Upotreba Srebrenice za produžavanje jugoslovenskog rata „mirnim“ sredstvima – partnerski podeljene uloge šovinizma i NATO-pacifizma

(Nekoliko beleški povodom Srebreničke godišnjice)

Tzv. parlament EU izglasao je rezoluciju kojom se 11. juli objavljuje Danom sećanja na genocid u Srebrenici, a naši EUropejci sada zdušno agituju za to da ta rezolucija bude prihvaćena kao zakonski obavezujuća u svim parlamentima „država“ nastalih razbijanjem Socijalističke federativne republike Jugoslavije. „Sećanje“ koje oni propagiraju i na koje hoće da obavežu i silom zakona veoma je selektivno i retuširano. Obeležavanje 14. godišnjice Srebreničke tragedije, najmasovnijeg ratnog zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, svetski i balkanski politički i „kulturni“ establišment još jednom je iskoristio za produžavanje jugoslovenskog rata „mirnim“ sredstvima u svrhu perpetuiranja balkanskog reakcionarnog status quo-a do u beskraj. Tim povodom podsećam na jedan broj nesumnjivih istorijskih činjenica jugoslovenskog rata – činjenica koje medijski i politički establišmenti brižljivo kriju i prećutkuju.

Razorni rat u Jugoslaviji počeo je tek nakon što je USA diplomatija dala za njega zeleno svetlo misijom Jamesa Bakera  2. juna 1991. u Beogradu. Baker je tada javno izjavio da USA vlada ne priznaje nikakve secesije od Jugoslavije[1] i toga dana je i političkim slepcima bilo jasno da je time gurnuo Miloševića i JNA kamarilu u oružanu agresiju protiv „secesionista“. U oktobru 1990 CIA je Bushu senioru podnela izveštaj u kome prognozira „izbijanje rata i raspad Jugoslavije“ u roku od godinu i pod dana. Zbog masovnih antiratnih demonstracija u Beogradu, 9. marta 1991, Miloševićeva vlast u Srbiji je bila ozbiljno uzdrmana i ugrožena i zbog toga je realizacija tog ratnog plana ubrzana i počela je pre planiranih rokova. Svi tadašnji „nacionalni“ predstavnici u  Predsedništvu SFRJ i u Saveznoj vladi Ante Markovića odobrili su tada izvođenje vojske i tenkova radi gušenja demonstracija u Beogradu, pošto Miloševićeve policijske snage očigledno nisu bile dovoljne za to. Te demonstracije okončane su samo zahvaljujući lojalnoj saradnji „opozicionih“ parlamentarnih stranaka sa Miloševićevom vladom – pre svega saradnji Mićunovićeve i Đinđićeve DS (Demokratske stranke), a potom i SPO (Srpskog pokreta obnove).

Rat u Bosni i Hercegovini otpočet je 6. aprila 1992. godine i bio je jedino preostalo sredstvo za blokiranje i nasilno razbijanje revolucionarne mobilizacije bosanskih radnika, koji su, tokom masovnih demonstracija 4. aprila 1992.- dan nakon objavljivanja odluke EZ o priznavanju BiH kao samostalne države – na juriš osvojili republički parlament, rasterali njegove poslanike i konstituisali Komitet javnog spasa sa mandatom da raspiše nove parlamentarne izbore na kojima će biti zabranjeno učešće trenutno vladajućim „nacionalnim“ strankama. Za predsednika tog Komiteta bio je izabran Dragan Vikić, „nezavisni“ ministar policije Alije Izetbegovića. Vikiće je izdao mandat koji je prihvatio u tom pokušaju revolucionarnog preokreta i priključio se Izetbegoviću i dogovoru „nacionalnih“ stranaka da podele Sarajevo i uguše revolucionarnu mobilizaciju oružanim terorom. U tome su zdušno sarađivale oružane bande Radovana Karadžića, bande provokatora dovedenih iz Srbije i banda Juke Pražine, muslimanskog analoga Arkanu u Srbiji. Ta revolucionarna epizoda je najskrivanija i nafalsifikovanija epizoda bosanskog rata.[2] Autor ovog teksta bio je tih dana u Sarajevu njen neposredni svedok i učesnik.

Prva otvorena oružana intervencija USA ratni vazdušnih snaga u jugoslovenskom ratu bila je početkom 1994 – nakon granatiranja Markala. I pre i posle Markala bilo je mnogo većih zločina od tog, ali su samo Markale izabrane za povod da USA diplomatija lupi pesnicom o sto i svetu jasno i glasno saopšti ko je svetski gazda i ko jedini može odlučivati o ratu i miru i u Evropi. Zbog toga je USA diplomatija do tog tenutka iza kulisa sabotirala i minirala sve evropske mirovne inicijative. Manje značajno je to sa kog i čijeg položaja je zaista ispaljena ta granata na Markale – ona je naručena iz Vašingtona da bi najavila  „zaokret“ USA diplomatije u balkanskom ratu. Taj zaokret je pripremljen time što je USA politika potisnula svoje evropske saveznike i direktno preuzela kontrolu nad „zaraćenim stranama“ u bivšoj Jugoslaviji. Već od 1993. u svim generalštabovima na teritoriji bivše Jugoslavije prisutni su i kontrolišu ih američki vojni „savetnici“ i „konsultanti“.

Nikakvo poverenje ne zaslužuju NVO i „liberalna“ scena  koji egzaltirano slave Pax americanu i Hašku „pravdu“ i koji o odgovornosti o ratnim zločinima  govore bez ikakvog pomena o udelu USA i NATO u tim zločinima. Oni služe politici koja štiti glavne inspiratore i krivce balkanskih pokolja tako što žrtvuje drugo- i trećerazredne izvršioce njenih sopstvenih zločinačkih planova. Njihove naručene i plaćene suze nad srebreničkim žrtvama su krokodilske suze.

Srebrenica je bila prva „bezbedna zona“ pod zaštitom trupa UNPROFOR-a, tj. trupa NATO pakta[3]. Sva sramota zbog zločinačkog prepuštanja Srebrenice Miloševićevim koljačima pripisana je zlosrećnom kukavičkom holandskom bataljonu UNPROFOR-a i… “lošim vremenskim prilikama koje su sprečile američke avione da polete iz baze u Avijanu” i bombarduju koljačke horde oko Srebrenice. Ima li ikoga na planeti da zaista veruje u tu bajku? Mladićevo “junačko” nadiranje na srebreničku nejač može se objasniti samo time da je on imao ubedljive garantije da neće biti nikakve NATO vojne intervencije protiv njegovih hordi. Samo tim se može objasniti njegovo uspešno izmicanje i skrivanje svim policijama i tajnim službama koje ga kobajagi traže. S njim još nisu uspeli da sklope onako zadovoljavajući sporazum o suđenju u Hagu, kao sa Karadžićem, Jovicom Stanišićem, Slobodanom Miloševićem…?

Poznato je da je USA diplomatija predočila Aliji Izetbegoviću da joj je potreban izvestan “kritični broj” civilnih muslimanskih žrtava da bi vojno intervenisala protiv artiljerijskih terorista sa brda oko Sarajeva. Taj “kritični broj” postignut je u Srebrenici. Više nego indikativno je to da su uoči Mladićevog koljačkog upada u Srebrenicu iz nje evakuisani predstavnici Alijine vlade – klika oko ratnog zločinca Nasera Orića, nekadašnjeg telohranitelja Slobodana Miloševića. Miloševićevim koljačima prepušteni su na milost i nemilost samo civili i nejač Srebrenice.

Srebrenički pokolj bio je priprema Oluje i dejtonskog komadanja Bosne. Svetski gospodari rata i mira procenili su da su Bosanci dovoljno “raspamećeni” (formulacija Ratka Mladića) da prihvate svaku okupaciju kao “spas” od ratnih strahota. Posle Dejtonskog sporazuma (potpisanog u bazi američkog ratnog vazduhoplovstva i pod zastavom i grbom tog ratnog vazduhoplovstva!) nastupa “medeni mesec” USA vlade i Miloševićevog režima i njegovih satelita. Do proleća 1998. oni ga slave kao “mirotvorca i garanta mira i bezbednosti na Balkanu”, a potom, sa Roberom Gelbardtom ponavljaju isti manevar kao i sa Jamesom Bakerom 1991. godine. R.Gelbardt dolazi u Beograd u martu 1998. i šalje Miloševića u nove masakre na Kosovu, što priprema NATO bombardovanje naroda krnje Jugoslavije i konačnu NATO okupaciju Kosova. Samo budala se dva puta sapliće o isti kamen. A Slobodan Milošević nije bio naivna budala. Ako se i moglo pomišljati da je 1991. prevaren i gurnut u rat, posle marta 1998. svaka takva pomisao je opovrgnuta. Slobodan Milošević nije bio prevaren, nego je lojalno sarađivao sa USA diplomatijom i sledio sve njene direktive.

Po povratku iz Vašingtona, krajem marta 2001. godine, premijer Zoran Đinđić izjavljuje da je tamo saznao da su Ratko Mladić i oficirski korpus “srpskog” dejtonskog blentiteta još uvek na platnom spisku Generalštaba vojske Jugoslavije. Izgleda da je on u to vreme bio “neobavešteniji” čak i od Vojislava Koštunice, koga je Vašington proglasio za “političara godine” posle 5. oktobra, pošto teško da postoji politički posmatrač koji to nije znao i pre tog Đinđićevog puta u Vašington. No, Đinđić je danas ikona srpskog EUropejskog “liberalizma” i NVO scene i već čujem salve i urlike ikonopisačkih “demokratskih i liberalnih”, “nacionalnih” i NATO-pacifističkih hordi kako me orkestrirano napadaju zbog svetogrđa što to uopšte pominjem.

Boris Tadić se nešto kao izvinjavao drugim narodima za zločine protiv njih. U čije ime? On verovatno ima razloga da se još izvinjava u svoje lično ime, pošto je bio ministar vojske u vreme kad je ta vojska još uvek skrivala i mazila i pazila Ratka Mladića. Srpski narod duguje drugim narodima izvinjenje ne za ratne zločine “svojih” zlikovaca, nego za to što mu nije uspelo da ih zaustavi i što i danas još nije u stanju da ih privede pravdi zajedno sa njihovim jatacima u današnjem aparatu vlasti. Olakšavajuća okolnost nam je to što u tom imamo protiv sebe sve sile svetskog evropskog i balkanskog političkog establišmenta.

Zašto među ratnim zlikovcima ima najviše “srpskog” ološa? Zato što su Srbi najbrojnija nacija bivše Jugoslavija i što je srpska birokratija dominirala aparatom JNA, pa je tako mogla i neuporedivo nadmoćnije da opremi i naoruža svoj ološ. Nema žita bez kukolja. Na većoj njivi – više i žita i kukolja. Kukolj nije žito.

Već od priprema i prvih dana rata u bivšoj Jugoslaviji, od domaće i svetske javnosti brižljivo se skrivaju njegovi pravi razlozi i pokretači i njegov istinski karakter. Mediji svakodnevno raspiruju i šire sve moguće mračne balkanske šovinizme i bombarduju javnost grotesknim pričama o “fatalnim istorijskim mržnjama i netrpeljivostima” među balkanskim narodima, o “objektivnoj nemogućnosti” njihovog života u zajedničkoj državi i o njihovoj “apsolutnoj nesposobnosti” za svaki nezavisan i slobodan život i suživot. Ponovo je na delu taktika zavađanja i huškanja jednih na druge balkanskih naroda da bi se njima lakše ovladalo – vekovno oruđe balkanskih porobljivača.

Narodno-oslobodilački rat i jugoslovenska revolucija 1941-1945. kleveću se i blate iz sve snage, a rehabilituju se sve reakcionarne i retrogradne istorijske snage i njihove ideologije. NOB i revolucija se predstavljaju kao slučajna “istorijska greška” i nekakav uveženi “ruski” fenomen ili kao rezultat famozne “antispske zavere Kominterne, Vatikana i judaizma”, a skriva se i odriče činjenica da su oni bili autentično, zajedničko, veličanstveno herojsko delo i tekovina svih jugoslovenskih i balkanskih naroda. Jugoslovenska revolucija bila je deo zajedničkih napora i borbi balkanskih naroda za balkansku revoluciju i balkansku socijalističku federaciju. Do 1948. godine balkanska socijalistička federacija, tradicionalni programski cilj balkanskog radničkog pokreta, bila je zvanično deo programa svih balkanskih komunističkih partija. Ta istorijska činjenica jedna je od najbrižljivije skrivanih u svim zvaničnim istoriografijama. Većina današnjih mladih za nju nije nikada ni čula.

Centrifugalne snage unutar vladajuće totalitarne birokratije u Jugoslaviji rađaju se i jačaju sa prvim jugoslovenskim tranzicionim “tržišnim reformama” 1963. godine. One su rezultat dvostrukih pritisaka kojima je ta birokratija izložena od prvih dana svog konstituisanja – pritiska jugoslovenske radničke klase koja brani svoje socijalne tekovine, s jedne strane, i pritisaka svetskog imperijalizma koji diktira tranzicione ekonomske reforme koje te tekovine razaraju, s druge strane. Socijalna i politička pozicija jugoslovenske birokratije, baš kao i svih totalitarnih birokratija deriviranih iz staljinističke birokratije u svim “birokratskim socijalističkim” državama, bila je bukvalno između dve žestoke vatre – između nakovnja radničkog pokreta i čekića svetskog imperijalizma.

Ti dvostruki pritisci dovode do drobljenja jedinstvenog jugoslovenskog birokratskog  aparata vlasti – do njegovog raspadanja na njegove “nacionalne” komponente koje pokušavaju da jedna na drugu prebace teret ekonomske i političke krize i koje sve više podležu kontroli i diktatu svetskog imperijalizma. Svoje sopstveno raspadanje i nedostatak svakog socijalnog uporišta u sopstvenom narodu te “nacionalne” birokratije, uz zdušnu pomoć propagandnih aparata “demokratskog” svetskog imperijalizma, predstavljaju kao neumitno raspadanje federativne Jugoslavije i njenih naroda. Otuda orkestrirana i zaglušujuća medijska halabuka u obnovi reakcionarnog “nacionalnog romantizma” i reakcionarnih šovinističkih ideologija i mitologija.

Tobožnja “alternativa”, a zapravo istinski nadopunjujući pandan šovinističkom mobilisanom uličnom i intelektualnom lumpu – od Arkana i Šešelja do Srpske akademije nauka i umetnosti (da i ne pominjemo sitnu novinarsku boraniju) – druga strana iste zle pare, bili su “demokratski i liberalni” NATO-pacifisti koji su takođe zastupali stav da su jugoslovenski narodi nesposobni za zajednički suživot i da je nužna intervencija “međunarodne zajednice” i međunarodni protektorat za njihovo smirivanje. U prvim danima rata, glavni nosioc i ideolog te NATO-pacifističke“alternative” bila je Vesna Pešić, koja je sa svojom grupom izvela prvu političku krađu političke organizacije u “višepartijskoj” Srbiji. Naime, Vesna Pešić je u jesen 1990, zajedno sa svojom grupom koja je bila većinska u rukovodstvu UJDI-ja, protivno svim programskim opredeljenjima UJDI-ja i protivno izričitoj odluci skupštine UJDI-ja da će jedini izbori na kome će učestvovati biti izbori za Ustavotvornu skupštinu, protivno svim odredbama statuta UJDI-ja, uzurpirala ovu demokratsku nadpartijsku organizaciju i nelegalno je preregistrovala u političku “stranku” radi učešća na prvim “višepartijskim” “parlamentarnim” izborima u Srbiji. Tom uzurpatorskom preregistracijom UJDI-ja, Vesna Pešić ga je pretvorila u politički prirepak “reformske” stranke tadašnjeg saveznog premijera, Ante Markovića, čiji politički program je bio mirna i jedinstvena jugoslovenska tranzicija, privatizacija i rekolonizacija Jugoslavije.

Odluka ondašnje Jedinstvene opozicije Srbije bila je da se ti izbori bojkotuju kao nedemokratski i unapred režirani. Vesna Pešić je u toj okolnosti videla zgodnu šansu da se pojavi na izborima kao jedina “opoziciona” alternativa Miloševićevom SPS-u i da tako pokupi na njima sve glasove i sva mesta u parlamentu koje je SPS bio spreman da prepusti opozicionim partijama radi njihove integracije i korupcije.

UJDI je tako postao “stranka” koja je prva razbila jedinstvenu odluku opozicionih partija da ne učestvuju na režiranim izborima i time je novi UJDI učinio i prvi korak u davanju legitimiteta toj Miloševićevoj izbornoj farsi. O toj neslavnoj epizodi iz svoje rane istorije današnji Građanski savez veoma stidljivo ćuti. Danas je on deo otužno zabavne “liberalno-demokratske” šizme od DS-a, okupljene oko LDP-a (Liberalno-demokratske partije) Vladimira Popovića Bebe, jednog od tajkunčića iz Miloševićevog tranziciono-pri(H)vatizacijskog perioda.

Vesna Pešić je, sa svojim Centrom za antiratnu akciju (CAA), istinski prvoborac NVO NATO-pacifističke scene u Srbiji. Ta scena će se narednih godina proširiti i ojačati novim kadrovima otpadnika od bivšeg i aktuelnog  režima – kdrova u potrazi za novim lagodnim uhljebljenjem. Njeni novi akteri počinju  istupati javno tek onda kada su ih njihovi svetski pokrovitelji nedvosmisleno uverili da svojim uticajima na Miloševića i njegov režim mogu da im garantuju ličnu bezbednost i zaštićenost od svakog progona. Karakter i tip tog uticaja najvidljiviji je u činjenici da se CIA pojavljuje kao svedok odbrane na suđenju Jovici Stanišiću, šefu Miloševićeve tajne policije i današnjoj sivoj eminenciji te policije, i da objavljuje svoj izveštaj[4] u kome ga hvali kao svog agenta br.1 na Balkanu – uz “usputnu” napomenu da je Stanišić to bio po Miloševićevom odobrenju i pod Miloševićevim nadzorom, te da je do kraja ostao lojalan Miloševiću, koga nikada nije izdao. Ovom “usputnom” napomenom, CIA “diskretno” obznanjuje da je njen agent br.1 na Balkanu zapravo bio Jovicin šef Slobodan Milošević.

Perjanice današnjeg NVO NATO-pacifizma u Srbiji su Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko, nekadašnjeg drugog sekretara jugoslovenske ambasade u Londonu i nesumnjivo “bezbednosno pouzdanog” kadra ranijeg birokratskog totalitarnog aparata), i liberalna koalicija oko LDP-a.

Trajno održavanje “međunarodnog” (čitaj: USA) protektorata i okupacije Balkana iziskuje i trajno održavanje tenzija kojima se pravda ta kolonizatorska okupacija, tj. trajno održavanje lažne alternative “šovinizam ili NATO-pacifizam” za balkanske narode. Najveće etničke čistke u BiH izvršene su upravo pod tom okupacijom i pod direktnim i otvorenim pokroviteljstvom UNPROFOR-a, a mnoštvo ratnih zločinaca amnestirano je od svake odgovornosti za svoje zločine i integrisano u novi aparat vlasti. Upravo UNPROFOR je organizovao “mirnu razmenu stanovnika” između “nacionalnih” blentiteta (bantustana) na koje je rasparčana okupirana Bosna i Hercegovine nakon Dejtonskog ugovora.

Održavanju tih tenzija šovinisti doprinose svojim standardnim repertoarom: negiranjem zločina, pijačkim licitiranjima brojevima žrtava, prepucavanjima oko toga čiji su zločini gori i teži, a čiji zločinci bolji, negovanjem “grotesknih nacionalno-romantičarskih” mitologija, naručenim tužbama i protivtužbama marionetskih balkanskih vlada pred međunarodnim sudovima …

Njihov partnerski pandan i analog, NVO NATO pacifizam to čini pozivanjem na pomirenje “zakrvljenih divljih balkanskih plemena”, na priznavanje “nacionalnih” zločina (pa time i “nacionalne krivice”) i uzajamno izvinjavanje, pokajanje, praštanje i “katarzu”. Ne sumnjam da je toj gospodi potrebno i takvo mističko iskustvo katarzičnog duhovnog pročišćenja, ali im je mnogo potrebnija politička oftalmološka intervencija koja bi im uklonila NATO kataraktu sa očiju. Za takvu oftalmološko-političku intervenciju dovoljno bi bilo obelodaniti i čestito oporezovati njihove prihode od inostranih i domaćih donatora.

Partnerskim nosiocima te lažne alternative nedvosmisleno su zajednički: program pljačkaške tranzicije i privatizacije i EUropejske (čitaj: USA) rekolonizacije Balkana, a sve to pod “civilizatorskim” tutorstvom “međunarodne zajednice” (čitaj opet: USA imperijalizma). Oni ili ignorišu ili se, propovedanjem neoliberalističko-globalističkih grotesknih bajki, suprotstavljaju masovnim štrajkačkim borbama jugoslovenskih radnika protiv kolonizatorske tranzicije. I jedni i drugi se svim silama trude da i sindikate pretvore u korumpirane NVO organizacije.

Tom orkestriranom horu šovinista i NATO-pacifista priljučuje se opskurna kakofonija svih jugoslovenskih crkvi – vazdašnjih ispostava svake vlasti i svakog istorijskog mraka na Balkanu. Zašto da ne? Pa crkve su najstarije vladine “nevladine organizacije” na Balkanu.

U te svoje političko-policijske igre i ćorsokak lažnih alternativa oni pokušavaju da uvuku i kanališu i pobunjenu omladinu, u čemu im svojski idu na ruku, policijskim provokatorima infiltrirane i prorešetane, “ultralevičarske” grupice tipa ASI-ja (Anarho-sindikalističke inicijative)[5]. Ove grupice svim silama pokušavaju da energiju demokratskih i socijalističkih tendencija mladih kanališu u ulične tuče šminkerskog NVO-antifašizma protiv jednako šminkerskog i artificijelnog fantoma fašizma, oličenog u fašisoidnim huliganskim policijskim bandama tipa “Obraza” i “Nacstroja”. Tu igru režim koristi za dalje ograničavanje demokratskih sloboda u Srbiji i za promociju sopstvenog policijskog NVO-“antifašizma” i za guranje omladinskog pokreta u ćorsokak “novih” lažnih alternativa.

Uprkos svoj toj gospodi, jugoslovenski radnici i jugoslovenski narodi nastavljaju svoju borbu za pravo na život i na rad, za mir i slobodu, za slobodnu i suverenu zajednicu slobodnih naroda Balkana i brane i razvijaju svoje nezavisne sindikalne i političke organizacije.

Pavluško Imširović


[1] „Politika“ od 3. juna 1991.godine.

[2] Jedan od retkih tekstova u kome se pominje ta revolucionarna epizoda je dugačak, prazan i dozlaboga dosadan i falsifikatorski tekst Muhameda Filipovića Tunje, jednog od čelnika MBO (Muslimanske bošnjačke organizacije) Adila Zulfikarpašića, švajcarskog međunarodnog trgovca oružja, proslavljenog u aferi sa brodovima sa krijumčarenim oružjem u Barskoj luci (tj. u luci pod kontrolom ratne koalicije Miloševića i vojnog aparata JNA!) u drugoj polovini 1991. godine – u jeku rata u Hrvatskoj. U svom članku, M. Filipović do beskonačnosti varira i vrti tezu da je 4. aprila, sa Komitetom javnog spasa, pokušan državni puč, ali ni jednom rečju ne govori ko su bili akteri tog „puča“, protiv koga je bio usmeren i šta je bio njegov politički program. Filipović nije dovoljno ni glup ni neobrazovan da ne zna da je to bila neuspešna radnička politička revolucija u čijem nasilnom gušenju je on učestvovao.

[3] videti o tome na sajtu NATO pakta: www.nato.int/sfor/indexinf/125/p14a/t0114a.htm

[4] Los Angeles Times, od 1.marta 2009. godine.

[5] Vlasnik i guru ASI-ja, Ratibor Trivunac, unuk slavnog pobratima i ponosnog vlasnika poklon kame četničkog vojvode Nikole Kalabića, javnog četnika i tajnog udbaša mitomanskih ambicija, Ratibora Trivunca seniora (“Politika” od  25.5.2009), bio je uhapšen u vreme “Sablje” zbog nekog od svojih enfant-teribl nestašluka. Pušten je nakon par dana, ai on i  ASI su tada prećutali tu njegovu neprijatnu epizodicu sa policijom. Nakon tri meseca, po ukidanju vanrednog stanja, ASI je objavila jedno nemušto i mucavo saopštenje u kome se kaže da je jedan od njenih (anonimnih) članova bio nepravedno i neosnovano hapšen za vreme vanrednog stanja. Svi demokratski aktivisti znaju da je javnost jedina zaštita i jedino efikasno sredstvo borbe protiv policijske samovolje i represije. Isto tako znaju da se tog sredstva odriču samo oni koji naprave nekakav “džentlemenski sporazum” sa policijom. Celokupna kasnija bukačka i nesuvisla, egzibicionistička “politička” delatnost R. Trivunca upućuje na to da je on itekako napravio takav “džentlmenski sporazum”. Pre par meseci Trivunac je jednom mom prijatelju poslao komičnu poruku: “Reci Pavlušku da ne priča da sarađujem sa policijom. Mi znamo gde on stanuje.” Preko istog posrednika sam mu poslao odgovor: “Policija je uvek znala gde ja stanujem, pošto to nije nikakva tajna. Ali, i ja slučajno znam gde Trivunac stanuje – u očevoj tajkunskoj vili na Dedinju.” Posle toga se više nije javljao i nije mi slao nikakve poruke.

4 reagovanja to “Upotreba Srebrenice za produžavanje jugoslovenskog rata „mirnim“ sredstvima – partnerski podeljene uloge šovinizma i NATO-pacifizma”

  1. sta Says:

    sta mislite o slavku perovicu, nekadasnjem lideru lscg? cisto ako zelite napisati, kako dledate na njihovu tadasnju ulogu…

    • Pavluško Imširović Says:

      Slavko Perović ne vidi ni šire ni dalje od Crne Gore, a i nju ne vidi celu, pa mu zato šačica domaćih crnogorskih mafijaša izgledaju kao svemoćni po milosti božijoj i gluposti narodnoj, a ne kao servilni lakeji mnogo većih sila kojima služe bez plate – samo za zaštitu i dozvolu da glume svemoćne mafijaške crnogorske gospodare.

  2. Sandra Says:

    Poštovani Pavluško,

    da li znate gdje se može naći više informacija o sarajevskim događajima od 4. aprila? Ovdje to niko nikada nije ni spomenuo i Vaša tvrdnja je potpuno istinita da se to krije. A, prikazivali su to u to vrijeme to čak i na TV samo ja lično se toga sjećam kao kroz maglu jer nisam o tome na ovaj način razmišljala. Hvala za tekst. Srdačan pozdrav

    Sandra, Banjaluka

    • Pavluško Imširović Says:

      Kao što sam napisao, sve političke opcije, a time i svi mediji, revnosno su bacile na prikrivanje, falsifikovanje i guranje u zaborav tog revolucionarnog prodora bosansko-hercegovačkih radnika i 1992. i u u periodu do danas. Ne znam šta i kako su o tome objavljivali dnevni mediji tih dana, jer sam uspevao da povremeno slušam samo sarajevske radio stanice, pošto sam sve vreme bio i učesnik i svedok tih događaja na sarajevskim ulicama. Verovatno bi bilo zanimljivo pregledati dnevnu štampu, pre svega Oslobođenje, iz tih dana, a verujem da ta štampa može da se nađe u većim bibliotekama.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: