Levica, „levice“ i „tranzicija“

Levica, desnica, centar… su ideološke i političke kategorije veoma različitih sadržaja u različitim društvenim i istorijskim kontekstima.

Ova zemlja  je zvanično bila leva od 1945, kao i većina tzv. „socijalističkih“ zemalja na svetu. Levi je bio i SSSR i Kina i Kuba i Albanija i cela Istočna Evropa. A u svim tim službeno „levim“ zemljama najsurovije i najžešće je proganjana upravo leva opozicija, opozicija koja je ustajala u odbranu izvornih socijalističkih vrednosti, opozicija koja je branila marksizam kao teoriju i praksu radničke klasne borbe. Pa tako, niko nije proganjao levicu surovije od same levice. Staljin je pobio više komunista i radničkih aktivista nego sva, njemu savremena, svetska reakcija.

Očigledno da nam ideološke i političke kategorije tipa levo, desno, centrističko… nisu dovoljne da razumemo društvena i politička zbivanja i okarakterišemo njihove aktere – političke partije. Za to su potrebni dodatni kriterijumi i razumevanje toga šta je politika uopšte i otkuda njene elementarne pokretačke snage. Taj dodatni kriterij postiže se identifikacijom socijalnih korena, interesa i snaga koje se artikulišu, sukobljavaju i ostvaruju u politici. Karakter neke političke formacije određuje se socijalnom snagom koju ona predstavlja i zastupa, a ne njenim ideološkim i političkim samoproklamacijama i maskaradama. U novom dobu, dakle: u poslednjih vek i po istorije čovečanstva, osnovne socijalne snage, osnovne društvene klase u planetarnim razmerama su radnička klasa – klasa ljudi koji žive od svog rada – i kapitalistička klasa – klasa privatnih vlasnika sredstava proizvodnje koja živi od eksploatacije – prisvajanja rada i proizvoda radničke klase u formi profita. Tako da je temeljna socijalna protivrečnost i dalje izražena protivrečnošću između najamnog rada i profita. Ovu elementarnu socijalnu i istorijsku činjenicu „levica“, i stara i nova, u poslednjem veku masovno „zaboravlja“ i gura pod tepih, objavljujući klasnu borbu prevaziđenim levim ideološkim reliktom, a opredeljujući se za klasnu saradnju ili besformno i bezsadržajno „civilno društvo“. Tako se dolazi do pojave da se levica i desnica razlikuju samo formalnim, ideološkim oznakama, i da mogu sasvim lepo sarađivati na istim političkim programima i sedeti u istim koalicionim vladama. No, svojom istorijom i svojim nastankom i svojim izvornim programom, levica u kapitalističkim, klasno i politički profilisanim i artikulisanim društvima, ostaje definisana kao politička formacija radničke klase, kao deo i izraz njenog socijalnog i političkog pokreta.

Snaga radničke klase, ono što je čini klasom za sebe, nisu ekonomska bogatstva, nego su to isključivo njene klasne organizacije, sindikalne i političke. Sve svoje ekonomske, socijalne tekovine i prava radnička klasa osvojila je isključivo svojom borbom, kroz svoje organizacije. Niko joj nije ništa milosrdno poklonio. Organizacije radničke klase izraz su njene klasne svesti, svesti o sebi kao zasebnoj klasi i o svojoj snazi koja postoji samo u njenom jedinstvu – u njenoj organizaciji. Klasna svest, subjektivni faktor, ima mnogo veću ulogu u proleterskoj revoluciji nego u buržoaskoj, iz prostog razloga što je buržoazija posedovala ekonomsku moć i značajne poluge vlasti već i pre svoje revolucije, a radnička klasa nema nikakve ekonomske moći bez svojih organizacija.

Levo je u istoriji nastalo kao sinonim za revolucionarno, prevratničko. Pojam je nastao slučajno – u Narodnoj skupštini Velike francuske revolucije, u diskusijama oko prvog francuskog ustava, na levoj strani sedeli su protivnici monarhije i monarhovog prava veta, a na desnoj monarhisti. Levo je tako izvorno nastalo kao sinonim za politički pokret revolucionarne demokratske buržoazije, one socijalne snage koja je otvorila epohu nacionalnih država i naroda kao suverena, nasuprot monarhu kao suverenu. Kada se pojavila nova revolucionarna socijalna snaga – radnička klasa – sa svim ostalim nasleđem revolucionarne demokratije, ona je nasledila i oznaku levo za svoj pokret i svoje organizacije. Dakle, nameće se neophodnost da se razlikuje između buržoaske i radničke levice. Po pravilu, buržoaska levica je uvek bila desnica radničkog pokreta – njegov najkonzervativniji deo koji se odricao svakog prevratničkog cilja u buržoaskom društvu. Tu buržoasku levicu, a radničku desnicu, Marks je jezgrovito okarakterisao već 1847. – u trećem poglavlju Komunističkog manifesta, u poglavlju o ideološkom i političkom spektru reakcionarnog socijalizma. Sa porastom snage i težine radničkog pokreta počinje i „gužva na levici“ i njeno razuđivanje.

Već više od jednog veka kapitalizam opstaje isključivo zahvaljujući tome što uspeva da ovlada radničkim organizacijama i da ih blokira posredstvom radničkih birokratskih aparata – one socijalne i političke snage koju je Lenjin, analizirajući slom II Internacionale na početku I svetskog rata, nazvao „buržoaskim lajtnantima u radničkoj klasi“, buržoaskom levicon na radničkoj desnici.

Birokratski aparati radničkog pokreta uvek su bili, i ostali su to i danas, istovremeno i buržoaska levica i radnička desnica. Oni se konstituišu i opstaju na jednoj kritičnoj ravnoteži snaga osnovnih društvenih klasa – krupne svetske buržoazije i svetske radničke klase. One blokiraju revolucionarne mobilizacije i uspone radničke klase i, u isto vreme, oslanjajući se na radničku klasu i njene tekovine, obezbeđuju sebi socijalni i politički opstanak i iznuđuju ustupke krupnog kapitala. To je kontrarevolucionarna buržoaska levica, birokratija koja je svoj istorijski vrhunac dostigla formiranjem totalitarnih staljinističkih i staljinoidnih državnih aparata na ravnoteži sukobljenih snaga svetskog imperijalizma i svetske radničke klase, sa kojim je u formi „socijalizma u jednoj zemlji“ i „miroljubive koegzistencije“ (tj. klasne saradnje nasuprot klasnoj borbi) sklopila politički pakt protiv svetske revolucije, protiv svetske radničke klase.

Taj  međunarodni staljinistički aparat, aparat moći kontrarevolucionarne buržoaske radničke birokratije, najzaslužniji je za opstanak reakcionarnog svetske ravnoteže snaga od druge polovine dvadesetih godina prošlog veka. Radi odbrane te ravnoteže on sabotira engleski generalni štrajk 1926. godine, kinesku revoluciju 1927. godine, presudno doprinosi pobedi nemačke fašističke kontrarevolucije 1932-33,  guši špansku i francusku revoluciju u drugoj polovini tridesetih, blokira i sabotira revolucionarnu mobilizaciju radničke klase u Evropi od 1943. pa na dalje, šireći i jačajući i svoju političku ulogu i težinu u okviru svetske kontrarevolucionarne alijanse. Istorijski zadatak staljinizma u toj alijansi jeste da uguši i zaustavi socijalnu revoluciju svugde gde imperijalizam nije bio sam u stanju da to učini svojim snagama i snagama lokalne buržoazije. A tamo gde ni staljinizam nije mogao da zaustavi silinu uspona socijalne revolucije, kao u Jugoslaviji, on joj se priključivao, činio joj ustupke i preuzimao kontrolu nad njom preko svojih političkih organizacija – da bi je lokalizovao i izolovao i stavio pod vlast svog totalitarnog političkog aparata i interisao u kontrarevolucionarni svetski status quo kao još jedan „socijalizam u jednoj zemlji“ u okviru „aktivne miroljubive koegzistencije“ – ovaj pridev „aktivne“ je stvaralački inovacioni doprinos Josipa Boza Tita – prvog velikog staljinističkog disidenta – izvornoj Staljinovoj formulaciji.

Takozvana „nova levica“, već svojim imenom izražava svoj disidentski, otpadnički i zavisan karakter. Njena polazna referenca je „stara levica“ prema kojoj ona u potpunosti definiše samu sebe – ne osporavajući joj nekakvo levičarstvo. Ona nema svog nezavisnog programa i svoje nezavisne ideologije nego ih definiše u eliptici prema svom starijem „levom“ predhodniku. Ona se ili odriče radničke klase kao revolucionarne snage ili je vraća na neki njen raniji, primitivniju stepen razvitka – prepakovan u „novu formu“.

Levica koja se odriče radničke klase – po definiciji je buržoaska ili sitnoburžoaska, pa ma koliko se žustro i histerično opirala takvoj klasifikaciji i ne shvatala njenu objektivnu uslovljenost. Levica koja odriče i samu egzistenciju  radničke klase i radi na razaranju radničkih organizacija u ime maglovitih „novih socijalnih pokreta“, svesno se svrstala na stranu imperijalističke kontrarevolucije. Onako kako su to učinili anarhista Kon Bendit i samozvani „trockisti“ Olivje Bezansono, Alan Krivin i Ketrin Samari sa takozvanim US QI. Ti „ultralevičari“ i „novolevičari“ postaju revnosniji agenti imperijalističke kontrarevolucije i od klasične buržoaske levice i staljinizma, koji su ipak često mnogo oprezniji u glorifikovanju i odobravanju korporativističke EU – luđačke košulje koju američki imperijalizam navlači evropskim narodima i u odobravanju uspostavljanja svetskog američkog protektorata NATO intervencijama i vojnim okupacijama na Balkanu, u Iraku, Avganistanu… Koja je to levica kojoj potpise neophodne za kandidaturu na izborima prikuplja Nikola Sarkozi koji je, zajedno sa Anđelom Merkel, preuzeo štafetu omiljenog američkog lakeja od Toni Bler-Tačera?

Istinska levica novog doba jeste samo nezavisan radnički pokret i njegove organizacije – nezavisan od vlada, od crkvi i od svih birokratskih aparata.

Kao i sve medijalne, posredničke socijalne i političke formacije, buržoaska levica, odnosno staljinizam i njegovi derivati, uvek se nalaze između dve vatre, između čekića i nakovnja, između socijalnih i političkih pritisaka proleterske revolucije i imperijalističke kontrarevolucije između kojih uvek iznova svim svojim silama pokušava da uspostavi što trajnije i stabilnije primirje, što trajniju i stabilniju ravnotežu snaga. No, kao i sve medijalne, posredničke socijalne snage, u kriznim situacijama zaoštravanja borbi osnovnih socijalnih tabora, on se raspada na svoje sastavne delove – i po nacionalnim i po socijalnim i po političkim i ideološkim obeležjima i granicama. Njene frakcije nastaju kao plod pritisaka osnovnih socijalnih klasa i otuda i njihova ideološka i politička raznorodnost – od fašističke desnice do revolucionarne levice. Najveći deo birokratskog  aparata se opredeljuje za stranu svog saveznika u kontrarevolucionarnoj alijansi, za stranu svetskih moćnika, i zajedno sa njim se bacaju na gušenje i eliminaciju onog dela aparata koji traži načina da se priključi radničkoj klasi u njenoj odbrani svojih socijalnih tekovina i prava protiv ofanzive restauracionističke privatizatorske „tranzicije“, ofanzive u kojoj birokratija do kraja ogoljava svoj kontrarevolucionarni karakter agenture svetske buržoazije. Veštom kombinacijom štapa i šargarepe pripitomljavaju se sve frakcije birokratije, pri čemu poneko plati i glavom – kao Ivan Stambolić. Aparat nastavlja da funkcioniše – utoliko lakše što mu je očuvana represivna kičma – tajna policija koja iz senke prenosi komande i instrukcije stranih gazdi  kako „demokratski“ produžiti totalitarni kontinuitet u novim okolnostima. Umesto jednopartijskog totalitarizma sada imamo višepartijski totalitarizam pod, ne suviše diskretnom, kontrolom svetskih gazdi. Aparat stalno proizvodi i neguje svoju kontrolisanu opoziciju koja mora da bude desno od njega – da bi on izgledao kao najmanje zlo u poređenju sa sopstvenim desnim kreaturama tipa DS, DSS, LDP i SRS. Kada takva igra iscrpi svoje mogućnosti i zatreba radikalizovati tranzicioni program protiv uskomešanih masa – onda iskoriste masovni bunt i zamene mesta kao 5. oktobra 2000. u Srbiji, a potom u nizu „narandžastih revolucija“ na istoku. Reakcionarni kontinuitet je i očuvan i radikalizovan. Grupe mafijaške nomenklature prelaze iz „levih“ u „desne“ demokratske stranke, tajkuni nastavljaju svoje plemenite delo pljačkaške prihvatizacije nacionalnog bogatstva, a delić dojučerašnje službene „levice“ ostaje u skrhanoj SPS (KPRF…) – da bi zaposeli politički prostor i blokirali nastanak svake istinske nezavisne, socijalističke, radničke levice. Tu su svi naši karikaturalni politički junaci – Tadići, Koštunice, Nikolići, Dačići… sa legendarnim Jovicom Stanišićem[1] iza leđa, mučenikom za njihovu stvar koji je iz haških kazamata, zajedno sa likvidatorom Frenkijem Simatovićem, izašao na garanciju američke vlade. Da, američke vlade. Da se još jednom zna ko je gazda u svetu, u Evropi, na Balkanu i u Hagu. I ko može optuživati i oslobađati ratne zločince.

U tom svom razlaganju na sastavne delove, birokratija rađa buržoaske političke „partije“ i grupacije svih političkih boja i nijansi. Te nove buržoaske „partije“ su stvorene u buržoaskoj državi bez buržoazije i one nemaju nikakvu ozbiljnu socijalnu bazu u sopstvenom narodu i zbog toga su sve zavisnije i sve servilnije u svom odnosu sa imperijalizmom, čije su sve direktnije agenture. Tako u buržoaskim državama bez buržoazije imamo i sve moguće političke partije bez nacionalne buržoazije. Prirodno je da one služe svetskoj buržoaziji i da traže oslonac i zaštitu u njoj. Stoga je prirodan i entuzijazam sa kojim te države i partije teže pristupanju NATO-paktu i EU. Od koga drugog mogu da očekuju zaštitu protiv sopstvenog naroda? Stoga nema ni nikakvih neprirodnih koalicija i savezništava između tih partija. Po ugledu na zapadnu Evropu i ovde se lako prave „velike koalicije“ buržoaske desnice i buržoaske levice. Ma koliko žestok bio njihov uzajamni lakejski rivalitet – sve ih objedinjuje zajednički strah i mržnja prema radničkoj klasi i njenim organizacijama. Staljinizam i njegovi derivati, staljinističke i staljinoidne birokratije nikada nisu imale, niti mogu imati, ikakovog sopstvenog ideološkog principa ili vrednosti – osim vlasti. Njima je dobra svaka ideologija koja im može pomoći da ostanu na vlasti ili blizu vlasti. Njima je dobra svaka politika koja pomaže sprečavanju nezavisnog organizovanja radničke klase i njene političke artikulacije. Dozvoljava se osnivanje i rad i najopskurnijih religioznih sekti, država se sve više klerikalizuje, ali se svim snagama i svim sredstvima sprečavaju i guše radnički sindikati i političke organizacije. Tako u Rumuniji upravo EU insistira na primeni represivnih zakona, nasleđenih direktno od Čaušeskijevog režima, protiv sindikalnih aktivista koji su organizovali štrajkove protiv likvidacija rudnika i masovnog otpuštanja. Tako u Rusiji FSB (KGB) masovno teroriše nezavisne sindikaliste i štrajkače.

O ulozi i kontinuitetu Udbe[2] (KGB-a…) se ne dozvoljava nimalo priče. Do te mere, da se u poslednje dve godine u beogradskoj „Politici“ ne može objaviti ni čitulja u kojoj se pominju tajni arhivi političke policije u kojima se krije istina o masovnom političkom teroru i političkim ubistvima u poslednjih 65 godina. Npr. čitulja u pomen ubistvu Radomira Radovića[3] koju sam, uvek uz natezanja i cenjkanja , objavljivao u „Politici“ svake godine od 1984. dok mi konačno, pre dve godine, nije definitivno odbijena zbog pominjanja arhiva DB u njoj. Od tada je objavljujem u „Danas“-u, nakon što mi je odbijena i u „Večernjim novostima“.  Ne verujem da mogu očekivati da „Politika“ objavi ove moje reči. Zbog toga vam ih i dajem u pisanoj formi i ne pristajem ni na kakva skraćivanja i prepravke ovog teksta bez moje izričite autorizacije. Svejedno ću ih negde objaviti.

Pavluško Imširović


[1] Jovica Stanišić je bio dugogodišnji šef Miloševićeve tajne policije. Pred Haškim tribunalom je, zajedno sa Frenkijem Simatovićem, optužen za formiranje specijalnih paramilitarnih jedinica koje su počinile ratne zločine u Bosni, Hvatskoj i na Kosovu. Za masovan teror i politička ubistva koja je tajna policija počinila u Srbiji nije optužen, kao što to nije ni Slobodan Milošević. „Demokratske“ vlasti su ga uzele u zaštitu posle 05. oktobra 2000. pripisujući mu zaslugu što tajna policija nije intervenisala oružjem protiv pobunjenog naroda. Zapravo, „demokratska opozicija“ koja je „preuzela vlast“ bila je paravan koji je prikrivao diskretnu političku činjenicu da je Slobodana Miloševića izdao njegov sopstveni  represivni aparat koji je – uplašen revolucionarnom mobilizacijom masa – prešao pod direktnu kontrolu imperijalističkih tajnih službi. Jovica Stanišić je pušten  iz Haškog pritvora na garanciju USA vlade, a ovih dana se očekuje i da bude oslobođen i od suđenja u Hagu „iz zdravstvenih razloga“. I danas se smatra najuticajnijom ličnošću u aparatu tajne policije u Srbiji.

[2] Udba – jugoslovenska tajna policija (jugoslovenski  KGB) čiji kontinuitet je u svim bivšim jugoslovenskim zemljama očigledan od 1943. godine do danas. Svi tranzicioni režimi bivših jugoslovenskih republika zadržali su taj aparat, a njegovi arhivi, od 1943. godine do danas, ostali su zatvoreni i tajni za jugoslovensku javnost. Ne i za USA vladu, koja je kopiju tih arhiva, u elektronskom obliku, zvanično dobila  2005. godina od „demokratskog“ srpskog režima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.

[3] Radomir Radović je jedan od osnivača nezavisnog sindikalnog pokreta u Jugoslaviji. Tajna policija ga je ubila krajem aprila 1984. godine u pripremama političkog procesa protiv „Otvorenog univerziteta – poslednjeg staljinističkog sudskog procesa u bivšoj Jugoslaviji. Od 1984. godine, bivši učesnici „Otvorenog univerziteta“ i sindikalisti svake godine organizuju komemoraciju na dan njegove smrti.

5 reagovanja to “Levica, „levice“ i „tranzicija“”

  1. dimitarfilms Says:

    Vrlo edukativno i dobro rečeno. Medjutim, očito da je u toku „buržoazizacija“ radničke klase u Evropi i tu treba tražiti glavnu strategiju desnice na koju nema dobrog odgovora jer svi, normalno, žele bolje da žive. Možda to u Srbiji nije vidljivo jer tamo je pljačka išla do skoro krajnjih granica, ali u Sloveniji, gde ja živim, takoreći sve je korumpirano. Radnička klasa Slovenije podiže potrošačke kredite EU iz fondova koji se pune eksploatacijom radnika u Kini. Slovenački radnik po prvi put deli imperijalni kolač jer je njegova elita pristupila EU a tu formaciju drže imperijalisti. Zato je slovenačka levica danas isključivo buržoaska levica a to je perspektiva i Srbije tj. celog Balkana. Sa dizanjem materijalnog standarda imaćemo sve više buržuja na levici a sve manje klasične radničke levice. Kako vidite taj problem? Da li korespondira sa problemom tehnološke revolucije (digitalne) koji iz osnova menja proizvodnju i zato imamo sve manje neobrazovane radne snage, koja postaje Hi-teh. Da li s obzirom na sve to možemo govoriti o „postmodernoj levici“ (Negri)? Hvala

    • Pavluško Imširović Says:

      Nikakva tehnološka revolucija, pa ni digitalna, ne menja temelje kapitalističkog načina proizvodnje i prisvajanja i ne ukida temeljnu kapitalističku protivrečnost između rada i kapitala, najamnine i profita, radničke klase i buržoazije.

      U Evropi nije na delu nikakva „buržoazizacija“ radništva, nego upravo naprotiv: na delu je žestoka ofanziva svetske buržoazije na sve tekovine evropskih radnika i naroda i njihova masovna pauperizacija. Otuda masovni štrajkački pokreti u svim evropskim zemljama, pa i u Sloveniji u kojoj su radnici u još gorem položaju nego u Evropi, a njihov položaj je još otežan i time da je Slovenija, kao i sve druge ex-Xu republike – u ime „nacionalne nezavisnosti“ izgubila svaki nacionalni suverenitet u EU i postala kolonija krupnog evopskog i svetskog finansijskog i industrijskog kapitala.

      Buržoaska i sitno buržoazijske levice to neće i ne mogu da vide nego mistifikuju i stvarni razvoj i svoju sopstvenu ulogu u njemu, a priča o „postmodernoj levici“ samo je jedan od modaliteta tih mistifikacija. Nikakve perspektive te buržoaske levice nemaju nigde, pa ni u Sloveniji niti na Balkanu.

  2. Ratko Krsmanovic Says:

    Данас се профит не остварује искључиво експлоатацијом туђег рада у процесу производње тј. присвајањем вишка вредности , већ превасходно контролом и управљањем робно-новчаним токовима. Што је ниво контроле и манипулације шири и височији, то је профит већи и мањи број његових корисника. По среди је дакле профит стечен не производњом већ манипулацијом и пљачком. Међутим, експлоататорска димензија савременог капитал-односа (новог светског поретка) има посве другачију подлогу и исти стари мотив – профит и само профит. Нова подлога је измештена из националних граница, те се уз манипулацију обезбеђује пуна лојалност цеђења туђе душе и тела. Замршене финасијске гимнастике у виду тобожњих олакшица, кредита и субвенција, најчешће остају у слављеничким измаглицама тобожњег успеха пролазних намесничких влада земаља жртава упрегнутих у јарам глобалног супер-система, те за своје личне провизије товаре свом народу бреме трајне и неповратне беде о чијој стравичној величини и драматици последица просечан појединац није у стању ни да створи представу. Провизија је само друго име за корупцију као што је и тзв. лобирање. Када велике мултинационалне корпорације изместе производњу аутомобилских гума у Бангладеш, не чине то ради решавања економских и социјалних проблема Бангладеша, већ због чињенице да тамошњег радника за 10 сати робовског рада плаћа 2,5$ уместо 80 $ у Чикагу или Бирмингему. Јасно је ко профитира у оваквим околностима, на бази чисте експлоатације туђег рада, чему се по правилу додаје још једна форма пљачке по основу монопола на производњи било сировине било готовог производа. Бајке о глобализму су делотворне за стварање потрошачког менталитета, за уљуљкавање на успаванкама о «западњачким вредностима», као и да марионетске владе у својству трансмитера глобалног императора усагласе прописе и уклоне све евентуалне баријере у погледу несметаног располагања тржиштем и свим ресурсима неке земље. Тако и оних 2,5$ дневне зараде робовским радом, са сигурношћу завршавају у каси корпорације која контролише тамошње тржиште.
    Дакле, уместо очекиваних историјски логичних, прогресивних, друштвених и политичких интеграција човечанства у функцији хармонизације односа међу равноправним државама и народима, уместо општег напретка и превазилажења беде, тај процес је преусмерен у сасвим супротном правцу. У правцу успостављања и учвршћивања новог тоталитарног поретка са доминантном улогом америчког фактора, па је «американизам» постао својеврстан синоним за садржај и карактер глобализма. Нов је утолико што је шири и бруталнији од свих претходних империјалних похода, коме стоје на располагању нове софистициране технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања. Нов је и по томе што су облици подјармљивања «коперативних» привидно подношљивији, поготово када је ланац мало дужи макар корито било и плиће, као и по томе што је измештен класични облик класне експлоатације унутар држава на све интезивнију експлоатацију сиромашних држава и народа. Противуречности друштвеног развоја су инструментализоване у интересу себичних циљева новог императора и успостављања односа доминације, неравноправности и експлоатације. Отуда толико увећање распуклина између света богатих и света безнадежно сиромашних са тенденцијом њиховог продубљивања.

    • Pavluško Imširović Says:

      Brkate proizvodnju profita sa mehanizmima njegove raspodele i preraspodele između različitih frakcija kapitala. Profit ne može biti ništa drugo nego višak rada – neplaćeni deo rada najamnog radnika i ne može se stvarati nigde drugo osim u proizvodnji, ali se raspodeljuje ne samo unutar industrijske buržoazije, nego u raspodeli oduvek učestvuje i finansijska i trgovačka buržoazija koje deluju izvan proizvodnje. Finansijski i trgovački kapital su uvek imali povlašćeno posredničko mesto u raspodeli profita, ali tek sa imperijalizmom kapitalizam se transformiše u diktaturu pre svega finansijskog kapitala. Imperijalizam je od početka borba razvijenih nacionalnih buržoazija za preraspodelu svetskog tržišta i kolonija prevashodno radi izvoza kapitala (a ne prevashodno roba kako je to slučaj u kapitalizmu u njegovoj predimperijalističkoj fazi). Kapital preseljava proizvodnju u kolonije upravo zbog jeftinijih troškova proizvodnje, tj. jeftinije radne snage i većih profitnih stopa. Nema stvaranja realne vrednosti (roba) izvan proizvodnje ma koliko to tvrdili svakojaki “novatori” u ekonomskoj teoriji sa njihovim mistifikatorskim pokušajima da negiraju teoriju radne vrednosti.

      Naravno, imperijalizam u ogromnim razmerama razvija špekulantski finansijski parazitizam svake vrste, pa s njim i fiktivnu akumulaciju i fiktivne profite, ali to je u krajnjem samo još jedan mehanizam preraspodele stvarnog profita i stvarnog kapitala bez kojih sve te fikcije ne bi bile moguće.

      “Globalizam” i “mondijalizacija” nisu nikakvi novi načini proizvodnje niti su ikakvi novi ekonomski sistemi, kao što to nije ni “novi svetski poredak”. To su naprosto teorijske i političke mistifikacije politike dominantnog svetskog imperijalizma – imperijalizma USA – u njegovom maršu ka pretvaranju celog sveta u njegovu koloniju, ka pretvaranju cele planete u imperijalistički protektorat imperije USA finansijskog kapitala.

      Tom razornom razvoju imperijalističkog kapitalizma može se suprotstaviti samo obnovljeni svetski radnički pokret u jedinstvenom antiimperijalističkom frontu sa porobljenim siromašnim narodima. Taj pokret itekako postoji i u razvijenim i u nerazvijenim i u “tranzicionim” državama i naprosto treba umeti videti ga uprkos svim oblacima prašine kojima pokušava da ga sakrije i negira buržoaska propagandna mašinerija.

  3. lider Says:

    Као и увек врло поучан и занимљив текст.Иако се дуго година бавим синдикалним радом, верујте да се увек постидим свог незнања.
    У сваком случају много тога сам научио захваљујући Вама.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: