nije razumeo zašto su zaista optuženi i osuđeni, ljudi koji naprosto niti su znali niti su imali prilike da uopšte saznaju šta je to trockizam i da ikada vide ijednog živog trockistu ili neki trockistički spis. U knjizi Jevgenije Ginzburg, jedne od preživelih svedoka pakla Staljinovih sibirskih konclogora navodi se primer prostodušne ruske seljanke koja je bila uverena da je lažno optužena i osuđena da je traktoristkinja – mada je i traktor jedva ikada videla u svom životu pre hapšenja – i koja se pomirila sa svojom zlehudom sudbinom shvativši da ona nije nikakav izuzetak i da su stotine hiljada njenih sapatnika isto tako osuđeni na pravdi boga i po besmislenim policijskim optužbama. Otkud „traktoristkinja“? Nesrećna žena je tu reč brkala sa rečju „trockistkinja“ koja joj nije značila baš ništa i koju je prvi put čula od policijskih islednika. Ponekom današnjem blaziranom čitaocu to može izgledati kao smešan debilizam, ali to je okrutni debilizam birokratske staljinističke diktature, a ne njegove neuke nevine žrtve. I nije nimalo smešan.

Knjiga Žan-Žak Maria nije nikakva pričine priče priča kako je to većina pisanija o trockizmu već od vremena njegovog prvog javnog pomena. To je savesno istoriografsko istraživanje i počiva isključivo na činjenicama koje su iscrpno dokumentovane nespornim istorijskim izvorima. Knjiga minuciozno i dokumentovano prati razvoj izraza trockizam i svih eksplicitnih i implicitnih značenja koja su mu pridavana od njegovog nastanka do današnjih dana, a isto tako i istorijski nastanak i razvoj organizacija u celom svetu koje su sebe smatrale i smatraju trockističkim.

Površni buržoaski i okoloburžoaski posmatrači i „analitičari“ često antagonizam između službenog „komunizma“, (tj. staljinizma i njegovih ogranaka i izdanaka: titoizma, maoizma, hodžizma, kimilisungizma, čaušeskizma, hošiminizma, kastrizma… ) i trockizma pokušavaju da „tumače“ tobožnjim „narcizmom malih razlika“ i „prirodnom netrpeljivošću između srodnika“. To je ona vrsta „analitičara“ i „teoretičara“ koji su jakobinsku revoluciju i termidorsku kontrarevoluciju skloni da tumače samo ličnim sklopom i slučajnim ideološkim hirovima ili omaškama političkih vođa tih velikih istorijskih socijalnih i političkih borbi. Ta škola površnog i debilnog „psihologizma“ masovno se promoviše moćnom etabliranom medijskom i akademskom mašinerijom na celoj planeti i njen je zadatak da ispod sedam gora i sedam mora, ispod ogromnih, neprozirnih i zaglupljujućih oblaka dima, prašine i opskurne mistifikacije, zakopa buntovničku i prevratničku tajnu klasne borbe kao pokretača i determinatora svekolikog istorijskog razvoja ljudske civilizacije. Govoriti o klasama i klasnoj borbi krajnje je nepoželjno, nepristojno, „necivilizovano“ i „politički nekorektno“ u današnjoj situaciji potpunog istorijskog sloma vlasničke klase i njenog socijalnog sužavanja na vladajuću imperijalističku socijalnu grupicu koju čini mnogo manje i od jednog stotog dela promila stanovništva planete, a koja u svojim rukama koncentriše sva bogatstva čovečanstva i svu političku moć nad njim. Takva vlast nad ljudskim rodom može i mora počivati samo na laži i neprosvećenosti i sistematskom masovnom zaglupljivanju.

Autor pokazuje kako je posle drugog svetskog rata, trockizam i Četvrtu internacionalu „prisvojilo“ i ne malo radikalnih ideologa sitne intelektualne buržuoazije svakojakog političkog i ideološkog porekla. Neki među njima su sebe smatrali ili smatraju velikim „trockistima“, mnogo većim i od samog Lava Trockog sa kojim, za njegova života, nikada nisu bili ni u kakvoj političkoj ljubavi i prema kome su uvek bili s druge strane barikade. Takav je, npr, slučaj sa karikaturalnim britanskim, ponekad i „trockističkim“, teoretičarima“ tipa Tonija Klifa i Teda Granta koji ni Trockom ni Četvrtoj Internacionali nikada nisu ni smeli ni mogli ni hteli prići ni na puškomet, a kamoli se još i nazivati trockistima u vreme osnivanja Četvrte Internacionale. Kao što su lako „prisvojili“ te „revolucionarne etikete“ posle drugog svetskog rata, još lakše ih se, kao „nezahvalnih hipoteka“, odriču danas radi ugodnog mestašca u močvarnoj baruštini i glibu korumpiranog i svakojakim opskurantizmima preplavljenog „civilnog društva“ i „nevladinih organizacija“, izdašno finansiranih od svih reakcionarnih vlada i još reakcionarnijih okolovladinih fondacija.

Knjiga Žan-Žak Maria daje ključ za rasvetljavanje i razumevanje jedne od naizgled najvećih misterija modernog sveta – kako su u furioznoj borbi svih svetskih moćnika protiv buntovničkog pokreta čije organizacije u celom svetu pre WWII nikada nisu okupljale više od desetak hiljada aktivista pobijeni milioni i desetina miliona ljudi kao „trockisti“. Staljinističko vođstvo KPJ, u zemlji u kojoj nikada nije bilo ni jednog jedinog javno deklasiranog trockista i nikakve trockističke organizacije, mnogo revnosnije, ostrašćenije i svirepije se bori protiv trockizma, nego protiv ijedne buržoaske političke partije ili tendencije, nego protiv vladajuće monarho-fašističke diktature jugoslovenske buržoazije? Nema klevete koju su uspeli smisliti mračni i morbidni Staljinovi propagandisti koja nije prenešena na stranicama „Proletera“ (organa KPJ od 1929. do 1943. godine) kao bespogovorni kategorički imperativ za svakog člana partije.

Žan-Žak Mari daje, dakle,  ključ za razumevanje tajne čudovišne borbe protiv trockizma koja je zapravo vrlo jednostavna: to nije nikakva borba protiv same ličnosti Lava Trockog kao, uz Lenjina, najznačajnijeg vođe ruske revolucije i protiv njegovih malobrojnih organizovanih opozicionih pristalica – to je borba protiv marksizma kao revolucionarnog jedinstva teorije i prakse klasne  borbe proletarijata, to je borba protiv svakog, i elementarnog i rudimentarnog, pokušaja nezavisnog političkog organizovanja i artikulacije klasne borbe radničke klase, ljudi koji žive od svog, a ne od tuđeg rada. To je, mutatis mutandis, ista ona borba koju su buržoaski i feudalni ideolozi vodili protiv marksizma i komunizma od trenutka kada su ovi stupili na istorijsku scenu i najavili nezavisno političko organizovanje proletarijata sa ciljem oslobodilačke proleterske revolucije.

Žan-Žak Mari icrpno pokazuje da trockizam nije nikakav poseban pogled na svet i da nikada nije ni pretendovao da to bude. Pokret koji se danas naziva trockizmom nazivao je sebe boljševizmom-lenjinizmom i odbacivao je naziv trockizam sve do smrti Lava Trockog, njegovog najvažnijeg vođe i teoretičara. Jednako kao i lenjinizam, on je samo odlučna i dosledna primena i zastupanje marksističkog pogleda na svet u svom vremenu, marksističkog metoda naučne analize i nezavisnog klasnog organizovanja i klasne borbe proletarijata u konkretnim istorijskim okolnostima najvećeg i najmračnijeg talasa svetske imperijalističke reakcije i stravičnog lanca katastofalnih poraza svetskog proletarijata, lanca otvorenog pobedom fašističke reakcije u Nemačkoj, najmoćnijoj i najvažnijoj imperijalističkoj zemlji Evrope. Ta pobeda fašizma i lanac katastrofa koji je došao s njom i koji je kulminirao užasima Drugog svetskog rata nisu bili mogući bez presudne pomoći i saradnje staljinizma, te prave pete kolone imperijalističke kontrarevolucije u radničkom pokretu, perfidne i gangsterski beskrupulozne pete kolone koja ga je politički i organizaciono kontrolisala i dezorganizovala i razoružavala pred ofanzivom fašističkih hordi u službi krupnog nemačkog kapitala.

Po sistemu „držte lopova“, staljinizam i njegov međunarodni aparat sve do avgusta 1939. vode klevetničku hajku protiv trockizma i trockista optužujući ih da su „agenti međunarodnog fašizma“. To je period u kome Staljin pokušava da sklopi savez sa „demokratskim“ imperijalizmom protiv njegove fašističke verzije. A kada ga „demokratske“ imperijalističke buržoazije – panično uplašene pretnjom proleterske revolucije uprkos izričitim staljinističkim garantijama da će tu revoluciju sabotirati i sprečiti politikom „miroljubive koegzistencije“ i „narodnih frontova“, tj. politikom klasne saradnje nasuprot marksističkoj politici klasne borbe – uvere da su nesposobne za ikakav ozbiljan antifašistički savez, on pravi zaokret od 180º i sklapa zloglasni savez sa Hitlerom, savez koji će trajati do 22. juna 1941. kada ga Hitler „verolomno“ (Staljinova izraz) raskida i napada Sovjetski savez. Taj savez uopšte nije bio samo ugovor o nenapadanju i ekonomskoj i političkoj saradnji, nego je bio i ugovor o prijateljstvu i ideološkom i političkom zbližavanju. Izraz fašizam i sav njegov negativni sadržaj i negativne konotacije tada, bukvalno preko noći, nestaju sa stranica ruske i Kominternine štampe. Trockisti se  od trenutka potpisivanja pakta Hitler-Staljin više ne nazivaju agentima prijateljskog međunarodnog fašizma, nego agentima imperijalističkih plutokratija Engleske, Francuske i SAD. Staljinizam i njegovi derivati se u svojim političkim paničnim cik-cak zaokretima mogu miriti i sarađivati sa svakom formom buržoaske reakcije, ali nikako ne i sa trockizmom i trockistima, nikako ne sa marksizmom i doslednim zastupnicima nezavisne klasne borbe proletarijata.

Nažalost, iako govori i čita slovenske jezike, pa i srpski, Žan-Žak Mari nije mogao da detaljnije obradi nesrazmerno veliku ulogu koju su u „borbi protiv trockizma“ imali jugoslovenski staljinisti i Josip Broz Tito („najveći sin svih naroda i narodnosti u svemiru i šire“, čije pravo nacionalno poreklo je i danas strogo čuvana zagonetka i tajna, jednako kao i njegov stvarni identitet). Razlog za to je u banalnoj policijskoj činjenici da su jugoslovenske istorijske arhive (arhive KPJ na prvom mestu) još uvek najzatvorenije arhive od svih arhiva u svim novim „tranzicionim“ državama nastalim razbijanjem Jugoslavije i Sovjetskog saveza. Te arhive su još uvek pod pečatom strogo čuvane državne tajne i čuvaju ih Titovi „demokratski“ i „nacionalni“ naslednici i nastavljači. Taj kontinuitet tajnosti o zločinima staljinističkog i titoističkog totalitarizma još od pre drugog svetskog rata do današnjeg dana najjasnije odaje tajnu udbaškog rodnog mesta današnje „tranzicione demokratije“. Nećemo se nimalo začuditi kada jednog dana u tim arhivima nađemo najsramnije dokaze za već danas očiglednu činjenicu: da su svi uticajni „demokrati“ u Srbiji bili i ostali banalni saradnici i doušnici terorističkog aparata tajne policije (Udbe, DB, BIA-e, CIA-e) i da ih je upravo taj aparat rasporedio u vođstva skoro svih srbijanskih političkih stranaka, sindikata i „nevladinih“ organizacija.

Borba protiv trockizma u KP Jugoslavije

7. novembra 2011.

Za srpsko izdanje ove knjige,  predgovoru francuskog izdanja dodajemo nekoliko narednih stranica posvećenih Jugoslaviji i trockizmu u Jugoslaviji, stranica koje su redigovane u saradnji sa Pavluškom Imširovićem, prevodiocem ovog srpskohrvatskog izdanja, na osnovu informacija iz istorije KPJ koje je on prikupio.

Posle zabrane KPJ 1920 godina, direkcija KPJ je premeštena uglavnom u Moskvu i podčinjena najpre zinovjevskom a potom staljinističkom glajhšaltovanju kadrova i političke linije – sa jednom kratkom epizodom pod buharinovskim vođstvom Kominterne (oko šestog kongresa Kominterne).

KPJ je osnovana 1919. godina kao najsnažnija KP na Balkanu, a zabranjena je i desetkovana policijskom represijom već krajem 1920. godine – nakon velikog uspeha na izborima 1920. Uprkos tome, KPJ do 1928. godine održava četiri svoja prva kongresa, a onda u narednih 20. godina ne održava nijedan. Peti kongres KPJ održan je tek u leto 1948. godine. Taj period od 20 godina (1928-1948) je period rigidne staljinizacije KPJ, staljinizacije koja kulminira sa likvidacijom CK Milana Gorkića (Josip Čižinski) 1937. i imenovanjem Josipa Broza Tita za generalnog sekretara 1940. godine (a ne 1937, kako se to tvrdi u službenim legendama).

Frakcijske podele boljševičke partije posle Lenjina zahvatale su uglavnom aparat KPJ u Moskvi i nisu prenošene u partijsku organizaciju u zemlji. U KPJ se nikada nije formalno konstituisala nikakva trockistička frakcija. Uprkos tome,  težište političke aktivnosti direkcije KPJ i njenih organa u periodu staljinizacije je upravo na borbi protiv trockizma. „Proleter“, glavna publikacija CK KPJ od 1929. do 1942. skoro da nema broja u kome se borbi protiv trockizma ne daje centralno mesto, a sadržaj te borbe uglavnom se prenosi iz Staljinovih moskovskih publikacija i po direktivama staljiniziranog aparata Kominterne.

Današnjem, a i ondašnjem, neobaveštenom čitaocu može i mogla je izgledati čudna i potpuno proizvoljna ta furiozna hajka protiv trockizma u partiji u kojoj nikada nije bilo nikakve konstituisane trockističke frakcije i u kojoj se nikada niko nije javno deklarisao kao trockist. Staljinistička borba protiv „trockizma“ zapravo je bila rđavo prikrivena borba protiv svakog pokušaja marksističke, revolucionarne artikulacije klasne borbe proletarijata. A revolucionarna orijentacija u klasnoj borbi proletarijata itekako je imala svoje realne i duboke, moćne korene u marksističkim tradicijama KPJ nasleđenim od balkanskih radničkih partija, od kojih su dve (Srpska socijaldemokratska partija i bugarski „tešnjaci“ – levo krilo bugarske Socijaldemokratske partije) pripadale onoj revolucionarnoj manjini u Drugoj Internacionali koja je zajedno sa ruskim boljševicima i menjševicima glasala protiv ratnih kredita u svojim nacionalnim parlamentima i koja je zajedno sa boljševicima osnivala Komunističku internacionalu paralelno sa osnivanjem KPJ.

Staljinistička borba protiv trockizma u Kominterni i KPj zapravo je bila formula i kodno ime borbe kontrarevolucionarne parazitske staljinističke birokratije protiv kontinuiteta tih revolucionarnih proleterskih tradicija, protiv tradicija marksizma i boljševizma-lenjinizma, protiv klasne borbe koju je ta birokratija izdavala i gušila svojom politikom klasne saradnje izražene u formuli „miroljubive koegzistencije“ i „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“. Te revolucionarne tradicije nisu bile ukorenjene samo u organizacionom aparatu KPJ, nego i u njenom najširem članstvu i u balkanskim radničkim masama i ni najkrvavije Staljinove i Titove birokratske čistke ih nikada nisu u potpunosti iskorenile. Zahvaljujući upravo vitalnosti tih potiskivanih i istrebljivanih tradicija, mobilisane radničke mase i članstvo KPJ su u izuzetnim istorijskim okolnostima Drugog svetskog rata mogli prinuditi svoje birokratizovano vođstvo da raskine sa buržoaskom državom  i da stane na čelo NOB-a i jugoslovenske socijalističke revolucije i osvoji vlast u njima.

Razmere staljinističkih čistki u KPJ zaista su bile monstruozne. Skoro sav stari rukovodeći kadar partije uništen je u Staljinovim konc-logorima i u kazamatima Staljinove tajne policije, NKVD-a. Pobijeno je oko 1000 rukovodećih kadrova KPJ, a od 7 generalnih sekretara KPJ, samo Tito i Triša Kaclerović su umrli prirodnom smrću (Triša Kaclerović samo zahvaljujući činjenici da se već 1928. godine demoralisan povukao iz svake političke aktivnosti). Od ostalih petorice, samo je Đuru Đakovića ubio otvoreni klasni neprijatelj – policija kraljevine Jugoslavije – dok su Filip Filipović, Sima Marković, Jovan Mališić i Milan Gorkić (Josip Čižinski) pobijeni u Sovjetskom savezu. Milan Gorkić je streljan u Moskvi već u junu 1937, ali je „Proleter“ tek u maju 1939. objavio saopštenje CK KPJ da je Gorkić isključen iz partije kao „frakcionaš i štetočina“. Njegov glavni politički „zločin“ bio je taj što je, na osnovu neposrednih praktičnih iskustava evropske klasne borbe, kritikovao politiku „narodnih frontova“ u Španiji i Francuskoj 1936. Drugi Gorkićev „zločin“ bio je taj što je samog Josipa Broza Tita tretirao kao običnog smušenog mediokritetskog aparatčika Kominterne i NKVD-a. Svi jugoslovenski dobrovoljci u Internacionalnim brigadama u španskom građanskom rat – osim onih koji su bili gangsterske ubice u službi NKVD-a, Staljinove tajne policije – sumnjičeni su i optuživani za trockizam i ne malo njih je, po Titovom naređenju, likvidirano u partizanskim jedinicama  tokom oslobodilačkog rata 1941-1945 (Žikica Jovanović-Španac, Ivan Antonov-Srebrenjak, Ratko Pavlović-Ćićko, Marko Orešković…)  Njihov najveći „zločin“ bilo je to što su se na konferenciji jugoslovenskih komunista, dobrovoljaca u internacionalnim brigadama, u Barceloni 1938, jednoglasno izjasnili protiv Titovog preuzimanja CK KPJ i za to kandidovali Blagoja Parovića koga je ubrzo potom u Španiji likvidirao Vlajko Begović, jedan od NKVD egzekutora.

Prvi javni glas iz redova staljiniziranog vođstva KPJ, glas koji je progovorio o masovnom staljinističkom teroru protiv svih, pa i jugoslovenskih, komunista bila je knjiga Živojina Pavlovića, člana Gorkićevog CK KPJ iz 1937. godine. Bežeći od staljinističke represije, Živojin Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu objavio knjigu „Bilans sovjetskog termidora“. Zahvaljujući ugovoru o saradnji između Staljinove vlade i vlade kraljevine Jugoslavije i svežeg diplomatskog priznavanja  SSSR od strane Kraljevine Jugoslavije (nakon Hitlerove okupacije Francuske i njegovog konačnog osvajanja zapadne Evrope), aparat KPJ je uspeo da od vlade Cvetković-Maček izdejstvuje zabranu te Pavlovićeve knjige i najveći deo njenog tiraža zaplenila je policija već u štampariji, a potom i uništila, ali je knjiga ipak preživela i dočekala i nova izdanja 1989. i kasnijih godina. Šezdesetih godina, kopije te Pavlovićeve knjige  masovno su  cirkulisale u redovima opozicione komunističke omladine u Jugoslaviji. U predgovoru te svoje knjige Živojin Pavlović kaže:

 

Još od prvih procesa i streljanja u Moskvi, mnogima od nas bilo je jasno da je tamo počeo konačni obračun između staljinske birokratije sa jedne, i starih boljševičkih kadrova koji su ostali verni starim partijskim principima i njenom programu sa druge strane. Jasno je bilo i laiku da je u pitanju, ne borba između revolucije i „špijuna i izdajnika“, već da je u pitanju borba oko zavođenja ličnog režima kome se na čelu nalazi Staljin, a protiv stvarnih šefova boljševičke partije, pobornika demokratije u istoj i prava autokritike članova partije. Retki su bili, takođe, oni koji su verovali u istinitost vešto insceniranih procesa i nemogućih optužbi i samooptužbi. Naprotiv, svi oni koji su poznavali unutrašnje borbe u Boljševičkoj partiji, kao i do koje su mere doprle zaoštrenosti između pojedinih shvatanja, znali su da je u pitanju početak definitivne likvidacije opozicionih grupa i zavođenje lične diktature Staljina i njegove klike, a to je bilo moguće samo na leševima opozicionara raznih nijansi, zapravo svih onih koji su bili protiv diktature jedne ličnosti u partiji, i koji su pamtili u istoj druga vremena. Jasno je bilo, takođe, da su opozicionari pokušali još jednom, i poslednji put, da sačuvaju partiji koliko-toliko lenjinski karakter i njene osnovne principe, unutrašnju demokratiju i pravo kritike, i da isprave greške koje je birokratija napravila prilikom nasilne kolektivizacije i industrijalizacije zemlje, ali da je taj pokušaj utopljen u krvi od strane kremaljskih termidoraca na čelu sa Staljinom.

No, i pored toga što smo bili ubeđeni u lažnost optužbi i izlišnost ovakvog načina likvidacije opozicije starih boljševika (kada je ostalo mnogo čovečnijih sredstava na raspolaganju staljinskoj birokratiji), „disciplina“ nas je sprečavala da se stavimo na stranu progonjenih, na stranu žrtava staljinske klike, i da ustanemo protiv ovog izlišnog i žalosnog krvavljenja. Ta „disciplina“, koja u našem rečniku ne znači ništa druto do slepa pokornost, ne partiji, nego kliki koja joj se momentalno nalazi na čelu, sprečila nas je da ustanemo u odbranu političkih zatvorenika i osuđenika i da za njih tražimo bar ona prava koja tražimo za naše političke jednomišljenike od buržoaskih režima, jer ta prava, nažalost, nemaju u boljševičkoj Rusiji ni komunisti nekonformisti. Da smo to učinili prvih dana klanja u Moskvi, kao što je mislio Rapoport i ostali, sačuvali bi na taj način bezbroj života ruskih komunista, čime bismo izvršili našu komunističku dužnost i skinuli sa sebe odgovornost moralnih saučesnika u ovim užasnim pokoljima starih boljševika.

Pored „discipline“, razlog ovog zločinačkog ćutanja ležao je još u tome, što smo verovali da će same ruske mase i pored sveg terora, a naročito partijsko članstvo, moći kroz partiju, ako ništa drugo, a ono bar zaustaviti masovni pokolj najboljih partijskih kadrova. U ovo smo verovali, jer na žalost, naročito mi koji smo bili izvan Rusije, imali smo još iluziju o pravima članstva sa jedne, i nismo imali pojma o užasnom teroru koji je GPU zaveo u SSSR-u sa druge strane. Najzad, ćutali smo i zbog toga što je međunarodna situacija bila vrlo teška te smo smatrali da nije trebalo učiniti ništa što bi moglo ubiti poverenje radničkih masa izvan Rusije u Sovjetsku Uniju, kao i da je to unutrašnja stvar Boljševičke partije, čije će članstvo umeti prebroditi i ovu krizu bez velikih posledica po režim, i sačuvati partiju od rascepa. Verovali smo da će ruski proletarijat, koji je znao i umeo srušiti carizam, znati i umeti, takođe, obuzdati i ovu šaku birokrata i nasilnika, koji su tamo zaveli režim, u kome jedna bivša princeza ili princ, imaju više prava nego jedan boljševik, bivši predsednik Sovjetske vlade.

I zbilja, da se ovaj staljinski teror nije proširio i na ostale strane komunističke partije, članice Kominterne, pa i na samu Kominternu, kao i da nije došlo do saveza između Hitlera i Staljina, prešli bismo preko svega ovoga, uvek u nadi da će se reakcija partijskog članstva osetiti, a simptomi su se osećali skoro u celoj Sovjetskoj Uniji. Ali, kada je izvršen pokolj i stranih komunista, i kada je docnije došlo do otvorenog saveza između Hitlerovske Nemačke i Staljinske Rusije, kada su se prvi put, jedna pored druge, zalepršale zastave srpa i čekića i kukastog krsta, puklo nam je pred očima da je tamo u pitanju početak likvidacije boljševizma, zavođenje lične diktature Staljinove i proširenje staljinskog terora i na strane partije, koje bi na taj način postale obične agenture moskovske policije i njenih šefova, a to dalje znači likvidirati u tim partijama demokratiju i pravo kritike, te dovršiti klanje svih komunista nekonformista i na strani kao i u Sovjetskoj Uniji. Zavesti i u njima režim slepe pokornosti nekom puzavcu, koji još ima poverenje staljinske policije.

 

Zbog te knjige, Tito je Živojina Pavlovića streljao krajem 1941. godine u Užicu, prvom makar i samo privremeno oslobođenom gradu u okupiranoj Evropi, – nakon bezuspešnih pokušaja da mu najsurovijom torturom iznude lažno priznanje da je uvek bio „fašistički i policijski agent“  infiltriran u vrh KPJ. Pavlović je umro hrabro i nije poklekao pred svojim staljinističkim krvnicima.

Svi jugoslovenski komunisti koji se nisu pokorno priklanjali Staljinu, politici „narodnih frontova“ i Staljinovom paktu sa Hitlerom 1939-1941. proglašavani su trockistima i bili su određeni za odstrel. Svi koji su, protivno partijskoj disciplini, čak i samo od početka aprila (kada je Jugoslavija okupirana) pa do jula 1941. odbijali da fašističke okupacione trupe u Jugoslaviji i trupe kvislinškog ustaškog režima Ante Pavelića posmatraju kao saveznike Sovjetskog Saveza i Kominterne (a time i KPJ), bili su najsurovije progonjeni upravo od KPJ. Jedna od najtragičnijih epizoda tog progona 1941. godine je sabotiranje begstva hrvatskih komunista koji su bili zatočeni u ustaškom logoru Kerestinec kod Zagreba. U tom logoru likvidirano je preko 300 jugoslovenskih komunista i antifašista koji su izveli oružanu pobunu, savladali stražu i uspešno pobegli iz tog konc-logora, ali su onda bili prepušteni uništenju od ustaških trupa jer im Titov staljinizirani aparat KPJ nije obezbedio obećanu podršku i pomoć da se prebace u partizanske odrede u hrvatskim i bosanskim planinama.

Nakon što je Staljin, u pokušajima da jugoslovensku socijalističku revoluciju  potpuno potčini interesima Kremlja, ekskomunicirao KPJ iz Kominforma i zapretio vojnom intervencijom u Jigoslaviji, Četvrta Internacionala je odlučno stala u odbranu jugoslovenske revolucije i od imperijalizma i od staljinizma i na tim pozicijama je ostala i onda kada je raskinula sve političke veze sa Titovom birokratijom – kada je ova glasala za američku intervenciju u Koreji (1950).

Uprkos krvavim staljinističkim čistkama koje su desetkovale komunističku partiju Jugoslavije, uprkos sistematskoj demoralizaciji i dezorganizaciji koje je staljinizam godinama sejao u svetskom, pa i balkanskom radničkom pokretu, revolucionarna mobilizacija masa i članstva KPJ oslobodile su Jugoslaviju, razvlastile kolaboracionistički kapital i prinudile KPJ da posle rata odbije da se pokori političkom, ekonomskom i socijalnom diktatu Kremlja. Ta snaga prinudila je Tita da 1948. stane na stranu jugoslovenske revolucije protiv njegovog moskovskog „hazjajina“ (gazde).

Do ponovne organizovane i javne pojave trockizma, boljševizma-leninizma, u Jugoslaviji dolazi posle masovnog talasa radničkih štrajkova i studentskih demonstracija u 60-tim godinama prošlog veka. Taj talas masovne radničke i omladinske mobilizacije zaustavio je masovna otpuštanja radnika i tržišne reforme započete 1963 – reforme koje su zapravo bile početak stupanja jugoslovenske birokratije, pdo pritiskom imperijalizma, na put kapitalističke restauracije.

U 1971. dolazi i do prvog srpsko-hrvatskog izdanja 6 Trockijevih knjiga („Izdana revolucija“ u 2 toma, „Permanentna revolucija“, „Između imperijalizma i revolucije“, „Novi kurs“, „Terorizam i komunizam“ i „Književnosti i revolucija“), ali odmah potom i do policijske represije i do javnog političkog suđenja studentskoj trockističkoj grupi koja je uhapšena početkom januara, a osuđena u julu 1972. godine na kazne zatvora od po 2 godine zbog osnivanja Inicijativne grupe za revolucionarnu radničku partiju Jugoslavije. Prevodilac ovog srpskog izdanja ove knjige, Pavluško Imširović, danas već veteran Četvrte internacionale, bio je jedan od uhapšenih i osuđenih na tom procesu i jedini je koji se tada pred sudom javno i otvoreno izjasnio kao trockista.

Jugoslovenska sekcija Četvrte Internacionale delatna je i danas i u prvim je redovima nezavisne borbe radničke klase u bivšoj Jugoslaviji i, zajedno sa drugim nezavisnim radničkim aktivistima, okupljenim u Radničkom političkom savezu, izdaje Jugoslovensku radničku tribinu na programskim osnovima borbe protiv rata i eksploatacije, protiv privatizacije i ukidanja radnog prava, za pravo na rad, mir i besplatno obrazovanje, za obnovu nezavisnog radničkog pokreta i nezavisnih radničkih sindikata i političkih organizacija, za proterivanje svih stranih trupa sa Balkana, protiv imperijalističkog mrvljenja i rekolonizacije Balkana, za nezavisnu i slobodnu Balkansku federaciju svih naroda Balkana, za obnovu socijalističke i federativne Jugoslavije kao jednog od prvih koraka ka toj balkanskoj federaciji slobodnih balkanskih naroda. Zajedno sa nezavisnim radničkim organizacijama Evrope i celog sveta, okupljenim u Međunarodnom radničkom savezu, Radnički politički savez vodi odlučnu borbu protiv supranacionalne i totalitarne Evropske unije, luđačke košulje koju USA imperijalizam navlači svim nacijama Evrope da bi ih podčinio svom svetskom protektoratu – za slobodnu evropsku federaciju slobodnih i suverenih evropskih naroda. Radnički politički savez je jedan od osnivača Međunarodnog radničkog saveza, osnovanog početkom januara 1991. na svetskoj otvorenoj radničkoj konferenciji u Barceloni na programskoj osnovi Manifesta protiv rata i eksploatacije, Manifesta koji je usvojila ta osnivačka konferencija.

 
Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.

 

LAV TROCKI I ODBRANA SSSR-a

29. avgusta 2010.

(Povodom 70-te godišnjice ubistva Trockog)[1]

Odbrana SSSR-a za Trockog je od prvog dana nakon Oktobarske revolucije pa sve do njegove smrti istorijski imperativ klasne borbe svetskog proletarijata. Jednako kao i odbrana svih socijalnih i političkih tekovina svetskog proletarijata i odbrana oslobodilačkih antiimperijalističkih pokreta porobljenih zemalja.

Za ruske marksiste, Oktobarska revolucija uvek je bila deo svetske proleterske revolucije i njen razvoj i sudbinu smatrali su u potpunosti zavisnom od razvoja i sudbina svetske revolucije i tumačili su ih isključivo u kontekstu svetske klasne borbe. O „socijalizmu u jednoj zasebnoj zemlji“ i „miroljubivoj koegzistenciji“ –  formulama kontrarevolucionarnog pakta staljinističke birokratije sa svetskom imperijalističkom buržoazijom – u boljševičkoj partiji nije bilo, niti je i moglo biti, ni reči pre 1926. godine, odnosno pre političke ofanzive staljinističke termidorske reakcije u izolovanoj i građanskim ratom iznurenoj radničkoj državi.

Za boljševike isto tako nije bilo nikakve sumnje da su oni pobedili u ratu protiv unutrašnje buržoaske kontrarevolucije i protiv vojne intervencije 14 buržoaskih država ne samo snagama radničke i seljačke Crvene armije, nego pre svega snagom revolucionarne mobilizacije evropskog i svetskog proletarijata, proleterske revolucionarne mobilizacije koja je podsekla krila inostranoj vojnoj intervenciji provi Sovjetskog Saveza. Lav Trocki je i u tom ratu bio glavni organizator, strateg i idejni inspirator Crvene armije, a u isto vreme i neumorni graditelj Komunističke internacionale – svetske partije socijalističke revolucije. Odmah posle građanskog rata on je, uz bolesnog Lenjina, glavni vođa odlučne borbe protiv prvih birokratskih deformacija mlade sovjetske države i Komunističke partije.

Do 1933. godine, strategije leve opozicije, frakcije boljševika-leninjista, uprkos svim represijama i progonima kojima je bila izložena od strane staljinističke termidorske reakcije, bila je strategija lojalne opozicije unutar sovjetske države i partije, opozicije usmerene na pridobijanje većine mirnim i legalnim sredstvima i reformističkim metodima unutar boljševičke partije i sovjetske države pri narednoj revolucionarnoj mobilizaciji i prvoj značajnoj pobedi svetskog proletarijata, pre svega proletarijata zapadne Evrope.

Staljinistički termidor definitivno je prešao Rubikon kontrarevolucije svojim presudnim doprinosom pobedi fašizma u Nemačkoj i, u situaciji trijumfa svetske reakcije, krupnim koracima je zagrabio ka 18. brimeru Josifa Džugašvilija – ka uspostavljanju neprirodnog i neviđenog u ljudskoj istoriji totalitarnog bonapartističkog režima koji najsurovijim terorom brani svoj totalni politički monopol unutar sovjetske države i međunarodnog radničkog pokreta.

No, glavna protivrečnost na čijoj nestabilnoj i promenljivoj ravnoteži opstaje taj novi birokratski totalitarni režim ipak nije unutrašnja protivrečnost radničke države nego je protivrečnost između svetskog proletarijata i svetskog imperijalizma – svetske proleterske revolucije i svetske imperijalističke kontrarevolucije. Svet je u epohi imperijalizma postao isuviše „globalizovan“ (kako bi se to danas reklo) da bi dozvolio ikakve prevashodno autonomne socijalne, ekonomske i političke razvoje ijednog naroda, razvoje koji nisu pre svega determinisani opštim kontekstom svetskih socijalnih, ekonomskih i političkih borbi. Staljinistička birokratija se uzdigla i konstituisala kao autonomna politička snaga u sasvim izuzetnoj istorijskoj situaciji – situaciji u kojoj ni svetski proletarijat ni svetska buržoazija nisu bili sposobni da svoj sukob dovedu do kraja i konačnog razrešenja svojom pobedom. Svetska kriza imperijalizma i kriza revolucionarnog vođstva svetskog proletarijata omogućile su sitnoburžoaskoj birokratiji da decenijama igra autonomnu političku ulogu i nametne se kao partner imperijalizmu u okviru svetske kontrarevolucionarne alijanse.

Na taj  kvalitativni skok u razvoju svetske reakcije 1933. godine, a s njim i u evoluciji staljinizma kao birokratske termidorske reakcije u mladoj radničkoj državi, Trocki i leva opozicija odgovaraju tako što čine naredni korak u svojoj socijalnoj i političkoj dijagnozi i prognozi dalje borbe za Sovjetski savez i protiv staljinizma. Stadij birokratske deformacije bespovratno je prešao u birokratsku degeneraciju (перерождение) i parazitska birokratska izraslina na telu radničke države više se ne može lečiti terapijom mirnih reformi, nego se mora odstraniti hirurškim rezom radničke političke revolucije. Celokupan kasniji istorijski razvoj – do današnjih dana – u potpunosti potvrđuje validnost Trockijeve  socijalne dijagnoze i političke prognoze za SSSR:

“Sovjetski Savez izašao je iz Oktobarske revolucije kao radnička država. Podržavljenje sredstava za proizvodnju, nužan uslov za socijalistički razvitak, otvorilo je mogućnosti brzog rasta proizvodnih snaga. Ali, aparat radničke države je u međuvremenu pretrpio potpunu degeneraciju, preobrazivši se iz oruđa radničke klase u oruđe birokratskog nasilja nad radničkom klasom, i – što dalje to više – u oruđe sabotaže privrede. Birokratizacija zaostale i izolovane radničke države i pretvaranje birokratije u svemoćnu privilegovanu kastu pokazuje se kao najubedljivije – ne samo teorijsko nego i praktično – opovrgavanje teorije socijalizma u jednoj zemlji.

Na taj način, režim SSSR-a sadrži u sebi žestoke i preteće protivrečnosti. Ali, on je i dalje režim degenerisane radničke države. To je socijalna dijagnoza.

Politička prognoza ima alternativan karakter: ili će birokratija – sve više postajući organ svetske buržoazije u radničkoj državi – srušiti nove forme svojine i odbaciti zemlju ka kapitalizmu, ili će radnička klasa srušiti birokratiju i otvoriti put ka socijalizmu.”

Hirurški rez političke revolucije ima za cilj odstranjenje parazitske birokratske izrasline i odbranu i očuvanje tela radničke države – povratak na vlast politički ekspropriisane radničke klase, obnovu demokratije radničkih sovjeta (savjeta) na svim nivoima i odbranu njenih revolucionarnih socijalnih i ekonomskih tekovina: društvene svojine, planske privrede usmerene na zadovoljenje ljudskih potreba a ne na proizvodnju profita, pune zaposlenosti, prava na besplatno školovanje itd… Marksizam jasno razlikuje između istorijski slučajnog degenerisanog političkog režima birokratije i socijalnih i proizvodnih odnosa kojima je taj režim, sticajem izuzetnih istorijskih okolnosti, uspeo da nametne svoju totalitarnu uzurpatorsku vlast. Zbog toga on bezuslovno brani te socijalne i proizvodne odnose od svake unutrašnje i spoljašnje pretnje. Zbog toga je odbrana SSSR konstanta u političkoj borbi Lava Trockog i Četvrte internacionale.

U Programu prelaska (1938), Lav Trocki tu konstantu revolucionarne proleterske strategije formuliše na sledeći način:

Istrebljenje starog boljševičkog pokolenja i revolucionarnih predstavnika srednjeg i mlađeg pokoljenja još više je narušilo političku ravno težu u korist desnog buržoaskog krila, u korist birokratije i njenih saveznika u zemlji. Odatle, tj. s desna, u najbližem perioddu može se očekivati sve odlučniji pokušaji perestrojke socijalnog režima SSSR-a i njegovog približavanja “zapadnoj civilizaciji”, pre svega u njenom fašističkom obliku.

Ta perspektiva daje veoma konkretne dimenzije pitanju o “odbrani SSSR-a”. Ako sutra buržoasko-fašistička frakcija – nazovimo je “frakcija Butenko – krene u osvajkanje vlasti, onda će “frakcija Rajs” neizbežno zauzeti svoje mesto sa druge strane barikade. Našavši se u položaju privremenog saveznika Staljina, ta frakcija će, naravno, braniti ne Staljinovu bonapartističku kliku, nego socijalnu osnovu SSSR – svojinu koja je preoteta od kapitalista i podržavljena. Ako  “frakcija Butenko” uđe u vojni savez sa Hitlerom, onda će “frakcija Rajs” štititi Sovjetski savez od vojne intervencije i na unutrašnjoj i na svetskoj areni. Svako drugačije ponašanje bilo bi izdaja.

Ako je, na taj način, nemoguće unapred odricati mogućnost – u strogo definisanim slučajevima – “jedinstvenog fronta” sa termidorskim delom birokratije protiv otvorene ofanzive kapitalističke kontrarevolucije, to glavni zadatak ipak ostaje rušenje same termidorske birokratije. Svaki novi dan njene vlasti razlaže i slabi socijalističke elemente privrede i povećava šanse kapitalističke restauracije. U tom smeru deluje i Kominterna, Staljinova agentura i saučesnik u gušenju španske revolucije i u demoralizaciji međunarodnog proletarijata.

Isti stav bezuslovne zaštite Četvrta internacionala razvija i prema birokratskim radničkim državama izgrađenim na svetskom talasu revolucionarne mobilizacije proletarijata i naroda pri kraju i posle drugog svetskog rata. Iako su od samog svog nastanka pod kontrolom staljinističke birokratije i njenih satelita, Četvrta Internacionala i te države posmatra kao revolucionarne tekovine svetskog proletarijata – a ne kao nekakvu puku ekstenziju staljinizma i ratni plen Staljinove totalitarne imperije – i uzima ih u zaštitu protiv spoljašnjih imperijalističkih pretnji i protiv unutrašnjih kontrarevolucionarnih snaga i tendencija. U nekim zemljama te države izgrađene su u autonomnim revolucionarnim pokretima rođenim u borbi za nacionalno oslobođenje protiv okupacionih režima, borbi koju su kontrolisale staljinizovane nacionalne sekcije Kominterne. To je bio slučaj u Kini, Jugoslaviji, Vijetnamu i Albaniji.

Socijalna i politička priroda reformističke i staljinističke radničke birokratije i njihova uloga u radničkom pokretu  u suštini je sitnoburžoaska –  intermedijarna (posrednička). Njena socijalna pozicija između dve osnovne klase izlaže je pritiscima obeju i intermedijarne klase se ranije ili kasnije raspadaju pod tim pritiscima. U jednom periodu ravnoteže ona uspeva da i jednom i drugom od osnovnih klasnih tabora obezbedi neki njihov vitalni interes – proletarijatu da garantuje svoju zaštitu njegovih revolucionarnih socijalnih tekovina protiv imperijalističke kontrarevolucije, a kontrarevoluciji da garantuje izolaciju i lokalizaciju revolucije u okvirima „socijalizma u jednoj zemlji“ i „miroljubive koegzistencije. Takva njena, u biti reakcionarno centristička, politika moguća je samo u situaciji ravnoteže i uzajamne blokade osnovnih socijalnih snaga i zbog toga se sva strategija i svi napori birokratije koncentrišu na održavanje i produžavanje takvog reakcionarnog status quo-a. Metod njenog održavanja te ravnoteže i uzajamne blokade snaga svetske revolucije i kontrarevolucije svodi se na političku dezorijentaciju i eksproprijaciju proletarijata – na njegovo obezglavljivanje – istrebljenje njegovih revolucionarnih kadrova i revolucionarnog vođstva. Ona pri tome ne preza ni od najcrnjeg fašisoidnog preventivnog terora protiv revolucionarnog proletarijata. Njen jedini princip i najviša vrednost je politička vlast po svaku cenu i za taj cilj je spremna na svaki politički savez. U situacijama izuzetnog zaoštravanja klasne borbe, ona čini značajne „revolucionarne“ ustupke mobilisanim eksploatisanim masama – da bi zadržala svoju vlast i svoju političku kontrolu nad njima. Primeri Kine, Jugoslavije, Albanije, Vijetnama, Kube, nedvosmisleno potvrđuju Trockijevu hipotezu da birokratija i sitna buržoazija u izuzetnim istorijskim okolnostima mogu na putu raskida sa imperijalizmom biti prinuđene da idu dalje nego što to žele:

Međutim, ne može se unapred odricati mogućnost da, pod uticajem potpuno izuzetnog sticaja okolnosti (rata, poraza, finansijskog sloma, masovnog revolucionarnog uspona i sl), sitno buržoaske partije – uključiv i staljiniste, budu prinuđene da na putu raskida sa buržoazijom odu dalje nego što bi to one htele.

Upravo takav izuzetan sticaj okolnosti doveo je do pobeda revolucije u Kini, Jugoslaviji, Vijetnamu, Albaniji i Kubi. Pod pritiskom mobilisanih milionskih masa radnika i seljaka staljinističke partije bile su revolucijom prinuđene na prilagođavanje radi opstanka – da uzmu vlast i zadrže kontrolu nad novim radničkim državama koje od početka nastaju kao birokratske radničke države po uzoru na degenerisanu sovjetsku radničku državu.

Politički uticaj i snaga staljinizma počivali su na zloupotrebi oduševljenja masa za socijalističku revoluciju i njene tekovine. Svaka pobeda Crvene armije izazivala je revolucionarnu mobilizaciju masa koje su od tih pobeda očekivale ispunjenje svojih snova i aspiracija. To je cena koju je staljinizam morao plaćati za svoju političku uzurpaciju i svoje prevarantske maskarade – mase su doslovno shvatale njegova obećanja i laćale su se same njihovih ostvarenja sopstvenim sredstvima i metodima (primeri iz istočne Nemačke), a buržoazije tih zemalja bile su isuviše ništavne, isuviše slabe i kompromitovane saradnjom sa fašizmom, da bi mogle, čak i uz pomoć američkog imperijalizma, biti ikakav solidan saveznik i oslonac staljinizmu u gušenju revolucionarnih mobilizacija masa u tim zemljama. Slom tih nacionalnih buržoazija i raspad njenih državnih aparata doveli su do političkog vakuuma (?) koji je mogao biti ispunjen ili revolucionarnim organima radničke vlasti ili nametanjem vlasti staljinističkog aparata i njegovo preuzimanje odgovornosti za izolovanje, lokalizaciju i gušenje revolucionarne mobilizacije masa.Tako su nastale nove birokratske radničke radničke države u zemljama istočne Evrope (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska, Istočna Nemačka.)

Staljinizam je dobio mandat imperijalizma da proširi svoju vlast na te zemlje i svojim sredstvima i metodima spreči proletersku revoluciju u njima – podela zadataka i odgovornosti u borbi protiv svetske revolucije i za odbranu kontrarevolucionarnog status quo-a jeste pravi smisao Teherana, Jalte i Potsdama. Zauzvrat, staljinizam uspešno sabotira i izdaje revoluciju u Grčkoj, Italiji i Francuskoj i omogućava obnovu buržoaskih država u njima

Kakvi god da su bili neposredni Staljinovi motivi i apetiti u pogledu Istočne Evrope, proširenje tekovina oktobarske revolucije i uspostavljanje novih birokratskih radničkih država pod kontrolom staljinizma ne bi bili mogući bez moćnog talasa revolucionarne mobilizacije evropske i svetske radničke klase krajem i posle Drugog svetskog rata. Nove birokratske radničke države tekovina su proleterske revolucije jednako kao i degenerisana sovjetska država pod vlašću bonapartističke parazitske birokratije.

U svim tim državama, staljinizam je imao jednu prelaznu eksperimentalnu fazu – fazu „narodnih demokratija“ – u kojoj je pokušao da pod svojom vlašću uspostavi poredak „mirne klasne koegzistencije“ proletarijata i buržoazije unutar jedinstvene „mešovite države i ekonomije“. Taj eksperiment ga dovodi do prve posleratne krize i početka raspada, do sukoba sa jugoslovenskom revolucijom i surovih čistki u aparatima svih komunističkih partija u novim birokratskim državama, ali i do odustajanja od eksperimenta „unutrašnje klasne koegzistencije“ i „mešovite ekonomije“ i prinuđuje ga da ekspropriiše buržoaziju i podržavi sredstva za proizvodnju.

Staljinistička posleratna sabotaža i gušenje proleterske revolucije u zemljama zapadne Evrope (pre svega u Italiji i Francuskoj) nisu dovele ni do kakve pobede i razmaha kontrarevolucionarne reakcije. Uprkos sitnoburžoaskim birokratskim aparatima, taj revolucionarni uspon doveo je do osvajanja značajnih socijalnih i političkih tekovina u uslovima obnove kapitalizma i buržoaske države u tim zemljama pod egidom američkog kapitalizma, jačanja tradicionalnih masovnih organizacija radničke klase, sindikata, socijaldemokratskih i staljinističkih partija, do osvajanja tzv. „socijalne države“. Jačanje masovnih nacionalno-oslobodilačkih u imperijalističkim kolonijama takođe je tekovina tog revolucionarnog uspona tokom i posle drugog svetskog rata, a politička dominacija sitnoburžoaskih vođstava u tim nacionalnim revolucijama direktan je rezultat kontrarevolucionarne politike staljinističkog internacionalnog aparata. Revolucionarni proletarijat smatra svojom tekovinom i te nacionalne revolucije i brani ih od svih pretnji imperijalizma, uprkos njihovim reakcionarnim sitnoburžoaskim vođstvima.

Klasna borba proletarijata i buržoazije ne može se zaustaviti nikakvom sitnoburžoaskom politikom klasne saradnje i „pomirenja“ i ona stalno iznova ugrožava reakcionarni status quo  uspostavljen nakon drugog svetskog rata. Borba svetske buržoazije i svetskog proletarijata nemilosrdno mrvi sve intermedijarne socijalne i političke snage situirane između tih osnovnih društvenih klasa modernog društva. Kao i sve druge sitnoburžoaske snage, sitnoburžoaski staljinistički internacionalni aparat i njegovi derivati izloženi su stalnom dvostrukom pritisku – pritisku proletarijata, sa jedne, i pritisku imperijalizma sa druge strane – na koji odgovara sve većim ustupcima imperijalizmu i sve većim oslanjanjem na imperijalizam, sve većom ekonomskom i političkom zavisnošću od imperijalizma.

Taj razvoj svetske klasne borbe za 45 godina posle drugog svetskog rata doveo je do eksplozije staljinističke birokratije, njenog internacionalnog aparata  i njenih derivata po nacionalnim i svim drugim šavovima pred neposrednom pretnjom političke revolucije. Vrhovi birokratskih aparata odriču se svoje dotadašnje relativne političke autonomije i pod neposrednom komandom imperijalizma razvijaju strategiju privatizacijske tranzicije u formi demokratskih kontrarevolucija u birokratskim radničkim državama.

Glavno političko sredstvo „demokratske“ privatizacijske tranzicije bilo je raspirivanje svih mogućih šovinizama i njihovo korišćenje za izazivanje „etničkih“ sukoba i ratova. Eksperimentalni poligon za razvijanje te tranzicione strategije, po rečima Rolana Dime iz 1991. godine, bila je Jugoslavija u kojoj je razvoj ka generalnom štrajku i političkoj revoluciji zaustavljen ratom velikih sila i „nacionalnih“ birokratskih nomenklatura protiv svih naroda Jugoslavije i razbijanjem federalne države na marionetske „nacionalne“ bantustane . Isto tako su to bile i Baltičke republike i Kavkaz. Ta pretnja ratom iskorišćena je za razbijanje SSSR-a u decembru 1991. godine – pučističkom odlukom Jeljcina, Kučme i Šuškeviča  protivno jasno izraženoj volji sovjetskih naroda za očuvanje sovjetske federacije na martovskom referendumu iste godine.

Staljinizam se raspao i kao internacionalni birokratski aparat pod kontrolom Kremlja i kao monolitni državni aparat u SSSR-u i ostalim bivšim radničkim državama, ali njegove socijalne i političke „nacionalne“ komponente nisu isčezle sa političke scene, nego su se transformisale u mnoštvo sitnoburžoaskih „demokratskih“ tranzicionih klanova („partija“) okupljenih oko obnovljenih represivnih aparata političkih policija koje su bile kičma totalitarnih birokratskih režima  i koje su prešle u direktnu „demokratsko-tranzicionu“ službu imperijalističkih tajnih službi. Njihova plata za tu službu je pravo da pljačkaju nacionalna bogatstva privatizujući ih. Kada jedna garnitura na vlasti iscrpi svoje mogućnosti privatizacije i ustukne pred otporom radničkih i narodnih masa, ona biva zamenjena drugom mehanizmom „obojenih revolucija“.

Tranziciono „odbacivanje ka kapitalizmu“ donelo je radničkoj klasi tih zemalja stradanja i gubitke koji svojim užasima ne zaostaju iza onih koje joj je svojevremeno bio naneo drugi svetski rat. Ti udari po radničkoj klasi i njenim tekovinama samo su zaoštrili i ubrzali ofanzivu imperijalizma protiv tekovina radnika i naroda na celoj planeti u protekle dve decenije.

Dvadeset godina „restauratorske“ kapitalističke tranzicije pokazale su da nacionalne birokratije nisu sposobne da se transformišu u nove nacionalne buržoazije i izgrade nove nacionalne buržoaske države. Senilnom imperijalizmu planeta zemlja je isuviše tesna da bi bio u stanju da dozvoli izgradnju novih nacionalnih kapitalizama na njoj. Njegov cilj je totalno uništenje radničkih država i svih radničkih tekovina i njihovo pretvaranje u svoje nove porobljene kolonije pod upravom kompradorskih lokalnih birokratskih mafija u okviru „novog svetskog poretka“ – svetskog protektorata USA imperijalizma.

Zahvaljujući masovnom otporu radničke klase bivših birokratskih radničkih država, imperijalizmu i obnovljenim tranzicionim kompradorskim državnim aparatima pod njegovom kontrolom nije uspelo da ostvare taj cilj. Zbog tog masovnog radničkog otpora, mnoštvo ključnih ekonomskih sektora u tim državama još nisu privatizovani i tranzicija ne može da bude uspešno okončana. Dvadeset godina privatizacije nije bilo dovoljno za okončanje „kapitalističke tranzicione restauracije“, a po svoj prilici za to neće biti dovoljno ni 20 narednih godina – uz pretpostavku ostalih nepromenjenih okolnosti.

Mada je jedan broj  pripadnika birokratske frakcije iz aparata tajne policije ili neposredne okoline tog aparata pljačkaškom i razornom privatizacijom prigrabio ogromna bogatstva – ogromna i po merilima zapadno-evropskog finansijskog kapitala – današnji vladajući sloj u tranzicionim državama i dalje je samo kompradorska sitnoburžoaska mafija pod neposrednom kontrolom imperijalizma i izložena je i dalje enormnim dvostrukim pritiscima –  pritisku imperijalizma kome se lakejski podčinjava i pritisku otpora radničkih masa zbog koga nije u stanju da dovrši tranziciju totalnom privatizacijom i razaranjem svih preostalih tekovina radnika i naroda.

Otpor radnika i naroda tranzicionih zemalja sve odlučnije se suprotstavlja privatizaciji preostalih segmenata društvene svojine i zahteva renacionalizaciju privatizovanih proizvodnih kapaciteta, zahteva obnovu svih svojih uništenih tekovina i prava osvojenih Oktobarskom revolucijom i revolucijama koje su je nastavljale. Ishod ove borbe biće odlučen uspehom ili neuspehom borbe radničke klase za svoje političko samoopredeljenje – borbe za obnovu i izgradnju nezavisnog radničkog pokreta, nezavisnih sindikata i radničkih partija, borbe za izgradnju revolucionarne političke avangarde – IV Internacionale. Ta borba je u prvom redu borba za samooslobođenje radničke klase od kontrole birokratskih aparata nastalih iz Druge i Treće internacionale i svih formi i nijansi reakcionarnog „ponekad takođe trockističkog“[2] centrizma.

Četvrta internacionala se, rame uz rame sa radnicima bivših birokratskih radničkih država, bori za odbranu njihovih preostalih tekovina i za ponovno osvajanje i izgradnju izgubljenih i uništenih u kapitalističkoj tranziciji – za obnovu Sovjetskog saveza i političkog sistema demokratije radničkih savjeta (sovjeta), za obnovu Jugoslavije i balkansku socijalističku federaciju, za političku revoluciju u Kini, za svetsku federaciju socijalističkih republika.

Pavluško Imširović


[1] Članak je objavljen u tematskom broju časopisa La Verite (teorijski organ IV Internacionale od dana njenog osnivanja 1938. godine) posvećenom 70-toj godišnjici ubistva Trockog.

[2] Izraz „takođe trockistički“ ovde koristim u onom ironičnom smislu u kome je Lenjin oportunističke sitnoburžoaske „legalne marksiste“ podrugljivo nazivao „takođe marksistima“ – oni su se, između ostalog, pozivali i na Marksa, obilno i bezobzirno ga falsifikujući, da bi prikrili svoju teorijsku i političku jalovost i postigli politički uticaj na radničku klasu.

Revolucija i kontrarevolucija u SSSR-u 1991-1994

16. avgusta 2010.

(Pripremne beleške za Generalno veće IV Internacionale)

Na dnevnom redu Generalnog veća 4. Internacionale, koje će se sastati u januaru 2004-te, biće i pitanje « Politička i socijalna revolucija u bivšem SSSR-u ».

Četvrta Internacionala se konstituisala u borbi protiv birokratske degeneracije SSSR-a i za političku revoluciju. Ona se u toj borbi oslanjala  na maestralnu analizu koju je Lav Trocki dao u « Izdanoj revoluciji » (1936). Borba za političku revoluciju znači borbu za odbranu socijalnih socijalnih i ekonomskih temelja nastalih iz Oktobarske revolucije (odbrana SSSR-a), odbranu koja je neodvojiva od borbe za rušenje uzurpatorske birokratije (koja je, prema Trockom, « branila » SSSR na svoj način, tj. « sredstvima koja su pripremala raspad SSSR-a »).

Nasuprot pablističkom revizionizmu, naša struja je uvek zastupala nužnost očuvanja programa odbrane socijalnih tekovina (odbranu SSSR-a) i odbijala izjednačavanje tekovina Oktobra 1917 sa birokratijom koja je uzurpirala nasleđe i zastavu Oktobarske revolucije.

Prošle su decenije. 1989. pao je Berlinski zid, a 1991. raspao se SSSR u formi u kojoj je konstituisan u godinama nakon Oktobarske revolucije. U bivšem SSSR-u, kao i u svim zemljama Istočne Evrope, srušene su pregrade za kapitalističko prodiranje. Kakav bilans je moguć danas? U svim okolnostima, marksisti moraju da polaze od činjenica i utvrđuju u kojoj meri su njihove analize potvrđene ili opovrgnute činjenicama i razvojem događaja. U svim okolnostima moraju razvijati analizu zasnovanu na činjenicama, kao tačku oslonca za akciju i organizaciju.

To su okviri u kojima će se otvoriti diskusija na Generalnom veću IV Internacionale, diskusija koja će se nesumnjivo nastaviti na  njenom VI svetskom kongresu. Ove beleške, dakle, predstavljaju prvi prilog izveštaju koji će biti iznešen na narednom sastanku Generalnog veća.

Beleška br.1

U zaključku 9. glave « Izdane revolucije », nakon iscrpne analize svih aspekata sovjetskog režima, Trocki predlaže jednu  opštu definiciju tog režima.

SSSR je, piše on tu, prelazni režim, pa precizira : « Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan, znači odbaciti dovršene socijalne kategorije kao što su kapitalizam (uključiv i « državni kapitalizam ») i socijalizam. Međutim, ta definicija, sama po sebi, sasvim je nedovoljna i može da sugeriše pogrešnu predstavu da je za današnji sovjetski režim jedini mogući prelazak onak koji vodi u socijalizam. No, sasvim je moguć i povratak ka kapitalizmu. Potpunija definicija bila bi nužno duža i obimnija. »

Za tu « dužu i obimniju » definiciju, on predlaže sledeću formulaciju :

« SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma u kome :

a)       proizvodne snage su još nedovoljne da državnoj svojini daju socijalistički karakter ;

b)       iz nužde rođena težnja ka prvobitnoj akumulaciji izbija iz svih pora planske ekonomije ;

c)       norme raspodele, koje su zadržale buržoaski karakter, u osnovi su socijalne diferencijacije ;

d)       ekonomski razvoj, mada polagano poboljšava položaj radnika, doprinosi brzom formiranju jednog privilegovanog sloja ;

e)       esploatišući socijalne protivrečnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta, strana socijalizmu ;

f)        socijalna revolucija, izdana od vladajuće partije, još živi u odnosima svojine i u svesti radnika ;

g)       razvoj nagomilanih suprotnosti može voditi ka socijalizmu ili baciti društvo nazad u kapitalizam ;

h)       na putu ka kapitalizmu, kontrarevolucija bi morala slomiti otpor radnika ;

i)         na putu ka socijalizmu, radnici će morati da sruše birokratiju. »

Trocki potom dodaje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu ».

Beleška br.2

Uzmemo li « dužu i obimniju » definiciju koju je Trocki predložio za SSSR 1936. godine i suočimo je sa situacijom 2004-te, treba preokrenuti redosled faktora i na prvo mesto postaviti ono što Trocki stavlja na poslednje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu »

Uprkos razmahu mera razaranja tekovina Oktobarske revolucije (na što ćemo se još vratiti), mislimo da je i danas korektno tvrditi da pitanje još nije konačno rešeno. Ono to može biti samo na areni međunarodne klasne borbe. Uprkos nesporno pređenim etapama procesa obnove kapitalizma u SSSR-u – i to u veoma osobenim okolnostima, kako ćemo videti dalje – budućnost ostaje otvorena. Ona može biti razrešena samo borbom i u borbi dveju osnovnih živih socijalnih snaga koje se sučeljavaju na nacionalnom i internacionalnom terenu klasne borbe.

Beleška br.3

Nesporno je da je karakteristika ex-SSSR-a kao države kojom ne dominira privatna svojina na sredstva za proizvodnju u velikoj meri ukinuta. Ali, u kojim okolnostima se bivši SSSR našao bačen u arenu svetskog kapitalističkog tržišta ? Na tom planu ne može se – bar za one koji se smatraju marksistima – prenebregnuti metod marksizma.

Vraćajući se na istorijske okolnosti koje su dovele do Oktobarske revolucije i do stvaranja SSSR-a, Trocki piše : « Istorija poslednjih decenija osobito jasno svedoči da, u uslovima opadanja kapitalizma, zaostale zemlje nemaju mogućnost da dostignu onaj nivo koji su dostigle stare metropole kapitala. Upavši sami u ćorsokak, civilizatori zaprečuju put onima koji se civilizuju. Rusija je stupila na put proleterske revolucije ne zato što je njena ekonomija bila zrela za socijalističku transformaciju, nego zato što se ta ekonomija više uopšte nije mogla razvijati na kapitalističkim osnovama. Podruštvljenje sredstava za proizvodnju postalo je nužan uslov pre svega za to da se zemlja izvuče iz varvarstva : to je zakon kombinovanog razvitka zaostalih zemalja » (iz prvog poglavlja « Izdane revolucije »).

Ako se ova analiza transponuje na današnje ekonomske, socijalne i političke uslove, nameću se sledeća pitanja :

●      Da li mi i danas živimo u uslovima dekadencije kapitalizma – još dublje nego što je bila ona u eposi kada je Trocki pisao ? Na to pitanje odgovorili smo potvrdno u dokumentima Konferencije reproklamacije IV Internacionale i Četvrtog i Petog svetskog kongresa (1993 i 2003).

●    Nije li bivši SSSR, bačen u sferu kaptalizma, uvek pokazivao ogromno ekonomsko zaostajanje (i pored  ogromnog razvitka proizvodnih snaga koji je omogućila planska ekonomija i uprkos tome što je bila potčinjena idiotizmu i parazitizmu birokratije) ? To se ne može sporiti.

●        U tim uslovima, može li se i na trenutak zamisliti da bi zemlje nastale iz bivšeg SSSR-a danas mogle dostići  « nivo starih metropola kapitala » ? Može li se zamisliti da da danas « civilizatori koji su zapali u ćorskokak » ne bi « preprečivali put onima koji se civilizuju » ? Naravno da ne može.

Iz toga sledi – na istoj osnovi razlaganja socijalnog režima zasnovanog na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju – da se Rusija (i druge zemlje nastale raspadom bivšeg SSSR-a) danas mnogo manje može razvijati na kapitalističkim osnovama nego pre jednog veka.  Danas, mnogo više nego pre jednog veka, podruštvljenje sredstava za proizvodnju je nužan uslov za svaki korak napred. Može li se to neophodno podruštvljenje osloniti na bilo šta drugo sem na svetsku revoluciju proletarijata ? I može li ta revolucija proisticati iz bilo čega drugog sem iz odbrane i ponovnog osvajanja svih ustanova i tekovina dostignutih svetskom klasnom, što u bivšem SSSR-u znači odbranu (u cilju ponovnog osvajanja) još nerazorenih segmenata podruštvljenja nakon Oktobarske revolucije ? Nije li u tome kontinuitet programa političke revolucije (ne po formi u kojoj ju je analizirao Trocki, ali da po sadržaju) ?

Beleška br. 4

U avgustu 2003, jedno istraživanje američkog časopisa « Fortuna », posvećeno deset najvećih bogatstava poslovnih ljudi, mlađih od 40 godina, izvan SAD, svrstalo je u prvih deset – pet Rusa (prošle godino ih je bilo tri). Karakteristika tih nedavnih pet bogatstava je da « potiču iz ekstraktivnih industrija, dok su se mladi američki milijarderi, mlađi od 40 godina, obogatili uglavnom u oblasti novih tehnologija ». Dodajmo tome činjenicu da većina tih novih bogataša žive izvan Rusije, gde su registrovana njihova preduzeća. Socijalna struktura tog sloja novih ruskih milijardera pokazuje da ta nova bogatstva, u osnovi, ne potiču iz razvoja proizvodnih snaga u Rusiji, nego nastaju na osnovi razornog pljačkanja.

Istovremeno, francuski list « Le Monde », 9. septembra 2003, ukazuje na uslove u kojima se Kina nameće kao « svetska radionica » : « Kompresija troškova proizvodnje, naročito nadnica – favorizovana od strane policijskog sistema koji guši slobodan sindikalizam – prevashodna je motivacija za industrijalce. Međutim, komparativne prednosti jeftine radne snage, koje uglavnom objašnjavaju « kinesko čudo », neće trajati večito. Nadnice najkvalifikovanijih radnika u Šangaju već munjevito rastu. »

Ove dve informacije zaslužuju da budu dovedene u relaciju. U Kini, kao i ranije u bivšem SSSR-u,  superiornost ekonomije koja nije zasnovana na privatnoj svojini na sredstva za proizvodnju izrazila se pre svega u ritmu industrijalizacije zemlje (beskrajno bržem i dubljem nego u svim okolnim zemljama).

Jedna od tekovina proleterske revolucije u Kini jeste stvaranje industrije koja ima karakteristike moderne industrije i, dakle, brz brojčani razvoj proletarijata.  Taj proletarijat, skoro 300 miliona radnika u Kini (u poređenju sa manje od 10 miliona 1949), jeste jedna od « tekovina » režima zasnovanog na društvenoj svojini. Danas, potčinjen diktaturi birokratsko-vojnog aparata, taj proletarijat je prepušten  procesima relokalizacije kojima međunarodni finansijski kapital neprekidno pokušava da obara troškove rada.  No, kao što ukazuje « Le Mond », to može biti samo privremena pojava. Klasa je klasa. Čak i kada su joj zabranjene sve forme organizacije, ona je prinuđena, samim zakonima klasne borbe, da traži puteve ka organizaciji, postajući od « klase po sebi » – « klasa za sebe ».

Prva tekovina kineske proleterske revolucije jeste sama egzistencija kineskog proletarijata. Njegova odbrana jeste sastavni deo odbrane društvene svojine. Prva tačka borbe za političku revoluciju jeste odbrana proletarijata kao klase. Danas je to pitanje u centru eksplozije koja se nagovešćuje. Odbrana same egzistencije kineske radničke klase i kineske nacije danas je neodvojiva od odbrane društvene svojine : u tome je aktuelnost borbe za političku revoluciju danas u Kini.

U drugačijim okolnostima, isto važi i za Rusiju : odbrana proletarijata kao klase – ugrožene procesom razaranja, uključiv i fizičko, koji proističe iz « uključivanja » Rusije u svetsko tržište u trenutku kada se ono raspada – neodvojivo se prepliće sa pitanjem odbrane segmenata društvene svojine.

Beleška br. 5

Kada se razmatra današnja situacija u zemljama proisteklim iz bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope, bilo bi apsurdno tvrditi da se radi o birokratski degenerisanim ili deformisanim radničkim državama. Socijalna svojina više nije dominantna karakteristika društvenog sistema. U velikoj meri su razorene mnoge karakteristike birokratski degenerisanih radničkih država – uključiv monopol na spoljnju trgovinu, kontrolu novca, svojinu na sredsta na proizvodnju, gde je dominirala državna svojina, kao izraz društvene svojine, kolektivizaciju poljoprivrede.

(Bilo bi veoma korisno u jednom istraživanju socijalno-ekonomske strukture Rusije, Ukrajine… itd, precizirati u kojoj formi i u kojoj meri su sačuvani segmenti društvene svojine – uključujući sve aspekte, među kojima i kolhoze, društvene ustanove,  dečije vrtiće, penzionerske domove, dispanzere… čije postojanje je povezano sa društvenom svojim preduzeća.)

Može li se iz toga zaključiti da je stranica otvorena Oktobarskom revolucijom definitovna zaključena i prevrnuta i da se svet ujedinjuje pod kapitalističkim režimom privatne svojine na sredstva za proizvodnju ?

Taj zaključak su izvukli staljinisti i pablisti.

Kongres LCR (francuske organizacije Ujedinjenog sekretarijata), u novembru 2003, odlučio je da modifikuje svoj statut, ukidajući svako pominjanje diktature proletarijata. Njeni vođi dali su sledeće objašnjenje : « To je način da se kaže da je ciklus koji je otvoren u oktobru 1917. – danas ponovo zatvoren » (Le Mond. 4. novembra 2003).

Što se tiče pablističke organizacije, napisati da je period otvoren Oktobarskom revolucijom definitivno zatvoren, znači pridružiti se « neprevladivom » horizontu tržišne ekonomije.  To takođe znači raditi na razoružavanju radnika i aktivista koji hoće da se bore na terenu klasne borbe i uvlačiti ih u politiku altermondijalizacije, tj. u politiku tzv. humanizacije kapitalizma.

Beleška br. 6

Četvrta Internacionala nije potpuno imuna na pritiske snaga koje rade na rastakanju dostignuća radničke klase, uključujući i preostale segmente tekovina Oktobarske revolucije. Ti pritisci su se naročito izrazili na pitanju bivšeg SSSR-a.

Prisetimo se uvodnika, objavljenog u Informations ouvrieres, 11. decembra 1991, pod naslovom « SSSR : kraj ? », na prvoj stranici. Izvesno da je to bio dnevno politički članak. Ali, na izvestan način, orijentacija koja se u njemu izrazila prožela je svu našu delatnost u tom regionu sveta u periodu koji je usledio. Taj uvodnik, zapravo, zaključuje o « kraju SSSR-a », a da ni u jednom momentu ne dovodi u vezu egzistenciju SSSR-a sa njegovom društveno-ekonomskom bazom (društvena svojina), kao što ni, u obrnutom smislu, njegov pretpostavljeni kraj nije analiziran u vezi sa likvidacijom same društvene svojine. Postavljenja jednačina je : raspad birokratije jednak je uništenju SSSR-a. Ali, za trockiste, SSSR se nikada nije mogao svoditi na nadgradnju (državnu). Za nas, SSSR (pa, dakle i odbrana SSSR-a) uvek je pre svega značio tekovine Oktobra (pa i uzurpirane od birokratije) koje su činile njegovu društveno-ekonomsku bazu. Napisati da je raspad SSSR-a kao države (vezano s raspadom samog birokratskog aparata) ravan, ipso facto, raspadu SSSR-a kao sistema radničkih dostignuća, znači izjednačavati SSSR sa birokratijom. To je tipična pablistička pozicija.

Podsetimo se da je 1951. godine, Michel Pablo, u « Kuda idemo? », pisao : « Objektivna društvena realnost, za naš pokret, u bitnom se se sastoji od kapitalističkog režima i staljinističkog sveta.  Uostalom, hteli mi to ili ne, ta dva elementa naprosto konstituišu objektivnu stvarnost, pošto se ogromna većina snaga koje se suprotstavljaju kapitalizmu danas nalaze pod voćstvom ili pod uticajem sovjetske birokratije (…)  Preobražaj (kapitalističkog društva u socijalističko) verovatno će se protegnuti na istorijski period od nekoliko vekova, u kome će postojati prelazne forme i režimi između kapitalizma i socijalizma, nužno daleke od ‘čistih’ formi i od normi. »

Iz te pozicije proistekla je, « u ime odbrane SSSR-a », odbrana birokratije i politike staljinizma ; a potom, posle pada Berlinskog zida, politika koja odriče svaku mogućnost odbrane segmenata društvene svojine, pošto se pad birokratije izjednačava sa krajem socijalizma. Citirani članak i naše teškoće u izgradnji sekcija IV Internacionale u Istočnoj Evropi primoravaju nas da priznamo da smo i mi podlegali tom pritisku.

Beleška br. 7

Za onoga ko neće da ostane na nivou površnih kontemplacija, neophodno je polaziti od sledećih elemenata :

a)       Nesporno je da je « tržište » bivšeg SSSR-a prepušteno kapitalističkom režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju.

b)       Institucionalne barijere koje su štitile režim društvene svojine u velikoj meru su porušene.

c)       Ali – i to nije činjenica drugorazrednog značaja – « tržište » bivšeg SSSR-a i zemalja Istočne Evrope prepušteno je režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju upravo u momentu kada je taj režim ušao u fazu svog raspada i dekadencije, dovodeći u pitanje i same okvire postojanja nacija.

d)       Iz toga proizlazi da sami uslovi u kojima su ta « tržišta » bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope tako prepuštena režimu zasnovanom na privatnoj svojini ne dozvoljavaju nikakav kapitalistički razvitak u klasičnom smislu razvoja proizvodnih snaga, nego upravo naprotiv.

e)       Ranije komparativno citiranje članka o Rusiji i Kini veoma je indikativno. Kinesko tržište rada može se koristiti samo pomoću birokratsko-vojne represije, pa i to privremeno, i nikako ne za razvoj proizvodnih snaga u Kini, nego za politiku lihvarske eksploatacije radne snage i obaranja njene cene. Na taj načn, ultraeksploatacija kineske radničke klase integriše se u pogoršavanje uslova eksploatacije proletarijata u celom svetu. Otvarajući zemlju sve više za prodor međunarodnog finansijskog kapitala, kineska birokratija stvara pretpostavke rušenja društvene svojine i svog sopstvenog raspada kao parazitski sloj na društvenoj svojini.

f)        U bivšem SSSR-u, koji je tu fazu već prošao, centralizovani birokratsko-vojni aparat se raspao, a potom delimično reorganizovao u novim okolnostima. Međutim, treba podvući da se ogromna akumulacija bogatstava na osnovu privatnog prisvajanja društvene svojine od strane sektora poteklih iz birokratije – a u tom pogledu se Trockijeva prognoza u Izdanoj revoluciji u potpunosti ostvarila –  ne realizuje prevashodno u eksploataciji radne snage, nego u direktnoj pljački zemlje, što dovodi do ogromnog odliva i izvoza kapitala. No, za razliku od starih kolonijalističkih razvoja, taj tok kapitala ne omogućava izvesan mehanizam, makar i ograničenog, razvoja infrastrukture i lokalnog stanovništva za potrebe kolonijalne sile. On se izražava naprosto u razaranju generalnih uslova života stanovništa tih zemalja .

g)       Raspad birokratije rađa jedan nesporno kapitalistički sloj, po svom učešću u sferi svetskog finansijskog kapitala i po svom privatnom prisvajanju društvene svojine. Ali, ti sektori birokratije ulaze u sferu kapitalizma na veoma posebna vrata spekulacije, mahinacija, finansijskih pljački, parazitskih investicija, a ne na glavna vrata – vrata proizvodnje i prodaje roba.

h)       Na taj način, svedoci smo konstituisanja jedne veoma osobene « buržoaske klase » koja se socijalno oslanja na masovno razaranje proizvodnih snagam a ne na njihovom razvoju, a politički na razbijanju, a ne na konstituisanju nacije.

i)         Doduše, to nije karakteristika svojstvena samo situaciji u bivšem SSSR-u, nego je generalna karakteristika imperijalizma u razlaganju.

j)         Međutim, sami uslovi u kojima taj sloj, potekao iz nomenklature, prodire na međunarodnu arenu finansijskog kapitala zaoštrava i ubrzava mafijazaciju svetske kapitalističke klase.

k)       U tom smislu, ne može se govoriti, stricto sensu, o restauraciji kapitalizma u bivšem SSSR-u. Zbog toga što taj proces nikako ne može dovesti do razvoja kapitalizma ni u kakvoj formi, pa čak ni u « klasičnoj » kolonijalnoj, nego jača sve pojave raspadanja i mafijazacije svetskog kapitalističkog sistema, koji, kao i ranije, ostaje osnovan na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju (tj. na proizvodnji viška vrednosti posredstvom eksploatacije radne snage), ali « opstaje » samo po cenu ubrzanog kretanja ka varvarstvu : politika naoružavanja, spekulacija, parazitizam, droga, ratovi, razbijanje nacija itd, itd, a pre svega na masovnom razaranja radničke klase kao « klase za sebe ».

l)         « Kapitalistička » budućnost Rusije na izvesan način joj je prezentirana u današnjem Iraku, Afganistanu, Obali Slonovače.

m)      Držimo li se klasičnih kriterijuma o jednoj socijalnoj formaciji, teško da se može govoriti o konstituisanju jedne ruske kapitalističke klase. Bivši nomenklaturščici, postavši šefovi moćnih industrijskih grupa sa gigantskim finansijskim resursima, ne pojavljuju se čak ni kao jedna kompradorska buržoazija,  nego pre svega kao satelitski elementi jedne inostrane kapitalističke klase, od koje zavisi njena sposobnost da plasira na svetskom tržištu ogromne supreprofite ostvarene na pljački bivšeg SSSR-a (ovaj aspekt, naravno, zaslužuje temeljnije istraživanje oslonjeno na statistike).

Beleška br. 8

Ta « socijalna formacija » nije nova pojava. Ona je samo jedna od dodatnih varijacija razvitka parazitskih fenomena dekadentnog kapitalizma. Ta posebna formacija koncentriše u sebi sve karakteristike stadijuma dekadencije sistema zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju, karakteristike među kojima je na prvom mestu razaranje glavne proizvodne snage,  tj. proletarijata. Sve statistike pokazuju da je u poslednjih deset godina u bivšem SSSR-u radnička klasa tim raspadom režima ugrožena u samom svom postojanju, da se smanjuje njena brojnost, njena snaga, njen nivo kvalifikacija, očekivana dužina života i pogoršavaju uslovi ishrane.

Parafrazirajući Trockijevu rečenicu citiranu na početku ovih beleški, može se reći da svet « civilizatora », svet koji sam nije sposoban da opstane u okvirima sopstvenog društvenog poretka zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju i zbog toga sve žešće gura čovečanstvo na put varvarstva, manje nego ikada ima nameru da zaostalim zemljama da mogućnost da prodru u arenu kapitalističkog sistema koji i tako jedva i sam opstaje.

Nema, dakle, mesta za konstituisanje neke ruske buržoazije u klasičnom smislu tog izraza. To ne znači da nema mesta za konstituisanje jedne buržoazije osobenog tipa : sloja eksploatatora, profitera, svakojakih gangstera. Budućnost Rusije ne može očekivati ništa dobro od i najmanje stabilizacije kapitalističkog sistema u stadijumu krajnje dekadencije, pošto se u tom sistemu, čak i u « najrazvijenijim » zemljama, imperijalistička buržoazija sve više transformiše u jednu buržoaziju osobenog tipa spekulatora, profitera, svakojakih gangstera, vodeći ka « organizovanom » razaranju proizvodnih snaga (u svim kapitalističkim zemljama, uključiv i SAD).

U bivšem SSSR-u, kao i u svem svetu uostalom, jedina moguća « stabilizacija » kapitalizma postiže se ratovima koji razaraju nacije.

Beleška br. 9

Više nego ikada pre, na situaciju u Rusiji (kao i situaciju čovečanstva u celini) moguće je odgovoriti samo borbom za socijalizam, tj. za podruštvljenje sredstava za proizvodnju i za prelazak političke vlasti u ruke radničke klase i svih potlačenih društvenih slojeva.

Kako se ta perspektiva izražava danas u SSSR-u ? Koji odnos se može ustanoviti između onoga što je bio Oktobar – tj. prvi pokušaj podruštvljavanja sredstava proizvodnje na nivou jedne cele zemlje – i današnje perspektive borbe za socijalizam?

Lenjin je pisao da se sve nacije jednom moraju vratiti svojoj sopstvenoj 1793, svojoj sopstvenoj 1848, svojoj sopstvenoj 1871. godini. Na koji način i u kojoj formi će se radničke klase zemalja nastalih iz bivšeg SSSR-a morati vratiti svojoj sopstvenoj 1905, svojoj sopstvenoj 1917 ?

Kada je izgledalo da će ruska revolucija, opsedana sa svih strana, biti uništena, 1920. godine, Lenjin je napisao sledeću rečenicu : « Možda će im uspeti da unište većinu oktobarskih dostignuća, ali, i ako ostane samo nekoliko segmenata, mi ćemo, polazeći od tih segmenata obnoviti celinu.

U trenutku kada je pisao te retke, Lenjin je bio koncentrisan na prelazak od prvog impulsa proleterske revolucije u Rusiji u arenu svetske revolucije. U svim okolnostima, za njega je ruska revolucija bila samo prva karika svetske revolucije. On je već 1920. bio spreman da prihvati taaktičko odstupanje sa NEP-om, odstupanje koje bilo posledica odstupanja svetske revolucije (i na koje će se Staljin i birokratija osloniti da bi se konstituisali kao privilegovana kastam ašući, da bi se prikrili, lažnom teorijom « socijalizma u jednoj zemlji »)

I u godinama 1922-23, Lenjin je posmatrao rusku revoluciju kao deo svetske revolucije i uvek je podređivao opstanak tekovina Oktobra interesima svetske revolucije. Rečenica o preostalim segmentima, počev od kojih će biti moguće obnoviti sve, to jasno pokazuje.

Danas bi, na neki način, trebalo preokrenuti redosled faktora i reći :  put ka podruštvljenju sredstava za proizvodnju na svetskom nivou vodi preko odbrane tekovina i prava osvojenih klasnom borbom svetskog proletarijata u svakoj zemlji (što se u bivšem SSSR-u) oslanja preostale i još nerazorene tekovine Oktobarske revolucije).

Ta orijentacija nas je, u nedavnoj diskusiji sa ukrajinskim drugovima povodom « konferencije u odbranu Zakona o radu i tekovina Oktobra », navela da im predložimo da dodaju parolu « ponovnog osvajanja razorenih tekovina Oktobra ». Radi se o tome kako da se preostali segmenti tekovina oktobra 1917-te integrišu u proces svetske revolucije, čija prva karika, za radničku klasu celog sveta, i danas jeste Oktobarska revolucija. Iz istog razloga se treba boriti protiv privatizacije u bivšem SSSR-u, npr. protiv privatizacije železnice, ali samo to nije dovoljno. Nije dovoljno ni samo ustanoviti vezu između borbe za ponovno osvajanje tekovina revolucije i borbe protiv privatizacije. Neophodno je, polazeći od činjenica staljinističke birokratske degeneracije, pokazati da se jedan od polova alternative « politička revolucija ili kapitalistička restauracija » danas konkretizuje u procesu restauracije i razaranja samih osnova privrede koja je podruštvljena 1917. godine. No, isto tako je neophodno pokazati da to ne vodi ka konstituisanju jedne buržoaske « kapitalističke » klase u bivšem SSSR-u, nego ka stvaranju jednog jednog mafijaškog kompradorskog sloja, čije varvarstvo (pustošenje privrede restrukturirane na osnovama svetske ekonomije sistema privatne svojine nad sredsstvima za proizvodnju koji se raspada) daje predstavu o tome na kakvu budućnost kapitalizam osuđuje čovečanstvo.

Kurs na razaranje društvene svojine u bivšem SSSR-u dodatni je faktor dezintegracije cele svetske ekonomije, uvučene u kretanje ka varvarstvu.

Borba protiv privatizacija (ili reprivatizacija) u bivšem SSSR-u sastavni je deo borbe protiv ubrzanog kursa svetskog sistema privatne svojine ka varvarstvu.

Beleška br. 10

Na šta se može osloniti radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a da bi obnovila uslove svoje borbe i rekonstutisala sebe kao klasu ? Najpre i pre svega, ponovimo to, na međunarodnu revolucionarnu borbu proletarijata. Radnička klasa tih zemalja samo je deo međunarodne radničke klase. Samo opšta borba radničke klase na međunarodnom nivou, klase koja se brani od uništenja kojim je ugrožava razvoj ka imperijalističkom varvarstvu, može dati osnove za odbranu i očuvanje u bivšem SSSR-u radničke klase kao klase.

U toj situaciji, radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a može se oslanjati, najpre i pre svega, na činjenicu da ona postoji kao klasa. Ona postoji kao klasa sa svim, kako je to Marks nazivao, socijalnim, istorijskim, kulturnim parametrima koji konstituišu klasu kao klasu za sebe. Među tim istorijskim, socijalnim i kulturnim parametrima na prvom mestu su oni nasleđeni od Oktobarske revolucije kao, npr. visok stepen kvalifikacije radničke klase, njena materijalna veza sa tekovinama koja su bile – i još uvek su delimično – posredstvom državne svojine, veze sa mnoštvom socijalnih ustanova vezanih za državna preduzeća. Isto to važi i za seljaštvo i druge sektore.

Da li je Rusija (kako to tvrde pablisti, staljinisti i dr) konačno prešla u « normalno » stanje « normalne

kapitalističke » zemlje ? Odgovor na to pitanje je kategorički : ne ! Situacija je potpuno anormalna i atipična. Socijalne institucije koje su nasleđene od Oktobarske revolucije, nesumnjivo su uništene, ali, nasuprot tome, još postoje segmenti tih institucija (makar i sami u stanju raspadanja). (Upravo na to ukazuju ukrajinski drugovi kada govore o postojanju « crvenih kolhoza » ili o onome što oni nazivaju « ostrvcima oktobarskih tekovina ».)

Opstanak proletarijata kao klase u bivšem SSSR-u, kao i u celom svetu, postavlja na dnevni red pitanje o našoj sposobnosti da organizujemo odbranu svih tekovina i svih segmenata tekovina. U zemljama bivšeg SSSR-a to znači nužno voditi političku borbu za eliminaciju moćnog parazitskog sloja eks-nomenklaturista (svih uzajamno sukobljenih grupacijama tog sloja), sloja koji zemlju (i proletarijat i seljaštvo) izručuje inostranom imperijalizmu za razaranje.

Beleška br. 11

Naravno, diskusija koju ćemo pokrenuti na zasedanju Generalnog veća ne može biti okončana. Na osnovu prve razmene mišljenja među članovima Generalnog  veća, neophodno je otvoriti dijalog sa svim sekcijama IV Internacionale u celom svetu, ali takođe i sa radnicima, aktivistima, organizacijama, koji se ne pozivaju na program IV Internacionale, ali kao i mi traže puteve nezavisnosti, osvajanja i obnove svega onoga što je bilo uništeno i što čini konstitutivne elemente radničke klase kao klase.

U toj diskusiji, naročito sa aktivistima, grupama i organizacijama u zemljama bivšeg SSSR-a, neophodno je sa najvećom mogućom preciznošću utvrditi prirodu tih « istorijskih, socijalnih i kulturnih oarametara » i to u čemu se tačno sastoje preostali segmenti socijalne svojine. Pri tome je osobito značajno da ih sve potstaknemo da daju svoje odgovore na postavljena pitanja. Ukoliko orijentacija koja je izložena u ovim prvim beleškama bude prihvaćena od Generalnog saveta, bilo bi neophodno zatražiti od ruske komisije da, zajedno sa lokalnim drugovima, izvrši popis svih preostalih segmenata, tačku po tačku. Samo postojanje tih segmenata i institucija koje brani radnička klasa, u uslovima razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini, jeste činjenica od najvišeg značaja. Ono potvrđuje, s jedne strane, fundamentalnu tezu marksizma koju je Lenjin razvio u Imperijalizmu kao najvišem stadiju kapitalizma i, s druge strane, Trockijev zaključak u osnivačkom programu IV Internacionale : u momentu kada kapitalizam u raspadanju vodi čovečanstvo ka varvarstvu, ključno pitanje je u tome da se kriza čovečanstva svodi na krizu revolucionarnog voćstva proletarijata. Zbog toga sve naše zadatke izgradnje IV Internacionale i njenih sekcija moramo zasnivati na podršci proletarijatu i narodima koji se bore polazeći od segmenata nasleđenih od Oktobarske revolucije, kao i svih segmenata, prava i garantija osvojenih u međunarodnoj klasnoj borbi u svakoj zemlji.

Beleška br. 12

Četvrta Internacionala nema ništa zajedničko sa grupama i organizacijama (od kojih se neke prevarantski pozivaju na IV Internacionalu, a druge su raskinule s njom) koje u zemljama nastalim iz bivšeg SSSR-a nastupaju na liniji da tamo više nema šta da se brani i da su sve perspektive zatvorene. Bilo da se radi o organizacijama Ujedinjenog sekretarija (vidi članak Fransoa Forga o Kini u La Verite N° 34) ili grupama tipa britanske Socialist Workers Party ili The Militant, svi oni zajedno rade na tome da blokiraju svaku perspektivu proletarijatu Istočne Evrope osim… humanizacije mondijalizacije i promocije ONG (civilnog društva) umesto nezavisnog radničkog pokreta. (2)

Beleška br. 13

Iz raspada SSSR-a neki su izveli zaključak da se radi o slomu borbe za socijalizam. S te tačke gledišta, potrebno je vratiti se metodu Trockog koji je odbijao da razvoj ruske revolucije izoluje od opšteg konteksta  razvoja svetske revolucije.

U Izdanoj revoluciji, Trocki podseća : « Rusija nije bila najčvršća karika kapitalizma, nego, naprotiv, najslabija. Današnji SSSR ne prelazi nivo svetske ekonomije, nego tek nastoji da dostigne kapitalističke zemlje Ako je društvo koje se trebalo stvoriti na temelju podruštvljenja proizvodnih snaga u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, u njegovo vreme, za Marksa predstavljalo « niži stadij komunizma », očigledno je da se ta definicija ne može primeniti na SSSR koji je danas, u pogledu tehnike, dobara i kulture, mnogo siromašniji od kapitalističkih zemalja. Bilo bi, dakle, ispravnije da sadašnji sovjetski režim, sa svim njegovim suprotnostima, ne nazovemo socijalističkim, nego prelaznim sistemom između kapitalizma i socijalizma ili pripremnim sistemom za socijalizam.

U toj brizi za tačan termin nema nimalo pedantizma. Snaga i stabilnost režima određuju se u poslednjoj instanci relativnom proizvodnošću rada. U podruštvljenoj privredi koja bi tehnički bila razvijenija od kapitalističke, socijalistički razvoj kretao bi se donkle automatski, što se nažalost nikako ne može reći za sovjetsku privredu. »

Podsetimo da je Mandel, u godinama 1950-1960, u korak za staljinističkim aparatom, « otkrio » da je sovjetska privreda stigla i čak prestigla privrede najrazvijenijih kapitalističkih zemalja !

Na taj način, on je još jednom okrenuo leđa učenju Trockog, za koga, zbog ogromne zaostalosti Rusije u vreme revolucije, « prelazni ili pripremni za socijalizam » karakter privrede bivšeg SSSR-a uključuje i mogućnost da socijalistički razvoj nije automatski obezbeđen za sovjetsku privredu… nego može da se izokrene u smislu « tranzicije » (kontrarevolucionarne) ka kapitalističkoj restauraciji.

Beleška br. 14

Za razumevanje tog procesa « izokrenute » tranzicije treba se vratiti na ulogu države. Lenjin je sovjetsku državu posmatrao kao « buržoasku državu bez buržoazije ». Trocki preuzima tu formulu i, u trećoj glavi Izdane revolucije, piše o sovjetskoj državi: « pred kraj druge decenije svog postojanja, ona ne samo što nije ‘odumrla’, nego nije ni počela ‘odumirati’ ; još gore : pretvorila se u aparat prisile kakvog još nije bilo u istoriji ».

Nastanak tog « aparata prisile kakvog još nije bilo u istoriji » neodvojivo je povezan sa konstituisanje jedne posebne socijalne formacije, birokratije, koja, nasuprot onome što je tvrdio Pablo,  nema nikakvog mesta u istorijskom procesu razvoja čovečanstva i proizvodnih snaga. Upravo suprotno : birokratija je u istoriji imala veoma osobenu prelaznu funkciju kao instrument razlaganja društvene svojine, endogena izraslina svetskog imperijalizma u radničkoj državi. Kao socijalni sloj koji se sve više osamostaljivao od svoje materijalne baze (društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju), ali potpuno nesposobna da postane nezavisna snaga (kapitalistička buržoaska klasa u punom smislu tog izraza), birokratija se fragmentizovala, fragmentizujući sa sobom elemente državnog aparata. To su okolnosti u kojima se ona na veoma osoben način integriše u svetski poredak zasnovan na kapitalističkoj eksploataciji : nesposobna da preuzme komande razvoja proizvodnih snaga na nacionalnom nivou, ona je to mogla učiniti samo kao banda plaćenika u službi svetske kapitalističke klase.

U članku « Ni buržoaska ni radnička država », 1937. godine (Odbrana marksizma), Trocki je pitanje postavio na sledeći način : « Marks je pisao da radnička država, u prvom periodu svog postojanja, zadržava buržoaske norme raspodele. Treba dobro i do kraja promisliti tu ideju. Sama radnička država kao država neophodna je upravo stoga što ostaju na snazi buržoaske norme raspodele. Birokratija predstavlja organ te raspodele. To znači da čak i najrevolucionarnija birokratija jeste, do izvesnog stepena, buržoaski organ u radničkoj državi.

Razume se, presudno značenje imaju stepen tog buržoaskog karaktera i generalna tendencija razvitka. Ako se radnička država debirokratizuje i progresivno redukuje svoju ulogu, onda razvitak ide u pravcu socijalizma. Nasuprot tome, ako birokratija postaje sve moćnija, autoritarnija, privilegovanija i konzervativnija, onda to znači da se buržoaske tendencije u radničkoj državi razvijaju na račun socijalističkih ili, drugim rečima,  ta unutrašnja protivrečnost koja do izvesnog stepena postoji u radničkoj državi od prvog dana njene egzistencije ne umanjuje se, kako to zahteva ‘norma’, nego raste. Međutim, sve dok ta protivrečnost nije iz sfere raspodele prešla u sferu proizvodnje i uništila nacionalizovanu svojinu i plansku privredu – država ostaje radnička. »

Da li je ta protivrečnost danas, da se poslužimo Trockijevim rečima, « prešla u sferu proizvodnje » ? Da… ali se onda odmah nameće pitanje : kakve proizvodnje ?

Trocki nastavlja : « Lenjin je govorio još pre 15 godina : ‘Naša država je radnička, ali sa birokratskim deformacijama’. Birokratske deformacije tada su bile direktno nasleđe buržoaskog režima i, u tom smislu, predstavljale su naprosto ostatke. Pod uticajem nepovoljnih istorijskih prilika, birokratski « ostatak » našao je. međutim, nove izvore prehrane i transformisao se u enorman istorijski faktor. Upravo zbog toga mi danas govorimo o degeneraciji radničke države. Ta degeneracija, kao što svedoči aktuelna bahanalija bonapartističkog terora, približava se kritičnoj tački. Ono što su bile samo birokratske deformacije danas se sprema da bez ostatka proždere radničku državu i da na ruševinama nacionalizovane svojine uzdigne jednu novu vladajuću klasu. »

Nema nikakve sumnje da je protivrečnost na koju ukazuje Trocki prodrla u sferu proizvodnje. Birokratska deeneracija uspela je da « proždere radničku državu », ali može li se zaključiti da ju je proždrlo « bez ostatka » ? To pitanje iziskuje diskusiju. I da li se može zaključiti da se na ruševinama nacionalizovane svojine « uzdigla jedna nova vladajuća klasa » ? To pitanje takođe zahteva diskusiju ? Koja nova vladajuća klasa ? I vladajuća čega ? Nesporno, postoji jedna nova ruska buržoazija koju, na raznim nivoima, čine stotine hiljada birokrata koji su prisvojili parče nacionaalizovane svojine i prevratili ga u svoju privatnu svojinu. Neki od njih, na toj osnovi, pokušavaju da se uklope u svetsko tržište.

Međutim, može li se govoriti o jednoj « novoj vladajućoj klasi » koja se oslanja na stabilne klasične kapitalističke proizvodne odnose ? Prošlo je 66 godina otkako je Trocki napisao te redove. U tih 66 godina opstanak režima zasnovanog na privatnoj svojini odvijao se u okolnostima koje smo analizirali – u okolnostima masivnog razaranja proizvodnih snaga i bujanja ogromnog ekonomskog parazitizma. Činjenica je da se danas « opstanak » tog poretka ostvaruje u svetskim razmerama po cenu ekonomije naoružanja, ratova, pljačke, uništavanja, jednih za drugima, svih formi demokratije.

Na taj način, bivši SSSR stupa na svetsko tržište i u eru kapitalizma u epohi kada ovaj ne samo da nije više u stanju da povede čovečanstvo u pravcu jednog progresdivnog razvoja, nego ga vodi u provaliju.  Uzdizanje jedne nove « vladajuće klase » ostvaruje se u okolnostima nedovršenih i nedovršivih, haotičnih procesa bez ikakvog izlaza… osim proleterske revolucije.

Beleška br. 15

Dve godine pre Manifesta komunističke partije, 1845, Marks je pisao : « Razvoj proizvodnih snaga je praktično prva apsolutno neophodna pretpostavka (komunizma) još i zbog toga što bi se bez tog razvoja podruštvila beda, a s bedom bi morala iznova početi borba za neophodna dobra pa bi, dakle, vaskrsla i sva ostala zbrka ».

Ovu teorijsku hipotezu Marks nije mnogo razvija, pošto mu je izgledao teško zamisliv pokušaj da se komunizam razvija na osnovama bede i zaostalosti. Ipak, nije li baš u njoj ključ za razumevanje sveukupnog razvoja u bivšem SSSR-u posle 1917. godine ?

Ove se mora razmotriti problem odnosa između objektivne situacije i subjektivnog faktora.

Na poslednjim stranicama trećeg poglavlja Izdane revolucije, Trocki piše :  « Polazeći isključivo od marksističke teorije o diktaturi proletarijata, Lenjin ni u svom kapitalnom delu (Država i revolucija), ni u programu Partije nije mogao o problemu karaktera države izvesti sve dedukcije što ih nužno nameće zaostalo stanje zemlje i njena izolacija. Objašnjavajući bujanje birokratije upravljačkim neiskustvom masa i teškoćama poteklim od rata, program Partije predviđa isključivo političke mere za svladavanje problema ‘birokratskih deformacija’ : izbornost i opozivost svih opunomoćenika u svako vreme, ukidanje materijalnih povlastica i aktivna kontrola masa. Bude li se išlo takvim putem – mislili su – funkcioner će prestati da bude šef i postat će običan tehnički zastupnik, uz to i privremen, a država će se postepeno i bez mnogo buke povlačiti sa pozornice.

To očigledno podcenjivanje budućih teškoća objašnjava se činjenicom da se program potpuno, bez ikakvih rezervi, temeljio na međunarodnoj persdpektivi. ‘Oktobarska revolucija ostvarila je u Rusiji diktaturu proletarijata… Započela je era univerzalne proleterske komunističke revolucije.’  To su prve rečenice programa. »

Dalje, Trocki dodaje : « Međutim, posleratna revolucionarna kriza nije dovela do pobede socijalizma u Evropi. Buržoaziju je spasla socijaldemokratija. Period za koji su Lenjin i njegovi saborci verovali da da će biti kratak ‘predah’ protegao se na celu istorijsku epohu. Protivrečna društvena struktura SSSR-a i ultrabirokratski karakter sovjetske države neposredne su posledice te jedinstvene, istorijski nepredviđene ‘teškoće’, koja je u isto vreme dovela kapitalističke zemlje do fašizma ili do predfašističke reakcije. »

Za Trockog (sledeći Lenjina)  kriza vođstva proletarijata – naročito izdaja II Internacionale 1914. i posle revolucije 1917 – ima glavnu ulogu u tom procesu koji je doveo do izrođavanja ruske revolucije. To izrođavanje onda, sa svoje strane, stvara novu prepreku (i to kakvu !) pred proletersku revoluciju : mađunarodni aparat staljinizma definitivno je prešao na stranu buržoaskog poretka posle poraza nemačkog proletarijata 1933. godine.

Danas, pred daleko složenijim zadacima borbe za očuvanje i ponovno osvajanje dostignuća međunarodnog proletarijata – uključiv i preživele segmente dostignuća Oktobra 1917 –  iz toga sledi da je politika birokratskih aparata – više ne samo aparata II Internacionale, nego i svih ostataka staljinističkog aparata i, na isti način, ali sa sve značajnijom ulogom, pablističkog aparata (glavnog nosioca socijalnih foruma i svakojakih korporativističkih politika na svetskom nivou) – glavni uzročnik izuzetnog raskoraka između zrelosti objektivnih uslova za proletersku revoluciju i nezrelosti subjektivnog faktora.

U odnosu na nas, iz toga sledi :

─   od trenutka kada je otvorena diskusija o reproklamaciji IV Internacionale (1986) ;

─   od kada je odluka o reproklamaciji formalno donešena od naših internacionalnih instanci 1990. i

materijalizovana na konferenciji o reproklamaciji (1993) ;

─   od tih datuma, sve poteškoće IV Internacionale i njenih rukovodećih instanci koncentrisane su na

nivo koji zahteva odluka o reproklamaciji IV Internacionale.

Oscilacije oko « kraja SSSR-a » povezane su sa činjenicom da je i u rukovodstvu IV internacionale bilo drugova koji su smatrali da je problem pablizma konačno rešen (diskusija na Generalnom veću u proleće 2003), pa je borba protiv reakcionarnog centrizma, kao i protiv birokratskih aparata, prelazila u drugi plan. Na taj način se izrazila naša podložnost pritiscima birokratskih aparata, pritiscima koji stalno deluju u istom smeru : da proleterska revolucija više nije na dnevnom redu. pa onda isto tako ni izgradnja sekcija IV Internacionale. Sadašnja diskusija nije samo diskusija o socijalnoj i/ili političkoj revoluciji u bivšem SSSR-u, nego je i neophodna diskusija za to da se jasno odredi opšta orijentacija IV Internacionale koja se bori za međunarodnu proletersku revoluciju.

Beleška br. 16

U svom članku « SSSR u ratu » (septembar 1939), objavljenom u Odbrani marksizma, Trocki piše :

« Istorijsko opravdanje svake klase uvek je bilo u tome što je njen sistem eksploatacije podizao na jedan viši stepen razvoj proizvodnih snaga. »

« Nema sumnje da je sovjetski režim dao snažan impuls razvoju privrede », dodaje Trocki i precizira : « Međutim, izvor tog impulsa bili su nacionalizacija sredstava za proizvodnju i planska privreda, a nikako ne to što je birokratija uzurpirala upravljanje ekonomijom. »

Nešto dalje, Trocki postavlja pitanje : « A šta ako ne dođe do proleterske revolucije ? », i odgovara na sledeći način : « Raspad kapitalizma dostigao je krajnje granice, kao i raspad stare vladajuće klase. Taj sistem više ne može opstajati. Proizvodne snage moraju biti planski organizovane. A ko će to ostvariti ? Proletarijat ili neka nova klasa « komesara », političara, administratora i tehničara ? Po mišljenju nekih rezonera, istorijsko iskustvo je pokazalo da se na proletarijat ne može računati, da se on pokazao  ‘neposobnim ‘ da spreči prethodni imperijalistički rat, mada su materijalne pretpostavke za proletersku revoluciju postojale već tada. Uspesi fašizma posle rata opet su isto tako bili posledice ‘nesposobnosti’ proletarijata da kapitalističko društvo izvede iz ćorsokaka. Birokratizacija sovjetske države, sa svoje strane, opet je rezultat nesposobnosti proletarijata da sam uredi društvo na demokratski način. Špansku revoluciju zajedno su ugušile fašistička i staljinistička pred očima svetskog proletarijata. Konačno, poslednja karika u tom lancu je novi imperijalistički rat, pripreme za koji su tekle sasvim otvoreno, uz potpunu nemoć svetskog proletarijata. Ako se prihvati ta koncepcija, tj. ako se prizna da proletarijat nije u stanju da ostvari socijalističku revoluciju, onda neodložni zadatak podržavljenja proizvodnih snaga mora ostvariti neko drugi. Ko upravo ?

Neka nova birokratija, koja će zameniti trulu buržoaziju kao nova vladajuća klasa u svetskim razmerama ? Tako pitanje počinju da postavljaju oni « levičari » koji se ne zadovoljavaju sporovima o rečima. »

Taj spor, započet u Izdanoj revoluciji i nastavljen u zborniku Odbrana marksizma, danas je definitivno rešen samim tokom istorije. Birokratija se nije transformisala u « novu vladajuću klasu u svetskim razmerama, spajajući se sa ostacima imperijalističke buržoazije ». Došlo je do raspada birokratskog aparata, do fragmentacije tog aparata i njegovog uklapanja i fuzije sa kapitalističkom klasom koja danas upravlja multinacionalnim kompanijama, ubrzavajući i produbljujući sve procese mafijazacije i parazitizma te kapitalističke klase, ali nesumnjivo bez napredovanja ka nekoj « birokratskoj planivifikaciji » ekonomije, kako su to predviđali zagovornici teorija o « državnom kapitalizmu ».

Dakle, ta hipoteza o uzdizanju nove vladajuće klase komesara, političara itd, definitivno je opovrgnuta činjenicama istorijskog razvitka.

Sa Trockijem (a protiv Pabla i njegovih epigona) mi nismo prestajali da ponavljamo da staljinistička birokratija nema nikakve istorijske misije. Ona je bila i ostala nesrećan slučaj u istoriji i nikako ne može biti korištena kao « dokaz » za to da je radnička klasa nesposobna da u svoje ruke uzme upravljačke poluge svetske ekonomije i usmeri je ka zadovoljavanju potreba čovečanstva. (3)

Beleška br. 17

Analizirajući odnos između kapitalističke klase na međunarodnom planu i staljinističke birokratije, Trocki, 1936.g, piše (poglavlje 8 Izdane revolucije) : « Razvoj sovjetske birokratije zanima svetsku buržoaziju pre svega sa stanovišta promene forme vlasništva. Iako je odlučno raskinuo sa traidicijom jakobinizma, krunisao se i obnovio katoličku religiju, Napoleon I ostaao je i dalje omražen kod polufeudalnih vladara cele Evrope, jer je nastavio braniti novi oblik vlasništva stvoren u revoluciji. Dok god nije ukinut monopol na spoljnju trgovinu i dok god nisu obnovljena prava kapitala, SSSR će, uprkos svim zaslugama svoje vlade, u očima svetske buržoazije ostati nepomirljiv neprijatelj. »

Čim raskine vezu koja ga vezuje sa društvenom svojinom, parazitski birokratski sloj koji je izastao na društvenim odnosima ustanovljenim Oktobarskom revolucijom ne samo da više ne protivreči interessima i potrebama imperijalizma, nego, na neki način, postaje njegov oruđe u ofanzivi protiv tih odnosa svojine, ali samo pod jednim uslovom : da ti odnosi svojine moraju biti uništeni.

Zbog toga se birokratija, kao takva, ne može transformisati u socijalnu klasu nacionalne buržoazije. Ona se može samo fragmentovati i u u svojim fragmentima postajati instrument međunarodnog finansijskog kapitala, a njena jedina istorijska funkcija, i posle raspada SSSR-a, ostaje uništenje svojih sopstvenih društvenih temelja.

Za sve zemlje bivšeg SSSR-a, proces konstituisanja nacije uglavnom je počeo sa proleterskom revolucijom. Danas kada fragmenti birokratije imaju mogućnost pristupa svetskom tržištu samo kao kompradorska mafija, odbrana nacija bivšeg SSSR-a moguća je samo posredstvom učvršćivanja veze između proletarijata tih zemalja i proletarijata kapitalističkih zemalja koji je i sam sučeljen sa istim kretanjem ka varvarstvu, kretanjem koje se rađa iz razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju.

Birokratski SSSR, kao deo nasleđa Oktobarske revolucije – prve karike svetske revolucije – jeste mrtav, ali SSSR kao dostignuće proletarijata ostaje sastavni deo svetske revolucije. Odbrana preostalih segmenata Oktobra 1917. više nije deo politike « odbrane SSSR-a », ali je ostala deo jedne šire celine, kao element međunarodne revolucije i njenog izraza u zemljama bivšeg SSSR-a.

Beleška br. 18

Ne mogavši ni zamisliti konkretne uslove u kojima će se njegova teorijska hipoteza ostvariti posle pola veka, Trocki je pisao : « Pad sovjetskog režima neminovno bi doveo do pada planske privrede i, samim tim, do likvidacije podržavljene svojine (…) kolhozi bi se raspali još lakše. Pad današnje birokratske diktature, bez njene zamene novom socijalističkom vlašću značio bi, tako, povratak na kapitalistički sistem sa katastrofalnim nazatkom u ekonomiji i kulturi. »

Precizirajmo : radi se o povratku na kapitalistički sistem koji je pod direktnom dominacijom mađunarodnog finansijskog kapitala zasnovanog na fenomenima najpogubnijim po proizvodne snage. Takav povratak zanači gigantski skok unazad ne samo za stanovništvo SSSR-a,nego i za sve druge narode sveta,  ubrzavajući regresivni proces raspadanja režima zasnovanog na privatnoj svojini u svetskim razmerama.

Trocki dodaje : « Kao svesna politička snaga, birokratija je izdala revoluciju. Ali, na sreću, pobednička revolucija nije samo program, zastava ili skup političkih ustanova, to je, takođe i pre svega sistem društvenih odnosa. Revoluciju nije dovoljno samo izdati, potrebno ju je srušiti. Birokratija je izdala Oktobarsku revoluciju, ali je još nije srušila. Revolucija ima veliku otpornu snagu koja proizlazi iz novih odnosa svojine, žive snage proletarijata, svesti njegovih najboljih elemenata, iz bezizlaznosti svetskog kapitalizma i neizbežnosti svetsker revolucije. »

Ovaj pasus treba promisliti i razjasniti u svetlu situacije na početku 21. veka.

Nesumnjivo, vođi birokratije su ne samo izdali, nego su i srušili Oktobarsku revoluciju. No, da li su je « srušili u potpunosti « ?  Da li je « velika otporna snaga » u potpunosti uništena ? Trocki podvlači da je snaga revolucije ne samo u novim odnosima svojine – koji su danas srušeni – nego i u « živoj snazi proletarijata », « svesti njegovih najboljih elemenata » o bezizlaznosti svetskog kapitalizma i « neizbežnosti svetske revolucije ». Nije li ispravno tvrditi da je ta snaga i danas u živoj snazi proletarijata u svetskim razmerama, u situaciji svetskog kapitalizma koja je bezizlaznija nego ikada i u kojoj radnici ne mogu da u svakoj zemlji i u međunarodnim razmeramaa ne vode vitalanu borbu za odbranu svojih prava i garantija, svojih organizacija, svoje nezavisnosti, svoje egzistencije kao klase.

Stepen opšte regresije izazvane ukidanjem društvene svojine u SSSR-u utiče na situaciju u celom svetu. No, proletarijat, čak i u najgorim uslovima u Rusiji, zadržava svoju obrambenu sposobnost, kao i proletarijat svake druge zemlje. To je suština svake rasprave o jedinstvu svetske revolucije.

U tome je značaj reproklamacije IV Internacionale.

Beleška br. 19

Na karikaturalan način, ulazak bivšeg SSSR-a u arenu modernog kapitalizma ostvaruje se odmah na bazi jedne « finansijske akumulacije » osobenog žanra, jer se ta akumulacija zasniva na… masovnom razaranju proizvodnih snaga, uključiv i industrijsku bazu zemlje.

U svojoj knjizi Kum Kremlja, Boris Berezovski i pljačka Rusije, američki novinar Paul Klebnikov (iz časopisa Forbes), prenosi svoj razgovor sa gradonačelnikom Moskve, Jurijem Lužkovim :

« Govorimo da je privatizacija bila neophodna da bi se stvorili novi vlasnici i da bi ovi  mogli bolje da upotrebe svoju svojinu i povećaju proizvodnju. Pogledajmo privatizaciju preduzeća. Pretpostavlja se da će novi vlasnik bolje upravljati preduzećem. Međutim, to je moguće samo ako je preduzeće plaćeno po stvarnoj ceni. Daću vam jedan konkretan primer. Ako kupim ZIL, gigant automobilske industrije, za samo 4 miliona dolara, onda nemam nikakve potrebe da i dalje proizvodim automobile. Preduzeće zauzima površinu od 240 hektara i ja mogu višestruko povratiti uloženi novac pretvarajući ga u stovarišta ili nešto slično.

Naš naučni institut (hemijski) prodan je za 200.000 dolara. Prvo, tu je bila čitava gomila veoma vrednih naučnika koji bi zaista mogli da zarađuju po 20.000 dolara godišnje. Drugo, institut je opremljen bazom za eksperimentalnu proizvodnju na kojoj je bilo moguće razvijati nove tehnologije. A to preduzeće je prodato za 200.000 dolara ! Po ceni jednog običnog spektrometra ! Novi vlasnik je odlučio da on nema nikakve potrebe da institut održi aktivnim. Rekao je : otpustiću sve zaposlene i imam na raspolaganju ogromnu zgradu koju ću iskoristiti da zaradim na lakši način. Iznajmiću sav taj prostor i dobijati 500.000 godišnje. Eto šta se zove poslom ! »

Isti novinar nastavlja : « Te manipulacije tržištem i aljkav način na koji su privatizacijski bonovi raspodeljeni stanovništvu učinili su da industrijsko bogatstvo Rusije bude bukvalno rasprodato u bescenje. Evo jedne tabele najvećih preduzeća koja su bila privatizovana preko bonova :

Vrednost ruskih preduzeća u bonovima privatizacije u odnosu na tržišnu vrednost

(u milionima dolara)

Preduzeće , Prod. cena(93-94), Trž. cena(avgust97)

Gazprom (prirodni gas)                 250          40 483

Energetski sistem (elektricitet)      957           17 977

Lukoil (nafta)                            704           15 839

Rostelecom (telekomunikacije)      464              4 172

Yuganskneftegaz (nafta)               80               1656

Surgutneftegaz  (nafta)                 79               6 607

Tih šest industrijskih giganata, dragulja ruske industrije, prodani su u vreme privatizacije posredstvom bonova po ceni dvadest puta manjoj od njihove vrednosti na ruskom berzanskom tržištu. »

Paul Hlebnikov dodaje ovu poučnu ispovest : « Privatizacija u Rusiji prošla je kroz tri etape, poverio mi je Boris Berezkovski 1996. Prva etapa bila je privatizacija profita, druga : privatizacija svojine, a treća : privatizacija dugova.

Drugim rečima, nije bilo neophodno kupiti neko preduzeće da bi se ono kontrolisalo. Ono je moglo sasvim da ostane u rukama države. Bilo je dovoljno preuzeti upravljanje njim i onda kanalisati njegove prihode, što znači « privatizovati profit », ne gubeći vreme i novac koje bi zahtevala privatizacija samog preduzeća. Po Berezkovskom, ta prva etapa « vodila je ka raspadanju preduzeća » i « prvobitnoj akumulaciji kapitala » u rukama posrednika.

Kada jednom nakupe dovoljno kaptala, nastavlja tajkun, ti ljudi počinju da razmišljaju kako da ga upotrebe. Jedni kupuju imovinu u inostranstvu, drugi se provode u Monte Karlu, a treći koriste svoj novac da bi kupili preduzeća u raspadanju (…)

Sredinom 1990-tih godina, posmatrači koji su izbliza pratili ruski poslovni život znali su da je mnogo velikih preduzeća bilo opljačkano od strane njihovih direktora i posrednika. Statistike odliva kapitala (nekih 15 milijardi dolara godišnje, prema procenama) pokazuju da je ogroman deo prihoda ruskih preduzeća izmicao i porezu i akcionarima. Te pljačke ruinirale su veliki broj najboljih industrijskih preduzeća, lišavajući ih neophodnih investicija, dok je begstvo kapitala ruiniralo pokušaje monetrne stabilizacije zemlje. Malo stranaca je tačno shvatilo mehanizam tog fenomena.  Zbog toga je primer Aeroflota od neprocenjivog značaja : on savršeno ilustruje način kako da se opljačka preduzeće koje se ne poseduje.

Kao finansijski centar Aeroflota u inostranstvu, Andava (4) je mogla raspolagati ogromnim deviznim prihodima koje je Aeroflot ostvarivao svake godine. Tako su 1997. prihodi  Aeroflota u inostranstvu dostigli 897 miliona dolara, dok su rashodi bili samo 646 miliona. Šta se desilo sa razlikom ? Prema Ferreru, Andava nije repatrirala ni jedan dolar u Rusiju. U stvarnosti, najveći deo novca otišao je na plaćanje kamata na zelenaške pozajmice koje su aranžirala finansijske firme Berezkovskog. » (5)

Beleška br. 20

« Radnička država ne stvara novo društvo za jedan dan », primetio je Trocki u  Izdanoj revoluciji. Na to se može dodati da ni raspad radničke države takođe ne stvara novo društvo za jedan dan. Naročito u međunarodnoj situaciji u kojoj dekadencija režima zasnovanog na privatnoj svojini ne može staviti na dnevni red konstituisanje neke moderne kapitalističke države. U vreme kada sva njegova politika vodi ka razlaganju postojećih država i, pre svega, ka raspadu nacija, imperijalizmu nije teško da razbije bilo koju državu, pa i radničku. Međutim, pitanje njene obnove je nešto sasvim drugo. Kada se radi o državama kakve su Sijera Leone, Somalija, Irak ili Afganistan, sistemaatsko razbijanje države od strane imperijalizma u raspadanju vodi ka vojnoj okupaciji, tribalističkom razbijanju nacija na plemena, počinjavanje naoružanim bandama, ustanovljavanju « robne razmene » prekapitalističkog tipa, a da se ništa ne « restrukturira » niti « obnavlja ».

A šta je sa državama čije socijalne osnove počivaju na eksproprijaciji kapitala i tim pre sa bivšim SSSR-om, koji se tokom 70 godina konstituisao kao država na osnovama podruštvljene svojine, makar i birokratski uzrpirane od strane nomenklature ? Razbijanje SSSR-a – upravo zbog toga što politika imperijalizma ne vodi ka obnovi države u punom smsilu te reči, a pogotovu ne moderne kapitalističke države koja se oslanja na konstitusanje nacionalnog tržišta – nikako ne znači uzdizanje jedne nacionalne buržoazije koja se bori za to da razvija proizvodne snage pod svojim egidom. Otuda paradoksalna situacija u kojoj, sa raspadom radničke države i dalje postoje, kao protivrečni produkti raspadanja imperijalizma, segmenti podruštvljene ekonomije, nepovezani međusobno i sami po sebi nesposobni da se centralizuju, nesumnjivo osuđeni na polagano raspadanje i uništenje, ali čije opstajanje je paradoksalni i izvrnuti izraz nesposobnosti kapitala da restaurira bilo šta u ovom regionu sveta. Odnos između proletarijata i njegovih tekovina u centru je klasne borbe u toj zemlji.

Beleška br. 21

Prvih dana Drugog svetskog rata, Trocki je pisao :

« Drugi svetski rat je počeo. On je neoboriva potvrda činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma. Samim tim on podvrgava proletarijat novom, možda presudnom, iskustvu ».

Zastanimo na trenutak. Da li je tačno da Drugi svetski rat predstavlja neoborivu potvrdu činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma ?

Po našem mišljenju : jeste, tačno je. U okvirima formalne logike, tome se može prigovoriti da i posle 65 godina od tada društvo nastavlja da živi na osnovama kapitalizma. No, to mu je uspelo samo kroz najteža iskušenja i potrese. Društvo više nije moglo živeti na osnovama kapitalizma… ali, u isto vreme, kriza revolucionarnog voćstva, kriza čovečanstva, nije razrešena i sve dekadnentniji kapitalizam nastavlja da razara same osnove ljudske civilizacije.

Nastavimo. Trocki piše : « Ako ovaj rat izazove, u što mi čvrsto verujemo, proletersku revoluciju, ona će neizbežno dovesti do svrgavanja birokratije u SSSR-u i do preporoda sovjetske demokratije na ekonomskim i kulturnim osnovama beskrajno višim od onih u 1918. godini. U tom slučaju, pitanje o tome da li je staljinska birokratija « klasa » ili je tumor na telu radničkedržave razrešiće se samo od sebe. Biće apsolutno jasno da je u procesu razvitka međunarodne revolucije sovjetska birokratija bila samo epizodičan recidiv.

Nasuprot tome, ako današnji rat izazove ne revoluciju, nego dalje poraze proletarijata, onda preostaje drugi pol alternative : dalje raspadanje monopolističkog kapitalizma, njegovo daljnje srastanje sa državom i razaranje demokratije, tamo gde još postoji, te njena zamena totalitarnim režimom. Nesposobnost proletarijata da uzme upravljanje društvom u svoje ruke u tim uslovima bi moglo stvarno dovesti do nastanka jedne nove eksploatatorske klase iz  bonapartističke i fašističke birokratije. Po svemu sudeći, to bio jedan režim dekadencije koji bi značio suton civilizacije.

Do analognog rezultata bi se došlo u slučaju kada bi proletarijat razvijenih kapitalističkih zemalja osvojio vlast, pa se onda pokazao nesposobnim da je zadrži i prepustio je, kao u SSSR-u, jednoj privilegovanoj birokratiji. Onda bi morali priznati da birokratski recidiv nije imao svoje korene u zaostalosti zemlje i u kapitalističkom okruženju, nego u organskoj nesposobnosti proletarijata da postane vladajuća klasa. Onda bi se retrospektivno moralo utvrditi da, u svojim osnovnim crtama, današnji SSSR jeste preteča jednog novog režima eksploatacije u svetskim razmerama. »

Ponovimo još jednom da ovaj poslednji deo alternative treba odbaciti iz razloga koji su ranije već navedeni. Nasuprot tome : treba se vratiti na prognozu : rat će ili izazvati proletersku revoluciju ili poraz proletarijata.

Da li je ova Trockijeva alternativna prognoza bila osnovana ?

Predmet ovih beleški nije bilans svega što se desilo posle Drugogo svetskog rata. Zadovoljimo se time da podsetimo samo na glavne crte posleratnog razvoja u bivšem SSSR-u, na Istoku i na Zapadu Evrope, sa tačke gledišta odnosa između društvenih klasa. Pobeda SSSR-a je najviši izraz uspona i mobilizacije proletarijata i svih naroda SSSR-a u odbrani socijalnih dostignuća. Razvoj proleterske revolucije, kako na Istoku, tako i na Zapadu Evrope, doveo je do značajnog  povišenja nivoa svih tekovina i institucija koje čine socijalnu i političku težinu radničke klase u svakoj pojedinačnoj zemlji. Na istoku Evrope, mobilizacija masa koje su težile podruštvljavanju sredstava za proizvodnju, ali i nemogućnost za birokratiju (kao što je to Trocki prognozirao u Odbrani marksizma) da u okviru istog političkog i institucionalnog zdanja ostvari koegzistenciju dva protivrečna socijalna poretka, doveli su do eksproprijacije kapitala birokratsko-vojnim metodima (što je uključivalo i birokratsku kontrolu nad mobilizacijom masa) i, sledstveno tome, do proširenja podruštvljenih proizvodnih odnosa na celu Istočnu Evropu i protiv volje same birokratije.

U isto vreme, talas proleterske revolucije, naročito u Francuskoj, iznudio je od imeprijalizma, kao cenu za opstanak dominacije kapitala, značajne socijalne tekovine, poput socijalnog osiguranja, kolektivnih ugovora, ključe uloge sindikata. U drugoj formi, isti proces je tekao na Zapadu Evrope, u zapadnoj Nemačkoj, i na izvestan način je trajao do nedovršenog ujedinjenja Nemačke.

Elementi razvoja ka političkoj revoluciji, sa gledišta odbrane SSSR-a, krajem 1940-tih godina kombinovani su sa brorbom za socijalnu revoluciju, naročito na zapadu Evrope, i sa pobedom kineske revolucije 1949. godine. Sve to dovelo je do značajnog jačanja proletarijata i njegove uloge i to je dalo pečat istoriji poslednjih pedeset godina. S te tačke gledišta, razbijanje bivšeg SSSR-a je težak udarac ne samo sovjetskom, nego i celokupnom svetskom proletarijatu. To je posledica kombinacije spoljašnjeg (pritisak imeprijalizma) i unutrašnjeg (politika birokratije) ili, drugačije rečeno : kombinacija spoljašnjeg (politike aparata koja je sprečavala razvoj svetske revolucije) i unutrašnjeg (razaranja socijalnih osnova).

Uostalo, ta otvorena faza nije dovršena. Ona danas na jednnom drugom nivou postavlja pitanje svetskog jedinstva klasne borbe.

Upravo danas, jedinstvo programa IV Internacionale i izgradnja njenih sekcija moraju se izražavati u toj odbrani svih institucija koje, na međunarodnom nivou i, u različitim formama, u svakoj pojedinačnoj zemlji, konstituišu proletarijat kao klasu za sebe. Upravo u tim institucijama su preostali segmenti socijalnih dostignuća, koji potiču, neposredno ili posredno, iz Oktobarske revolucije.

Beleška br.22

Vraćajući se na tu alternativu, Trocki piše : « Ako bi se druga prognoza pokazala kao tačna… ako bi se svetski proletarijat stvarno pokazao nesposobnim da izvrši misiju koju pred njega postavlja tok razvoja, onda ne bi preostalo ništa drugo nego da se otvoreno prizna da je socijalistički program, zasnovan na unutrašnjim protivrečnostima kapitalističkog društva, čista utopija. »  I, Trocki pita : « Međutim, postoje li danas neoborive, ili bar dovoljno uverljive, objektivne činjenice zbog kojih bi se morali odreći perspektive socijalističke revolucije ? U tome je pitanje. »

To je pitanje na koje danas moramo odgovoriti mi.

U istom članku, Trocki postavlja sledeće pitanje : « Da li će objektivna istorijska nužnost na kraju naći svoj izraz u konstituisanju avangarde radničke klase, tj, istinskog revolucionarnog voćstva koje će izrasti iz ovog rata i najdubljih potresa koje on nosi sa sobom,  revolucionarnog voćstva  sposobnog da vodi proletarijat ka osvajanju vlasti. »

I odgovara : « Četvrta Internacionala odgovorila je na to pitanje potvrdno  ne samo tekstom svog programa, nego i samom činjenicom svog postojanja. »

To nas vraća na pitanje posledica krize 1950-1953 koja je organizaciono razbila IV Internacionalu, kao i na diskusiju, otvorenu 1985-1986, o neophodnosti da se krenemo ka reproklamaciji IV Internacionale, nastavljajući i šireći borbu za njenu obnovu.

Beleška br. 23

Vraćajući se u na drugi način prethodnoj alternativnoj prognostičkoj formuli, Trocki piše : « Drugi svetski imperijalistički rat postaviće nerešeni zadatak u jednoj višoj istorijskoj etapi. On će oznova proveriti ne samo stabilnost postojećih režima , nego i sposobnost proletarijata da ih zameni. (…) Ako, nasuprot svakoj verovatnoći, Oktobarska revolucija ne bi tokom tog rata, ili neposredno posle njega, našla svoj nastavak ni u jednoj od razvijenih zemalja. i ako bi proletarijat svgde i na svim frontovima bio odbačen unazad – onda bi nesumnjivo morali da postavimo pitanje o reviziji celokupne naše koncepcije moderne epohe i njenih pokretačkih snaga. Tada bi bilo reči ne o tome da se odredi koju etiketu treba nalepiti na SSSR ili na staljinističku kliku, nego o prevrednovanju svetskih istorijskih perspektiva za naredne decenije, ako ne i vekove : jesmo li ušli u epohu socijalističke revolucije ili, naprotiv, u epohu dekadentnog društva totalitarne birokratije. »

Precizirajmo ponovo : da li je Oktobarska revolucija našla svoj produžetak u nekoj od razvijenih zemalja u toku rata ili neposredno posle njega ? Odgovor je : i da i ne. Ne – u tom smislu da nije bilo podruštvljavanja proizvodnje i proletarijat nije došao na vlast. Da – u tom smislu što je revolucionarni talas, oslanjajući se na tekovine Oktobarske revolucije, na ranije neviđenom nivou učvrstio socijalnu i političku težinu proletarijata u razvijenim kapitalističkim zemljama, počev od Francuske.

Nasuprot tome, treba postaviti pitanje : da li je proletarijat odbačen unazad svugde i na svim frontovima ? Ne, mada – zbog politike birokratskih aparata koji su se suprotstavili revolucionarnom elanu masa – proleterska revolucija nije pobedila. Međutim radnička dostignuća na Zapadu i eksproprijacija kapitalizma (mada birokratsko vojnim sredstvima) na koju je birokratija bila prinuđena moćnim usponom proletarijata u Kini i na Istoku Evrope pokazuje da su problemi bili rešeni samo u jednoj prelaznoj, privremenoj i protivrečnoj konfiguraciji posle rata. Na izvestan način, alternativa postavljena 1939. g., opet je pred nama danas 2003.g. Sa svim razornim konsekvencama opstanka dekadentnog kapitalizma danas, opstanka po cenu pretnje razaranja nacija, država i, fizički, radničke klase. To razaranje naveliko je počelo sa razaranjem socijalnih osnova uspostavljenih Oktobarskom revolucijom. Ali i sa – takođe protivrečnim – raspadom međunarodnog aparata staljinizma (nesumnjivo nadomeštenim pablizmom), što u svoj ozbiljnosti postavlja pitanje odgovornosti IV internacionale.

Beleška br. 24

Povodom stava o « odbrani SSSR-a », Trocki je 1939. godine precizirao : « Za nas glavno političko merilo nije transformacija svojinskih odnosa u ovom ili onom regionu, pa ma koliko oni po sebi bili značajni, nego su to izmene u svesti i organizovanosti svetskog proletarijata, porast njegove sposobnosti da brani svoja dostignuća i osvaja nova. Sa te presudne tačke gledišta, politika Moskve, uzeta u celini, u potpunosti zadržava svoj reakcionarni karakter i ostaje glavna prepreka na putu ka međunarodnoj revoluciji. »

Mutatis mutandis, možemo postaviti pitanje o situaciji nakon pada Berlinskog zida : svodi li se za nas glavno političko merilo samo na transformaciju svojinskih odnosa, uključiv i  njihovu regresivnu transformaciju, tj. razaranje društvene svojine, ili treba uzeti u obzir i promene u svesti i organizaciji svetskog proletarijata.

Nesumnjivo je da je razaranje društvene svojine umanjilo sposobnost svetskog proletarijata da brani svoje stare tekovine i osvaja nove. Raspad SSSR-a označava početak jedne nikad viđene ofanzive, u ime mondijalizacije, protiv svih organizacija i institucija koje konstituišu radničku klasu kao klasu u svetskim razmerama. Sa te tačke glediša, rušenje društvene svojine, omogućeno politikom birokratije, ima u potpunosti kontrarevolucionaran karakter.

Međutim, zajedno s tim, s tačke gledišta promena u svesti i organizaciji svetskog proletarijata, to je u isti mah oslobođenje svetskog radničkog pokreta od jarma staljinističkog aparata. Sigurno da nije slučajno da je odmah nakon raspada SSSR-a počela ofanziva za uništenje radničkih organizacija, uključiv i sindikate, u kojoj glavnu ulogu imaju pablisti. No, radnička klasa može opstati samo odbranivši sve segmente svojih još nerazorenih ustanova. To se odnosi kako na egzistenciju sindikalnih organizacija ili onoga što je od njih ostalo, tako i na preživele segmente društvene svojine u SSSR-a. Ta dva aspekta se ne mogu razdvajati.

Svaka politika koja smatra da na Istoku više nema segmenata društvene svojine koje treba braniti rezultira nesposobnošću da se razvije politika jedinstvenog klasnog fronta u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u bilo kojoj drugoj zemlji.

Takva politika jedinstvenog klasnog fronta ima za osnovu pomoć radničkoj klasi u odbrani njenih organizacija i ustanova. Ta politika je u centru svih zadataka IV Internacionale. Jer, usred najgorih strahota kapitalističkog raspada, proleterska revolucija je više nego ikada na dnevnom redu. Kucnuo je čas Četvrte Internacionale.

Daniel Gluckstein

Fusnote :

(1)     Ponovno isčitavanje svih tekstova koje smo objavili u La Verite, od 1990. do danas, o SSSR-a i uopšte o Istoku Evrope, jasno pokazuje koeguistenciju protivrečnih orijentacija u ključnom pitanja : društvena svojina, njeni preostali segmenti, njihova odbrana ili ne ? Isto se može konstatovati za niz naših raznih inicijativa tokom tog perioda : dve konferencije u Mađarskoj, jedna u Rusiji, bilteni Antante na ruskom, uzastopni sporazumi sa različitim grupama (Solidarnost, Mjurom, RKP, KAS-KOR…). Uzmimo samo jedan primer : jedna evropska konferencija, održana u Mađarskoj 1989. godine, u svojoj završnoj rezoluciji nije rekla ni reči o društvenoj svojini. Ne postoji li veza između oscilacija u terijskim pitanjima o SSSR-u i tvrdnje, koju su na poslednjem generalnom veću izneli neki drugovi, da pitanje pablizma za njih ne postoji od 1989 ?

(2)     Sa te tačke gledišta, veoma je indikativno to što su Ujedinjeni sekretarijat i britanska SWP praktično u odnosima ujedinjenja. SWP je raskinula sa IV Internacionalom krajem 1940-tih na pitanju « državnog kapitalizma », sa pozicija da u SSSR-u nema šta da se brani. Ujedinjeni sekretarijat tome je suprotstavljao jednu politiku koja je izjednačavala odbranu SSSR-a i odbranu birokratije. Danas, kada se birokratija transformisala u mnoštvo mafijaških organa povezanih sa vladajućim slojem (SAD) dekadentnog režima privatne svojine na sredstva za proizvodnju,  te dve struje se sve više zbližavaju i objedinjuju u saglasnosti o « nenadmašnom karakteru » samog kapitalističkog režima.

(3)      U tom pogledu može se samo preporučiti čitanje – ili ponovno čitanje – dokumenata koje je naša međunarodna tendencija objavila u junu 1953. o radničkoj pobuni protiv staljinizma u Istočnom Berlinu i dokumenata koje su istim povodom objavili pablisti. Uporedno izdanje tih istorijskih dokumenata, u izdanju Cahiers du CERMTRI u Francuskoj, novembra 2003. godine,  najbolje , bez potrebe za ikakvim komentarom, ilustruje apsolutnu suprotstavljenost između trockizma i revizionizma.

(4)      Andava – fiktivno preduzeće koje je Berezovski osnovao u Švajcarskoj.

(5)     Napomenimo da je Berezovski, kao većina novih ruskih kapitalista, obrazovan u periodu staljinističke birokratije. Od škole staljinizma, Berezovski je preuzeo nekoliko formulacija, pokradenih iz marksizma. To je slučaj sa idejom da je ono što se danas dešava u Rusiji zapravo « prvobitna akumulacija kapitala » (tačnije bi bilo reći « primitivna akumulacija »). Međutim, obrazovan u falsifikatorskoj školi, novi bogataš Berezovski ne može da zna da je za Marksa pojam primitivne akumulacije pre svega vezan za jedan proces koncentracije kapitala posredstvom trgovine i, isto tako, za proces razaranja ranijih formi proizvodnje, naročito onih zasnovanih na svojini na zemlju. Ali, za Marksa, ta primitivna akumulacija stvarala je pretpostavke za razvoj kapitalizma i za jedan gigantski korak napred proizvodnih snaga, dakle za korak napred čovečanstva. Nasuprot tome, « prvobitna akumulacija » o kojoj govori mister Berezovski ima samo jednu socijalnu funkciju – akumulaciju nečuvenih bogatstava u privatnim rukama šačice spekulatora, prevaranata i gangstera koji, daleko od toga da ta bogatstva usmere ka razvoju proizvodnih snaga, ih koriste da još više zaoštre pretpostavke za dalje masovno uništavanje proizvodnih snaga, počev od samog proletarijata.

Tajkunsko siroče Cane, Đinđić, Stanišić, Vučelić, Tadić… u “legalnom tajnom biznisu”

29. jula 2010.

(Prilog istoriji organizovanog kriminala na Balkanu)

Stanko Subotić Cane, nekadašnji najbolji i veoma isplativ drug Zorana Đinđića, Jovice Stanišića, Badže Stojičića, Milorada Vučelića, Dušana Mihajovića, Mila Đukanovića, Miroslava Miškovića, Milana Bekoa, Vladimira Popovića Bebe… , već tri godine bije bitku pred švajcarskim i evropskim pravosuđem protiv srpskog političkog, pravnog, medijskog i kriminalnog establišmenta. Subotić je presavio tabak i krenuo da dokazuje da je njegovo poslovanje uvek bilo samo legalno i odobreno od države – kako pod Miloševićem, tako i pod DOS-om. A “legalno” za njega znači upravo ovo poslednje – odobreno od najviših organa vlasti.

Stanko Subotić je, 19. marta 2010, o tome podneo krivičnu prijavu švajcarskom sudu (pošto živi u Švajcarskoj) protiv tridesetak imenovanih i svih ostalih učesnika koje ne imenuje nego očekuje da ih sud otkrije, i priložio uz nju obiman tekst  pod naslovom “Predstavljanje činjenica”, razbijen na 284. tačke i na 11 poglavlja, pedesetak dokumenata kojim potvrđuje iznešene navode i iscrpnu pravnu analizu činjenica koje navodi. Sve to objavio je na tri jezika (francuskom, engleskom i spskom) na svom sajtu www.stanko-subotic.com .

Subotić uopšte ne krije da je tako « legalno », od početka svog biznisa u Jugoslaviji pa do nedavno, uredno plaćao reket državnim i stranačkim velikašima, a naročito onima iz policijskog aparata, i pedantno navodi neke od cifara tih isplata.  On smatra da je to prirodan sastavni deo legalnog poslovanja – dok god mu donosi dovoljno visok profit i omogućava rast njegovog kapitala. Kad reket i pokušaji preuzimanja njegovog kapitala ugroze i njegov profit i njegov kapital, on se kao lav baca u odbranu svojih prava i legalnosti. “Čast za čast,  a sirenje za pare”.

A upravo to se desilo kada je Cane ostao tajkunsko siroče nakon ubistva svog glavnog političkog prijatelja Zorana Đinđića, koji je za njega imao samo lepe reči, a za koje je Cane umeo lepo da zahvali milionskim deviznim sumama donacija i “donacija”.  Urođenički srpski tajkuni i njihova država nisu više hteli da se zadovoljavaju “normalnim” reketom, nego su krenuli da mu otimaju i zamašne delove glavnice njegovog “teško stečenog” domaćinskog kapitala. Cane tako navodi da mu je to zločinačko udruženje države i tajkunske mafije do sada otelo siću vrednu oko pola milijarde eura i da nemaju nameru da stanu na tome pa on mora da pređe u kontranapad. Inače, Cane je optužen i osuđen da je državi Srbiji naneo štetu od ciglih dva miliona eura – jedva dvestapedeseti deo bogatstva koji su njegovi konkurenti oteli njemu pomoću te države.

Subotić je prekršio mafijaški zakon omerte prema svojim današnjim protivnicima, a nekadašnjim partnerima. Jednako kao i oni prema njemu. Nesumnjivo je da i on i oni imaju još dosta toga da kažu i da više prećutkuju nego što govore, ali ipak nije nimalo beznačajno ono što su već rekli i što još govore. Elitna tranziciona mafija tako stalno krši sopstvene zakone u međusobnim obračunima i to je naročito vidljivo u Rusiji. Upravo ta neprekidna preotimanje i nasilne preraspodele privatizovane društvene svojine između političko-mafijaških klanova najjasniji su pokazatelj toga da totalitarna birokratija u svom tranzicionom raspadanju može oformiti samo takve mafijaške klanove, ali nikada i nacionalnu kapitalističku klasu i suverenu kapitalističku državu.

Klasa je u stanju da izgradi državu iznad mafije, mafija to nikada i nigde nije bila u stanju niti će biti – njen najviši domet je mafijaška država oko koje se mafijaški klanovi neprekidno otimaju na “demokratskim nameštenim izborima”. Jer, ko drži poluge državne vlasti, taj drži i poluge stalnih brutalnih preraspodela privatizovanog i neprivatizovanog nacionalnog bogatstva. A najvažnije među tim polugama su upravo poluge policijskog aparata, nespornog gospodara svih tranzicionih mafija. Otuda čistke policijskih aparata kad god vlast preotme drugi političko-mafijaški klan, ali i kontinuitet saradnje svih njegovih šrafova u okviru svakog novog odnosa političko-mafijaških snaga.

Cane Subotić otvoreno priznaje da bi on i dalje poslovao i sarađivao sa svojim progoniteljima – kada bi oni hteli da ga prihvate za partnera, a ne da ga opljačkaju i unište. On nam uzgredno saopštava i kako je Ružici Đinđić, na zahtev i posredovanje Borisa Tadića, u jeku napada na njega, protivpravno u kešu predao 1 300 000 eura preostalih u jednom fondu koji je on prijateljski osnovao i stavio na raspolaganje Zoranu Đinđiću. To je više od četiri hiljade prosečnih mesečnih plata u Srbiji. Taj iznos nijedan srpski radnik ne može zaraditi za ceo svoj radni vek. Takvih pikanterija ima ne malo u njegovim spisima na sajtu, a zaista je dirljiva rečenica o tome kako su Boris Tadić i on, nakon Tadićevog izbora za šefa države, u više navrata evocirali… postojanje tog tajnog bankovnog računa sa parama u inostranstvu. Valjda su  tako metaforično evocirali sentimentalne uspomene na pokojnog zajedničkog prijatelja i demokratsku i reformatorsku ikonu Zorana Đinđića.

On isto tako otvoreno priznaje da je sa Đinđićem počeo da blisko sarađuje posredstvom Đinđićevih ličnih prijatelja Jovice Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije i svih srpskih paravojski u jugoslovenskim ratovima, i Milorada Vučelića, slavnog Miloševićevog komesara za medije, i velikodušno i ovu dvojicu svrstava u redove demokratske i reformističke opozicije Miloševiću.  Jednako kao i CIA koja Stanišića brani pred haškim tribunalom i oslobađa iz pritvora kao svog najvažnijeg agenta na Balkanu od 1992. godine. Pokroviteljstvo ovih visokih državnih činovnika Cane tumači kao najjači dokaz “legalnosti” svih njegovih poslova. Državno organizovanje šverca i crne berze za njega je najlegalnija moguća stvar. Njega ne zanima to što je uslov za razmah takvog državno-privatnog biznisa bio krvavi rat i masovna pljačka stanovnika tih država. On je samo “poslovan čovek koji se samo prilagođava uslovima na tržištu i njegovim političkim okolnostima”.

Cane je gubitnik u lokalnim političko-mafijaškim obračunima. Dobitnici su njegovi konkurenti koji su trenutno na vlasti u Srbiji i koji sada počinju da se kolju i između sebe. Mala bara, a mnogo krokodila. Preostaje mu da spašava što se spasti može i da se obezbedi da ga duga ruka njegovih rivala ne dosegne i u inostranom egzilu. On sigurno o svemu što govori zna mnogo više i ima mnogo više dokaza nego što je rekao i što je spreman da javno kaže. Dosada iznešenim on šalje poruku svojim progoniteljima da ga omerta neće sprečiti da se brani i da im uzvraća udarce. Videćemo hoće li na kraju ipak naći neki modus vivendi sa njima. On zasada i ne traži više.

Subotić među akterima političko-mafijaških trvenja pominje i tri velike transnacionalne korporacije koje su sudelovale u borbi za svoj deo balkanskog duvanskog kolača – British American Tobacco (BAT),  Japan Tobacco International (JTI) i Philip Morris – ali ni rečju ne pominje učešće diplomatije i tajnih službi tih zemalja, osim skoro slučajno na jednom mestu: tamo gde govori kako je dosije o švercu duvana (dobijen od Dušana Mihailovića) predao jednom pripadniku britanske obaveštajne službe i kako se pri tome požalio da ga Dušan Mihailović ucenjuje. Naravno, Subotić ni rečju ne objašnjava zašto je zaštitu protiv Mihailovića potražio upravo od britanske obaveštajne službe. To verovatno nema ama baš-baš nikakve veze s tim da je jedan od podpredsednika Mihailovićeve partije, Ratomir Tanić, prebeg iz Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije u kome je bio desna ruka Vesne Pešić i Nebojše Popova i njihov podpredsednik zadužen za međunarodnu politiku (sic!), bio notorni agent britanske obaveštajne službe i da je to i sam priznao u svom svedočenju pred haškim tribunalom za ratne zločine.

On još 2004. godine dobija sudski spor po tužbi za ucenu i klevetu protiv Vukašina Wolfa Minića, Dinkićevog slavnog partnera u slavnoj potrazi za Miloševićevim parama na Kipru zbog koga je i današnji Tadićev ministar inostranih poslova odleteo sa mesta savetnika u Đinđićevoj vladi kao britanski agent, ali ni rečju ne pominje javno objavljenu činjenicu da je i taj Minic bio sitni agent britanske obaveštajne službe.

Cane dobro pazi da se u svojim balkanskim borbama ne zameri nikome od međunarodnih moćnika i tajnih službi i da ne padne u njihovu nemilost. On dobro zna gde su ključevi balkanske mafiozne tranzicije i ko su njeni stvarni gospodari na svetskom nivou. On je poslovan čovek i neće nipošto da se zameri i tim gospodarima. Može im se samo lojalno i diskretno požaliti na nekog njihovog agenta kada ovaj baš pretera u zahtevima i pritiscima prema njemu i njegovom tranzicionom i ratnom plenu.

I pored svih svojih šupljina i prećutkivanja, Subotićev tekst je pažnje vredna istorijska, politološka i kriminološka građa iz srpske tranzicije. Tim pre što obuhvata fragmente skoro celog perioda srpske tranzicije. Malo ko tako jasno kao on pokazuje ulogu “slobodne” štampe u političko-mafijaškim trvenjima. Štampa tu ne informiše i ne istražuje nego priprema pravne i van-pravne političke, finansijske i fizičke likvidacije konkurenata. Pošto je istureno javno krilo tih političko-mafijaških klanova, to tu i tamo padne glava i nekog od njenih perjanica. Nijedan novinar u Srbiji još nije ubijen iz razloga zbog kojih je u Rusiji ubijen Pavel Hlebnikov, autor hrabre istraživačke knjige o ruskoj privatizaciji kao o najvećoj pljački u ljudskoj istoriji. Nema svetskog jezika na koji ta knjiga nije prevedena i izdata, ali na ubogom Balkanu ona nema svog izdavača. Srpske “nezavisne novinare” je Arkan “privodio pameti” uglavnom sa nekoliko šamara ili “prijateljskim ubeđivanjem” kao Manju Vukotića onomad.

Elem, na kraju, prenosim u prilogu ceo tekst “Predstavljanje činjenica” sa sajta Stanka Subotića.

Pavluško Imširović

I    PREDSTAVLJANJE  ČlNJENICA

A.  Profesionalna biografija

  1. Radi boljeg shvatanja konteksta u kome su se desila navedena krivična dela,   neophodno je upoznati se sa haosom koji j. nastupio po raspadu bivše Jugoslavije i složiti kockice koje su navele članove zločinačkog udruzenja da me stave na nišan.
  2. Radi ostvarivanja svog nauma ti ljudi su bili u potrazi za nekim ko je bio uspešan, poslovno i finansijski moćan, aktivan kako u regionu bivše Jugoslavije tako i u inostranstvu i ko se protivio režimu Slobodana Miloševića tako što je podržavao demokratske promene u Srbiji i Crnoj Gori.
  3. Verujem da sam izabran za meru pošto sam ispunjavao sve navedene kriterijume.
  4. Rodjen sam u Ubu 9 septcmbra 1959. godine u radničkoj porodici, odrastao sam u Srbiji gde sam se obrazovao i završio srednju ekonomsku skolu.
  5. Po završetku školovanja, otišao sam u Pariz. 1979. godine, gde sam se zaposlio u jednom ateljeu za visoku modu u kraju grad zvanom Sentije, gde je radilo 150 radnika.
  6. Zahvaljujući tako stečenom iskustvu. osamostalio sam se i otvorio sopstveni atelje za konfekciju gde sam proizvodio jednu marku za oblačenje koja se prodavala na Azurnoj obali i na baskijskoj obali.
  7. 1990. godine sam se vratio u Jugoslaviju te sam osnovao preduzeće «MIA» i otvorio dve fabrike za proizvodnju konfekcije.
  8. Paralelno sa tom aktivnošću, takodje sam investirao u uvoz gradjevinskog materijala i poljoprivrednih proizvoda. Sve te aktivnosti su bile proveravane i kontrolisane od strane Narodne Banke Jugoslavije, u skladu sa zakonima i normativima koj su tada bili na snazi.
  9. 1991. godine. rat je počeo u bivšoj Jugoslaviji a Ujedinjene Nacije su nametnule Srbiji embargo. Inflacija je tada prešla 1000° na dan, što je uvelo potpunu pometnju u funkcionisanje društva. Zbog značajne devalvacije srpske valute, bilo je nemoguće vršiti medjunarodnc tranzakcije u devizama što je dovelo do primene barter aranžmana koji je vrlo brzo zamenio plaćanje u novcu.
  10. Kriza je i mene zahvatila svom silom i, obzirom na veliki broj radnika čija je ekonomska egzistencija bila ugrožena, Ministarstvo finansija Jugoslavije je dozvolilo preduzeću «MIA», sa sedištem u Ubu, u Srbiji, da vrši naplatu za izvezenu robi kroz cigarete koje su bile isporučivane od strane jednog makedonskog preduzeća. Potom sam dobio dozvolu da otvorim radnji koja se nalazila u bezcarinskoj zoni, u kojoj su se prodavale cigarete koje su tako dobijane (dokaz 19), kao i magacin za uvezenu robu koja nije potpadala pod carinski režim (dokaz materijal 20).
  11. Na taj način sam započeo da trgujem cigaretama čime sam se bavio desetak godina.
  12. Tokom tog perioda, rat je besneo Balkanom, posebno raspirivan od strane Slobodana Miloševtća čiji je režim stekao ozloglašenu reputaciju zbog nebrojenih počinjenih ratnih zločina.
  13. Svaki način je bio dobar za finansiranje rata, a jedan od tih načina je bilo ucenjivanje dobrostojećih ljudi.
  14. Pošto sam bio uticajan poslovni čovek, sa uspešnom reputacijom, bio sam kontaktiran od strane predstavnika režima.
  15. Tokom jednog fudbalskog meča na stadionu FK Partizan 1994. godine, bio sam predstavljen Radovanu Stojičiću, koje je bio načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik Ministra unutrašnjih poslova Srbije kao i Jovici Stanisiću koji je bio načelnik Službe državne bezbednosti.
  16. U to vreme, ta vrsta upoznavanja, slučajna samo na prvi pogled, su u stvari bila česta pojava i bila su organizovana od strane načelnika policije i državne bezbednosti.
  17. Iste godine sam se upoznao i sa Miloradom Vučelićem na granici Srbije i Bugarske. Potonji je u to vreme bio generalni direktor srpske radio-televizije i šef poslaničke grupe partije SPS Slobodana Miloševića. Gospoda Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su u to vreme bili medju najmoćnijim ljudima u Srbiji.
  18. Početkom 1995. godine, na jednoj zabavi kod Milorada Vučelića, na kojoj su takodje bili prisutni Jovica Stanišić i Radovan Stojčić, upoznao sam Zorana Djindjića, lidera Demokratske Stranke i jednog od glavnih opozicionara Slobodanu Miloševiću.
  19. Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su znali da sam ja, posle godina rada provedenili u Evropi, bio pristalica demokratskih struktura te da sam podržavao napore srpske opozicije protiv autokratične vlasti Slobodana Miloševića. Oni sami su takodje bili nezadovoljni tadašnjom politikom Slobodana Miloševića pošto su shvatili da takva politika nema budućnost i smatrali su da Zoran Djindjić može da bude zamajac demokratskih promena u Srbiji.
  20. Povrh svega, Milorad Vućelić je tada bio smenjen sa svih svojih funkcija zbog čega je želeo da se osveti Slobodanu Miloševiću.
  21. Iz tih razloga, Milorad Vučelić je tražio od mene da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću kao i njegovu političku partiju, govoreći mi da ću tako da doprinesem demokratskim promenama koje su bile željno iščekivane.
  22. Ta inicijativa Milorada Vućelića je bila odobrena od strane Jovice Stanišića i Radovana Stojičića koji su tada i dalje bili vrlo moćni.
  23. Pored pomoći Demokratskoj Stranci, od mene je takodje bilo traženo da pomognem Miloradu Vučeliću.
  24. Zauzvrat, bilo mi je ponudjeno da otvorim radnju i magacin u bescarinskoj zoni u Srbiji, na graničnom prelazu «Djeneral Janković», poput onih koje sam već imao u Baru u Crnoj Gori (dokazi 21 i 22).
  25. Prihvatio sam tu ponudu i otvorio radnju na srpsko-makedonskoj granici pošto sam smatrao da ta inicijativa ima ekonomskog smisla i da će mi to takodje omogućiti da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću i Miloradu Vučeliću.
  26. Medjutim, ubrzo po otvaranju te radnje, shvatio sam da apsolutno neću biti slobodan da vodim posao kako sam ja želeo i da sam postao predmet iznuda i ucena zbog toga što sam bio primoravan da vodim posao na osnovu primljenih instrukcija.
  27. Tako sam imao obavezu da radim isključivo sa Komercijalnom Bankom a direktor iste –  Ljuba Mihajlović – mi je izdavao dozvole za trgovinu cigaretama.
  28. Način rada je bio sledeći: svakog meseca, Savezna uprava carina mi je izdavala dozvolu da uvezem odredjenu količinu robe a banka mi je na osnovu toga izdavala dozvolu za iznošenje deviza iz zemlje u gotovini. Novac je bio iznošen u gotovini i bio je uplaćivan na račune mojih kompanija u inostranstvu nakon čega bi bio korišćen za plaćanje robe dobavljaćima. Za te usluge, Komercijalna Banka je uzimala proviziju od DEM 25,000 po kontejneru uvezene robe, koju sumu sam dostavljao u gotovini Ljubi Mihajloviću.
  29. Kao po dogovoru, takodje sam finansijski pomagao Miloradu Vučeliću, a 1996. godine, po izbijanju velikog protesta zbog izborne kradje, predao sam mu sumu od DEM 2.000.000. Ta tranzakcija je obavljena u prostorijama producentske kuće za filmove i izdavaštvo „Komuna“, gde je Milorad Vučelić bio zaposlen, u prisustvu Makse Ćatovića koji je bio direktor preduzeća. Novac je bio namenjen Demokratskoj Stranci (DS).
  30. Malo posle toga, ponovo sam bio kontaktiran od strane Radovana Stojićića. Milorada Vučelića i Jovice Stanišića koji su od mene tražili da državi dodelim kredit od DEM 20.000,000. Pošto nisam bio u mogućnosti da dodelim takvu pomoć, odbio sam sugerisući im da se obrate Vanji Bokanu, koji je bio moj najveći dobavljač cigareta.
  31. Potonji je prihvatio da dodeli spomenuti kredit.
  32. To prvo odbijanje sa moje strane je oznaćilo preokret što se tiče moje situacije. Iako su Milorad Vućeiić. Jovica Stanišić i Radovan Stojićić nastavili da održavaju korektne odnose sa mnom, zaključio sam da su oni postali distancirani i da se poslovna klima menjala malo po malo.
  33. U proleće 1997. godine Radovan Stojičić je ubijen u jednom beogradskom restoranu.
  34. Iste godine, tokom mog boravka na jednom brodu sa Miloradom Vučelićem, moji stan i radnja koja se nalazila u bescarinskoj zoni kao i moje kancelarije u Beogradu, Ubu i Murgasu su bile pretrešene. Iako je pretres sproveden od strane policije, njegovo izvršenje je obavljeno u potpunoj suprotnosti sa pravilima procedure, pošto pretres nije bio odobren ni od strane sudije ni suda dok tužioc nije čak ni bio informisan o pretresu.
  35. Policija je odnela brojna dokumenta bez dostavijanja bilo kakvog spiska oduzetog materijala osim indikacije da je bilo oduzeto više stotina stranica dokumenata. Policija takodje nije saopstila razlog za intervenciju, naznačujuči jedino da joj je naloženo da skupi dokaze s tim što policija nije navela da se vodi ijedan postupak protiv mene.
  36. Ni Milorad Vučelić ni Jovica Stanišić nisu bili u stanju da mi ukažu ko je naredio pretrese iako su mi stavili do znanja da žena Siobodana Milosevića, Mira Marković, želi da me izbaci iz posla sa cigaretama da bi omogućila svom sinu Marku da se time bavi i da ima apsolutan monopol nad tom aktivnošću.
  37. Nakon tog nezakonitog čina, moj advokat Radoslav Tadic je podneo tužbu što je uzrokovalo da režim Slobodana Miloševića pokrene dve krivične istrage protiv mene u pokušaju da opravda preduzete mere. Obe istrage su medjutim bile odbačene od strane tužioca.
  38. Paralelno sa tim istragama, režinm Slobodana Miloševiča je počeo da širi lažne glasine o ubistvu Radovana Stojičića, navodeći da je njegovo ubistvo vezano za šverc cigareta i da ja stojim iza ubistva.
  39. Tada sam počeo ozbiljno da se pribojavam za bezbednost moje porodice tako da sani tokom 1997. godine odlučio da napustim Srbiju i da se nastanim u Parizu a potom u Ženevi, gde i danas živim.
  40. Na osnovu iznetog, jasno se vidi da sam žrtva kampanje ucena i nipodaštavanja. koja je počela jos 1990. godine u vreme režima Slobodana Miloševića i koja od tada nije prestajala.
  41. Ta kampanja se zasniva na lažima kojima je dat privid istine tako što su te laži širene od strane bivsih rukovodioca policije i tužilastva.
  42. Nijedna od tih laži nikada nije dokazana. i to sa razlogom, zato što je moje i poslovanje mojih preduzeća uvek bilo vršeno na regularan način i u skladu sa zakonom.
  43. Cilj mojih protivnika je u isto vreme bio političke i ekonomske prirode: sa jedne strane oni su želeli da me unište zbog moje podrške demokratskoj opoziciji dok su sa druge strane želeli da preuzmu moje poslove zato što su ti poslovi bili profitabilni kao i zato što su bili ljubomornii na moj poslovni uspeh.

B.   Politička situacija u bivšoj Jugoslaviji

  1. 27. maja 1999. godine, Slobodan Milošević je optužen od strane Medjunarodnog     krivičnog suda za bivsu Jugostaviju (u daljem tekstu «MKSJ»). Ta optužnica je dovela do progresivnog pada Miloševićevog režima. koji je pao nakon izbora 24. septembra 2000. godine i masovnog izliva narodnog nezadovoljstva koje je usledilo.
  2. Po porazu na izborima, Socijalistička partija Slobodana Miloševića( SPS) je mesto prepustila konzervativnoj straci (DSS) koju je predvodio Vojistav Kostunica, koji je stavljen na čelo srpske države.
  3. 25. januara 2001. godine, stranka Vojislava Koštmiice, koji je postao Predsednik, je izgubila izbore na kojima je pobedila demokratska koalicija (DS) pod vodjstvom Zorana Djindjića. Potonji je zatim bio izabran za Predsednika Vlade i formirao je svoju Vladu.
  4. Vlada koja je bila formirana nakon Slobodana Miloševića je bila koaliciona i bila je sačinjena od velikog broja političkih partija, medju kojima se nalazio veliki broj bivših pristalica Slobodana Mitoševića, koji su formirali svoju sopstvenu stranku u trenutku kad su osetili da se približava kraj režimu i koji su na taj način našli sebi mesto u novoj Vladi.
  5. Zbog toga, uprkos pobedi Demokratske stranke, korupcija je nastavila da nagriza Vladu jer su isti korumpirani funkcioneri koji su bili prisutni i za vreme Miloševićeve ere uspeli da isposluju značajne pozicije u novoj upravi.
  6. Upravo su te osobe su uspele da prouzrokuju podelu u koaliciji na vlasti i izmedju dve politički najjače osobe, Zorana Dindjića i Vojislava Koštunice.
  7. Od samog poćetka svog mandata. Zoran Djindjić je jasno ispoljio želju da se distancira od prelhodnog režima, Iz tog razloga je izdejstvovao hapsenje bivšeg šefa obaveštajne službe Slobodana Milosevića kao i hapšenje više bivših ministara kao i hapšenje samog Slobodana Miloševića. 1. aprila 2001. godine.
  8. Po isporučenju Slobodana Miloševića Medjunarodnom krivičnom sudu u Hagu koji ga je tražio zbog optužbi o ratnim zločinima, članovi starog režima koji su bili deo nove Vlade su shvatili da im je kucnuo sudnji čas i da moraju da reaguju ako ne žele da se nadju na sledećoj listi uhapšenih.
  9. Podišku za to su dobili u samom Kabinetu Vojislava Koštunice. Naime, potonji se vrlo brzo distancirao od opozicionog pokreta koji ga je doveo na vlast i počeo je da primenjuje politiku kontinuiranosti u odnosu sa prethodni režim. Zarad privlačenja glasova bivših pristalica Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica je negirao ratne zločine, odbio da prizna haški tribunal i odustao od progona vinovnika krivičnih dela počinjenih tokom devedesetih godina.
  10. Vojislav Koštunica je u tome uživao veliku podršku oko sebe jer je njegov Kabinet bio sačinjen od ljudi koji su bili bivše pristalice Miloševićevog režima.
  11. Zbog te političke orijentacije, vladajuća koalicija se raspala, što je imalo za posledicu političko razmimoilaženje izmedju Vojislava Koštunice i Zorana Djindjića.
  12. Početkom 2001. godine, to je imalo za posledicu da, iako formalno Predsednik i deo vlasti, Vojislav Koštunica radi protiv vlasti s tim što njegova prevashodna meta biva Zoran Djindjtć i članovi njegove stranke.
  13. Ubrzo potom, jedan drugi nesporazum se pojavio izmedju Zorana Djindjića i Vojistava Koštunice u vezi specijalne jedinice srpske policije poznatijom pod imenom „Crvene beretke“. Tokom leta 2001. godine, „Crvene beretke“ su pokrenule pobunu u okviru policijskih snaga, odbijajući da se povinuju naredjenju Predsednika Vlade Zorana Djindjića da uhapse ratne zločince koji su bili traženi od strane MKSJ. Tokom više od nedelju dana, ta jedinica specijalnih snaga je paralizovala Srbiju tako što je blokirala glavne putne pravce. Ispoljeno neprijateljstvo od strane „Crvenih beretki“ ka Zoranu Djindjiću je naišlo na podršku Predsednika Vojistava Koštunice koji je doneo odluku da komandovanje tom jedimcom prenese na Ministra unufrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, koji je bio manje sklon da refomiše zemlju od Predsednika Vlade.
  14. Vojislav Koštunica je potom konstantno tražio kako da naruši reputaciju Predsedniku Vlade, sa jasnom željom da ukloni Zorana Djindjića iz Vlade. S tim ciljem je počeo da ga optužuje za svakakve prestupe, stavljajući do znanja da je Vlada navodno bila bliska kriminalnom miljeu.
  15. Narod medjutim nije bio naivan i, nakon decenije ratova i bede, želeo je promene. Iz tog razloge, narod nije bio spreman da proguta budalaštine koje je im je servirala stranka Vojislava Koštunice.
  16. Okruženje Vojtslava Koštunice se potom okrenulo drugim načinima akcije i obratilo se agentima infiltriranim medju novinare.
  17. Radi boljeg razumevanja mehanizama koji su primenjeni u proleće 2001. godine, treba podsetiti da su za vreme ere Miloševića tri proizvoda bili glavni u ekonomiji: gorivo, alkohol i cigarete. Ljudi koji su zaradili milione zahvaljujući tim delatnostima logično nisu želeli da izgube svoje prerogative i protivili su se svim preduzetim merama od strane Vlade Srbije sa ciljem da se suzbije šverc tih proizvoda.
  18. Situacija je bila identična u svim zemljama bivše JugosLavije koje su spoznale demokratske promene.s
  19. Medju velikim gubitnicima političkih promena nalazila se hrvatska kompanija Tvornica Duhana Rovin; (u daljem tekstu «TDR») koja je imala privilegovanu poziciju u Srbiji tokom Miloševićeve ere. Pošto je bila aktivna u proizvodnji duvana, ta kompanija je posedovala dozvolu za distribuciju marke Filip Moris. Kompanija je poslovala sa sinom Slobodana Miloševića i bila je glavni nabavljač duvana za crno tržište koje se tada bilo razvilo.
  20. Strahujući od posledica promene režima, rukovodioci te kompanije su potrošili ogromne svote novca da kupe novinare i da, uz pomoć agenata-novinara koji su pripadali vojnoj kontra-obaveštajnoj siužbi (KOS), pokrenu veliku medijsku kampanju koja je poznatija pod imenom „duvanske afera“.
  21. Ivo Pukanić, koji jc tada bio vlasnik i glavni urednik hrvatskog nedeljnika «Nacional» a takodje i lični prijatelj vlasnika TDR-a Anta Vlahovića, je 7. aprila 2001. godine objavio naručeni članak u kome me je optužio za sve zločine počinjene ua Balkanu tokom devedesetih godina kao i za šverc duvanom u to vreme.
  22. Članak je u stvari bio osveta trgovaca cigaretama koji su bili gubitnici a takodje je poslužio za alibi pravim švercerima koji su se plašili otvaranja sudskih postupaka od strane Evropske Unije. Ta publikacija je izašla u isto vreme kad se desilo hapšenje Slobodana Miloševića 1.aprila 2001.godine, koje je bilo obavljeno po naredbi Predsednika Vlade Zorana Djindjića, tako da nema sumnje da je cilj te kampanje takodje bio da naudi reputaciji Predsednika Vlade Zorana Djindjića, kome sam ja bio glavna podrška.
  23. Pošto sam ja održavao prijateljske odnose kako sa Zoranom Djindjičem tako i sa Milom Djukanovićem, Predsednikom Vlade Crne Gore i političkim protivnikom Vojislava Koštunice, ja sam bio idealna meta tog medijsko-političkog rata započetom od strane Vojislava Koštunice i njegovog okruženja.
  24. U tom političkom kontekstu je započela ta strašna i moćna kampanja koje sam žrtva i danas.
  25. Medjutim, pošto ta virulentna kampanja nije bila dovoljna da ukloni Zorana Djindjića sa vlasti, njegovi protivnici su odlučili da ga ubiju, što je bilo uradjeno 13. marta 2003. godine.
  26. Smrt Zorana Djindjića je omogućila stranci DSS, čiji je lider bio Vojislav Kostunica, da povse vrati na vlast posle izbora 3. marta 2004. godine. Vojislav Koštunica je tada bio izabran za Predsednika Vlade Srbije dok je njegov stranački kolega Dragan Jočić došao na mesto Ministra unutrašnjih poslova.

C.    Stvaranje zločinačkog udruženja

  1. Pod uticajem Vojislava Koštunice srvorena je neformalna i nezvanična grupa koja se nazivala „EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika“.
  2. Tu grupu su sačinjavali članovi Kabineta Vojislava Koštunice. to jest: Ljiljana Nedeljković, Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aleksandar Tijanić, Boris Begovič i Aco Tomić. Član te grupe je takodje bio i Nebojša Medojević, koji je saradjivao sa mnogobrojnim medijima u rukama mafije uključujuči i magazin „Identitet“ koji je bio pod kontrolom Zemunskog klana.
  3. Na taj način je oformljeno zločinačko udruženje čija sam ubrzo postao jedna od glavnih žrtava.
  4. Naime, zahvaljujući saradnji Ive Pukanića. vlasnika magazina „Nacional“ iz Zagreba, iz Hrvatske, to udruženje je naručilo i omogućilo publikaciju serije članaka koji su me inkriminisali i opisivali kao mafijaškog kuma na čelu šverca cigaretama i odgovornog za brojna ubistva počinjena u Srbiji i regionu tokom predhodnih godina.
  5. To zločinačko udruženje se nije zadovoljilo plaćanjem članaka punih laži: ono je takodje prosledilo ambasadi Italije u Beogradu seriju članaka u kojima sam opisivan kao švercer, mafijaški bos pa čak i ubica biznismena Vanje Bokana.
  6. Ono što je bilo posebno ozbiljno je to što je toj pošiljci italijanskoj ambasadi bio dat privid zvaničnog dokumenta. Naime, «EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika» je bila ta koja se obratila ambasadi Italije sa propratnim pismom na engleskom jeziku odštampanim na zaglavlju Savezne Republike Jugoslavije (dokaz 23). Taj dokument je medjutim bio nepotpisan, bez zvaničnog pečata i referentnog broja. Pismo jo bilo poslato sa faksa iz Kabineta Predsednika Savezne Republike Jugoslavije sa indikacijom sledećih brojeva: +381 11 311 11 70, lokal 2863,  +381 11 311 10 27 i  +381 11 301 XX 92.
  7. Korisnik tih brojeva je bio Aleksandar Nikitović.
  8. Misleći da se radi o zvaničnim dokumentima Savezne Republike Jugoslavije koja su bila odobrena od strane najviših državnih instanci, ambasada Italiie je prosledila dokumenta italijanskim pravosudnim organima kao i Evropskoj kancelariji za borbu protiv prevara Evropske Komisije (OLAF) (dokazi 24 i 25).
  9. Potonji su prosledili dokumenta istražnim organima Švajcarske. Francuske i Lihtenštajna. to jest zemljama gde imam profesionalne aktivnosti.
  10. Na bazi tih dokumenata, otvoreno je više istraga radi provere legalnosti mog poslovanja.
  11. Posle detaljne istrage, Švajcarska, Francuska i Lihtenštajn su došli do zaključka da su moji poslovi potpuno legalni, nakon čega su zaključili istrage koje su vodjene protiv mene.
  12. Jedino je italijanska procedura još uvek otvorena.
  13. 10. novembra 2008. godiue. podneo sam krivičnu tužbu za zloupotrebu službenog položaja državnom tužiocu u Beogradu.
  14. Od tada, medjutim, nisam imao nikakvih novosti u vezi moje tužbe i. uprkos zahtevu mog advokata od 14. maja 2009. godine da dobije podatke o statusu moje tužbe i o preduzetim istražnim radnjama, moj advokat nije dobio nikakav odgovor.
  15. Na osnovu spomenutog proizilazi da državno tužilastvo nije ništa preduzelo već više od godinu dana i da do sada nije niti pokrenulo istragu niti preduzelo ikakvu istražnu radnju a nije ni odbacilo tužbu što bi mi omogućilo da koristim pravni lek predvidjen zakonom.

D.1      Ucena od strane Ratka Kneževića

  1. Odredjene osobe su u više navrata pribegavale iznudi i uceni nada mnom i pribegavale merama koje su za cilj imale da mi iznude novac.
  2. Februara 2001. godine, novinar Ratko Knežević mi se obratio sa zahtevom da mu isplatim DEM 1,600,000 za koje je tvrdio da mu dugujem po osnovu posla zaključenom u Crnoj Gori.
  3. Tom prilikom mi je zapretio da će, ukoliko mu ja ne budem isplatio traženi novac, širiti lažne informacije o meni u medijima a takodje je dodao da će takve informacije dostaviti i mojim poslovnim partnerima kao i inostraniim bankama sa kojima sam bio u kontaktu.
  4. Odbio sam tu ucenu i nisam isplatio sumu koju je zahtevao Ratko Knežević. Nakon toga, potpomognut od strane Ive Pukanića, Ratko Knežević je počeo da objavljuje lažne informacije o meni.
  5. Na osnovu tih činjenica sam tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu tužbu protiv Ratka Kneževića zbog ucene.
  6. Tužioc je otvorio istragu koja je bila zavedena pod brojem K1635-03 (dokaz 26).
  7. Bio sam saslušan u svojstvu oštećenog nakon čega je istražni sudija pozvao na saslušanje Ljubišu Buhu Čumeta i Blagotu Sekulića u svojstvu svedoka.
  8. Kako je Ratko Knežević odbijao notifikaciju sudskih poziva i pošto se skrivao, istražni sudija je raspisao poternicu protiv njega i naložio njegovo hapšenje (dokaz 27).
  9. Medjutim, Ratko Knežević je izbegao hapšenje tako što je prebegao u Hrvatsku dok su hrvatske vlasti odbile da ga izruče srpskim vlastima.
  10. Posle vise godina, verovatno po nalogu zločinaćkog udruženja ciji je bio član, Ratko Knežević je bio saslušan u Hrvatskoj s tim da ni moj advokat ni ja nismo o tome bili obavešteni.
  11. To saslušanje se odvijalo u potpunoj nelegalnosti i, kao što se dalo ocekivati, moja tužba je nakon toga bila odbačena.
  12. S tim u vezi, važno je spomenuti da je ključni svedok ucene trebao da bude Blagota Sekulić no potonji biva ubijen pod nejasnim okolnostuma, nekoliko dana posle otvaranja istrage protiv Ratka Kneževiča. To ubistvo je do sada ostalo nerazjašnjeno

D.2       Ucena od strane Vuka Minića

  1. U tom istom periodu Vuk Volf Minić (u daljem tekstu „Vuk Minić“) se pridružio zločinackom udruženju. Ta osoba, koja se predstavljala kao Volf Minić, je radila za Japan Tobako Internešnl (Japan Tobacco Internationa) (JTI) i bila je angažovana od strane Forenzik Investigejtiv Asosiejts Plc (Forensic Investigative Associates Plc) (u daljem tekstu „FIA“) da istražuje o švercu cigareta.
  2. Paralelno sa tom aktivnošcu, Vuk Minić biva regrutovan od strane Vojislava Koštunice i Mladjana Dinkića, iz Narodne Banke Jugoslavije, da istražuje navodno iznošenje kapitala za vreme Miloševićeve ere.
  3. Pravi cilj njegovog angažovanja je medjutim bio da me ucenjuje u vezi arbitražne procedure koju sam inicirao u Ženevi protiv JTI i koja je bila vredna više desetina miliona evra.

100. Posredstvom Vuka Miniča i FIA-e, Mladjan Dinkić je ostvario kontakte sa JTI koji su nekoliko godina posle toga, po imenovanju za Ministra finansija, doveli da je JTI uspeo da kupi fabriku duvana u Senti zahvaljujući Dinkićevoj podršci.

101. Krajem 2002. godine, Vuk Minić me je ucenio i pokušao da iznudi od mene DEM 2,000,000. Naime, mom advokatu, Vladi Pavićeviću, Vuk Minič je naznačio da moram da platim tu sumu ako zelim da stanu napadi na mene u kojima su iznosene optužbe na moj racun da sam največi švercer cigareta u Srbiji. U suprotnom slučaju, ukolika odbijem da platim, napadi bi bili nastavljeni svom žestinom.

102.  Odbio sam da se povinujem toj uceni nakon čega sam podneo krivičnu tužbu protiv Vuka Minića. Po otvaranju krivične procedure, Vuk Minić je priznao pokušaj ucene i potvrdio je da je postojao dogovor sa novinama da se vodi kampanja protiv mene radi moje diskreditacije (dokaz 28). Presudom donetom od strane Opštinskog suda u Beogradu 21. novembra 2005. godine, Vuk Minić je proglašen krivim za pokušaj ucene i osudjen je na kaznu od 40,000 dinara (dokaz 29).

D.3         Prepreka mandatu BAT

103. Početkom 2001. godine, sklopio sam ugovor sa kompanijom Britiš Ameriken Tobako (British Auierican Tobacco) (BAT) koja mi je poverila mandat da pregovaram sa Vladom Srbije o otvaranju fabrike BAT-a u Srbiji

104. Taj projekat je imao dobre izglede da uspe zato što se radilo o vrlo profitabilnom poslu kako za Republiku Srbiju tako i za BAT. Taj projekat je imao ličnu podršku Predsednika Vlade Zorana Djindjića kome je bilo apsolutno stalo da BAT investira u Srbiju s obzirom na ekonomski značaj koji bi to imato za Srbiju.

105. U tom trenutku, Vojislav Koštunica i članovi njegovog zločinačkog udruženja su shvatili da bi mogli da sruše taj projekat ukoliko bi se udružili sa JTI-om. U tom cilju su iskoristili kompaniju FIA, Vuka Minića kao i medije radi fabrikovanja lažnih dokaza protiv mene i Zorana Djindjića što je za cilj imalo da pokaže kako smo mi bili umešani u kriminalne aktivnosti (dokazi 30 do 35).

106. Veze izmedju Vuka Minića i Vojislava Koštunice su takodje bile potvrdjene činjenicom da se kancelarija Vuka Minića nalazila u istoj zgradi kao i stan Predsednika Koštunice, u Jevremovoj ulici, i da je samim tim bio pod zastitom vojne službe.

107.  Značajna medijska kampanja je vodjena protiv mene, tako što se zločinačko udruženje ponovo poslužilo Ivom Pukanićem koji me je napadao svom žestinom preko članaka objavljenih u Nacionalu.

108.  Zbog tih žestokih medijskih napada, ugovor koji je trebao biti sklopljen izmeđju BAT-a i Republike Srbije nije bio sklopljen i projekat je propao.

109. Evidentno je da je taj neuspeh isključivo rezultat prestja od strane JTI kome je bilo u interesu da me kompromiruje u pokušaju da dobije arbitražnu proceduru u Ženevi, gde je više desetina milioa evra bilo u igri.

D.4     Finansiranje Demokratske stranke

110. Posle političkih promena u Srbiji tokom 2000. godine. prihvatio sam da finansiram Demokratsku stranku.

111. Tako sam se početkom oktobra 2000, godine obreo u prostorijama Demokratske stranke u Beogradu sa mojim švajcarskim bankarem i tom prilikom smo dogovorili da otvorimo račun u Lihtenštajnu na ime jedne fondacije.

112.  Na taj račun sam uplatio sumu od USD 5,000,000 i račun je bio stavljen na raspolaganje Demokratske stranke.

113.  Takodje sam Demokratskoj stranci prepustio potraživanje od DEM 2.000,000 koje sam imao prema kompaniji  „Komuna“ i koje je Demokratska stranka kasnije uspela da naplati.

114.  Po izboru Borisa Tadića za Predsednika Srbije, sreo sam ga u više navrata kojom prilikom smo evocirali postojanje spomenutog računa. Boris Tadić je potom izrazio želju da organizujemo susret sa Ružicom Djindjić, udovicom pokojnog Zorana Djindjića, i sa Srdjanom Kerimom da bi razgovarali o daljoj sudbini novca koji je nalazio na računu fondacije.

115.  Tokom razgovora, Ružica Djindjić je izrazila želju da primi u gotovini ostatak novca sa tog računa, što je iznosilo EUR 1,300,000, dok je Boris Tadić potvrdio da Demokratska stranka odobrava takav transfer.

116.  Uprkos tome što to nije bilo u skladu sa svrhom fondacije, nisam imao drugog izbora već da prihvatim Predsednikov nalog i suma od EUR 1,300,000 je potom bila data Ružici Djindjić u gotovini, u više isplata koje su se vršile od januara do marta 2007. godine. Olivera Ilinčić, koja je u to vreme bila direktorka jedne od mojih kompanija zvane «Futura Plus», se bavila tom operacijom.

117.  U to vreme, krivična procedura pokrenuta protiv mene pri Specijalnom sudu, o kojoj ce biti više reči kasnije, je već bila u odmaklom stadijumu pošto je policijska istraga već bila završena, pa ni Boris Tadić ni Ružica Djindjić nisu mogli da ne znaju za postojanje te procedure. To ih medjutim nije sprečilo da mi traže da ih pomognem finansijski ili da prime moj novac.

118.  Tokom čitave te prve faze postojanja zločinačkog udruženja, napadi su uglavnom dolazili preko medija dok je zločinačko udruženje bilo pre svega okupirano da okrene javno mnjenje protiv mene i da vrši razne oblike manipulacije u pokušaju da mi iznudi novac.

  1. Pre nego što je postao predsednik Vlade 2004. godine, Vojtslav Koštunica nije imao izvršnu vlast nad policijom i sudstvom, iz kog razloga je medijska presija bila njegovo najbolje oružje.

E.        Tajna istraga

120.  Po ubistvu Zorana Djindjića 2003. godine, bilo je uvedeno vanredno stanje i započeta policijska akcija zvana «Sablja» koja je za cilj imala da se spreči državni udar i da se otkriju vinovnici ubistva.

121.Dušan Mihajlović, koji je tada bio Ministar unutrašnjih poslova, je iskoristio tu policijsku akciju da naredi tajnu istragu koja je za cilj imala prikupljanje čitavog niza inforniacija kojc bi on potom mogao da iskoristi radi ucenjivanja ljudi poput mene. Ta istraga, nazvana «Mreža», je za zvanični cilj imala da suzbije kanale šverca cigareta

122.  Ta istraga je bila poverena Miodragu Vukoviću i trebala je ostati tajna, čak i u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Dušan Mihajlović čak nije obavestio ni Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, u čijoj se kompetenciji inače nalazilo da naredi takvu vrstu istrage, o postojanju te istrage.

123.  Ta nezakonita istraga je započeta jula 2003. godine, odnosno dva meseca po ubistvu Zorana Djindjtća, i ona je trebala da omogući Dušanu Mihajloviču da se dokaže zločinačkom udruženju Vojislava Koštunice i da izbegne istragu, štaviše osvetu protiv njega samog.

124.  Naime, Dušan Mihajlović se uvek isticao svojim političkim neverstvima. Prvo je bio blizak Slobodanu Miloševiću i članovima njegove Vlade, potom je sa svojom strankom, „Novom demokratijom“, pristupio opoziciji u okvirna kraju bila formirana koaliciona Vlada između SPS-a, JUL-a i Nove demokratije.

125.  Kada je shvario da su politički dani Slobodana Miloševića odbrojani, Dušan Mihajlović je ponovo promenio političku orijentaciju pa se pridružio koaliciji DOS te je prvo postao Podpredsednik Vlade a potom i Ministar unutrašnjih poslova.

126.  Izabran zajedno sa Zoranom Djindjićem, Dušan Mihajlović je postao Ministar unutrašnjih poslova i šef policije 25. januara 2001. godine. Takodje mu je bilo povereno da kontroliše „Crvene beretke“ nakon što je kontrola nad tom jedinicom bila oduzeta Predsedniku Vladc od strane Vojislava Koštunice.

127.  Dušan Mihajlović je često bio u sukobu sa Zoranom Djindjićem koji je više puta od njega zatražio da podnese ostavku. Uvek je bio blizak Vojislavu Koštunici čijem se taboru pridružio odmah po ubistvu Zorana Djindjića. Vladu je napustio 3. marta 2004. godine posle poraza na izborima.

128.  Putem te tajne istiage, Dušan Mihajlović je takodje želeo da konsoliduje sopstvenu poziciju u novom političkom kontekstu a pritom je takodje postao svestan da može i da ostvari ličnu materijalnu korist ucenjujući ljude.

129.  Tokom leta 2003. godine, dok je još bio Ministar unutrašnjih poslova i u jeku izborne kampanje za skupštinske izbore na kojim je njegova stranka nastupala samostalno, Dušan Mihajlović je zatražio da se sretne sa mnom.

130.  Da bi to ostvario, obratio se zajedničkom poznaniku Vladimiru Popoviću od koga je zatražio da organizuje susret sa mnom ali mu nije objasnio koji bi bio razlog za susret.

131.  Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, konačno sam sreo Dušana Mihajlovića u novembru 2003. godine u sedištu stranke «Nova Demokratija – Liberali», čiji je on bio predsednik.

132.  Nakon nekoliko minuta neformalnog razgovora, Dušan Mihajlović mi je otvoreno zatražio da finansiram kampanju njegove stranke u zamenu za njegovo vredno prijateljstvo, spominjući pritom da obojica potičemo iz istog regiona Srbije i da bi zato trebali da se drzimo jedan drugog.

133.  Iskoristio sam priliku da ga pitam zašto je nekom stalo da otvara istrage protiv mene u inostranstvu a da se ni ne zna ko naredjuje takve stvari.

134.  Posto sam takodje bio čuo glasine da sam pod policijskom istragom, takodje sam ga pitao da li su te glasine tačne i. ukoliko jesu, naznačio sam mu da želim da budem saslušan.

135.  Dušan Mihajlović mi je tada rekao da po prvi put čuje za jednu takvu istragu i da jedino zna da jedan inspektor piše knjigu o devedesetim godinama i o švercu cigareta.

136.  Takodje je ustvrdio da nemam razloga za strah i insistirao je da finanstjski pomognem njegovu kampanju.

137.  Na kraju sam pristao na to i uplatio sam EUR 50.000 agenciji koja se bavila izbornom kampanjom.

138.  U januaru 2004. godine, Dušan Mihajlović me je zamolio da hitno dodjem u Beograd da se sretnem sa njim.

139.  Sreo sam ga u sedištu privatne kompanije Lutra, u Beogradu, u prisustvu Vladimira Popovića. Dušan Mihajlović mi je tada uručio nacrt izveštaja policijske akcije „Mreža“ koji je bio označen kao poverljiv kao i više grafičkih prikaza šverca cigareta u periodu od 1996. do 2000. godine.

140.  Na moje zaprepašćenje otkrio sam da sam bio obuhvaćen izveštajem i da se moja fotografija nalazila na jednom od grafičkih prikaza u vezi sa jednom od mojih kompanija u Srbiji (dokaz 36).

141.  Dušan Mihajlović je pokušao da me uteši govoreći da ne bih trebao da se brinem zato što je inspektor Miodrag Vuković, koji je trebao da napiše knjigu, jednostavno proširio svoj istraživacki rad i da je pristupio policijskoj istrazi ali da Ministarstvo pravde zna da ta istraga nije nimalo ozbiljna.

142.  Dušan Mihajlovič je zaključio sastanak rečima da želi da se ponovo sretne sa mnom ali u inostranstvu, pod izgovorom da ima da mi otkrije druge stvari ali da to ne može da uradi u Srbiji.

143.  Istog trenutka sam shvatio da Dušan Mihajlović u stvari sprema dosije protiv mene pa sam posredstvom Vladimira Popovića uspeo da izdejstvujem sastanak sa tadašnjim Ministrom pravde. Vladanom Batićem.

144.  Tokom tog susreta pokazao sam mu dokumenta koja mi je uručio Dušan Mihajlović pitajući ga da se izjasni koja je pozicija pravosudja po pitanju spomenute istrage.

145.  Ministar Vladan Batić mi je tada odgovorio da nikada nije čuo za tu operaciju i da pravosudje takodje nije bilo upoznato sa njom.

146.  Po mom povratku u Švajcarsku, informisao sam moje švajcarske i francuske advokate o situaciji pa sam potom otišao u Austriju gde sam uručio dokumenta koje sam dobio od Dušana Mihajlovića jednom agentu britanske obaveštajne službe. Tom prilikom sam ga informisao da Dušan Mihajlović želi da me ucenjuje.

147.  S njegove strane, Dušan Mihajlović me je nazvao više puta i insistirao da se sretnemo u inostranstvu.

148.  Konačno sam pristao i potom smo se sreli u Švajcarskoj u hotelu „Dolden“ u Cirihu.

149.  Od samog početka, Dušan Mihajiović me je upozorio da naš sastanak treba da oslane tajan i da niko ne treba da zna da smo u kontaktu. pa ni naš zajednički poznanik Vladimir Popović.

150.  Dušan Mihajlović mi je potom uručio novi grafički prikaz operacije „Mrežaj“ na kojoj sam imao manju ulogu nego na prethodnoj (dokaz 37). Po tom novom prikazu, glavni vinovnici šverca cigaretama su bili Miroslav Mišković, Mirko Vučurević i ostala lica koja mi nisu bila bliska.

151.  Pošto mi je uručio ta dokumenta, Dušan Mihajlović me pitao sledeće: „reci mi, zemljač, šta je za tebe velika suma novca ? Ova dokumenta bi ti nanela veliku štetu  ako bi se objavila. Kolika ti imaš novca? Investirao si u vinograde, a sada ti predlažem da investiraš gde ti mi kažemo“.

152.  Pitao sam ga da mi kaže ko su to „mi“ na šta mi je odgovorio: „imam za tebe predlog a ti jednostavno trebaš da mi kažeš kolika novca imaš. Moraš samo da mi daš novac a ja ću da se pobrinem za ostalo“.

153.  Još sam ga pitao o visini investicije koju je želeo i za garancije koje bi bile ponudjenc za investiciju na šta mi je on lekao „milion  evra moraju da se daju odmah u kešu. Moraš da to uradiš zato što ćemo ti mi popraviti imidž“.

154.  Tražio sam da dobijem na vremenu objašnjavajući da ne mogu da postupim kako traži jer banka ne daje tako lako autorizacije za podizanje tolikih sredstava pritom ga pitajući zasto insistira da postupam tako ako je znao da je izvestaj policije netačan.

155.  Dušan Mihajlović mi je odgovorio: „zemljače, baš nas briga šta je tačno, ono sto se računa je šta može da bude“.

156.  Odmah posle tog sastanka sam kontaktirao švajcarsku i srpsku policiju da ih obavestim o uceni i pokušaju iznude kojih sam bio žrtva.

157.  Po njihovom savetu, nastavio sam da kontaktiram sa Dušanom Mihajlovićem.

158.  Dušan Mihajlović me je ponovo kontaktirao u februaru 2004. godine. Prihvatio sam da se sretnem sa njim u Parizu, u kancelariji mog advokata Veronik Lartig (Veronique Lartigue).

159.  Dušan Mihajlović je došao na sastanak sa velikom torbom koju je stavio ispred mene govoreći da u nju stavim šta je bilo dogovoreno.

160.  Tada sam mu rekao da ne mogu da podignem toliko novca iz banke. Dušan Mihajlović je nastavio razgovor satima i objasnio mi je da ostali postaju vrlo nervozni i da uskoro neće više moći da kontroliše situaciju.

161.  Nakon toga sam ga držao u uverenju da ču da platim ali da moram prvo da razgovaram sa mojom bankom u vezi potencijalnih investicija. Iskoristio sam priliku da ga pitam šta se desilo sa policijskom istragom Miodraga Vukovića, na sta se Dušan Mihajlović nasmejao. Ponovio je da su ostali vrlo nervozni i da čekaju taj novac već dugo vremena.

162.  Uspeo sam da odložim jos malo datum isplate govoreći mu da ne mogu da podignem novac na nezakonit način, nadajući se da ću moći da dobijem na vremenu radi prikupljanja što više dokaza o uceni i iznudi kojih sam bio žrtva.

163.  Posle tog sastanka, moji prijatelji i članovi porodice su počeli da dobijaju pretnje od strane saradnika Dušana Mihajtovića.

164.  Dušan Mihajlović je bio pred napuštanjem funkcije Ministra zbog formiranja nove Vlade ali me je uveravao da će zajedno sa bliskim saradnicima nastaviti da se bavi operacijom «Mreža». Insistirao je na tome da je jedina bitna stvar na svetu bila da ja platim da bi se taj dosije zatvorio.

165.  Dušan Mihajlović mi je zakazao novi sastanak, ovog puta u Marbelji, u Španiji, u februaru 2004. godine.

166.  Dušan Mihajlović je došao zajedno sa Slobodanom Radulovićem, direktorom C-marketa. C-market je najvažniji distributerski lanac prodaje na malo u Srbiji (60 % tržišta). Dušan Mihajlović je izrazio interes za to preduzeće koje je bilo u postupku privatizacije. Od mene je zatražio da ustupim finansijska sredstva koja su bila neophodna za kupovinu tog preduzeća, u iznosu od EUR 15,000,000. Drugim rečima, želeo je da me uceni da bi on i njegovi saučesnici mogli da postanu vlasnici C-marketa bez plaćanja i jednog centa.

167.  Zamolio sam ga da mi pokaže plan privatizacije tog preduzeća i postavio sam nekoliko pitanja, pokušavajući da saznam kako će biti rasporedjena vlasnička struktura. Dušan Mihajlović se na to iznervirao pa mi je rekao da se čudi da ja još uvek ne shvatam da je jedino bitno da im ja dam novac. Slobodan Radulović, koji je prisustvovao sastanku, je potvrdio da mu je novac bio hitno potreban.

168.  Rekao sam mu da ću poslati finansijske stručnjake u Beograd pa smo se dogovorili da ih Slobodan Radulovič primi. U stvari, moj jedini cilj je bio da dobijem na vremenu da pokušam da izbegnem da podlegnem ucenu.

169.  Paralelno sa tim, medijska kampanja je besnela u Beogradu svom žestinom i sva sredstva su bila korišćena da bi se na mene izvršio pritisak.

170.  8. maja 2004. godine, bio sam pozvan da učestvujem na proslavi u manastiru Soko-grad. Tada sam se našao pored Vladike Lavrentija koji se nalazio pored Dušana Mihajlovića a preko puta se nalazio novi Ministar za policiju. Posle proslave, Dušan Mihajlović mi je rekao da je apsolutno potrebno da mu predam novac.

171.  Iz bojazni od policijske mahinacije zbog lažnih dokaza koji su bili fabrikovani protiv mene, Dušanu Mihajloviću sam dao EUR 200,000 u gotovini.

172.  Malo posle toga, Dušan Mihajlović je ponovo došao u Francusku sa Slobodanom Radulovićem na sastanak sa mnoni. Počeo je da mi preti i da povisuje ton, tvrdeći da je apsolutno potrebno da dam novac jer su svi bili nervozni i da on nije više mogao da kontroliše situaciju.

173.  Odbio sam i posle tog sastanka sam prekinuo svaki kontakt sa Dušanom Mihajlovićem. uključujući i to da nisam više odgovarao na njegove telefonske pozive.

174.  Dušan Mihajlović je potom počeo da mi šalje preteće poruke. Tokom mog boravka u Ubu, Dušan Mihajlović me je nazvao i rekao mi da zna gde se nalazim i da me čeka odmah pored, u crkvi u Ubu.

175.  Otišao sam na sastanak a Dušan Mihajlović mi je ponovo pretio, tvrdeći da sam mu navodno obećao novac za C-market i da ne poštujem sopstvena obećanja. Insistirao je da se ponovo sretnemo u inostranstvu.

176.  Posle tog sastanka zatražio sam sastanak sa UBPOK-om, koji je specijalna uprava policije koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala.

177.  Šef te specijalne uprave, Mladen Spasić, je prihvatio da se sastane sa mnom ali pod uslovom da se sastanak održi van kancelarije, negde u gradu. Sastanak je održan u prisustvu Cicmila Miloša, biznismena koji me je stavio u kontakt sa Mladenom Spasićem, i tasta Mladena Spasiča. Ispričao sam ceo istorijat ucene i iznude kojih sam bio žrtva od strane Dušana Mihajlovića. Mladen Spasić mi je rekao da je Dusan Mihajlović vrlo opasan ćovek i da niko u UBPOK-u nije znao za tu navodnu policijsku akciju protiv šverca cigareta. Objasnio mi je da moja priča odgovara uobičajenoj šemi kojom se Dušan Mihajlović služi da ucenjuje ljude.

178.  Kratko posle tog sastanka sam saznao da je žena od Bogića, koji je bio asistent Mladena Spasića. bila zaposlena kod Vuka Minića. Tada sam shvatio da, ukoliko se potonji umeša, nikada neću dobiti pomoć od UBPOK-a ni od Mladena Spasića i od tada više nisam tražio da ponovo stupimo u kontakt.

179.  U septembru 2004. godine, Dušan Mihajlović je ponovo stupio u kontakt sa mnom nakon čega smo se sastali u hotelu «Dolder» u Cirihu. Dusan Mihajlović mi je objasnio da je cela kampanja protiv mene vodjena od strane inspektora policije Glušića i Pušića. Oni su bili sakupili dosta lažnih dokumenata i nameravali su, uz podršku tužioca Pavlovića, da pokrenu krivični postupak protiv mene. Dušan Mihajlović mi je ponudio da onemogući pokretanje krivičnog postupka u zamenu za novac, tražeći da se izjasnim koliko sam bio spreman da ponudim. Takodje mi je rekao da je bio ljut na mene zbog C-marketa i da mi je to bila poslednja prilika da se izvučem.

180.  Treba naglasiti da, uporedo sa raznim sastancima koje sam imao sa Dušanom Miliajlovićem, potonji me je takodje uznemiravao telefonom a takodje mi je poslao desetine sms poruka čije sam sadržaj svaki put beležio  (dokaz 38).

181.  Ta kampanja ucena i iznude koju je vodio Dušan Mihajlović je konačno prestala zahvaljujući intervenciji Vladimira Popovića. Naime, potonji je ubedio Vladana Batića da ode u preduzeće Dušana Mihajlovića i da insistira na tome da prestane sa svojim delovanjem, ukazujući mu na to da ću u suprotnom ja lično podneti krivičnu tužbu pritiv njega.

F.       Ekonomski napadi

182.  Pošto je Vojislav Koštunica bio nominovan za Predsednika Vlade, u martu 2004. godine, on je proširio krug svog zločinaćkog udruženja i nije se više zadovoljavao da me napada samo putem medija. Ojačan svojom novom vlašću i mogućnostima delovanja koji su iz toga proizilazili, on se odlučio za ekonomske napade i onda se okrenuo protiv mojih kompanija.

183.  Njegov prvi i glavni cilj je bio da se dokopa kompanije «Futura» koja je bila glavni distributer štampe u Srbiji.

184.  Ja sam imao polovinu vlasništva kompanije „Futura“, dok je druga polovina pnpadala nemačkom medijskom gigantu Westdeutsche Ailgemeine Zeitung (u daljem tekstu «WAZ») koji je posedovao više novina u Srbiji. WAZ je želeo da proširi svoju aktivnost i da kupi visokotiražni dnevni list „Večernje Novosti“.

185.  Sa WAZ-om sam se dogovorio da ću da pregovaram preuzimanje tog lista i nakon togo dogovora sam zaključio ugovor sa WAZ-om 27. januara 2005. godine.

186.  Potom sam angažovao advokatsku kancelariju Ristivojević iz Beograda koja je počela da analizira dosije i mogućnosti da se realizuje ta tranzakcija.

187.  Tada je Dejan Mihailov, koji je bio Sekretar srpske Vlade i jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, poslao svog kuma Dragija Mićovića kod mene da diskutuje o realizaciji preuzimanja „Večernjih Novosti“.

188.  Dragi Mićović mi je stavio do znanja da Vojislav Koštunica zahteva da Miroslav Mišković i Milan Beko ućestvuju u tranzakciji. „Večernje Novosti“ je trehalo preuzeti posredstvom njih dvojice da bi se javnosti pokazalo da su kupci akcija domači investitori a da bi potom akcije bile prodate WAZ-u s napomenom da bi cena prodaje bila uplaćena na račune ljudi od poverenja Vojislava Koštunice.

189.  Miroslav Mišković i Milan Beko su se pridružili zločinačkoj organizaciji Vojislava Koštunice pošto je potonji postao Predsednik Vlade i bili su spremni da urade sve što bi on zahtevao jer su mu bili dužni.

190.  Naime, Milan Beko je bio povezan sa malverzacijama u iznosu od nekoliko miliona evra počinjenim tokom prodaje „Telekoma“ grčkim i italijanskim investitorima. Vojislav Koštunica je obezbedio da on ne bude krivično gonjen zbog tih malverzacija a za uzvrat je Milan Beko finansirao njegovu stranku.

191.  Miroslav Miškovič je bio član Vlade Slobodana Miloševića u isto vreme kad i Dušan Mihajlović i Milan Beko i njihovo prijateljstvo datira iz tog vremena.

192.  Operacija «Mreža» koju je Dušan Mihajlović vodio u tajnosti je pokazala da je glavni krivac za šverc cigareta upravo Miroslav Mišković i njegova kompanija Delta.

193.  Dušan Mihajlović je namerno sakrio te informacije tako da je Miroslavu Miškoviću bilo u interesu da ja budem bio imenovan za šefa svercerskog udruženja da bi se skrenula pažnja sa njega.

194.  S obzirom na svoju političku prošlost, svi su bili iznenadjeni da vide Miroslava Miškovića pored Vojislava Koštunice na inauguraciji 7. oktobra 2000. godine u Centra Sava. Evidentno je da je Miroslav Mišković kasnije svoju lojalnost iskazao kroz finansijsku podršku stranci Vojislava Koštunice.

195.  Nisam imao drugog izbora već da se povinujem zahtevima Vojislava Koštunice i da kontaktiram Milana Beka i Miroslava Miškovića koje sam sreo u više navrata radi razgovora o uslovima prodaje, u prisustvu predstavnika WAZ-a, Srdjana Kerima i Boda Hombaha.

196.  Dogovor je konačno bio zaključen i ugovori su bili potpisani u ime moje kompanije iz Lihtenštajna «Senta Handelsanstalt» koju je WAZ angažovao kao konsultanta i garanta za tu tranzakciju.

197.  WAZ je deponovao sumu koja je odgovarala vrednosti tranzakcije na račun koji je bio otvoren u ime kompanije „Senta Handelsanstalt“ a potom je novac bio prebačen na račune kompanija Milana Beka: «Stadlux SA», «Ardos Holding GmbH“, «Trimex Investments GmbH» i «Karamat Ltd.».

198.  Milan Beko je kupio akcije «Večemjih Novosti» za trećinu vrednosti od cene koju je WAZ platio a za sebe je zadržao dve trećine.

199.  Iako sam striktno sledio instrukcijc Vojislava Koštunice koje su mi bile prenete od strane Mirostava Miškovića i Milana Beka i iako je ta tranzakcija bila odobrena od strane srpske Vlade, problemi su se pojavili u momentu kadaje trebalo prebaciti akcije na WAZ. Naime, ta operacija je naišla na opstrukciju i odjednom se pojavila potreba da se dobije dozvola od strane Komisije za zaštitu konkurencije, iako taj uslov nikada ranije nije bio spomenut.

200.  U tom trenutku, Vojislav Koštunica, uz pomoć Dejana Mihailova, Miroslava Miškovića i Milana Beka, je počeo da me ucenjuje naznačujući da WAZ ne može da traži transfer akcija jer će u suprotnom WAZ-ovo učešće u vlasništvu dnevnih novina «Politika» biti dovedeno u pitanje.

201.  Na kraju, akcije nikada nisu bile prebačene na WAZ, a time ja nisam ispunio svoje obaveze prema WAZ-u. Šteta koju sam pretrpeo je vleika, pošto iznosi oko EUR 20,000,000 dok je zločinačko udruženje Vojislava Koštunice profitiralo od tog novca.

202.  Novac je bio osnovni motiv zločinačkog udruženja. Potonje je pokrenulo protiv mene krivični postupak koji je bio pokrenut baš kada sam sa državom pregovarao o tom ugovoru iako nisam bio zvanično obavešten o pokretanju tog postupka a još manje pozvan na saslušanje od strane policije ili sudije. Izdat je nalog za moje hapšenje u junu 2007. godine.

203.  Zbog tog naloga za hapšenje, nisani bio u mogućnosli da odem u Srbiju što me je onemogućilo da nastavim pregovore i, generalno govoreći, da se bavim mojim poslovima.

204.  Zločinačko udruženje me i pored toga nije ostavilo na miru posto je cilj bio da se ja potpuno uništim.

205.  Naime, pod izgovorom da želi da izvršimo zajedničku investiiju, Miroslav Mišković me je namamio da dodjem na jedan sastanak 6. juna 2007. godine gde je takodje bio prisutan i Dragi Mićović.

206.  Tokom tog sastanka, primio sam poziv glavnog urednika dnevnog lista «Press» koji me je obavestio da su svi članovi moje grupe bili uhapšeni. Tražio je od mene da mu kažem gde se nalazim i koji je moj komentar.

207.  Treba naglasiti da je Miroslav Mišković vlasnik dnevnog lista «Press» i da je on taj koji kontroliše taj list.

208.  Posle tog poziva, Miroslav Mišković mi je predložio da na njega prenesem svu svoju imovinu da bih izbegao njenu zaplenu od strane države.

209.  Ja sam to odbio, shvativši da se radi i zaveri izmedju glavnog urednika „Press-a“ i Miroslava Miškovića sa ciljem da se domognu moje imovine.

210.  Malo kasnije, Milan Beko mi je takodje predložio da na njega prenesem svoju imovinu.

211.  Milan Beko je iskoristio negativan imidž koji sam imao zbog naloga za hapšenje koji je bio izdat protiv mene da bi se predstavio kao blizak prijatelj koji je navodno bio željan da mi pomogne i koji je potpuno shvatao potpunu neosnovanost optužbi protiv mene.

212.  Iako sam u Beogradu važio za jednog od najopasnijih kriminalaca Evrope, Milan Beko je često dolazio da me poseti i nudio mi je zajedničke poslove.

213.  Tako sam se tokom 2007. godine udružio sa Milanom Bekom u vezi preuzimanja odredjenih aktiva srpske kompanije «Putnik», odnosno ostrva Sveti Marko blizu Tivta, U Crnoj Gori.

214.  Moja uloga je bila da nadjem kupca i ja sam ušao u pregovore sa jednom ruskom kompanijom koja je bila zainteresovana za jedno takvo preuzimanje.

215.  Srpska Vladaje naznačila toj ruskoj kompaniji da ta tranzakcija mora da se obavi preko Miroslava Miškovića i Milana Beka.

216.  Taj posao je trebao da donese EUR 34,500,000 od čega je jedna trećina trebala da pripadne Milanu Beku a dve trećine meni.

217.  Ruski kupac je uplatio celokupnu sumu od cene na račun jedne od kompanija Milana Beka ali mi potonji nije uplatio moj deo koji jc iznosio EUR. 23.000,000.

218.  Milan Beko mi je rekao da trebam da budem strpljiv zato što je trebao da izvrši nekoiiko transfera da bi zavarao trag i tako izbegao plaćanje poreza u Srbiji gde je bio poreski obveznik.

219.  Iako je tokom tranzakcije Milan Beko bio u svakodnevnom kontaktu sa mnom, on je odjednom prekinuo kontakt i nije mi uplatio novac koji mi je bio dužan.

220.  Tek posle dve godine, nakon mog insistiranja, je Milan Beko izvršio nekoliko uplata u moju korist sa računa drugih ofšor kompanija i to na osnovu fiktivnih poslova, u ukupnom iznosu od EUR 15,000.000.

221.  Nikada nisam dobio ostalih EUR 8,000,000 i ispostavilo se da je Milan Beko u stvari iskoristio taj novac za kupovinu Luke Beograd zajedno sa Miroslavom Miškovićem i ostalim članovima zločinačkog udruženja.

G.       Krivični postupak

222.  Posle smrti Zorana Djindjića, sudski proces je bio započet protiv ubica, koji su svi bili članovi „Crvenili beretki“, koji je bio okončan, nakon brojnih incidenata, osudjujućim presudama 2007. godine.

223.  Te presude su uzrokovale nezadovoljstvo osoba koje su pratile proces jer je bilo evidentno da pravi naredbodavci ubistva nikada nisu bili u opasnosti.

224.  Suočen sa gnevom javnog mnjenja, Specijalni tužioc za organizovani kriminal Slobodan Radovanović. kome je bio poveren proces, je obećao da će sprovesti istragu da bi bacio svetlo na pretpostavljenu ulogu Vojislava Koštunice i njegovih saradnika u organizaciji atentata.

225.  Tužioc Radovanović je medjutim pogazio svoje obećaiije da bi potom izjavio da će istraga obuhvatiti nekoliko osoba koje su tesno saradjivale sa pokojnim Predsednikom Vlade.

226.  Ta najava je označila vraćanje na debatu o Zoranu Djindjiću i švercu cigareta s tim da ta tema nije bila predmet obećanja datog na kraju procesa ubicama Zorana Djindjića.

227.  Poput mađjioničarskog trika, tužioc Slobodan Radovanović je potom iz svojih fioka izvukao dosije o švercu cigareta pa je 7. juna 2007. godine naložio istragu o svercu cigareta u periodu od 1995. do 1996. godine, kojom je bilo obuhvaćeno petnaestak osoba, uključujući i mene (dokaz 39).

228.  Od samog početka bilo je jasno da sam ja glavna meta.

229.  Slobodan Radovanović je bio podredjen Zoranu Stojkoviću, koji je bio Ministrar pravde u Vladi Vojislava Koštunice, i obojica su činila sve da opozicija režimu bude krivično gonjena dok su ljudi bliski Vojislavu Koštunici uživali imunitet u potpunoj suprotnosti sa zakonom.

230.  Istraga nije biia direktno pokrenuta protiv mene već protiv NN lica, što mi je onemogučilo da koristim svoja prava tako što ni moji advokati ni ja nismo imali pristup dosijeu.

231.  Istraga je bila dodeljena Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Opštinskog suda u Beogradu. Medjutim, u skladu sa krivičnom procedurom, jedan takav postupak nije moguće voditi osim ako su tražene osobe stvarno nepoznate. Takav medjutim nije bio slučaj ovde što proizilazi iz korespondencije razmenjene izmcdju policije i Tužilaštva iz koje proizilazi da su osobe protiv kojih je vodjen posrupak bile poznate.

232.  Taj postupak je bio isključivo vodjen od strane policije koja je pozivala i saslušavala svedoke i koja je faktički preuzela ulogu suda.

233.  Tek pošto je počela druga faza postupka, posle preliminarnih istražnih radnji koje su vodjene na način koji je opisan. optuženi su bili pozvani.

234.  Iako sam se uvek držao na raspolaganju policiji i pravosudnim organima, nikada nisam pozvan da budem saslušan ni tokom policijske istrage ni tokom sudske faze krivičnog postupka.

235.  Na taj način je protiv mene bila podignuta optužnica a da nisam saslušan ni jednom, na šta sam ponuio kauciju od EUR 2,000,000 kao garanciju da ću se odazivati na sve sudske pozive. Međutim, sud je odbio tu ponudu i postupak je nastavljen u mom odsustvu.

236.  Moja prava su na taj način bila očigledno prekršena i taj postupak se pretvorio u pravu maskaradu koja je savršeni odraz nefunkcionisanja srpskog pravosudja.

237.  Moj advokat je pokušao na sve načine da osigura pravičan postupak ali su njegovi zahtevi bivali odbačeni i na taj način ja nikada nisani bio u mogućnosti da branim svoja prava pred sudom koji mi sudi.

238.  S obzirom na flagrantna kršenja mojih osnovnih prava, moj advokat se obratio Evropskom sudu za ljudska prava putem zahteva koji je podnesen 27. decembra 2007. godine (dokaz 57).

239.  Treba takodje podvući da moja prava nisu samo prekršena sa proceduralne strane već i sa substancijalnog aspekla zato sto je optužnica (dokaz 40) puna činjeničnih grešaka koje nisam bio u mogućnosti da ispravim. Naime, navedeno je da sam ja organizovao zločinačko udruzenje uz pomoć visokopozicioniranih državnih funkcionera koji su bili odgovorni za rukovodjenje švercom i distribucijom cigareta u Srbiji. Takodje je naznačeno, totalno pogrešno i bez ikakvog dokaza, da sam se sreo sa Mihaljem Kertesom, koji je tada bio na čelu Dirckcije saveznih carina, koji je bio povezan sa Popivodom (pripadnikom Drzavne bezbednosti) i Zavišičem (pripadnikom Javne bezbednosti).

240.  Međjutim, opšte je poznato da sam tokom datog vremenskog perioda od 1995. do 1996. godine bio povezan sa opozicionim političkim strankama dok je Mihalj Kertes biojedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića.

241.  Ukoliko je tačno da je tokom tog perioda postojala paralelna mreža distiribucije cigareta koja je bila na margini zvanične mreže distribucije, takav posao nije mogao da se obavlja bez odobrenja najviših sfera moći a ne uz pomoć pojedinaca ili privatnih kompanija.

  1. S tim u vezi, važno je podsetiti da je tada Savezna Republika Jugoslavija bila pod ekonomskim sankcijama nametnutim od strane Ujedinjenih Nacija i da je Vlada Slobodana Miloševića nezvanično saradjivala sa ostalim drzavama u regionu radi zaobilaženja sankcija i omogućavanja protoka robe.

243.  U tom kontekstu jc bio organizovan šverc od strane države. Postignuti su dogovori sa državama koje su želele da saradjuju u toj paralelnoj trgovini i ti dogovori su detaljno predvidjali dnevne kontigente robe, tip robe, odobrene izvoznike i uvoznike itd.

244.  Zahvaljujući toj paralelnoj aktivnosti, država je mogla da stvori tajne rezerve koje su korišćene radi finansiranja tajnih operacija koje su bile smatrane u interesu države.

245.  Apsolutno nije logično smatrati da sam ja stvorio švercersku organizaciju zato što sam ja u to vreme bio vlasnik radnji u bescarinskoj zoni Bar, u Crnoj Goii, i na graničnom prelazu „Djeneral Janković“ koje su bile odobrene od strane države. Obrt tih radnji je bio nekoliko miliona nemačkih maraka i nije bilo apsolutno ikakvog rezona da ja napustim tu vrstu distribucije cigareta.

246.  Uvidom u optužnicu otkrivamo da je Specijalni tužioc navodno otvorio istragu po prijavi Ministarstva unutrašnjih poslova iz februara 2006. godine, koja se sama bazirala na izveštaju uradjenom od strane Ministra Dušana Mihajlovića. Mcdjutim, kako je spomenuto (videti tačku E.), taj izveštaj nema nikakav autoritet jer je napravljen na totalno nezakonit način sa jedinim ciljem da posluži za moju ucenu.

247.  Postupak koji je pokrenut protiv mene od strane Specijalnog tužioca je omogućio beogradskoj policiji, koja je pod komandom Ministra unutrašnjih poslova, da izda nalog za moje hapšenje 8. juna 2007. godine zbog «prevare».

H.       Dijabolizacija medijske kampanje

248. Tokom 2009. godine. zločinačko udruženje je pokrenulo novu medijsku kampanju protiv mene, koja je bila još žešca nego prethodna

249. Ona je imala za cilj da popuni rupe nedorečenog krivičnog postupka u okviru kog tužilaštvo apsolutno nije imalo ozbiljne dokaze protiv mene. To se kosilo sa ciljem zločinačkog udruženja koji je bio da se spreči moj povratak u Srbiju i da mi se oduzme sva imovina pomoću ilegalnih radnji.

250. Alarm je dat kada sam dao intervju hrvatskim novinama „Jutarnji List“ 12. maja 2009. godine i koji je bio objavljen na sajtu lista «Borba» na francuskom i na engleskom jeziku (dokazi 41 i 42). Naime. tokom intervjua, ja sam citirao neke od članova zločinačkog udruženja koji su godinama radili protiv mene.

251. Strahujući da javno ne objavim sve kompromitujuće informacije koje posedujem u vezi sa ilegalnim aktivnostima zločinačkog udruženja. ovo potonje je odlučilo da reaguje.

252.  Zločinačko udmžeitje poseduje široku mrežu pošto medju svoje ćlanove ubraja Aleksandra Tijanića, direktora Radio Televizije Srbija (RTS), koji je ne samo povezan sa Vojislavom Koštunicom već i sa Miroslavom Miškovićem. Milanom Bekom i sa cmogorskim političarem Nebojšom Medojevićem. koga iuiasiraju Miroslav Mišković i Milan Beko, kao i sa Ratkom Kneževićem.

253.  Zahvaljujući jednoj takvoj mreži, Ivo Pukanić je mogao da realizuje emisiju koja je bi!a prikazana na RTS-u, koji je srpska nacionalna televizija, u kojoj je on optužio Zorana Djindjiča da je kriminalac i u kojoj je izneo niz neosnovanih tvrdnji na račun Srbije i Srba uopšte.

254.  Od druge polovine 2009. godine, pokrenuta je dakle nova medijska kampanja protiv mene. Treba podvući da ta vrsta kampanje nikada nije vodjena ni protiv koje druge osobe u Srbiji i da sam ja bio izabran kao meta zločinačkog udruženja.

255. Ovog puta, kampanja je pokrenuta u vise zemalja istovremeno:

▪   U Hrvatskoj putem „Nacionala“;

▪   U Crnoj Gori putem „Vijesti“, čiji je glavni urednik Ljubisa Mitrović, i                                                                                      putem “Dana», čiji je v.d. urednika Mladen Milutinović;

▪    U Srbiji putem «Blica». koji je list sa najvećim tiražom u Srbiji i čiji je urednik Veselin Simonović.

256. Zločinačko udniženje se tada ponovo poslužilo Ratkom Kneževićem, ohrabreno činjenicom da je potonji u prošlosti već nekažnjeno propagirao brojne lažne činjenice.

257. Ratko Kneževičćje ponovo počeo da me optužuje za šverc cigaretama da bi potom intenzivirao svoje napade optužujući me da sam odgovoran za čitavu niz ubistava koja su počinjena u Srbiji i okolini tokom prethodnih godina.

258. Ratko Knežević je čak otišao tako daleko da me je opružio da sam naručio ubistvo Ive Pukanića. vlasnika «Nacionala».

259. Tu informaciju je preneo i «Blic» pošto je njegov glavni urednik, Veselin Simonović, pristupio zločinačkom udruženju.

260. Na taj način, tokom više meseci. ja sam konstantno bio na naslovnoj strani „Blica“ i ostalih važnijih listova koji su tvrdili, često sa velikim brojem totalno neutemeljenih detalja, da sam ja naručilac ubistva Ive Pukanića.

261. Medjutim, ne postoji ni jedan dokaz da sam povezan sa tim ubistvom a pritom nisam nikada bio predmet nijedne istrage s tim u vezi, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj.

262. Zločinačko udruženje se nije na tome zaustavilo već je počelo da me povezuje sa svakom kriminalnom aktivnošću koja se pojavljivala na naslovnim stranama.

263. Tako je „Blic“ tvrdio da sam ja odgovoran za pretnje Predsedniku Borisu Tadiću kao i za pretnje smrću upućene Ministarki pravde Snežani Malovič. Moje ime je zatim povezivano sa švercom kokaina iz Južne Amerike.

264. Sve je bilo organizovano tako da ja budem predstavljen kao notorni kriminalac i osoba van zakona. Putem diskreditacije, zločinačko udruženje je nastojalo da utiče na postupak u toku praveći mi tako negativan imidž da bilo koja presuda osim osudjujuće ne bude moguća.

265. Ponavljam, novac je bio glavna motivacija, pošto su moji protivnici gledali na sve načine da se domognu moje imovine u Srbiji.

266. Ti manevri su urodili rezultatom pošto mi je oduzeta kompanija «Futura Plus». To preduzeće, koje upošljava 3500 radnika, koje vredi EUR 200,000,000 i čiji su najveći potražioci kompanije koje mi pripadaju, je stavijeno pod prinudnu upravu pod državnom kontrolom.

267.  Na taj način. država je takodje zaplenila teren za izgradnju koji pripada toj kompaniji. To zemljiste se nalazi na strateškom položaju pošto je blizu aerodroma i njegova vrednost je najmanje EUR 150,000,000.

268.  Takodje je preduzeta zaplena nekretnina koje posedujem u Srbiji. čija vrednost je procenjena na preko EUR 30,000,000, kao i mojih nekretnina u Crnoj Gori čija je vrednost oko EUR 15,000,000.

269.  Ove mere zaplene su donete potpuno proizvoljno i neproporcionalno s obzirom da šteta koju država navodi protiv mene iznosi EUR 2,000,000. odnosno iznos koji je višestruko manji od vrednosti zaplenjenje imovine.

270. Evidentno je da moja prava nimalo nisu poštovana tokom tog postupka i da je sud bio izložen takvom pritisku da nije imao drugog izbora več da me osudi.

271. Još gore od toga je da ne samo što sam uvučen u proceduru koja ne poštuje ui osnovne pravne postulate, što sam izložen raznim oblicima ucene, što mi je onemogućeno poslovanje i da raspolažem sopstvenom imovinom već mi je povrh svega ugrožen život.

272. Metoda kojom se koriste moji protivntci je naime več bila korišćena u prošlosti prilikom ubistva Predsednika Vlade Zorana Djindjića.

273. Korišcenjem te metode se osoba diskredituje i predstavlja kao notorni kriminalac. Kasnije fizičko uklanjanje se može zatim predstaviti kao obračun kriminalnog miljea.

274. Korišćenje pravih kriminalaca za vršenje rakvih prljavih rabota je česta praksa srpskih obaveštajnih službi i to već dugi niz godina. Na taj naćin su bili likvidirani brojni politički disidenti tokom devedesetili godina. Od tog perioda, mete su bili poslovni ljudi koji nisu prihvatalida se povinuju ucenama i korupciji ili koji nisu prihvatali da se upuštaju u ilegalne radnje.

275.  Ja se ubrajam u takve osobe i kao takav imam razloga da se osećam ugroženim.

276. Medijska kampanja koja je vodjena protiv mene nije prestajala da se intenzivira tokom 2009. godine a od 22. jula 2009. godine praktično da ne prodje dan a da nisam predmet nove publikacije pune laži.

277. «Blic» se posebno obrušavao na mene stavljajući me na naslovne strane u više navrata:

–  23. jula 2009. godine: „Knežević povezao Caneta sa devet ubistava“ (dokaz 43);

–  25. jula 2009. godine: „Djukanović i Cane i u švajcarskoj opužnici“ (dokaz 44};

–  27. jula 2009. godine:  „Stanišić i Cane oštetili Srbiju za EUR 300.000.000“ (dokaz 45);

–  12. avgusta 2009. godine: „Cane i Djukanović eliminisali svoje protivnike“ (dokaz 46).

278. Brojni članci, isto tako klevetničke prirode, su objavljivani i u drugimlistovima, posebno u „Vijestima“ i „Danu“.

279. Te klevete su dobile na zamahu u toku sledećih meseci. 24. oktobra 2009. godine, reportaža u trajanju od deset minuta je bila emitovana tokom drugog dnevnika Radio-televizije Srbije, tokom reportaže je ponovljeno da sam odgovoran za ubistvo Ive Pukanića (dokaz 47). Nakon toga je usledila serija članaka koji su sadrzali laži i koji su bili objavljivani u najvećim listovima od oktobra do novembra 2009. godine (dokaz 1 do 8} dok su napadi nastavljeni istom žestinom od početka sudjenja optuženima za ubistvo Ive Pukanića u febmaru 2010. godine (dokazi 9 do l8 i 56).

280. Rezimirano, iznošene se sledeće lažne optužbe:

•    ja sam naručioc ne manje od devet ubistava;

•    ja sam šef duvanskog karteia;

•    taj kartel ima vojno krilo i grupu istreniranih ljudi koji su spremni da ubiju za malo novca;

•    umešan sam u operacije pranja novca koji je zaradjcn švercom droge;

•    optužen sam u okviru krivičnog postupka koji se vodi protiv mene u Svajcarskoj;

•    oštetio sam Srbiju za EUR 300,000,000 tako što sam sebi prigrabio državnu imovinu;

•     grupa ljudi se sastaje kod mene i odlučuje o životu i smrti drugih

•    ja stojim iza pretnji koje su poslate Predsedniku Borisu Tadiću.

281. Putem te izuzetno žestoke kampanje, ja sam predstavljen kao najveći kriminalac na Balkanu milionima čitalaca i gledalaca koji ne mogu a da ne budu ubedjeni u istinitost takvih identičnih informacija koje prenose nacionalna teievizija i najveći listovi. dok sam ja u potpunoj nemogućnosti da pokažem istinu.

282. Treba podvući da najžesći napadi dolaze od strane Ratka Rneževića koji je lično bio doveden u vezu sa švercom i koji je daleko od toga da je vredan poverenja (dokaz 48 do 52).

283. Što se moje situacije tiče, nisam osudjivan (dokazi 53 i 54) a laži koje su iskazane na moj račun su posebno ozbiljne s obzirom da nikada nisam bio osudjivan ni u jednoj zemlji u kojoj sam živeo, čak ni za lakše prekršaje, a radi se o ozbiljnim zemljama kao što su Švajcarska, Francuska ili Španija.

284.  Nema nikakve sumnje da su sva spomenuta krivična dela bila moguća samo zato što su vinovnici zloupotrebili svojc funkcije i položaje koje su uživali u društvu, što zahteva kaznu za primer.

Izvor:

Sajt Stanka Subotića:

http://www.stanko-subotic.com/rs/plainte.php

Sajt je trojezičan (francuski, engleski i srpski), ali je sva dokumentacija u njemu, uključiv i onu koja je izvorno na srpskom jeziku, data uglavnom u francuskom prevodu.

„Srbija i Albanija“ Dimitrija Tucovića

23. jula 2010.

„Srbija i Albanija“ Dimitrija Tucovića

Uvodno slovo Pavluška Imširovića

Ova knjižica Dimitrija Tucovića, osnivača srpskog marksizma i srpske socijaldemokratije, mala je po obimu ali je po sadržaju i perspektivama veća od svega su što su o nacionalnom pitanju napisale sve balkanske akademije nauke i svi kukavni balkanski šovinizmi zajedno.

Mada je napisana povodom razbojničke aneksije Kosova od strane ništavne srpske buržoazije, ona je dostojan odgovor revolucionarnog srpskog i balkanskog proletarijata svakom buržoaskom šovinizmu i svakom sejanju razdora među bratskim balkanskim narodima. Taj odgovor mogao je napisati samo marksistički revolucionar i jedan od malobrojnih Lenjinovih i Trockijevih saboraca u Drugoj internacionali.

Program ujedinenja balkanskih naroda u balkansku federaciju slobodnih naroda, Dimitrije Tucović je preuzeo od revolucionarnih buržoaskih demokrata prve polovine 19. veka. preuzeo ga je onda kada su balkanske nacionalne buržoazijice redom kapitulirale pred velikim svetskim silama, postajale njihove marionete i agenti njihovih interesa na Balkanu i svojim sopstvenim državama i definitivno dokazale da su nesposobne da reše nacionalno pitanje na Balkanu, da ne mogu ujediniti isprepletene i izmešane balkanske narode i da im mogu ponuditi samo neprekidna trvenja i podele u interesu imperijalističkih gospodara sveta.

Balkanski proletarijat, zajedno sa evropskim proletarijatom, morao je na sebe da preuzme rešavanje istorijskih zadataka buržoaske revolucije, zadataka za čije rešavanje su se slabačke balkanske buržoazijice pokazale potpuno nesposobne. Najvažniji među tim nerešenim zadacima nacionalne (buržoaske) revolucije bili su agrarna reforma i nacionalno pitanje. Proleterski program rešenja nacionalnog pitanja je program Balkanske socijalističke federacije, usvojen na Prvoj balkanskoj socijaldemokratskoj konferenciji u Beogradu, januara 1910. godine. Tucovićeva knjiga „Srbija i Albaniji“ je teorijski i praktičan doprinos tom programu.

Program balkanske federacije ostao je službeni program celokupnog balkanskog radničkog pokreta i svih balkanskih komunističkih partija sve do 1948. godine kada ga je definitivno zabranio Josif Staljin i kada ga se odrekla i KPJ odgovarajući na Staljinov velikoruski šovinizam „jugoslovenskim“ (zapravo velikosrpskim) šovinizmom. Od tada se ova Tucovićeva knjiga skriva, gura u zaborav i muzej egzotičnih starina.

Jedini odgovor Tucoviću koji srpski šovinizam može sebi dozvoliti jeste njegovo skrivanje, zabranjivanje i progon. Njegova knjiga „Srbija i Albanija“ mnogo više je štampana na albanskom i svim drugim balkanskim jezicima nego na Tucovićevom maternjem jeziku i u Srbiji. Nikakvo čudo. Jer, Tucović jasno i glasno pokazuje da Kosovo nije Srbija nego je Albanija. Zato njegovih knjiga nema u knjižarama u Srbiji i zato su pobrisane na skoro svim spskim sajtovima na kojima su se pojavile. Zato je prirodno da se pojavi na ovom sajtu, na blogu jednog beogradskog balkanskog marksista.

Beograd, 23. jula 2010.

Ceo tekst Tucovićeve knjige u word formatu može se skinuti na:

http://www.4shared.com/document/tZ39LRt0/Tucovic-Srbija_i_Albanija.html

Srbija i Albanija

Dimitrije Tucović

Predgovor

Albanskim pitanjem pozabavili smo se ovde nešto potpunije više iz praktičnih potreba nego iz teorijskoga interesa. Albanska politika naše vlade završena je porazom koji nas je stao velikih žrtava. Još veće žrtve nas čekaju u budućnosti. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema albanskom narodu stvoreni su na jugozapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati. U isto vreme Albanija je tom politikom gurnuta u naručja dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a svako učvršćivanje uticaja ma koje kapitalističke države na Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju i normalan razvitak svih balkanskih naroda.

Ali da se tom praktičnom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama u Albaniji. To je bilo u toliko potrebnije učiniti što je, prvo, naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala o albanskom narodu tendenciozna mišljenja, i što je, drugo, takvim mišljenjima i sama vlada pokušavala da opravda svoju zavojevačku politiku u Albaniji.

Više obaveštenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana treba da posluži pravilnijem shvatanju prilika u Albaniji i stvaranju boljih odnosa između srpskoga i albanskoga naroda. Naročito je više obaveštenja potrebno proletarijatu na kome poglavito leži veliki zadatak da najodlučnije ustane protiv zavojevačke politike buržoazije i vlasničkih krugova i da na jednom aktuelnom praktičnom pitanju pokaže koliko je zdrav i spasonosan rad balkanske socijalne demokratije na prijateljstvu, savezu i najpunijoj zajednici svih balkanskih naroda.

Ako bi ova knjižica poslužila kao priložak tome istorijskom zadatku balkanskih socijaldemokratskih partija, naša skromna očekivanja time bi bila opravdana.

1. januara 1914.

Beograd.

D. T.

I. Iz života Albanaca

1. Postojbina i rasprostiranje

Postojbina Albanaca je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se spušta na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grčkoga naselja; ali taj relativno dugačak primorski pojas je ne samo uzak već i podbaran i malaričan. Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline Drima, Maće, Semene, Škumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa omanjim rečnim lukama i ravninama je i danas prava postojbina albanskih plemena koja uporno čuvaju odnose i navike života davnašnjega porekla.

Preko toga planinskoga zemljišta prolazili su nekada vrlo važni putevi kulturnoga sveta, među kojima se naročito ističu na jugu Via Egnatia: Drač, Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje vodio u unutrašnjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadašnjega značajnoga privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim ograncima sačuvani su do danas u većinom porušenim utvrđenjima i još očuvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Albanija. Ali putevi su danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimično teško prolazne jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost života, kao da su se uticaji nekadašnjega kulturnoga kretanja zadržavali na prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Albaniji ne veli u svojim beleškama kako je pucnjima iz revolvera „objavio seir na daleko što je prvi put noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i što je prvi put Evropljanin gledao lurjanska jezera“? Kao da čujemo radostan glas ispitivača Centralne Afrike.

Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopčana sa sudbinom Jadranskoga Mora. Dokle je Jadransko More, kao što ćemo docnije videti, bilo jedan veliki kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraćaj Zapada sa Istokom, jadranska obala je u privrednom pogledu bila vrlo živa. Tragovi toga privredno-trgovinskoga života vide se u albanskim primorskim gradovima kao i na ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean, o čemu opširnije govorimo u trećoj glavi, pogođeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Albanija. U toku vremena luke Jadranskoga Mora gube stari značaj za svetski saobraćaj sa Carigradom i Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Albaniju, a unutrašnji saobraćaj na poluostrvu počinje usled mnogih političkih i privrednih promena gravitirati sve višo Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okreće se i trgovina svih varoši pored Drima, od Korče do Peći, u kojima još živi stara trgovačko-zanatlijska generacija koja je nekada radila isključivo sa Dračom, Krojom i Skadrom.

Tako je prirodna otsečenost albanaske postojbine pojačana skoro apsolutnom kulturno-saobraćajnom isključenošću, a Turska, inače kruta za sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo se radovala što je ova plemena mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i međusobnom istrebljivanju.

Plemena su se namnožavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i gudurama sa starim načinima rada hleba ne dostiže. Iz te teskobe Albanasi su tražili izlaza i, kao što uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo gde priroda pruža više sredstava za život, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraćaja, jer su danas varoši s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i Soluna, postale pijacama čak i onih albanskih plemena koja žive duboko u Albaniji.

O tom prodiranju Albanaca na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskoga naroda mržnju prema „divljim“ Arnautima, prikrivajući kao guja nokte divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno što je istorijsko Kosovo preplavljeno Arnautima. Oni su prošli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u velikom broju su nađeni u novooslobođenim okruzima i, nažalost, iz njih najureni, da u toliko bude jači arnautski pojas oko granice; spuštali su se i u Makedoniju, jako proželi tetovsku kotlinu i sišli na Vardar; sa severozapada su opasali Skoplje.

Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proređenost srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskoga naroda s juga na sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo raseljavanjem jugozapadnih krajeva. Istorijski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva povlačio u masama uz austrijske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale obustavljati svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo? Kada bi se o svemu tome i mnogo koječemu drugom htelo voditi računa, onda krvna osveta koju danas vlasnička Srbija prema Albancima propoveda i vrši ne bi bila ni toliko opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgrožavaju. Ako bi, uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut albanskim, zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršće organizacije ili drugih preimućstava potisne neki narod sa njegova ognjišta? Zar slovenska plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema ni malo lepo mišljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanična Srbija smatra danas za najveće ljubimce svoje u novim krajevima?

Albanci su se rasprostrli na istok na račun Slovena, to je istina. Ali ispitivanje uzroka toga albanskoga prodiranja još manje daje za pravo osvetničkom držanju prema njima. Pre svega, na koji su način Albanci osvojili ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jači? Naravno da oni za pretapanje, za asimilaciju tuđega elementa nisu imali uslova, jer su kulturno stajali ispod svih suseda, pa čak i Crnogoraca. Prof. Cvijić je našao na Kosovu svega 140 poalbanašenih kuća! Albanci su se dakle nastanjivali na mestima koja su drugi silom ili milom napuštali, sa kojih su starinci otišli ili potisnuti. To napuštanje je, nema sumnje, nesnosnoga susedstva primitivnih, pljačkaških, neobuzdanih arnautskih plemena ili čak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeđeni sa životom, sprečeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa svojih ognjišta morali uklanjati.

S druge strane, česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne samo u graničnim oblastima prema Albancima. A uzrok tako lakom i čestom seljakanju leži u begovskom sistemu privrede. Kao god što je stočarsko zanimanje Albanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama, tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom vezom za koju se u društvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas dovesti do uverenja: da je martinka „divljih“ Arnauta u svakom pogledu nedovoljan razlog za objašnjenje procesa albanskoga ovlađivanja i prodiranja na istok, već da se taj proces vršio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio do današnjega dana realna podloga celukupnoga života u Turskoj.

U koliko su drugi uzroci tome pripomagali, kao napr. osećaj nesigurnosti i gruba sila, oni su ležali u sistemu vladavine u Turskoj, u opštoj anarhiji uprave i nezaštićenosti raje. Turski režim je gledao kroz prste kada Albanci vrše gruba nasilja prema hrišćanima, kao što ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim postupcima povrede vlasničke interese režima. Nisu Albanci jedino pleme sa kojim je turski režim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i Kurdi, susedi Jermena.

Prodiranjem na istok albanski elemenat se ne samo jako izmešao sa srpskim naseljem, već je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao što su Metohija i Peć, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo političko i crkveno središte srpskoga naroda pod Turcima. Najlepši spomenici srpske srednjevekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro isključivo albanskoga naroda. A ta mešavina živih ljudi i starih spomenika, koja je pri ograničenju Albanije prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrštanjem dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih veza srednjevekovne srpske države sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po celoj Severnoj Albaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlačenja srpskoga naroda severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici. Stopu u stopu za tim povlačenjem nastupao je albanski elemenat.

U prvom periodu pobeđivala je politička i kulturna nadmoćnost srpskoga naroda, u drugom periodu pobeđivala je kulturna zaostalost i osamljenost albanskoga naroda u kojoj je plemenska organizacija bila sačuvala punu snagu. Turska ne samo da nije ništa učinila da Albance iz osamljenosti izvede i kulturnim merama pokuša uvesti u zajednički život, već je u suštini svoga sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje albanske primitivnosti kao što je kočila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema više turskoga režima, potrebno u toliko jače naglasiti što su vlasnički krugovi balkanskih državica, kao naslednici turske vlasti, već pošli putem ne naučnoga principa: da se sa promenom ustanova i uslova života menjaju i ljudi, već putem varvarskoga načela, kojim se čak ni Turska nije u tolikim razmerama služila: da su grobovi i vešala veći učitelj od novih ustanova.

2. Plemenska organizacija i krvna osveta

Prodiranje Albanaca na istok je od velikoga istorijskoga značaja. Ono je odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao biti jedan od uzroka što naša narodna revolucija 1804 nije otišla dalje na jug, ali koji je u svakom slučaju sprečavao docnije uticanje života slobodne Srbije na potištene slovenske mase u Turskoj.

Ali to albansko prodiranje na istok upućuje nas da posumnjamo u čvrstinu plemenske organizacije društvenoga života kod njih. Naime, ono je posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Albanaca iživljava i da ne drži više svoje članove sigurno u ruci, jer ona nije više u stanju da zadovolji njihove životne potrebe.

U Severnoj Albaniji društveni život Albanaca vrši se još uvek u granicama plemena kojih po frateru Mihačeviću ima dvadeset i sedam.[1] Istina kretanjem i iseljavanjem stanovništva ovih brda plemena su često puta teritorijalno rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga oseća. Krasnića ima napr. u prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u đakovičkoj nahiji, pećskoj i beranskoj, u Malesijama i t. d.[2] Mada se Krasnići u svima tim krajevima drže svoga plemenskoga imena i srodstva, mada se svi ti rastureni delovi jednoga plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kušerini, sasvim je prirodno što udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu plemensku privrženost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike života. Ako ti doseljenici dođu u krajeve u kojima su jaki drugi kulturni uticaji ili u kojima vlada državni zakon, kao što je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike života, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta opštem zakonu i novom načinu života. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teško će po načinu rada, obrađenosti zemlje i vođenju gazdinstva moći primetiti da ima kakve razlike između ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca.

Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjištu, bilo cela ili glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja još uvek jednu živu društvenu silu. Kod izvesnih plemena naći će se još i danas plemenske starešine koji uz pripomoć nekoliko starijih i viđenijih ljudi rukovode opštim poslovima plemena. Još uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu plećnije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od slučaja do slučaja za rešenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naročitih izabranih sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove služe narodni skupovi čije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao najkarakterističnija manifestacija plemenskoga života kod Albanaca postoji još uvek krvna osveta, od koje je, kao što Engels lepo veli, naša smrtna kazna samo civilizovana forma. „Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zaštitu plemena, i to je mogao činiti; ko njemu kakvo zlo učini, čini ga celom plemenu. Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako član tuđega plemena ubije jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre se pokuša izmirenje; pleme ubice drži veće i čini plemenu ubijenoga predloge za izmirenje, obično nudeći izjave sažaljenja i velike poklone. Ako se oni prime, stvar je time svršena. U obrnutom slučaju povređeno pleme naimenuje jednoga ili više osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju.“[3]

Ma kako se mislilo o sadašnjem autoritetu ovih plemenskih ustanova prema članovima plemena i o sadašnjoj svežini starih plemenskih tradicija, nesumnjivo je da se plemena još i danas javljaju jedna prema drugima kao izvesna samostalna politička tela. Mnogi prirodni i društveni uzroci, karakter zemljišta, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove zajednice krvnoga srodstva najrazličnije kombinuju sa regionalnim zajednicama koje vezuju mnogi važni lokalni interesi, zajednicama ljudi različnih plemena nastanjenih u jednoj oblasti, kao što su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza i interesa još uvek važi: što je iza okvira plemena tuđe je. U tim plemenskim okvirima Albanci nalaze najsigurnije zaštite, jer se još uvek celo pleme zalaže za svakoga jednoplemenika.

Ali i ako plemena u Severnoj Albaniji predstavljaju jedna prema drugima zasebne „države“ koje čuvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta još uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podloga plemenskoga života i kod Albanaca odavna iščezla. Pre svega zemlja više nije zajednička plemenska svojina. Izvršena je deoba zemlje, ali ta deoba još nije otišla do kraja. Kao zajednička svojina su još samo šume, i to ne uvek, ispaše, vode i t. d.; sva ostala ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Albaniji veoma razvijene. Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov[4] „nedijeljenu familiju“ Jaka Matina iz Miridita koja „ima okolo stotine čeljadi, među kojima je okolo šezdeset vojnika pod oružjem“. Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih ljudi u kući su vrlo česta, upravo redovna pojava kod Albanaca.

Bez obzira na veličinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska organizacija je izgubila osnov unutrašnjeg jedinstva i harmonije. Pojedine porodice su bile u mogućnosti da na račun drugih zahvate veći i bolji deo plemenske zemlje. A kako je — što je za raspadanje plemenskih organizacija naročito važno — novčana privreda svuda više ili manje prodrla, jače i bogatije zadruge su mogle svoje bogatstvo uvećavati prikupljivanjem zemlje, pljačkom, otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novčana privreda i proizvodnja espapa otvara širom vrata.

Kao što je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadružnu i razvitkom novčane privrede razdruzgana istinska podloga unutrašnjega plemenskoga jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stešnjenost u severoalbanskim krševima natovarila plemenima na leđa stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na raspoloženju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnožavanjem članova prosto zauzima i uvlači u obradu, dotle su svađe i borbe oko zemlje izlišne, dotle oskudica u zemlji ne uvlači pleme u stalne sukobe sa susednim plemenima, dotle i privatna zadružna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kod Albanaca izgubila realnu podlogu.

Kako se to može objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku podlogu, pa ipak se održava. Kako je to moguće?

Takve pojave za istoriju ljudskoga društva nisu ništa neobično. Organizacija ljudskoga društva, oblici zajedničkoga života upravo i idu za ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako će se i kojom brzinom vršiti proces prilagođavanja oblika društvenoga života oblicima rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istorijskih faktora.

U tom pogledu za albanska plemena je veoma karakteristično: prvo, što je sadašnja njihova postojbina isključivo krševita, planinska, besplodna oblast Severne Albanije; drugo, što je ta oblast po prirodnoj otsečenosti i saobraćajnoj isključenosti možda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na toj stopi zemlje plemena su se sačuvala i namnožavanjem uzajamno stešnjavala, osećajući tešku oskudicu u zemlji u toliko jače što su najbolje delove zemljišta u granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate zadruge. Međutim okolina ove krševite postojbine i prema primorju i sa juga i od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim čiflucima čije granice su čuvali svim svojim autoritetom moćni begovi i državne vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu više imali obezbeđenu egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokušaj da nadu opstanka širenjem plemenskoga atara dovodio ih je u oštar sukob sa susedhim plemenima i državnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokušaja bio je povećanje broja svađa i neprijatelja.

U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov život u plemenima i između njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po Albaniji saopštavaju sa koliko surevnjivosti ovi gorštaci bde nad integritetom svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreću svakoga stranca, bojeći se da nije došao da uzme nešto od njihovih brda! Borba oko granica i ispaša počela je da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih strana, pljačka je bila još jedini spas ovih gorštaka. I pljačka je postala njihovim glavnim izvorom života, a redovno zanimanje zasede, ucene putnika i trgovaca, otmica stoke, praćeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani pljačkaški pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to potseća na ono stanje u kome su se nalazila grčka plemena u doba propadanja plemenske organizacije i za koje Engels veli: „Stari rat plemena protiv plemena već izvrgnut u sistematsku hajdučiju na suvu i na moru za osvajanje stoke, roblja i blaga; ukratko bogatstvo se ceni i poštuje kao najveće dobro, a stara plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice bogatstava“.

Čime se sada plemenska organizacija održava? Od kako je preovladala privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, članovi plemena su upućeni da gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajednički plemenski interes je sužen, unutrašnje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka plemena se javljaju kao celine samo prema tuđim plemenima i prema susedstvu sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne drži više na unutrašnjem plemenskom jedinstvu, već na stalnoj opasnosti spolja i neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista borba na život i smrt.

Ali iza ove plemenske zajednice i sadašnje krvne osvete kriju se sasvim drugi uslovi života. Ako je u cvetu plemenskoga života plemenska zajednica pružala svima članovima obezbeđen i jednak život, danas je svaki član zajednice uživao onoliko sigurnosti i ugodnosti u životu u koliko je bio veći sopstvenik. Ako je ranije borba sa tuđim plemenima bila u podjednakom interesu svih članova, danas je ona poglavito u interesu onih čiji je opstanak u plemenu osiguran, koji imaju stada za ispaše i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije vođena za zaštitu i nepovrednost plemenskoga zemljišta, danas se poglavito vodi zbog nedostatka zemljišta. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zaštiti zajednički plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga međusobnoga trenja koje ističe iz stešnjenosti i nemanja uslova za život, kao posledica nemanja zajedničkoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: „Travu iju, pa se s nama biju“. Otuda je krvna osveta u mnogom prestala biti opšta javna plemenska stvar i uzela na sebe najopasniju anarhističku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, načičkanoj puškarnicama, kao što ima porodica u kojima se odrasla muška glava apsolutno ne drži.

Tom bednom stanju ovih gorštaka Turska je — čuvala stražu! Da bi plodne krajeve primorja i istoka zaštitila od njihove pljačke, ona je na izlazima iz klanaca postavljala vojničke posade, sprečavala svaki prolaz i zatvarala im pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susjednih plemena, a sva ukupno, cela Severna Albanija, jedna prostrana tamnica na čijim kapijama stražare turski vojnici.

3. Ekonomske prilike

Albanci su čisto zemljoradnički narod sa stočarstvom kao daleko pretežnijom granom zanimanja. Sredstva za život oni dobijaju obradom zemlje a poglavito gajenjem stoke.

Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savršenstva oruđa i načina rada postoji velika razlika između zarobljenih severoalbanskih plemena i plodnih krajeva koje su Albanci kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko reke Drima, Semene, Devola, Škumbije i Maće u njihovom donjem toku. Ta granica se upravo poklapa sa granicom čiflučkog sistema. Čifluci su pritisli sve one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni rad; oni se prostiru do samih izlaza severoalbanskih klisura i klanaca a preko tih granica su vrlo retki, i što ih ima obično su svojina plemenskih dinasta, bogatijih ljudi ili katoličkih crkava i mitropolija.

Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito držao starih obiknutih oblika i načina koji stoje na stepenu najveće primitivnosti. Na putu kroz Albaniju gledao sam vrlo često drvenu ralicu koja po samoj površini drlja, a mogu se proći čitavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O značaju promene useva, ovde se izgleda, ništa ne zna. Ako ih zapitamo zašto ne seju druga žita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je tako taj svet naučio!

Glavno bogatstvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rđave rase. Koze su izgleda najrasprostranjenija domaća životinja ovih gorštaka. A malo, čupavo, žuto, divlje goveče, koje smo viđali u čoporima po albanskim brdima, kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonačelnika našega domaćega govečeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novčane privrede i opštom nesigurnošću stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet trgovine; sa njom se Albanac javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji mu je potreban za kupnju žita, za plaćanje interesa i krvnice. A kako severoalbanski krševi ne mogu da pruže ni približno dovoljnu količinu žita za ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo održanje života, i ovi gorštaci su se poglavito stokom i pljačkom branili od umiranja od gladi.

Pored javne nesigurnosti i opštega osiromašavanja glavni udar stočarstvu zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvši sve dobro zemljište begovski sistem je ostavio ovim gorštacima da se od plemena do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga krša, pa makar on ne vredeo ni sto groša. On im je sve više zatvarao izlaze i stoci. A kako se stočno bogatstvo ovih krajeva, bogatih u pašama ali siromašnih u livadama, zasnivalo na tome što se stoka preko zime sjavi s planine u primorje i toplije predele, kao što to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je političko i privredno hapšenje ovih plemena u njihovim krševima i planinama upropastilo stočarstvo kao glavni izvor materijalnoga života.

Velika nasušna potreba za novcem, s jedne, i presušivanje izvora da se do novaca dođe, s druge strane, učinili su da se razvije besprimerno strašan zelenaški sistem. Po beleškama mnogih putnika lihva se kreće između 40 i 60 od sto. Varoši su postale centri te trgovine novcem; one su zadužile i velikim interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi đavoli stalno snose svoje plodove rada u varoši, a iz njih se vraćaju praznih šaka.

Kakva se beda u tim „gnezdima slobode“ zacarila naslikao je vrlo živo njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O životu Kuča, crnogorskog plemena koje je u najtešnjem srodstvu sa albanskim plemenima i apsolutno na istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov piše:

„Što su imali svoje zemlje i kuća po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojiše. Pazare im zatvoriše. Svako oko Kuča zarati š-njima, jednako ko klanja ili se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu štedili: bili su, plenjivali, grabili, palili svakoga a nji’ svako. Svaka ih je oskudica stješnjavala“.

„Tako kad im najveća muka od gladi dođe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se njome pomognu, brojili su kočanje kupusa u zgrade (gradine) da vide mogu li š-njime dočekat’ proljeće, pa koji ne može s kupusom, on kopa korijenje od raznijeh trava (gomulice, kaćuna, visibabe) ili skida koru kunovu i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najviše su pravili ljeb. Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu“.[5]

Sasvim je razumljivo što ostali svet gladni Kuči nisu ostavljali da na miru uživa svoja dobra. Kuči su prosto zavisili od pljačke i zato su mrzeli mir i redovno stanje u kojima taj izvor života presane. Miljanov veli o tom:

„Pritiješnjeni mukama od gladi, Kuči su željeli boja, pa i kad ne bi ko nji’ zadijeva, oni bi zadevicu tražili, teke da pljačkaju…. No koliko su god oni zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i’ stjesnili, da su im i planinu neprijatelji pritisli da niđe nisu imali od svoje planine, no su ljetovali u Žijevo i Labednicu, đe su ljudi zaboravili svoju muku, gledajući kako se životinja muči od gladi i žeđi“ (str. 109).

Toj bedi ovih plemena odgovara užasna nerazvijenost njihovih kulturnih potreba, uopšte nizak nivo života. Živeći među Albancima, Marko Miljanov je bio iznenađen ne toliko bedom u kojoj taj narod živi koliko lakoćom sa kojom on tu bedu podnosi. I kako ponositi vojvoda, možda poslednji predstavnik srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda života ne ocrtava na duši i držanju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je ushićen tom pojavom nazvao takvo držanje „junačkom siromaštinom“. Sretneš li neko bedno čobanče, „nešto između čeljadeta i đavola“, priča Miljanov, moraš se diviti „kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni mu se s puta uklonio da ga srete“.[6]

I država koja pođe da od ovih svojih sužnja kupi harač nije mogla ni očekivati drugi odgovor nego što ga je redovno dobijala. Žene su govorile svojim muževima: „Ginite, ne podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale!“ A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat ovih gorštaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini Đakovice za vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma:

Budite milostivni, nevolja je velja,
Ublažite albanski nesrećni udes!
Najbogatiji ima samo komadić zemlje,
Četiri ovce, četiri koze drži najbogatiji.
Iz stene se malo hrane dobija,
Sedam kuća služi jedno živinče.
Po vejavici i snegu nosi bez odmora
Go i nag čovek svoj tovar;
Pušku uza se, samo soli s hlebom,
Uvek mu preti smrtna opasnost!
(Štajnmec).

U ostalim krajevima Albanije ekonomske prilike, kao što smo već istakli, znatno su drukčije. U tim krajevima Albanci ne uživaju u šumskoj slobodi i ne nose ponosito pušku kao gorštak iz Severne Albanije, ali i ne trpe permanentnu glad. Kao čifčije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa susednim slovenskim stanovništvom naučili su se pečalbarstvu. Vrlo veliki broj Albanaca radi grube poslove, obično nosačke i testeraške, po varošima balkanskih država, a iz nekih krajeva, kao što je to okolina Prizrena, u masama počinju odlaziti u Ameriku. Sve je to učinilo da se između Albanaca u tim krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda često puta ne primećava nikakva razlika ni u pogledu načina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti života.

Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Albanije poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, čini mi se najstrašnije je pogodio baš Albaniju. Na putu kroz Srednju Albaniju vidite, na jednoj strani, kuće pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde žive u kršu i vrleti u kojoj će se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini Semene, Devola i škumbije čitave ravnice pritiskao trnjak kroz koji je teže proći nego kroz neprijateljski streljački stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruje. Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obično oličena u desetak petnaest bednih čifčiskih kuća koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama severnih krajeva. Kada sam u selu Čiragi, između Devola i Škumbije, ušao da razgledam gde taj svet živi, našao sam se u pravim slepomišnim rupama: zidovi od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti sveću da vidim gde sam; o kakvom nameštaju i redu ne može biti ni reči. Prema ovim rupama čifčiske kuće Makedonije, u kojima se inače ogleda sva težina i nesnosnost begovskoga sistema, predstavljaju prave palate. A izgledu kuća potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizičkoj onakaženosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema severnim gorštacima ponosita stasa i oštrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde dobio tako strašnu sliku do koga stepena begovski sistem može da upropasti svoje roblje.

Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Više feudala ima na desetine sela, a najveći feudalni sopstvenik na svetu, Abdul Hamid, imao je baš u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav otpor, a potrebnu radnu snagu dobijali su iz planina sa kojih su gorštaci bežali od krvne osvete ili gladi. Što bez ikakvih melioracija može da se obrađuje, oni su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi se uz male, vrlo male napore mogle pretvoriti u prave žitnice. Verna slika pustošnoga dejstva begovskoga feudalizma.

4. Karakter naroda i duhovni život

Albanci su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga još živi plemenska organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopšte. Ko stvari istorijski posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude više nikakve sumnje: da ovde imamo posla sa narodoin koji od svih naroda na Balkanu stoji na najnižem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju čitavi vekovi najbržega napretka i velikih društvenih preobražaja.

Ali primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za kulturni život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći povoljnim istorijskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelu ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu inferiornu rasu, da im odriču svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je potrebno njihovo „kulturno“ tutorstvo. Ta izobličena reakcionama odbrana kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije. Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujući svakom Srbinu: „neka znaš da nije muka s Albancima, ka što se tebi čini, da si ti daleko od njega, i on od tebe.“

Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni albanski narod i da dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalan život.[7] Pojava tih dela zaslužuje veću pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la spisi Balkanicus-a i Dra Vladana. U Austro-Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas počeli unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevačka kolonijalna politika kapitalističke buržoazije nije isto tako bezobzirno bacanje pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, oslobođenju i ujedinjenju? Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na Albaniju čini eru u politici Srbije.

Sa lica srpskoga naroda buržoazija počinje svlačiti veo jedne potištene nacije koja se jedino uzda u moć nacionalnoga razvijanja. Gledište Balkanicus-a i Dra Vladana odgovara preživelom i davno oborenom kastinskom duhu u kome je plemstvo i sveštenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazujući da je ono pozvano da upravlja sudbinom naroda zato što je od njega duhovno razvijenije. U borbi protiv privilegija buržoazija je nekada znala na to odgovoriti: da su plemstvo i sveštenstvo duhovno razvijeniji ne zato što su prirodno obdareniji ili bogom izabrani, već zato sto su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike treba pružiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buržoazija, odriče proletarijatu jednaka politička prava na osnovu istih davno odbačenih „teorija“ koje je nekada plemstvo primenjivalo prema njoj i protiv kojih je ona dala svoje najjače ljude.

Kada je buržoazija takva prema svojoj „braći“, svojim sunarodnicima radničke klase i proletarizovanih narodnih masa, što se drugo od njenih predstavnika može očekivati kada govore o Albancima? U cilju da dokažu da taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istorijskoga stupnja na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, već kao izraz njegove rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopšte. Najpovršniji istorijski pogled na razvitak čovečanstva pokazuje da je krvna osveta jedan oblik javne kazne, da je kao takva vladala kod svih naroda na stupnju plemenskoga života i čak se održavala prilično dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv Albanaca kao dokaz neke urođene krvoločnosti tih plemena. Kad to protiv njih ističe Dr. Vladan, nazivajući ih „repatim ljudima“, zar neki Albanac ne bi imao prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka čuvala krvavo rublje svoga muža i pokazujući ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?

U istoj nameri Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone, da bi našao što ružniju ocenu karaktera Albanaca. Razni pisci i putnici predstavljaju nam Albanaca čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života Šaljana, jednoga netaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao iza njega, i zapita ga: „Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovaku muku?“ Albanac reče: „Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i’ dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega, jer će ovo današnje proj, a ono neće nikad“.[8] Jednom drugom prilikom skadarski vezir je tražio od svoga sluge, opet Šaljanina da mu izda svoje zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi li se sažalila i sina savetovala da učini veziru po volji. Majka će reći: „Koljo! Koljo! Čuva’ pamet i čast! Ne žali dvije užice krvi što će ti vezir prosut!“[9] Na drugoj strani poznati austrijski konzul Prohaska crta Albance na osnovu ličnih doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod. Našavši se pred tako protivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta protivurečna mišljenja o karakteru Albanaca baš dokaz da se njihov društveni život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi još nisu isformirani. Ovo marksističko posmatranje stvari Balkanicus-u nije nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da očita poneku lekciju. Ali to gledište nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike buržoazije, a u ovom slučaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istorijskoj vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja društvenoga života.

Krećući se u uskom krugu plemena, Albanci su iz te uske sredine dobili one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo, gostoprimstvo, ponositost, častoljublje. Nešto slično tome našao je i Morgan kod američkih plemena Indijanaca, ističući da kod njih „svako priznaje nesalomljivi osećaj nezavisnosti i lično dostojanstvo u držanju“. Kao i kod Indijanaca i kod Albanaca su karakterne osobine čedo prostote odnosa plemenskoga života. Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na najviši stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina nerazvijenija, u toliko se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja osvetio ili pevajući sačekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao što ga narodno predanje diže u nebesa za sve ono što mu se svidi, tako ga isto strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobičajenom očekivanju. Pod tom stegom drži se zajednica.

Ali kao što su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom proizvodnje espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: „Moć ovih prvobitnih zajednica morala je biti srušena — ona je srušena. Ali ona je srušena uticajima koji nam se unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine staroga rodovskoga društva. Novo, civilizovano, klasno društvo osvećeno je najnižim instinktima: prostom pohlepnošću, žudnjom za uživanjem, prljavom sujetom, samoživom otmicom opšte svojine; neklasno društvo je potkopano i oboreno najgorim sredstvima: krađom, nasiljem, prevarom, izdajom“.[10] Do koga je gde stepena stara društvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena izvršen taj „pad u greh“, do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskoga morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Albanije došao do različnih tačaka, otuda su i mišljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama Albanaca vrlo različna. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapažanja crtaju Albance kao osobito simpatičnu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore pravo da bude u zajednici kulturnog sveta.

Kako moralni pojmovi i lične vrline tako i ceo duhovni život Albanaca nosi otisak plemenske organizacije i uskih granica župe. Balkanicus je obratio pažnju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kreće u granicama narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Albanaca, kao i svih drugih plemena, ograničeno je uskim vidokrugom plemenskoga života; kroz nju govore osećanja, želje i težnje ljudi čiji se duhovni život ne može da uzdigne iznad sredine u kojoj se oni kreću. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke albanskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime da drukčiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena. Sakupili se, naprimer, Kuči u jednoj mehani i, kao svi junaci, piju vino i čine dogovor za svoje veliko delo! Jedan će reći:

„Znaš, Ivane, nije davno bilo,
Kad nam na Kom Klimenti udriše,
Posjekoše Radovića Grba,
I bijele ovce plijeniše,
Nijesmo i’ puškom osvetili…“

Ivan se rešava na osvetu, nalazi dva sestrića, dva Memedčevića pa im veli:

A Boga vi, dva mlada sestrića,
Jeste li mi đeco, uodili
Klimenačke ovce i pastire,
Kako ćemo njima udariti,

Na to sestrići odgovaraju:

„Bijele smo uodili ovce,
Bi se moglo njima udariti,
No je strašno u Cijevnu noći
A kamo li izagnati ovce.“

Neka niko ne misli da je to sadržaj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da su ta plemena preživela vekove u međusobnoj borbi oko svake planine, svake gudure, svakoga brava. Da li će Balkanicus na osnovu toga odreći i crnogorskim plemenima sposobnost da žive u samostalnoj državi? Nasuprot tome naša narodna poezija nema ničega zajedničkoga sa tim duhovnim proizvodima doživotnih ovčara, jer je ona proizvod naroda čiji život nije bio ograničen plemenskom isključenošću ni ispunjen pljačkaškom borbom za opstanak, a zatim što je ona ponikla na širokoj istorijskoj podlozi koju daje uspomena na nekadašnji moćan državni život.

Svaka umotvorina Albanaca imala je da se bori sa uskim plemenskim i lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teško prenositi se, jer između pojedinih plemena i župa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Albanci nemaju pojma o njihovoj najvidnijoj istorijskoj ličnosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naročito tragao, pa sam ipak za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakterističnu pesmu o Skender-begu, koja se ovako počinje:

„Od kuda ideš, ti junak-kapetane?
Sa vojne, sa planina Balkana.
Da li ga znaš, ti junak-kapetane,
Albanskoga kralja Skender-bega, velikog imena?
Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao.
On je dobar junak, za Albaniju je umro;
Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao,
Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni“.

Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju albanskoga naroda kao rase ide dotle da istorijsku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istorijske nauke, g. Jovan Tomić, iznosi u svojoj knjizi o Albancima: Da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomić misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije, rodonačelnik dinastije Karađorđevića, Kara-Đorđe Petrović, albanskoga porekla!

II Autonomija Albanije

1. Pojava pokreta za autonomiju

Turska vladavina na Balkanskom poluostrvu izašla je iz vojničke pobede, a docnije se održavala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodareći tome celokupno državno uređenje Turskoga Carstva nosilo je pretežno vojničko-feudalni karakter. Unatoč svima reformnim pokretima i pokušajima Turska je taj karakter sačuvala do današnjega dana. Na svoje vojničko zavojevačko poreklo ona podseća i svoju feudalnu unutrašnjicu ona pokazuje i načinom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i uređenjem škole, i nadležnostima crkve i skoro svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama.

Kao spoljašnji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII i početkom XIX veka čitav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa jednoga višega istorijskoga gledišta, nisu bile ništa drugo no posledica feudalnoga đržavnoga uređenja. Kao što se u feudalnom privrednom sistemu čifluci ređaju jedan do drugoga, graniče jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema privrednom organizmu čine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu države u državi, tako isto u feudalnom državnom uređenju država nije organska celina već prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom državom ove oblasti su bile vezane prosto mehaničkim vezama vojničko-upravne prirode koje su se oličavale u jednom paši na čelu cele oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoši, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemoguće uvesti je, dobijate već neku vrstu autonomne oblasti koja živi svojim samostalnim unutrašnjim životom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaća i po određenoj vojničkoj obavezi.

Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko poluostrvo.[11] Ali po autonomnim privilegijama najvažnija je planinska oblast od Crne Gore, preko Severne i Srednje Albanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom siromašnom i teško pristupačnom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uživala su kroz čitave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najveće moći Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, već se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili u jednom i drugom.

Autonomne privilegije albanskih i crnogorskih plemena u gorama Severne Albanije bile su svele vezu između ovih plemena i države gotovo isključivo na obaveze vojničkoga pomaganja. Ne samo što su plemena bila sačuvala punu samostalnost plemenskoga života sa plemenskim sudom i plemenskim uobičajenim pravom, već su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema državi i plemenske autonomije uživala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske starešine i da ne plaćaju nikom ništa. Težnja ovih plemena da sama sobom upravljaju i da nikom ništa ne plaćaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali što su u toj svojoj težnji prolazila može se, izgleda, objasniti jedino užasnom nesrazmerom između žrtava koje je držanje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla očekivati.

Takve odnose prema Turskoj državi sačuvala su albanska plemena sve do 19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Još i danas se u Albaniji čuva uspomena na to doba nezavisnosti Albanije, doba kada je svako pleme živelo slobodno pod svojim plemenskim starešinom, kada nije podnosilo nikakva harača i kada je jedina obaveza prema državi bila u vojnoj službi, i to opet sa određenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.

Ali ovaj pogled na ranije odnose albanskih plemena prema Turskoj za nas je vrlo važan za objašnjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao što nikakav pokret ne miče izvan svoje istorije, tako su se i albanski pokreti i težnje za autonomijom naslanjali na ove istorijske autonomne odnose, od njih pozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za autonomijom lebdelo pred očima severo-albanskih plemena i narodne mase.

I kada je Turska, tražeći načina da stalno opadanje carstva spreči, počela sprovoditi puniju centralizaciju u državnoj upravi, ona nije više ostavljala ni albanska plemena da po svojim starim privilegijama žive u svojim gorama kao neka država u državi. Na mesto njihovih plemenskih starešina ona je počela postavljati svoje činovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, tražeći od njih i porez i rekrute. Sukob je bio neižbežan i ovi gorštaci borili su se na život i smrt da sačuvaju svoju plemensku autonomiju.

Pokret za autonomijom uzleteo je do najviše tačke organizovanjem Albanske lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom kongresu, Mehmed Ali-paša, žalio na povlastice i izuzetna prava albanskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Albanije držali opšti zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna tražili: ”4) da Liga svim silama poradi da se Arnautima vrati samostalnost koja im je pre sto i više godina oduzeta, to jest da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja više Sultan i Porta, već da ih oni sami između sebe biraju i 5.) da sultan ne traži više od njih rekruta i poreza”.[12] Kao što se vidi, zahtevi Albanske lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba.

Nije teško uočiti da je borba protiv plaćanja poreza bila poglavito u interesu imućnih zadruga, begova i plemenskih starešina i dinasta. Isto tako je i plemenska autonomija imala naročitoga značaja samo za one elemente čija je egzistencija u plemenu bila obezbeđena. Ali u toj borbi ti elementi uživaju najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je činila glavnu snagu svih albanskih pokreta. Ta masa je tražila plemensku autonomiju, prvo što je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, što je ona u uticaju sa strane i rušenju njene plemenske organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi života koja je sa prodiranjem novčane privrede zavladala.

Ali još na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, između predstavnika sa Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije Albanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena bili zadovoljni ako im se povrate pređašnje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su tražili potpuno samostalnu Albaniju, ne priznajući sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri čemu su, kao što ćemo videti, socijalno razvijenija Srednja i Južna Albanija bile jemstvo da se pokret za autonomiju Albanije ne sahrani pod reakcionarnim težnjama primitivnih plemena sa Severa.

Pobeda težnja naprednijega Juga došla je neočekivano brzo. Posle dve godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Albanaca, i muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi:

“Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutrašnju autonomiju, koja bi obuhvatala sve albanske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi količinu danka koju smo gotovi plaćati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomoćne vojske koju ćemo rado dati Sultanu u slučaju kad Turska zarati sa inostranim državama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrđenih fortica iz naše domovine; 6, da se odnošaji naši prema Porti održavaju posredovanjem albanskog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi otomanski činovnici koji nisu od naše narodnosti zamene činovnicima domorodcima, koje će knez postaviti”.[13]

S kongresa se otišlo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela Severna Albanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, Đakovicom, Peći i Prištinom bila je očišćena od turske vlasti i vojničkih garnizona. Albanija je imala jedan opšti revolucionaran prevrat.

Zahtevi skadarskoga dogovora su karakteristični još i po tome što odgovaraju potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticani u toku istorijskoga postajanja nezavisnih kneževina Vlaške i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih državica. Šta više oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za autonomijom 1793 i 1804, a u svima glavnim tačkama poklapaju se sa srpskim zahtevima, istaknutim na skupštini u Kragujevcu 1. januara kritične 1813 godine. Kada ovo predočavamo srpskim piscima i političarima koji o Albancima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanične politike, mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku između jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Naš narodni pokret za oslobodenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile široke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najoštrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao političkim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Međutim kao nosioci albanskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga. Ekonomska suprotnost između begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga što su ti begovi obično pomuslomanjeni Albanci.

Ma da se u doba postanka Albanske lige računalo na zajedničku akciju Albanaca sa hrišćanima, događaji su je još u početku onemogućili. Jedan italijansko-albanski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obećava ”pozvati hrabru braću u Makedoniji, Epiru i Albaniji da pruže ruku Jugoslovenima protiv svoga opštega ugnjetača. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodušnom slovenskom narodu”. Ali naskoro zatim Albanci su se našli između čekića i nakovnja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni albansko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoalbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Albanska liga se morala odmah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su albanska plemena vređali, i protiv turske vlasti koja ih je stešnjavala. Borba za odbranu od suseda najviše je pridonela naglom širenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrišćanskim državicama. A kada je svoje sporove sa balkanskim državicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je Ligu na krvav i mučki način ugušila, ali između Albanaca i hrišćana u Turskoj nastaje doba nacionalne mržnje i neprijateljstva.


2. Sever i Jug: Gege i Toske

U političkim razlikama između predstavnika Severa i Juga, između Gega i Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i Južne Albanije; a razlika u načinu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz razlike koja u pogledu mišljenja i težnja postoji između predstavnika plemena i predstavnika klase.

Nacija nije samo prirodna već i kulturna zajednica, kao što je prosto i jasno rekao Oto Bauer.[14] Da se različna plemena koja su recimo jednoga istoga porekla, približe jedan drugom, duhovno i politički srode, kao što to vidimo kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena žive pod uzajamnim dejstvom zajedničkog kulturnog života. Što god je kod nekih plemena taj zajednički život nerazvijeniji, što je plemenska otuđenost veća i isključivost jača, u toliko se manje oseća uticaj onih tendencija koje ta plemena treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. Šta više, ako svako pleme i svaka pokrajina žive svojim zasebnim životom, bez dodira i uzajamnosti, tada ne samo što se između njih ne vrši poznato izjednačavanje i približavanje, već biva obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici još više specijalizira i udaljava od ostalih plemena.

Proučavajući makedonsko slovensko naselje prof. Cvijić je zapazio od kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod albanskih plemena koja su živela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona oseća se na svakom koraku. Samo je jedna strašna plemenska otuđenost mogla stvoriti toliko narečja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teško se među sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost života na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje današnje religiozne razdeljenosti albanskoga stanovništva. Toj religioznoj razdeljenosti odgovara politička pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazličniji strani politički uticaji. Prema tome, razlike u jeziku, u religiji, u političkim težnjama i uticajima i t. d. jesu ogledalo plemenske otuđenosti i nemanja uzajamnosti i saobraćaja u životu Albanaca.

Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriču Albancima svaku sposobnost da u budućnosti dadu drukčije rezultate?

Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom ”naučnom” laži koja nam se od pohoda srpske vojske u Albaniju na hiljadu načina nameće, ma da je u nauci odavno otišla u staru gvožđuriju. Elementa koji čine naciju nacijom i faktore koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne iznalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuje istorija i sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada ćemo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Albanije ima da računa, ali ćemo videti tako isto da život ne prestaje na granicama Albanije, da istorija nije ni o Albancima rekla svoju poslednju reč.

Mi smo već istakli kako predstavnici primitivnih severoalbanskih plemena imaju sasvim drugojačije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa Juga. I dokle protivnici Albanaca smatraju da je to samo jedan dokaz više o slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva, kako se odlučuju pogledi kojima pripada budućnost od reakcionarnih, primitivnih forama prošlosti, kako se počinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i shvatanja. Šaljaninu, Gašu ili Krasniću sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske autonomije jedino i najkrupnije pitanje, jer se još uvek ceo njegov život obavlja u granicama plemena, dokle to rešenje nije nikakvo rešenje za bega ili žitarskoga ili stočarskoga trgovca ili njihov na strani školovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa osećaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovođenje plemenske autonomije i za učvršćenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga već počeli osećati kao klasa, gledajući u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Albaniju. Severoalbanska plemena shvataju autonomni pokret kao težnju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrženici preživelih privilegija kao što su i plemenske organizacije uopšte preživele svoje; a kako su te težnje nesaglasne sa modernim društvenim razvitkom i nemoguće u modernoj državi, one su reakcionarne i osuđene na propast.

Ali između Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije već i u držanju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovi na ustanak, buntari, dotle su Tuske s Juga neka vrsta ”teoretičara” albanskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako reći stalno pod oružjem, u moć oružja jedino se uzdaju i veruju da zadobijanje prava na nošenje oružja znači što i zadobijanje svih ostalih prava. Južnjaci, međutim, izašli su iz toga stanja kada je pleme što i svet a puška najveći amanet. Njihovi imućniji redovi, naročito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi želeli svoju vojsku, odbijaju činovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje činovnike; odbijajući tursku vlast oni ne žele povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije već organizaciju autonomne Albanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasnom. Južna i Srednja Albanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Albanije. Iz tih južnih krajeva, kao iz Vandeje albanskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za albansku azbuku i za školu. Dok plemenske vođe na Severu još uvek cene svoju moć po broju naoružanih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju škole, izdaju listove i štampaju knjige na albanskom jeziku.

Posle ugušenja Lige 1881. Porta je bila mnogo strožija prema Albancima iz južnih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Još tada su carigradski gospodari uviđali da im sa Juga preti veća opasnost, i sa razlogom.[15] Jer dok su severoalbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, dižući često puta čitave bune za promenu jednoga činovnika, dotle se u Južnoj i Srednjoj Albaniji tiho vršio proces nacionalnoga pribiranja. Po obaveštenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske događaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko albanskih listova, među kojima su ”Tomori” (po planini Tomoru) u Elbasanu, ”Baškim” (Jedinstvo) u Bitolju, ”Korča” u Korči, ”Žđim” (Buđenje) u Janjini i. t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu albanskih škola, među kojima je bila i učiteljska škola u Elbasanu sa 200 đaka. Knjige su na albanskom jeziku sa latinskom azbukom.

I u Albaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moćan uticaj da se i partijska grupisanja vrše na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su muhamedanska, ortodoksna i katolička, od kojih prva ima za devizu: ko je muhamedanac neka je u Turskoj, druga izražava uticaj Grka a treća Austrije i Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje albanskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Tražeći pristalice među Albancima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne isključivosti koja je još uvek tolika da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskoga režima srpske vojske skoro nikakva saučešća u sudbini, šta više da vode među sobom čitave verske ratove. U toj borbi poniklo je više pesama, u kojima su karakteristične ove strofe:

“Dole tamnica, dole glupost,
Što ih upotrebljavaju naši neprijatelji:
Jedni u crkvi, drugi u džamiji —
Mi smo braća, ne mogu nas deliti”.

Ili:

“Vi Albanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoće da vas zavode.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,[16]
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Međutim ste svi braća, bre sirotinjo”.

Sve nas to podseća na doba koje je Evropa preživela u XV, XVI i XVII veku i fina Bauerova crtanja istočnjačkih revolucija[17] pala su nam na um u trenutku kada smo se u Elbasanu o ovom pokretu raspitivali. Tražeći dodira sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima turskog činovništva albanskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru čak do položaja paša a sada predstavlja neku vrstu albanske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima ”narodnim” stvarima! Ona je održavala vezu sa svojim mnogobrojnim kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je čas u ljubavi sultanskoj čas u njegovoj tamnici čiji je najpriznatiji predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. Školovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje Muhamedovo učenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem novih sekta a protiv političke beznačajnosti propovedanjem autonomne Albanije. Otuda je najrasprostranjenija i najčvršća verska organizacija u Albaniji, takozvano bektaštvo, u isto vreme najodlučniji nosilac albanskoga nacionalizma.

Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u početku bili tolerantni. Ali u koliko je ceo pokret sve više dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Albaniju, kojima je bio cilj da se severoalbanska plemena konačno saviju u jaram turske državne vlasti, ekspedicije koje su izazvale čitav niz albanskih ustanaka.

Istorijski značaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde pretresamo bio je u tome što je vaspostavljena veza između Severa i Juga, Gega i Toska. Južnjaci su počeli uviđati dragocenu vrednost materijalne, fizičke snage koju severna plemena predstavljaju, starajući se da ih uvuku u službu zajedničkom pokretu čija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i ušao u Skoplje bila su i sada plemena sa Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su već počeli frakcionisanost u turskom parlamentu iskorištavati za svoje političke zahteve. Sporazum između jednih i drugih olakšavali su sada krajevi istočno od severoalbanskih krševa, čiji su se stanovnici iselili sa prvobitne plemenske baze i iščupali iz plemenskih okvira koji i sada okivaju njihovu braću što su ostala na plemenskom ognjištu, a dodirima sa slovenskim susedima ti su stanovnici postali već sposobniji da albanski pokret shvate sa širega nacionalnoga gledišta.

Takvo je bilo stanje pokreta u Albaniji kada su vojske balkanskih državica prešle granice Turske.

3. Izgledi u budućnosti

Samostalan pokret Albanaca je balkanskim događajima presečen i Albanija, blagodareći u prvom redu zavojevačkim apetitima balkanskih državica, postala je balkanskom predstražom dveju velikih evropskih sila, Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Albanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Albanije imaće za albanski narod značaj jedne političke revolucije, pod čijim uticajem će stari odnosi i navike života pretrpeti vratolomne brze promene.

Toj novoj tobožnjoj državi mi nećemo da proričemo sudbinu. Ona će nesumnjivo imati da se nosi sa većim teškoćama nego što su bile duge i teške porođajne muke od kojih još uvek pati. Ona će imati da se nosi i sa prošlošću i sa budućnošću. Prva joj je ostavila u nasleđe: na Severu plemensku primitivnost i isključivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnošljivosti, a i na Severu i na Jugu neprosvećenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, političku razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraćaja među plemenima i pokrajinama, nemanje nikakva opštega centra koji bi davao životu odreden pravac. Ovim nezgodama koje su dezorganizovale život u Albaniji pridružiće se u budućnosti ne manje dezorganizatorski uticaji stranih ”prijatelja”, o kojima iskustvo ostalih balkanskih državica nije malo.

U borbi sa tim unutrašnjim i spoljašnjim nezgodama narodne mase treba da budu onaj nepresušni izvor novih sila i sredstava. A narodne mase baš i jesu te koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih vođa i ispod bezdušne eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadašnjim događajima i pokretima one su učestvovale kao obična oruđa autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu članovi toga pokreta kao što još nisu ni članovi jedne albanske nacije. Oni su samo članovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Albanaca da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom položaju begova i njihovoga školovanog podmlatka.

Da bi pitanje Albanije prestalo biti isključivo stvar jedne kaste i pojedinaca i postalo brigom široke narodne mase, Albanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje građane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u doba svoga nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne zajednice, do učešca u javnom životu, do međusobnoga saobraćaja. Pored uvlačenja plemena u zajednički narodni život, to traži pre svega uništenje feudalnoga sistema svojine i oslobođenje seljaka.

Ali to i jeste baš ono što današnji albanski patrioti ne misle da učine. Sa narodnom masom oni ne računaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrižni podmladak govori kao o mračnoj masi bez svesti i razumevanja. U Elbasanu mi je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odlučno odgovorio: kako ustav i parlamentarizam nisu za Albaniju već nešto nalik na bojarski sistem u Rumuniji! Ističući Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je očigledno pokazao da on o političkom režimu ne može da govori a da ne misli na begovski sistem!

Nosilac naprednih pogleda na politička i privredna pitanja mogao bi biti samo građanski elemenat, a on je u albanskoj primitivnosti još uvek vrlo slabo razvijen. U albanskim varošima stanovništvo je puka sirotinja sa više ili manje begova, trgovaca i sitnih zanatlija. Begovi su još uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je evropska kultura ušla sa svojim prtljagom napred. A varoš u kojoj kula age i bega visoko strši iznad skromnih krovića zanatlija i trgovaca, ne može da bude nosilac nacionalne kulture i političkoga napretka, kao što su to bile varoši današnjih kulturnih država. Tek sa jačim poletom moderne privrede albanske varoši će postati pravi nosioci napretka.

To su samo nekoliko napomena o društvenim prilikama kod Albanaca. Nama uostalom i nije cilj da ih izlažemo, već da, ukazujući na njih, pokažemo da Albanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna ”divljaka” protiv ”civilizacije”, kao što predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuđih agenata, kao što predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni i uslovljeni opštim promenama u društvenim odnosima i uslovima života u Albaniji, koje su u svoje vreme davale slične borbe i pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi još vrlo nerazvijeni, znači li to da ”Arnautin” ništa drugo ne želi, ništa drugo ne zaslužuje i ništa drugo ne može imati nego što ima sada? Zar može neko tvrditi da feudalni rob ne želi da se oslobodi ropstva i da sam uživa plodove svoga rada? Po povlačenju srpskih trupa nastale su u Srednjoj Albaniji velike međusobne borbe, a one nisu bile, kao što je naša štampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti već pobuna feudalnih robova, čifčija, protiv pokušaja aga i begova da za vreme okupatorskoga režima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije.

Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Albaniju. O njegovoj podobnosti za samostalan državni život ništa nam nisu u stanju reći oni koji u njegovoj ”arnautskoj krvi” unapred vide antidržavni, antikulturni, antisocijalni elemenat. Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Albanaca kao člana plemena i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga plemena za državni život treba ceniti po stupnju istorijskoga razvitka, po društvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim težnjama, a ne po rasi kojoj pripada.

Osim toga mi smo upućeni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga člana balkanskih državica. Na to nas ne upućuje kakva zabrinutost za budućnost autonomne Albanije — jer su te brige, blagodareći zavojevačkoj politici Srbije, Crne Gore i Grčke, prešle nažalost na jačega, Austro-Ugarsku i Italiju — već obziri prema našoj sopstvenoj budućnosti. A po budućnosti Albanije, kao i svih malih državica koje se nalaze na udaru jačih, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se kriju unutra. Na svaki način neće biti lako savladati plemenske i religiozne suprotnosti i izvesti državnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji društvenoga života, ali to nije nemoguće kao što nije bilo nemoguće slomiti autonomske težnje knežina pri organizovanju nove srpske države. Albaniji će biti mnogo teže odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se razvija.

Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuđinskih agenata kao po Albaniji. Oslanjajući se bilo na slabije susedne bilo na jače udaljenije države, svi oni vrše godinama jedan propagandistički rad koji je kroz škole, crkve, konzulate, trgovačke veze i druge ustanove već bio spremio zemljište za tuđe uticaje. Ono što se danas u Albaniji događa može se razumeti samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadašnje partijske struje u Albaniji, kao što smo već videli, ne nose u prvom redu obeležje različnih stranih uticaja i tuđinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da podržava različne kandidacije za novoga vladaoca već, kombinujući se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojačava separatističke apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih ličnosti. Ti uticaji predstavljaju danas nesumnjivo najveću smetnju sređivanju unutrašnjih prilika, i autonomna Albanija može se javiti samo u borbi protiv njih.

Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih državica pada albanskom narodu u toliko teže, što njegova prva državna zajednica nosi od samog rođenja vrlo teške nedostatke.

Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Albaniju podele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Albanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez najbitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i besplodnih krajeva, otsečenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema Albaniji još svirepija nego Berlinski Kongres prema Srbiji. Njenim odlukama nesumnjivo je najviše oštećen albanski narod; ali onaj što je najviše dobio nisu balkanske državice već zainteresovani kapitalistički i vlasnički krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko držanje vlada balkanskih državica odgurnulo je Albaniju u šake ovih država, drugo, ona će im biti u toliko pouzdanije oruđe u koliko je slabija i za život nesposobnija.

Uporedo sa tom slabošću raste ekonomska zavisnost nove države od inostranstva. Svi pokušaji njenih upravljača da zemlju učine sposobnijom za odbranu od opasnosti spolja vodiće i u Albaniji, kao što je to bilo i u ostalim balkanskim državicama, padanju u sve teže ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak Albanija nesigurnija politička tvorevina, u toliko to porobljavanje neće ići posredstvom državnih dugova već putem neposredne kolonijalne pljačke. Jedan veliki dobro obavešteni nemački list pisao je pre nekoliko nedelja:

“I grozničava spekulacija traje (u Albaniji) još kao i pre. Ne prođe nijedan dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje železnica, električnih postrojenja, na kupovinu šuma i rudnika. U interesu zemlje može se biti radostan što oni sada skoro nigde ne nailaze na odziv, pošto se odlučilo da se sa koncesijama čeka do uvođenja uređenih odnosa, a već zaključeni ugovori strogo se procenjuju i, ako su protivni državnom interesu, poništavaju. Nadati je se da će pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske šume, o kojoj je u posljednje vreme bilo mnogo govora, pošto se najvećim delom tiče oblasti na koje prodavac, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paša ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na nekada u Carigradu dobivenom parčetu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko opština mogu da pokažu staro pravo na ove šume. Svi ovi pokušaji spekulativne eksploatacije sadašnjega položaja potiču obično sa strane, što služi zemlji na čast. Ali pored ove vrste preduzeća mnoge ozbiljne trgovačke snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje će buduća vlada u najskorijem vremenu morati dati. One će docnije biti u tom povoljnijem položaju što će moći odmah izaći pred vladu sa dobro promišljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom slučaju mora se naglasiti da, ko neće da zadocni, mora se sa ovdašnjim prilikama sad upoznati” (Kölnische Zeitung od 21. decembra 1913).

Tako se evropske kapitalističke klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje Albanije. Ono što evropski kapitalizam danas tamo priprema biće u stvari stvarna osnova buduće države. I kada se srpski vlasnički krugovi raduju svakom novom metežu i unutrašnjem sporu, gledajući u tom sredstvo za sprovođenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora počinje utvrđivati najjača evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj ”koji neće zadocniti”.

III Borbe oko Jadranskoga mora

1. Jadransko more i borbe na Istoku

Da bi se razumelo zbog čega je najsiromašnija i najbednija oblast na Balkanskom poluostrvu proizvela u toku balkanskih događaja najzaoštrenije odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih albanskih krševa već oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga mora koja pripada Albaniji. A ta borba ne samo da čini jednu značajnu glavu u istoriji srpskoga naroda, već je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su učestvovale i svoju moć ogledale sve evropske države.

Kao što je Jadransko more samo jedan rukavac Sredozemnoga mora, to se i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga mora javljaju kao produženje borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom moru. A one su se vrlo rano javile. Odavno je Istok počeo privlačiti na se pažnju evropskih naroda i vrlo rano je nastao veoma živ trgovinski promet između Istoka i Zapada. Najkraći, najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraćaja vodio je preko Sredozemnoga mora. To more se javlja kao jedina veza između dva sveta, a borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.

Na onom mestu baš gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na italijanskim obalama Jadranskoga mora, postali su još iz ranoga Srednjega veka prvi centri trgovinskoga saobraćaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski gradovi: najpre Mletci, od IX veka kao gradska trgovačka republika, kojoj se od XI veka pridružuju Đenova i Piza. Oni su stupili u vrlo razgranate trgovačke veze sa svima tada najbogatijim zemljama Sredozemnoga mora, Egiptom, Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim poluostrvom i njihovi trgovački agenti, rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuju grčke i arabljanske trgovce ili ih degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u svoje ruke.[18] U borbi oko prevlasti na Sredozemnom moru sa svojim suparnicama Đenovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mletci su se poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga mora, koje su branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Mađara sa kopna. Od polovine XIV veka “kraljica Jadranskoga Mora” je izašla iz te borbe kao pobedilac i čitav vek neograničeno gospodarila na Sredozemnom moru.

Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku, zadali su zavojevački uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim carstvom sporazumevati, kao što su se pre i posle toga znale poslužiti kolosalnim bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeđivanje jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradova na Istoku došao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga saobraćaja sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean. 1498. godine Portugalci su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaženjem Afrike. Taj veliki pronalazak koji čini čitavu revoluciju u privrednim i saobraćajnim odnosima sveta, promenio je pravac tada najznačajnijega svetskoga saobraćaja, a kao neminovna posledica toga monopolističke privilegije italijanskih gradova u trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta posrednička uloga sasvim iščezne. “Oko polovice XVI veka, veli P. Here, mletačkih trgovaca u Carigradu nije više skoro nikako ni bilo, i vraćajući se sa Zlatnoga Roga jedan poslanik je izveštavao da se u trgovinskom saobraćaju sa Portom ne vrši više za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje”.[19] Bogatstvo Istoka, naročito Indije, počinje teći na Zapad poglavito novim, pomorskim putem, a kako su Portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovačkoga posrednika sa unutrašnjošću Azije. Sredozemno more je prestalo biti veza dva sveta, most između Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i one italijanske gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i Đenove zauzima Lisabon.

Sa skretanjem svetskoga saobraćaja Sredozemno more je istina izgubilo svoj svetski značaj, ali borbe oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje Sredozemnoga mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i suviše dragocen objekat za kapitalističku eksploataciju i vrlo važne bogaze političkih zavojevača, da bi mlade evropske kapitalističke države prema tome mogle biti ravnodušne. Borba se nastavlja sa tom razlikom što na mesto malih gradskih republika stupaju sada na pozornicu moćne države iza kojih kao materijalna garantija osvajačkih planova stoje milioni poreskih plataca i stotinama hiljada i milioni naoružanih vojnika. U jednom krvavom ratu Engleska se dograbila 1704. Gibraltara, kapije Sredozemnoga mora sa zapadne strane; od 1880. drži Maltu, stanicu između istočnoga i zapadnoga dela Sredozemnoga mora; na Berlinskom kongresu utvrđuje se u Kipru koji gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882. zagospodarila je Egiptom. Najozbiljniji suparnik Engleske, Francuska je preduzimala radi prevlasti na Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830. počinje se postepeno utvrđivati na afričkoj obali kao gospodar Alžira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jače da zauzme Carigrad i moreuzine, “ključ od kuće” koji treba da je propusti iz Crnoga mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima 1841, koji je naročito potvrđen Pariskim mirom, i do danas svi njeni pokušaji da ga poništi ostali su bez uspeha.

Dva velika tehnička uspeha, otvaranje Sueckoga kanala i železničke veze centralne Evrope sa Istokom, počeli su Sredozemnom moru vraćati stari značaj najbolje veze između Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov pomorski put sa Istokom koji je mnogo kraći cego onaj oko Afrike, a kolosalni planovi za železničke veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih država, već prete da promene odnose političkih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku železnicu npr., oko koje se danas biju uticaji Nemačke i Engleske, jedan je pisac s pravom nazvao ”osom oko koje se danas kreće politički život Evrope”. Svaka promena na Istoku postaje opasnost po posede koji su već stečeni, a naporedo sa tim raste interesovanje imperijalističke Evrope za svaku, i najmanju promenu na ovom kraju sveta.

2. Austro-Ugarska i Italija

Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim republikama, Jadransko more je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se svetski saobraćaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga značaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraćaj počinje Jadransko more obilaziti.

Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko more je imalo sve veći značaj za dve velike države koje se naslanjaju na njegove obale, za Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve države ono nije više samo vodeni put trgovinskoga saobraćaja sa svetom, već osnovica sve njihove pomorske snage, koja u današnjem veku zavojevačke kolonijalne politike i sukoba krupnih interesa poglavito određuje moć i uticaj kapitalističkih država. Svaka promena na obalama Jadranskoga mora dira zbog toga u najosetljivije mesto političkih planova kapitalističkih i vlasničkih krugova obeju država.

Ta promena može nastupiti i u korist trećega i u korist jedne od te dve države. Prema tome međusobni odnos ovih dveju kapitalističkih sila je dvoličan: do podne se zajednički bore protiv svakoga onoga koji se sprema da oslabi njihov zajednički posed, od podne se bore među sobom sa surevnjivošću dva takmaca koji jedan od drugog zaziru. Međusobno nepoverenje, koje “prijateljstvu” i savezničkim odnosima ova dva člana Trojnoga Saveza daje tako osobit karakter, naročito prati njihovu balkansku politiku, a u Albaniji se pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge države izmenjuje izjave o “punoj saglasnosti” i “međusobnom poverenju”, njeni agenti u Albaniji posvednevno se kolju oko svake škole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga mesta eksploatacije i uticaja.

Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimućstvo države koja je svoj uticaj na balkanskoj strani Jadranskoga mora utvrđivala mnogo pre nego što je Italija kao velika država bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj obali, Italija je bila rastrgnuta tuđim zavojevanjima. Najveći deo italijanskih zemalja držala je u prvoj polovini prošloga veka baš Austro-Ugarska smatrajući sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podiže Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Još tada ona je računala sebe u jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini Balkanskoga poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. A kada su u drugoj polovini prošloga veka obrazovane dve nove velike nacionalne države, Nemačka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark poznatim savetom prideljivao sve oblasti “od istočne granice rumunjskoga naroda do Kotorskoga zaliva”.

Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacija Bosne i Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto vreme do sada najveći praktični uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su težnje mlađe Italije bile upućene na afričku obalu. U naknadu za Tunis, koji je Francuska konačno zgrabila 1884, Italija pokušava da se dograbi Abisinije; ali posle deset godina uzaludnoga vojničkoga naprezanja i finansijskoga iscrpljivanja taj pokušaj je završen 1896. potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu imperijalističku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako reći da traži naknade na obalama Jadranskoga mora. Orođivanje sa crnogorskom dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa.

Od toga trenutka razvitak krupne industrije učinio je u Austro-Ugarskoj i Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i Hercegovine, liberalna inteligencija – sastavljena od profesora i advokata koji su vodili nacionalnu većinu bečkog parlamenta – smatrala mandat Berlinskog kongresa za “skupu i kobnu avanturu”, danas se sve više sva moć države stavlja u službu kapitala i njegovih težnja da proširi i monopoliše pijacu za svoje espape i oblast za plasiranje.

“Međunarodna politika uopšte”, pisala je bečka Presa 1908, “pretvara se sve više i više u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga korena. I dokle ostale kapitalističke države gledaju da težnjama svoga ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija, Austro-Ugarska je obratila svu pažnju na Balkan. Po mišljenju austro-ugarskih vlasnika zemlje Balkanskoga poluostrva su prirodom položaja određene da budu kolonije Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao “apsolutnim ciljem austrijske balkanske politike”[20], sve više se počelo gledati kao na južno pristanište monarhije. Vlasnički krugovi Beča i Pešte počeli su pokazivati sve veću osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun vodi, i sve veću nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na Balkanu preduhitre. Ta težnja je određivala držanje Austro-Ugarske u dugogodišnjem jalovom londžanju evropske diplomatije oko reforama u Makedoniji; njome je zadahnuto njeno držanje prema Srbiji; ona je bila cilj i novim železničkim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali čitavu buru od negodovanja i protesta i čitav niz novih projekata za kontralinije.

Diplomatska istorija će pokazati kako se Italija ponašala prema tim težnjama “saveznika”. Ali sa koliko je ona uporstva radila na kolonijalnom osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotana ona je prigrabila u svoje ruke podizanje pristaništa u Baru, železnice Bar-Virpazar, zatim brodarstvo na Skadarskom jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih krševa nije mogla isterati najveća turska sila podlegli su sili kapitala i danas argatuju po američkim rudnicima za račun italijanskih kapitalističkih kompanija i njihovih cetinjskih vazala.

U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana, Albanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije ukrštena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku zemljište ispod nogu. A da taj sukob interesa u Albaniji ne bi doveo u opasnost “savezničke” odnose sa kojima su skopčani drugi važni interesi, diplomatija je uspela da zaoštrenost ublaži podelom sfera interesa, po kojoj je Austro-Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Južnoj Albaniji. Veliki kapitalistički grabljivci postigli su još jedan sporazum o davljenju malih naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske granice do Soluna, kada je nestalo “političke moreuzine” između Srbije i Crne Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za Solun ne ide više preko Mitrovice već preko Drača. Stvaranje autonomne Albanije imalo je sada za obe ove države ne samo taj interes da se niko treći ne pusti na Jadransko more, već i da se dobije bar jedan prozorčić za sprovođenje stare politike na Balkanu. Sa gledišta već postojećih težnji zavojevačkih kapitalističkih i vlasničkih faktora sasvim je prirodno što je za to založen ceo autoritet Austro-Ugarske i Italije.

3. Jadransko more i Balkan

Ove velike borbe evropskih država na Istoku čine nekoliko vekova suštinu Istočnoga pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajačkih planova zainteresovanih država uvučeno i Balkansko poluostrvo, to su promenljive faze kroz koje je ona prolazila nerazlučno isprepletane sa sudbinom balkanskih naroda. Ne samo što se Turska vladavina u Evropi, kao što je to formulisao francuski filozof Monteskije još pre sto pedeset godina, držala na surenjivosti ovih suparnica, već je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje nezavisnih balkanskih državica i povlačenje njihovih granica stajalo iz koraka u korak pod uticajem toga suparništva i osvajačkih težnji i planova velikih sila.

To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se manje zna i vodi računa o uticaju trgovinskoga saobraćaja Zapada sa Istokom na razvitak balkanskih naroda.

Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga života na Balkanu bilo je Jadransko more. Duž njegove balkanske obale bilo je raspoređeno više tačaka iz kojih su polazile najvažnije saobraćajne veze poluostrva sa svetom. Oko tih tačaka obrazovali su se trgovački centri. Za vreme cvetanja iltalijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim morem kao jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan promet između Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga saobraćaja, pune draži i privlačne snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih država, naročito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u unutrašnjost poluostrva sa mukom se probijali više vrlo važnih trgovačkih puteva kojima je saobraćaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na tržište suviške svojih feudalnih tributa a uvozila raskošne istočnjačke proizvode koji su zapaljivali maštu naših narodnih pevača. Ta razmena je vršena u primorskim centrima.

Od tih centara naročito se ističu na severnom delu obale Dubrovnik, Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Drač i Valona. Iz radova Jirečeka i Cvijića saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan značajan put preko brda čemerno na Drinu, Užice, Čačak i dalje, puštajući jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i Toplicom za Niš. Južni putevi su bili podesniji. Među njima se ističu tri: severni polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via Egnatia, polazio je od Drača i predstavljao glavni drum za Carigrad; južni je isticao iz Valone i Devolom išao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju.

Za trgovačkim i privrednim vezama išle su i političke težnje. Koliko je meni poznato arhivarska metoda rada u našoj istorijskoj nauci nije dopuštala da se uoči veliki uticaj koji su imale trgovačke veze Jadranskoga mora sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, međutim, čini da se i laiku nameće zaključak: da je u ono vreme Jadransko more bilo gravitaciona tačka ne samo trgovinskoga već i političkoga života srpskoga naroda. Samo se tim uticajem može objasniti što je u srednjem veku najživlji politički život našeg naroda bio baš u oblastima Jadranskoga mora, dakle u zemljama koje su bile ne u centru već na zapadnoj granici našega etnografskoga prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom moru pomerala se naravno i ta granica našega narodnoga elementa.

Ali svi napori srpskih srednjevekovnih gospodara da se utvrde na Jadranskom moru ostali su bezuspešni, jer su nailazili na otpor jačih suparnika, ranije italijanskih gradova i Mađara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca. U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske države na more. Ali je taj izlaz bio izgubljen još početkom XIV veka u borbi sa bosanskim banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada više Srbi nisu uspeli da ga povrate.

Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga mora na Atlanski okean Jadransko more je izgubilo svoj svetski trgovinski značaj, ali trgovački život na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna kultura u njima davali su dovoljno hrane za održavanje starih komunikacija. Ali kao rezultat toga saobraćajnoga skretanja trgovački centri na balkanskoj obali Jadranskoga mora postaju sve više lokalne tačke koje rade isključivo sa balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz unutrašnjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor, Bar, Skadar i Drač.

Ali što nije učinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je kao posledica novih saobraćajnih i političkih promena. Trgovački centri na Jadranskom moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim podizanjem Srednje Evrope kulturni život Srbije počinje skretati ka severu, pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije više Jadransko more već Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa vezana železnicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraćaj Balkanskoga poluostrva ne struji više transverzalno, poprečno, iz unutrašnjosti jadranskoj obali, već uzdužno, iz unutrašnjosti ka Solunu na jugu i Pešti i dalje na severu. A da se ta promena izvrši do kraja, da stari trgovački putevi opuste i stari primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su političke promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izukrštanje čestih političkih granica.

Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraćajnoga pravca na poluostrvu pomerila je centar političkoga života srpskoga naroda na sever. Njegove trgovačke veze sa Jadranskim morem bile su, sa izuzetkom uskoga primorja Crne Gore, potpuno presečene. Sa tim je presečeno i kulturno uticanje i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut proces: srpski elemenat se povlači severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici, ostavljajući u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini isključivo ili pretežno albanskoga naroda.

Kada je u trgovačkom kretanju zapadne polovine Balkanskoga poluostrva odsudno preovladao pravac sever-jug, Srbija je pala u potpunu privrednu zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjužnija provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraćaju sa inostranstvom, koji se oličavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabričke robe, Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos u toku vremena snažno pripije uz privredu i život slabije strane, on se pre ili posle mora završiti sukobom koji je neizbežna posledica razvitka kapitalizma. Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoči balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim pretenzijama: prema Austro-Ugarskoj, koja je težila da otkloni agrarcima nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj pijaci izuzetnoga povlašćenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa težnjom da obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zaštiti domaću industriju. Sukob je bio neizbežan.

Politički značaj ovoga sukoba je u tome što je buržoazija uspela da težnju za izlaskom na Jadransko more oživi i u narodne mase unese. Ostvarenje te težnje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Za buržoaski režim slobodan izlazak na more predstavljao je više nego jedno trgovinsko pitanje; to je bio, kao što ćemo docnije videti, onaj životni nerv o kome visi ceo privredno-finansijski sistem buržoazije, kredit na strani, opstanak režima. Kada je za vreme aneksione krize Milovanovićev predlog o “hodniku na more” propao, grozničavo se radilo na dobijanju Jadranske železnice. A posle pobeda na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora, Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je već u pola postignut cilj.

Kako je izvođenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?

IV Albanija i Srbija

1. Zavojevačke težnje naše buržoazije

Austro-Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Albanije u svom interesu a ne u interesu albanskoga naroda! To je druga osnovna misao Balkanicus-a i Dr. Vladana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih mogućih knjiga i novina! U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!

Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije, ne bi ušla u taj apsurdan položaj: da u isto vreme kada se bore protiv zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporuču i brane zavojevačku politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Albaniju hoće da porobe te hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Albanije, izjavljuju Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Albanije ne bude niko drugi nego mi. Drugim rečima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji brani! Balkanicus veli:

“Otkuda taj izuzetak i ta privilegija za Albance, da oni ne mogu i ne smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod četvrtom u Dalmaciji.“

“Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i Albanci, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice”.[21]

A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bilo radikalno, konačno, da nikada više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a:

“Evropa bi trebala da s najvećom gotovošću prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njlhovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Albansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu”.[22]

U Albaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat. Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao? Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi narod s one strane Sredozemnoga mora? U veku imperijalističke politike takve parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je ranije ruska parola o “oslobođenju hrišćana” u Turskoj stajala rđavo carističkoj Rusiji, koja je bila najgori dželat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim “pokroviteljem” stalo u toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj Albaniji koji za autonomiju svoje zemije rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustezao da mi na pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da Skadar ostane Albaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao što se Italija zauzela za južnu Albaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za autonomiju Albanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko more i sa koje se može uticati na tok stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje “lebensfähige Albanie”, “za život sposobnu Albaniju”, u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoće se pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom, “nacionalnoga načela” ili “političke ravnoteže”.

Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje Austro-Ugarske i Italije u Albaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Albanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući zavojevačku politiku tih dveju država oni su, uspeli da izobliče “nacionalnu” politiku Srbije, “oslobodilačku” politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige austrijskih vlasnika o pravu balkanskih narodnosti na nacionalno samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije Srbije na zavojevanje Albanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela. Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih kapitalističkih kompanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle morao doći kao rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici.

Ovaj novi kurs u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju više nego teorijski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije tešnja za eksploatacijom naroda u zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, “divlji” Albanci, da uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti! Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na nacionalno pitanje.

Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema albanskom naselju već i stalne opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već podnesene. Osvajački upad u Albaniju urodio je ogorčenjem albanskoga naroda prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuju nova finansijska i vojnička naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao posledica zavojevačke politike prema albanskom narodu, a javlja se kao povod stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim pretendentima na Albaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti, militarizam i ostale parazitske ustanove traže od naroda u toliko veće žrtve u koliko ga više večita nesigurnost, opasnost od rata i česte mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.

Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logike stvari gurati iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski organi javnoga mišljenja staraće se da se pravi uzrok tih nedaća zaboravi i odgovornost prenese na drugoga. Zato socijalna demokratija, kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je žačetak svih tih nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu između teorija Balkanicus-a i Dr. Vladana i prakse Ise Boljetinca.

2. Težnja ka moru

Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku albanskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo vlada i buržoaskih grupa, već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!

Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu sa smetnjama koje je Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je 1910. dostigao cifru od 98.388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 odsto a prerađevine 36 odsto. Sa izuzetkom 1.691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada industrijskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine. Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da odgovara svojim dužničkim obavezama.

Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda, osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki poremećaj izvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen da svoje proizvođe jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.

Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.

Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potreba osiguranja izvoza i smetnje Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji, ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more vladajuća buržoazija je gledala onaj cilj svoje klasne politike koji je isticao iz industrijalizacije zemlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo va banque, ili-ili, to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga privredno-finansijskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.

Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, iz privrednog života, već kroz ministarske kancelarije, odozgo, preko državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek mašina za rad.

Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880. do 1910. državni budžet je porastao od 20 na 120 miliona ili za 475 procenata, a zaduženje zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda na militarizam.

Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agramih proizvoda. Od kraja osamdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davao aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što ga je primala za svoj izvoz. Ta diferencija je bila od 1891. do 1900. 49.354.772 din, 1901-1910. 71.153.924 din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike sve više prenosila na buduće generacije.

Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u stvari veštačko povećanje izvoza na račun sposobnosti naroda da svoje životne potrebe podmiri.

Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države. Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa iscrpljivanjem privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih prihoda i dobroga finansijskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojamno brzo, jer neprestano rastu dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih proizvoda.

U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije. Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom “zaštitnih” carina. Srbija je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital, apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevnjivu borbu između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ali na kraju krajeva sistem “zaštitnih” carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca državne vlasti i interesima buržoazije kao nosioca kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca koje će im ona na zgodnom mestu, putem posrednih poreza, opet oteti. Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profita kapitalističke klase i posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa. Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica koja se za nju može da kupi.

Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba naročito istaći: da se na privredno-finansijskom sistemu koji smo ukratko skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.

Na osnovu toga ekonomsko-finansijskoga stanja zemlje i večite brige svake vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa industrijskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija, zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja, sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji, da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu, dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda. Ali je vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansijskoga sistema na kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta, on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova, on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na njemu se drži kredit za nova zaduženja.

Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa, ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni na teritorijalno proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansijskim sistemom doterale na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, – jer celokupna privredno-finansijska politika vladajuće buržoazije predstavlja postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za održanje vladavine – već pre svega emancipaciju privredno-finansijskoga sistema na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da se privredni sistem “zaštitnih” carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćaja sa svetom već zbog održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s retkom iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim!

Tako je albanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac.

3. Poraz zavojevačkog podviga

Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom “ekonomske emancipacije” i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem zavojevanja Albanije.

Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga poluostrva sa svetom. Što se drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga solunskoga pristaništa učini ono za šta ga je priroda položaja odredila, naime da bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specijalno priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci nesposobnosti buržoazije da izvrši delo narodnoga ujedinjenja.

Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatistižkih težnji, vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz albanske krševe, pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom najveće otporne snage u pređašnjoj evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti albanskoga naroda.

Pre svega Jadransko more, kao sredstvo našega saobraćaja sa svetom, nije bez krupnih nedostataka.

1. Jadransko more je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke Jadranskoga mora nisu više stanice svetskoga saobraćaja kao pre nekoliko vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim morem ne stiču se više u Jadranskom moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga saobraćaja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga mora srpska trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.

2. Kada bi čak Jadransko more potpuno zadovoljavalo potrebe našega trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na azijski Istok dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz stare Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaće se trgovina na obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategijskim željeznicama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Albaniji, propustila osigurati našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tuđ račun.

3. Izlazak na Jadransko more, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: “U onom delu koji je zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut peskom i stoga samo 6-10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina, s velikim troškovima.”[23] Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za pristanište ni ostali zalivi na toj obali.

Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnog pravca gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje, održavanje albanskoga stanovnistva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Albanije na koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za “povraćaj” reda. Transporti srpskoga izvoza na Jadransko more kretali bi se uz pratnju sve jačega militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijalnih ratova. Zavojevačka politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je 1871. platila Nemačkoj. Južno-afričke kolonije su koštale Nemačku preko milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Albaniji Srbija bi tek tada videla da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstava prema zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni. A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići preko Albanije nego preko Evrope.

Tako izlazak na Jadransko more, iskupljen zavojevanjem Albanije, predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje albanskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju “preča prava” i “veće potrebe” već isključivo veća snaga, igra je za Srbiju bila unapred izgubljena. Srbija se u Albaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Albanija samo po sebi nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne podnose za Albaniju već za uticaj koji se preko Albanije ima u Jadranskom Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na koji će od strane te dve države naići, ili je precenjivala potporu svojih ”prijatelja”,- to pitanje, nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz kepečku snagu nesvesno radila da se Albansko Pitanje reši po želji onih koji svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.

U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednicu a ne davljenje malih oko sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivurečnost in adjecto, kao nemoguća politika.

San o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena pomračavati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi. Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateteljsko saučešče oslobođenoga albanskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.

4. Vojna okupacija Albanije

Vojnu okupaciju Albanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički “špacir”, Lustreise što bi Nemci rekli, ali “špacir” koji će u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko more sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Što je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomislenost za lakomislenošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtava pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga “Obzora”, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

“Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i samo padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta, vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve”.

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadijska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

“Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu – nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan brđanski kukuruz dužine 12-15 cm prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli”.

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare![24]

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbiljniju borbu sa organizovanim albanskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o ”miroljubivim” namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u stršljenovo gnezdo Malisoraca.

Ovakvo držanje albanskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Albanije zajemčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Albaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana albanskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogdrčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje albanskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadatka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i sahranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pešačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska ”Štampa” nije pogrešila kada je u članku ”Bitka na Brdicama” napala strahovitu pogibiju rečima:

“Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve”.

A posle nekoliko dana ”jedan stručnjak”, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku ”Jedan zločin”:

“Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našeg izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanje više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese”.

Tačni podaci o gubicima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kod Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kako je “pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne komande da vrši napad na Brdicu”. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na lađama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica “Hamidija”.. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonans na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije “Hamidija” prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. “I kapetan Iađe i sva posluga, kao što to u božićnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut”. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost “Hamidije” koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika “Vervenjotis”. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim rečima:

“Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila “Hamidijinoga” besa sruči se na “Vervenjotis”.

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topića dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! ”Hamidija” se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

“Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrećne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu…

“Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak… Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalo lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-paše i Bakarnog Gumna leže savladani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve”.

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti albanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga albanskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Albanci nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i “divlja” albanska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Albaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštedeti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

5. Kolonijalni ratovi

Da vojna okupacija Albanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih albanskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu. Držanje Albanaca u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba, prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv albanskih plemena, kao što je ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv hrišćana.

Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu albanskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari provocirala, oglasivši albansko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke direktive, posela njome veliki deo albanskih oblasti bez ikakvih strogih naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim albanskim plemenima, i time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.

I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa albanskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koji je albanski narod gurnuo u očajnu borbu za održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi.

Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku protiv “arnautskih divljaštava”, i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih suparnika oko Albanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još manje se to moglo očekivati od Albanaca koji su već bili ispunjeni izvesnim političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na borbu do istrebljenja.

Albanska pobuna septembra meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi izazivaju. Okupacija sprske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije klisura i klanaca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta, selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Albanac s one strane nije smeo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući albansko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.

Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane. Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih buna.

Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepena uvođenjem kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale. O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din, na gas 54.65, na so 17.60, na šećer 30, na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 itd. Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše, bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu, nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne Komande piše: “Uvoznik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu robu, prenese na potrošača.”[25]

U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana, narod od lira “razoružan”, kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani života. Kada se sve to ima na umu: da za život Albanaca nije niko nikome odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane, da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, – kada se sve to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga albanskoga stanovništva!

I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela izjavila da će Albanci biti “primerno kažnjeni”, buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Albanska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih varvarstava iznesena je u dopisima iz Albanije u “Radničkim Novinama”, u člancima “Krvna osveta soldateske” i “Crnogorski bes”. Još se jednom potvrdilo do je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotrebljava. Srpski vlasnici su otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.

6. Rezultati zavojevačke politike

Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim narodima putem međusobnog sporazuma bilo do ovih događaja u istini rukovodno načelo radikalne partije u balkanskoj politici, onda je nesumnjivo da se ona u toku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom “realnom” politikom rukovodi.

U svojoj albanskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja, nošena đogađajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u ođređenom pravcu istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te ”pokušaje” srpski narod je skupo platio. U takvim pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istorijski momenti, koji su iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat realne procene opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih naroda.

Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?

Balkansko poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istorijskim uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istorijskim uspomenama predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi zadobivenih oblasti na osnovu istorijskih i nacionalnih prava, ekonomskih i političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni interesi i uobražena i preživela istorijska prava. Kao prirodna kapija Balkana Solun je na primer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istorijske pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u okolini Soluna i dalje do Kostura?

Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja, istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata, zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se bila rodila, a time je istorijski potvrđeno gledište socijalne demokratije da nacionalno oslobođcnje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga poluostrva uzajamnoga stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.

Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne situacije na Balkanskom poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je realna kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.

Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Albaniju je najgrublje otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one zamršenosti istorijskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih klasa prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Albaniji, a isterani iz nje odbačeni smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo koljemo sa braćom. Jedna pogreška je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je “realna” politika g. Pašića zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: albanskim i bregalničkim. A kada se albanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin odbacivanjem iz Albanije, onda se mora da istakne da je uzrok oba zla jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na Balkanu i njihova nesposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi predstavnici.

Zavojevačko držanje Srbije prema albanskom narodu specijalno pružilo je jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih naroda predstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i kako se politikom vlasničkih klasa unosi mržnja među narode.

Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Albancima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Albancima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Albance ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nije nekada bilo. Srpska i albanska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov, Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe plemena, albansku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog tome da su uspomene na te bliske odnose živele u albanskom narodu može se uzeti i ona izjava Albanaca koju je na svom putu po Albaniji zabeležio Dositej Obradović: “mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili”.

Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih susednih odnosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema albanskom stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.

Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Albancima, to su ga imale Crna Gora i Srbija. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga albanskoga naselja, veze Albanaca sa unutrašnjošću poluostrva vode preko srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno kopno. Ako nas upućuju na Albance brige za izvoz, Albance upućuju na nas brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazumevaju, one se uzajamno stešnjavaju i dave.

Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj prilici mnogo više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost albanskih plemena. Srbija nije ušla u Albaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Albanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa predstavnicima albanskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema svemu srpskom. Ako albanski narod nije do sada predstavljao jednu nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu albanskoga naselja protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore, revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Albanaca.

Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Albaniji ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiju Albanije već bilo sazrelo. Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu privrženost ideji autonomije Albanije, ali to što bi umeo politički proceniti svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Albaniju, kao neprijatelj je izašla.

Bezgranično neprijateljstvo albanskoga naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da svako međusobno neprijateljstvo balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju. Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje autonomne Albanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Albanija uopšte stvorena, već od toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva druge.

I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema albanskom narodu osetile su državne finansije i naš privredni razvitak, ali najviše one desetine hiljada robova što propadaju po albanskim krševima. Oni su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod buržoazija je stegnula siobodu svoje zemlje i svoga naroda.

Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Albaniju hoće da opravda lažnim teorijama o nesposobnosti Albanaca za nacionalni razvitak, istinite, na žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom nesposobnost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će rezultate dati rad onih koji se u Albaniji za autonomiju svoje zemlje bore, to je zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istorijska ironija na teoriju nacionalne ”nesposobnosti” Albanaca. A pošto sa porazom osvajačke politike nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost Srbije, potrebno je bar sad pogledati istini u oči i nasuprot predrasudama priznati: da je borba koju danas albansko pleme vodi prirodna, neizbežna istorijska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi slobode Albanaca toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za zavojevačku politiku.

Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak istrebljivačku politiku vlasnika prema Albancima, žigosati je kao varvarstvo koje se pod lažnim izgovorom ”više kulture” vrši, kao klasnu politiku buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, ne izuzimajući ni Albance, na osnovici pune demokratije i potpune jednakosti.


[1] Vid. Fra. Lovro Mihačević. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 21—24.

[2] Vid. „O Arnautima“. Pismo od M. Č. Borba god. 1912. Br. 15.

[3] O krvnoj osveti kod Albanaca Mihačevič veli: ,,Krvna se osveta ne smije zaboraviti, ona se mora, htio ne htio, osvetiti… Ubojica, da se bar za neko vrijeme očuva od krvne osvete, mora ostaviti svoju kuću i seliti u drugo selo. Ali rođaci ubijenoga imaju pravo ubiti ne samo baš ubojicu, nego i ma koga muškarca iz njegove kuće i iz njegove svojte, a i pored toga uvijek ostaje dužnost ubiti ubojicu. Pa budući osveta osvetu izaziva, to se događa, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da čitave porodice ostaju bez muške glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i više od pedeset godina“. Krvna osveta se izbjegava plaćanjem ili praštanjem. Sastanu se predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili više, u kući ubice na zbor na kome događaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih očiju i ruku, pa zovnu uvređenoga da mu oprosti i u znak toga odreši oči i ruke. Drugi način izmirenja je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kući uvređenoga i vezanih ruku pada pred njim na koljena i moli za oproštaj. U znak praštanja uvređeni mu odreši ruke i vodi ga u kuću na čast. („Po Albaniji“, str. 103—105.)

[4] Vid. Život i običaji Albanaca. Str. 47.

[5] Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Str. 105 i 106.

[6] Vid. Voj. Marko Miljanov: „Život i običaji Albanaca“. Str. 15.

[7] Stojan Protić (pseudonim Balcanicus): Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan Dorđević: Arnauti i Velike Sile. Str. 188.

[8] Vid. Marko Miljanov: „Život i običaji Albanaca“. Str. 10.

[9] Isto djelo. Str. 32.

[10] Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92. Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kuča ovaj karakterističan slučaj. Kada je jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kuča, neko upita nekoga Ola Pranova: „Oćeš li, striko Ole, izdat’ Drekaloviće?“ — „Ne, tako mi duše“. „Ada oćeš li da ti dadem pulju (para)?“ — „Oću tako mi duše“.

[11] Vid. Stojan Novaković: Tursko carstvo pred srpski ustanak 1800—1804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94.

[12] Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Str. 42.

[13] Vid. Dr. Jovan Hadži-Vasiljević: isto delo. Str. 101.

[14] Vid. Otto Bauer: Die Nationalitatenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.

[15] Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Strana 125.

[16] U Albaniji još uvek Albanci muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turčin, kao što katolike zovu Latinima. Tako najčešće i oni sami sebe zovu.

[17] Otto Bauer: Istočnjačke revolucije: “Borba«, polumesečni spis socijalne demokratije. God. III, knj. 5. Str. 23.

[18] Vid. P. Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mittelmeer. S. 64 i dalje

[19] Vid. P. Herre, isto delce. Str. 95.

[20] Vid. Dr. Paul Rohrbach: “Deutschland unter den Weltvölkern”. S. 235, 236Vid. Dr. Paul Rohrbach: “Deutschland unter den Weltvölkern”. S. 235, 236.

[21] Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska, str. 62 i 64.

[22] Isto delo, str. 160. Kurziv je naš.

[23] Vid. Jovan Cvijić: Izlazak Srbije na Jadransko more. Glasnik Srpskog Geografskog Društva, god. II, sv. 2, str. 198.

[24] Upućujemo čitaoce na dragocene beleške druga Koste Novakovića koje su od 1. januara počele izlaziti u Borbi pod naslovom Četiri meseca u Srednjoj Albaniji.

[25] U bezobzirnosti svojoj vlasti su otišle tako daleko da te takse naplaćuju po bruto težini, dakle i na daru, na težinu suda! Na primer, sanduk piva od 50 flaša je težak 120 kg: taksa se naplati od te težine, i ako samoga piva nema više od 35 kg. Tako je i sa gasom, špiritusom itd. Kod špiritusa napr. sudovi su obično gvozdeni, a potrošači plaćaju taksu ne samo na špiritus već i na gvožđe koje ne vide. Tako su te takse udvostrućene i utrostručene.

ZAŠTO JE STALJIN POBEDIO OPOZICIJU?

15. aprila 2010.

Pitanja koja su postavljena u pismu druga Zelera imaju ne samo istorijski, nego i aktuelan značaj. Na njih se često nailazi i u političkoj literaturi i u privatnim razgovorima, pri čemu se formulišu na najrazličitije načine, a najčešće kao pitanje ličnosti: „kako i zašto ste vi izgubili vlast?“. „Na koji način je Staljin ovladao aparatom?“ „U čemu je Staljinova snaga?“ Pitanje o imanentnim zakonima revolucije i kontrarevolucije vrlo često se postavlja čisto individualistički, kao da se radilo o šahovskoj partiji ili nekakvom sportskom natjecanju, a ne o dubokim sukobima i pomeranjima socijalnog karaktera. Mnogobrojni pseudomarksisti u tom se pogledu uopšte ne razlikuju od vulgarnih demokrata koji na velike narodne pokrete primenjuju kriterijume parlamentarnih kuloara.

Svako ko iole poznaje istoriju zna da je svaka revolucija posle sebe izazivala kontrarevoluciju koja, doduše, nikada nije društvo u potpunosti odbacivala nazad, na polaznu tačku, u oblasti ekonomije, ali je uvek narodu oduzimala znatan, kadkad i lavovski, deo njegovih političkih tekovina. Žrtva već prvog reakcionarnog vala, po pravilu, je onaj sloj revolucionara koji je bio na čelu masa u prvom, ofanzivnom, „herojskom“ periodu revolucije. Već ovo opšte istorijsko zapažanje treba da nas navede na misao da se tu ne radi naprosto o umešnosti i lukavstvu, o veštini dva ili više likova, nego o uzrocima neuporedivo dubljeg reda.

Za razliku od površnih fatalista (tipa Leona Bluma, Pola Fora itd), marksisti nikako ne odriču ulogu ličnosti, njene inicijative i hrabrosti u socijalnoj borbi. Ali, za razliku od idealista, marksisti znaju da je svest u krajnjoj instanci podredjena biću.Uloga rukovodstva u revoluciji ogromna je. Bez pravilnog rukovodstva proletarijat ne može pobediti. Medjutim, ni najbolje rukovodstvo nije u stanju da izazove revoluciju onda kad za nju nema objektivnih uslova. Jednom od najvažnijih vrlina proleterskog rukovodstva treba smatrati sposobnost da se razlikuje kada se može nastupati, a kada se mora otstupati. Ta sposobnost bila je glavna Lenjinova snaga.**

Razume se, uspeh ili neuspeh borbe opozicije je u ovoj ili onoj meri zavisio od kvaliteta rukovodstva obe strane u sukobu. Ali, pre nego se govori o tim kvalitetima treba jasno shvatiti karakter samih suprotstavljenih strana, pošto najbolji vodj jedne strane može da bude apsolutno nepogodan na drugoj strani i obrnuto. Tako uobičajeno (i tako naivno) pitanje: „zašto Trocki nije svojevremeno iskoristio vojni aparat protiv Staljina?“, najbolje svedoči o nedostatku želje, ili umeća, da se promisle opšti istorijski uzroci pobede sovjetske birokratije nad revolucionarnom avangardom proletarijata. O tim uzrocima sam pisao ne jednom u nizu svojih radova, počev od autobiografije. Pokušaću da u nekoliko redova rezimiram najvažnije zaključke.

Pobedu Oktobarske revolucije nije obezbedila današnja birokratija, nego radničke i seljačke mase pod boljševičkim rukovodstvom. Birokratija je počela da narasta tek posle konačne pobede, popunjavajuči svoje redove ne samo revolucionarnim radnicima, nego i pripadnicima drugih klasa (bivšim carskim činovnicima, oficirima, buržoaskim intelektualcima i dr.). Pogleda li se starija generacija današnje birokratije, njena pretežna većina u vreme Oktobarske revolucije bila je u taboru buržoazije (uzmimo za primer samo sovjetske ambasadore: Potemkin, Majski, Trojanovski, Surin, Hinčuk i dr). Oni današnji birokrati koji su u Oktobarskim danima bili u taboru boljševika, u većini nisu imali nikakve značajne uloge u pripremi i ostvarenju prevrata, kao ni u prvim godinama nakon njega. To se pre svega odnosi na samog Staljina. Što se tiče mladih birokrata, oni su izabrani i vaspitani od strane starijih, najčešće medju njihovim sopstvenim sinovima. „Vodja“ tog novog, poslerevolucionarnog, sloja postao je Staljin.

Istorija sindikalnog pokreta u svim zemljama nije samo istorija štrajkova i uopšte masovnih pokreta, nego je i istorija formiranja sindikalne birokratije. Dovoljno je poznato u kakvu ogromnu konzervativnu snagu je uspela da izraste ta birokratija i sa kakvim nepogrešivim instinktom ona sebi bira i odgaja svoje „genijalne“ vodje: Gompers, Grin, Legin, Lejpart, Žuo, Sitrin itd. Ako Žuo zasada uspešno brani svoje pozicije od napada s levice, to nije zato što je on veliki strateg (mada je, nesumnjivo, iznad svojih birokratskih kolega: ne zauzima on badava medju njima prvo mesto), nego zato što se sav njegov aparat svakog dana i svakog časa uporno bori za svoju egzistenciju, kolektivno izabira najbolje metode borbe, misli za Žuoa i sugeriše mu nužna rešenja. Medjutim, to uopšte ne znači da je Žuo nepobediv. Kod oštre promene situacije – u stranu revolucije ili fašizma – sav sindikalni aparat smesta će izgubiti svoju samouverenost, njegovi lukavi manevri pokazuje se nemoćnim, a sam Žuo će delovati žalosno, a ne impozantno. Setimo se makar toga kakvim prezrenim ništarijama su se pokazali moćni i nadmeni vodji nemačkih sindikata – i 1918. godine, kada je protiv njihove volje izbila revolucija, i 1932, kada je nastupao Hitler.

Iz tih primera mogu se videti izvori snage i slabosti birokratije. Ona izrasta iz pokreta masa u prvom, herojskom periodu borbe. Medjutim, uzdigavši se iznad masa i rešivši svoj sopstveni „socijalni problem“ (obezbedjena egzistencija, uticaj, ugled itd) birokratija sve više teži ka tome da mase zadrži u nepokretnosti. Zašto rizikovati? Pa ona ima šta da izgubi. Najviši procvat uticaja i blagostanja reformističke birokratije pada u epohe kapitalističkog prosperiteta i relativne pasivnosti radnih masa. Ali, kada je ta pasivnost narušena, s desna ili s leva, blaženosti birokratije je kraj. Njen um i lukavstvo pretvaraju se u glupost i nemoć. Priroda „vodja“ odgovara prirodi one socijalne klase (ili sloja) koju oni vode i objektivnoj situaciji kroz koju ta klasa (ili sloj) prolazi.

Sovjetska birokratija je neuporedivo moćnija od reformističkih birokratija svih kapitalističkih zemalja uzetih zajedno, pošto je u njenim rukama državna vlast i sve s njom vezane privilegije i pogodnosti. Istina, sovjetska birokratija je izrasla na tlu pobedonosne proleterske revolucije. Medjutim, bila bi največa naivnost idealizovati zbog toga samu birokratiju. U siromašnoj zemlji – a SSSR je još i danas veoma siromašna zemlja, u kojoj su zasebna soba, dovoljna prehrana i odeća još uvek dostupni samo nevelikoj manjini stanovništva – milioni birokrata, velikih i malih, streme pre svega ka tome da reše sopstveni „socijalni problem“, tj. da obezbede sopstveno blagostanje. Otuda najveći egoizam i konzervativizam birokratije, njen strah od nezadovoljstva masa, njena mržnja prema kritici, njena furiozna upornost u gušenju svake slobodne misli, na kraju njeno licemerno-religiozno metanisanje pred „vodjom“ koji ovaploćava i brani njenu vlast i njene privilegije. Sve to zajedno i čini sadržaj borbe protiv „trockizma“.

Savršeno je neosporiva i puna značenja činjenica da je sovjetska birokratija postajala sve moćnija što su teži udarci padali na svetsku radničku klasu. Porazi revolucionarnih pokreta u Evropi i Aziji postepeno su potkopali veru sovjetskih radnika u medjunarodnog saveznika. U zemlji je sve vreme vladala teška beda. Najsmelije i najsamopregorniji predstavnici radničke klase ili su izginuli u gradjanskom ratu, ili su se uzdigli za nekoliko stupnjeva više i u većini se asimilirali u redove birokratije, izgubivši revolucionarni duh. Iscrpljena strašnim naporima revolucionarnih godina, izgubivši perspektivu, otrovana gorčinom niza razočarenja, široka masa pala je u pasivnost. Takva reakcija mogla se posmatrati, kao što je več rečeno, posle svake revolucije u istoriji. Neizmerna istorijska prednost Oktobarske revolucije, kao proleterske revolucije, sastoji se u tome što se zamorom i razočarenjem masa nije okoristio klasni neprijatelj u licu buržoazije i dvorjanstva, nego gornji sloj same radničke klase i s njim povezane srednje grupe koje su se stopile u sovjetsku birokratiju.

Pravi proleterski revolucionari u SSSR-u svoju snagu nisu crpili toliko iz aparatu, koliko iz aktivnosti revolucionarnih masa. Naročito Crvenu armiju nisu stvarali „aparatčiki“ (u najkritičnijim godinama aparat je bio veoma slab), nego kadrovi herojskih radnika koji su, pod rukovodstvom boljševika, zbijali oko sebe mlade seljake i vodili ih u borbu. Oseka revolucionarnog pokreta, zamor, porazi u Evropi i Aziji, razočarenje u radničkim masama morali su neizbežno i neposredno oslabiti pozicije revolucionarnih internacionalista i, obrnuto, ojačati pozicije nacionalno-konzervativne birokratije. Otvara se novo poglavlje revolucije. Vodji predhodnog perioda prelaze u opoziciju. Nasuprot tome, konzervativni političari aparata, koji su u revoluciji imali drugorazrednu ulogu, bivaju od pobedničke birokratije uzdignuti u prvi plan.

Što se tiče vojnog aparata, on je bio sastavni deo ukupnog aparata i svojim osobinama nije se razlikovao od njega. Dovoljno je reči da je u godinama gradjanskog rata Crvena armija apsorbovala desetine hiljada bivših carskih oficira. 13. marta 1919. godine, Lenjin je govorio na mitingu u Petrogradu: „Kada mi je nedavno drug Trocki saopštio da  kod nas u vojnoj organizaciji broj oficira dostiže nekoliko desetina hiljada, stekao sam konkretnu predstavu o tome u čemu je tajna korištenja našeg neprijatelja: kako da se nateraju da grade komunizam oni koji su bili njegovi protivnici, kako da se gradi komunizam od cigala koje su kapitalisti izabrali protiv nas! Mi drugih cigala nemamo!“(Sočinjenija Lenjina, tom XXIV, rusko izdanje, 1932.g, stenogram, str.65). Ti oficirski i činovnički kadrovi obavljali su prvih godina svoj rad pod neposrednim pritiskom i kontrolom naprednih radnika. U ognju žestoke borbe nije moglo biti ni reči o privilegovanom položaju oficira: čak i sama ta reč bila je iščezla iz rečnika. Ali, posle postignutih pobeda i prelaska u stanje mira, upravo je vojni aparat počeo da teži ka tome da postane najuticajniji i najprivilegovaniji deo ukupnog birokratskog aparata. Oslanjati se na oficirski kor radi osvajanja vlasti mogao je samo onaj ko je bio spreman da izadje u susret kastinskim aspiracijama oficira, tj. da im obezbedi visoke položaje, uvede činove, ordenje, jednom rečju da odjednom i odmah učini ono što je staljinska birokratija postepeno radila tokom narednih 10-12 godina. Nema nikakve sumnje da tih dana ne bi predstavljalo nikakvu teškoću, pa čak ni iziskivalo prolivanja krvi, izvršiti vojni prevrat protiv frakcije Zinovjeva, Kamenjeva, Staljina i drugih; ali bi rezultat takvog prevrata bilo samo ubrzavanje tempa iste te birokratizacije i bonapartizma protiv kojih je leva opozicija krenula u borbu.

Zadatak boljševika-lenjinista u suštini nije bio u tome da se oslanja na vojnu birokratiju protiv partijske, nego u tome da se osloni na proletersku avangardu i preko nje – na narodne mase, te da obuzda birokratiju u celini, da je očisti od stranih elemenata, da osigura nad njom budnu kontrolu trudbenika i da prevede njenu politiku na kolosek revolucionarnog internacionalizma. Medjutim, pošto je tokom godina gradjanskog rata, gladi i epidemija, presahnuo živi izvor revolucionarne masovne snage, a birokratija strašno porasla po broju i podlosti, to su proleterski revolucionari postali najslabija strana u sukobu. Istina, pod zastavom boljševika-lenjinista okupile su se desetine hiljada najboljih revolucionarnih boraca, uključiv i vojnike. Napredni radnici odnosili su se prema opoziciji sa simpatijama. Ali, ta simpatija ostala je pasivna: u masama više nije bilo vere u to da se pomoću borbe može ozbiljno promeniti stanje. A birokratija je tvrdila: „Opozicija hoće medjunarodnu revoluciju i sprema se da nas uvuče u revolucionarni rat. Dosta nam je potresa i bede. Zaslužili smo pravo da se odmorimo. A i ne treba nam više nikakvih ‘permanentnih revolucija’. Mi smo kod sebe sami izgradili socijalističko društvo. Radnici i seljaci oslonite se na nas, vaše vodje!“ Ta nacionalno-konzervativna agitacija, praćena pobešnjelom, kadkad sasvim reakcionarnom, klevetničkom kampanjom protiv internacionalista, monolitizovala je birokratiju, i vojnu i civilnu, i nalazila nesumnjivog odjeka kod zamorenih i zaostalih radničkih i seljačkih masa. Tako se boljševička avangarda našla u izolovanom poločaju i delom razbijena. U tome je sva tajna pobede termidorske birokratije.

Priče o nekim izuzetnim taktičkim ili organizacionim kvalitetima Staljina samo su mit koji je svesno sazdala birokratija SSSR-a i Kominterne i koji je preuzet od levih buržoaskih intelektualaca koji se, bez obzira na svoj individualizam, smerno klanjaju pred uspehom. Ta gospoda nisu poznavala niti priznavala Lenjina kada je on, progonjen od medjunarodnog ološa, pripremao revoluciju. Zato su „priznali“ Staljina onda kada takvo priznanje može doneti samo lagodnost, a kadkad i direktnu korist.

Inicijativa za borbu protiv leve opozicije i nije zapravo bila Staljinova, nego je bila Zinovjevljeva. Staljin se isprva kolebao i čekao. Bilo bi pogrešno misliti da je Staljin od početka imao nekakav strateški plan. On je ispipavao teren. Nesumnjivo da mu je revolucionarno marksističko tutorstvo bilo teretom. Faktički, on je tražio jednostavniju, više nacionalnu, „perspektivniju“ politiku. Uspeh koji se na njega obrušio bio je iznenadjenje pre svega za samog njega. To je bio uspeh novog vladajućeg sloja, revolucionarne aristokratije koja je težila tome da se oslobodi kontrole masa i kojoj je bio potreban snažan i obećavajući arbitar u njenim unutrašnjim stvarima. Staljin, drugorazredna figura proleterske revolucije, otkrio je sebe kao nespornog vodju termidorske birokratije, kao prvog u njenoj sredini – ništa više od toga.*

Italijanski fašistički, ili polufašistički, pisac Malaparte napisao je knjižicu „Tehnika državnog prevrata“, u kojoj razvija misao da „revolucionarna taktika Trockog“, nasuprot strategiji Lenjina, može obezbediti pobedu u svakoj zemlji i u svim uslovima. Teško je zamisliti besmisleniju teoriju! Medjutim, oni mudraci koji nas u poslednje vreme optužuju za to da smo izgubili vlasta zbog neodlučnosti, u suštini prihvataju gledište Malapartea: oni misle da postoje neke posebne tehničke „tajne“ pomoću kojih se može osvojiti i zadržati revolucionarna vlast nezavisno od delovanja najvačnijih objektivnih faktora: pobede ili poraza revolucije na Zapadu i Istoku, uspona ili opadanja masovnog pokreta u zemlji itd. Vlast nije nagrada koja pripada „umešnijem“. Vlast je odnos medju ljudima, u krajnjoj instanci – medju klasama. Pravilno rukovodstvo, kao što je već rečeno, jeste važna karika uspeha. Ali, to uopšte ne znači da rukovodstvo može obezbediti pobedu u svim uslovima. Na kraju odlučuju borba klasa i oni unutrašnji pomaci koji se zbivaju u masama koje se bore.

Medjutim, na pitanje o tome kako bi se borba odvijala da je Lenjin ostao živ ne može se, naravno, odgovoriti sa matematičkom preciznošću. Da je Lenjin bio nepomirljivi protivnik pohlepne konzervativne birokratije i politike Staljina koji je svoju sudbinu sve tešnje vezivao za tu birokratiju, očigledno je iz celog niza Lenjinovih pisama, članaka i predloga iz poslednjeg perioda njegovog života, naročito iz njegovog „Testamenta“ u kome je preporučivao da se Staljin smeni sa položaja generalnog sekretara i konačno iz njegovog poslednjeg pisma u kome je prekinuo sa Staljinom „sve lične i prijateljske odnose“. U periodu izmedju dva napada bolesti, Lenjin mi je predložio da zajedno stvorimo frakciju za borbu protiv birokratije i njenog glavnog štaba, organizacionog  biroa CK, kojim je rukovodio Staljin. Za 12. kongres partije Lenjin je, po sopstvenim rečima, pripremao „bombu“ protiv Staljina. O svemu tome pisano je – na osnovu tačnih i nespornih dokumenata – u mojoj autobiografiji i u posebnom radu „Lenjinov testament“. Lenjinove pripreme pokazuju da je on  predstojeću borbu smatrao veoma teškom: naravno, ne zbog toga što se plašio lično Staljina, kao protivnika (o tome je smešno i govoriti), nego zbog toga što je iza Staljinovih ledja jasno uočavao splet krvnih interesa moćnog sloja vladajuće birokratije. Još za Lenjinova života, Staljin je spletkario protiv njega, oprezno šireći preko svojih agenata glasinu da je Lenjin postao intelektualni invalid, da ne shvata situaciju i sl., rečju puštao je u promet onu istu legendu koja je danas neslužbena verzija Kominterne za objašnjenje oštrog neprijateljstva izmedju Lenjina i Staljina u poslednjih godinu-godinu i po Lenjinovog života.

U stvari, svi ti članci i pisma, koje je Lenjin diktirao već iz bolesničke postelje, možda su najzreliji produkti njegove misli. Taj „invalid“ imao je umne snage više od tuceta Staljina.

Može se sa sigurnošću kazati da bi uspon birokratske svemoći – u krajnjoj meri, bar prvih godina – bio sporiji da je Lenjin poživeo duže. Ali, več 1926. godine, Krupskaja je u krugovima levih opozicionara govorila „Da je Iljič živ, on bi sigurno već sedeo u zatvoru“. Lenjinove bojazni i zabrinuta predvidjanja tada su bili još sveži u njenom pamčenju i ona nije imala nimalo iluzija o ličnoj svemoći Lenjina, razumevajući, iz njegovih sopstvenih reči, zavisnost najboljeg kormilara od bočnih ili suprotnih vetrova i struja.

Znači li to da je Staljinova pobeda bila neizbežna? Da je borba leve opozicije (boljševika-lenjinista) bila beznadežna?

Takvo postavljanje pitanja je apstraktno, šematsko, fatalističko. Tok borbe je nesumnjivo pokazao da boljševici-lenjinisti nisu mogli, niti će moči, zavojevati potpunu pobedu u SSSR-u, tj. osvojiti vlast i iskoreniti kugu birokratizma, bez podrške svetske revolucije. Medjutim, to uopšte ne znači da je njihova borba prošla bez traga. Bez smele kritike opozicije i bez straha birokratije od opozicije, kurs Staljina i Buharina na kulaka neizbežno bi doveo do restauracije kapitalizma. Pod šibom opozicije birokratija je bila prinudjena da preuzima važne elemente naše programske platforme. Lenjinisti nisu uspeli da spasu sovjetski režim od procesa degeneracije i od nakaznosti ličnog režima. Medjutim, spasli su ga od potpunog rušenja, presekavši put kapitalističkoj restauraciji. Progresivne reforme birokratije bile su sporedni proizvod revolucionarne borbe opozicije. Za nas je to odveć nedovoljno. Ali, ipak je nešto.

Na pozornici svetskog radničkog pokreta, od koga sovjetska birokratija zavisi samo posredno, stvar je bila još neuporedivo nepovoljnija nego u SSSR-u. Pomoću Kominterne, staljinizam je postao najgora prepreka za svetsku revoluciju. Bez Staljina ne bi bilo Hitlera. Danas u Francuskoj, posredstvom politike prostracije koja se naziva politikom „narodnog fronta“, staljinizam priprema novi poraz proletarijata. Medjutim, ni tu borba leve opozicije uopšte nije bila uzaludna. U celom svetu rastu i jačaju kadrovi istinskih proleterskih revolucionara, istinskih boljševika koji su prišli ne sovjetskoj birokratiji da bi se okoristili njenim autoritetom i njenom kasom, nego programu Lenjina i zastavi Oktobarske revolucije. Uprkos zaista monstruoznim, u istoriji još nevidjenim, progonima sa strane ujedinjenih snaga imperijalizma, reformizma i staljinizma, boljševici-lenjinisti rastu, jačaju i sve više zadobijaju poverenje naprednih radnika. Nepogrešiv simptom preloma do koga je došlo jeste, na primer, izvanredna evolucija pariške socijalističke omladine. Svetska revolucija će krenuti pod zastavom Četvrte Internacionale. Njeni prvi uspesi neće ostaviti ni kamen na kamenu od svemoći staljinske klike, njenih mitova, kleveta i njenih naduvenih reputacija. Sovjetska republika, kao i svetska proleterska avangarda, konačno će se osloboditi birokratske hobotnice. Istorijski pad staljinizma je predodredjen i biće zaslužena kazna za njegove bezbrojne zločine prema svetskoj radničkoj klasi. Drugačiju osvetu ne želimo i ne očekujemo!

Lav Trocki

12.novembra 1935.g.

(BJULLETEN’ OPPOZICII, No 46)

Preveo Pavluško Imširović


**-Kod staljinista stvar stoji obrnuto: u vreme ekonomskog oživljavanja i relativne političke ravnoteže oni proklamuju „osvajanje ulica“, „barikade“, „svuda sovjete“ („treći period“), a danas kad Francuska prolazi kroz najdublju socijalnu i političku krizu oni se bacaju u zagrljaj radikalima, tj. jednoj sasvim truloj buržoaskoj partiji. Davno je rečeno da ta gospoda imaju običaj da na svadbama pevaju pogrebne psalme, a na sahranama himne Himenu.

*- Govoriti o Staljinu kao o marksističkom „teoretičaru“ mogu samo direktni lakeji. Njegova knjiga „Pitanja lenjinizma“ jeste eklektička kompilacija prepuna djačkih grešaka. Medjutim, nacionalna birokratija pobedjivala je marksističku opoziciju svojom socijalnom težinom, a nikako ne svojom „teorijom“.

STALJINIZAM I BOLJŠEVIZAM

13. aprila 2010.

(Prilog pitanju o istorijskim i teorijskim korenima Četvrte Internacionale)

Reakcionarne epohe, kakva je naša, ne samo što razlažu i slabe radničku klasu, izolujući njenu avangardu, nego i snižavaju opšti teorijski nivo pokreta, odbacujući političku misao unazad ka već davno predjenim etapama. Zadatak avangarde u takvim uslovima jeste pre svega u tome da se ne dozvoli povući tim opštim regresivnim tokom – mora se plivati protiv struje. Ako nepovoljan odnos snaga ne dozvoljava da se sačuvaju ranije osvojene političke pozicije, treba se, u krajnjoj meri, održati na ideološkim pozicijama, jer je u njima izraženo skupo plaćeno iskustvo prošlosti. Glupacima će se takva politika učiniti „sektaškom“. Ustvari, ona samo priprema novi gigantski skok napred, zajedno sa nadolazećim talasom istorijske plime.

Reakcija protiv marksizma i boljševizma

Veliki politički porazi neizbežno izazivaju reviziju vrednosti koja se uglavnom odvija u dva smera. S jedne strane, obogaćena iskustvom poraza, misao istinske avangarde, braneći zubima i noktima nasledje revolucionarne misli, teži da na tom nasledju odgoji nove kadrove za buduće masovne borbe. S druge strane, uplašena porazima, misao rutinera, centrista i diletanata, teži da sruši autoritet revolucionarne tradicije i, pod prividom traganja za „novom rečju“, vraća se daleko unazad.

Moglo bi se navesti mnoštvo primera ideološke reakcije koja, uostalom, najčešće poprima formu prostracije. Sva literatura II i III Internacionale, kao i njihovih centrističkih satelita iz Londonskog biroa, sastoji se u suštini od takvih primera. Nema ni traga od marksističke analize. Nijednog ozbiljnog pokušaja da se objasne uzroci poraza. Ni jedne sveže reči o budućnosti. Ničega sem šablona, rutine, laži i, pre svega, brige o sopstvenom birokratskom samoodržanju. Dovoljno je desetak redaka nekog Hilferdinga ili Ota Bauera da bi se osetio zadah truleži. O teoretičarima Kominterne i ne treba govoriti. Proslavljeni Dimitrov neuk je i banalan kao sitni dučandžija u pivnici. Misao tih ljudi suviše je lena da bi se odrekla marksizma: oni ga prostituiraju. Ali, sada nas ne zanimaju oni. Okrenimo se „novatorima“.

Bivši austrijski komunista Vili Šlam posvetio je moskovskim procesima knjižicu pod izražajnim naslovom „Diktatura laži“. Šlam je darovit novinar čije je zanimanje okrenuto uglavnom pitanjima dana. Kritika moskovskih falsifikata, kao i raskrivanje psihološke mehanike „dobrovoljnih“ priznanja, izvedeni su kod Šlama izvrsno. Ali, on se ne zadovoljava tim, nego hoće da izgradi novu teoriju socijalizma koja bi u budućnosti osiguravala od poraza i falsifikata. A kako Šlam uopšte nije teoretičar i čak je očito slabo upoznat sa istorijom razvitka socijalizma, to se on, pod prividom novog otkrića, u potpunosti vraća predmarksovskom socijalizmu, i to u njegovoj nemačkoj, tj. najzaostalijoj, najotužnijoj i najbljutavijoj varijanti. Šlam se odriče dijalektike, klasne borbe, a o diktaturi proletarijata da se i ne govori. Zadatak preobražaja društva za njega se svodi na ostvarenje nekoliko „večnih“ moralnih istina kojima se on sprema da prožme čovečanstvo već pod kapitalističkim poretkom. U listu Kerenskog, „Nova Rosija“ (stari ruski provincijski list koji sada izlazi u Parizu), pokušaj Vilija Šlama da spase socijalizam cepljenjem moralnom limfom dočekan je ne samo s radošću, nego i s ponosom: po ispravnom zaključku redakcije, Šlam dolazi do principa istinski-ruskog socijalizma koji je još davno suvoj i bezdušnoj klasnoj borbi suprotstavio principe vere, nade i ljubavi. Istina, originalna doktrina ruskih „socijalista-revolucionara“ bila je u svojim „teorijskim“ postavkama samo povratak socijalizmu Nemačke od pre marta 1848. Bilo bi, medjutim, suviše nepravedno zahtevati od Kerenskog bolje poznavanje istorija ideja od Šlamovog. Mnogo je važnija činjenica da je Kerenski, koji se sada solidariše sa Šlamom, kao šef vlade bio inicijator proganjanja boljševika kao agenata nemačkog generalštaba, tj. organizovao je ista falsifikovanja protiv kojih Šlam sada mobiliše moljcima izjedene metafizičke apsolute.

Psihološki mehanizam idejne reakcije Šlama i njemu sličnih veoma je jednostavan. U toku nekog vremena ti ljudi su sudelovali u političkom pokretu koji se zaklinjao u klasnu borbu i na rečima se pozivao na materijalističku dijalektiku. U Austriji, kao i u Nemačkoj, stvar se okončala katastrofom i Šlam izvodi neosnovan opšti zaključak: evo do čega su doveli klasna borba i dijalektika! A pošto je izbor novih otkrića ograničen istorijskim iskustvom i… ličnim obrazovanjem, to u traganju za novom rečju naš reformator dospeva do davno odbačene starudije koju junački protivstavlja ne samo boljševizmu, nego i marksizmu.

Na prvi pogled, varijanta ideološke reakcije koju predstavlja Šlam suviše je primitivna (od Marksa… ka Kerenskom!) da bi se na njoj vredelo zadržavati. Medjutim, ona je ipak krajnje poučna: upravo zahvaljujuči svojoj primitivnosti ona predstavlja zajednički imenitelj svih drugih formi reakcije, a pre svega one koja se izražava u generalnom odricanju od boljševizma.

„Nazad k marksizmu!“

Marksizam je u boljševizmu našao svoj najgrandiozniji istorijski izraz. Pod zastavom boljševizma ostvarena je prva pobeda proletarijata i osnovana prva radnička država. Te činjenice više nikakva sila ne može izbrisati iz istorije. Ali, pošto je Oktobarska revolucija u danom stadijumu dovela do trijumfa  birokratije, sa njenim sistemom ugnjetavanja, grabeža i falsifikovanja – do „diktature laži“, po preciznom izrazu Šlama – to se mnogi formalistički i površni umovi priklanjaju sumarnom zaključku: ne može se boriti protiv staljinizma, a da se ne odrekne boljševizma. Šlam, kao što več znamo, ide dalje: boljševizam, koji se izrodio u staljinizam, sam je izrastao iz marksizma – ne može se, dakle, boriti protiv staljinizma, ostajući na terenu marksizma. Manje dosledni, ali mnogobrojniji, govore obrnuto: „treba se od boljševizma vratiti marksizmu“. Kojim putem? Kom marksizmu? Pre nego što je marksizam „bankrotirao“ u liku boljševizma, on je pretrpeo slom u liku socijaldemokratije. Parola „nazad k marksizmu“ tako označava skok kroz epohu II i III Internacionale do… I Internacionale? Ali, i ova je u svoje vreme pretrpela poraz. Dakle, na kraju krajeva radi se o povratku… ka sabranim delima Marksa i Engelsa. Taj herojski skok moguče je izvesti ne izlazeći iz radnog kabineta, pa čak i ne izuvajuči papuče. Medjutim, kako potom od naših klasika (Marks je umro 1883.g, a Engels l895.) doći do zadataka nove epohe, prošavši nekoliko decenija teorijske i političke borbe, uključiv boljševizam i Oktobarsku revoluciju? Niko od tih koji predlažu odricanje od boljševizma, kao od istorijski „bankrotirane“ struje, nije ukazao na nove puteve. Na taj način, stvar se svodi na jednostavan savet: „izučavati ‘Kapital‘“. Protiv toga se ne može biti. Medjutim, ‘Kapital‘ su izučavali i boljševici, i to nimalo loše. Ali, to nije predupredilo izrodjavanje sovjetske države i insceniranje moskovskih procesa. Pa šta da se radi?

Da li je boljševizam odgovoran za staljinizam?

Je li tačno, medjutim, da je staljinizam zakoniti proizvod boljševizma, kako to veruje sva reakcija, kako tvrdi sam Staljin, kako misle menjševici, anarhisti i neki levi doktrinari koji sebe smatraju marksistima? „Mi smo to uvek predskazivali“ – govore oni – „počev od zabrane drugih socijalističkih partija, od gušenja anarhista, od uvodjenja diktature boljševika u Sovjetima, Oktobarska revolucija nije mogla da ne dodje do diktature birokratije. Staljinizam je ujedno nastavak i bankrot lenjinizma.“

Greška ovog rasudjivanja počinje sa prećutnim izjednačavanjem boljševizma, Oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza. Istorijski proces koji čini borba neprijateljskih snaga zamenjuje se evolucijom boljševizma u bezvazdušnom prostoru. Medjutim, boljševizam je samo jedna politička struja, istina, tesno povezana sa radničkom klasom, ali ne identična ni sa njom. A sem radničke klase u SSSR-u postoji više od 100 miliona seljaka, raznorodne nacionalnosti, nasledje ugnjetavanja, bede i nekulture. Država koju su izgradili boljševici izražava ne samo misao i volju boljševizma, nego i kulturni nivo zemlje, socijalni sastav stanovništva, pritisak varvarske prošlosti i ne manje varvarskog svetskog imperijalizma. Predstavljati proces izrodjavanja sovjetske države kao evoluciju čistog boljševizma znači ignorisati socijalnu realnost u ime njenog jednog logički izdvojenog elementa. Dovoljno je, u suštini, imenovati tu elementarnu pogrešku, pa da od nje ne ostane ni traga.

U svakom slučaju, sam boljševizam nikada nije sebe izjednačavao ni sa Oktobarskom revolucijom, ni sa sovjetskom državom koja je nastala iz nje. Boljševizam je sebe posmatrao kao jednog od faktora istorija, kao njen „svesni“ faktor – veoma važan, ali ne odlučujuči. Mi nismo nikada padali u istorijski subjektivizam. Odlučujuči faktor – na danom fundamentu proizvodnih snaga – mi smo videli u klasnoj borbi, i to ne samo u nacionalnim, nego u medjunarodnim okvirima.

Kad su boljševici išli na ustupke sopstveničkim tendencijama seljaka, uvodili stroga pravila za ulazak u partiju, podvrgavali tu partiju čistki od tudjih elemenata, zabranjivali druge partije, uvodili NEP, pribegavali davanju preduzeća u koncesije ili zaključivali diplomatske sporazume sa imperijalističkim vladama, oni su izvodili posebne zaključke iz osnovne činjenice koja im je od samog početka bila teorijski jasna: da osvajanje vlasti, koliko god da je važno samo po sebi, nikako ne pretvara partiju u apsolutnog gospodara istorijskog procesa. Istina, ovladavši državom, partija dobija mogućnost da snagom koja joj je ranije bila nedostupna utiče na razvitak društva; ali zato se i sama podvrgava udesetostručenom uticaju sa strane svih drugih društvenih elemenata. Ona može biti zbačena s vlasti direktnim udarima neprijateljskih snaga. Pri sporijem tempu razvoja, ona, zadržavši vlast, može da se iznutra izrodi. Upravo tu dijalektiku istorijskog procesa ne shvataju sektaški rezoneri koji u truljenju staljinističke birokratije pokušavaju da nadju razoran argument protiv boljševizma.

U suštini, ova gospoda govore: loša je ona revolucionarna partija koja u samoj sebi ne sadrži garantije protiv svog izrodjavanja. Pred takvim kriterijumom boljševizam je, dabome, osudjen: on nema nikakvog talismana. Medjutim, sam taj kriterijum je lažan. Naučno mišljenje traži konkretnu analizu: kako se i zašto partija rastočila. Do danas niko sem boljševika nije dao takvu analizu. Njima to nije bilo potrebno radi raskida sa boljševizmom. Naprotiv, u njegovom arsenalu oni su našli sve potrebno za objašnjenje njegove sudbine. Zaključak do koga su došli glasi: nesumnjivo, staljinizam jeste „izrastao“ iz boljševizma, ali nije izrastao logički, nego dijalektički: ne kao revolucionarno potvrdjivanje, nego kao termidorsko odricanje. A to uopšte nije jedno isto.

Osnovna prognoza boljševizma

Boljševicima zapravo nije bilo potrebno da čekaju moskovske procese da bi potom objasnili uzroke rastakanja vladajuće partije Sovjetskog Saveza. Oni su odavno bili predvideli teorijsku mogućnost takve varijante razvoja i unapred su govorili o njoj. Potsetimo se prognoze koju su boljševici dali ne samo uoči Oktobarske revolucije, nego i godinama pre nje. Posebna konstelacija snaga u nacionalnim i internacionalnim razmerama vodi ka tome da proletarijat može doči na vlast najpre u takvoj zaostaloj zemlji kakva je Rusija. Ali, ista ta konstelacija snaga unapred potvrdjuje da bez više ili manje skore pobede proletarijata u naprednim zemljama radnička država u Rusiji neće opstati. Prepušten samom sebi sovjetski režim će pasti ili se izroditi. Tačnije rečeno: najpre se izroditi, a zatim pasti. Lično sam o tome pisao ne jednom, počev još od 1905. godine. U mojoj „Istoriji ruske revolucije“ (vidi „Priloge“ uz poslednji tom: „Socijalizam u jednoj zemlji“) sabrani su iskazi vodja boljševizma o tome za period od 1917. do 1923. godine. Svi su saglasni u jednom: bez revolucije na Zapadu boljševizam će biti likvidiran ili od unutrašnje kontrarevolucije ili od spoljašnje intervencije, ili njihovim sadejstvom. Lenjin je ne jednom posebno ukazivao na to da birokratizacija sovjetskog rečima nije tehničko ili organizaciono pitanje, nego je mogući početak socijalnog izrodjavanja radničke države.

Na 11. kongresu Partije, u martu 1922.godine, Lenjin je govorio o „podršci“, koju su od početka NEP-a odlučili da sovjetskoj Rusiji pruče neki buržoaski političari, posebno liberalni profesor Ustrjalov. „Ja sam za podršku sovjetskoj vlasti u Rusiji“ – kaže Ustrjalov – „zato što je ona krenula putem na kome če postati obična buržoaska vlast.“ Cinični glas neprijatelja Lenjin pretpostavlja „sladjanom komunističkom laganju“. Sa surovom trezvenošču, on opominje Partiju na opasnost: „Treba reči otvoreno: takve stvari o kojima govori Ustrjalov, moguće su. Istorija poznaje preobražaje svih vrsta; uzdati se u ubedjenost, odanost i druga sjajna duhovna svojstva – to u politici nije nimalo ozbiljno. Sjajna duhovna svojstva ima mali broj ljudi, a istorijski ishod odlučuju gigantske mase koje se, ako im taj mali broj ljudi ne pridje, ponekad s njima ophode nimalo učtivo.“ Jednom rečju: partija nije jedini faktor razvoja, a u velikim istorijskim razmerama nije ni odlučujući.

„Dešava se da jedan narod osvoji drugi narod“ – nastavlja Lenjin na istom kongresu, poslednjem na kom je učestvovao, – „To je veoma jednostavno i svima razumljivo. Medjutim, šta biva sa kulturom tih naroda? To nije tako jednostavno. Ako osvajački narod ima višu kulturu od pobedjenog naroda, onda je on nameće pobedjenom, a ako je obrnuto, onda se dešava to da pobedjeni svoju kulturu nameće osvajaču. Nije li se nešto slično desilo u prestonici SSSR-a i nije li došlo do toga da se 4700 komunista (skoro cela divizija, i to sve najbolji) našlo potčinjeno tudjoj kulturi?“ To je bilo rečeno početkom 1922. godine, i to ne prvi put. Istoriju ne prave malobrojni, pa makar i „najbolji“, ljudi; štaviše, i ti „najbolji“ mogu se izroditi u duhu „tudje“, tj. buržoaske kulture. Ne samo da sovjetska država može napustiti socijalistički put, nego i boljševička partija može, pod nepovoljnim istorijskim uslovima, izgubiti svoj boljševizam.

Leva opozicija, koja se konačno obrazovala 1923. godine, polazila je upravo od jasnog razumevanja te opasnosti. Registrujuči iz dana u dan simptome degeneracije, ona je pokušavala da narastajućem termidoru suprotstavi svesnu volju proleterske avangarde. Medjutim, taj subjektivni faktor nije bio dovoljan. One „gigantske mase“ koje, po Lenjinovim rečima, odlučuju ishod borbe zamorile su se od unutrašnjih lišavanja i odveć dugog čekanja svetske revolucije. Mase su pale duhom. Birokratija se uzdigla. Ona je ućutkala proletersku avangardu, zgazila marksizam, prostituisala boljševičku partiju. Staljinizam je pobedio. U liku leve opozicije, boljševizam je raskinuo sa sovjetskom birokratijom i njenom Kominternom. To je stvarni tok razvitka.

Istina, u formalnom smislu staljinizam jeste proizašao iz boljševizma. Moskovska birokratija čak i danas nastavlja da sebe naziva boljševičkom partijom. Ona se naprosto koristi starom etiketom boljševizma da bi lakše obmanjivala mase. Utoliko su jadniji oni teoretičari koji omotač uzimaju za sadržaj, privid za suštinu. Izjednačavajuči staljinizam sa boljševizmom oni čine najbolju uslugu termidorcima i samim time igraju nesumnjivo reakcionarnu ulogu.

U uslovima odstranjenja svih drugih političkih partija sa političke pozornice, protivrečni interesi i tendencije morale su, u ovoj ili onoj meri, naći svoj izraz u vladajučoj partiji. U meri u kojoj se političko težište premeštalo od proleterske avangarde ka birokratiji, partija se menjala, kako po socijalnom sastavu, tako i po ideologiji. Zahvaljujući burnom toku razvitka, ona je tokom poslednjih petnaest godina pretrpila radikalniju transformaciju, nego socijaldemokratija za pola veka. Današnja „čistka“ povlači izmedju boljševizma i staljinizma ne samo krvavu crtu, nego celu reku krvi. Istrebljenje celog starog pokoljenja boljševika, znatnog dela srednje generacije koja je učestvovala u gradjanskom ratu, i onog dela omladine koji je ozbiljno prihvatio boljševičke tradicije, pokazuje ne samo političku, nego i doslovno fizičku nespojivost staljinizma i boljševizma. Kako je moguće ne videti to?

Staljinizam i „državni socijalizam“

Sa svoje strane, anarhisti pokušavaju da u staljinizmu vide organski produkt ne samo boljševizma i marksizma, nego i „državnog socijalizma“ uopšte. Oni su saglasni su sa tim da patrijarhalnu bakunjinsku „federaciju slobodnih obšćina“ zamene savremenijom federacijom slobodnih sovjeta, ali su, kao i pre, protiv centralizovane drčave. Za njih je jedna grana „državnog“ marksizma, socijaldemokratija, došavši na vlast, postala otvorena agentura kapitala, a druga grana je porodila novu kastu privilegovanih. Dakle, jasno je: izvor zla je u državi. Pod širokim istorijskim uglom gledanja, u tom rasudjivanju može se naći zrno istine. Kao aparat prisile, država nesumnjivo jeste izvor političke i moralne zaraze. Kako pokazuje iskustvo, to važi i za radničku državu. Može se, dakle, reći da je staljinizam proizvod onog stanja društva kada ono još nije bilo kadro da se istrgne iz ludjačke košulje države. Medjutim, ta konstatacija, ne dajući ništa za ocenu boljševizma ili marksizma, karakteriše samo opšti kulturni nivo društva, a pre svega – odnos snaga izmedju proletarijata i buržoazije. I nakon toga što se složimo sa anarhistima da država, pa i radnička, jeste plod klasnog varvarstva i da će istinska ljudska istorija početi sa ukidanjem države, pred nama, u svoj svojoj težini, ostaje pitanje: koji su to putevi i metodi koji konačno mogu dovesti do ukidanja države? Sveže iskustvo potvrdjuje da to nikako nisu metodi anarhizma.

Vodji španske Federacije rada, jedine značajne anarhističke organizacije na svetu, u kritičnom trenutku postali su buržoaski ministri. Svoju otvorenu izdaju teorije anarhizma oni objašnjavaju pritiskom „izvanrednih okolnosti“. Ali, nisu li isti razlog navodili u svoje vreme i vodji nemačke socijaldemokratije? Najzad, gradjanski rat nije „mirna“, nije obična, nego je „izuzetna okolnost“. A upravo za takve „izuzetne okolnosti“ se i priprema svaka ozbiljna revolucionarna organizacija. Iskustvo Španije još jednom je pokazalo da se drčava može „negirati“ u knjigama koje se štampaju u „normalnim okolnostima“, uz dozvolu buržoaske države, ali da uslovi revolucije ne ostavljaju nimalo mesta za „odricanje“ države, nego, naprotiv, zahtevaju njeno osvajanje. Mi uopšte nemamo nameru da optužimo španske anarhiste za to što nisu likvidirali državu prostim potezom pera. Revolucionarna partija ni onda kada osvoji vlast (što španski anarhisti nisu umeli da učine, uprkos heroizmu radnika anarhista) uopšte nije apsolutni gospodar društva. Utoliko strožije mi optužujemo anarhističku teoriju koja se pokazala sasvim pogodnom za miran period, ali koja je žurno morala biti napuštena čim su nastupile „vanredne okolnosti“… revolucije. U davnim vremenima bivalo je generala – ima ih verovatno i danas – koji su smatrali da armiju više od svega upropašćuje rat. Od njih nisu mnogo bolji oni revolucionari koji se žale da revolucija ruši njihovu doktrinu.

Marksisti su u potpunosti saglasni sa anarhistima u pogledu konačnog cilja: likvidacije države. Marksizam ostaje „državotvoran“ samo utoliko ukoliko likvidacija države ne može biti dostignuta naprosto njenim ignorisanjem. Iskustvo staljinizma ne opovrgava marksističko učenje, nego ga potvrdjuje – metodom suprotnosti.** Svakako, revolucionarna doktrina koja uči proletarijat da se pravilno orijentiše u situaciji i aktivno je koristi ne sadrži u sebi automatsku garanciju pobede. Ali, zato je pobeda moguća samo pomoču te doktrine. Uz to, ta pobeda se ne može zamišljati kao jednokratan akt. Pitanje treba posmatrati u perspektivi velike epohe. Prva radnička država – na niskoj ekonomskoj osnovi i u imperijalističkom okruženju – pretvorila se u žandarmeriju staljinizma. Medjutim, pravi boljševizam  poveo je protv te žandarmerije borbu na život i smrt. Da bi se održao, staljinizam je danas prisiljen da vodi pravi gradjanski rat protiv boljševizma, nazvanog „trockizam“, ne samo u SSSR-u, nego i u Španiji. Stara boljševička partija je umrla, ali boljševizam svuda diže glavu.

Izvoditi staljinizam iz boljševizma ili marksizma sasvim je isto kao i, u širem smislu, izvoditi kontrarevoluciju iz revolucije. Po tom šablonu uvek se kretala liberalno-konzervativna, a potom reformistička misao. Revolucije su, snagom i uslovljenošču klasnog ustrojstva društva, uvek radjale kontrarevolucije. Ne dokazuje li to – upitaće rezoner – da revolucionarni metod sadrži nekakvu unutrašnju manu? Medjutim, ni liberali, ni reformisti nisu do danas pronašli „ekonomičnije“ metode. A ako nije lako na delu racionalizovati živi istorijski proces, to nije nimalo teško racionalistički protumačiti smenu njegovih talasa, logički izvodeći staljinizam iz „državnog socijalizma“, fašizam iz marksizma, reakciju iz revolucije, jednom rečju: antitezu iz teze. U toj oblasti, kao i u mnogim drugim, anarhistička misao je zarobljenik liberalnog racionalizma. Istinski revolucionarno mišljenje nije moguće bez dijalektike.

Politički „gresi“ boljševizma kao izvor staljinizma

Ponekad argumentacija racionalista poprima bar naizgled konkretniji karakter. Oni tada staljinizam ne izvode iz boljševizma u celini, nego iz njegovih političkih greha.* Boljševici su – kažu nam Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“ i dr. – zamenili diktaturu proletarijata diktaturom partije, a Staljin je diktaturu partije zamenio diktaturom birokratije. Boljševici su uništili sve partije sem sopstvene, a Staljin je ugušio boljševičku partiju u interesu bonapartističke klike. Boljševici su išli na kompromise sa buržoazijom – Staljin je postao njen saveznik i oslonac. Boljševici su priznali neophodnost učestvovanja u starim sindikatima i u buržoaskom parlamentu – Staljin se sprijateljio sa sindikalnom birokratijom i buržoaskom demokratijom. Takvih sučeljavanja može se navesti koliko god se hoće. Bez obzira na spoljašnju efektnost, ona su potpuno prazna.

Proletarijat ne moče doći na vlast drugačije sem u liku svoje avangarde. Sama neophodnost državne vlasti proističe iz nedostatnog kulturnog nivoa masa i njihove raznorodnosti. U revolucionarnoj avangardi, organizovanoj u partiju, kristališu se stremljenja masa ka oslobodjenju. Bez poverenja klase u avangardu, bez podrške avangarde sa strane klase, ne može biti ni reči o osvajanju vlasti. U tom smislu, proleterska revolucija i diktatura delo su cele klase, ali ne drugačije, do pod rukovodstvom avangarde. Sovjeti su samo organizaciona forma povezanosti avangarde s klasom. Revolucionarni sadržaj toj formi može dati samo partija. To je dokazano pozitivnim iskustvom Oktobarske revolucije i negativnim iskustvom drugih zemalja (Nemačka, Austrija i, na kraju, Španija). Niko ne samo da nije praktično pokazao, nego nije ni pokušao da artikulisano na papiru objasni kako proletarijat može osvojiti vlast bez političkog rukovodstva partije koja zna šta hoće. Ako ta partija politički podredjuje sovjete svom rukovodstvu, to ta činjenica, sama po sebi, jednako malo ukida sovjetski sistem, kao što vladavina konzervativne većine ne ukida sistem britanskog parlamentarizma.

Što se tiče zabrane drugih sovjetskih partija, ona ni kom slučaju nije proistekla iz boljševičkih „teorija“, nego je bila mera odbrane diktature u zaostaloj i iznurenoj zemlji, okruženoj neprijateljima sa svih strana. Boljševicima je od samog početka bilo jasno da je ta mera, potom dopunjena zabranom frakcija u samoj vladajučoj partiji, signalizirala najveću opasnost. Medjutim, izvor opasnosti nije bio u doktrini ili u taktici, nego u materijalnoj slabosti diktature, u teškoćama unutrašnje i svetske situacije. Da je revolucija pobedila makar samo još u Nemačkoj, potreba za zabranom drugih sovjetskih partija smesta bi otpala. Nesporno je da je vladavina jedne partije juristički poslužila kao polazna tačka staljinskog totalitarnog sistema. Ali, uzrok takvog razvoja nije u zabrani drugih partija, kao privremenoj ratnoj meri, nego je u nizu poraza proletarijata u Evropi i Aziji.

Isto važi i za borbu sa anarhizmom. U herojskom periodu revolucije boljševici su sa pravim revolucionarnim anarhistima išli rame uz rame. Mnoge od njih partija je uvukla u svoje redove. Autor ovih redova ne jednom je razmatrao sa Lenjinom pitanje o mogućnosti da se, u saglasnosti sa lokalnim stanovništvom, anarhistima prepusti deo teritorije za njihove bezdržavne eksperimente. Ali, uslovi gradjanskog rata, blokade i gladi, ostavljali su premalo prostora za takve planove. Kronštadtski ustanak? Pa razume se da revolucionarna vlada nije mogla pobunjenim mornarima „pokloniti“ tvrdjavu, koja brani glavni grad, samo po tom osnovu što su reakcionarnoj seljačko-vojničkoj pobuni prišli i neki sumnjivi anarhisti. Konkretna istorijska analiza dogadjaja ne ostavlja ni kamen na kamenu od onih legendi koje su iz neznanja i sentimentalizma stvorene oko Kronštadta, Mahnoa i drugih epizoda revolucije.

Preostaje činjenica da su boljševici od samog početka primenjivali ne samo uveravanje, nego i prisilu, pa i najsuroviju. Takodje je nesporno da je birokratija koja je izrasla iz revolucije potom monopolizovala taj sistem prinude u svojim rukama. Svaka etapa razvitka, pa i kada se radi o takvim katastrofalnim etapama kao što su revolucija i kontrarevolucija, proističe iz predhodne etape, ima u njoj korene i preuzima neka njena svojstva. Liberali, uključujuči i bračni par Veb, uvek su tvrdili da boljševička diktatura predstavlja samo novo izdanje carizma. Pri tome su zatvarali oči pred takvim sitnicama kao što su ukidanje monarhije i staleža, predaja zemlje seljacima, eksproprijacije kapitala, uvodjenje planske privrede, ateističko vaspitanje i sl. Liberalno-anarhistička misao isto tako zatvara oči i pred tim da je boljševička revolucija, sa svim njenim me-rama represije, značila prevrat socijalnih odnosa u interesu masa, dok Staljinov termidorski prevrat prati transformaciju sovjetskog društva u interesu privilegovane manjine. Očito je da u izjednačavanjima staljinizma i boljševizma nema ni traga od socijalističkog kriterijuma.

Pitanja teorije

Jedna od najvažnijih crta boljševizma jeste strog i rigidan, ponekad čak i cepidlački, odnos prema pitanjima teorije. Lenjinovih 26 tomova će zauvek ostati obrazac najviše teorijske savesnosti. Bez tog temeljnog svojstva, boljševizam nikada ne bi izvršio svoju istorijsku ulogu. Grubi i neuki, sasvim empiristički staljinizam u tom je pogledu potpuna suprotnost.

Još od pre više od deset godina, opozicija je u svojoj platformi izjavljivala: „Od Lenjinove smrti stvoren je ceo niz novih teorija čiji smisao je u tome da pravdaju klizanje Staljinove grupe sa puta medjunarodne proleterske revolucije.“ Ovih dana, američki socijalista Liston Oak, neposredan učesnik španske revolucije, napisao je: „Zapravo, staljinisti su danas ekstremni revizionisti Marksa i Lenjina – u reviziji Marksa Bernštajn nije smeo da ide ni upola toliko koliko Staljin.“ To je sasvim tačno. Treba samo dodati da je Bernštajn imao stvarne teorijske potrebe: on je savesno pokušao da uspostavi sklad izmedju reformističke prakse socijaldemokratije i njenog programa. Staljinistička birokratija, pak, ne samo da nema ništa zajedničko sa marksizmom, nego su joj i uopšte strani svaki sistem ili doktrina. Njena „ideologija“ potpuno je prožeta policijskim subjektivizmom, a njena praksa empirizmom golog nasilja. Po samoj biti svojih interesa, kasta uzurpatora neprijateljski se odnosi prema teoriji: ona ni sebi ni drugima ne sme razjasniti svoju socijalnu ulogu. Staljin revidira Marksa ne perom teoretičara, nego čizmama GPU-a.

Pitanja morala

Na „amoralnost“ boljševizma naročito imaju običaj da se žale one naduvene ništarije s kojih je boljševizam strgnuo jeftine maske. U sitnoburžoaskim, inteligentskim, demokratskim, „socijalističkim“, literarnim, parlamentarnim i sličnim krugovima postoje sopstvene uslovne vrednosti, ili sopstveni uslovni jezik za prikrivanje otsustva vrednosti. Ta široka i šarolika bratija uzajamnog prikrivanja – „živi i pusti i drugog da živi!“ – uopšte ne trpi dodir marksističkog skalpela na svojoj osetljivoj koži. Teoretičari, pisci i moralisti koji se kolebaju izmedju raznih tabora, smatrali su i smatraju da boljševici zlonamerno preuveličavaju nesuglasice, da su nesposobni za „lojalnu“ saradnju i da svojim „intrigama“ narušavaju jedinstvo radničkog pokreta. Osetljivom i uvredljivom centristu uvek se, povrh toga, činilo da ga boljševici „kleveću“ – samo zato što su umesto njega njegove polumisli dovodili do kraja: on sam je za to apsolutno nesposoban. Medjutim, samo ta dragocena svojstva: netrpeljivost prema svakoj polovičnosti i neodredjenosti, mogu da vaspitaju takvu revolucionarnu partiju koju nikakve „izuzetne okolnosti“ neće iznenaditi.

Moral svake partije, u krajnjoj instanci, proističe iz onih istorijskih interesa koje ona zastupa. Moral boljševizma, moral koji uključuje samopregor, nekoristoljubivost, odvažnost, prezir ka svemu što je prevrtljivo i lažnog sjaja – najbolja svojstva ljudske prirode! – potekao je iz revolucionarne nepomirljivosti u službi ugnjetenih. Staljinistička birokratija na tom području imitira reči i gestove boljševizma. Ali, kada se „nepomirljivost“ i „nesalomivost“ ostvaruju policijskim aparatom koji je u službi privilegovane manjine, onda postaju izvor demoralizacije i gangsterizma. Prema gospodi koja izjednačavaju revolucionarni heroizam boljševika sa birokratskim cinizmom termidoraca ne može se odnositi drugačije nego sa prezirom.

*.*

Još uvek, bez obzira na dramatične činjenice poslednjeg perioda, prosečan filistar sklon je da misli da se u borbi izmedju boljševizma („trockizma“) i staljinizma radi o sukobu ličnih ambicija ili, u najboljem slučaju, o borbi dvaju „nijansi“ boljševizma. Tom gledištu najgrublji izraz daje Norman Tomas, lider američke socijalističke partije. „Malo je razloga da se veruje“ – piše on (‘Socialist review‘, septembar 1937, str.6) – da bi, da je Trocki dobio igru(!) protiv Staljina, nastupio kraj intrigama, zaverama i carstvu straha u Rusiji.“ I taj čovek smatra sebe… marksistom. Sa jednakim osnovom se moče reči „malo je razloga da se veruje da bi, ako bi umesto Pija XI na rimski presto bio ustoličen Norman I, katolička crkva postala bedem socijalizma“. Tomas ne shvata da se ne radi o natjecanju izmedju Staljina i Trockog, nego o antagonizmu izmedju birokratije i proletarijata. Doduše, vladajući sloj u SSSR-u još je prisiljen da se prilagodjava nasledju revolucije koje nije sasvim likvidirano, istovremeno, metodom pravog gradjanskog rata (krvava „čistka“ – masovno istrebljivanje nezadovoljnih), pripremajući promenu društvenog poretka. A u Španiji staljinistička klika več danas nastupa otvoreno, kao bedem buržoaskog poretka protiv socijalizma. Borba protiv bonapartističke birokratije pred našim očima prelazi u klasnu borbu: u borbu dva sveta, dva programa, dva morala. Ako Tomas misli da pobeda socijalističkog proletarijata nad podlom kastom nasilnika ne bi moralno i politički preporodila sovjetski režim, onda on time samo pokazuje da je, bez obzira na sve ograde, okolišenja i bogobojažljive uzdahe, znatno bliži sovjetskoj birokratiji, nego radnicima. Kao i drugi otkrivači boljševičke „amoralnosti“, Tomas naprosto nije dorastao do revolucionarnog morala.

Tradicije boljševizma i Četvrta Internacionala

Kod onih „levičara“ koji su činili pokušaje da se vrate marksizmu zaobilazeći boljševizam, stvar se obično svodila na pojedine panaceje: bojkotovati stare sindikate, bojkotovati parlament, stvarati „prave“ sovjete. Sve je to moglo izgledati vanredno duboko u čaru prvih dana posle rata. Ali danas, u svetlu predjenog iskustva, te „dečje bolesti“ izgubile su čak i zanimljivost kurioziteta. Holandjani: Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“, italijanski bordigisti, pokazivali su svoju nezavisnost od boljševizma samo u tome što su jednu njegovu crtu, veštački preuveličanu, suprotstavljali drugim. Od tih „levih“ tendencija nije preostalo ništa, ni praktično ni teorijski: to je posredan, ali značajan, dokaz činjenice da je boljševizam jedina forma marksizma za svoju epohu.

Boljševička partija pokazala je na delu sjedinjenje najviše revolucionarne smelosti sa političkim realizmom. Ona je prva uspostavila onaj odnos izmedju proletarijata i avangarde koji je jedini kadar da obezbedi pobedu. Ona je iskustvom pokazala da je savez proletarijata sa ugnjetenim masama seoske i gradske sitne buržoazije moguć samo putem političkog rušenja tradicionalnih partija sitne buržoazije. Boljševička partija pokazala je celom svetu kako se izvodi oružani ustanak i osvaja vlast. Oni koji apstrakciju sovjeta suprotstavljaju diktaturi partije morali bi da shvate da su se samo zahvaljujući rukovodstvu boljševika sovjeti uzdigli iz reformističkog blata na nivo državne forme proletarijata. Boljševička partija je ostvarila pravilnu integraciju ratne veštine sa marksističkom politikom u gradjanskom ratu. Ako bi staljinističkoj birokratiji i uspelo da sruši ekonomske osnove novog društva, iskustvo planske privrede, stečeno pod rukovodstvom boljševičke partije, za uvek će uči u istoriju kao najviša škola za celo čovečanstvo. Sve to ne mogu da vide samo sektaši koji, uvredjeni zadobijenim bubocima, okreću ledja istorijskom procesu.

Ali, to nije sve. Boljševička partija je mogla izvršiti tako grandiozno „praktično“ delo samo zato što je svaki svoj korak osvetljavala svetlom teorije. Boljševizam nije stvorio tu teoriju: ona je bila dana marksizmom. Ali, marksizam je teorija kretanja, a ne stagnacije. Samo činjenice grandioznih istorijskih razmera mogle su obogatiti samu teoriju. Boljševizam je uneo dragocen prilog u marksizam svojom analizom imperijalističke epohe kao epohe ratova i revolucija; buržoaske demokratije u epohi trulećeg kapitalizma; odnosa izmedju generalnog štrajka i ustanka; uloge partije, sovjeta i sindikata u epohi proleterske revolucije, svojom teorijom sovjetske države; prelazne ekonomije; fašizma i bonapartizma epohe kapitalističke dekadencije i, na kraju, analizom uslova izrodjavanja same boljševičke partije i sovjetske države. Ko može da navede neku drugu struju koja je dodala išta suštinsko zaključcima i uopštavanjima boljševizma. Vandervelde, De Bruker, Hilferding, Oto Bauer, Leon Blum, Žiromski, da se i ne govori o pukovniku Atliju i Normanu Tomasu, žive od teorijski i politički otrcanih ostataka prošlosti. Izrodjavanje Kominterne najoštrije se izrazilo u tome što se ona na teorijskom planu skotrljala na nivo II Internacionale. Raznorodne prelazne grupe (Nezavisna radnička partija Velike Britanije, POUM i njima slične) svake nedelje iznova prilagodjavaju slučajne mrvice iz Marksa i Lenjina svojim tekućim potrebama. Od tih ljudi radnici nemaju šta da nauče.

Ozbiljan odnos prema teoriji, zajedno sa svom tradicijom Marksa i Engelsa, prihvatili su samo graditelji Četvrte Internacionale. Neka se filistri smeju nad tim što su, dve decenije nakon Oktobarske revolucije, revolucionari ponovo odbačeni na pozicije skromne propagandističke pripreme. Krupni kapital je u tom pitanju, kao i u drugima, znatno pronicljiviji od sitnoburžoaskih filistara koji uobražavaju da su „socijalisti“ ili „komunisti“: pitanje Četvrte Internacionale ne silazi sa stranica svetske štampe i to nije bez razloga. Goruća istorijska potreba za revolucionarnim rukovodstvom obećava Četvrtoj Internacionali izuzetno brz tempo rasta. Najvažnija garantija njenih daljih uspeha jeste činjenica da ona nije nastala po strani od velikih istorijskih tokova, nego je organski izrasla iz boljševizma.

Lav Trocki

28.avgusta 1937.g.

(‘Stalinizm i bol’ševizm’, BJULLETEN’ OPPOZICII, No.58-59, septembar – oktobar 1937.godine)

Preveo Pavluško Imširović


*- Jedan od najjasnijih predstavnika tog tipa mišljenja jeste francuski autor knjige o Staljinu, Boris Suvarin. Faktička i dokumentarna strana Suvarinovog rada o Staljinu proizvod je dugog i savesnog istraživanja. Medjutim, autorova filozofija istorije zapanjuje svojom vulgarnošću. Za objašnjenje svih kasnijih istorijskih nevolja, on traži unutrašnje nedostatke sadržane u boljševizmu. Za njega ne postoji uticaj realnih istorijskih uslova na boljševizam. Čak je Ipolit Ten sa svojom teorijom „sredine“ bliži Marksu od Suvarina.

Kosovo marta 2004. – nezavisno Kosovo ili američki balkanski protektorat?

18. marta 2010.

Prvih dana marta 2004. godine, Unija nezavisnih sindikata Kosova najavila je za 18.mart. masovne demonstracije protiv nezaposlenosti i socijalne bede, tj. teške ekonomske i socijalne situacije ogromne većine stanovništva na Kosovu. Stopa nezaposlenosti na Kosovu je skoro 70 %,  a svi privredni resursi i kapaciteti su pod upravom UNMIK-a, civilne administracije NATO okupacije Kosova od juna 1999. godine. Istovremeno, Odbor za ljudska prava i još nekoliko nevladinih organizacija na Kosovu najavili su demonstracije protiv nasilja za 17 mart. I jedne i druge najavljene demonstracije bile su usmerene protiv okupacionih vlasti i bile su legalno prijavljene tim vlastima.. I jedne i druge najavljene su kao mirne demonstracije i organizatori su se obavezali da će svojom službom obezbeđenja održavati disciplinu i mir tokom tih demonstracija.

U sredu, 10.marta, UNMIK izdaje zvanično saopštenje da zbog opasnosti od terorizma pojačava mere bezbednosti oko svog sedišta ispred koga je otkrivena bomba od 4,3 kg eksploziva sa satnim mehanizmom. Bomba je, navodno, otkrivena nakon što je u sedište UNMIKA stigla anonimna telefonska dojava o njenom postavljanju. Dva dana potom, 12. marta, na rezidenciju Ibrahima Rugove, predsednika Kosova, bačena je ručna bomba i ranjen je jedan od njegovih telohranitelja. Podsekretar generalnog sekretara UN, Žan Mari Ginoa, 14. marta u Prištini ponovo govori o opasnosti od terorizma i pominje »seriju bombaških napada proteklih dana«. Ni jedan od tih stvarnih ili fiktivnih napada nije rasvetljen i ni za ijedan od njih nije iznešena čak ni aluzija na eventualnu sumnju da su počinioci napada Srbi, pa čak ni od strane fantomske vlade Kosova pod predsedništvom premijera Bajrama Redžepija.

U utorak, 16. marta naveče, svi elektronski mediji prenose informaciju UNMIK-a da su se u Ibru utopila tri albanska dečaka uzrasta 10-12 godina, navodno, bežeći od Srba sa psima, koji su ih hteli linčovati. Iste večeri 2 grupe od po tridesetak naoružanih Albanaca napada srpske crkve u Prištini, slabo obezbeđene od UNMIK policije. Sve do sutradan, 17. marta u podne, stižu vesti koje govore samo o divljanjima malobrojnih grupa protiv kojih ne intervenišu ni UNMIK ni KFOR. U sredu 17. marta popodne počinju masovne demonstracije i neredi koje traju dva dana. Zvanični bilans tih nereda su 7 ubijenih Srba, 24 ubijena Albanca i jedan pripadnik KFOR-a, kao i 250 spaljenih srpskih kuća i 35 crkvi i manastira. Oko 4.000 Srba iz područja u kojima su bili manjinsko stanovništvo evakuisani su u enklave sa većinskim srpskim stanovništvom. Dva sela sa većinskim albanskim stanovništvom u srpskim enklavama takođe su evakuisana, ali nije objavljen tačan broj njihovih stanovnika.

Niko ne osporava činjenicu da su ubijeni albanski demonstranti pobijeni od trupa UNMIK-a i KFOR-a sa kojima su se masovno sukobljavali. Ti sukobi nisu bili radi odbrane srpske manjine u albanskom okruženju. UNMIK i KFOR razbijali su masovne demonstracije protiv okupatorske vlasti koju predstavljaju za sve stanovnike Kosova i ulagali su ogromne napore da gnev masa preusmere na prazne srpske kuće, crkve i manastire iz kojih su trupe UNMIK-ove policije i KFOR-a preventivno već iselile Srbe i evakuisale ih u srpske enklave na severu Kosova. Zvaničnici UNMIK-a i KFOR-a daju saopštenja u kojima na svaki način nerede pokušavaju da prikažu kao etnički srpsko-albanski sukob u kome oni samo »miroljubivo posreduju« i pokušavaju da na fantomsku kosovsku vladu Bajrama Redžepija prebace odgovornost što su dozvolili da dođe do »široke i orkestrirane zavere sa ciljem etničkog čišćenja Kosova, tj. pogroma protiv Srba«. Ta tobožnja »vlada« nema pod svojom upravom čak ni nikakav administrativni aparat, a da se i ne govori o policijskim ili vojnim snagama.

Šta se za to vreme dešava u Beogradu? Na vesti o »pogromu nad Srbima«, u sredu 17.03.

u 22:00 časova, stotinjak huligana u Nišu spaljuje džamiju, a nakon dva sata i 30 minuta isti scenario se ponavlja u Beogradu. Policija praktično nije ni pokušala da ih spreči, ali zato su veoma uspešno odbranili američku ambasadu na koju je napalo nekoliko stotina demonstranata. Širom Srbije desilo se pedesetak napada na albanske kuće i lokale, a u Vojvodini je napadnuta i zgrada mađarskog nacionalnog pozorišta. Manjinska vlada Vojislava Koštunice, formirana tek 3.marta, tj. dve nedelje ranije, svojski se potrudila da raspiri šovinističku histeriju u Srbiji. Vlada je zajedno sa Crkvom i svim parlamentarnim strankama pozvala na masovne demonstracije 19. marta. Svi zajedno uspeli su da okupe jedva 10.000 (deset hiljada) učesnika, mada su iz svih škola đaci organizovano dovođeni sa nastave. Suludo spaljivanje džamija i šovinistički izgredi šokirali su Srbe. Režim Slobodana Miloševića raspirivao je šovinističku histeriju, ali ju je i kontrolisao i u Srbiji se nikada pre nije desilo ništa slično. Srbija danas ima vladu koja je sama histerična i nije u stanju da kontroliše ni samu sebe. Nakon par dana histerije i bleferskog zveckanja oružjem, ta vlada je zatražila masovno pojačanje trupa KFOR-a na Kosovu i bezuslovno produženje njihovog mandata.

U naredne dve nedelje nakon nemira na Kosovu, sve parlamentarne partije na Kosovu i u Srbiji osudile su nasilje i jedan broj počinioca nasilja pohapšen je i u Srbiji i na Kosovu. Gradske skupštine Beograde i Niša obećale su pomoć u obnovi spaljenih džamija, a kosovska vlada osnovala je fond za obnovu kuća i hramova spaljenih u nemirima. Istraga o organizatorima i inspiratorima nasilja tapka u mestu i verovatno će tako i ostati. Navešćemo nekoliko indikativnih izjava o karakteru ovih događaja.

Direktor televizijske stanice u Kosovskoj Mitrovici, Nedžmedin Spahiu, izjavio je 21. marta: »Čini mi se da iza ovih događaja stoje lopovi, a najviše međunarodni lopovi. Cilj je da se to prikaže kao međuetnički sukob, a ne kao proces protiv jedne loše administracije, kako bi se prikrivala krađa, jer se jako mnogo para pokralo.« Izjava Petera Strucka, nemačkog ministra odbrane, sasvim je nedvosmislena u definisanju sukobljenih strana u ovim nemirima. On je 21.marta oštro upozorio Oslobodilačku vojsku Kosova da će se pripadnici međunarodnih vojnih snaga na Kosovu braniti svim raspoloživim sredstvima ukoliko se desi da ponovo budu napadnuti. Premijer privremene vlade Kosova, Bajram Redžepi, na zahteve zvaničnika EU da objavi podatke o organizatorima nasilja, 24. marta, odgovorio je: »Osim devet ministara u Vladi, ja nemam nikakvu službu koja bi se bavila takvom vrstom podataka. UNMIK ima službe koje se time bave i oni trebaju i mogu da daju odgovore.«

Ovako detaljan opis događaja potreban je da bi jasnije sagledali mehanizam provokacije »etničkih sukoba« na delu. Ovaj put, svrha provokacije bila je utemeljenje odluke o trajnom »međunarodnom« (čitaj USA) protektoratu nad Kosovom uz lojalnu saradnju beogradske vlade i razbijanje svih iluzija o mogućnosti nezavisnosti Kosova kod Albanaca. Nakon udarca koji su pretenzije USA imperijalizma za uspostavljanje svog svetskog protektorata dobile u Španiji sa rušenjem Aznarove vlade, Bušova administracija užurbano utvrđuje svoje prisustvo na Kosovu i u centralnoj i Istočnoj Evropi. Otuda njen mnogo blagonakloniji i tolerantniji odnos prema novoj vladi, nego što je to odnos njenih evropskih saveznika u NATO-u prema toj vladi.

Prilikom formiranja vlade, Koštunica je kao deo vladinog programa prezentirao plan kantonizacije Kosova pod međunarodnim tutorstvom po uzoru na Bosnu posle Dejtonskog sporazuma. Suočen sa svakodnevnim štrajkovima i protestima radnika protiv privatizacije i »tranzicije«, on pokušava da ponovi manevar Slobodana Miloševića iz 80-tih i 90-tih godina i da masovnu mobilizaciju radnika blokira šovinističkim talambasima. Teško je reći da li je on svesan opasnosti da takva kantonizacija Kosova otvara stalnu pretnju daljnje destabilizacije Srbije i njene daljnje kantonizacije pod međunarodnim tutorstvom. No, takva opasnost je latentna i pojačana je jačanjem centrifugalnih i separatističkih snaga u Sandžaku i u Vojvodini.

Oslanjajući se na lokalne »nacionalne« nomenklature, imperijalizam je nametnuo narodima bivše Jugoslavije rat i razbijanje Jugoslavije na 6 nakaznih državica bez ikakvog nacionalnog suvereniteta. Rat i nacionalne podele bili su sredstva kojim je blokirana odbrambena mobilizacija jugoslovenskih radnika protiv šok terapije MMF i kojim je uspostavljen direktan protektorat USA imperijalizma u Bosni i na Kosovu. Kao i u celom svetu, USA imperijalizam i na Balkanu brutalno potiskuje evropske imperijalizme. Dejtonski sporazum 1995. i okupacija Bosne prvi su njegov veliki korak u uspostavljanju balkanskog protektorata. Naredne dve godine, vlade USA su slavile Miloševića kao garanta mira i bezbednosti na Balkanu, da bi ga u martu 1998. gurnule u vojnu ofanzivu na Kosovu, na isti način na koji su ga gurnuli u rat protiv Slovenije i Hrvatske 1991. godine. Razuzdani teror Miloševićevog režima protiv kosovskih Albanaca potom su iskoristili kao pretekst za NATO bombardovanje treće Jugoslavije i za okupaciju Kosova.

Nesumnjivo da je imperijalizam u bivšoj Jugoslaviji zloupotrebio nacionalne aspiracije masa na pravo za samoopredeljenje. Jednako kao što je zloupotrebio i kršenja ljudskih i demokratskih prava i sloboda pod režimom Sadama Huseina u Iraku, ili pod talibanskim režimom u Avganistanu. Nesporno je i to da se nacionalno pitanje na Balkanu ne može rešiti formiranjem patuljastih nacionalnih državica i da se može rešiti samo u okviru balkanske socijalističke federacije. Borba za balkansku socijalističku federaciju nije moguća bez jedinstvene organizacije balkanskih naroda i radnika, a takvu organizaciju moguće je graditi samo uz potpuno uzajamno poverenje i poštovanje među narodima, dakle samo uz dosledno priznavanje prava na naroda na samoopredeljenje. Masama se ne može govoriti da nacionalna prava i slobode treba da sačekaju pobedu proleterske revolucije da bi doživele svoj procvat, onako kako je to KP Francuske govorila alžirskoj KP u toku oslobodilačkog rata. Boljševici su izgradili sovjetsku federaciju priznajući pravo na samoopredeljenje, a ne odlažući to priznavanje za fazu posle revolucije. Trocki je to briljantno konstatovao u svojoj kritici »austromarksizma« i njegovog »prava na kulturnu autonomiju«. Jedini način da se danas na Balkanu vodi zajednička borba protiv imperijalističke kolonizacije jeste uzajamno priznavanje i poštovanje prava naroda na samoopredeljenje. Bez tog elementa, radnička borba protiv privatizacije i za odbranu preostalih tekovina ostaje izolovana u nacionalne okvire. Bez tog elementa, mnogo je teže demaskirati ulogu »nacionalističkih« vlada današnjih balkanskih državica kao agenata imperijalističke kolonizacije. Sve parlamentarne političke »partije« u svim tim državicama danas su saglasne s tim da je mir na Balkanu moguć samo pod imperijalističkim tutorstvom.

Ni jednoj srpskoj, albanskoj itd… parlamentarnoj »partiji« i ne pada na pamet da zahteva povlačenje imperijalističkih okupacionih trupa. Taj zahtev je danas moguće formulisati i artikulisati samo pod uslovom doslednog uzajamnog priznavanja i poštovanja prava naroda na samoopredeljenje. Versajska buržoaska Jugoslavija raspala se za nedelju dana nakon Hitlerovog napada na nju. Socijalistička federativna Jugoslavija stvorena je upravo zahvaljujući demokratskom nacionalnom programu KPJ, programu koji je razvijen za više od pola veka klasnih borbi i razvoja radničkog pokreta na Balkanu. Izuzetne okolnosti klasne borbe prinudile su staljiniziranu KPJ na raskid sa imperijalizmom i lokalnom buržoazijom. Federalnoj ustavotvornoj skupštini 1946. godine predhodile su ustavotvorne skupštine svih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije.

Srpski i albanski nacionalni interes danas je bezuslovno priznavanje prava Kosova na samopredelenje do otcepljenja upravo iz Beograda. To je jedini način na koji i srpski i albanski i svi balkanski narodi mogu otvoriti perspektivu svojim zajedničkim težnjama za mirom i nacionalnim suverenitetom i odupreti se imperijalističkoj kolonizaciji i protektoratu. Nijedan balkanski narod ne može ostvariti svoju slobodu i nezavisnost izolovano od drugih naroda Balkana i Evrope. Za mladu Srpsku socijaldemokratsku partiju sa početka 20 veka nije bilo nikakve dileme da je Kosovo albanska teritorija i da je balkanska socijalistička federacija jedino moguće rešenje za balkanske narode. Da podsetimo: ta partija je jedna od malobrojnih koja je u Drugoj Internacionali vodila doslednu politiku protiv rata i zajedno sa boljševicima i bugarskim tešnjacima (leva frakcija bugarske socijaldemokratske partije Druge Internacionale) glasala u parlamentu protiv ratnih kredita i onda kada je bilo jasno da će Srbija biti napadnuta od Austrougarske. Ta tradicija ostala je živa u KPJ i nakon njene staljinizacije i živela je sve do 1948. i blokade Jugoslavije od strane Kominforma, blokade koja je istovremeno bila i blokiranje razvoja ka balkanskoj federaciji. Do 1948. godine u KPJ se jasno podrazumevalo da će Kosovo u okviru balkanske federacije biti pripojeno albanskoj republici u okviru te federacije. Ta tradicija ugušena je tek posle 1948. sa konstituisanjem Titove birokratske diktature i sa gušenjem svih demokratskih prava i sloboda svih naroda bivše jugoslovenske federacije, a naročito prava albanske manjine. Naš zadatak, zadatak svih balkanskih nezavisnih radničkih snaga jeste da tu tradiciju obnovimo u svakodnevnoj borbi za odbranu i proširenje preostalih tekovina balkanskih radnika i naroda, u svakodnevnoj borbi protiv privatizacije i kolonizacije, za pravo na rad, na život, na slobodno i nezavisno organizovanje, na nacionalni suverenitet.

Antiustavnoj privatizaciji u Srbiji i Crnoj Gori, privatizaciji koju je otpočeo režim Slobodana Miloševića a intenzivirale je vlada »demokratske« opozicije koja je nasledila Miloševića, priključila se privatizacija koju su poslednjih meseci na Kosovu počele da provode okupacione vlasti. I zbog toga je u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu pitanje Ustavotvorne skupštine (Konstituante) jedno od centralnih političkih pitanja.

Nijedna od današnjih parlamentarnih partija i grupacija neće i ne može otvoriti perspektivu obnavljanja demokratskih tradicija radničkog pokreta Balkana. Sve te partije predstavljaju kontinuitet staljinoidnog totalitarizma, nastale su raspadom aparata tog totalitarizma i formirane u saradnji sa preostalim jezgrom tog aparata pod kontrolom imperijalizma. One su oruđe imperijalizma za razaranje tekovina i novo kolonijalističko porobljavanje naroda, kako na Balkanu, tako i u Evropi i celom svetu. Te partije su kriminalizovane klike koje imperijalizam održava u uzajamnom rivalitetu da bi ih lakše i efikasnije kontrolisao. Najveći uspeh imperijalizma posle sloma staljinizma jeste upravo u tome što mu je pomoću takvih partija uspelo da blokira izgradnju masovnih nezavisnih radničkih partija u Istočnoj i Centralnoj Evropi.

Beograd, marta 2004. godine

OPTUŽNICA ZA „MEĐUNARODNI TERORIZAM“ OD 18 EURA

14. januara 2010.

Poslednji montirani politički monstr-proces u Beogradu u jednopartijskom totalitarnom sistemu – proces protiv „Otvorenog univerziteta“ –  okončan je početkom 1985. potpunim fijaskom optužnice i njenih autora – Staneta Dolanca, Slobodana Miloševića & Co. Kao jedan od svedoka optužnice u to vreme, u istrazi,  saslušavan je i današnji nominalni šef „demokratske“, DSPS-višepartijske  totalitarne Srbije – Boris Tadić. Nije mnogo koristio tužbi tada, pa ga nisu pozvali da svedoči i na sudu. Sad izgleda da nadoknađuje taj ondašnji propust sa lagodnijeg mesta od klupe za svedoke.

Teško da je iko, i u najgoroj noćnoj mori, mogao i sanjati da će ikada videti groteskniju optužnicu od te optužnice iz 1985. Pa još pod vladom „demokrate“ i nekadašnjeg „disidenta“ Borisa Tadića u koaliciji sa Miloševićevim partijskim naslednikom Ivicom Dačićem, sa kojim ga je pomirila „zajednička bol za izgubljenim vođom“. No, očito je da nikad ne treba reći „nikad“. Tu još gluplju, još groteskniju i još protivzakonitiju i protivustavniju optužnicu režimu je ipak uspelo da nam servira ovih meseci.

Dok Srbiju drma masovan talas  štrajkova radnika kojima vladini tajkuni u fabrikama koje su kupili skoro besplatno ne plaćaju plate i po više od godinu dana,  vlada DSPS (DS + SPS + sitnija mafijaška boranija)  se pravi nevešta i traži načina samo da te radnike spreči da se bore za svoje pravo na goli život, pa tako kreće i u lov na međunarodne teroriste trošeći gomilu narodnih para iz državnog budžeta na to da od jednog bezazlenog mladalačkog nestašluka napravi „međunarodni terorizam“ sa kojim će se ona sad kao obračunati mnogo uspešnije i odlučnije nego što se Tadićev intimus Georg Bush obračunao sa Al Kaidom – za koju je jednako nedokazano da je srušila kule svetskog trgovačkog centra u  Njujorku kao i za šestoro beogradskih optuženih da su razbili prozor na grčkoj ambasadi u Beogradu.

Čitam tu optužnicu (u celini navodim njen tekst ispod ovog mog teksta) i očima ne mogu da verujem da je tako nešto moguće u 21 veku čak i u „demokratskoj Srbiji“. Tog remekdela inkvizicijske umetnosti bi se u mnogome postideli čak i Staljinovi, Kim Il Sungovi i Titovi tužioci. Reizborima prolustrirano srpsko pravosuđe Borisa i Ivice očito ima sve subjektivne predispozicije da ih pretekne i u gluposti i u skarednosti i u grotesknosti – ako ovu dvojicu  u međuvremenu ne odveze crna marica.

Sedam gusto i polupismeno (i u pravnom i u lingvističkom pogledu) kucanih stranica logički skarednog i nadasve konfuznog teksta ove optužnice ogavno bljutavi su rezultat desetina hiljada eura koje je ova država straćila da bi dokazala da su razbijeni prozor na grčkoj ambasadi i time načinjena šteta od 18 eura – akt najzlikovačkijeg „međunarodnog terorizma“ u provincijalnoj srpskoj izvedbi. Država Borisa i Ivice (bez poštene marice) zatresla je baš i više od sedam gora, a nije uspela poroditi ni čestitog miša, nego je rodila polumrtvorođenče koje poluživi na elektrošok aparatima „demokratski“ lustriranog pravosuđa i od infuzija policijskog „socijalističkog“ terora.

Svi „dokazi“ te optužnice dokazuju samo to da se ovo šestoro optuženih skoro sve šestoro uzajamno poznaju, da su po političkim uverenjima anarhisti, da su „organizovano komunicirali telefonom i SMS-om“ (bacaj narode i telefone i SMS, eto idu Ivica i Bokica!)  i toga dana kada je na grčkoj ambasadi razbijen nesrećni prozor, te da su se toga dana i još i kretali u široj i bližoj okolini te svete pravoslavne ambasade. A krunski dokaz je još i pokajničko „priznanje“ tog „zločina“ od dvoje unezverenih optuženih junoša kojima je tek u zatvoru pedagoški uterana u glavu „prava svest“ o njihovom monstruoznom arhi-terorističkom međunarodnom nepristojnom i nestašnom vladanju.

Zaista, pravo je čudo da im žestoki i drčni vitez Ivica-Još-Bez.-Marice u zatvoru nije uzeo još i priznanje da su to zapravo oni prošle godine spalili američku ambasadu, da su onomad spalili i beogradsku džamiju da bi isprovocirali otcepljenje „srpskog Kosova“, da su rekli „pih!“ i fuj!“ kada je Borisov pajtos Mile Dodig Lopužić u Beogradu dočekao hašku počasnu gošću Biljanu Plavšić svečanije nego englesku kraljicu i da su svojom stalnom verbalnom podrškom podsticali radnike da zahtevaju svoje bedne plate i da time teroristički ometaju vladu i njene domaće i strane tajkune u rahatluku lepršave burazerke privatizacije.

No, čak ni „demokratski“ lustrirano pravosuđe ne zna šta i kako da radi sa ovim vrućim krompirom inkvizijcke umetnosti optuživanja pa nikako da zakaže suđenje po ovoj optužnici koja je diskretno podignuta još 3. novembra prošle godine. Jedan sudija kome je taj predmet dodeljen je već smenjen. Zamenica javnog tužioca Leonora Cvijović, koja je potpisala ovaj skaredni tekst, ipak se nije time pokazala dovoljno dostojnom da dospe i na listu reizabranih tužilaca, a studenti Beogradskog univerziteta se nisu uplašili policijskog terora koji im je najavljen tim hapšenjima, nego su masovnim demonstracijama prinudili vladu da odustane od toga da im za skupe pare otima pravo na školovanje, a sad se spremaju da joj masovno pokažu i da ne pristaju  na to da policija ima pravo da ih hapsi i drži mesecima u zatvoru zbog sumnje da su iz terorističkih namera razbili jedan prozor i da bi mogli razbiti još poneki. Nije njihov problem to što se ova vlada toliko plaši promaje od otvorenih i razbijenih međunarodnih prozora.

Teško da će srpsko pravosuđe naći za to suđenje dovoljno veliku salu da primi svu publiku koja će doći na to suđenje da pokaže šta misli o tom i takvom suđenju u Beoradu u 21. veku.

Pavluško Imširović

U daljnjem prenosim celokupan tekst ove alem-optužnice:

ОКРУЖНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ

Б Е О Г Р А Д

На основу чл.46. ст.2. тач.З. ЗКП-а подижем

О П Т У Ж Н И Ц У

Против:

1.ТРИВУНАЦ РАТИБОРА од оца Тихомира и мајке Косаре рођ. Бошковић рођеног 02.10.1981. године у Београду. са пребивалиштем у Београду, ул. Војислава Вучковића бр. 17. Србина, држ. PC. студента, налази се у притвору no решењу истражног судије Окружног суда у Београду КИ-880/09 од 04.09.2009. године који му се рачуна дана 03.09.2009. године у 17,30 часова када је лишен слободе, који је продужен решењем Окружног суда у Београду КИ-880/09, КВ-3855/09 од 02.10.2009. године,

2.КУРЕПА ТАДЕЈА од МИлана и мајке Татјане рођ. Протич, рођеног 30.01.1985. године у Београду. са пребивалиштем у Београду, ул. Пеђе Милосављевића бр.. 5. Србина, држ. PC. студента, налази се у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду КИ-880/09 од 04.09.2009. године који му се рачуна дана 03.09.2009. године од 09,00 часова када је лишен слободе, а продужен решењем Окружног суда у Београду КИ-880/09, КВ-3855/09 од 02.10.2009. године,

З.ВУЛОВИЋ ИВАНА од оца Зорана и мајке Ирене рођ. Алексић, рођеног 02.06.1985. годинэ у Београду, са пребивалиштем у Београду, ул. Омладинских бригада бр. 10. Србина, држ. PC. студента, налази се у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду КИ-880/09 од 04.09.2009. године који му се рачуна дана 03.09.2009. године од 11,00 часова када је лишен слободе, КИ-880/09, КВ-3855/09 од 02.10.2009. године,

4.САВИЋ ИВАНА од оца Славољуба, рођеног 19.01.1984. године у Београду. са пребивалиштем у Београду, ул. Патријарха Јоаникија бр. 10, Србина, држ. PC, налази се у притвору no решењу истражног судије Окружног суда у Београду КИ-880/09 од 08.09.2009. године када је лишен слободе, продужен решењем Окружног суда у Бсограду КИ-880/09, КВ-3983/09 од 08.10.2009. године,

5.МИТРОВИЋ НИКОЛЕ од оца Слободана. рођеног 15.04.1980. године у Београду, са пребивалиштем у Београду, ул. Дунавска 10, Србина, држ. PC, без занимања и запослења, налази се у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Београду КИ-880/09 од 04.09.2009. године који му се рачуна дана 04.09.2009. године у 16,00 часова када је лишен слободе, који је продужен решењем Окружног суда у Бсограду КИ-880/09, КВ-3855/09 од 02.10.2009. године,

6.ДОЈКИЋ САЊЕ од оца Милована и мајке Слађане рођ. Вуксановић. рођене 15.04.1990. године у Београду. са пребивалиштем у Београду, ул. Марије Бypcah бр. 9-а, Српкиње, држ. PC, налази се у притвору по решењу истражног судије Окружног суда у Бсограду КИ-880/09 од 04.09.2009. године који јој се рачуна дана 03.09.2009. године од 12,00 часова када је лишена слободе, a продужен решењем Окружног суда у Београду КИ-880/09, КВ-3855/09 од 02.10.2009. године,

ШТО СУ:

Дана 24.08.2009. године у Београду, у ул. Француска бр. 33. по претходном договору. окр. Тривунац Ратибор. окр. Курепа Тадеј и окр. Вуловић Иван и окр. Дојкић Сања, као припадници и чланови Анархо-сидикаличке иницијативе (АСИ). а окр. Савић Иван и окр. Митровић Никола као симпатизери АСИ-а. у намери да нашкоде држави Грчкој, предузели опште опасну радњу бацањем молотовљевих коктела на Грчку амбасаду. а спрејом црвене боје исписали графит „А“ као симбол њихове организације, у циљу подршке грчком држављанину Теодису Илиопуносу који је штрајковао глађу у Грчкој, изражавајући тако протест према Устаном поретку и Влади Грчке. на шта их је са умишљајем подстрекао окр. Тривунац Ратибор. при чему су били урачунљиви, свесни значаја свог дела и његове забрањености, чије извршење су хтели, на тај начин што су претходно дана 23.08.2009. године преко сајта српског „АСИ“ од грчке асоцијације „АСИ“ обавештени о међународном дану протеста и подршке грчком држављанину који штрајкује глађу, изражавајући протест због страдања грчког држављанина у немирима у Грчкој. и када су на идеју и по плану окривљеног Тривунца да се изврши напад на Грчку амбасаду бацањем „Молотовљевих коктела“ окривљени и организовали и остварили међусобну телефонску комуникацију, тако што у договору са окр. Тривунцем окр. Курепа телефонским путем обавестио и остале окривљене. а окр. Дојкић мејлом послао и слику са нацртаним „Молотовљевим коктелом“. и која је са собом понела спреј црвене боје ради исписивања графита на Грчкој амбасади и на позив окр. Тривунца да се састану код Мостарске петље и заједно са окр. Вуловић и заједно отишли на Вождовац, где је окр. Тривунац од НН лица  преузео  три   стаклене   флаше  са  припремљеним  „Молотовљевим коктелима“ које су ставили у две украсне кесе, након чега их је по договору и на позив окр.  Тривунца  окр.   Митровић око  00.00  часова  колима довезао  до Француске улице где су на Тргу Републике изашли из возила, па је окр. Тривунац остао да сачека окр. Савића. а окр. Дојкић, окр. Митровић и окр. Вуловић пешице кренули у правцу Амбасаде и дошли до дворишта оближње шоле која се налази наспрам Амбасаде Грчке, где су сачекали окр. Савића и Тривунца, па је окр. Дојкић   маскирана са навученом капуљачом и марамом преко лица притрчала згради Амбасаде и спрејом исписала слово „А“ као симбол анархиста, док су за то време окр.  Вуловић. окр.  Митровић и окр. Савић држали  у    руци по један припремљен „Молотовљев коктел“ и кренули ка згради Амбасаде када је окр. Вуловићу пукла кеса у којој се налазила флаша са „Молотовљевим коктелом“ која се разбила. док  је окр.  Савић пришавши згради Амбасаде и бацио упаљени „Молотовљев коктел“ који је погодио прозор амбасаде који је почео да гори, док је окр. Вуловић узео флашу са „Молотовљевм коктелом“ који му је претходно окр. Митровић спустио поред оближњег киоска, упалио крпу на отвору флаше и бацио у правцу Амбасаде. а која је пала на тротоар поред зграде Амбасаде за које време их је окр. Тривунац који се претходно удаљио чекао у пицерији „Орао“,

-чиме је окр. Тривунац Ратибор извршио кривично дело међународног тероризма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у подстрекавању, окр. Вуловић Иван, Савић Иван, Митровић Никола и Дојкић Сања извршили кривичног дела међународног теторизма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у саизвршилаштву, а окр. Курепа Тадеј извршио кривично дело међународног тероризма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у помагању.

С тога

ПРЕДЛАЖЕМ

Да се пред тим судом закаже и одржи јавни главни претрес на који су позвани:

1.Јавни гужилац ОЈТ-а у Београду,

2.0кр. Тривунац Ратибор, кога привести нз Централног затвора,

3.Окр. Курепа Тадеј, кога привести из Централног затвора,

4.0кр.Вуловић Иван, кога привести из Централног затвора,

5.0кр,Савић Иван, кога привести из Централногзатвора,

б.Окр. Митровић Никола, кога привести из Централно затвора,

7.0кр. Дојкић Сања, коју привести из Ценгралног затвора,

8.Сведок: Павловић Никола Бeoград. ул. Примућура Жарка бр. 5-а,

9.Сведок: Ђоровић Властимир- Нови Београд. Старо Сајмиште бр. 7,

10.Сведок: Хускић Борис Бољевци, Чмеликово насеље бр. 57,

11 Сведок: Милан Стојановић из Сења, Ћуприја,

12.Сведок; Спасов Александра Београд. ул. Крагујевачка бр. 9-а,

13.Сведок: Богетић Игор Београд. ул. Војводе Степе 26/8,

14.Сведок: Светислав Миленковић. Београд, ул. Бул. Краља Александра 168.

Предлажем да се према окр. Тривунац Ратибору, окр. Курепа Тадеју, окр. Вуловић Ивану, Митровић Николи, Дојкић Сањи и Савић Ивану ПРОДУЖИ ПРИТВОР због постојања законског основа из чл. 142. ст. 1. тач. З. ЗКП-а.

Да суд у току доказног поступка прочита извештаје из КЕ за окр, службену белешку о крим. техничком прегледу лица места, физичко-хемијско вештачење НКТЦ бр. 234-2-16713/09 од 25.08.2009. године, изврши увид у видео запис „Универзал банке“ од 24.08.2009. године, налаз и мишљење судског вештака неуропсихијатра др Александра Илића за окр. Савић Ивана од 18.09.2009. године, као и налаз судског вештака неуропсихијатра за окр. Тривунац Ратибора. окр. Курепа Тадеја. окр. Вуловић Ивана и окр. Митровић Николу од 10.09.2009. године. као и неуропсихијатријско психолошко вештачење др Александра Илића и неуропсихијатра мр Радивоја Пурића психолога, за окр. Дојкић Сању ол 10.09.2009. године. те изврши увид у фотодокументација, те прочита потврде о привремено одузетим предметима од окр. Дојкић Сање од УКП Пето одељење од 03.09. и 04.09.2009. године и окр. Вуловић Ивана од 04.09.2009. године, као и записнике о саслушању осумњичених Дојкић Сање, Вуловић Ивана, Тадеја Курепа и Тривунац Ратибора у УКП Петом одељењу дана 03.09.2009. године, изврши увид у листинге оствареног одлазно-долазног телефонског саобраћаја за картице мобилне телефоније „Телеком Србија“ а.д. за бројеве 064/126-52-23, 064/123-42-37 и 064/213-94-73 за временски период 24. до 25.08.2009. године достављен од „Телеком Србија“ ИНТ.бр.597/1-09 од 24.09.2009. године и листинг одлазно-долазног телефонског саобраћаја у „Теленор“ мрежи за бројеве 063/2637-75. 063/712-6662 и 062/1952-540 за временски период 24. до 25.08.2009. године достављен од ‘Теленора“ д.о.о бр. 184/264/09 од 21.09.2009. године.

Образложење

Чињенично стaњe описано у диспозитиву ове оптужнице произилази из резултата истраге спроведене пред Окружним судом у Београду и утврђује се предложеним доказима.

Окр. Вуловић Иван и окр. Дојкић Сања су у потпуности признали извршење кривичног дела како у преткривичном поступку тако и током истраге и детаљно описали улоге свих окривљених у извршењу кривичног дела и остали доследни у својим тврдњама и приликом суочења са осталим окривљеиим који су негирали извршење кривичног дела осим окр. Курепе који је делимично признао извршење кривичног дела.

Окривљени Курепа Тадеј се бранио ћутањем. док је током истраге је изјавио да познаје окр. Тривунац Ратибора, Вуловић Ивана, Дојкић Сању са којима је бно у телефонском контакту 23.08.2009. године и да је могуће да су разговарали о грчком држављанину. Теодису Илиопуносу који је штрајковао глађу. да је 24.08. био кући. да је тачно да се тада са њима чуо телефоном. али да нису разговарали везано за њега, те да је цео догађај око Грчке амбасаде сазнао 25-тог преко интернета када је видео објављено саопштење потписано као „Црни Илија“. Изјавио је да је члан анархо-синдикалистичке иницијативе и објаснио је у телефонском разговору са окривљеном Вуловићем и Дојкић од претходног дана им рекао да на интернету постоји обавештењс о дану солидарносги са грком, што је постављено на сајту, па је он тако сугерисао им да то погледају и ради сс о евентаулној солидарности, као и ла је могућс да је окривљени Дојкић у телефонском разговору помињала коктелчиће, али да јс то било у шали. Објаснио је и да се са другим људима дана 23.08.2009. године чуо и да су том приликом размењивали идеје шта све можс да се предузме поводом дана солидарности са грчким држављанином који штрајкује, да је било вишс идеја, прављењем летака. писањем графнта, као и посипање мање количине бензина на тротоар испред амбасаде. Такође је изјавио да је тог дана преко интернета примао мејлове и исте је слао али да међу није било порука везаних за Грка који штрајкује дозвољавајући могућност да је дана 24.08. окр. Дојкић слао мејл на ком је била слика „Молотовљевог коктела“.

Окр. Тривунац Ратибор саслушан у преткривичном поступку у присуству браниоца се бранио ћутањем, док је на саслушању пред истражним сулијом негирао извршење кривичног дела наводећи да је члан анархо-синдикалистичке иницијативе Србије и да је на сајт Српске АСИ поставио текст којим се позива на обележавање догађаја у Грчкој. те да је то чинио из чисто информативних разлога, , а текст пренео са сајта www.anarkismo.nct. Јасно је да су окр. Курепа Тадеј. окр. Вуловић Иван и окр. Дојкић Сања чланови АСИ-је. У вези напада на Грчку амбасаду 24.8.2009. године објаснио јс да се тог дана чуо са окр. Дојкић и окр. Вуловићем и да се са њима договорио да се тог дана нађу јер су сви имали различнте обавезе иа територнји Општине Вождовац па су се договорили да се око 22 сата нађу на Мостарској петљи, одакле су када су се нашли заједно и отишли до Вождовац где су се онда и разишли. Објаснио је да су се договорили да се касније чују када заврше своје обавезе и да је он потом пола сата каснијс отишао на Трг републике, где је имао заказан састанак са више људи, да је позвао и окр, Савић Ивана, кога је раније упознао на неким демонстрацијама и да су кренули ка Дому војске где су се растали па је окр. Савић отишао низбрдо Француском улицом, а он се упутио ка Дому Војске где се срео са неколико особа, а чуо телефоном са окр. Вуловић Иваном и Сањом према договору од те вечери да се нађу у пицерији „Орао“. Објаснио је да се око 3 или 4 сата у току ноћи састао са једним лицем са којим је био у друштву када су дошли окр. Вуловић и окр. Дојкић који су му деловали сталожено и није могао да закључи да су ималн било какве везе са догађијама везано за напад на Грчку амбасаду. Са окр. Дојкић н Вуловићем није уопште том приликом разговарао нити је било ко спомињао Грчку амбасаду.

Окр, Савић Иван саслушан пред истражним судијом негирао је своје учешће у извршењу кривичног дела. наводећи у својој одбрани да од свих окривљених познаје само окр. Тривунац Ратибора са којим се дружио и те вечери дана 24.08.2009. године чуо телефоном и размењивао смс поруке. Tor дана, током вечери се са окр. Тривунцем срео и на Тргу републике где су се растали, да је он отишао Француском улицом, затим свратио на Скадарлију, а потом на Трг и даље отишао аутобусом на Видиковац.

Окр.  Митровић   Никола  саслушан   пред  истражним  судијом је  негирао извршење кривичног  дела наводећи да нема никакве везе са нападом на Грчку амбасаду, да од свих окривљених познаје само окр. Тривунац Ратибора, са којим је некада сарађивао поводом музичких концерата, те да је дана 24.08.2009. године био иа радном месту „Радио Београда“ радећи на синхронизацији неког филма у друштву директора „Радио  Београда“ са којим је и изашао из зградс „Радио Београд“ између 01.00 и 02.00 по поноћи одакле је потом пешке на Дунавски кеј где живи и дошао до Дома војке, а потом Француском улицом кренуо до ул. Цара Душана. Тог дана окр.  Тривунац га је звао неколико пута на мобилни телефон и позивао га дa се нађу не наводећи никакв конкретан разлог зa то. али да он није могао да прихвати његов позив управо због заузетости у „Радио Београду“. Tor дана је на себи имао црну   тренерку доњи део као и мајцу црне боје. Такође је навео да је те ноћи прошао поред киоска „Буцко“ али да никог није приметио док је пролазио у нивоу Грчке амбасаде нити је видео било шта необично.

Одбране окр. Тривунац Ратибора. окр. Митровић Николе и окр. Савић Ивана су у потпуности неприхватљиве. јер су контрадикторне са одбранама окр.Дојкић Сање и окр. Вуловић Ивана, као и материјалним доказима и као такве неприхватљиве јер су уперене на избегавање кривичне одтоворнсти.  Одбрана окр.Курепа Тадеја који није негирао да је са окр. Тривунцем и Дојкић разговарао о солидарности и протесту, те да је окр. Дојкић у шали помињала колктелчиће је само делимично прихватљива обзиром да је оповргнута одбранама окр. Дојкић Сање, окр. Вуловић Ивана те материјланим доказима као и исказима сведока Јевтић Јовице, Ћоровић Властимира и Светислава Миленковића.

Из исказа  сведока Јевтић Јовице, радника МУП-а,Управа за обезбеђење личности и објеката, да је овај сведок био на дужности на yглу ул. Страхињића бана и Француске и радио на обезбеђењу грчке амбасаде био је ван зграде ида на пет метара од улга  код конзуларног одељења кадаје чуо два удара у врло кратком размаку од пар секунди, након чега је дошао до Француске улице и видео да нешто гори и видео три мушке особе које претрчавају Француску улицу скрећу десно у улицу, те да је тада приметио остатке две флаше, а на првом прозору  Амбасаде и ватру, да су остаци друге флаше били на тротоару 2-3 метра ниже од прве на којој није било ватре. Заједно са једним дечком  из оближње трафике је угасио ватру a након  тога је обавестио шефа смене. Објаснио је да су двојица били у дугим панталонама. један је имао кратке, да су сви били обучени у црно.

Сведок Ћоровић Властимир изјавио да је радио те вечери у киоску који је нижи у односу на амбасаду и да са свог радног места није могао да види амбасаду, али да је у једном тренутку један мали дечко npoшao и рекао да нешто гори, пшоказавши му  правац ка ТРгу републике, због чега је изашао из киоска и на другом прозору амбасаде угледао пламен,  где је отрчао ка Амбасади и видео да су две флаше биле поломљене и да је био један пламен на штоку прозора који je покушао да угаси рукама.

Из исказа сведока Миленковић Светислава произилази да је и овај сведок у време извршења кривичног дела био у непосредној близини Амбасаде док je седео у кафићу „Ватерло“ на углу ул. Франсцуске и Страхињића бана када je чуо неки прасак,па је изашао и видео је два мушкарца како стоје као и још једног који иде низ Француску улицу крећући се у супротном правцу у односу на Амбасаду Грчке. Убрзо је наишао човек који ради у оближњој трафици и који је викао да се донесе вода, па је овај сведок узео воду и заједно са полицајцем који ради на обезбеђењу Грчке амбасаде кренуо ка Амасади јер су видели ватру на прозору. Ватру су угасили тај полицајац и радник из трафике. Изјавио је и да је видео трагове срче од две разбијене флаше на око 2 метра од Амбасаде.

Искази  ових  сведока су сагласни одбранама окр. Дојкић Сање и окр. Вуловић Ивана те предложеним материјалним доказима.

Сведок Павловић Никола саслушан током поступка изјавио је да је регистрован као власник домена сајта „Иницијатива орг“ да познаје окр. Тивунац Ратибора, Курепа Тадеја, Вуловић Ивана и Дојкић Сању, као и да су чланови анархо-синдикалисгичке иницијативе чији је члан и овај сведок. У погледу урсђења сајта овај сведок је објаснио да сви чланови могу да утичу на уређење сајта, али да му није познато ко од чланова има директно преко свог компјутера приступ сајту,  док могућност мењања садржаја на сајту имају само чланови, a приступ сајту могу да имају разни корисници. У погледу шифре за промену па сајту овај сведок је изјавио да су ту шифру имали чланови окр.Ратибор Тривунац, Курепа Тадеј, Борис Хускић, Игор Богетић, Милан Стојановић и Алекснадра Спасов.

Сведок Хускић Борис члан НСЈ током поступка је изјавио да је члан АСИ а у вези активности из програма АСИ-а да се чланство АСИ-ја обавештава о активностима најчешће путем смс.

Имајући у виду све наведено, као и налаз и мишљење судског вештака неуропсихијатра за окр. Савић Ивана, Тривунац Ратибора, Курепа Тадеја, Вуловић Ивана и Митровић Николу, за окр. Дојкић Сању, која је млађе пунолетно лице налаз и мишљење неуропсихијатра и психолога, из којих налаза произилази да су окривљени у време извршења кривичног дела били урачунљиви, налазим да су се у радњама окр. Тривунац Ратибора стекла сва законска обележја кривичног дела међународног теторизма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у подстрекавању, у радњама окр. Вуловић Ивана, Савић Ивана, Mитpoвић Николе и Дојкић Сање стекла сва законска обележја кривичног дела међународног тероризма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у саизвршилаштву, а у радњама окр. Курепа Тадеја стекла сва законска обележја кривичног дела међународног теторизма из чл. 391. ст. 1. КЗ-а у помагању.

Имајући у виду да су окр. Тривунац Ратибор, Курепа Тадеј, Вуловић Иван, Дојкић Сања чланови Анархо-синдикалистичке иницијативе, а окр. Савић Иван и окр. Mитровић Никола сипатизери, сматрам да постоје особите околности коje указују на опасност да ће окривљени поновити извршење кривичног дела због чега постоји законски основ да се према окривљеним продужи притвор на основу чл. 142. ст. 1. тач. 3. ЗКП-а.

ЗАМЕНИК ЈАВНОГ ТУЖИОЦА

Леонора Цвијовић

——

Tekst je doslovno prenešen, uključiv i pravopisne, interpunkcijske i daktilografske greške iz orginala. To se lako da proveriti poređem sa scanom originala optužnice na koji niže dajem link.

Svi koji žele da imaju scan originalne optužnice u PDF formatu mogu ga skinuti sa:

http://www.4shared.com/file/196373153/7cbc54da/OptuznicaMT6.html

Juriš na nebo treće generacije 20. veka

24. novembra 2009.

Da li je ’68, pre svega, bila zahtev za više marksizma i komunističke egalitarnosti, kao što tvrde neki kritičari, ili zahtev za više demokratije i slobode umotane u dozvoljeni diskurs vremena?[1] Takozvani dozvoljeni diskurs vremena je pitanje koje pogađa pola suštine, pa je onda na veštački način deli na alternativu – ili marksizam i komunistička egalitarnost, ili sloboda i demokratija. Zaboravlja se da je upravo režimu trebalo više od 20 godina da se sam definitivno oslobodi od nepodnošljivog tereta tog diskursa i da se opredeli za diskurz tranzicije ka kapitalizmu. Već sama ova segmentacija, ova veštačka deoba pitanja socijalističke demokratije na dva protivstavljena segmenta izraz je mišljenja koje podleže i prilagođava se dvojakim političkim pritiscima – s jedne strane pritiscima staljinističkih nostalgičara, za koje su socijalizam i demokratija nepomirljivi, a s druge strane pritiscima ubogih neoliberalističkih „tranzicionista“ – pristalica razuzdane kapitalističke restauracije, podržanih svima silama svetskog kapitalizma – za koje su socijalizam i demokratija takođe nespojivi. U tom pogledu, zagovornici staljinizma i imperijalizma – dve glavne snage kontrarevolucije u 20. veku, oduvek su bili saglasni.

Ne ili-ili, nego i-i: i više socijalizma, i više marksizma, i više komunističke socijalne pravde i više demokratije i slobode. U oba ova pravca ’68. godina je napravila neke prodore, imala je neke svoje tekovine u svetskim i jugoslovenskim razmerama.

Socijalizam može da opstane samo kao demokratski socijalizam, on je najteže udarce i doživeo upravo zato što je uništavana ta njegova demokratska komponenta. Uništavana je od jednog mračnog totalitarnog sistema koji je sebe nazivao socijalizmom. Totalitarni socijalizam je, kao crno belilo ili ćoškasti krug, contradictio in adjecto. Socijalizam je po definiciji demokratski ili nije socijalizam. Taj i takav socijalizam, demokratski socijalizam, uspostavljen je u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine i trajao je nekih godinu dana, ne više, posle toga počinje „ratni komunizam“, počinju građanski rat i oružana intervencija 14 najmoćnijih država protiv radničke države. Izolacija Oktobarske revolucije, degeneracija boljševičke partije i njenog režima u birokratski totalitarizam dovode do situacije u kojoj se totalitarni birokratski aparat konstituiše kao vladajuća kasta, krije svoj identitet, socijalni i politički, jer nema nikakvog legitimiteta, i uzurpira tekovine revolucije. Taj aparat je parazit na društvenom telu, parazit na revolucionarnim tekovinama radničke klase. To izjednačavanje staljinizma i njegovih derivata sa socijalizmom je najgora moguća usluga socijalizmu. 68. godina je pokušaj vraćanja, obnove socijalizma, odbrane tekovina radničkog pokreta, nacionalnog i internacionalnog, jugoslovenskog i svetskog, u trenutku kada svetski status quo, uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, udara u granice svog razvoja i ulazi u period krize. A zašto i staljinizam udara u te granice posleratnog razvoja svetskog status quoa i svog sopstvenog razvoja? Zato što je reakcionarno provincijalan i antiistorijski, zato što uništava ključnu polugu privrednog i svekolikog društvenog razvoja. Ta ključna poluga privrednog razvoja jeste demokratija. Socijalizam čini društveno vlasništvo i proizvodnja u interesu celog društva, svih članova društva, a ciljeve te proizvodnje i te interese, samo radikalnim demokratskim mehanizmima može da definiše celo društvo, a ne nikakva otuđena elita, ne nikakva državna ili partijska birokratija i nikakva njihova diktatura. Tu je ključno pitanje 68. godine, ona je bila socijalistička, dakle i demokratska, a ne socijalistička ili demokratska. Ona je bila na liniji odbrane tekovina svetskog radničkog pokreta. Nakon oba svetska rata dolazilo je do revolucionarnih mobilizacija, svetskih revolucionarnih kriza, potresa, revolucionarnih uspona svetskog radničkog pokreta. Nakon Prvog svetskog rata ta mobilizacija je zaustavljena zahvaljujući izdaji socijaldemokratskog aparata Druge internacionale u prvom periodu. U drugom periodu, tridesetih godina, kada ponovo dolazi do takve mobilizacije, ona je zaustavljena zahvaljujući degeneraciji radničke države, degeneraciji Sovjetskog Saveza i uspostavljanju staljinističkog totalitarnog monopola na svetski radnički pokret. Zahvaljujući staljinizmu biva sabotiran engleski generalni štrajk 1926. godine, Kineska revolucija 1927. godine, Nemačka revolucija, Španska revolucija, Francuska revolucija,. Staljin je taj koji dovodi Hitlera na vlast 1932–1933 godine, a ne nemačka socijaldemokratija. On je taj koji razbija jedinstveni klasni front nemačkih radnika i on je taj koji to čini pod parolama: to su „socijal-fašisti“ i „što gore to bolje“ – pa će fašizam da radikalizuje radničku klasu Nemačke da smesta pređe u staljinističku komunističku partiju. On je doveo Hitlera na vlast. Do 1926. godine zvanična teorija radničkog pokreta i komunističke Internacionale je bila marksistička teorija, zvanični program je bio svetska revolucija, a ne nikakav „socijalizam u jednoj izolovanoj zemlji“. Socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji i miroljubiva koegzistencija se prvi put formulišu od Staljina 1926. godine, prvi put se otvara to pitanje, pre toga se uopšte nikada i nije postavljalo. A taj program, ta „dobrovoljna“ izolacija revolucije, to je pakt staljinizma sa svetskom kontrarevolucijom protiv svetske revolucije. Na tom programu, zahvaljujući svojoj socijalnoj i političkoj težini u Rusiji i u svetskom radničkom pokretu, staljinizam ovladava, uspostavlja monopol nad svetskim radničkim pokretom, guši ga i održava partnersku ravnotežu sa imperijalizmom – to je miroljubiva koegzistencija. On svugde guši, izoluje radničke socijalističke revolucije, on kontroliše radnički pokret da bi odbranio taj kontrarevolucionarni status quo.

Posle Drugog svetskog rata ponovo dolazi do uspona masovnog radničkog pokreta, do ofanzive evropske i svetske radničke klase. Od 1943. godine, posle poraza trupa sila osovine u Staljingradskoj bici, preokrenut je tok Drugog svetskog rata. Ruski radnici i seljaci su, uprkos totalitarnoj diktaturi, imali šta da brane u Sovjetskom Savezu od naleta fašizma, od goreg zla. Još uvek je postojala društvena svojina, besplatno školovanje, zdravstveno osiguranje, garantovano pravo na rad. To su ruski radnici i seljaci branili i odbranili. Ruski radnici i seljaci su  odbranili Staljingrad, maltene golim rukama i grudima su odbranili Moskvu 1942. i prvi put zaustavili Hitlerovo nadiranje u celoj Evropi, da bi 1943. godine, pod Staljingradom, preokrenuli tok rata i nisu se zaustavili do Berlina. Tada ponovo dolazi do revolucionarne mobilizacije koja je predviđana još pre svetskog rata u svim političkim štabovima – jer su još bili živi utisci i iskustva iz Prvog svetskog rata i perioda neposredno posle njega. Staljinisti i staljinistički aparat tamo gde ne mogu da, zajedno sa imperijalizmom, uguše i likvidiraju  revolucionarnu mobilizaciju radnika, kao što su to učinili 1932 u Nemačkoj, 1936-39 u Španiji i Francuskoj ili u Grčkoj posle 1946, kada su zbog pakta na Jalti Grčka komunistička partija i grčka revolucija bile izdane i prodane Englezima – tamo gde to ne mogu, oni revolucionarnom pokretu čine ustupke, čine ustupke mobilisanim radničkim i seljačkim masama, da bi ovladali njihovim moćnim prevratničkim pokretom, da bi ga zadržali i izolovali. To se dešava u Jugoslaviji, to se dešava u Albaniji, to se kasnije dešava u Kini, to se kasnije dešava u Vijetnamu, to se dešavalo na Kubi. Sitnoburžoaske staljinističke partije kada ne mogu da uguše revoluciju – one joj se pridružuju i čine joj ustupke da bi ovladale njom snagom svoje organizacije i upravo tako i dolazi do širenja staljinističkog totalitarnog režima i na zemlje izvan Sovjetskog Saveza. U savremenom kapitalističkom društvu, medijalne društvene grupe koje nisu glavni nosioci jednog načina proizvodnje, dakle one koje ne spadaju ni u proletarijat ni u svetsku krupnu bužoaziju, nego su situirane  između ta dva socijalna pola načina proizvodnje jednog društvenog sistema su srednja ili sitna buržoazija. Ideologija, socijalni položaj, mesto u društvenoj organizaciji proizvodnje, birokratije su par excellence sitnoburžoaski i parazitski. Sitna buržoazija nije po definiciji parazitska. Birokratija je parazitska, ali je njen socijalni položaj medijalan, a njena priroda određena njenim položajem između glavnih društvenih klasa. Kao što se srednje klase i sitna buržoazija u situacijama revolucionarne krize cepaju i razmrvljuju, pa jedan njihov deo, seljaštvo, sitno zanatstvo, deo inteligencije, pristupa revoluciji i osnovnoj društvenoj klasi koja vodi tu revoluciju – radničkoj klasi, tako se njihov drugi deo – srednja klasa i delovi sitne buržoazije priklanjaju kontrarevoluciji, fašizmu i krupnom kapitalu.

Staljinisti tako čine ustupke mobilisanim masama, ovladavaju revolucijom i uspostavljaju čitav lanac „socijalizama u jednoj zemlji“ – sve to su i dalje „socijalizmi u jednoj zasebnoj zemlji“ koji propovedaju „miroljubivu koegzistenciju“. A u Zapadnoj Evropi, u Italiji, u Francuskoj, čak i Nemačkoj, direktno se sabotira nastavak revolucije započete tridesetih godina, naravno, ponovo uz značajne socijalne i političke ustupke radničkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podele sveta i nove svetske ravnoteže, svako ima svoj deo tog kontrarevolucionarnog svetskog status quoa na kome je odgovoran za rad, red i mir – staljinistički aparati imaju svoj deo sveta, imperijalizam svoj deo sveta. Kada ne može da uguši revoluciju, staljinistička birokratija je uzurpira, lokalizuje i izoluje.

Posle velikih ratnih razaranja uvek dolazi do ekonomskog buma, nastaju otvorena tržišta i konjunkture obnove, koje su posle Prvog svetskog rata veoma brzo iscrpljene, već posle nekih deset-jedanaest godina. To se desilo zbog toga što u Americi nije bilo razaranja ni u Prvom svetskom ratu, a u Evropi nisu bila tolika kao  u Drugom svetskom ratu. Kriza je izbila već 1929. godine, velika ekonomska kriza posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata taj period obnove i ekonomskog buma, izgradnje socijalnih država, traje duže nego posle Prvog, a posle okončanja tog perioda kapitalizam se ponovno suočava sa svojim temeljnim protivrečnostima i krizom hiperprodukcije – kapitalizam u krizi uvek ima viška roba, viška ljudi i viška kapitala koji ne mogu da nađu tržište za svoje oplođavanje. Zbog toga pribegava veštačkim tržištima – ratnoj industriji i neprekidnim lokalnim ratovima, industriji droge i prostitucije… ali, pre svega, pokušajima da prosečnu profitnu stopu poveća smanjenjem troškova rada, tj. smanjenjem svih oblika potrošnje radnog stanovništva. Krupni kapital se tendencijskom padu prosečne profitne stope pokušava da odupre obaranjem najamnina. To je abeceda marksističke kritike političke ekonomije, abeceda koja je većini naših praksisovaca, tipa Ljubomira Tadića, uvek bila i ostala tajna sa sedam pečata. Smanjenje potrošnje stanovništva nužno podrazumeva napad na njegove socijalne i političke tekovine – napad sa ciljem njihovog razaranja. Već početkom 60-tih godina počinje globalna ofanziva na sve tekovine radničke klase u svetskim razmerama, počinje demontaža dostignutih socijalnih i političkih prava koja traje do danas. Ali počinju i masovne klasne borbe. Masovne klasne borbe uvek počinju kao samoodbrambene – onda kada vladajuće klase pokušavaju da oduzmu eksploatisanim neke od izvojevanih tekovina. Šesdesete godine su godine masovnih radničkih štrajkova i omladinskih pobuna u celom svetu.

U svim tzv. „socijalističkim“ zemljama tada počinje da se priča o neophodnosti tržišnih reformi. Imperijalizam vrši snažan pritisak na totalitarne birokratske aparate da mu otvore tržišta pod njihovom kontrolom – da ih integrišu u svetsku podelu rada na način koji odgovara krupnom kapitalu.

U Jugoslaviji tržišne reforme počinju 1963. godine. Nimalo slučajno – upravo u godinu kada je prestao priliv kapitala po osnovu isplate nemačkih ratnih reparacija – priliv koji je do 1963. činio 10 % svih investicija u munjeviti dotadašnji razvoj jugoslovenske privrede. Od tog trenutka počinje period inostranog zaduživanja. Zajmovi se, naravno, uslovljavaju ekonomskim i političkim reformama – otvaranjem tržišta i tržišnim reformama. Tada počinje slavna privredna i društvena reforma u Jugoslaviji. Granice i protivrečnosti „socijalizma u jednoj maloj zemlji“ brže se dostižu i zaoštravaju nego u većem i resursima bogatijem „socijalizmu u jednoj zemlji“. Tržišna reforma znači podređivanje proizvodnje ciljevima profita, kriterijumima profitne rentabilnosti, a ne kriterijumima socijalnih, ljudskih potreba. One su značile masovna otpuštanja radnika. Za manje od pet godina dovele su do otpuštanja više od 600.000 radnika. I izazvale su masovne otpore radnika – hiljade štrajkova svake godine u tom periodu. Nebojša Popov je o tome objavio sjajan pionirski tekst u Sociologiji br.11 za 1969. godinu. Braneći svoje pravo na život i rad, jugoslovenski radnici su, i ne znajući to, dolazili u sukob sa MMF-om i institucijama svetskog finansijskog kapitala. Činjenica da taj sukob nije bio jasno politički artikulisan govori samo o političkom bespravlju i informativnom mraku koje je totalitarna birokratija nametala radničkoj klasi svojim totalnim monopolom na politiku i svaki oblik organizovanja. Nivoi i oblici ideološke i političke artikulacije masovnih pokreta složeno su i nimalo direktno transparentno pitanje. Ni mase angažovane u omladinskim, studentskim pokretima i pokretima inteligencije, najčešće ne artikulišu teoretski i politički jasno svoje situacije, svoje ciljeve i svoje borbe. Svi su se tada kleli u demokratski socijalizam, a niko nije imao potpuno jasan program njegovog ostvarenja i potpuno jasnu analizu snaga koje mu se suprotstavljaju. U svakoj socijalnoj borbi ljudi polaze od svojih neposrednih interesa i ciljeva i tek sa iskustvom ih artikulišu, nalaze puteve njihovog ostvarenja i prepoznaju snage koje im se suprotstavlljaju. Ljudi su naprosto branili svoje pravo na život, na rad, na besplatno školovanje, na besplatno lečenje, na stan… i tražili su više političkih sloboda da bi lakše branili te svoje interese. I nisu verovali onima koji su grmili protiv fantomske uravnilovke i produbljivali socijalne razlike bogateći se na njihovoj grbači. To je smisao protesta protiv socijalnih nejednakosti. Samo masovnost tog protesta i latentna pretnja najširom socijalnom eksplozijom, političkom revolucijom, prinuđavala je vlasti da dozvoljavaju da se o mnogo čemu piše i govori, da otvara što više sigurnosnih ventila oduške za socijalna i politička nezadovoljstva i da istovremeno traži načina da sve te ventile zatvori i stabilizuje svoju diktaturu bez ustupaka. Jedan od takvih ventila bilo je i otvaranje granica i masovan izvoz radne snage na Zapad, što je nesumnjivo smanjivalo socijalne napetosti. Drugi takav ventil bili su ustupci nacionalizmu, koji su zapravo takođe ustupci masovnim demokratskim težnjama naroda. Uprkos okupaciji Čehoslovačke i histeričnom korišćenju ruske baba-roge da bi se uplašila i sputala unutrašnja opozicija posle juna 1968. – krajem novembra te godine dolazi do masovnih demonstracija na Kosovu, njihovog brutalnog razbijanja i brzopoteznog  (već 25.decembra 1968) usvajanja ustavnih amandmana koje su pokrajinama dale status federalnih jedinica.

Ma koliko staljinisti i tada i danas to osporavali, već šezdesetih godina je, od strane vladajuće birokratije, započeta jugoslovenska tranzicija ka kapitalizmu, tranzicija koja je tada zaustavljena upravo masovnim otporima, štrajkovima i demonstracijama. Vlast se tada uplašila ne studenata, nego one vulkanske snage koja je ključala u dubinama društva i pretila erupcijom, snage koja je težila ka nezavisnom organizovanju u svojim štrajkačkim odborima, u svojim sindikatima, u nezavisnim radničkim savetima (sovjetima), u nezavisnom organizovanju po uzoru na Parišku komunu. Taj razvoj je u Jugoslaviji vodio 80-tih godina ka generalnom štrajku i zaustavljen je samo ratom – ratom velikih sila i lokalnih mafijoznih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Taj razvoj doveo je do generalnog štrajka više od 30000 radnika u kombinatu „Borovo“ 1988, kada je oko 7.000 vukovarskih radnika, Hrvata, Srba, Slovaka, Mađara… zajedno kamionima pristiglo u Beograd i na juriš osvojilo zgradu tadašnje Savezne skupštine, prinudivši Saveznu vladu da im obeća ispunjenje svih zahteva i sve moguće ustupke. A njihov protest je bio čisto socijalni i izazvan šok terapijom kojoj je MMF izložio Jugoslaviju u 80-tim. Tada je zapečaćena kasnija sudbina Vukovara –njegovim ubijanjem ubijana je Jugoslavija. Vukovar je bio Jugoslavija u malom i zato ga je Tuđman svesno i namerno ostavio bez ikakve pomoći i prepustio razaranju staljinističke koalicije Miloševića sa vrhovima JNA i saveznog policijskog aparata.

Prvo, najneposrednije dostignuće studentskih demonstracija dostignuto je već drugog dana demonstracija – 4. juna 1968. Tog dana Savezna skupština je u vanrednom i najbržem mogućem postupku usvojila zakon o povećanju minimalnih plata, dakle osnove za obračun svih plata, za 100 %. Takvo povećanje plata na nacionalnom nivou je bez presedana u modernoj svetskoj istoriji. Nisu povećali studentske stipendije i kredite, nego radničke plate. Time su jasno pokazali koga se plaše i koga hoće da zaustave i umire. Plašili su se radnika i njihove mobilizacije. Svi mehanizmi državnog aparata angažovani su na tom zadatku smirivanja radnika na svim nivoima. Trebalo je najpre umiriti radnike, a potom zamoriti i uplašiti studente i poslati ih nazad u školske klupe nakon što im Tito 9. juna tobože da za pravo i objasnio da je Partija kao upravo radila na rešavanju problema koje je studentski protest artikulisao, te je pukom slučajnošću prestignuta u tome od studenata. Tada je izrekao i čuvenu rečenicu o 90 % „naše zdrave socijalističke omladine“ i 10 % „neprijateljskih snaga u studentskom pokretu“.

Titov govor sam slušao na mom, Saobraćajnom fakultetu. U tih nedelju dana stalno sam cirkulisao između više fakulteta – Saobraćajnog, Filozofskog, Mašinskog, Pravnog. Svih tih sedam dana nisam video krevet, spavao sam sedeći – usred diskusije zaspim pola sata na stolici, za stolom, na pola sata, sat i budiš se i nastavljaš. Saobraćajni fakultet je inače 1968. i naredne godinu-dve bio među radikalnijim fakultetima, a među tehničkim i prirodnim fakultetima bio je najradikalniji i išao je u korak sa Filozofskim, Filološkim i Akademijama. Zbog toga inicijativu za obeležavanje i rekapitulaciju prve godišnjice studentske ’68. vuku ovi fakulteti: Filozofski, Filološki dve Akademije, Saobraćajni i Pravni – šest fakulteta. Saobraćajni je jedini tehnički fakultet među ovim fakultetima. Neće zvučati skromno, ali ta uloga i mesto Saobraćajnog fakulteta nije bez moje zasluge. To je bio moj fakultet.

Saslušali smo taj Titov govor i smesta su počele ovacije i euforija: „Pobedili smo!“, „Tito nam je dao za pravo!“. Na Saobraćajnom fakultetu se ipak nije igralo kozaračko kolo,  mada se nisu složili ni sa onim kako sam ja objasnio taj Titov manevar – odmah posle tih prvih reakcija sam uzeo reč  i rekao: „Ne, nismo pobedili, ovo je zamka! O kojim to neimenovanim neprijateljima on govori? Ko se ovde deklarisao ili istupio kao antisocijalista?! U ovoj zemlji u kojoj se niko nikako ne sme deklarisati protiv režima, u kojoj režim zna sve, UDBA zna sve „neprijatelje“. Koga su to oni pendrečili i hapsili? Oni su nas batinali i hapsili, a ne nikakve mitske neprijatelje. Ova priča o 10% je zamka, mi svi smo tih 10%, svi, 100% studenata na Beogradskom univerzitetu su tih 10 %, to su svi oni koji nisu spremni da mu bespogovorno kliču:  „Aleluja! Hosana sine Davidov, Tito!“ i priklone mu se. Zbog toga  moramo da budemo na oprezu, ako nećemo smesta da izdamo sve za šta smo se borili.“

Demonstracije nisu mogle biti nastavljene u tim političkim relacijama, ali je određena aktivnost nastavljena i nije je bilo moguće preko noći ugušiti. Studentske organizacije su preuzete od mase studenata i Savez studenata je postao demokratska nezavisna organizacija 1968, i trebale su godine represije i gušenja, do 1974, do ukidanja Saveza omladine i Saveza studenata, dok režimu nije uspelo da sve to ponovo nametne svoju kontrolu.

Jugoslovenski studentski jun ’68, kao i evropska i svetska omladinska ’68, pripremljen je snažnom i dubokom socijalnom turbulencijom, socijalnim, političkim i kulturnim previranjima u svetskim razmerama na fonu zaoštravanja klasne borbe u svetskim razmerama. Potpuno je pogrešno i jalovo pokušavati pokret mladih, studentski pokret i pokrete inteligencije, pokušavati razmatrati izdvojeno van tog svetskog socijalnog i političkog konteksta, kao i van konteksta temeljnih socijalnih razvitaka u svakoj zemlji ponaosob. Taj redukcionizam pokreta na studente i inteligenciju ima svoju mistifikatorsku političku funkciju, funkciju mistifikovanja i prikrivanja elementarnih činjenica klasne borbe. Mit o tome da je francuski maj ’68 delo Sartra i Kon Bendita i takozvane „nove levice“ jedan je od najkomičnijih i najglupljih oblika te mistifikacije. De Golova specijalna policija, zloglasna CRS,  za jednu noć je izbacila pariške studente sa Sorbone i zauzela je i priča bi tu bila tužno i neherojski završena da sve velike francuske sindikalne organizacije, pre svega CGT i CGT-FO, dakle klasne radničke organizacije, nisu pozvale na generalni štrajk, a kolone radnika krenule na Sorbonu i za par sati naterale De Golovu policiju da podvije rep i napusti je.

Upravo to je ono što je plašilo sve tadašnje vlade i sve su se svojski trudile da ne dozvole širenje te revolucionarne zaraze. Nema zemlje u Evropi koja tada nije bila zahvaćena tim revolucionarnim talasom i jugoslovenski vlastodršci su itekako pažljivo pratili i prikupljali iskustva kako se tom talasu suprotstaviti i zaustaviti ga.

Jedan od izraza tih socijalnih i političkih napetosti u Jugoslaviji bili su žrtvovanje i smenjivanje Aleksandra Rankovića u jeku tržišne privredne reforme, na Brionskom plenumu 1966, i izvesna politička liberalizacije. Ta politička liberalizacija se, između ostalog, ogledala u tome da su albanskim nacionalistima obnovljeni politički sudski procesi na kojima su pod Rankovićem dobijali po 15-20 godina za pravno ništa, pa su onda, za isto to pravno ništa, dobili 10 godina, što je, naravno, dva puta liberalnije od 20. To je bila mera Titove liberalizacije posle Brionskog plenuma. On je žrtvovao Rankovića onako kako je Staljin svojevremeno žrtvovao Ježova, a Hruščov Beriju – onda kad su bili prinuđeni da odustanu od vladanja zasnovanog isključivo na teroru i da operu ruke od tog terora. Doduše, Tito svog Ježova nije streljao, nego ga je samo penzionisao.

Nakon Brionskog plenuma dolazi do pojačanog vrenja u omladinskim, sindikalnim, partijskim organizacijama, u književnosti, nauci i kulturi, u medijima. Savez studenata Jugoslavije se već pre 1968. izdvojio iz Saveza omladine i objavio samostalnom demokratskom organizacijom. Često smo skloni da previđamo značaj tih političkih fakata, a bavimo se efemernim sekundarnim fenomenima koji su kao pena na vodi.

Tito i njegov režim su prinudni disidentski derivati staljinizma. Nije on odbacio Staljina, nego je Staljin odbacio njega u svojim pokušajima da potpuno potčini jugoslovensku revoluciju. Tito se tu našao u procepu između Staljinovog aparata, čiji deo je bio, i samobitne snage jugoslovenske revolucije i morao je da bira kome će se prikloniti carstvu. On čak i na Petom kongresu, kongresu slavljenom kao kongresu „istorijskog ne“ staljinizmu, pruža ruku pomirenja Staljinu i traži kompromis, pa tek kada Staljin definitivno odbije kompromis zahtevajući bespogovorno podčinjavanje, on mu se odupire oslanjajući se na ti izvornu snagu jugoslovenske i balkanske revolucije. Inače bi završio, u najmanju ruku, onako kao Markos. Tako je raskid sa Informbiroom zapravo početak raspada staljinističkog međunarodnog aparata upravo na vrhuncu njegove moći na svetskoj političkoj sceni.

Proleće ’68. je masovna svetska eksplozija omladinskog revolucionarnog pokreta u kontekstu svetske radničke mobilizacije. Naravno da ta eksplozija u Jugoslaviji nije imala niti je mogla imati ikakve organizacione planske pripreme. Do pojave ilegalnih političkih grupa na univerzitetu dolazi tek posle 1968. i režim je tu pojavu i očekivao i razbijao ih je represijom. Politička atmosfera u proleće i leto ’68 je bila tako eksplozivna da je trebala bilo kakva iskra da je detonira. Slučajno je to bio sukob sa policijom oko završne priredbe za brigadire u Domu kulture pored Studentskog grada. Isto je tako to mogao biti i bilo kakav sukob sa policijom – recimo, naprimer, da je policija pokušala da privede neke studente zbog prelaska ulice van pešačkog prelaza, a ovi se tome usprotivili, pa bili izudarani. Snaga tog antirežimskog naboja bila je tolika da je zahvatila celu tadašnju  partijsku organizaciju na univerzitetu i dovela do formiranja frakcija u državnom i partijskom aparatu. Masovni socijalni pritisak prodire u aparat i nalazi svoj izraz i u njemu. To se uvek dešava sa totalitarnim aparatima koji svojim političkim monopolom koncentrišu u sebe sve društvene protivrečnosti i njihove težnje za političkom artikulacijom.  Snaga tog pokreta je tolika da u aparatu počinju da se formiraju frakcije koje se suprotstavljaju Titu. Otuda srbijanski liberalizam, hrvatsko proleće, masovna eksplozija na Kosovu i užurbane ustavne reforme. Taj pokret nije nikakav ni socijalni, ni politički ni ideološki monolit. On se koncentriše oko nekoliko ključnih zajedničkih zahteva čiji zajednički imenitelj je demokratski socijalizam i razvlašćenje totalitarne birokratije. Za taj pokret demokratija i socijalizam su nerazdvojivi, oni se mogu razdvajati samo u uvrnutim staljinističkim i staljinoidnim glavama ili u glavama svakojakih čankoliza svetskog kapitala, „tranzicionih“ i „netranzicionih“. Danas se takvim razdvajanjem bavi i ne mali broj bivših, stvarnih i samonabeđenih,  šesdesetosmaša koje je život nagnao na ovakvu ili onakvu političku i duhovnu kapitulaciju. Pa tako praksisovci Ljubomir Tadić i Dragoljub Mićunović svojataju ’68 kao predhodnicu današnje demokratsko-pljačkaške privatizacije pod okriljem jednako „demokratskog“ američkog imperijalizma, a Mihailo Marković je svojata kao uporište jugoslovenskog staljinoidnog „socijalizma sa ljudskim licem“. Šta je tu veće zlo? Ofanzivna kontrarevolucija je, naravno, daleko veće zlo od defanzivne. A totalitarni birokratski režimi, ma koliko izgledalo drugačije, zapravo su forma defanzivne kontrarevolucije u svetsko-istorijskim razmerama. Oni nastaju i opstaju na jednoj svetskoj ravnoteži snaga, dok su tranzicioni restauracionistički „demokratski“ režimi već forma nadiruće razuzdane svetske kontrarevolucije. Defanzivna birokratska kontrarevolucija opstaje kao parazit, kao kancer na telu radničkih država, neoliberalna tranzicija je već faza metastaze koja galopirajućim tempom razara to telo. Ta podivljala tranzicija može voditi samo ka marionetskim fašističkim i fašisoidnim režimima pod svetskim protektoratom američkog imperijalizma.

* * *

Bukvalno za jedan dan, 3. juna 1968, na svim fakultetima su formirani akciono-politički odbori. Zašto akciono-politički odbori, ako je Savez studenata već bio samostalna politička organizacija. Očigledno, zato što nije bio dovoljno samostalan, a bila je neophodna organizacija koja u svakom pogledu izmiče uticaju i jurisprudenciji državnog i partijskog aparata. A zatim, trebalo se nekako pripremiti za preteću i očekivanu represiju režima. Na mnogim fakultetima se svakog dana menjala polovina članova akcionih odbora. Nije to bio samo naivni radikalni demokratizam, to je bio i taktički način da se odgovornost i udar očekivane represije podele na što veći broj ljudi, što bi onda olakšalo i proširilo i otpor represiji. Univerzitet je bio pod policijskom opsadom i mi smo bili doslovno u ratnim okolnostima, ne znajući da li će i kada i kako nas napasti. Itekako bi nas rasterali, pa makar i tenkovima i mitraljezima, da se nisu plašili da će time izazvati revoluciju kao u Mađarskoj 1956. ili u Čehoslovačkoj te iste, 1968. godine, pa bi onda i sami morali da čekaju ruske tenkove da ih spašavaju kao Novotnog. Birokratski aparat je pucao po svim šavovima, informacije o radničkoj podršci studentima u mnogim preduzećima su prodirale u cenzurisane medije i svaki napad na studente mogao je izazvati mnogo širu buru. Mnogi novinari i pisci su dolazili na fakultete i na studentskim mitinzima i tribinama se žalili na cenzuru u svojim reakcijama i izdavačkim kućama. Izraz štrajk se tada možda prvi put probio u medije i počeo da stiče pravo građanstvo – do tada se smeo koristiti jedino eufemizam „obustava rada“. Svima je već bilo preko glave te masovne hipokrizije i licemerja, te masovne državne industrije laži. Režim je odjednom morao da shvati da narod zna da on laže i da će se masovno podići ako krenu u oružano gušenje studentskog štrajka. Zbog toga Tito pravi ustupke, suspenduje tržišne reforme i pristupa čistkama i stabilizaciji birokratskog aparata sa ciljem da uguši svaki opozicioni pokret i tendenciju. Naravno, ubrzava se i izvoz radne snage na Zapad, koji takođe dreši kesu da podrži režim kreditima i tako poveća njegovu zavisnost od sebe.

*  *  *

Posledice 1968. godine najjasnije se ogledaju u tome što je na javnu scenu otvoreno stupio jedan masovan demokratski pokret inteligencije i omladine, osamostalio se Savez studenata koji dobija svoje potpuno nezavisno glasilo, novine koje opstaju godinu dana, do decembra 1969. godine. Pa i kada su smenili prvi redakciju i postavili novu, otrgne im se ponovo  i ta nova redakcija koju su oni imenovali, redakcija se menja prosto pod pritiskom socijalne sredine u kojoj su živeli. Nisu mogli da idu potpuno protiv sopstvene socijalne sredine za birokratskim aparatom.

Ja sam pripadao onima koji su već 4. juna shvatali ili naslućivali šta se dešava, šta je to čega se vlast plaši. … onima koji su pokušali su da probiju te barijere režima i uspostave  neke kontakte sa radnicima…) Zbog toga sam sa još desetak-dvadesetak ljudi pristupio organizovanju ilegalne inicijativne grupe za osnivanje Revolucionarne radničke partije. Naravno da sam verovao da to može uspeti – čim sam se upustio u to. (na pitanje-upadicu: „Jesi li računao da to može da uspe“). Shvatali smo da radnici ne mogu politički da se izraze, ni radnici, ni inteligencija, ni studenti, ni mladi, bez sopstvene političke organizacije. Vrlo brzo su nas otkrili i razbili na nekoliko procesa, na nekoliko suđenja, to su ta „trockistička“ suđenja 1971. godine. Suđenja su počela sa procesom protiv Vladimira Mijanovića već 1970. godine – zbog „neprijateljske propagande“. Zapravo je trebalo razbiti Savez studenata Filozofskog fakulteta.

Kampanja koja je vođena da se sa univerziteta isteraju praksisovski profesori, zabrane knjiga, filmova, hapšenja studentskih aktivista, zapravo su bile usmerene na gušenje tog širokog, masovnog, omladinskog i kulturnog pokreta koji je eksplodirao 1968. godine i koji se nezadrživo širio, bile su usmerene na gušenje svake nezavisnosti omladinske i studentske organizacije. Hapšenja i zatvaranja je u stvari bilo mnogo više nego što se to ikada saznalo. Za mnoštvo prekršajnih kazni zatvorom od po petnaest, mesec dana, javnost nikada nije ni saznala. Mnoštvo tih kazni izricane su sa tobože sasvim nepolitičkim povodom – aktivniji studenti su jednostavno kažnjavani prekršajno zato što nisu imali urednu prijavu boravka ili ličnu kartu, a ne retko je nisu imali upravo zbog toga što im ju je policija oduzela.  Bilo je pretnji porodicama, privođenja, otpuštanja sa posla, prinudnog regrutovanja za saradnju sa tajnom policijom. Potpun spisak žrtava represije nikada nije sačinjen i neće ni biti. Najviše se zna  za nas dvadesetak koji smo prošli javne političke procese jer je o tome pisano i izveštavano u medijima. Totalitarna politička policija kičma je totalitarnih režima i ni o kakvoj demokratiji ne može ni biti ni govora dok se ona ne razvlasti. A u Srbiji, kao, uostalom, ni u jednoj od republika bivše Jugoslavije, ona nije razvlašćena, njeni arhivi nisu otvoreni i njeni zločini nisu kažnjeni. Ista ta Udba i danas je najmoćnija politička i represivna sila. To najrečitije govori o karakteru naše „tranzicione demokratije“ i njenih nosioca. Ta demokratija još uvek krije zločine Udbe od pre 20 – 30 – 40 -50 godina. Treba li očigledniji dokaz za neprekinuti kontinuitet totalitarne birokratije do današnjih dana, ovaj put „demokratski“ prepakovane i dekorisane tobožnjim partijskim pluralizmom, ali pod direktnom kontrolom moćnih inostranih gazdi. Svi znaju da je CIA dobila arhive srpske Udbe, uz blagoslov „kohabitacionog“ režima Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. A to je sve više tabu tema i zabranjeno ju je pominjati čak i u ličnim malim oglasima i čituljama u velikim listovima. Već 24 godine, mi, prijatelji pokojnog Radomira Radovića, koga je Udba ubila u pripremama „procesa šestorici“ 1984, svake godine se okupljamo na njegovom pomenu i objavljujemo oglas u novinama o tom pomenu. Pre dve godine Politika, a prošle godine i Novosti, odbili su da prime taj oglas zbog toga što se u njemu pominju skriveni arhivi DB-a koji kriju istinu o Radomirovoj smrti. „Demokratski“ režim još je revnosniji u zaštiti Udbinog lika i dela i od Miloševićevog. Nisu to urednici Politike i Novosti odjednom na svoju ruku postali revnosni zaštitnici Udbe. To samo pokazuje da je Udba još uvek kičma svake vlasti u ovoj zemlji i svi političari koji o tome ćute, a naročito Boris Tadić i Vojislav Koštunica, saučesnici su u tom održavanju kontinuiteta totalitarnog mraka. Nisu oni notorne budale pa da o tome ćute zato što kao ne znaju s kim i kako su na vlasti. Pitanje je samo kada i po koju cenu su se oni „pomirili“ sa svojim nekadašnjim progoniteljima, da li su kapitulirali još u vreme dok su pripadali demokratskoj opoziciji i postali tajni saradnici tajne policije ili su napravili ugovor sa đavolom tek u periodu tranzicije, tj. u poslednjih 17-18 godina, pod okriljem zapadnih pokrovitelja. To nećemo pouzdano saznati dok se arhive tajne policije ne otvore. Samo je Vuk Drašković denunciran od Udbe da je bio njen saradnik još 1968. Zbog toga što joj se otrgao sa lanca i odmetnuo i što sa njim nikada nisu bili načisto ni onda kada je ponovo postajao kooperativan kao i sve ovdašnje „demokratske“ partije. Zbog toga su i pokušavali tako uporno da ga ubiju. Sva ta „demokratska opozicija“ sarađuje sa Miloševićem režimom već od samog početka jugoslovenskog rata, učestvuju u njegovim nameštenim „izborima“, a on ih nagrađuje mrvicama vlasti i opštinama po kojima mogu da kraduckaju na veliko i na malo. Milošević i Udba su ih tako pripitomljavali, „domestikovali“  kako je to eufemistički formulisao pokojni Zoran Đinđić posle prvih „višepartijskih izbora“ 1990, nakon kojih mu je jedna od ključnih zamerki Miloševiću bila ta što ovaj odbija da „domestikuje“ opoziciju. Nije to Milošević odbijao, nego ju je samo domestikovao po nižoj ceni od one koju su oni priželjkivali.  Taj kontinutet totalitarnog aparata pokazuje da su svi tranzicioni režimi zapravo raniji ili kasniji, niži ili viši, derivati staljinističke birokratije. Titov režim je prvi derivat staljinizma, a režim Borisa Tadića je za sada poslednji takav derivat u Srbiji. Putin u Rusiji je raniji, izvorniji derivat nego oni, jer dolazi direktno iz aparata KGB-a.

Posle 5. oktobra 2000, kada je narod krenuo da razbije taj mračni aparat vlasti – „domestikovana demokratska opozicija“ ga je spasla objavivši da su svi šefovi tog aparata prešli na stranu naroda i do dan-danas ne otvaraju arhive tajne policije. Dok se ne otvore te arhive nema diskontinuiteta, ni sa Miloševićem, ni sa Titom. Sve političke formacije u svim tranzicionim zemljama su derivati staljinizma, raniji ili kasniji, niži ili viši.

Juni ’68, naravno, nije bio plod odluke i delovanja nikave političke organizacije ili grupe i samo u policijskim glavama mogle su nastajati takve teorije zavere. Policajac najčešće mora da socijalna nezadovoljstva i nemire objašnjava isključivo svakojakim zaverama, a nikako ne manjkavostima režima koji on mora da brani. Juni ’68 bio je planetarna masovna socijalna eksplozija. Do takvih eksplozija dolazi onda kada masovno socijalno i političko  nezadovoljstvo nema i ne može da nađe svoj politički izraz u vladajućem političkom establišmentu. Planetarna rasprostranjenost tog pokreta očit je dokaz da takvo masovno nezadovoljstvo nije bilo svojstveno samo jednom svetskom političkom bloku i samo jednom političkom sistemu. Taj pokret je pokazao da u tom pogledu nema suštinske razlike između  totalitarnih staljinističkih („sovjetski“ blok), staljinoidnih (maoizam, titoizam, kastrizam…) i „demokratskih“ političkih sistema („zapadni“ blok).

Opoziciona inteligencija, po svom socijalnom biću, svom medijalnom mestu u socijalnoj organizaciji, bliža je birokratiji, sa kojom je u stalnom sukobu, nego proletarijatu. Ta pupčana vrpca socijalnog položaja omeđuje i njene ideološke, teorijske i političke horizonte. A studentska populacija, pak, sa svoje strane, socijalno je bliža inteligenciji, nego proletarijatu. U generalnoj društveno-istorijskoj perspektivi, ni birokratija, ni inteligencija, ni omladina uopšte, pa ni studentska, nemaju niti mogu imati samostalnu socijalnu niti političku ulogu. Otuda i sva lutanja i tumaranja tog opozicionog pokreta – ideološka, teorijska i politička.

Svi smo mi nekako znali i verovali da je radnička klasa, dakle ona ogromna većina stanovništva koja živi od svog rada, ona snaga koja je presudna i koja jedino može odlučno doprineti temeljnoj društvenoj promeni kakvu smo želeli.  Bez podrške, otvorene i prećutne, radnih kolektiva studentski pokret i demonstracije bili bi ugušeni već za nekoliko dana. Zbog toga policijski režim čini sve da spreče kontakte između studenata i radnika, da studente izoluje na fakultetima pod opsadom, a radnike u preduzećima u kojima se zavodi neka vrsta neobjavljenog vanrednog stanja. Studentska glasila se zabranjuju, a policija hapsi i premlaćuje studente koji sa svojim listovima i štampanim, šapirografisanim materijalima pokušavaju da prodru u preduzeća. Bilo je mnogo takvih pokušaja, niko nikada nije napravio o njima nikakvu ni približnu statistiku (osim policije), ali ipak je prevladavao jedan stav iščekivanja, karakterističan i za opozicionu inteligenciju i za pobunjene studente  – iščekivanja da se radnici nekako sami od sebe dignu i priključe studentima i inteligenciji, a ne da studenti i inteligencija traže načina da se priključe radnicima.

Nikakvog ideološkog i organizacionog jedinstva tu nije bilo. To je bila jedna potpuna šarolikost grupa i tendencija. Kada su liberali na tom socijalnom i političkom talasu došli na vlast u Srbiji, zahvaljujući tome mi koji smo optuživani za političke delikte dobili smo dve godine zatvora za pravno ništa (ne političko ništa, nego za pravno ništa). Dobili smo dve godine umesto deset, koliko bismo možda dobili ranije. To je mera srpskog liberalizma. Latinka Perović je u Politici polemisala sa Zečevićem, šefom srpske policije u to vreme, o tome da li su studenti koji su pohapšeni bili inostrani agenti, što je bila njegova teza ili su plod naših unutrašnjih protivrečnosti, što je bila njena teza. Rezultanta njihovog unutarpartijskog trvenja je bilo to što smo dobili dve godine zatvora. Mi smo dobili po dve godine u vreme kada su hrvatski nacionalisti dobijali po sedam godina, isto tako za pravno ništa, kada su na Kosovu dobijali po deset, isto tako za pravno ništa, bez liberala bi dobijali po petnaest ili dvadeset, i oni i mi. Ali ta represija nije bila ni približno tako masovna i nije smela da bude tako masovna kao što je bila pod Rankovićem. Išli su egzemplarno, da parališu pokret egzemplarnim represijama, dakle da ga zastraše.

Slobodni univerzitet dolazi posle, on je direktna posledica ukidanja Saveza studenata i proterivanja osmorice profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dok je još postojao Savez studenata, 1974. godine je pripremljen taj projekat reforme kojom bi se ukinuli Savez omladine i Savez studenata, po češkom receptu nakon ruske okupacije. Formirana je nova organizacija, Savez socijalističke omladine Jugoslavije.

Kada sam izišao iz zatvora Đinđić je bio kopredsednik Fakultetskog odbora Saveza Studenata, sa Mišom Stojanovićem, na Filozofskom fakultetu koji je još bio bastion demokratske opozicije, koji se još branio. Na svim drugim fakultetima partija je manje-više uspela da „normalizuje“ i preuzme Savez studenata pod svoju šapu. Na Filozofskom, Filološkom, akademijama još uvek je trajao otpor. Na Saobraćajnom je, naravno, bio ugušen nakon mog hapšenja. Jedva su dočekali da me isključe sa fakulteta i to bez prava studiranja, da se osiguraju da ne mogu nikad više da im se vratim. Oni su bili najlojalniji partijaši jer su bili nekompetentni za svoj posao, bili su izgubljeni u jednoj primenjeno-naučnoj disciplini koja još nije formirana, početnici dovedeni partijskim zaslugama, izgubljeni i zbunjeni u nauci i kulturi, morali su da budu poslušni aparatčici. Na Filozofskom je bilo sasvim drugačije. 1974. godine traje ta ofanziva gušenja. Vlasti su to radile vrlo inteligentno, sa idejom – oduzmi mladima organizaciju, uništi im organizaciju i liši ih svake mogućnosti legalnog nezavisnog političkog delovanja. Zbog toga je osnovan Savez socijalističke omladine. Nije to bila reforma radi reforme, nego ukidanje svake nezavisnosti omladinskih organizacija, njihova čistka  i podredjivanje direktno vladajućoj partiji, dabi se ona onda preko partijskih mehanizama moglo kontrolisati omladinu i onemogućiti političko organizovanje svoj omladini, dozvoliti ga samo onima kojima to partija dozvoli. To je bio Savez socijalističke omladine – suborganizacija, omladinska organizacija Saveza komunista Jugoslavije a ne svih mladih. Pozicija tadašnjeg Odbora Saveza studenata na Filosofskom fakultetu, po mojoj oceni bila je naivno ultralevičarska i moralistička. Bio je to stav da treba bojkotovati novu, oktroisanu, omladinsku organizaciju, jer bi ulazak u nju navodno značio moralnu i političku kapitulaciju i saradnju sa vlastima. Vodio sam beskonačne sporove i razgovore sa Đinđićem i ostalim članovima Odbora da ih privolim da odustanu od bojkota i preuzmu, bar na Filosofskom i bliskim fakultetima, kontrolu i nad novom organizacijom. Mislim da su to bile prve lekcije koje je Đinđić od ikoga čuo o prolitičkom pragmatizmu, kome u tom periodu nije bio nimalo sklon. Nekoliko ultralevičarskih studentskih odbora nikako nije moglo sprečiti reformisanje omladinske i studentske organizacije u celoj zemlji. Savetovao sam im da uđu u novu organizaciju, tj. da jednostavno transformišu postojeću i na taj način je sačuvaju, a s njom i okvire za legalno opozicione delovanje, pa neka je vlasti raspuštaju posle, kao što su raspuštali partijske organizacije, neka zabrane svoju sopstvenu organizaciju. Dovoljno ste jaki na Filozofskom fakultetu da možete da im je preuzmete, da obavite samo formalnu transformaciju i da i dalje vodite opozicionu politiku. Izgledalo mi je da smo postigli dogovor o tome, ali, kada je krajem te godine provođena ta transformacija studentske organizacije, oni su je ipak bojkotovli i time izgubili svaki legalni okvir za opoziciono delovanje. Ja sam u to vreme već bio poslat na odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga, sa univerziteta su isključeni i beogradski praksisovci.

Tada je usvojena Rezolucija tri fakulteta, Filozofski fakulteti Ljubljane, Zagreba i Beograda. Učestvovao sam u redakciji te rezolucije koja je Tita žigosala kao antikomunistu i staljinistu. Prvi put je to javno rečeno, da je on staljinista i antikomunista. To je upravo bilo na liniji komunističke demokratske kritike birokratskog režima. Ta rezolucija je zabranjena i njeni autori su zbog nje izvedeni na sud. Đinđić nije ni dan zatvora odležao, mada se pričaju legende o represiji prema njemu. Tu su bili Lino Veljak iz Zagreba, Đinđić i Miša Stojanović iz Beograda, Darko Štrajn i još neko iz Ljubljane, Štrajnov otac je bio partijski funkcioner , Štrajn se prvi pokajao i onda su se nagodili u Ljubljani, koja je uvek bila liberalnija, nagodili su se u partijskom vrhu da budu uslovno osuđeni.

Pošto beogradski čvrstorukaši, a i Tito, nisu bili tim zadovoljni, onda su „kola pukla“ na Vladi Palančaninu, studentu iz Novog Sada, koji je osuđen zbog toga što je na studentskom protestnom mitingu pročitao optužnicu javnog tužioca protiv potpisnika Rezolucije studentskih organizacija tri filosofska fakulteta. Dakle, zato što je pročitao javni službeni dokument, Vlada Palančanin je odležao godinu dana, jer je u tom javnom službenom dokumentu citirana zabranjena Rezolucija tri fakulteta. Suđenje Palančaninu organizovano je u Novom Sadu, a ne u Beogradu, da bi se izbegli studentski protesti i masovna posećenost suđenja do kojih je redovno dolazilo prilikom suđenja pred Beogradskim okružnim sudom.

Đinđić se posle toga povukao potpuno iz svake političke delatnosti, on je uvek imao neku dozu avanturizma i neku crtu velikog kombinatora, ali se iz toga tada nikako nije mogao ni naslutiti onaj hiperpragmatizam koji je razvio 90-tih godina kada je preuzeo kontrolu nad Demokratskom strankom. Krajem sedamdesetih je otišao u Nemačku i vratio se kao nemački čovek i zato je i ubijen – zato što je bio nemački čovek, a Amerikanci tada nisu mogli da trpe nemačkog čoveka na čelu srpske vlade.  Nije slučajno da je privatizacija Sartida (smederevske željezare) izvedena tek posle Đinđićeve smrti i da još uvek traje spor između US Stila i nemačkih investitora koji su, kao najveći poverioci Sartida, polagali preče pravo kupovine u njegovoj skandaloznoj privatizaciji.

Da, po svemu sudeći, Đinđića je ubila naša UDBA za račun i po nalogu američkih tajnih službi. A ovi egzekutorski nesrećnici to možda i nisu znali, možda je Legija jedini nešto i znao o tome ko stoji u pozadini. Zombirani Zvezdan Jovanović najverovatnije nema pojma, ni koga je ubio, ni zašto ga je ubio.

Da je Merkelova bila na vlasti u Nemačkoj početkom ovog veka, pre sedam godina, Đinđić nikad ne bi bio ubijen, jer ne bi bilo te opreke između BND-a i CIA-e, između Nemačke i Amerike, opreke koja je kulminirala u ratu i napadu na Irak. Kad su ušli u Bagdad, Amerikanci su počeli da prete „staroj“ Evropi, „novom“ Evropom, novim uključenim članicama EU, a u Bagdad su američki tenkovi ušli sa transparentima: „Sledeća stanica: Pariz – Berlin“. E, da toga nije bilo, nego da je Anđela Merkel, bespogovorni američki čovek na čelu nemačke vlade, tada bila na vlasti u Nemačkoj, Đinđić bi bio živ i dan-danas.

* * *

Aktivnih grupa otpora posle šezdesetosme bilo je na svim univerzitetima, međutim taj pokret nigde nije uspevao da postigne i uspostavi neku koherentnu i celovitu političku, programsku i teorijsku artikulaciju. Svi smo tapkali, tražili, pipali u mraku, učili na greškama, svojim i tuđim, konsultujući i strana i istorijska iskustva.  Učili smo bukvalno od početka. Ali ono što se nametalo kao nešto čega se režim najviše plaši jeste to da treba tražiti vezu i oslonac u radničkom pokretu, u radničkoj klasi.

I zato je režim krenuo tako represivno upravo na nas, koji smo nešto pokušavali u tom smislu. Vlada Mijanović je prvi put uhapšen smesta nakon što je na Filozofskom fakultetu, zajedno sa studentskim organizacijama Filološkog i obe akademije, organizovao štrajk solidarnosti sa kakanjskim rudarima. Uhapšen je odmah posle toga zbog pokušaja veze, političkog kontakta, konstituisanja socijalnog i političkog, socijalističkog i demokratskog bloka. Zbog toga je Vlada Mijanović prvi put uhapšen, a odmah godinu dana posle toga, još pre nego je on i izašao iz zatvora, pohapšeni smo mi, jer su saznali da pripremamo organizaciju ilegalne radničke partije.

Sva ta iskustva su nam nametnulo svest o tome da se ne treba povlačiti u podzemlje, u ilegalu, da ne treba nelegitimnom totalitarnom režimu prepuštati sferu legalnosti. Zbog toga od 1977. organizujemo privatne diskusione tribine, a potom ulazimo u ovu priču sa Otvorenim univerzitetom sa praksisovcima, tad se okrećemo onome što se u demokratskim opozicionim pokretima u Istočnoj Evropi zove „strategija Grigorenko“ – branimo Ustav, branimo državu od postojeće uzurpatorske vlasti. To je strategija koju je početkom šezdesetih godina u Istočnoj Evropi formulisao Grigorenko, nakon svog prvog iskustva sa pokušajem ilegalne marksističke organizacije protiv staljinizma u Moskvi. Grigorenko se vraća iz zatvora i okreće se prevashodno javnom opozicionom delovanju: nema ništa više ilegalno – vlast je ta koja je ilegalna, nismo mi ilegalni, vlast je uzurpatorska, mi branimo Ustav, branimo državu od vlasti, branimo socijalne tekovine i socijalizam od diktature vlasti. Hoćemo da omogućimo privredi i proizvodnim snagama da se slobodno razvijaju, a ne da ih birokratija guši, a mogu da se razvijaju samo u uslovima političke demokratije – samo tada će svi proizvođači doživljavati proizvodnju kao svoju, samo tada zaista rade za sebe…

Da, tu marksističku struju demokratskog opozicionog pokreta je Grigorenko artikulisao još šesdesetih godina. Najtvrđe njegovo krilo likvidirano je 1988. godine, kada je likvidiran  vođa tog marksističkog, socijalističkog krila – Anatolij Marčenko koga je ubio Gorbačovljev režim 1988 godine. Da, upravo onaj Gorbačov koji je toliko slavljen zbog „glasnosti i perestrojke“, tobožnjih demokratskih reformi „socijalizma“. A bio je zapravo samo jedna od etapa organskog razvitka i raspada staljinističkog aparata, razvitka koji do danas održava kontinuitet tog aparata personifikovan imenima: Staljin, Hruščov, Brežnjev, Černjenko, Andropov,  Gorbačov, Jeljcin, Putin. Politički sadržaj tih etapa razvoja i raspada staljinizma je šarolik i nimalo pravolinijski, ali je njegov socijalni sadržaj uvek isti i kontinuiran.

Naravno, ima kretanja i krivudavom linijom, ali to je kontinuitet jednog totalitarnog aparata. Takav je i kontinuitet od 1946. godine na ovamo, od Tita 1946. godine do Borisa Tadića i Koštunice danas. To je kontinuitet tog aparata koji je ovaj put u tranziciji izgubio svaku autonomiju na svetskoj političkoj sceni, svaki nacionalni suverenitet je izgubio, pa je direktno podređen stranim gazdama – ne posredstvom finansijskih institucija koje ucenjuju kreditima i zatezanjem dužničke omče oko vrata, već im je direktno komandno podređen.

* * *

Posle ’68. nisu bile organizovane formalne grupe, one su bile amorfne, bile su neformalne, bilo je desetine grupa, anarhističkih, anarhoidnih… I pre šezdeset osme godine su bili kružoci anarhistički, neformalni… To su više okupljanja, javne tribine su bujale sve do devedesetih godine, sve do rata, pa i za vreme rata, do UJDI-ja. Odmah posle Brozove smrti, režim kreće u pokušaje da definitivno likvidira opozicioni demokratski pokret – procesima protiv Momčila Selića zbog sjajne novele „Sadržaj“, protiv Gojka Đoga zbog zbirke pesama „Vunena vremena“, protiv Otvorenog univerziteta sa „procesom šestorici“. Masovan otpor demokratske inteligencije zaustavlja tu ofanzivu represije i nastaju i prvi nukleusi javnog nezavisnog političkog organizovanja, npr. Odbor za odbranu umetničkih sloboda  pri Udruženju književnika i Odbor za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja 1984. godine, a 1986. i Helsinški odbor za ljudska prava – ne ovaj današnji profesionalni koji je formiran intrigom i dekretom Kristine fon Kol iz Beča 1994. godine.

Često se gubi iz vida da se taj otpor ponovo razvija u kontekstu masovnog radničkog štrajkačkog pokreta, izazvanog šok terapijom MMF-a tih godina. Taj demokratski i štrajkački pokret razbijeni su i paralisani ratom koji je razbio Jugoslaviju i razgarom najcrnjih i najšovinističkijih formi nacionalnih romantizama – to je bio jedini način da nacionalne frakcije totalitarne birokratije ostanu na vlasti – po cenu totalnog gubljenja svakog nacionalnog suvereniteta u kvazi-nacionalnim marionetskim državicama.

Svi nekad progonjeni disidenti koji danas participiraju u vlasti, a njih je veoma malo, su se pridružili svojim nekadašnjim progoniteljima – otvoreno pitanje je da li su to učinili već u ono vreme pod pritiskom ili ubrzo posle toga iz šićardžijskih motiva. Bilo kako bilo, veoma je indikativno da na današnjoj srpskoj političkoj sceni, izuzev Vojislava Šešelja, nema bivših političkih zatvorenika, nema onih koji su svoja opredeljenja plaćali sudskim političkim progonima i zatvorskim kaznama dužim od godinu dana. Izgleda da su zatvori isuviše stroga škola etike da bi oni koji su ih prošli mogli biti podobni za ulogu modernih srpskih političara.

Demokratski opozicioni pokret je i u Jugoslaviji, kao i u drugim „socijalističkim“ državama, često nazivan disidentskim – otpadničkim. Taj naziv prihvatali su i mnogi njegovi pripadnici i on itekako rečito govori o teškoćama tog pokreta da odbrani svoju ideološku i političku nezavisnost. Naravno, značajan deo tog pokreta jeste bio disidentski i činili su ga pripadnici vladajućih aparata koji su imali dovoljno senzibiliteta da osete masovno socijalno nezadovoljstvo i da se, pod pritiskom tog nezadovoljstva, distanciraju od aparata vlasti, pa i uđu u politički sukob sa njim. Tipični disidenti su bili većina „informbirovaca“, Milovan Đilas i praksisovci. Praksisovci su bili disidenti od prve jugoslovenske derivacije staljinizma, od titoizma, i razvijali su se u smeru „antropološkog marksizma“. Službeno su nazivani „anarholiberalima“ – taj naziv opravdan je onoliko koliko je opravdana i oznaka „anarhostaljinizam“ za jugoslovensku „samoupravnu“ derivaciju staljinizma, koja se itekako ideološki oslanjala na Prudona i anarhosindikalizam. Njihovo jugoslovenstvo najčešće je bilo ideološka košuljica velikosrbstva koje je izbilo ispod te košuljice već sa početkom raspada Jugoslavije krajem 80-tih godina. Groteskna parola „Kosovo je Srbija“, zajednička svim strankama današnjeg kukavnog srpskog političkog establišmenta, najbolje pokazuje pupčanu vezu tih stranaka sa totalitarnim jugoslovenskim birokratskim aparatom iz čijeg raspada su potekle, čiji su derivati. Oni malobrojni nekadašnji disidenti koji sudeluju u tim strankama zapravo su zabludeli sinovi koji su se vratili rodnom roditeljskom domu i pomirili se sa svojim nekadašnjim progoniteljima.

Sebe nikada nisam smatrao disidentom i odbacivao sam i odbacujem tu oznaku.  Mislio sam i mislim da je ona mnogo prikladnija za označavanje režima, i ondašnjeg i današnjeg. Kao i staljinizam iz koga su proistekli, ti režimi su disidentski – otpadnički – i u odnosu na radnički pokret,  i u odnosu na sopstveni narod. Ja sam se oformio u mladosti kao marksista, kao radnički, socijalistički aktivista. Nikad nisam bio pristalica staljinizma, niti jednog derivata staljinizma,  nisam ni na koji način participirao u vlasti, nisam bio pod političkim uticajem vlasti, niti sam je prihvatao i doživljavao kao svoju vlast, pa i nisam mogao otpasti od nje, tj. biti njen disident..

Ideju autentičnog socijalizma, demokratskog socializma, smo lako nalazili u Marksovom Građanskom ratu u Francuskoj i u Lenjinovoj Državi i revoluciji: evo šta jeste socijalizam, a evo šta nama prodaju kao socijalizam. Nešto se naziva socijalizmom, nešto što veze nema sa socijalizmom, sem po državnoj svojini, uzurpiranoj i pljačkanoj od  diktatorske „crvene buržoazije“. U toj vrsti diktature svojina može da bude samo državna. Državna svojina je prelazni oblik ka društvenoj svojini i ona se podruštvljava i postaje društvena mehanizmima radikalne opšte društvene demokratije. Dok nema te demokratije, ona je državna. Kako se država otuđuje i počinje da služi drugim, svetsko-istorijskim snagama, tako se otvara tranzicija – jedinstvena u svetskoj istoriji restauracija bez stare restarucionističke socijalne klase – tako se i dalje guši demokratija i prinudno, pljčkaški privaatizuje nacionalno bogatstvo. Mi i dalje imamo totalitarizam, imamo isti totalitarni aparat, samo dekorisan tobožnjim višepartijstvom. Kakvo višepartijstvo!? Toma Nikolić je za Evropsku uniju i kapitalizam isto kao i Boris Tadić i razlikuju se jedino u ideološkim nijansama i manirima u nastupu. Ako se malo i zakoprca iz demagoških razloga, onda mu ovde dođe Putinov izaslanik Kosačev, predsednik Odbora za spoljnu politiku Dume, koji dan uoči izbornog ćutanja poslednjih izbora dođe i nosi im direktivu. Donosi im direktivu i objasni im: lažna je dilema – Rusija ili Evropska Unija, ima da ratifikujete Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i Energetski sporazum sa Rusijom. I sutradan se deblokira vlada prvog dana izborne ćutnje, dva dana uoči parlamentarrnih izbora.  Održi se sednica Vlade na kojoj se smesta ratifikuje i usvoji sporazum za koji su i Koštunica i Tadić, i njihovi prirepci, galamili kako je to nacionalna izdaja. Istina, Koštunica za sebe iskuka pravo da, jer on ipak nije potpuna budala, kada ta tačka dođe na dnevni red, on ovlasti Đelića da nastavi sednicu, a on izađe napolje da ne mora da glasa, pa bude odsutan pet minuta, pa se onda vrati. Oni su ipak ratifikovali, zajedno sa Borisom Tadićem, taj sporazum na Putinov nalog. Na sličan način će i sada da reše krizu Vlade. Videli smo izjavu engleskog ambasadora da on i nije baš u kokpitu formiranja srpske vlade, nego da je prosto u mašini, pregovarač, da „pomaže, daje informacije i razgovara sa svima“. Pa onda, videli smo izjavu nesrećnog Palme-Betovena da je on slučajno bio privatno u Bečićima u hotelu „Splendid“ kad je tamo bio američki ambasador. Treba zaista mnogo mašte da se zamisli toliki stepen dušebrižnišva, kad i sa jednim Palmom razgovaraju praveći kombinatorike oko srpske vlade.

Na kraju će Putin da još se uvredi što ostaje zapostavljen, što se zanemaruje njegova uloga u „pilotiranju“ ovdašnjih izbora, pregovora i formiranja Vlade koja će, dakako, biti „proevropska, demokratska i nacionalna“ i imaće par simboličkih uspeha na Kosovu, neki simbolički ustupci će joj biti dati, neke simbolične privilegije će biti date tim nesrećnim Kosovarima. Ali sve to samo u svrhu da ovi naši današnji „Kosovo je Srbija“-papagaji, koji nastavljaju najgore osvajačke tradicije srpske buržoazije, protiv koje je Dimitrije Tucović bio iz sve snage, mogu da kažu: sada hoćemo u Evropsku Uniju, bezuslovno, pošto su nam, zahvaljujući Rusiji, učinili te ustupke, i onda će svekolika „međunarodna zajednica“, pod okriljem Vašingtona, da ovde ustoliči nekakvu koaliciju, nekakav Demokratski Evropski Nacionalni Srpski Savez. Udbaški aparat i dalje ostaje nedirnut, njegovi najgori zločini nerazjašnjeni, a njegove tajne arhive i dalje ostaju zapečaćene. Očigledno da „demokratska“ vlast ne može da privede svoju liberalnu tranziciju bez tog aparata, aparata sa kojim je sklopila neraskidivi „sveti nacionalni savez“.

To je pitanje na kome je, svojim velikim i najglasnijim delom, kapitulirala i istrunula srpska liberalna inteligencija, koja je umela da odbrani Gojka Đoga, koja je umela da zaustavi političke represije 1984. godine, a onda da legne na rudu Miloševiću, koji je bio organizator te represije, da se u svetom „nacionalnom“ pomirenju pridruži svom dojučerašnjom progonitelju, ili kao direktni saučesnici njegove politike ili kao „lojalna, domestikovana opozicija“.

Prva generacija dvadesetog veka, generacija naših baka i deda, uzdrmala je svetski kapitalizam revolucionarnim talasom nakon prvog svetskog rata. Druga generacija, generacija naših majki i očeva, uprkos monstruoznoj sabotaži svetskog radničkog pokreta od strane staljinizma, uspela je da raširi tekovine predhodne u planetarnim razmerama. Herojski trenutak i juriš na nebo treće generacije 20. veka je 1968. godina. Istorijski bilans te generacije i nasleđe koje ostavlja svojim potomcima mnogo su nepovoljniji od bilansa obe predhodne generacije. Svedoci smo nesumnjivog planetarnog istorijskog regresa u svakom pogledu – socijalnom, kulturnom, političkom, ekonomskom… Radnički pokret odbačen je nazad više nego i u jednom trenutku 20. veka, a s njim i svaki demokratski pokret, a javnom scenom dominiraju svakojake forme opskurantizma. Imperijalizmu je, uz pomoć staljinizma i njegovih derivata, uspelo da zada teške udarce radničkom i demokratskom pokretu i uništi mnoge njihove civilizacijske tekovine. Ne bez masovnog otpora. Radnički i demokratski pokret odbačeni su daleko unazad, ali nisu uništeni. Niti su uništene sve njihove tekovine. Oslanjajući se na te tekovine i njihovu odbranu, radnički i demokratski pokret se obnavljaju i pripremaju nove odlučne bitke za spas ljudske civilizacije od pomahnitalog imperijalizma koji razara i same njene temelje i zaoštrava jedinu stvarnu alternativu čovečanstva: socijalizam ili varvarstvo.

Pavluško Imširović

 

 


[1] Ovaj tekst nastao je iz intervjua koji je sa mnom napravio moj dugogodišnji prijatelj Goran Cvetković, pozorišni režiser i novinar Radio Beograda. Goran je jedan od retkih novinara kojima nikada nisam oklevao da dam intervju i za čije eventualne intervencije sam uvek mogao biti unapred siguran da su usmerene samo na poboljšanje intervjua, a nikako ne i na bilo kakvu formu cenzure ili autocenzure. Intervju je emitovan u dva nastavka na Radio Beogradu 2 u prvoj polovini 2008 – povodom obeležavanja 40 godina ’68 godine – a ovaj tekst, uz izvesna skraćenja, objavljen je u zborniku “Šesdeset osma – lične istorije”, koji je pripremio Đorđe Malovrazić, a koji su zajedno izdali Radio Beograd 2 i “Službeni glasnik”, 2008. godine. Za stavove u tekstu odgovoran sam samo ja, ali za njegov nastanak  Goran Cvetković je zaslužniji od mene. Bez njegove upornosti i strpljenja ne verujem da bih ga ikada napisao. Celovit tonski snimak intervjua može se naći na  http://www.4shared.com/file/142253828/7528911d/Pavlusko1.html

 

Antifašizam – nova stara forma svetog nacionalnog i korporativistički nadnacionalnog jedinstva i klasne saradnje

24. avgusta 2009.

Antifašizam – nova stara forma svetog nacionalnog i korporativistički nadnacionalnog jedinstva i klasne saradnje

Antifašizam je jedna od najvećih političkih mistifikacija 20. veka, a patentirao ju je Josif Visarionovič Džugašvili kao formu klasne saradnje nasuprot klasnoj borbi.

Sve „normalne“ buržoaske partije su antifašističke partije, kao i najveći deo buržoazije. Fašizam je diktatura krupnog i finansijskog monopolnog nacionalnog kapitala i poslednje je oružje buržoaske kontrarevolucije protiv neposredne opasnosti proleterske revolucije. Srednja i sitna buržoazija ne vole nikakvu jaku, glomaznu i skupu državu, pa ni fašističku. Ne samo iz ideoloških razloga njenog liberalizma, nego pre svega zato što takva država znači i veće poreze i manje profite (koji su sama esencija buržoaske egzistencije).

Samo strah od radničkog pokreta i revolucije može buržoaziju naterati da se bezuslovno pokori dominaciji krupne buržoazije i prihvati neku formu diktature – bonapartističku ili fašističku – kao „manje zlo“.

Prvi pokušaj fašističkog puča u 20. veku je Kornilovljev pokušaj puča protiv Privremene vlade Kerenskog u avgustu 1917.godine. U tom periodu ruske revolucije, boljševička partija je bila zabranjena i u ilegali je zbog julskih demonstracija. Uprkos tome, boljševička partija je bila najuticajnija partija među revolucionarnim petrogradskim radnicima i upravo ona ih mobiliše i razbije Kornilovljeve trupe, što vladu Kerenskog prisiljava da ukine zabranu boljševičke partije i ova opet izlazi iz ilegale. Ni u jednom trenutku te krize boljševicima ni na um ne padaju nikakvi politički savezi niti blokovi sa partijama liberalne buržoazije. Kao ni pre i posle nje. Naprotiv. Centralna parola boljševičke partije od prvih dana revolucije je zahtev za izbacivanje iz vlade buržoaskih partija i formiranje koalicione vlade radničkih partija. To je politika klasne borbe nasuprot menjševičkoj oportunističkoj politici klasne saradnje sa „demokratskom“ buržoazijom. To je politika jedinstvenog radničkog klasnog fronta nasuprot svakoj politici svetih nacionalnih unija i narodnog fronta. Sa tom politikom boljševicima je uspelo da osvoje većinu na drugom kongresu sovjeta, da zbace privremenu vladu i formiraju koalicionu revolucionarnu sovjetsku vladu u kojoj su oni većina.

Ta politika klasne borbe i klasnog fronta potpuna je suprotnost politici klasne saradnje i nacionalnih unija (narodnih frontova) sa buržoaskim liberalnim partijama. „Teorijski“ temelji za tu politiku klasne saradnje postavljeni su sa „teorijama“ „socijalizma u jednoj zemlji“ i „miroljubive koegzistencije“ – „teorijama“ koje su zapravo politička forma kontrarevolucionarnog pakta između imperijalizma i staljinističke birokratije. Staljin je te „teorije“ prvi put formulisao 1926. godine – dve godine posle Lenjinove smrti. Za Lenjinovog života na slične teorije niko nije ni pomišljao. Kada je Čičerin jednom prilikom pokušao takav neki manevar na jednoj međunarodnoj diplomatskoj konferenciji, Lenjin je u vladi smesta zatražio njegov opoziv i upućivanje u neki psihijatrijski azil na lečenje. Još 1927. nesrećni Karl Radek  podsmevao se  „socijalizmu u jednoj zemlji“ pitajući zašto onda ne bi bio moguć i „socijalizam u jednom selu“ ili „socijalizam u jednom javnom pisoaru“. Tek sa konačnom pobedom staljinizma „socijalizam u jednoj zemlji“ objavljen je temeljnim principom „marksizma“ i „socijalizma“. Otuda je staljinizam zapravo prva ozbiljna inkarnacija nacional-socijalizma. Hitlerova varijanta tada je bila još uvek u senci.

Staljinizam neprestano oscilira između ultralevičarske i ultradesničarske politike. Krajem 20. godina se okončava period njegovog medenog meseca sa seljaštvom i NEP-ovskom buržoazijom i staljinistički aparat se okreće ultralevoj politici ubrzane industrijalizacije, kolektivizacije i „klasnog fronta“. Politika klasnog fronta tu je sektaška politika prema svim drugim organizacijama radničkog pokreta, a naročito prema socijaldemokratskim partijama koje su još uvek većinske radničke partije u većini velikih evropskih zemalja.

Ona u Nemačkoj 1932. znači vođenje izrazito agresivne sektaške ultraleve politike protiv „socijalfašizma“, tj. protiv socijaldemokratije koja se označava kao „blizanac fašizma“, a za eventualnu pobedu fašizma na izborima ta politika tvrdi da će samo ubrzati revoluciju i rušenje i fašizma i njegovog goreg „socijaldemokratskog blizanca“. Uprkos takvoj moćnoj podršci staljinizma, fašizam nikada nije osvojio parlamentarnu većinu ni na jednim izborima u Nemačkoj. Tek sa mandatom koji dobija od Hindenburga i krupnog kapitala, Hitleru uspeva da početkom 1933. formira manjinsku koalicionu vladu, da zabrani najpre KP, a potom i socijaldemokratiju i sve radničke organizacije, da već u februaru otvori prve konclogore, a da u julu 1933. konačno preuzme svu vlast pučem protiv Rajstaga koga raspušta. To su istorijske činjenice koje rado zaboravljaju „teoretičari“ fašizma kao „pokreta masa“.

Tek posle toga Staljin postaje svestan kako mu se njegova sektaška politika može olupati o glavu i da je pitanje napada fašističke Nemačke na sovjetski savez samo pitanje vremena. Zbog toga on pokušava da sklopi savez protiv fašističke Nemačke sa „demokratskim“ buržoaskim vladama. Godina 1934. je godina rođenja antifašizma kao ideologije i političkog pokreta. Antifašizam je jedna od najvećih političkih mistifikacija 20. veka, a patentirao ju je Josif Visarionovič Džugašvili kao formu klasne saradnje nasuprot klasnoj borbi. To je nova formula „miroljubive koegzistencije“ socijalizma i imperijalizma – savez sa „demokratskim“ imperijalizmom protiv fašističkog imperijalizma. Radnički pokret i njegove borbe u toj formuli su tek moneta za potkusurivanje među antifašističkim kontrarevolucionarnim saveznicima. Strategija klasne borbe i klasnog fronta se definitivno odbacuje kao „sektaška“.

Ta politika dovešće do pobede fašizma u Španiji i do poraza francuske revolucije 1936. godine. Njene žrtve su i mnogi kadrovi Kominterne koje Staljin likvidira zbog toga što ukazuju na pogubne posledice te politike. To je slučaj i sa CK KPJ koga Staljin, u direktnoj saradnji sa jugoslovenskom policijom, likvidira 1937. godine, da bi na mesto Milana Gorkića (Josipa Čižinskog) instalirao svog agenta Josipa Broza.

Čemberlenova kapitulacija pred Hitlerom u Minhenu 1938, lojalna saradnja američke i evropskih „demokratskih“ buržoazija i njenih vlada sa Hitlerom, prisiljavaju Staljina da shvati da su njegovi „demokratski“ antifašistički saveznici itekako spremni da ga izdaju i da sa njim podele SSSR kao ratni plen. Zbog toga i on njima okreće leđa i sklapa sramni pakt sa Hitlerom u avgustu 1939. godine. Antifašizam i narodni frontovi nestaju bukvalno preko noći sa svetske političke scene za naredne dve godine. Nova Staljinova politička formula je „antiimperijalizam“, pri čemu se fašistička Nemačka ne smatra jednom od imperijalističkih sila, nego miroljubivom i prijateljskom državom. Tu epizodu staljinisti i svi njihovi derivati bi najrađe da zaborave i izbrišu iz istorije. Pakt Hitlera i Staljina značio je i Staljinovu izričitu zabranu komunističkim partijama zemalja da učestvuju u oružanim narodnim ustancima protiv nemačke okupacije. Jugoslovenski komunisti su pre jula 1941. direktno kršili partijsku disciplinu kada su se oružano suprotstavljali okupatoru. U Hrvatskoj su, sabotažom njihovog begstva od strane CK KPJ, žrtvovani komunistički zatočenici ustaškog logora u Kerestincu , da bi se sprečilo da podignu antifašistički ustanak.[1] U Srbiji se skriva činjenica da je kraljevački partizanski odred formiran pre 22. juna 1941, tj. pre „verolomnog i mučkog“ (Staljinova formulacija) napada Nemačke na Sovjetski savez. U Bosni se Kozarački partizanski odred Simeuna Šolaje kvalifikuje kao „četnički odred koji je prešao na stranu NOV-a“. Staljin je uvek bio veoma revnostan u dokazivanju svoje lojalnosti svojim kontrarevolucionarnim saveznicima.

Antifašizam i narodni frontovi vaskrsavaju sa antifašističkim savezom Ruzvelta, Čerčila i Staljina  posle Hitlerovog napada na Sovjetski savez. Staljin oštro kritikuje Tita što je dozvolio da partizanska Prva proleterska briga, formirana u Rudom 21. decembra 1941.[2] godine, dobije ime koja asocira na „sektašku“ (sic!) klasnu borbu i marksizam. Jer, to bi moglo zabrinuti i naljutiti njegove moćne antifašističke saveznike, pa čak ih i navesti da posumnjaju u njegovu najdublju kontrarevolucionarnu lojalnost. Staljin je Tita najoštrije kritikovao i zbog pokušaja da se formira zajednički balkanski štab partizanskih pokreta balkanskih zemalja. „Krivica“ za taj pokušaj je prebačena na niže partijske kadrove na terenu i CK KPJ je oštro ukorio Svetozara Vukmanovića Tempa što je to dozvolio.

Antifašistički savez brzo postaje glavna snaga svetske kontrarevolucije. Njegove žrtve su grčka revolucija – direktno izručena britanskim intervencionističkim trupama. Njegova najveća žrtva na balkanu je program Balkanske socijalističke revolucije koja je bila zvanični deo programa svih komunističkih partija Balkana do 1948. godine. Njegova sledeća žrtva je sabotirana revolucionarna mobilizacija evropskih radnika posle 1943. godine.

Posle Drugog svetskog rata nastavlja se sa razvojem klasne saradnje i mita o antifašizmu i antifašističkoj koaliciji kao istinskim nosiocima demokratije i slobode. Danas taj mit preuzima i neguje korporativistička i totalitarna Evropska unija, čiji „parlament“ štancuje rezolucije kojima  izjednačava  fašizam. staljinizam, boljševizam, komunizam i marksizam. Srpski EUropejski liberali i „demokrati“ nimalo ne zaostaju u tom egzaltiranom naporu blokiranja svakog istinskog demokratskog pokreta ćorsokacima lažnih alternativa: „šovinizam i nacionalizam ili NATO-pacifizam“[3], „rat ili EU i NATO okupacija“, „fašizam ili antifašizam“. Svaki pokušaj da se ukaže na zajednički kontrarevolucionarni, imperijalistički i neokolonijalistički karakter tih „alternativa“ dočekuju sa agresivnom i histeričnom mas-medijskom kakofonijom. Posebno su agilni u pokušajima da u zamku tih lažnih „alternativa“ uvuku nezadovoljnu omladinu i kanališu njen politički razvitak u šminkerski i kontrarevolucionarni EUropejski antifašizam – nasleđe „velikih antifašista“ Staljina, Ruzvelta i Čerčila.

Sve EUropejske vlade sa simpatijama gledaju na takav antifašistički razvoj i kanalisanje pokreta buntovne omladine. Antifašistički pokreti i inicijative niču kao pečurke posle kiše, naporedo sa njihovim fantomskim fašističkim pandanima – fašisoidnim policijskim bandama tipa „Obraz“ i nacstroja. Ti zbunjeni i sluđeni mladi ljudi često uleću u groteskne i komične političke nesporazume. Tako je na antifašističkom sajtu Antifa Beograd (http://antifabgd.net/),  sa sajta Pokreta za slobodu (www.freedomfight.net)[4] prenešen moj tekst „Upotreba Srebrenice za produžavanje jugoslovenskog rata ’mirnim’ sredstvima – partnerski podeljene uloge šovinizma i NVO NATO-pacifizma“. Internet adresa Pokreta za slobodu stidljivo nije navedena. Tekst je objavljen ispod standardnog zaglavlja tog sajta u čijem desnom uglu su precrtana nacistička svastika i precrtani srp i čekić! Pravi EUropejski i NATO-pacifistički antifašizam i antikomunizam antifašističkog „parlamenta“ antifašističke totalitarne EU! Ti mladi antifašisti verovatno misle da mi odaju posebnu počast i priznanje takvim objavljivanjem mog teksta. A ja se najdublje gnušam i stidim i za njih i za sebe zbog toga što oni nisu svesni dubine i težine gluposti i moralne i političke kaljuga u koju padaju takvim nasedanjem na političke manipulacije antifašističke totalitarne Evropske unije. Link na taj Antifa sajt je potom prenešen na još jedan –  transseksualni – antifašistički sajt  Queer Beograd  (http://www.queerbeograd.org/) – opet bez navođenja internet adrese Pokreta za slobodu. Alal vam pomodni EUropejski „demokratski“ antifašizam senilna mlada gospodo!

Na kraju, podsetiću još jednom na jedan od temeljnih principa radničkog pokreta i marksizma:

Radnički pokret i marksizam prihvataju klasnu saradnju i savez samo sa jednom ugnjetenom klasom – sa seljaštvom, tj. sa revolucionarnom sitnom buržoazijom. Formule te saradnje su radničko-seljački savez, borba za radničko-seljačku vladu, dosledna antiimperijalistička borba i antiimperijalistički front. Ni u tom savezu, radnički pokret se ni najmanje ne odriču ni dela svoje klasne nezavisnosti. Radnički pokret i marksizam su antifašistički time što su dosledno antimperijalistički i ne ulaze ni u kakav savez sa „demokratskim“ ili „svojim“ imperijalizmom protiv nedemokratskih ili „tuđih“ imperijalizama.


[1] Vladimir Bakarić, jedan od Titovih dugogodišnjih najbližih hrvatskih saboraca, negde pred svoju smrt, izlanuo se u jednom intervjuu kako je, nakon osnivanja NDH, sreo na ulici u Zagrebu Milu Budaka, državnog tužioca NDH i veterana ustaškog pokreta. Bakarić kaže da se s Budakom samo zbunjeno pozdravio pošto mu nije bilo sasvim jasno da li su oni još uvek saveznici ili nisu. Hrvatskim levim komunistima, zatočenim u to vreme u ustaškom Kerestinačkom logoru, bilo je to itekako jasno.

[2] Inače, 21. decembra pada Staljinov rođendan i to formiranje Prve proleterske brigade trebalo je da bude poklon i čestitka KPJ Staljinu za rođendan. Taj dan je do 1948. slavljen kao dan Jugoslovenske narodne armije. Posle raskida sa Staljinom, Dan armije je naprosto pomeren na 22. decembar.

[3] Posebna staljinistička i anglosaksonska antifašistička tradicija je ukidanje distinkcije između šovinizma i nacionalizma. Izraz nacionalizam nije imao nikakvu negativnu konotaciju dok god je dominantan jezik u svetskoj diplomatiji bio francuski jezik. Francuski jezik je obogatio internacionalnu političku leksiku izrazom šovinizam upravo zbog nužnosti da se ta dva politička fenomena i njihovi sadržaji jasno razgraniče. Tek posle prvog svetskog rata, sa prevlašću engleskog jezika, kao jezika anglosaksonskog imperijalizma, u svetskoj diplomatiji, izraz „nacionalizam“ počinje da dobija negativne konotacije i počinje da se briše distinkcija između njega i šovinizma.

[4] “Pokret za slobodu” politički više praktično ne postoji i redukovan je na vlasnika tog sajta, Milenka Srećkovića i 2-3 njegova bliska rođaka i prijatelja. Bio se oformio se kao “balkansko-zapatistička” grupica sa ambicijom da igra ulogu posrednika, pomiritelja i balansera između najraznorodnijih beogradskih levičarskih grupica. U toj svojoj neartikulisanoj “međulevičarskoj” ambiciji došli su dotle da i najcrnju korumpiranu sindikalnu birokratiju prihvataju za “leve” saveznike, pa su direktno pomogli toj birokratiji da uzme pod svoju kontrolu štrajk radnika male firmice Zastava elektro iz Rače kragujevačke i da protest tih radnika izoluje i razbije. Da bi to prikrio, Milenko Srećković je ugušio cenzurom i sopstveni sajt i malobrojni diskusioni forum na njemu. Od tada ovaj tekst više ne postoji na tom sajtu, kao ni brojni drugi tekstovi istog autora.

Čije su „nevladine organizacije“?

24. avgusta 2009.

Naziv „nevladine organizacije“ bi trebalo da podrazumeva nezavisnost od vlada, pa time i izvestan stepen opozicionosti prema njima. Demokratska opozicija 80-ih godina razumevala je i koristila taj termin upravo tako, a problem se prvi put zaoštrio oko toga koja organizacija može biti jugoslovenska članica ondašnje međunarodne Helsinške federacije za ljudska prava – nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska (osnovan 1985. godine) ili Odbor za ljudska prava pri „Socijalističkom savezu radnog naroda“ (SSRN – masovnoj „društveno-političkoj“ organizaciji, nasleđenoj iz vremena titoističkog totalitarizma). Taj Odbor SSRN-a je uložio zahtev međunarodnoj Helsinškoj federaciji da bude priznat kao njena jugoslovenska članica. Vodio ga je Vojin Dimitrijević, profesor pravnog fakulteta, a prezentirao ga je kao nevladin tako što je i SSRN prezentirao kao „nevladinu organizaciju“. Na isti način je i vladajuća partija, SKJ, mogla biti prezentirana kao „nevladina organizacija“.  Zahtev Odbora SSRN odbačen je kao komičan i time je pitanje za neko vreme skinuto sa dnevnog reda. Zbog pozamašne imovine u nekretninama, Slobodan Milošević će kasnije pripojiti SSRN (na „kongresu ujedinjenja“) Savezu komunista Srbije, a „novu“ staru partiju krstiti novim imenom – Socijalistička partija Srbije. Toliko o ondašnjoj „argumentaciji“ profesora Vojina Dimitrijevića.

Nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska prava postojao je do 1994. i za svoje delovanje nikada nije prihvatio ni dinara nikakve pomoći i nikakve donacije. U tome je video garanciju svoje nezavisnosti. Svi njegovi aktivisti radili su isključivo volonterski u okviru tog odbora[1] i smatrali su to pitanjem lične i političke časti. Taj odbor raspušten je 1994. proizvoljnim aktom Kristine fon Kol (tadašnje šefice međunarodne Helsinške federacije sa sedištem u Beču), a kao nova sekcija Helsinške federacije instaliran je današnji profesionalni Helsinški odbor sa Sonjom Biserko, ranijim drugim sekretarom jugoslovenske ambasade u Londonu, kao profesionalnim managerom. Ovaj novi Helsinški odbor se s pravom ne prezentira kao nastavak predhodnog (koga izbegava i da pomene), pošto među njima i nema nikakvog kontinuiteta. U njemu je, kao saradnik i autor izdašno doniranih i luksuzno opremljenih besplatnih publikacija odbora, našao svoje mesto i prof. Vojin Dimitrijević, nekadašnji zagovornik SSRN-a kao „nevladine organizacije“.

Ta praksa instaliranja profesionalnih „nevladinih organizacija“ potom je i u Srbiji postala masovan trend, a ne mali broj relativno obrazovanih osiromašenih pripadnika srednje klase, državnog i privrednog činovništva i inteligencije, pohrlilo je da u njima nađe svoje uhljebljenje.[2] Istaknuto mesto među tim „nevladinim organizacijama“ i njihovim finansijerima zauzeo je Fond otvoreno društvo Džordža Soroša, berzanskog špekulanta i jednog od najbogatijih ljudi na planeti. Finansiranje „nevladinih organizacija“ direktno od strane vlada  ili međuvladinih međunarodnih institucija (UN, MMF, Svetska banka…) postalo je uobičajena pojava i do krajnje komike devalviralo epitet „nevladin“ u njihovom nazivu. Čije su pare, toga je i muzika. Politički uticaji finansijera očigledni su u delovanju tih „organizacija“. Džordž Soroš otvoreno izjavljuje da finansiranjem „humanitarnih i nevladinih“ aktivnosti „civilnog društvanceta“ kupuje politički uticaj, a profesionalne perjanice NGO s ponosom se kite etiketom stranih plaćenika i izdajnika, u čemu im zdušno pomaže rešim Slobodana Miloševića i njegovi sateliti. Čega se pametan stidi…

Najmoćnije svetske „nevladine organizacije“ – UN, MMF i Svetska banka – imaju posebne direkcije i budžete za razvoj, nadzor, obuku, finansiranje… mreže „nevladinih organizacija“ u svim zemljama sveta, kao i odgovarajuća odeljenja i uprave u većini svojih agencija. Teško da postoji vlada koja u svom budžetu nema stavku za finansiranje „nevladinih organizacije“. Svetski politički i ekonomski establišment i njegove nacionalne komponente svesni su svoje „popularnosti i legitimnosti“ i stoga brižljivo neguju svoj „nevladin sektor“ i „nevladin imidž“. Javne službe humanitarne pomoći i socijalne zaštite sve više gube svoj obavezujući i institucionalni status i transformišu se u „dobrotvornu delatnost nevladinog sektora“ koji funkcioniše po sasvim arbitrarnim političkim principima i kriterijumima. To dovodi do paroksizma da se javljaju „antiratne“ i „pacifističke“ NGO koje pozivaju na NATO oružane intervencije i uspostavljanje protektorata „međunarodne zajednice“ u kriznim konfliktnim tačkama. Neće biti nikakvo čudo ako se jednom i NATO nazove „nevladinom organizacijom“ ili bar ustanovi svoju NGO direkciju. Ako je već i nema.

U mnogim nerazvijenim zemljama govori se o celom društvenom sloju koji svoju egzistenciju zasniva na svojoj angažovanosti u NGO strukturama. Čitavi sektori niže državne birokratije prelaze u NGO profesionalne aktiviste. To samo pojačava karakter NGO struktura kao legla i rasadnika korupcije u svim njenim formama.

Odrednica NGO u Wikipediji navodi procenu iz 2001. godine da je tada u svetu delovalo oko 40.000 međunarodnih, da su brojevi nacionalnih NGO mnogo viši, te da ih je samo u Rusiji bilo 277.000, a u Indiji „između jednog i dva miliona“.

Posebno značajan trend jeste trend ka korporativističkoj integraciji sindikata pomoću njihove NGO-zacije, tj. njihovog transformisanja u organizacije tipa NGO. Tipičan primer takve „nevladine organizacije“ je centrala UGS „Nezavisnosti“ – jedina sindikalna centrala u Srbiji i Evropi koja otvoreno podržava razornu privatizaciju i „antikrizni“ program vlade Srbije, ne hajući za interese i aspiracije ni sopstvenog sindikalnog članstva. Glavni prihodi uglednika ove centrale nisu iz fondova sindikalne članarine, nego su iz inostranih donacija i nadoknada koje im vlada Srbija plaća za njihovo učešće u telima „tripartitnog socijalnog partnerstva“. Problem finansija i njihove kontrole bio je jabuka razdora u više rascepa u UGS „Nezavisnosti“ već od 1994. godine.[3] Čelnik ove sindikalne centrale, Branislav Čanak, s mnogo osnova se može smatrati dikom NGO struktura i NGO-zacije nezavisnog sindikalnog pokreta u Srbiji.

Paradigmatični primeri razvoja srpske NGO scene su i G17+ i „Otpor“. I jedna i druga finansirane su iz potpuno opskurnih izvora, o kojima je ponešto izletelo Madleni Olbrajt. Poslužile su dobro nekolicini svojih lidera za profitabilne političke karijere u „demokratskoj“ Srbiji. G17+ se i preregistrovala u imućnu političku stranku uvek blisku kontroli srpskih finansija i pri(H)vatizaciji srpskih preduzeća. Primer Mlađana Dinkića uzor je uspešnosti mnogim mnogim NGO pregaocima u razvoju finansijski uspešnih civilnih društvanceta iz ćoška. A možda i ne samo „civilnih“.

NGO scena u Srbiji krajnje je netrpeljiva prema svakoj kritičkoj javnoj reči na svoj račun i mobiliše pravi hajkački, dobro orkestriran, medijski hor protiv svakoga ko joj uputi ikakvu takvu reč. Ona žustro i histerično, u tipično totalitarnom maniru, polaže pravo na neprikosnovenost i nedodirljivost i neće biti nikakvo čudo ako jednom zatraži zakonsku zaštitu i status službenih lica i protiv verbalnih kritika kao „govora mržnje protiv svetih krava“. Mržnje ta korumpirana scena nije dostojna. Prezira jeste.

Očigledno, NGO su ponajmanje „nevladine“. One su jedan od instrumenata korporativističke integracije i stabilizacije svetskog i nacionalnih političkih i ekonomskih establišmenata. Njihova funkcija nije organizaciona i mobilišuća, nego je dezorganizaciona i demobilišuća. Nijedna „antiratna“ NGO nikada i nigde nije bila nosilac i organizator nikakvog masovnog antiratnog pokreta. Nijedna NGO nikada nije bila organizator nikakvog pokreta socijalno ugroženih za zaštitu njihovog legitimnog i legalnog ljudskog prava na život. Umesto toga, NGO strukture potpomažu njihovu obespravljenost pojačavajući njihovu zavisnost od „humanitarne“ milostinje koju dele same te NGO. A „ko med deli – taj i kašiku liže“. Njihova funkcija i jeste da zaposednu politički prostor, dezorganizuju, demorališu i blokiraju svaki pokušaj artikulacije i organizovanja takvih masovnih pokreta. Njihova uloga nije oslobodilačka, nego je prevarantska, korporativistički integrativna i porobljivačka. U tom pogledu nimalo se ne razlikuju od trulih političkih stranaka trulog političkog establišmenata.

Oslobodilački socijalni i politički pokreti ne mogu imati saveznika u NGO strukturama. Naprotiv. Oni se moraju jasno razgraničiti i distancirati od tih struktura. Bez ekonomske nezavisnosti nema nikakve nezavisnosti.

Pavluško Imširović


[1] Ne mogu ovo potvrditi za delovanje nekih članova Odbora izvan njegovih okvira – u  organizacijama međunarodne Helsinške federacija izvan Jugoslavije. Osnivači Jugoslovenskog helsinškog odbora bili su Kosta Čavoški, Drago Demšar, , Pavluško Imširović, Ivan Janković, Sonja Liht,  Tanja Petovar, Vesna Pešić, Vladimir Šeks. Odbor je ubrzo po osnivanju proširen novim članovima i strukturirao se kao tri radne grupe u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Međunarodna Helsinška federacija za ljudska prava bankrotirala je i raspuštena je 2007. godine zbog skandalozne pronevere njenog budžeta, što nimalo nije omelo novopečeni Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko da nastavi da deluje pod istim imenom.

[2] Pa tako Forum NGO Kraljeva ima profesionalnog executive manager-a, a u malobrojnom „ekspertskom timu“ još nekoliko članova njegove porodice. Prava mala porodična NGO-industrija. I sve to se bez imalo zazora publikuje na sajtu Foruma NGO. „Novac nema gospodara“? Inače, Kraljevo je jedan od gradova sa najvećim brojem izbeglica u Srbiji. Da li je neko od izbeglica uspeo da se uhlebi u tim „nevladinim organizacijama“? Moj pokušaj da o tome razgovaram sa tim executive manager-om,  Radovanom Milićevićem, koji je na tom zaposlenju napunio već 12 godina radnog staža, naišao je na njegovu jarosnu reakciju i silovito odbijanje svake komunikacije.

[3] Prvi veliki rascep u UGS „Nezavisnosti“ izazvao je Sorošev fond Otvoreno društvo tako što je „diskretno“ saopštio Draganu Milovanoviću, tadašnjem predsedniku Izvršnog odbora metalske grane „Nezavisnosti“, koliku donaciju u kešu su, jednako diskretno, dali Branislavu Čanku za nezavisne sindikate. Milovanović je zbog toga napravio javni skandal, revoltiran ništavošću onoga što je od Čanka dobio od tih para, a potom je otcepio metalsku granu od UGS „Nezavisnosti“. Bio je nagrađen time što je od Soroševog fonda dobio zasebne donacije za svoj sindikat. Posle 5. oktobra bio je ministar rada u Đinđićevoj DOS-ovskoj vladi.

„Bravar je bio bolji“?

22. avgusta 2009.

Od Staljina i ofarbanog Tita do bezbojnih Putina, Borisa Tadića&Co[1]

(Odlomci iz rukopisa „Priloga za pregled savremene jugoslovenske istorije“)

Ovaj grafit sa beogradskih ulica često sa ponosom citiraju titovski jugonostalgičari. Njegovo osnovno značenje jeste da je „pod bravarom Titom“ sve bilo bolje – da se bolje i slobodnije živelo, a onda su odnekud na vlast došli ovi današnji, zaratovali i uništili sve. Naravno,  taj stav ima svoje varijacije u različitim republikama bivše Jugoslavije i u različitim, maglovito i konfuzno artikulisanim, političkim tendencijama onoga što sebe naziva skupnim imenom levice na jugoslovenskim prostorima. No, to njegovo osnovno značenje je konstanta u svim tim varijacijama. Naravno, ima i levih tendencija koje taj stav odbacuju generalno, ali ni one najčešće nisu mnogo bistrije i jasnije u artikulaciji i utemeljenju svojih ocena jugoslovenske istorije posle Drugog svetskog rata.

I jednima i drugima je zajedničko to da istoriju posmatraju i shvataju kao „istoriju odozgo“, kao „dvorsku istoriju“, kao delo moćnih pojedinaca i grupa koji nekom misterioznom moći menjaju i oblikuju društvene prilike, ekonomske, političke i socijalne odnose, po svom nahođenju, dok je društvo samo amorfna masa pasivna masa koja je predmet njihovog božanski svemoćnog delovanja. Neka tačka istorijskog razvitka se uzima za tačku preokreta od koje počinje nešto sasvim drugo i suprotno od predhodnog. Ta podrazumevana prelomna tačka onda u stavu „Tito je bio bolji“ jeste Titova smrt. Takav stav nimalo ne smeta nekim od njegovih zastupnika da sebe nazivaju još i „marksistima“. Da li zaista postoje takav istorijski diskontinuitet i prelomna tačka u jugoslovenskoj istoriji? Odakle su došle „božanske snage“ koje oblikuju i preokreću taj istorijski razvitak? Pale s neba? „Uvežene“ iz Rusije ili sa „Zapada“? Ili su ipak rezultat razvoja i borbe socijalnih snaga u samoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata?

 

Revolucija nije pala s neba, nego je pobedila zajedničkom borbom jugoslovenskih naroda

Nemam nameru da se ovde i sada bavim četničkim, ustaškim i svim onim drugim buržoaskim objašnjenjima jugoslovenske revolucije koje tu revoluciju tumače kao rezultat nekakve političke intrige, smicalice i komunističkog terora. Istorija je spor sa njima davno presudila i tu ništa ne menjaju ni proizvoljne cinične „političke rehabilitacije“ ništavne kompradorske i kvislinške starojugoslovenske buržoazije.

Socijalni i ekonomski razvitak koji je donela jugoslovenska revolucija 1941-1945 nikada ne bi mogao biti ostvaren pod vlašću i poretkom te starojugoslovenske buržoazije i njenih političkih partija. Revolucija je te snage lako oduvala na đubrište istorije sa koga se nikada nisu vratile i na kome su i izumrle. Njihovu izolaciju i omraženost u narodu mnogostruko je pojačala činjenica da su one masovno sarađivale sa fašističkim okupatorom tokom Drugog svetskog rata. Ni tu naknadne „tranzicionistički-demokratske rehabilitacije“ bivših kvislinga ništa ne mogu da promene.

Snaga jugoslovenske revolucije bila je snaga najširih narodnih masa koje su se borile za svoja osnovna prava – za pravo na život i rad, na garantovano zaposlenje, obrazovanje, zdravstvenu i penzionu zaštitu, na nacionalnu nezavisnost i suverenitet… Ta prava je bilo moguće postići jedino na programu podruštvljavanja i daljim razvojem ključnih društvenih sredstava i snaga proizvodnje i federalnog uređenja jugoslovenske države, a to je iziskivalo ekspoprijaciju buržoazije i nacionalizaciju ekonomije. Taj tradicionalni program radničkog pokreta bio je itekako živ i snažan u svesti jugoslovenskih masa i one su uspele da ga nametnu i staljinističkom aparatu KPJ koji je, samo zahvaljujući tome, uspeo da ovlada revolucijom i nametne se kao njeno političko vođstvo. Ni jugoslovenska revolucija ni jugoslovenska birokratija nisu pale s neba. Jugoslovenska revolucija je rezultat zajedničke borbe radnika i seljaka svih jugoslovenskih naroda. Jugoslovenska birokratija je proširenje svetskog staljinizma uz prinudan blagoslov svetskog imperijalizma.

Raskid sa Staljinom i „jugoslovenski socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji“

Snaga mobilisane socijalne baze tog programa revolucije, jugoslovenski radnici i seljaci, prinudila je Tita i njegov organizacioni aparat da se odupre  pokušajima Staljinove „sovjetske“ birokratije da jugoslovensku revoluciju proda svojim buržoaskim „antifašističkim“ i „demokratskim“ saveznicima, predstavljenim u Ruzveltu i Čerčilu. Onako kako je toj staljinističkoj birokratiji uspelo da krvavo proda grčku revoluciju i spreči formiranje balkanske socijalističke federacije. KPJ i Tito su bili bukvalno prinuđeni da se odupru tim pritiscima staljinističke birokratije i bili su sasvim svesni da bi gušenje i slom jugoslovenske revolucije njihovom birokratskom aparatu donelo sudbinu ništa bolju od sudbine grčkih komunista i njihovih vođa.

Zbog toga 1948.godine i dolazi do iznuđenog istorijskog raskida sa staljinizmom i KPJ kreće svojim putem izgradnje „socijalizma u jednoj posebnoj zemlji“ i „miroljubive koegzistencije“ po Staljinovom teorijskom i praktičnom receptu formulisanom nakon Lenjinove smrti. Taj recept je zapravo formula istorijskog pakta kontrarevolucionarne birokratije sa onemoćalom i uplašenom imperijalističkom kontrarevolucijom u defanzivi, istorijskog pakta protiv svetske proleterske proleterske revolucije i perspektive izgradnje svetskog socijalizma. Totalitarna birokratija u radničkim državama i u radničkim organizacijama u buržoaskim državama narednih decenija postaje glavni oslonac imperijalističke kontrarevolucije u borbi protiv talasa revolucionarnih radničkih i seljačkih masa širom planete.

Dometi  „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“

Cena tog pakta i njegovih birokratskih garanata bile su grandiozne socijalne tekovine svetskog proletarijata posle Drugog svetskog rata – i u birokratskim radničkim državama i u imperijalističkim i u nerazvijenim kolonijalnim državama – iznuđeni ustupci svetske buržoazije radnicima i narodima celog sveta. Imperijalizam je bio prinuđen da plaća tu cenu za sprečavanje razvoja nezavisnog radničkog pokreta i njegovo revolucionarnog vođstva. Staljinistička i staljinoidne birokratije i „socijaldemokratske“ i sindikalne birokratije su mu bile jedini garanti i glavna snaga sprečavanja takvog razvoja svetskog radničkog pokreta. Kriza čovečanstva koja je počela sa nastupanjem imperijalizma na svetsku istorijsku scenu tako se svodi na krizu revolucionarnog vođstva svetskog proletarijata. (L.Trocki u „Programu prelaska“).

Radnička birokratija tako postaje svojevrsna istorijska „tampon“ socijalna i politička snaga između snaga svetske revolucije i kontrarevolucije i u mnogome zamenjuje raniju ulogu sitne i srednje buržoazije kao oslonca krupnog kapitala. Kao i svaka posrednička socijalna i politička formacija ona je neprekidno izložena napadima i pritiscima glavnih sukobljenih snaga i otuda krivudanja njene politike određena promenama odnosa snaga u klasnoj borbi u svetskim i nacionalnim razmerama. Ona je doslovno između dve vatre vatre i dva svetska borbena tabora i zavisi od njihovih odnosa snaga. Ona imperijalizmu mora da garantuje izolaciju, blokadu i gušenje revolucionarnih tekovina svetske radničke klase i naroda, a svetskom proletarijatu i narodima mora da garantuje, stabilnost, opstanak i razvoj njihovih tekovina. Nemoguća misija u pravom smislu reči.

Mogućnosti razvoja „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“ za par decenija udaraju o svoje granice. Birokratija ne može da obezbedi slobodan razvitak nacionalizovanih proizvodnih snaga pre svega zbog toga što ne može da oslobodi glavnu polugu svakog socijalističkog razvitka uopšte, pa i ekonomskog – socijalističku, radničku demokratiju. Radnička demokratija za nju znači smrtnu pretnju i njenu socijalnu i političku likvidaciju. Ona je prinuđena da svaku tendenciju ka radničkoj demokratiji guši svim sredstvima, a pre svega sredstvima totalitarnog političkog terora čiji glavni nosilac je njena politička policija. Zbog toga je politička policija kičma aparata birokratske vlasti u svim birokratskim radničkim državama. Kičma koja je u suštini očuvana u svim „tranzicionim“ državama“ i još nigde nije položila račune za svoj višedecenijski, pa i vekovni (u bivšem Sovjetskom savezu i „državama“ formiranim nakon njegovog razbijanja) surovi politički teror protiv svojih radnika i naroda.

 

Kriza i pojava centrifugalnih snaga u aparatu jugoslovenske birokratije

Zbog te nemogućnosti razvoja proizvodnih snaga i zaoštravanja ekonomske i socijalne krize uslovljene tom nemogućnošću, totalitarna birokratija je prinuđena da zatraži ekonomsku podršku svetskog kapitala i da mu čini sve veće političke ustupke protiv tekovina radničke klase i naroda, padajući tako u sve veću ekonomsku i političku nezavisnost od svetskog imperijalizma. To je manje-više generalni model razvoja u svim birokratskim radničkim državama – od Kine i Sovjetskog saveza do Albanije i Kube. Prirodna smrt doživotnih bonapartističkih šefova totalitarnih birokratskih aparata svugde ubrzava taj razvoj.

Taj kurs na ekonomsku zavisnost od svetskog imperijalizma u Jugoslaviji počinje 1963. godine – sa prvim tržišnim ekonomskim reformama. Dakle, 17 godina pre Titove smrti. Te godine prestaje dotok kapitala iz nemačkih ratnih reparacija – dotok koji je činio više od 10 posto jugoslovenskih kapitalnih investicija u predhodnoj deceniji burnog ekonomskog rasta i socijalnih transformacija jugoslovenskog društva. Od ruralne agrarne zemlje, čijih 90 % stanovništva živi na selu, Jugoslavija postaje urbana industrijska zemlja sa 90 % gradskog stanovništva. Tu činjenicu gospoda „tranzicionisti“ uporno previđaju i prećutkuju. A upravo ta činjenica je istorijska legitimacija neophodnosti jugoslovenske socijalističke revolucije.

Jugoslovenska radnička klasa reaguje na te tršišne reforme, tj. pre svega na politički uslovljeno otvaranje za svetski finansijski kapital i za izvoz jugoslovenske radne snage na zapadna tržišta (čiji rezultat je za 5 godina bio skoro milion nezaposlenih) masovnim odbrambenim mobilizacijama i štrajkovima. Ti dvostruki pritisci, pritisci imperijalizma, sa jedne, i pritisci otpora mobilisane radničke klase, prodiru u aparat jugoslovenske birokratije i dovode do pojave centrifugalnih snaga u njemu. Počinje raspadanje jedinstvene jugoslovenske birokratije na njene nacionalne komponente, na „reformske i antireformske“ tendencije. Nacionalne birokratije počinju da pokušavaju da teret krize i pritiska radničke klase prebace jedna na drugu i traže i za to podršku svetskih velikih sila.

Titovi ustupci i napori da stabilizuje i monolitizuje aparat jugoslovenske birokratije

Obračun sa „antireformskim“ snagama proveden je na čuvenom Brionskom (Četvrtom) plenumu CK SKJ i značio je istovremeno i ozbiljan udarac dominaciji srpske birokratije u jugoslovenskom aparatu totalitarne birokratske diktature. Srpska birokratija je i u staroj i u novoj Jugoslaviji bila glavni nosilac aparata političke diktature. Taj obračun je bio krupan uspeh slovenačke i hrvatske birokratije u pokušajima preraspodele tereta jugoslovenske krize i moblizacije radničke klase. Slovenija i Hrvatska tradicionalno su industrijski najrazvijenije jugoslovenske republike i sa relativno (srazmerno svom ukupnom stanovništvu) najbrojnijom i najjačom radničkom klasom. No, taj obračun, slabljenjem uloge aparata tajne policije koju je do tada vodio Aleksandar Ranković kao personifikacija ortodoksno „staljinističkih“ i „antireformskih“ snaga, istovremeno otvara i brešu za dalju odbrambenu štrajkačku mobilizaciju jugoslovenskih radnika i za demokratsku mobilizaciju jugoslovenske omladine i inteligencije. Rušenje Rankovića u Jugoslaviji je svojevrsna anticipacija rušenja „antireformskog“ Novotnog u „Čehoslovačkom proleću“ 1968. godine.

Ta štrajkačka mobilizacija jugoslovenskih masa kulminira, naizgled prevashodno studentskim, demonstracijama u junu 1968, pobunom na Kosovu u decembru 1968. i „Hrvatskim prolećem“ 1971. godine. Titov aparat je prinuđen da pobunjenim masama čini ustupke i da očajnički pokušava da se stabilizuje unutrašnjim čistkama. Privredna reforma započeta 1963. se obustavlja 1968.godine. Iste godine, 25. decembra, nepune četiri nedelje nakon masakra pobunjenih albanskih masa tenkovima jugoslovenske armije, hitno se usvajaju ustavni amandmani koji automnim pokrajinama Kosovu i Vojvodini priznaju status. Ti amandmani su temelj i kičma čuvenog Ustava iz 1974. godine, za čije usvajanje je najpre trebalo likvidirati i „srpski liberalizam“ i „hrvatsko proleće“.

Tito tako čini ustupke mobilisanim masama i  istovremeno pokušava da, gušenjem svake nezavisne težnje za socijalističkom demokratijom surovom policijskom represijom i čistkama partijskog i državnmog aparata, uravnoteži nacionalne komponente birokratskog totalitarnog aparata i stabilizuje ga i monolitizuje kao bonapartistički doživotni diktator. No, nacionalne birokratije su izvojevale pravo da direktno uzimaju kredite od svetskog kapitala (kredite čije vraćanje je garantovala savezna jugoslovenska država), tj. da direktno ekonomski i politički sarađuju sa svetskim imperijalizmom i njegovim institucijama.

Tako centrifugalne snage u aparatu jugoslovenske birokratije, u stanju nametnute relativne ravnoteže, nastavljaju da jačaju i rastu  do kraja Titovog života. Naporedo sa munjevitim rastom jugoslovenskog spoljnjeg duga u periodu između 1973. i 1980. godine i sve većom zavisnošću od svetskog finansijskog kapitala. Jaz između razvijenijih i manje razvijenih republika i regiona sve više se produbljuje. Dok je u razvijenoj Sloveniji stopa nezaposlenosti manja od 1 %, na Kosovu ona dostiže 20 %. Izvoz radne snage iz manje razvijenijih republika i regiona Jugoslavije je sve masovniji.

 

Titova smrt i njegovo nasleđe

 

Titova smrt je prelomna tačka samo u onom smislu u kome je smrt bonapartističkog diktatora prelomna za razvoj svakog režima bonapartističke diktature. Ostavši bez vrhovnog arbitra koji ih je obuzdavao i uravnotežavao, nacionalne komponente jugoslovenske birokratije se razuzdavaju i pojačavaju svoje trvenja i svoje ambicije. Srpska birokratija odmah obnavlja svoje hegemonističke ambicije i, koristeći svoju preostalu premoć u vojnom i policijskom aparatu, koristi studentsku pobunu na Kosovu u aprilu 1981. godine za brutalnu vojnu i policijsku intervenciju i objavu vanrednog stanja na Kosovu. To ratno stanje na Kosovu neće biti ukinuto sve do njegove okupacije NATO trupama u junu 1999. godine. Može se reći da je tog aprila 1981. godine zapravo počeo jugoslovenski rat. Preko leđa albanske manjine na Kosovu, srpska birokratija kreće u pohod za obnovu svoje jugoslovenske hegemonije i trguje sa drugim nacionalnim komponentama jugoslovenske birokratije koje traže svoj deo kosovskog kolača. A kolač, i kosovski i jugoslovenski je sve manji. Pre svega zbog katastrofalnog spoljnjeg duga.

Nakon Titove smrti, ključne finansijske institucije svetskog imperijalizma, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, zahvaljujući enormnom spoljnjem dugu Jugoslavije, preuzimaju direktnu kontrolu jugoslovenskih finansija i ekonomske politike. Jugoslovenski spoljnji dug je u periodu od 1973. do početka 1980. narastao sa 3 (tri) na dvadeset milijardi dolara – dve ukupne godišnje potrošnje jugoslovenskog stanovništva. MMF diktira čuvenu šok terapiju – generalno smanjenje svake unutrašnje potrošnje radi otplate spoljnjeg duga. Jugoslovenska vlada je u položaju zavisnosti i podređenosti više nego mnoga vlada polukolonijalnih zemalja. Po diktatu MMF-a ona se obrušuje na kresanje i razaranje dostignuća jugoslovenskih radnika i naroda.

Jugoslavija za sedam godina u periodu 1980-1988 plaća ukupno 86,5 milijardi dolara na ime servisiranja spoljnjeg duga, a dug i dalje samo raste da bi 1990.dostigao iznos od preko 22 milijarde dolara. Dakle, Jugoslavija je na ime otplata spoljnjeg duga isplatila više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji svog stanovništva, a dug i njena ekonomska zavisnost su samo povećani, a ne smanjeni. Taj surovi napad na životni standard izaziva novi talas masovnih odbrambenih štrajkačkih mobilizacija jugoslovenskih radnika. Ta mobilizacija 80-tih godina razvija se u pravcu generalnog štrajka i samo je pitanje dana kada će on izbiti u Jugoslaviji po ugledu na Poljsku 1980-te.

Batrganja jugoslovenske birokratije posle Tita

Jugoslovenska birokratija očajnički pokušava da takav razvoj radničkih borbi predupredi političkom represijom i raspirivanjem šovinizma i nacionalnih tenzija. Međutim, pokušaji gušenja tog pokreta politicijskom represijom i van Kosova slamaju se pred opasnošću da izazovu samo još masovniju pobunu. Zbog toga srpska birokratija odustaje od pokušaja da, zajedno sa saveznim policijskim aparatom pod kontrolom Staneta Dolanca,  demokratski pokret inteligencije i omladine razbije političkom represijom, a Slobodan Milošević onda nenadano otkriva da se Srbiji i dalje osporava pravo na totalnu vlast nad njenim posedima koje je srpska buržoazija otela u prvom balkanskom ratu (1912) i da su Srbi na Kosovu, i pod saveznom vojnom i policijskom upravom u uslovima službeno objavljenog ratnog stanja, izloženi teroru „iredentističke“ albanske manjine.

Naravno, zahvaljujući pre svega mračnom totalitarnom režimu Envera Hodže u Albaniji, na Kosovu nikada nije postojao nikakav iredentistički i antijugoslovenski pokret. Sve do razbijanja Jugoslavije ključni i glavni zahtev albanskog nacionalizma bio je zahtev za  ravnopravnošću albanskog naroda sa ostalim jugoslovenskim narodima i pravo da formiraju sopstvenu republiku u okviru Jugoslavije, a izvan Srbije. Oni dakle traže dosledno provođenje priznanja statusa Kosova kao federalne jedinice, statusa koji im je priznat ustavnim amandmanima iz decembra 1968, i potvrđen Ustavom iz 1874. Nije bilo ni nikakvog antisrpskog terora albanske većine nad srpskom manjinom na Kosovu (manje od 8 %). Stopa kriminaliteta na Kosovu uvek je bila daleko niža i od jugoslovenske i od te stope u svakoj drugoj federalnoj jedinici ponaosob. Ali, zato je bilo masovnog i brutalnog antialbanskog vojnog i policijskog terora.

Pod pritiscima velikih svetskih sila i zbog „mira u kući“ i problema sa sopstvenim nacionalnim manjinama – albanskom u Makedoniji i srpskom u Bosni i Hrvatskoj, ostale nacionalne birokratije pristaju i učestvuju u antialbanskom teroru na Kosovu. Šovinističko krilo srpske birokratije time je samo ohrabreno da krene korak dalje u obnovi svoje jugoslovenske hegemonije. Histeričnom šovinističkom propagandom i moćnom propagandnom mašinerijom, tom krilu srpske birokratije uspeva da neutrališe, pa i pridobije na svoju stranu znatan deo dotadašnje opozicione demokratske inteligencije. To krilo ustoličava za svog bonapartističkog vođu Slobodana Miloševića i eliminiše grupu Ivana Stambolića na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije.

Ubrzo potom Milošević ukida autonomije Kosova i Vojvodine i stavlja ih pod svoju direktnu kontrolu, ali zadržava njihove glasove u saveznom Predsedništvu Jugoslavije. Potom, žutim pučem kod Žute grede, preuzima pod svoju kontrolu i Crnu Goru u koju instalira na vlast svoje satelite Momira Bulatovića i Mila Đukanovića. Time u saveznom Predsedništvu osvaja 4 od osam predstavničkih glasova federalnih jedinica. Nedostaje mu jedan glas da bi pomoću vojnog i policijskog aparata mogao objaviti ratno stanje u celoj Jugoslaviji sa kakvim takvim prividom legaliteta.

Eksplozija jedinstvenog političkog aparata jugoslovenske birokratije

 

Pod pritiskom USA i diplomatije velikih evropskih sila, ostale nacionalne komponente jugoslovenske birokratije „ne mešaju se u unutrašnje stvari Srbije i Crne gore“, ali svojski se sve više osamostaljuju od savezne države i njene centralne vlade i potpiruju srpski šovinizam sopstvenim. One složno sprečavaju okončanje reforme jugoslovenske armije kojoj je bio cilj ukidanje i razoružavanje republičkih snaga teritorijalne obrane i centralizaciju jedinstvene komande generalštaba u Beogradu. Armijski aparat se tako pojavljuje kao svojevrsan sedmi politički faktor koji je od početka u koaliciji sa srpskom birokratijom pod vođstvom Slobodana Miloševića. „Nacionalne“ birokratije zadržavaju kontrolu nad snagama teritorijalne odbrane kojom se mogu odupreti centralnom armijskom aparatu. Osnovna pretpostavka za oružani sukob federalista i secesionista je stvorena.

Do eksplozije dolazi na prekinutom 14-tom i poslednjem kongresu SKJ u januaru 1990. Drugog dana kongresa sukoba dolazi do sukoba srpskog i slovenačkog projekta partijske i državne reforme. Srpski projekt je unitaristička centralizacija i partije i države po principu jedan čovek – jedan glas, projekt koji Srbima kao najbrojnijem narodu Jugoslavije omogućava majorizaciju. Slovenački projekt je konfederalizacija i partije i države. Svi slovenački predlozi su odbijeni, a svi srpski prihvaćeni većinom glasova delegata kongresak, čime je jasno pokazano šta majorizacija nosi sa sobom – obnovu hegemonije srpske birokratije u Jugoslaviji. Slovenačka delegacija tada smesta napušta kongres, a odmah za njom i delegacije Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine.  Time se konačno raspala jedinstvena politička organizacija jugoslovenske birokratije.

Rušenje berlinskog zida i rumunska revolucija

 

Mobilizacija masa u istočnoj Evropi i Sovjetskom savezu već krajem 80-tih godina dovodi do situacije u kojoj moskovska birokratija više nije u stanju da kontroliše ni Rusiju, a kamoli ceo Sovjetski savez i njegove satelite – zemlje varšavskog pakta. Staljinistički aparat se urušava bukvalno iz dan u dan. Mada je Varšavski pakt zvanično raspušten tek u julu 1991, njegovo raspuštanje Mihail Gorbačov objavio je već u decembru 1988, objavljujući napuštanje Brešnjevljeve i prihvatanje „Sinatrine doktrine“ (po pesmi Frenka Sinatre „My way“ – moj put).

Revolucionarna mobilizacija u Nemačkoj dovodi do rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke protivno volji svih političkih partija i faktora u obe Nemačke i na svetskoj političkoj pozornici. Time je srušen ugaoni temelj kontrarevolucionarne podele Evrope između staljinizma i imperijalizma posle Drugog svetkog rata. Ovaj talas zahvata celu istočnu Evropu i Sovjetski savez. Totalitarni birokratski aparati se raspadaju na svoje rivalske frakcije, ali sve te frakcije su pod direktnom kontrolom imperijalizma i to im omogućava da budu jedinstvene u naporima da se po svaku cenu spreči nezavisno radničko organizovanje, obnova nezavisnog radničkog pokreta u tim zemljama.

Kičme totalitarnih aparata, njihove tajne službe, svugde ostaju očuvane i obezbeđuju kontinuitet „reda i poretka“. Nigde te masovne ubice i nosioci surovih masovnih represija protiv svojih naroda nisu privedeni pravdi. U farsičnim predstavama „lustracija“ ponegde su kažnjavani njihovi prinudni saradnici, ali nikada i nigde sami oni i njihovi naredbodavci. jedini izuzeci su Honeker i Čaušesku koje su njihovi politički i policijski aparati bili prinuđeni da žrtvuju. Te tajne policije postaće potom okosnica „novih“ „demokratskih“ političkih režima „tranzicione restauracije“ u dotadašnjim birokratskim radnmičkim državama. Svi ti aparati tajnih policija potpadaju pod potpunu i direktnu kontrolu tajnih službi velikih imperijalističkih sila, a pre svega CIA-e.

Sve to vreme burnih previranja u istočnoj Evropi, Sovjetskom savezu i u Jugoslaviji, rumunska birokratija daje privid najstabilnije i neprikosnovene totalitarne diktature. Čaušesku se na zapadu slavi kao  najlojalniji i najrevnosniji adept MMF-a. Po cenu najsurovije bede, on je rumunskom narodu uspeo da nametne da otplate sve lihvarske spoljnje dugove – oko 14 milijardi dolara . A onda odjednom taj režim eksplodira bukvalno u trenutku, posle žestoke varnice na jednom masovnom mitingu u Bukureštu na kome je govorio Čaušesku. Tako silovitu i munjevitu revolucionarnu eksploziju Evropa teško da je ikada videla.

Uspaničeni vojni i policijski birokratski aparat na brzu ruku žrtvuje Čaušeskog, preko noći mu organizuje farsični preki „sud“ i strelja ga odmah po izricanju presude. A potom organizuje simulacije uličnih borbi sa već nepostojećim trupama tajne policije Securidade. Te trupe su se raspale već prve noći ustanka rumunskog naroda, a njihov aparat je odmah integrisan u prepakovane ostatke vojnog i policijskog „demokratskog“ aparata Fronta nacionalnog spasa. Simulacije uličnih borbi, očigledne i na snimcima televizijskih izveštača, trebalo je da pacifikuju pobunjene rumunske mase i uklone ih sa ulica. Džordž Bush senior, zabrinut da to neće biti dovoljno da se zaustavi rumunska politička revolucija, traži od Gorbačova sovjetsku vojnu intervenciju u Rumuniji. Gorbačov to odbija sa obrazloženjem da bi to moglo izazvati revolucionarnu eksploziju u samom Sovjetskom Savezu. Združenim naporima USA i evropskih imperijalizama nekako uspeva da instaliraju na vlast „reformatora“ Konstantina Ilijesku koji će još godinama sa teškoćama gušiti i zaustavljati bujicu rumunske revolucije i snaga koje je ona oslobodila.

Na ovako promenjenoj svetskoj političkoj sceni jugoslovenski „treći put“ i koncept „nesvrstanosti“ ne vrede više ni prebijenog groša. Imperijalizmu „nesvrstana“ Jugoslavija više nije potrebna ni kao kanal prema sovjetskom bloku ni kao transmisija njegovog uticaja na nesvrstane zemlje trećeg sveta. On sada s njom ima drugačije planove. Dok evropski imperijalizmi imaju ambiciju da je razbiju i podele između sebe, plan USA imperijalizma da je razbije, potisne evropske imperijalizme sa Balkana i uspostavi na njemu sopstveni protektorat – etapu u uspostavljanju svetskog protektorata USA imperijalizma. Taj plan USA imperijalizma i ta etapa izgradnje njegovog svetskog protektorata uspešno su realizovani tokom i nakon jugoslovenskog rata.

Višestranački izbori i režimi u jugoslovenskim republikama

 

Nakon pada berlinskog zida, nakon rumunske revolucije i eksplozije na saveznom kongresu, „nacionalni“ Savezi komunista ne mogu više očuvati svoj politički monopol i „nacionalne“ birokratije su prinuđene da pristupe „pluralističkim“ političkim reformama po receptu uglavnom već isprobanom u istočnoj Evropi, mada u znatno restriktivnijoj formi.

Razbijanje i sovjetskog bloka (Varšavskog pakta i SEV-a) i jugoslovenske države vrši se isključivo po „nacionalnom principu“ i uz planski raspaljivane međunacionalne tenzije. Na taj način se postiže ostvarenje neke vrste „svetog nacionalnog jedinstva“ svih frakcija birokratskog aparata. Sve nove političke „partije“ imaju u suštini identične programe i sve jednodušno prihvataju zabranu svakog političkog organizovanja po preduzećima. Karakteristično je da je svugde osnivanje novih sindikata dozvoljeno znatno kasnije od osnivanja političkih „partija“.

Jednopartijski birokratski pluralizam prepakuje se u „višepartijski“ birokratski totalitarizam. Sredstva kontrole tog pluralizma su infiltracija (tajnom policijom), korupcija i razbijačka provokacija, te devalvacija samog prava na organizovanje kreacijama mnoštva karikaturalnih i grotesknih novih „partijica“. Sve one orkestrirano prate suštinski istu političku liniju i istu dirigentsku palicu – kada vlast sa programa ekonomske „liberalizacije“ i „uspostavljanja ravnopravnosti različitih oblika svojine“ (tj. ravnopravnosti društvenog i privatnog vlasništva) pređe na neoliberalistički program totalne privatizacije, te „opozicione“ „partije“ disciplinovano će je slediti u korak. Temeljna karakteristika svih njihovih programa je najprimitivniji antikomunizam. Njihovi pravi operativni štabovi su u biroima tajne policije i u ambasadama velikih imperijalističkih država. Njihovi pravi strateški štabovi su u biroima tajnih službi velikih imperijalističkih sila i u njihovim međunarodnim političkim i finansijskim institucijama.

Većina tih „partija“ finansirane su skoro direktno i otvoreno od imperijalizma posredstvom mnoštva „humanitarnih“ fondacija tipa Soroš fondacije, Fridrih Ebert fondacije i sličnih. Njihova organizaciona struktura i ustrojstvo su izrazito nedemokratski i sve prihvataju predsednički („liderski“) organizacioni model. Dominantno obeležje njihove politike je totalna besprincipijelnost, arivizam i koruptivnost. Njihova osnovna svrha jeste da za račun imperijalizma i „svete privatne svojine“  spreče organizacioni i politički razvitak nezavisnog radničkog pokreta. U uslovima masovne mobilizacije radničke klase to nije bio nimalo lak zadatak i nije to ni danas. Otuda stalne jadikovke zbog „nedovršenosti i sporosti tranzicije i privatizacije“ zbog otpora nekih anonimnih „antireformskih“ snaga. Govoriti o klasnom otporu i klasnoj borbi u njihovoj političkoj „kulturi“ nije samo izraz „političke nekorektnosti“ i odsustva „pravog političkog bon-tona“, nego je i najteže svetogrđe. Govoriti o tome da ekonomija treba da služi zadovoljenju ljudskih potreba, a ne stvaranju profita i mističnoj „rentabilnosti“, za njih je pokušaj švercovanja „mrtvog marksizma“ u novu politiku.

Pavluško Imširović


[1] Boris Tadić se ovde ne vidi kao individualna ličnost, nego kao personifikacija jedne totalno bezlične mediokritetske političke manipulativnosti, šminkerstva i servilnosti, kakva danas dominira političkom i uopšte javnom scenom svih „tranzicionih“ država.  Autor se ovde uzdržava od svakog suda o tome da li uopšte postoji ličnost Boris Tadić ili ličnost Vladimir Putin i tako dalje, pa time i od svakog razmatranja pitanja kako uopšte bivaju umešeni takvi egzemplari ljudske vrste.

Upotreba Srebrenice za produžavanje jugoslovenskog rata „mirnim“ sredstvima – partnerski podeljene uloge šovinizma i NATO-pacifizma

12. avgusta 2009.

(Nekoliko beleški povodom Srebreničke godišnjice)

Tzv. parlament EU izglasao je rezoluciju kojom se 11. juli objavljuje Danom sećanja na genocid u Srebrenici, a naši EUropejci sada zdušno agituju za to da ta rezolucija bude prihvaćena kao zakonski obavezujuća u svim parlamentima „država“ nastalih razbijanjem Socijalističke federativne republike Jugoslavije. „Sećanje“ koje oni propagiraju i na koje hoće da obavežu i silom zakona veoma je selektivno i retuširano. Obeležavanje 14. godišnjice Srebreničke tragedije, najmasovnijeg ratnog zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, svetski i balkanski politički i „kulturni“ establišment još jednom je iskoristio za produžavanje jugoslovenskog rata „mirnim“ sredstvima u svrhu perpetuiranja balkanskog reakcionarnog status quo-a do u beskraj. Tim povodom podsećam na jedan broj nesumnjivih istorijskih činjenica jugoslovenskog rata – činjenica koje medijski i politički establišmenti brižljivo kriju i prećutkuju.

Razorni rat u Jugoslaviji počeo je tek nakon što je USA diplomatija dala za njega zeleno svetlo misijom Jamesa Bakera  2. juna 1991. u Beogradu. Baker je tada javno izjavio da USA vlada ne priznaje nikakve secesije od Jugoslavije[1] i toga dana je i političkim slepcima bilo jasno da je time gurnuo Miloševića i JNA kamarilu u oružanu agresiju protiv „secesionista“. U oktobru 1990 CIA je Bushu senioru podnela izveštaj u kome prognozira „izbijanje rata i raspad Jugoslavije“ u roku od godinu i pod dana. Zbog masovnih antiratnih demonstracija u Beogradu, 9. marta 1991, Miloševićeva vlast u Srbiji je bila ozbiljno uzdrmana i ugrožena i zbog toga je realizacija tog ratnog plana ubrzana i počela je pre planiranih rokova. Svi tadašnji „nacionalni“ predstavnici u  Predsedništvu SFRJ i u Saveznoj vladi Ante Markovića odobrili su tada izvođenje vojske i tenkova radi gušenja demonstracija u Beogradu, pošto Miloševićeve policijske snage očigledno nisu bile dovoljne za to. Te demonstracije okončane su samo zahvaljujući lojalnoj saradnji „opozicionih“ parlamentarnih stranaka sa Miloševićevom vladom – pre svega saradnji Mićunovićeve i Đinđićeve DS (Demokratske stranke), a potom i SPO (Srpskog pokreta obnove).

Rat u Bosni i Hercegovini otpočet je 6. aprila 1992. godine i bio je jedino preostalo sredstvo za blokiranje i nasilno razbijanje revolucionarne mobilizacije bosanskih radnika, koji su, tokom masovnih demonstracija 4. aprila 1992.- dan nakon objavljivanja odluke EZ o priznavanju BiH kao samostalne države – na juriš osvojili republički parlament, rasterali njegove poslanike i konstituisali Komitet javnog spasa sa mandatom da raspiše nove parlamentarne izbore na kojima će biti zabranjeno učešće trenutno vladajućim „nacionalnim“ strankama. Za predsednika tog Komiteta bio je izabran Dragan Vikić, „nezavisni“ ministar policije Alije Izetbegovića. Vikiće je izdao mandat koji je prihvatio u tom pokušaju revolucionarnog preokreta i priključio se Izetbegoviću i dogovoru „nacionalnih“ stranaka da podele Sarajevo i uguše revolucionarnu mobilizaciju oružanim terorom. U tome su zdušno sarađivale oružane bande Radovana Karadžića, bande provokatora dovedenih iz Srbije i banda Juke Pražine, muslimanskog analoga Arkanu u Srbiji. Ta revolucionarna epizoda je najskrivanija i nafalsifikovanija epizoda bosanskog rata.[2] Autor ovog teksta bio je tih dana u Sarajevu njen neposredni svedok i učesnik.

Prva otvorena oružana intervencija USA ratni vazdušnih snaga u jugoslovenskom ratu bila je početkom 1994 – nakon granatiranja Markala. I pre i posle Markala bilo je mnogo većih zločina od tog, ali su samo Markale izabrane za povod da USA diplomatija lupi pesnicom o sto i svetu jasno i glasno saopšti ko je svetski gazda i ko jedini može odlučivati o ratu i miru i u Evropi. Zbog toga je USA diplomatija do tog tenutka iza kulisa sabotirala i minirala sve evropske mirovne inicijative. Manje značajno je to sa kog i čijeg položaja je zaista ispaljena ta granata na Markale – ona je naručena iz Vašingtona da bi najavila  „zaokret“ USA diplomatije u balkanskom ratu. Taj zaokret je pripremljen time što je USA politika potisnula svoje evropske saveznike i direktno preuzela kontrolu nad „zaraćenim stranama“ u bivšoj Jugoslaviji. Već od 1993. u svim generalštabovima na teritoriji bivše Jugoslavije prisutni su i kontrolišu ih američki vojni „savetnici“ i „konsultanti“.

Nikakvo poverenje ne zaslužuju NVO i „liberalna“ scena  koji egzaltirano slave Pax americanu i Hašku „pravdu“ i koji o odgovornosti o ratnim zločinima  govore bez ikakvog pomena o udelu USA i NATO u tim zločinima. Oni služe politici koja štiti glavne inspiratore i krivce balkanskih pokolja tako što žrtvuje drugo- i trećerazredne izvršioce njenih sopstvenih zločinačkih planova. Njihove naručene i plaćene suze nad srebreničkim žrtvama su krokodilske suze.

Srebrenica je bila prva „bezbedna zona“ pod zaštitom trupa UNPROFOR-a, tj. trupa NATO pakta[3]. Sva sramota zbog zločinačkog prepuštanja Srebrenice Miloševićevim koljačima pripisana je zlosrećnom kukavičkom holandskom bataljonu UNPROFOR-a i… “lošim vremenskim prilikama koje su sprečile američke avione da polete iz baze u Avijanu” i bombarduju koljačke horde oko Srebrenice. Ima li ikoga na planeti da zaista veruje u tu bajku? Mladićevo “junačko” nadiranje na srebreničku nejač može se objasniti samo time da je on imao ubedljive garantije da neće biti nikakve NATO vojne intervencije protiv njegovih hordi. Samo tim se može objasniti njegovo uspešno izmicanje i skrivanje svim policijama i tajnim službama koje ga kobajagi traže. S njim još nisu uspeli da sklope onako zadovoljavajući sporazum o suđenju u Hagu, kao sa Karadžićem, Jovicom Stanišićem, Slobodanom Miloševićem…?

Poznato je da je USA diplomatija predočila Aliji Izetbegoviću da joj je potreban izvestan “kritični broj” civilnih muslimanskih žrtava da bi vojno intervenisala protiv artiljerijskih terorista sa brda oko Sarajeva. Taj “kritični broj” postignut je u Srebrenici. Više nego indikativno je to da su uoči Mladićevog koljačkog upada u Srebrenicu iz nje evakuisani predstavnici Alijine vlade – klika oko ratnog zločinca Nasera Orića, nekadašnjeg telohranitelja Slobodana Miloševića. Miloševićevim koljačima prepušteni su na milost i nemilost samo civili i nejač Srebrenice.

Srebrenički pokolj bio je priprema Oluje i dejtonskog komadanja Bosne. Svetski gospodari rata i mira procenili su da su Bosanci dovoljno “raspamećeni” (formulacija Ratka Mladića) da prihvate svaku okupaciju kao “spas” od ratnih strahota. Posle Dejtonskog sporazuma (potpisanog u bazi američkog ratnog vazduhoplovstva i pod zastavom i grbom tog ratnog vazduhoplovstva!) nastupa “medeni mesec” USA vlade i Miloševićevog režima i njegovih satelita. Do proleća 1998. oni ga slave kao “mirotvorca i garanta mira i bezbednosti na Balkanu”, a potom, sa Roberom Gelbardtom ponavljaju isti manevar kao i sa Jamesom Bakerom 1991. godine. R.Gelbardt dolazi u Beograd u martu 1998. i šalje Miloševića u nove masakre na Kosovu, što priprema NATO bombardovanje naroda krnje Jugoslavije i konačnu NATO okupaciju Kosova. Samo budala se dva puta sapliće o isti kamen. A Slobodan Milošević nije bio naivna budala. Ako se i moglo pomišljati da je 1991. prevaren i gurnut u rat, posle marta 1998. svaka takva pomisao je opovrgnuta. Slobodan Milošević nije bio prevaren, nego je lojalno sarađivao sa USA diplomatijom i sledio sve njene direktive.

Po povratku iz Vašingtona, krajem marta 2001. godine, premijer Zoran Đinđić izjavljuje da je tamo saznao da su Ratko Mladić i oficirski korpus “srpskog” dejtonskog blentiteta još uvek na platnom spisku Generalštaba vojske Jugoslavije. Izgleda da je on u to vreme bio “neobavešteniji” čak i od Vojislava Koštunice, koga je Vašington proglasio za “političara godine” posle 5. oktobra, pošto teško da postoji politički posmatrač koji to nije znao i pre tog Đinđićevog puta u Vašington. No, Đinđić je danas ikona srpskog EUropejskog “liberalizma” i NVO scene i već čujem salve i urlike ikonopisačkih “demokratskih i liberalnih”, “nacionalnih” i NATO-pacifističkih hordi kako me orkestrirano napadaju zbog svetogrđa što to uopšte pominjem.

Boris Tadić se nešto kao izvinjavao drugim narodima za zločine protiv njih. U čije ime? On verovatno ima razloga da se još izvinjava u svoje lično ime, pošto je bio ministar vojske u vreme kad je ta vojska još uvek skrivala i mazila i pazila Ratka Mladića. Srpski narod duguje drugim narodima izvinjenje ne za ratne zločine “svojih” zlikovaca, nego za to što mu nije uspelo da ih zaustavi i što i danas još nije u stanju da ih privede pravdi zajedno sa njihovim jatacima u današnjem aparatu vlasti. Olakšavajuća okolnost nam je to što u tom imamo protiv sebe sve sile svetskog evropskog i balkanskog političkog establišmenta.

Zašto među ratnim zlikovcima ima najviše “srpskog” ološa? Zato što su Srbi najbrojnija nacija bivše Jugoslavija i što je srpska birokratija dominirala aparatom JNA, pa je tako mogla i neuporedivo nadmoćnije da opremi i naoruža svoj ološ. Nema žita bez kukolja. Na većoj njivi – više i žita i kukolja. Kukolj nije žito.

Već od priprema i prvih dana rata u bivšoj Jugoslaviji, od domaće i svetske javnosti brižljivo se skrivaju njegovi pravi razlozi i pokretači i njegov istinski karakter. Mediji svakodnevno raspiruju i šire sve moguće mračne balkanske šovinizme i bombarduju javnost grotesknim pričama o “fatalnim istorijskim mržnjama i netrpeljivostima” među balkanskim narodima, o “objektivnoj nemogućnosti” njihovog života u zajedničkoj državi i o njihovoj “apsolutnoj nesposobnosti” za svaki nezavisan i slobodan život i suživot. Ponovo je na delu taktika zavađanja i huškanja jednih na druge balkanskih naroda da bi se njima lakše ovladalo – vekovno oruđe balkanskih porobljivača.

Narodno-oslobodilački rat i jugoslovenska revolucija 1941-1945. kleveću se i blate iz sve snage, a rehabilituju se sve reakcionarne i retrogradne istorijske snage i njihove ideologije. NOB i revolucija se predstavljaju kao slučajna “istorijska greška” i nekakav uveženi “ruski” fenomen ili kao rezultat famozne “antispske zavere Kominterne, Vatikana i judaizma”, a skriva se i odriče činjenica da su oni bili autentično, zajedničko, veličanstveno herojsko delo i tekovina svih jugoslovenskih i balkanskih naroda. Jugoslovenska revolucija bila je deo zajedničkih napora i borbi balkanskih naroda za balkansku revoluciju i balkansku socijalističku federaciju. Do 1948. godine balkanska socijalistička federacija, tradicionalni programski cilj balkanskog radničkog pokreta, bila je zvanično deo programa svih balkanskih komunističkih partija. Ta istorijska činjenica jedna je od najbrižljivije skrivanih u svim zvaničnim istoriografijama. Većina današnjih mladih za nju nije nikada ni čula.

Centrifugalne snage unutar vladajuće totalitarne birokratije u Jugoslaviji rađaju se i jačaju sa prvim jugoslovenskim tranzicionim “tržišnim reformama” 1963. godine. One su rezultat dvostrukih pritisaka kojima je ta birokratija izložena od prvih dana svog konstituisanja – pritiska jugoslovenske radničke klase koja brani svoje socijalne tekovine, s jedne strane, i pritisaka svetskog imperijalizma koji diktira tranzicione ekonomske reforme koje te tekovine razaraju, s druge strane. Socijalna i politička pozicija jugoslovenske birokratije, baš kao i svih totalitarnih birokratija deriviranih iz staljinističke birokratije u svim “birokratskim socijalističkim” državama, bila je bukvalno između dve žestoke vatre – između nakovnja radničkog pokreta i čekića svetskog imperijalizma.

Ti dvostruki pritisci dovode do drobljenja jedinstvenog jugoslovenskog birokratskog  aparata vlasti – do njegovog raspadanja na njegove “nacionalne” komponente koje pokušavaju da jedna na drugu prebace teret ekonomske i političke krize i koje sve više podležu kontroli i diktatu svetskog imperijalizma. Svoje sopstveno raspadanje i nedostatak svakog socijalnog uporišta u sopstvenom narodu te “nacionalne” birokratije, uz zdušnu pomoć propagandnih aparata “demokratskog” svetskog imperijalizma, predstavljaju kao neumitno raspadanje federativne Jugoslavije i njenih naroda. Otuda orkestrirana i zaglušujuća medijska halabuka u obnovi reakcionarnog “nacionalnog romantizma” i reakcionarnih šovinističkih ideologija i mitologija.

Tobožnja “alternativa”, a zapravo istinski nadopunjujući pandan šovinističkom mobilisanom uličnom i intelektualnom lumpu – od Arkana i Šešelja do Srpske akademije nauka i umetnosti (da i ne pominjemo sitnu novinarsku boraniju) – druga strana iste zle pare, bili su “demokratski i liberalni” NATO-pacifisti koji su takođe zastupali stav da su jugoslovenski narodi nesposobni za zajednički suživot i da je nužna intervencija “međunarodne zajednice” i međunarodni protektorat za njihovo smirivanje. U prvim danima rata, glavni nosioc i ideolog te NATO-pacifističke“alternative” bila je Vesna Pešić, koja je sa svojom grupom izvela prvu političku krađu političke organizacije u “višepartijskoj” Srbiji. Naime, Vesna Pešić je u jesen 1990, zajedno sa svojom grupom koja je bila većinska u rukovodstvu UJDI-ja, protivno svim programskim opredeljenjima UJDI-ja i protivno izričitoj odluci skupštine UJDI-ja da će jedini izbori na kome će učestvovati biti izbori za Ustavotvornu skupštinu, protivno svim odredbama statuta UJDI-ja, uzurpirala ovu demokratsku nadpartijsku organizaciju i nelegalno je preregistrovala u političku “stranku” radi učešća na prvim “višepartijskim” “parlamentarnim” izborima u Srbiji. Tom uzurpatorskom preregistracijom UJDI-ja, Vesna Pešić ga je pretvorila u politički prirepak “reformske” stranke tadašnjeg saveznog premijera, Ante Markovića, čiji politički program je bio mirna i jedinstvena jugoslovenska tranzicija, privatizacija i rekolonizacija Jugoslavije.

Odluka ondašnje Jedinstvene opozicije Srbije bila je da se ti izbori bojkotuju kao nedemokratski i unapred režirani. Vesna Pešić je u toj okolnosti videla zgodnu šansu da se pojavi na izborima kao jedina “opoziciona” alternativa Miloševićevom SPS-u i da tako pokupi na njima sve glasove i sva mesta u parlamentu koje je SPS bio spreman da prepusti opozicionim partijama radi njihove integracije i korupcije.

UJDI je tako postao “stranka” koja je prva razbila jedinstvenu odluku opozicionih partija da ne učestvuju na režiranim izborima i time je novi UJDI učinio i prvi korak u davanju legitimiteta toj Miloševićevoj izbornoj farsi. O toj neslavnoj epizodi iz svoje rane istorije današnji Građanski savez veoma stidljivo ćuti. Danas je on deo otužno zabavne “liberalno-demokratske” šizme od DS-a, okupljene oko LDP-a (Liberalno-demokratske partije) Vladimira Popovića Bebe, jednog od tajkunčića iz Miloševićevog tranziciono-pri(H)vatizacijskog perioda.

Vesna Pešić je, sa svojim Centrom za antiratnu akciju (CAA), istinski prvoborac NVO NATO-pacifističke scene u Srbiji. Ta scena će se narednih godina proširiti i ojačati novim kadrovima otpadnika od bivšeg i aktuelnog  režima – kdrova u potrazi za novim lagodnim uhljebljenjem. Njeni novi akteri počinju  istupati javno tek onda kada su ih njihovi svetski pokrovitelji nedvosmisleno uverili da svojim uticajima na Miloševića i njegov režim mogu da im garantuju ličnu bezbednost i zaštićenost od svakog progona. Karakter i tip tog uticaja najvidljiviji je u činjenici da se CIA pojavljuje kao svedok odbrane na suđenju Jovici Stanišiću, šefu Miloševićeve tajne policije i današnjoj sivoj eminenciji te policije, i da objavljuje svoj izveštaj[4] u kome ga hvali kao svog agenta br.1 na Balkanu – uz “usputnu” napomenu da je Stanišić to bio po Miloševićevom odobrenju i pod Miloševićevim nadzorom, te da je do kraja ostao lojalan Miloševiću, koga nikada nije izdao. Ovom “usputnom” napomenom, CIA “diskretno” obznanjuje da je njen agent br.1 na Balkanu zapravo bio Jovicin šef Slobodan Milošević.

Perjanice današnjeg NVO NATO-pacifizma u Srbiji su Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko, nekadašnjeg drugog sekretara jugoslovenske ambasade u Londonu i nesumnjivo “bezbednosno pouzdanog” kadra ranijeg birokratskog totalitarnog aparata), i liberalna koalicija oko LDP-a.

Trajno održavanje “međunarodnog” (čitaj: USA) protektorata i okupacije Balkana iziskuje i trajno održavanje tenzija kojima se pravda ta kolonizatorska okupacija, tj. trajno održavanje lažne alternative “šovinizam ili NATO-pacifizam” za balkanske narode. Najveće etničke čistke u BiH izvršene su upravo pod tom okupacijom i pod direktnim i otvorenim pokroviteljstvom UNPROFOR-a, a mnoštvo ratnih zločinaca amnestirano je od svake odgovornosti za svoje zločine i integrisano u novi aparat vlasti. Upravo UNPROFOR je organizovao “mirnu razmenu stanovnika” između “nacionalnih” blentiteta (bantustana) na koje je rasparčana okupirana Bosna i Hercegovine nakon Dejtonskog ugovora.

Održavanju tih tenzija šovinisti doprinose svojim standardnim repertoarom: negiranjem zločina, pijačkim licitiranjima brojevima žrtava, prepucavanjima oko toga čiji su zločini gori i teži, a čiji zločinci bolji, negovanjem “grotesknih nacionalno-romantičarskih” mitologija, naručenim tužbama i protivtužbama marionetskih balkanskih vlada pred međunarodnim sudovima …

Njihov partnerski pandan i analog, NVO NATO pacifizam to čini pozivanjem na pomirenje “zakrvljenih divljih balkanskih plemena”, na priznavanje “nacionalnih” zločina (pa time i “nacionalne krivice”) i uzajamno izvinjavanje, pokajanje, praštanje i “katarzu”. Ne sumnjam da je toj gospodi potrebno i takvo mističko iskustvo katarzičnog duhovnog pročišćenja, ali im je mnogo potrebnija politička oftalmološka intervencija koja bi im uklonila NATO kataraktu sa očiju. Za takvu oftalmološko-političku intervenciju dovoljno bi bilo obelodaniti i čestito oporezovati njihove prihode od inostranih i domaćih donatora.

Partnerskim nosiocima te lažne alternative nedvosmisleno su zajednički: program pljačkaške tranzicije i privatizacije i EUropejske (čitaj: USA) rekolonizacije Balkana, a sve to pod “civilizatorskim” tutorstvom “međunarodne zajednice” (čitaj opet: USA imperijalizma). Oni ili ignorišu ili se, propovedanjem neoliberalističko-globalističkih grotesknih bajki, suprotstavljaju masovnim štrajkačkim borbama jugoslovenskih radnika protiv kolonizatorske tranzicije. I jedni i drugi se svim silama trude da i sindikate pretvore u korumpirane NVO organizacije.

Tom orkestriranom horu šovinista i NATO-pacifista priljučuje se opskurna kakofonija svih jugoslovenskih crkvi – vazdašnjih ispostava svake vlasti i svakog istorijskog mraka na Balkanu. Zašto da ne? Pa crkve su najstarije vladine “nevladine organizacije” na Balkanu.

U te svoje političko-policijske igre i ćorsokak lažnih alternativa oni pokušavaju da uvuku i kanališu i pobunjenu omladinu, u čemu im svojski idu na ruku, policijskim provokatorima infiltrirane i prorešetane, “ultralevičarske” grupice tipa ASI-ja (Anarho-sindikalističke inicijative)[5]. Ove grupice svim silama pokušavaju da energiju demokratskih i socijalističkih tendencija mladih kanališu u ulične tuče šminkerskog NVO-antifašizma protiv jednako šminkerskog i artificijelnog fantoma fašizma, oličenog u fašisoidnim huliganskim policijskim bandama tipa “Obraza” i “Nacstroja”. Tu igru režim koristi za dalje ograničavanje demokratskih sloboda u Srbiji i za promociju sopstvenog policijskog NVO-“antifašizma” i za guranje omladinskog pokreta u ćorsokak “novih” lažnih alternativa.

Uprkos svoj toj gospodi, jugoslovenski radnici i jugoslovenski narodi nastavljaju svoju borbu za pravo na život i na rad, za mir i slobodu, za slobodnu i suverenu zajednicu slobodnih naroda Balkana i brane i razvijaju svoje nezavisne sindikalne i političke organizacije.

Pavluško Imširović


[1] „Politika“ od 3. juna 1991.godine.

[2] Jedan od retkih tekstova u kome se pominje ta revolucionarna epizoda je dugačak, prazan i dozlaboga dosadan i falsifikatorski tekst Muhameda Filipovića Tunje, jednog od čelnika MBO (Muslimanske bošnjačke organizacije) Adila Zulfikarpašića, švajcarskog međunarodnog trgovca oružja, proslavljenog u aferi sa brodovima sa krijumčarenim oružjem u Barskoj luci (tj. u luci pod kontrolom ratne koalicije Miloševića i vojnog aparata JNA!) u drugoj polovini 1991. godine – u jeku rata u Hrvatskoj. U svom članku, M. Filipović do beskonačnosti varira i vrti tezu da je 4. aprila, sa Komitetom javnog spasa, pokušan državni puč, ali ni jednom rečju ne govori ko su bili akteri tog „puča“, protiv koga je bio usmeren i šta je bio njegov politički program. Filipović nije dovoljno ni glup ni neobrazovan da ne zna da je to bila neuspešna radnička politička revolucija u čijem nasilnom gušenju je on učestvovao.

[3] videti o tome na sajtu NATO pakta: www.nato.int/sfor/indexinf/125/p14a/t0114a.htm

[4] Los Angeles Times, od 1.marta 2009. godine.

[5] Vlasnik i guru ASI-ja, Ratibor Trivunac, unuk slavnog pobratima i ponosnog vlasnika poklon kame četničkog vojvode Nikole Kalabića, javnog četnika i tajnog udbaša mitomanskih ambicija, Ratibora Trivunca seniora (“Politika” od  25.5.2009), bio je uhapšen u vreme “Sablje” zbog nekog od svojih enfant-teribl nestašluka. Pušten je nakon par dana, ai on i  ASI su tada prećutali tu njegovu neprijatnu epizodicu sa policijom. Nakon tri meseca, po ukidanju vanrednog stanja, ASI je objavila jedno nemušto i mucavo saopštenje u kome se kaže da je jedan od njenih (anonimnih) članova bio nepravedno i neosnovano hapšen za vreme vanrednog stanja. Svi demokratski aktivisti znaju da je javnost jedina zaštita i jedino efikasno sredstvo borbe protiv policijske samovolje i represije. Isto tako znaju da se tog sredstva odriču samo oni koji naprave nekakav “džentlemenski sporazum” sa policijom. Celokupna kasnija bukačka i nesuvisla, egzibicionistička “politička” delatnost R. Trivunca upućuje na to da je on itekako napravio takav “džentlmenski sporazum”. Pre par meseci Trivunac je jednom mom prijatelju poslao komičnu poruku: “Reci Pavlušku da ne priča da sarađujem sa policijom. Mi znamo gde on stanuje.” Preko istog posrednika sam mu poslao odgovor: “Policija je uvek znala gde ja stanujem, pošto to nije nikakva tajna. Ali, i ja slučajno znam gde Trivunac stanuje – u očevoj tajkunskoj vili na Dedinju.” Posle toga se više nije javljao i nije mi slao nikakve poruke.

Levica, „levice“ i „tranzicija“

11. avgusta 2009.

Levica, desnica, centar… su ideološke i političke kategorije veoma različitih sadržaja u različitim društvenim i istorijskim kontekstima.

Ova zemlja  je zvanično bila leva od 1945, kao i većina tzv. „socijalističkih“ zemalja na svetu. Levi je bio i SSSR i Kina i Kuba i Albanija i cela Istočna Evropa. A u svim tim službeno „levim“ zemljama najsurovije i najžešće je proganjana upravo leva opozicija, opozicija koja je ustajala u odbranu izvornih socijalističkih vrednosti, opozicija koja je branila marksizam kao teoriju i praksu radničke klasne borbe. Pa tako, niko nije proganjao levicu surovije od same levice. Staljin je pobio više komunista i radničkih aktivista nego sva, njemu savremena, svetska reakcija.

Očigledno da nam ideološke i političke kategorije tipa levo, desno, centrističko… nisu dovoljne da razumemo društvena i politička zbivanja i okarakterišemo njihove aktere – političke partije. Za to su potrebni dodatni kriterijumi i razumevanje toga šta je politika uopšte i otkuda njene elementarne pokretačke snage. Taj dodatni kriterij postiže se identifikacijom socijalnih korena, interesa i snaga koje se artikulišu, sukobljavaju i ostvaruju u politici. Karakter neke političke formacije o