Poreklo organizovanog kriminala na Balkanu

(Beleške povodom feljtona „Istorija organizovanog kriminala“ u „La Libre Belgique“[1])

Početkom marta 1992, na jednom brifing sastanku sa zaposlenim u kancelarijama UN u Beogradu, Costante Muzio, vršilac dužnosti ambasadora UN i šef ofisa UNDP u Beogradu, italijanski diplomata i visoki birokrata UN, izričito je zabranio osoblju svih agencija UN u Srbiji da imaju bilo kakve kontakte i saradnju sa UNPROFOR-om.[2] Njegovo objašnjenje je bilo kratko i jasno: sa UNPROFOR-om uvek i svugde dolazi organizovani kriminal koji može ozbiljno kompromitovati UN i sve druge agencije UN. UNPROFOR u Beogradu zbog toga nije mogao koristiti ni tehničke (računovodstvo, sredstva veze, diplomatska pošta) usluge aparata UN, ali je veoma brzo većina osoblja agencija UN u Beogradu počela da koristi usluge i veze UNPROFOR-a, a naročito njegove veze sa Beobankom, najvećom srpskom bankom, čiji generalni direktor je nekada bio Slobodan Milošević i koja je vodila sve njegove finansijske operacije sve do Miloševićevog pada.

Sankcije međunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. Sankcije su proširivane i pooštravane rezolucijom 787 od 16. novembra 1992. i, naročito, rezolucijom 820 od 17. aprila 1993, a ublažavane (delimično obustavljane) rezolucijama 943, od 23. septembra 1994, 970, od 12. januara 1995, i 988 od 21. aprila 1995. Konkretan povod za uvođenje sankcija bio je rat u Bosni i Hercegovini (BiH), pošto je Savet bezbednosti UN ocenio da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ovaj sukob. Po sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje vojne intervencije, bile  su to najteže kaznene mere koje su UN ikada preduzele protiv jedne zemlje.

Sankcije uvedene navedenim rezolucijama su ukinute praktično (obustavljene na neodređeno vreme) rezolucijom 1022 od 22. novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a formalno rezolucijom 1074 od 2. oktobra 1996 (neposredno posle potvrđivanja rezultata izbora u Bosni i Hercegovini).

Sankcije su samo učvrstile Miloševićevu diktaturu i olakšale mu da sve finansije države koncentriše u svojim rukama i objavi ih državnom tajnom. Bio je to period velike pljačke naroda praćene rekordnom hiperinflacijom. Najveći deo robnog prometa odvijao se na crnom tržištu koje je u potpunosti bilo pod kontrolom Miloševićevog režima. Platni promet sa inostranstvom odvijao se uglavnom preko Kipra, Austrije i Švajcarske, gde je Miloševićev režim otvarao privatne banke koje je kontrolisao i u koje je avionima dostavljao devizni keš koji je izvlačio od naroda posredstvom crnog tržišta.

Najprofitabilniji poslovi u to vreme bili su šverc nafte i cigareta[3], a tek potom šverc narkotika. Još u Titovo vreme, tajne jugoslovenske službe organizovale su šverc narkotika u Evropu i tako dopunjavale svoje budžete. Već krajem 60-tih godina izbijaju prve kriminalne afere zbog pronevera novca koje su vršili direktori trgovačkih uvozno-izvoznih preduzeća tajne policije. Miloševićeva tajna policija nastavila je i raširila tu praksu. Posle pada Miloševića, 5. oktobra 2000, u jednom od sefova tajne policije u jednoj od beogradskih banki pronađeno je 700 kg heroina.

Sve paravojne organizacije, koje su, uz policijske snage, bile glavni nosioci rata u bivšoj Jugoslaviji, formirane su pre svega od kriminalaca koji su bukvalno dovođeni iz zatvora kao dobrovoljci tih jedinica. Dve najveće takve organizacije bile su Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnjatovića Arkana i Crvene beretke Frenkija Simatovića. Nakon Dejtonskog sporazuma one su transformisane u JSO (Jedinica za specijalne operacije) pri SB (Služba bezbednosti, tj. tajna policija) Srbije. Komandant te nove jedinice bio je Milorad Ulemek – Legija, begunac od zakona koji je utočište našao u Legiji stranaca do rata u Jugoslaviji. Sve te paramilitarne formacije bile su pod kontrolom Jovice Stanišića, šefa srpske tajne policije do 1998. godine, kada ga je Milošević smenio sa tog položaja, posumnjavši u njegovu lojalnost. No, Jovica Stanišić je i posle tog smenjivanja zadržao veliki uticaj u moćnom aparatu tajne policije i nije eliminisan iz aparata vlasti, nego je imenovan za Miloševićevog savetnika za nacionalnu bezbednost.

Milorad Ulemek – Legija je istovremeno bio šef famoznog Zemunskog klana, mafijaške organizacije koja je držala monopol na trgovinu narkoticima u Srbiji. Nema nikakve sumnje da je zemunski klan u potpunosti bio pod kontrolom tajne policije i većina njegovih važnijih pripadnika imali su legitimacije tajne policije i policijsku zaštitu. Ulemek i još nekoliko pripadnika zemunskog klana više puta su putovali u Latinsku Ameriku (Kolumbiju) radi ugovaranja poslova s drogom. Nema tog evropskog narkodilera koji može stupiti na tlo Latinske Amerike, a da ne bude registrovan od DEA i CIA. A još manje ako se radi o bivšem legionaru i visokom funkcioneru tajne policije poznate po tome da je jedan od najvećih uvoznika droge u Evropu.

Ulemek i njegov klan mogli su vršljati po Latinskoj Americi i ugovarati isporuke droge samo uz dozvolu američkih tajnih službi, DEA-e i CIA-e. Kada je i kako počela ta saradnja nepoznato je, ali je nesumnjivo da se nastavila i nakon NATO agresije i okupacije Kosova i vrlo je verovatno da je upravo američka baza Bondsteel na Kosovu ključni punkt u krijumčarenju droge u Evropu. Samo pokroviteljstvo CIA-e moglo je srpsku tajnu policiju i zemunski klan podstaći i ohrabriti da ubiju Zorana Đinđića, srpskog premijera koji je bio pod kontrolom nemačke tajne službe BND, sa kojom CIA u to vreme još nije bila u tako prijateljskim odnosima, kakve su uspostavili sa instalacijom vlada Angele Merkel i Nikolasa Sarkozija u Nemačkoj i Francuskoj.

Glavni snabdevači evropskog tržišta drogom uvek su bili na teritorijama pod dominacijom i kontrolom USA. Do pada talibanskog režima i američke okupacije Afganistana, u Evropu je preko Balkana stizala kolumbijska droga. Od 2002. godine to je droga iz Afganistana.

Istorija UČK (Oslobodilačke armije Kosova) je krajnje mistifikovana i falsifikovana. Ona nije imala i nema nikakve veze sa nekadašnjom “marksisto-lenjinističkom” nacionalističkom opozicijom kosovskih Albanaca protiv srpskog režima na Kosovu, niti sa kasnijim demokratskim nacionalističkim pokretom na Kosovu. Prvi koji su pokušali da formiraju UČK kao provokatorsku terorističku organizaciju bili su upravo Slobodan Milošević i njegova tajna policija sredinom 90-tih godina, ali su morali da odustanu od tog pokušaja nakon nekoliko komičnih pokušaja da falsifikovani propagandi materijal još nepostojeće UČK, očigledno napisan na srpskom jeziku i preveden  na loš albanski jezik, predstave kao dokumenta te fantomske UČK. Miloševićev režim nije imao albanskih kadrova čak ni za korektan prevod svojih falsifikata na albanski jezik.

Prvu terorističku mrežu UČK organizuje nemačka tajna služba BND regrutujući za nju pripadnike kriminalne albanske dijaspore u Nemačkoj i Švajcarskoj. Ta mreža trebala je da bude nametnuta za vođstvo sve širem spontanom albanskom pokretu otpora na Kosova i BND je u njenom razvoju imala pomoć i drugih evropskih tajnih službi i CIA-e. BND je formirala tu mrežu u periodu kada je Milošević bio u periodu medenog meseca sa Klintonovom administracijom nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i kada ga je američka zvanična politika slavila kao “garanta mira i bezbednosti na Balkanu”. Taj “ljubavni roman” Bila Klintona i Slobodana Miloševića potrajao je do proleća-leta 1998. godine, kada američka politika prelazi u narednu fazu razbijanja onoga što je ostalo od ex­-Jugoslavije.

Početkom marta 1998. u Beograd dolazi Rober Gelbardt, Klintonov specijalni izaslanik, i javno objavljuje da USA smatraju Kosovo unutrašnjim pitanjem Srbije, a UČK terorističkom organizacijom, te da režim Slobodana Miloševića ima američku podršku da policijskom represijom likvidira UČK i “pacifikuje” Kosovo. Miloševiću to nije trebalo dva puta reći i on je smesta poslao policijske trupe u masovne represalije na Kosovu. Veoma brzo se ponovio scenario iz Slovenije, Hrvatske i Bosne, na koje je Milošević isto tako napao po direktnom potsticaju Jamesa Bakera, ministra inostranih poslova u administraciji Busha seniora, koji je posetio Beograd 2. juna 1991, i objavio da USA neće priznati najavljene secesije Slovenije i Hrvatske i time Miloševiću dao zeleno svetlo da sa Jugoslovenskom armijom napadne na te republike bivše Jugoslavije.

Masovne represalije Miloševićeve policije brzo su izazvale spontan otpor lokalnog stanovništva i formiranje lokalnih gerila na više punktova na Kosovu. USA tada počinju da nastupaju kao zaštitnici ugroženih kosovskih Albanaca i da podržavaju UČK kao izraz njihovog otpora. Sam Richard Holbrook posećuje Kosovo i pred televizijskim kamerama susreće se sa “anonimnim borcima UČK” odevenim u maskirne uniforme i naoružane automatskim puškama. Nekoliko meseci agresivne medijske “humanitarne” propagande bilo je dovoljno da zaglupljeno oficijelno svetsko “javno mnenje” zaboravi kako je još nedavno ta ista američka administracija slavila Miloševića kao “garanta mira i bezbednosti na Balkanu”.

Istovremeno u strukturama UČK u Nemačkoj, Švajcarskoj i Albaniji dolazi do serije nikada rasvetljenih atentata na vođe te organizacije. U tim neobjašnjenim i “zaboravljenim” atentatima ginu samo oni kadrovi koji su pod kontrolom BND, a kontrolu nad organizacionom mrežom UČK (najčešće identičnom sa organizacionim strukturama narko-mafije u albanskoj dijaspori) preuzima CIA. Tako UČK za nekoliko meseci od nelegalne terorističke i kriminalne organizacije postaje vojni saveznik američke armije u agresiji na Jugoslaviju. Na njeno čelo dolazi anonimni Hašim Tači, današnji predsednik Kosova. Sva njegova kvalifikacija za taj položaj bila je i ostala njegova lojalnost CIA-i.

Oba puta, i 1991. i 1999, ratni sukobi u Jugoslaviji počinju i zaoštravaju se intrigama američke administracije. Isto onako kako je američkim intrigama i Sadam Husein gurnut da napadne Kuvajt (koji je bio jedna od 16 provincija iračke jedinstvene države, dok ga Britanska imperija nije otcepila od Iraka), da bi se to iskoristilo za agresiju na Irak. Svaki put i rat i nametnuti Pax Americana posle njega dovodili su do prave eksplozije organizovanog kriminala.[4] Zemunski klan je tek nakon američke okupacije Kosova uspeo da eliminiše sve druge mafijaške grupe i uspostavi svoj  monopol na trgovinu drogom u Srbiji i okolnim zemljama.

Za kraj jedan pikantan detalj. Kao nesumnjivi šefovi svih “srpskih” paramilitarnih grupa u Bosni i Hrvatskoj, Jovica Stanišić i njegov ađutant Frenki Šimatović nisu mogli da izbegnu da budu optuženi za ratne zločine pred Haškim tribunalom. No, od svih optuženih pred tim tribunalom oni su jedini koji su pušteni da se brane sa slobode uz preporuku i garancije upravo vlade USA! Proces protiv njih dvojice se neprekidno odlaže zbog njihovog lošeg “zdravlja” i možda nikada neće biti ni održan. U međuvremenu, Jovica Stanišić je i dalje siva eminencija srpske tajne policije. Očigledno da je taj ratni zločinac i organizator državne narko-mafije svojim uslugama zaslužio zahvalnost USA vlade i da uspeva da joj i dalje bude koristan u Srbiji.[5]

Svi znaju da sva ta droga na Balkan i u Evropu stiže upravo preko Kosova. Svi znaju da je to ranije bila latino-američka, a da je od 2002 – afganistanska droga. Svetski i evropski mediji ne malo pišu o tome. Ono o čemu ne pišu jeste to da je do eksplozije organizovanog kriminala na Kosovu došlo upravo nakon američke okupacije Kosova.[6] Isto onako kako je do eksplozije haosa u Iraku došlo upravo sa američkom okupacijom. Zadatak tih medija i nije da razjasni ikakvu istinu – njihov zadatak je da istinu prikriju, da kriminal na Balkanu prikazuju kao lokalnu karakteristiku primitivnih balkanskih plemena koja večito moraju biti pod tutorstvom i okupacijom i kojima, eto, uspeva da iskvare čak i svoje “civilizatore”. Kao naprimer Bernara Kuchnera? Ili Williama Montgomeryja?

Ipak da podsetimo još jednom: pre rata u bivšoj Jugoslaviji i pre intervencije “međunarodne zajednice”, ni u jednoj od  bivših republika federativne Jugoslavije nije postojao nikakav organizovani kriminal. Naročito ne na Kosovu, gde je stopa kriminaliteta uvek bila niža i od jugoslovenske (federalne) stope kriminaliteta i od stope kriminaliteta u svim drugim federalnim jedinicama bivše Jugoslavije ponaosob. Organizovani kriminal pojavio se i počeo burno da se razvija tek sa intervencijom “međunarodnih mirovnih snaga”. Samo naivna publika velikih i korumpiranih zapadnih medija može da poveruje da se tu radi o slučajnoj koincidenciji.

Pavluško Imširović


[1] Jean-Arnault Dérens objavio je u periodu 3-7. februara ove godine, u “La Libre Belgique”, feljton o “raju za mafiju na Balkanu”. Feljton je inspirisan nedavnim obračunima u krugovima hrvatske mafije, a pisan je očito na osnovu oskudno doziranih policijskih informacija i poluinformacija. Naročito je neuspešna njegova pretenzija da osvetli “istoriju organizovanog kriminala na Balkanu” i da za ta ubistva u Hrvatskoj ponovo potraži krivce u Srbiji. Ne upuštajući se u polemiku sa tim novinarom, navodim jedan broj činjenica za koje smatram da su najznačajnije za razvoj organizovanog kriminala na Balkanu.

[2] UNPROFOR je osnovan Rezolucijom  SB UN 743 od 21.2.1992, a u Beograd je stigao već u martu iste godine. Od juna iste godine on će biti, uz UNHCR, jedina agencija UN koja će se zadržati u Beogradu – sve ostale će, nakon uvođenja sankcija protiv SRJ, biti preseljene u Beč ili ukinute.

[3] Protiv Mila Đukanovića, nekadašnjeg Miloševićevog najbližeg saradnika i dugogodišnjeg šefa Crne Gore, godinama su vođene kriminalne istrage u Briselu i Italiji zbog masovnog šverca cigareta u Italiju i EU. Te istrage su obustavljene tek nakon što je Đukanović odcepio Crnu Goru iz državne zajednice sa Srbijom i objavio je nezavisnom državnom na kursu EU. Ta nezavisna država danas je feud multinacionalnih duvanskih industrija i ruskog tajkuna Olega Deripaske. Dukanović javno priznaje da se bavio švercom cigareta, ali tvrdi da je to radio u interesu države, a ne u svom ličnom interesu. Danas je najbogatiji čovek u Crnoj Gori.

[4] Jedinu mrežu dečije prostitucije u istoriji Balkana organizovali su pripadnici američkih trupa u Bosni nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Mreža je otkrivena 1998. godine, a njeni organizatori su povučeni iz Bosne nazad u USA, gde su kažnjeni simboličnim kaznama.

[5] Ovaj tekst napisan je pre nego je Los Angelos Times, 01.03.2009, objavio izveštaj CIA-a da je Jovica Stanisic od početka rata u ex-YU bio glavni agent CIA na Balkanu. Svi mediji pišu o tome kao o velikoj senzaciji uprkos očiglednoj činjenici da Jovica Stanišić već godinama uživa zaštitu vlade USA i da ima specijalan tretman u haškom sudu – on je jedini kojo je odmah nakon hapšenja dobio dozvolu da se brani sa slobode upravo na garancije USA vlade. Vest da je on agent CIA nije nikakva novost. Mediji uglavnom ćute o onome što tu zaista jeste novost: publikacija činjenice da je u tom izveštaju CIA, pisanom na zahtev odbrane Stanišića pred haškim sudom, izričito rečeno da je Jovica Stanišić sve te godine sarađivao sa CIA sa dozvolom Slobodana Miloševića kome je ostao lojalan do kraja i koga nikad nije izdao. Dakle, pravi agent No.1 CIA na Balkanu bio je zapravo Slobodan Milosevic i otuda njegovi zahtevi pred haškim sudom da se kao svedoci njegove odbrane saslušaju najviši američki političari i otvore, samo za sud, a ne i za javnost, američki tajni arhivi o ratu na Balkanu. Publikacija ovog izveštaja CIA-e još je jedan manevar vlade USA da za rat na Balkanu okrivi „Evropu“, pre svega SR Nemačku, a sebe promoviše kao jedini „faktor mira i bezbednosti“, pa i da se distancira od sopstvenog haškog tribunala, čija funkcija je pre svega da legitimiše okupaciju Balkana, okrivljujući „Evropu“ za sve greške i nedoslednosti tog tribunala i njegovog tužilaštva. Sve očiglednije je da je Radovan Karadžić sve ove godine zaista imao zaštitu USA administracije na osnovu tajnog sporazuma koji je napravio sa Richardom Holbrookom posle Dejtonskog sporazuma i da istu zaštitu uživa i Ratko Mladić. CIA je izdala i žrtvovala mnoge svoje agente u poslednjih 15-tak godina u redovima balkanske mafije i to joj sigurno pravi poteškoće.  Odbrana Jovice Stanišića pred haškim sudom joj sigurno može vratiti reputaciju dobrog kuma (najvišeg šefa mafije) kod te uvažene gospode i kadrovski je osnažiti.

[6] Bernard Kuchner bio je prvi NATO guverner Kosova. Danas je on u Francuskoj akter korupcionaških afera u frankofonskoj Africi zbog kojih će verovatno izgubiti mesto ministra u Sarkozijevoj vladi. Mora da je baš mnogo preterao sa korišćenjem službenog položaja u svrhe ličnog bogaćenja. Toliko da čak ni Saint Nicolas Sarkozy ne može da ga više toleriše. Javna je tajna na Kosovu da je šef Kuchnerovog obezbeđenja na Kosovu bio vlasnik prvog luksuznog bordela na Kosovu već nekoliko meseci nakon okupacije Kosova 1999. godine. Možda je taj korumpirani policajac kriv za moralni pad sirotog  „Kuchnera bez granica“? Ili su ga ipak iskvarili divlji „balkanski divljaci“, a u Francuskoj se to primetilo tek sada?  Kuchner je u vreme svog administriranja Kosovom najtešnje sarađivao sa tadašnjim američkim ambasadorom u Srbiji Williamom Montgomeryjem. W. Montgomery se od početka mafijaškog rata u Hrvatskoj prošle jeseni, nalazi pod posebnim obezbeđenjem hrvatske policije, jer se smatra da mu je ugrožen život zbog njegovih veza sa balkanskim mafijama. Montgomery je nazivan guvernerom Balkana i godinama je bio najmoćnija ličnost u regionu. U poslednjim mafijaškim obračunima u Hrvatskoj ubijen je njegov blizak prijatelj Ivo Pukanić. W.M. se nakon okončanja diplomatske karijere 2004.godine nastanio u Hrvatskoj, bavi se privatnim biznisom i jedan je od najbogatijih ljudi u regionu. „Biznis“ je razvio u vreme svoje diplomatske službe. Skoro da nema krupnijeg finansijskog skandala na Balkanu u poslednjih deset godina u koji nije bio upleten.

3 reagovanja to “Poreklo organizovanog kriminala na Balkanu”

  1. Iwa Says:

    …vrlo istinito i sadržajno. Iscrpne informacije od gosp. od kog nisam očekivala takvo objektivno izvješće. Svaka čast

  2. Alisa Says:

    Svaka čast , veliki respekt !

  3. orvelski Says:

    Simpatičan i pomalo ostrašćen tekst… Ipak sve je to više manje deja vu…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: