Povodom dva „još živa“ propagandna falsifikata iz 90-tih

(Miloševićevska propaganda u modernoj „sindikalnoj NGO izvedbi“)

Dve velike i „još žive i funkcionalne“ propagandne laži miloševićevske medijske mašinerije su sledeće:

–   Masovna podrška Miloševićevom „plebiscitarnom bonapartizmu“ najjasnije se

očitovala u „milionskim“ mitinzima tokom „dešavanja naroda“.

–   „Radnici su bili Srbi, a ne radnici“, ili „pristali su da budu više Srbi nego radnici“, „došli su pred saveznu skupštinu kao radnici, a vratili se kao Srbi“.

Dvadeset godina nakon svog nastanka i devet godina nakon Miloševićevog rušenja s vlasti, ove dve monstruozne propagandne laži njegovog režima još uvek žive, ne retko negovane i od njegovih nekadašnjih političkih oponenata. Upravo proteklih nedelja i meseci imali smo prilike da ih više puta čujemo u neurotičnoj izvedbi Branislava Čanka[1], doživotnog šefa srpskih „nezavisnih sindikata“i vatrenog pristalice privatizacije i ostalih „tranzicionih“ reformi, jedinog „sindikalnog lidera“ koji je otvoreno i nedvosmisleno podržao „antikrizne mere“ „mladalačke“ vlade DSPS-PUPS i još mladačkijeg nam šefa države, pa još i oštro napao samostalne sindikate, optuživši ih da šuruju sa vladom tako što je… ne podržavaju kao on i protestuju protiv njenih mera! Takvoj logici nije teško ni da preuzima i neguju falsifikate miloševićevske propagande mašinerije protiv sopstvenog sindikalnog članstva i sopstvenog naroda.

Motivi Miloševićevog režima za lansiranje i negovanje tih propagandnih laži bili su kristalno jasni, što nije slučaj i sa motivima njegovih oponenata koji su, uz tajnu policiju i tajkune, nasledili i nastavili da neguju i ta zlosrećna čeda njegove propagande mašinerije. Ne sumnjam da ta gospoda imaju dobre razloge da prikrivaju svoje motive za to što, zajedno sa Miloševićevim sikofantima, besramno kleveću sopstveni narod i svim svojim skromnim silama nastoje da ga demorališu, predstavljajući sebe kao „usamljene heroje“ (ne smatra se „politički korektnim“ suviše pominjati snažnu inostranu podršku toj „herojskoj usamljenosti“), naspram „masovnom ludilu“ Srbije.

Pogledajmo najpre malo istoriju političkih mitinga u Beogradu i Jugoslaviji u poslednjih 40 godina. Ona najbolje pokazuje totalnu šupljinu i proizvoljnost tih propagandih falsifikata o „plebiscitarnoj svenarodnoj podršcu Miloševićevom srbovanju“.

Jugoslovenska i beogradska vlast odrekla se prakse organizovanja masovnih političkih mitinga u Beogradu još davne 1969 godine. Poslednji takav „tradicionalni miting“, na kome je govorio Veljko Vlahović, održan je u jesen 1969 godine, povodom 50 godina osnivanja KPJ i na tom mitingu su bili  glasniji studenti, učesnici studentskih demonstracija iz juna 1968, nego svi mobilisani partijski „ljudski resursi“. Grupe opozicionih studenata su na tom mitingu skandirali „Juni, juni!“ i pevali masovku „Hoće narod, hoće masa, da se opet zatalasa“. Vlast je izvukla pouku, zaključila da su masovni mitinzi za nju postali suviše riskantni i u narednih 13 godina ih se odrekla. Sem ako u mitinge računamo i redovne godišnje masovne cirkuske predstave na stadionu JNA – sletove u čast Titovog rođendana, na koje je bilo nemoguće prodreti i prisustvovati im van zvanične organizacije publike koja je organizovano probirana i privođena iz škola i preduzeća. U vreme kada je moja generacija počela da studira (1967), na beogradskom Univerzitetu nije bilo takvog režimskog organizovanja studenata radi prisustva tim političkim cirkusijadama.

Nakon tog neslavnog mitinga iz 1969, prvi ponovni pokušaj organizovanja jednog političkog mitinga u Beogradu bio je u prvim danima jula 1982. Organizovan je na trgu Marksa i Engelsa (današnji trg Nikole Pašića) u znak protesta protiv izraelske agresije i okupacije južnog Libana i južnog dela Bejruta i izraelskog i falangističkog terora nad palestinskim izbegličkim logorima u Libanu, terora koji je u narednih par meseci prerastao u masovan pokolj izbeglica i arapskih civila u Sabri i Šatili, gradićima nadomak Bejruta.

Jugoslavija je tada još uvek bila lider pokreta nesvrstanih i Titovi naslednici su se trudili da održe taj položaj koji im je on ostavio u amanet. Borba za Titovo nasleđe vođena je i u vrhovima SKJ, odnosno aparata vlasti čija monolitnost je bila ozbiljno okrnjena jačanjem centrifugalnih snaga nakon Titove smrti. Srpska frakcija jugoslovenske birokratije se već borilo za obnovu svoje hegemonije u birokratskom aparatu Jugoslavije, na Kosovu je već drugu godinu trajalo vanredno stanje, objavljeno zbog masovnih studentskih demonstracija u aprilu 1981, i trebalo joj je pojača i svoj uticaj na spoljnu politiku zemlja, a i da demonstrira svoju političku snagu i uticaj na stanovnike Beograda. Sve te lepe planove sa mitingom, na kome je glavni govornik bio Ivan Stambolić, vođa tadašnje „mladojaničarske“ struje srpske birokratije, pomrsila im je opoziciona grupa učesnika Slobodnog univerziteta koja je, zajedno sa palestinskim studentima (koji su nosili zastave PLO), istupila sa zastavama poljske „Solidarnošći“, koja je tada, nakon Jaruzelskijevog vojnog puča, bila zabranjena u Poljskoj već više od pola godine. Taj miting je neslavno okončan skandaloznim hapšenjem i prekršajnim kažnjavanjem (po 50 dana zatvora – da bi izašli iz zatvora pre početka školske godine, što je umanjivalo rizik studentskih protesta na Univerzitetu zbog tog političkog skandala) grupe sa zastavama „Solidarnošći“, a skandal zbog tog hapšenja pomračio je sve njegove planirane političke ciljeve i efekte.

Režim je potom ponovo, za period od 6-7 godina, odustao od pokušaja organizovanja svojih političkih mitinga. Počela je jedna druga vrsta mitinga – mitinga radnika štrajkača koji su diljem Jugoslavije protestovali protiv vladine politike stabilizacije diktirane od strane MMF i inostranih poverilaca, kojima je u periodu između 1980. i 1988. za početni spoljni dug od 20 milijardi dolara, nasleđen iz Titovog perioda, isplatila 86,4 milijarde dolara na ime servisiranja duga (dakle, više od 4 puta od početnog duga), a da time nimalo nije smanjila osnovni dug. Politika stabilizacije, odnosno šok terapija MMF, izazvala je u celoj Jugoslaviji talas štrajkova koji se nezadrživo razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku. Taj štrajkački talas kulminirao je u leto 1988, kada su radnici Vukovara došli kamionima u Beograd, održali svoj miting pred Saveznom skupštinom, na juriš zauzeli Saveznu skupštinu i od Savezne vlade iznudili znatne ustupke. Prva briga te vlade bila je da policijskom silom spreči svaki kontakt beogradskih radnika sa vukovarskim. Trasa prolaska vukovarske štrajkačke kolone, od ulaska u Beograd pa do Savezne skupštine, i prostor ispred Savezne skupštine, od Terazija i Nušićeve ulice do glavne pošte, Andrićevog venca i duž Kosovske ulice, bili su ograđeni gustim kordonima policije pod punom ratnom spremom. Danas to možda zvuči nadrealno, ali ondašnjem režimu je uspelo da u potpunosti fizički izoluje manifestaciju skoro 10.000 vukovarskih radnika u najstrožem centru Beograda. O takvoj policijskoj efikasnosti, režim Slobodana Miloševića mogao je samo ljubomorno maštati i sanjati. Kao što to isto tako mogi i današnji „demokratski“ naslednici i nastavljači tog režima.

Verujem da je ta kulminacija talasa štrajkova u Jugoslaviji u vukovarskom štrajku i okupaciji Savezne skupštine zapečatila kasniju sudbinu Vukovara, njegovo surovo uništenje četveromesečnim neprekidnim avijacijskim i artiljerijskim bombardovanjem i granatiranjem. Vukovar nije osvojen, nego je uništen zajedničkim nastojanjima Slobodana Miloševića, vrhova JNA i Franje Tuđmana, uz prećutan, ali veoma jasan i delotvoran blagoslov „međunarodne zajednice“. Predrag Matvejević je s pravom ubistvo Vukovara nazvao ubistvom Jugoslavije.

Jugoslovenski štrajkački pokret i njegov razvoj ka generalnom štrajku nisu zaustavljeni nikakvim masovnim nacionalističkim euforijama i ludilima, nego nametanjem jednog prljavog bratoubilačkog rata, rata imperijalizma i domaćih mafijaških birokratija protiv svih naroda Jugoslavije, a pre svega protiv jugoslovenskih radnika čiji štrajkački pokret je ugrožavao same temelje vlasti totalitarne birokratije.

Miloševićevi „masovni mitinzi“ i „dešavanja naroda“ počinju tek nakon 1988. godine. Totalni politički i informacioni monopol tog režima mogao je obmanuti neobaveštene i zbunjene provincijske naivčine i navesti ih da i poveruju da na njegovim mitinzima ima i po milion pristalica. Beograđanima sa imalo mozga i očinjeg vida je bilo očigledno da na tim mitinzima nikada nije bilo više od stotinjak hiljada „organizovano privedenih“. Prostor ispred Savezne skupštine ni na jednom od njegovih mitinga nije bio ni blizu ispunjen. A taj prostor, zajedno sa Pionirskim parkom i trgom Nikole Pašića, ima površinu manju od 40.000 kvadratnih metara i dovoljno je 160 hiljada ljudi (četiri čoveka po kvadratnom metru) da ga popune tako da bukvalno između njih „ni igla ne može da padne“.  Na Miloševićevim „milionskim“ mitinzima pred saveznom skuštinom, između učesnika mitinga su se sasvim komotno kretali kamioni sa kojih su učesnicima deljene besplatne flaše brlje i vinjaka – da im malo podgreju „patriotsku“ motivaciju.

Druga smradna propagandna legenda je da su srpski radnici tih godina „izabrali da budu Srbi, a ne radnici“. Njen nastanak se vezuje za susret Miloševića sa štrajkačima radnika Rakovice, industrijske četvrti Beograda, prilikom njihovog štrajka i protesta pred Saveznom skupštinom krajem 1990.godine, kada su svi miloševićevski mediji u mazo-sado orgastičkoj euforiji vrtili banalnu i šuplju rečenicu kojom je Milošević okončao taj skup: „A sada, svi na svoje radne zadatke“, a prećutkivali činjenicu da su rakovički štrajkači upravo od Miloševića iznudili ispunjenje svojih zahteva i da je najprirodnije da su se posle toga vratili svojim radnim mestima i radnim zadacima u svojim fabrikama. Nikakvo Kosovo, nikakav nacionalizam i nikakvo srbovanje nisu ni rečju pomenuti na tom radničkom protestu, pa se čak ni Milošević nije odvažio da ih uopšte pominje.  Priča o tome kako su se rakovički radnici sa tog mitinga vratili „kao Srbi, a ne kao radnici“, naprosto je izmišljena. Jednako kao i milionske mase na njegovim mitinzima.

Namerno se „zaboravlja“ da Miloševićev teror i rat u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu nikada nije ugušio štrajkački pokret i otpor u Srbiji. Namerno se „zaboravlja“ da je slabačka i izdana odbrana Vukovara, oskudno naoružana isključivo lakim pešadijskim naoružanjem, uspela da 4 meseca opstane i odoleva zahvaljujući ne toliko svojoj sopstvenoj snazi koliko zahvaljujući masovnom antiratnom otporu upravo srpskih radnika. Namerno se „zaboravlja“ masovan bojkot mobilizacije u Srbiji, bojkot koji je u Beogradu zahvatio 98 % vojnih obveznika. Namerno se „zaboravljaju“ masovne demonstracije u martu i julu 1991. u Beogradu. Namerno se „zaboravlja“ da svih godina rata u skoro da nije bilo dana bez štrajkova u Srbiji. Namerno se „zaboravlja“ da su upravo na talasu tog štrajkačkog pokreta nastali prvi nezavisni sindikati u Srbiji, nedvosmisleno demokratski, antirežimski i antiratni. Taj „zaborav“ služi tome da se srpski radnici i srpski narod optuže kao saodgovorni za zločine Miloševićeve diktatura, da se, kao i ostali balkanski narodi, objave nesposobnim za demokratiju i slobodu, te da legitimiše imperijalističku „paternalističku tezu“ da i Srbija, kao i svi balkanski narodi, moraju da budu pod „međunarodnim“ tutorstvom.

Glavni zagovornici tog „paternalizma međunarodne zajednice“, uz morbidno prostituirane etablirane političke stranke, su NATO-pacifisti i ostali neoliberalni heroji srpske NGO scene. Ti junaci bili su, u najboljem slučaju, u mišijoj rupi u vreme masovnih štrajkova i demonstracija ranih devedesetih, ako nisu bili i u državnoj službi kao „bezbednosno pouzdan i proveren kadar“, poput famozne Sonje Biserko. Njihov glas u Srbiji počinje da se čuje tek od trenutka kada je njihovim moćnim inostranim pokroviteljima i finansijerima uspelo da ih uvere da imaju dovoljno diplomatskog i svakog drugog uticaja na Miloševićev režim da bi mogli da im garantuju potpunu ličnu bezbednost. Nedavno objavljivanje činjenice da je Jovica Stanišić, šef Miloševićeve tajne policije, od početka rata i uz Miloševićevo odobrenje i kontrolu, bio glavni agent CIA-e na Balkanu, dovoljno jasno objašnjava taj uticaj.

Ne iznenađuje mnogo to što se Branislav Čanak, solidno plaćeni profesionalni „sindikalni lider“, sitni kapitalista (suvlasnik privatnog preduzeća GRAF Danas) i vladin honorarni činovnik (uz plaćene penzijske doprinose, dakako) u slavnom vladinom Socijalno-ekonomskom savetu i još pokojem „socijalnom tripartitno-partnerskom“ upravnom odboru, priključio tom uvežbanom neoliberalnom NGO horu u krčmenju ideoloških i političkih magluština i legendarnih masovnih falsifikata miloševićevske propagande mašinerije. Ne iznenađuje mnogo ni to što on danas istupa kao zagovornik vladine antiradničke politike. Ono što iznenađuje je perverzna tendencija degeneracije „Nezavisnosti“, izražena u činjenici da je on njen glavni i neprikosnoveni gazda i da sve svoje javne antiradničke izjave daje upravo kao „sindikalni lider“ i „predsednik UGS Nezavisnosti“[2]. To je simptom zaista ozbiljne bolesti same „glave organizacije“ koja je postala nezavisna od svog članstva i članovima „Nezavisnosti“ možemo samo poželeti snage i pameti da pristupe njenom izlečenju pre nego ih radnici prezru još gore nego što su prezirali Miloševićeve „sindikalne“ čankolize s početka 90-tih kada su masovno napuštali tadašnje državne sindikate i osnivali sopstvene nezavisne.  Zbog svog nedemokratskog unutrašnjeg režima i liderskih trvenja oko podele donacija i fotelja UGS „Nezavisnost“ je do sada izgubila desetine hiljada članova i iz nje su nastale skoro sve manje i mlađe sindikalne centrale. Njena „reprezentativnost“ na nacionalnom nivou ozbiljno je dovedena u pitanje i sada zavisi isključivo od naklonosti i dobre volje vlade Srbije. To je čini zavisnijom od vlade u meri koja je daleko veća nego kod svih ostalih sindikalnih centrala.[3] To objašnjava i Čankovu nečuvenu podršku vladinim antiradničkim „antikriznim“ merama i njegovo ignorisanje narastajućeg štrajkačkog talasa u Srbiji. Umesto očekivane podrške, on radnicima upućuje nedostojna piljarička opankavanja (tipa: „neće da učestvuju u sindikalnim protestima za svoje interese ako im sindikat ne plati dnevnicu za to“) i izanđale falsifikate miloševićevske propagande.

Pavluško Imširović


[1] Pogledati o tome naročito snimak TV emisije RTS-a „Da Možda Ne“, od 25.3.2009. na sajtu RTS na internet adresi   http://www.rts.rs//page/tv/sr/story/20/RTS+1/51768/Da++Mo%C5%BEda+Ne.html , kao i intervju sa Branislavom Čankom u emisiji „Kažiprst“, od 16.04.2009, radia B92 na FM podkastu sajta B92 – za pristup ovoj emisiji treba registrovati korisnički nalog na www.b92.net i instalirati program iTune.

[2] Inače, UGS Nezavisnost i njen statut nemaju instituciju „predsednika UGS Nezavisnosti“, niti su je ikada imali. Od svog osnivanja UGS Nezavisnost se nedvosmisleno ogradila od nedemokratskog predsedničkog organizacionog modela, tako dragog svim „demokratskim“ političkim „strankama“ Srbije. UGS Nezavisnost i njen statut imaju, kao najvišu funkciju, predsednika Predsedništva Glavnog odbora i Branislav Čanak je nosioc te funkcije u Nezavisnosti. Njegovo javno samotitulisanje i predstavljanje kao „predsednika sindikata Nezavisnost“ samo je još jedan simptom nedemokratskih degenerativnih tendencija u ovoj sindikalnoj centrali.

[3] Nedavni predlog čelnika UGS Nezavisnosti, upućen vladi Srbije, da se uvede moratorijum na utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i “socijalnih partnera“, zapravo je nedvosmisleno priznanje da oni  više nemaju nikakvu reprezentativnost i da traže od vlade da im je prizna „na lepe oči“, tj. za lepe uzvratne usluge u „socijalnom partnerstvu“. Nije teško pogoditi kakve bi to usluge bile i šta bi značile za radnike Srbije.  Čanak se zapravo nudi vladi da bude njen „radnički“ sindikat. On time stavlja krst na svoju nezavisnu sindikalnu karijeru, ali istovremeno preti i potpunim uništenjem „Nezavisnosti“ kao sindikalnog pokreta. Članstvo „Nezavisnosti“ sigurno neće pristati da bude moneta za podkusurivanje u birokratskim trgovinama sa vladom.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: