Juriš na nebo treće generacije 20. veka

Da li je ’68, pre svega, bila zahtev za više marksizma i komunističke egalitarnosti, kao što tvrde neki kritičari, ili zahtev za više demokratije i slobode umotane u dozvoljeni diskurs vremena?[1] Takozvani dozvoljeni diskurs vremena je pitanje koje pogađa pola suštine, pa je onda na veštački način deli na alternativu – ili marksizam i komunistička egalitarnost, ili sloboda i demokratija. Zaboravlja se da je upravo režimu trebalo više od 20 godina da se sam definitivno oslobodi od nepodnošljivog tereta tog diskursa i da se opredeli za diskurz tranzicije ka kapitalizmu. Već sama ova segmentacija, ova veštačka deoba pitanja socijalističke demokratije na dva protivstavljena segmenta izraz je mišljenja koje podleže i prilagođava se dvojakim političkim pritiscima – s jedne strane pritiscima staljinističkih nostalgičara, za koje su socijalizam i demokratija nepomirljivi, a s druge strane pritiscima ubogih neoliberalističkih „tranzicionista“ – pristalica razuzdane kapitalističke restauracije, podržanih svima silama svetskog kapitalizma – za koje su socijalizam i demokratija takođe nespojivi. U tom pogledu, zagovornici staljinizma i imperijalizma – dve glavne snage kontrarevolucije u 20. veku, oduvek su bili saglasni.

Ne ili-ili, nego i-i: i više socijalizma, i više marksizma, i više komunističke socijalne pravde i više demokratije i slobode. U oba ova pravca ’68. godina je napravila neke prodore, imala je neke svoje tekovine u svetskim i jugoslovenskim razmerama.

Socijalizam može da opstane samo kao demokratski socijalizam, on je najteže udarce i doživeo upravo zato što je uništavana ta njegova demokratska komponenta. Uništavana je od jednog mračnog totalitarnog sistema koji je sebe nazivao socijalizmom. Totalitarni socijalizam je, kao crno belilo ili ćoškasti krug, contradictio in adjecto. Socijalizam je po definiciji demokratski ili nije socijalizam. Taj i takav socijalizam, demokratski socijalizam, uspostavljen je u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine i trajao je nekih godinu dana, ne više, posle toga počinje „ratni komunizam“, počinju građanski rat i oružana intervencija 14 najmoćnijih država protiv radničke države. Izolacija Oktobarske revolucije, degeneracija boljševičke partije i njenog režima u birokratski totalitarizam dovode do situacije u kojoj se totalitarni birokratski aparat konstituiše kao vladajuća kasta, krije svoj identitet, socijalni i politički, jer nema nikakvog legitimiteta, i uzurpira tekovine revolucije. Taj aparat je parazit na društvenom telu, parazit na revolucionarnim tekovinama radničke klase. To izjednačavanje staljinizma i njegovih derivata sa socijalizmom je najgora moguća usluga socijalizmu. 68. godina je pokušaj vraćanja, obnove socijalizma, odbrane tekovina radničkog pokreta, nacionalnog i internacionalnog, jugoslovenskog i svetskog, u trenutku kada svetski status quo, uspostavljen nakon Drugog svetskog rata, udara u granice svog razvoja i ulazi u period krize. A zašto i staljinizam udara u te granice posleratnog razvoja svetskog status quoa i svog sopstvenog razvoja? Zato što je reakcionarno provincijalan i antiistorijski, zato što uništava ključnu polugu privrednog i svekolikog društvenog razvoja. Ta ključna poluga privrednog razvoja jeste demokratija. Socijalizam čini društveno vlasništvo i proizvodnja u interesu celog društva, svih članova društva, a ciljeve te proizvodnje i te interese, samo radikalnim demokratskim mehanizmima može da definiše celo društvo, a ne nikakva otuđena elita, ne nikakva državna ili partijska birokratija i nikakva njihova diktatura. Tu je ključno pitanje 68. godine, ona je bila socijalistička, dakle i demokratska, a ne socijalistička ili demokratska. Ona je bila na liniji odbrane tekovina svetskog radničkog pokreta. Nakon oba svetska rata dolazilo je do revolucionarnih mobilizacija, svetskih revolucionarnih kriza, potresa, revolucionarnih uspona svetskog radničkog pokreta. Nakon Prvog svetskog rata ta mobilizacija je zaustavljena zahvaljujući izdaji socijaldemokratskog aparata Druge internacionale u prvom periodu. U drugom periodu, tridesetih godina, kada ponovo dolazi do takve mobilizacije, ona je zaustavljena zahvaljujući degeneraciji radničke države, degeneraciji Sovjetskog Saveza i uspostavljanju staljinističkog totalitarnog monopola na svetski radnički pokret. Zahvaljujući staljinizmu biva sabotiran engleski generalni štrajk 1926. godine, Kineska revolucija 1927. godine, Nemačka revolucija, Španska revolucija, Francuska revolucija,. Staljin je taj koji dovodi Hitlera na vlast 1932–1933 godine, a ne nemačka socijaldemokratija. On je taj koji razbija jedinstveni klasni front nemačkih radnika i on je taj koji to čini pod parolama: to su „socijal-fašisti“ i „što gore to bolje“ – pa će fašizam da radikalizuje radničku klasu Nemačke da smesta pređe u staljinističku komunističku partiju. On je doveo Hitlera na vlast. Do 1926. godine zvanična teorija radničkog pokreta i komunističke Internacionale je bila marksistička teorija, zvanični program je bio svetska revolucija, a ne nikakav „socijalizam u jednoj izolovanoj zemlji“. Socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji i miroljubiva koegzistencija se prvi put formulišu od Staljina 1926. godine, prvi put se otvara to pitanje, pre toga se uopšte nikada i nije postavljalo. A taj program, ta „dobrovoljna“ izolacija revolucije, to je pakt staljinizma sa svetskom kontrarevolucijom protiv svetske revolucije. Na tom programu, zahvaljujući svojoj socijalnoj i političkoj težini u Rusiji i u svetskom radničkom pokretu, staljinizam ovladava, uspostavlja monopol nad svetskim radničkim pokretom, guši ga i održava partnersku ravnotežu sa imperijalizmom – to je miroljubiva koegzistencija. On svugde guši, izoluje radničke socijalističke revolucije, on kontroliše radnički pokret da bi odbranio taj kontrarevolucionarni status quo.

Posle Drugog svetskog rata ponovo dolazi do uspona masovnog radničkog pokreta, do ofanzive evropske i svetske radničke klase. Od 1943. godine, posle poraza trupa sila osovine u Staljingradskoj bici, preokrenut je tok Drugog svetskog rata. Ruski radnici i seljaci su, uprkos totalitarnoj diktaturi, imali šta da brane u Sovjetskom Savezu od naleta fašizma, od goreg zla. Još uvek je postojala društvena svojina, besplatno školovanje, zdravstveno osiguranje, garantovano pravo na rad. To su ruski radnici i seljaci branili i odbranili. Ruski radnici i seljaci su  odbranili Staljingrad, maltene golim rukama i grudima su odbranili Moskvu 1942. i prvi put zaustavili Hitlerovo nadiranje u celoj Evropi, da bi 1943. godine, pod Staljingradom, preokrenuli tok rata i nisu se zaustavili do Berlina. Tada ponovo dolazi do revolucionarne mobilizacije koja je predviđana još pre svetskog rata u svim političkim štabovima – jer su još bili živi utisci i iskustva iz Prvog svetskog rata i perioda neposredno posle njega. Staljinisti i staljinistički aparat tamo gde ne mogu da, zajedno sa imperijalizmom, uguše i likvidiraju  revolucionarnu mobilizaciju radnika, kao što su to učinili 1932 u Nemačkoj, 1936-39 u Španiji i Francuskoj ili u Grčkoj posle 1946, kada su zbog pakta na Jalti Grčka komunistička partija i grčka revolucija bile izdane i prodane Englezima – tamo gde to ne mogu, oni revolucionarnom pokretu čine ustupke, čine ustupke mobilisanim radničkim i seljačkim masama, da bi ovladali njihovim moćnim prevratničkim pokretom, da bi ga zadržali i izolovali. To se dešava u Jugoslaviji, to se dešava u Albaniji, to se kasnije dešava u Kini, to se kasnije dešava u Vijetnamu, to se dešavalo na Kubi. Sitnoburžoaske staljinističke partije kada ne mogu da uguše revoluciju – one joj se pridružuju i čine joj ustupke da bi ovladale njom snagom svoje organizacije i upravo tako i dolazi do širenja staljinističkog totalitarnog režima i na zemlje izvan Sovjetskog Saveza. U savremenom kapitalističkom društvu, medijalne društvene grupe koje nisu glavni nosioci jednog načina proizvodnje, dakle one koje ne spadaju ni u proletarijat ni u svetsku krupnu bužoaziju, nego su situirane  između ta dva socijalna pola načina proizvodnje jednog društvenog sistema su srednja ili sitna buržoazija. Ideologija, socijalni položaj, mesto u društvenoj organizaciji proizvodnje, birokratije su par excellence sitnoburžoaski i parazitski. Sitna buržoazija nije po definiciji parazitska. Birokratija je parazitska, ali je njen socijalni položaj medijalan, a njena priroda određena njenim položajem između glavnih društvenih klasa. Kao što se srednje klase i sitna buržoazija u situacijama revolucionarne krize cepaju i razmrvljuju, pa jedan njihov deo, seljaštvo, sitno zanatstvo, deo inteligencije, pristupa revoluciji i osnovnoj društvenoj klasi koja vodi tu revoluciju – radničkoj klasi, tako se njihov drugi deo – srednja klasa i delovi sitne buržoazije priklanjaju kontrarevoluciji, fašizmu i krupnom kapitalu.

Staljinisti tako čine ustupke mobilisanim masama, ovladavaju revolucijom i uspostavljaju čitav lanac „socijalizama u jednoj zemlji“ – sve to su i dalje „socijalizmi u jednoj zasebnoj zemlji“ koji propovedaju „miroljubivu koegzistenciju“. A u Zapadnoj Evropi, u Italiji, u Francuskoj, čak i Nemačkoj, direktno se sabotira nastavak revolucije započete tridesetih godina, naravno, ponovo uz značajne socijalne i političke ustupke radničkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podele sveta i nove svetske ravnoteže, svako ima svoj deo tog kontrarevolucionarnog svetskog status quoa na kome je odgovoran za rad, red i mir – staljinistički aparati imaju svoj deo sveta, imperijalizam svoj deo sveta. Kada ne može da uguši revoluciju, staljinistička birokratija je uzurpira, lokalizuje i izoluje.

Posle velikih ratnih razaranja uvek dolazi do ekonomskog buma, nastaju otvorena tržišta i konjunkture obnove, koje su posle Prvog svetskog rata veoma brzo iscrpljene, već posle nekih deset-jedanaest godina. To se desilo zbog toga što u Americi nije bilo razaranja ni u Prvom svetskom ratu, a u Evropi nisu bila tolika kao  u Drugom svetskom ratu. Kriza je izbila već 1929. godine, velika ekonomska kriza posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata taj period obnove i ekonomskog buma, izgradnje socijalnih država, traje duže nego posle Prvog, a posle okončanja tog perioda kapitalizam se ponovno suočava sa svojim temeljnim protivrečnostima i krizom hiperprodukcije – kapitalizam u krizi uvek ima viška roba, viška ljudi i viška kapitala koji ne mogu da nađu tržište za svoje oplođavanje. Zbog toga pribegava veštačkim tržištima – ratnoj industriji i neprekidnim lokalnim ratovima, industriji droge i prostitucije… ali, pre svega, pokušajima da prosečnu profitnu stopu poveća smanjenjem troškova rada, tj. smanjenjem svih oblika potrošnje radnog stanovništva. Krupni kapital se tendencijskom padu prosečne profitne stope pokušava da odupre obaranjem najamnina. To je abeceda marksističke kritike političke ekonomije, abeceda koja je većini naših praksisovaca, tipa Ljubomira Tadića, uvek bila i ostala tajna sa sedam pečata. Smanjenje potrošnje stanovništva nužno podrazumeva napad na njegove socijalne i političke tekovine – napad sa ciljem njihovog razaranja. Već početkom 60-tih godina počinje globalna ofanziva na sve tekovine radničke klase u svetskim razmerama, počinje demontaža dostignutih socijalnih i političkih prava koja traje do danas. Ali počinju i masovne klasne borbe. Masovne klasne borbe uvek počinju kao samoodbrambene – onda kada vladajuće klase pokušavaju da oduzmu eksploatisanim neke od izvojevanih tekovina. Šesdesete godine su godine masovnih radničkih štrajkova i omladinskih pobuna u celom svetu.

U svim tzv. „socijalističkim“ zemljama tada počinje da se priča o neophodnosti tržišnih reformi. Imperijalizam vrši snažan pritisak na totalitarne birokratske aparate da mu otvore tržišta pod njihovom kontrolom – da ih integrišu u svetsku podelu rada na način koji odgovara krupnom kapitalu.

U Jugoslaviji tržišne reforme počinju 1963. godine. Nimalo slučajno – upravo u godinu kada je prestao priliv kapitala po osnovu isplate nemačkih ratnih reparacija – priliv koji je do 1963. činio 10 % svih investicija u munjeviti dotadašnji razvoj jugoslovenske privrede. Od tog trenutka počinje period inostranog zaduživanja. Zajmovi se, naravno, uslovljavaju ekonomskim i političkim reformama – otvaranjem tržišta i tržišnim reformama. Tada počinje slavna privredna i društvena reforma u Jugoslaviji. Granice i protivrečnosti „socijalizma u jednoj maloj zemlji“ brže se dostižu i zaoštravaju nego u većem i resursima bogatijem „socijalizmu u jednoj zemlji“. Tržišna reforma znači podređivanje proizvodnje ciljevima profita, kriterijumima profitne rentabilnosti, a ne kriterijumima socijalnih, ljudskih potreba. One su značile masovna otpuštanja radnika. Za manje od pet godina dovele su do otpuštanja više od 600.000 radnika. I izazvale su masovne otpore radnika – hiljade štrajkova svake godine u tom periodu. Nebojša Popov je o tome objavio sjajan pionirski tekst u Sociologiji br.11 za 1969. godinu. Braneći svoje pravo na život i rad, jugoslovenski radnici su, i ne znajući to, dolazili u sukob sa MMF-om i institucijama svetskog finansijskog kapitala. Činjenica da taj sukob nije bio jasno politički artikulisan govori samo o političkom bespravlju i informativnom mraku koje je totalitarna birokratija nametala radničkoj klasi svojim totalnim monopolom na politiku i svaki oblik organizovanja. Nivoi i oblici ideološke i političke artikulacije masovnih pokreta složeno su i nimalo direktno transparentno pitanje. Ni mase angažovane u omladinskim, studentskim pokretima i pokretima inteligencije, najčešće ne artikulišu teoretski i politički jasno svoje situacije, svoje ciljeve i svoje borbe. Svi su se tada kleli u demokratski socijalizam, a niko nije imao potpuno jasan program njegovog ostvarenja i potpuno jasnu analizu snaga koje mu se suprotstavljaju. U svakoj socijalnoj borbi ljudi polaze od svojih neposrednih interesa i ciljeva i tek sa iskustvom ih artikulišu, nalaze puteve njihovog ostvarenja i prepoznaju snage koje im se suprotstavlljaju. Ljudi su naprosto branili svoje pravo na život, na rad, na besplatno školovanje, na besplatno lečenje, na stan… i tražili su više političkih sloboda da bi lakše branili te svoje interese. I nisu verovali onima koji su grmili protiv fantomske uravnilovke i produbljivali socijalne razlike bogateći se na njihovoj grbači. To je smisao protesta protiv socijalnih nejednakosti. Samo masovnost tog protesta i latentna pretnja najširom socijalnom eksplozijom, političkom revolucijom, prinuđavala je vlasti da dozvoljavaju da se o mnogo čemu piše i govori, da otvara što više sigurnosnih ventila oduške za socijalna i politička nezadovoljstva i da istovremeno traži načina da sve te ventile zatvori i stabilizuje svoju diktaturu bez ustupaka. Jedan od takvih ventila bilo je i otvaranje granica i masovan izvoz radne snage na Zapad, što je nesumnjivo smanjivalo socijalne napetosti. Drugi takav ventil bili su ustupci nacionalizmu, koji su zapravo takođe ustupci masovnim demokratskim težnjama naroda. Uprkos okupaciji Čehoslovačke i histeričnom korišćenju ruske baba-roge da bi se uplašila i sputala unutrašnja opozicija posle juna 1968. – krajem novembra te godine dolazi do masovnih demonstracija na Kosovu, njihovog brutalnog razbijanja i brzopoteznog  (već 25.decembra 1968) usvajanja ustavnih amandmana koje su pokrajinama dale status federalnih jedinica.

Ma koliko staljinisti i tada i danas to osporavali, već šezdesetih godina je, od strane vladajuće birokratije, započeta jugoslovenska tranzicija ka kapitalizmu, tranzicija koja je tada zaustavljena upravo masovnim otporima, štrajkovima i demonstracijama. Vlast se tada uplašila ne studenata, nego one vulkanske snage koja je ključala u dubinama društva i pretila erupcijom, snage koja je težila ka nezavisnom organizovanju u svojim štrajkačkim odborima, u svojim sindikatima, u nezavisnim radničkim savetima (sovjetima), u nezavisnom organizovanju po uzoru na Parišku komunu. Taj razvoj je u Jugoslaviji vodio 80-tih godina ka generalnom štrajku i zaustavljen je samo ratom – ratom velikih sila i lokalnih mafijoznih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije i Balkana. Taj razvoj doveo je do generalnog štrajka više od 30000 radnika u kombinatu „Borovo“ 1988, kada je oko 7.000 vukovarskih radnika, Hrvata, Srba, Slovaka, Mađara… zajedno kamionima pristiglo u Beograd i na juriš osvojilo zgradu tadašnje Savezne skupštine, prinudivši Saveznu vladu da im obeća ispunjenje svih zahteva i sve moguće ustupke. A njihov protest je bio čisto socijalni i izazvan šok terapijom kojoj je MMF izložio Jugoslaviju u 80-tim. Tada je zapečaćena kasnija sudbina Vukovara –njegovim ubijanjem ubijana je Jugoslavija. Vukovar je bio Jugoslavija u malom i zato ga je Tuđman svesno i namerno ostavio bez ikakve pomoći i prepustio razaranju staljinističke koalicije Miloševića sa vrhovima JNA i saveznog policijskog aparata.

Prvo, najneposrednije dostignuće studentskih demonstracija dostignuto je već drugog dana demonstracija – 4. juna 1968. Tog dana Savezna skupština je u vanrednom i najbržem mogućem postupku usvojila zakon o povećanju minimalnih plata, dakle osnove za obračun svih plata, za 100 %. Takvo povećanje plata na nacionalnom nivou je bez presedana u modernoj svetskoj istoriji. Nisu povećali studentske stipendije i kredite, nego radničke plate. Time su jasno pokazali koga se plaše i koga hoće da zaustave i umire. Plašili su se radnika i njihove mobilizacije. Svi mehanizmi državnog aparata angažovani su na tom zadatku smirivanja radnika na svim nivoima. Trebalo je najpre umiriti radnike, a potom zamoriti i uplašiti studente i poslati ih nazad u školske klupe nakon što im Tito 9. juna tobože da za pravo i objasnio da je Partija kao upravo radila na rešavanju problema koje je studentski protest artikulisao, te je pukom slučajnošću prestignuta u tome od studenata. Tada je izrekao i čuvenu rečenicu o 90 % „naše zdrave socijalističke omladine“ i 10 % „neprijateljskih snaga u studentskom pokretu“.

Titov govor sam slušao na mom, Saobraćajnom fakultetu. U tih nedelju dana stalno sam cirkulisao između više fakulteta – Saobraćajnog, Filozofskog, Mašinskog, Pravnog. Svih tih sedam dana nisam video krevet, spavao sam sedeći – usred diskusije zaspim pola sata na stolici, za stolom, na pola sata, sat i budiš se i nastavljaš. Saobraćajni fakultet je inače 1968. i naredne godinu-dve bio među radikalnijim fakultetima, a među tehničkim i prirodnim fakultetima bio je najradikalniji i išao je u korak sa Filozofskim, Filološkim i Akademijama. Zbog toga inicijativu za obeležavanje i rekapitulaciju prve godišnjice studentske ’68. vuku ovi fakulteti: Filozofski, Filološki dve Akademije, Saobraćajni i Pravni – šest fakulteta. Saobraćajni je jedini tehnički fakultet među ovim fakultetima. Neće zvučati skromno, ali ta uloga i mesto Saobraćajnog fakulteta nije bez moje zasluge. To je bio moj fakultet.

Saslušali smo taj Titov govor i smesta su počele ovacije i euforija: „Pobedili smo!“, „Tito nam je dao za pravo!“. Na Saobraćajnom fakultetu se ipak nije igralo kozaračko kolo,  mada se nisu složili ni sa onim kako sam ja objasnio taj Titov manevar – odmah posle tih prvih reakcija sam uzeo reč  i rekao: „Ne, nismo pobedili, ovo je zamka! O kojim to neimenovanim neprijateljima on govori? Ko se ovde deklarisao ili istupio kao antisocijalista?! U ovoj zemlji u kojoj se niko nikako ne sme deklarisati protiv režima, u kojoj režim zna sve, UDBA zna sve „neprijatelje“. Koga su to oni pendrečili i hapsili? Oni su nas batinali i hapsili, a ne nikakve mitske neprijatelje. Ova priča o 10% je zamka, mi svi smo tih 10%, svi, 100% studenata na Beogradskom univerzitetu su tih 10 %, to su svi oni koji nisu spremni da mu bespogovorno kliču:  „Aleluja! Hosana sine Davidov, Tito!“ i priklone mu se. Zbog toga  moramo da budemo na oprezu, ako nećemo smesta da izdamo sve za šta smo se borili.“

Demonstracije nisu mogle biti nastavljene u tim političkim relacijama, ali je određena aktivnost nastavljena i nije je bilo moguće preko noći ugušiti. Studentske organizacije su preuzete od mase studenata i Savez studenata je postao demokratska nezavisna organizacija 1968, i trebale su godine represije i gušenja, do 1974, do ukidanja Saveza omladine i Saveza studenata, dok režimu nije uspelo da sve to ponovo nametne svoju kontrolu.

Jugoslovenski studentski jun ’68, kao i evropska i svetska omladinska ’68, pripremljen je snažnom i dubokom socijalnom turbulencijom, socijalnim, političkim i kulturnim previranjima u svetskim razmerama na fonu zaoštravanja klasne borbe u svetskim razmerama. Potpuno je pogrešno i jalovo pokušavati pokret mladih, studentski pokret i pokrete inteligencije, pokušavati razmatrati izdvojeno van tog svetskog socijalnog i političkog konteksta, kao i van konteksta temeljnih socijalnih razvitaka u svakoj zemlji ponaosob. Taj redukcionizam pokreta na studente i inteligenciju ima svoju mistifikatorsku političku funkciju, funkciju mistifikovanja i prikrivanja elementarnih činjenica klasne borbe. Mit o tome da je francuski maj ’68 delo Sartra i Kon Bendita i takozvane „nove levice“ jedan je od najkomičnijih i najglupljih oblika te mistifikacije. De Golova specijalna policija, zloglasna CRS,  za jednu noć je izbacila pariške studente sa Sorbone i zauzela je i priča bi tu bila tužno i neherojski završena da sve velike francuske sindikalne organizacije, pre svega CGT i CGT-FO, dakle klasne radničke organizacije, nisu pozvale na generalni štrajk, a kolone radnika krenule na Sorbonu i za par sati naterale De Golovu policiju da podvije rep i napusti je.

Upravo to je ono što je plašilo sve tadašnje vlade i sve su se svojski trudile da ne dozvole širenje te revolucionarne zaraze. Nema zemlje u Evropi koja tada nije bila zahvaćena tim revolucionarnim talasom i jugoslovenski vlastodršci su itekako pažljivo pratili i prikupljali iskustva kako se tom talasu suprotstaviti i zaustaviti ga.

Jedan od izraza tih socijalnih i političkih napetosti u Jugoslaviji bili su žrtvovanje i smenjivanje Aleksandra Rankovića u jeku tržišne privredne reforme, na Brionskom plenumu 1966, i izvesna politička liberalizacije. Ta politička liberalizacija se, između ostalog, ogledala u tome da su albanskim nacionalistima obnovljeni politički sudski procesi na kojima su pod Rankovićem dobijali po 15-20 godina za pravno ništa, pa su onda, za isto to pravno ništa, dobili 10 godina, što je, naravno, dva puta liberalnije od 20. To je bila mera Titove liberalizacije posle Brionskog plenuma. On je žrtvovao Rankovića onako kako je Staljin svojevremeno žrtvovao Ježova, a Hruščov Beriju – onda kad su bili prinuđeni da odustanu od vladanja zasnovanog isključivo na teroru i da operu ruke od tog terora. Doduše, Tito svog Ježova nije streljao, nego ga je samo penzionisao.

Nakon Brionskog plenuma dolazi do pojačanog vrenja u omladinskim, sindikalnim, partijskim organizacijama, u književnosti, nauci i kulturi, u medijima. Savez studenata Jugoslavije se već pre 1968. izdvojio iz Saveza omladine i objavio samostalnom demokratskom organizacijom. Često smo skloni da previđamo značaj tih političkih fakata, a bavimo se efemernim sekundarnim fenomenima koji su kao pena na vodi.

Tito i njegov režim su prinudni disidentski derivati staljinizma. Nije on odbacio Staljina, nego je Staljin odbacio njega u svojim pokušajima da potpuno potčini jugoslovensku revoluciju. Tito se tu našao u procepu između Staljinovog aparata, čiji deo je bio, i samobitne snage jugoslovenske revolucije i morao je da bira kome će se prikloniti carstvu. On čak i na Petom kongresu, kongresu slavljenom kao kongresu „istorijskog ne“ staljinizmu, pruža ruku pomirenja Staljinu i traži kompromis, pa tek kada Staljin definitivno odbije kompromis zahtevajući bespogovorno podčinjavanje, on mu se odupire oslanjajući se na ti izvornu snagu jugoslovenske i balkanske revolucije. Inače bi završio, u najmanju ruku, onako kao Markos. Tako je raskid sa Informbiroom zapravo početak raspada staljinističkog međunarodnog aparata upravo na vrhuncu njegove moći na svetskoj političkoj sceni.

Proleće ’68. je masovna svetska eksplozija omladinskog revolucionarnog pokreta u kontekstu svetske radničke mobilizacije. Naravno da ta eksplozija u Jugoslaviji nije imala niti je mogla imati ikakve organizacione planske pripreme. Do pojave ilegalnih političkih grupa na univerzitetu dolazi tek posle 1968. i režim je tu pojavu i očekivao i razbijao ih je represijom. Politička atmosfera u proleće i leto ’68 je bila tako eksplozivna da je trebala bilo kakva iskra da je detonira. Slučajno je to bio sukob sa policijom oko završne priredbe za brigadire u Domu kulture pored Studentskog grada. Isto je tako to mogao biti i bilo kakav sukob sa policijom – recimo, naprimer, da je policija pokušala da privede neke studente zbog prelaska ulice van pešačkog prelaza, a ovi se tome usprotivili, pa bili izudarani. Snaga tog antirežimskog naboja bila je tolika da je zahvatila celu tadašnju  partijsku organizaciju na univerzitetu i dovela do formiranja frakcija u državnom i partijskom aparatu. Masovni socijalni pritisak prodire u aparat i nalazi svoj izraz i u njemu. To se uvek dešava sa totalitarnim aparatima koji svojim političkim monopolom koncentrišu u sebe sve društvene protivrečnosti i njihove težnje za političkom artikulacijom.  Snaga tog pokreta je tolika da u aparatu počinju da se formiraju frakcije koje se suprotstavljaju Titu. Otuda srbijanski liberalizam, hrvatsko proleće, masovna eksplozija na Kosovu i užurbane ustavne reforme. Taj pokret nije nikakav ni socijalni, ni politički ni ideološki monolit. On se koncentriše oko nekoliko ključnih zajedničkih zahteva čiji zajednički imenitelj je demokratski socijalizam i razvlašćenje totalitarne birokratije. Za taj pokret demokratija i socijalizam su nerazdvojivi, oni se mogu razdvajati samo u uvrnutim staljinističkim i staljinoidnim glavama ili u glavama svakojakih čankoliza svetskog kapitala, „tranzicionih“ i „netranzicionih“. Danas se takvim razdvajanjem bavi i ne mali broj bivših, stvarnih i samonabeđenih,  šesdesetosmaša koje je život nagnao na ovakvu ili onakvu političku i duhovnu kapitulaciju. Pa tako praksisovci Ljubomir Tadić i Dragoljub Mićunović svojataju ’68 kao predhodnicu današnje demokratsko-pljačkaške privatizacije pod okriljem jednako „demokratskog“ američkog imperijalizma, a Mihailo Marković je svojata kao uporište jugoslovenskog staljinoidnog „socijalizma sa ljudskim licem“. Šta je tu veće zlo? Ofanzivna kontrarevolucija je, naravno, daleko veće zlo od defanzivne. A totalitarni birokratski režimi, ma koliko izgledalo drugačije, zapravo su forma defanzivne kontrarevolucije u svetsko-istorijskim razmerama. Oni nastaju i opstaju na jednoj svetskoj ravnoteži snaga, dok su tranzicioni restauracionistički „demokratski“ režimi već forma nadiruće razuzdane svetske kontrarevolucije. Defanzivna birokratska kontrarevolucija opstaje kao parazit, kao kancer na telu radničkih država, neoliberalna tranzicija je već faza metastaze koja galopirajućim tempom razara to telo. Ta podivljala tranzicija može voditi samo ka marionetskim fašističkim i fašisoidnim režimima pod svetskim protektoratom američkog imperijalizma.

* * *

Bukvalno za jedan dan, 3. juna 1968, na svim fakultetima su formirani akciono-politički odbori. Zašto akciono-politički odbori, ako je Savez studenata već bio samostalna politička organizacija. Očigledno, zato što nije bio dovoljno samostalan, a bila je neophodna organizacija koja u svakom pogledu izmiče uticaju i jurisprudenciji državnog i partijskog aparata. A zatim, trebalo se nekako pripremiti za preteću i očekivanu represiju režima. Na mnogim fakultetima se svakog dana menjala polovina članova akcionih odbora. Nije to bio samo naivni radikalni demokratizam, to je bio i taktički način da se odgovornost i udar očekivane represije podele na što veći broj ljudi, što bi onda olakšalo i proširilo i otpor represiji. Univerzitet je bio pod policijskom opsadom i mi smo bili doslovno u ratnim okolnostima, ne znajući da li će i kada i kako nas napasti. Itekako bi nas rasterali, pa makar i tenkovima i mitraljezima, da se nisu plašili da će time izazvati revoluciju kao u Mađarskoj 1956. ili u Čehoslovačkoj te iste, 1968. godine, pa bi onda i sami morali da čekaju ruske tenkove da ih spašavaju kao Novotnog. Birokratski aparat je pucao po svim šavovima, informacije o radničkoj podršci studentima u mnogim preduzećima su prodirale u cenzurisane medije i svaki napad na studente mogao je izazvati mnogo širu buru. Mnogi novinari i pisci su dolazili na fakultete i na studentskim mitinzima i tribinama se žalili na cenzuru u svojim reakcijama i izdavačkim kućama. Izraz štrajk se tada možda prvi put probio u medije i počeo da stiče pravo građanstvo – do tada se smeo koristiti jedino eufemizam „obustava rada“. Svima je već bilo preko glave te masovne hipokrizije i licemerja, te masovne državne industrije laži. Režim je odjednom morao da shvati da narod zna da on laže i da će se masovno podići ako krenu u oružano gušenje studentskog štrajka. Zbog toga Tito pravi ustupke, suspenduje tržišne reforme i pristupa čistkama i stabilizaciji birokratskog aparata sa ciljem da uguši svaki opozicioni pokret i tendenciju. Naravno, ubrzava se i izvoz radne snage na Zapad, koji takođe dreši kesu da podrži režim kreditima i tako poveća njegovu zavisnost od sebe.

*  *  *

Posledice 1968. godine najjasnije se ogledaju u tome što je na javnu scenu otvoreno stupio jedan masovan demokratski pokret inteligencije i omladine, osamostalio se Savez studenata koji dobija svoje potpuno nezavisno glasilo, novine koje opstaju godinu dana, do decembra 1969. godine. Pa i kada su smenili prvi redakciju i postavili novu, otrgne im se ponovo  i ta nova redakcija koju su oni imenovali, redakcija se menja prosto pod pritiskom socijalne sredine u kojoj su živeli. Nisu mogli da idu potpuno protiv sopstvene socijalne sredine za birokratskim aparatom.

Ja sam pripadao onima koji su već 4. juna shvatali ili naslućivali šta se dešava, šta je to čega se vlast plaši. … onima koji su pokušali su da probiju te barijere režima i uspostave  neke kontakte sa radnicima…) Zbog toga sam sa još desetak-dvadesetak ljudi pristupio organizovanju ilegalne inicijativne grupe za osnivanje Revolucionarne radničke partije. Naravno da sam verovao da to može uspeti – čim sam se upustio u to. (na pitanje-upadicu: „Jesi li računao da to može da uspe“). Shvatali smo da radnici ne mogu politički da se izraze, ni radnici, ni inteligencija, ni studenti, ni mladi, bez sopstvene političke organizacije. Vrlo brzo su nas otkrili i razbili na nekoliko procesa, na nekoliko suđenja, to su ta „trockistička“ suđenja 1971. godine. Suđenja su počela sa procesom protiv Vladimira Mijanovića već 1970. godine – zbog „neprijateljske propagande“. Zapravo je trebalo razbiti Savez studenata Filozofskog fakulteta.

Kampanja koja je vođena da se sa univerziteta isteraju praksisovski profesori, zabrane knjiga, filmova, hapšenja studentskih aktivista, zapravo su bile usmerene na gušenje tog širokog, masovnog, omladinskog i kulturnog pokreta koji je eksplodirao 1968. godine i koji se nezadrživo širio, bile su usmerene na gušenje svake nezavisnosti omladinske i studentske organizacije. Hapšenja i zatvaranja je u stvari bilo mnogo više nego što se to ikada saznalo. Za mnoštvo prekršajnih kazni zatvorom od po petnaest, mesec dana, javnost nikada nije ni saznala. Mnoštvo tih kazni izricane su sa tobože sasvim nepolitičkim povodom – aktivniji studenti su jednostavno kažnjavani prekršajno zato što nisu imali urednu prijavu boravka ili ličnu kartu, a ne retko je nisu imali upravo zbog toga što im ju je policija oduzela.  Bilo je pretnji porodicama, privođenja, otpuštanja sa posla, prinudnog regrutovanja za saradnju sa tajnom policijom. Potpun spisak žrtava represije nikada nije sačinjen i neće ni biti. Najviše se zna  za nas dvadesetak koji smo prošli javne političke procese jer je o tome pisano i izveštavano u medijima. Totalitarna politička policija kičma je totalitarnih režima i ni o kakvoj demokratiji ne može ni biti ni govora dok se ona ne razvlasti. A u Srbiji, kao, uostalom, ni u jednoj od republika bivše Jugoslavije, ona nije razvlašćena, njeni arhivi nisu otvoreni i njeni zločini nisu kažnjeni. Ista ta Udba i danas je najmoćnija politička i represivna sila. To najrečitije govori o karakteru naše „tranzicione demokratije“ i njenih nosioca. Ta demokratija još uvek krije zločine Udbe od pre 20 – 30 – 40 -50 godina. Treba li očigledniji dokaz za neprekinuti kontinuitet totalitarne birokratije do današnjih dana, ovaj put „demokratski“ prepakovane i dekorisane tobožnjim partijskim pluralizmom, ali pod direktnom kontrolom moćnih inostranih gazdi. Svi znaju da je CIA dobila arhive srpske Udbe, uz blagoslov „kohabitacionog“ režima Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. A to je sve više tabu tema i zabranjeno ju je pominjati čak i u ličnim malim oglasima i čituljama u velikim listovima. Već 24 godine, mi, prijatelji pokojnog Radomira Radovića, koga je Udba ubila u pripremama „procesa šestorici“ 1984, svake godine se okupljamo na njegovom pomenu i objavljujemo oglas u novinama o tom pomenu. Pre dve godine Politika, a prošle godine i Novosti, odbili su da prime taj oglas zbog toga što se u njemu pominju skriveni arhivi DB-a koji kriju istinu o Radomirovoj smrti. „Demokratski“ režim još je revnosniji u zaštiti Udbinog lika i dela i od Miloševićevog. Nisu to urednici Politike i Novosti odjednom na svoju ruku postali revnosni zaštitnici Udbe. To samo pokazuje da je Udba još uvek kičma svake vlasti u ovoj zemlji i svi političari koji o tome ćute, a naročito Boris Tadić i Vojislav Koštunica, saučesnici su u tom održavanju kontinuiteta totalitarnog mraka. Nisu oni notorne budale pa da o tome ćute zato što kao ne znaju s kim i kako su na vlasti. Pitanje je samo kada i po koju cenu su se oni „pomirili“ sa svojim nekadašnjim progoniteljima, da li su kapitulirali još u vreme dok su pripadali demokratskoj opoziciji i postali tajni saradnici tajne policije ili su napravili ugovor sa đavolom tek u periodu tranzicije, tj. u poslednjih 17-18 godina, pod okriljem zapadnih pokrovitelja. To nećemo pouzdano saznati dok se arhive tajne policije ne otvore. Samo je Vuk Drašković denunciran od Udbe da je bio njen saradnik još 1968. Zbog toga što joj se otrgao sa lanca i odmetnuo i što sa njim nikada nisu bili načisto ni onda kada je ponovo postajao kooperativan kao i sve ovdašnje „demokratske“ partije. Zbog toga su i pokušavali tako uporno da ga ubiju. Sva ta „demokratska opozicija“ sarađuje sa Miloševićem režimom već od samog početka jugoslovenskog rata, učestvuju u njegovim nameštenim „izborima“, a on ih nagrađuje mrvicama vlasti i opštinama po kojima mogu da kraduckaju na veliko i na malo. Milošević i Udba su ih tako pripitomljavali, „domestikovali“  kako je to eufemistički formulisao pokojni Zoran Đinđić posle prvih „višepartijskih izbora“ 1990, nakon kojih mu je jedna od ključnih zamerki Miloševiću bila ta što ovaj odbija da „domestikuje“ opoziciju. Nije to Milošević odbijao, nego ju je samo domestikovao po nižoj ceni od one koju su oni priželjkivali.  Taj kontinutet totalitarnog aparata pokazuje da su svi tranzicioni režimi zapravo raniji ili kasniji, niži ili viši, derivati staljinističke birokratije. Titov režim je prvi derivat staljinizma, a režim Borisa Tadića je za sada poslednji takav derivat u Srbiji. Putin u Rusiji je raniji, izvorniji derivat nego oni, jer dolazi direktno iz aparata KGB-a.

Posle 5. oktobra 2000, kada je narod krenuo da razbije taj mračni aparat vlasti – „domestikovana demokratska opozicija“ ga je spasla objavivši da su svi šefovi tog aparata prešli na stranu naroda i do dan-danas ne otvaraju arhive tajne policije. Dok se ne otvore te arhive nema diskontinuiteta, ni sa Miloševićem, ni sa Titom. Sve političke formacije u svim tranzicionim zemljama su derivati staljinizma, raniji ili kasniji, niži ili viši.

Juni ’68, naravno, nije bio plod odluke i delovanja nikave političke organizacije ili grupe i samo u policijskim glavama mogle su nastajati takve teorije zavere. Policajac najčešće mora da socijalna nezadovoljstva i nemire objašnjava isključivo svakojakim zaverama, a nikako ne manjkavostima režima koji on mora da brani. Juni ’68 bio je planetarna masovna socijalna eksplozija. Do takvih eksplozija dolazi onda kada masovno socijalno i političko  nezadovoljstvo nema i ne može da nađe svoj politički izraz u vladajućem političkom establišmentu. Planetarna rasprostranjenost tog pokreta očit je dokaz da takvo masovno nezadovoljstvo nije bilo svojstveno samo jednom svetskom političkom bloku i samo jednom političkom sistemu. Taj pokret je pokazao da u tom pogledu nema suštinske razlike između  totalitarnih staljinističkih („sovjetski“ blok), staljinoidnih (maoizam, titoizam, kastrizam…) i „demokratskih“ političkih sistema („zapadni“ blok).

Opoziciona inteligencija, po svom socijalnom biću, svom medijalnom mestu u socijalnoj organizaciji, bliža je birokratiji, sa kojom je u stalnom sukobu, nego proletarijatu. Ta pupčana vrpca socijalnog položaja omeđuje i njene ideološke, teorijske i političke horizonte. A studentska populacija, pak, sa svoje strane, socijalno je bliža inteligenciji, nego proletarijatu. U generalnoj društveno-istorijskoj perspektivi, ni birokratija, ni inteligencija, ni omladina uopšte, pa ni studentska, nemaju niti mogu imati samostalnu socijalnu niti političku ulogu. Otuda i sva lutanja i tumaranja tog opozicionog pokreta – ideološka, teorijska i politička.

Svi smo mi nekako znali i verovali da je radnička klasa, dakle ona ogromna većina stanovništva koja živi od svog rada, ona snaga koja je presudna i koja jedino može odlučno doprineti temeljnoj društvenoj promeni kakvu smo želeli.  Bez podrške, otvorene i prećutne, radnih kolektiva studentski pokret i demonstracije bili bi ugušeni već za nekoliko dana. Zbog toga policijski režim čini sve da spreče kontakte između studenata i radnika, da studente izoluje na fakultetima pod opsadom, a radnike u preduzećima u kojima se zavodi neka vrsta neobjavljenog vanrednog stanja. Studentska glasila se zabranjuju, a policija hapsi i premlaćuje studente koji sa svojim listovima i štampanim, šapirografisanim materijalima pokušavaju da prodru u preduzeća. Bilo je mnogo takvih pokušaja, niko nikada nije napravio o njima nikakvu ni približnu statistiku (osim policije), ali ipak je prevladavao jedan stav iščekivanja, karakterističan i za opozicionu inteligenciju i za pobunjene studente  – iščekivanja da se radnici nekako sami od sebe dignu i priključe studentima i inteligenciji, a ne da studenti i inteligencija traže načina da se priključe radnicima.

Nikakvog ideološkog i organizacionog jedinstva tu nije bilo. To je bila jedna potpuna šarolikost grupa i tendencija. Kada su liberali na tom socijalnom i političkom talasu došli na vlast u Srbiji, zahvaljujući tome mi koji smo optuživani za političke delikte dobili smo dve godine zatvora za pravno ništa (ne političko ništa, nego za pravno ništa). Dobili smo dve godine umesto deset, koliko bismo možda dobili ranije. To je mera srpskog liberalizma. Latinka Perović je u Politici polemisala sa Zečevićem, šefom srpske policije u to vreme, o tome da li su studenti koji su pohapšeni bili inostrani agenti, što je bila njegova teza ili su plod naših unutrašnjih protivrečnosti, što je bila njena teza. Rezultanta njihovog unutarpartijskog trvenja je bilo to što smo dobili dve godine zatvora. Mi smo dobili po dve godine u vreme kada su hrvatski nacionalisti dobijali po sedam godina, isto tako za pravno ništa, kada su na Kosovu dobijali po deset, isto tako za pravno ništa, bez liberala bi dobijali po petnaest ili dvadeset, i oni i mi. Ali ta represija nije bila ni približno tako masovna i nije smela da bude tako masovna kao što je bila pod Rankovićem. Išli su egzemplarno, da parališu pokret egzemplarnim represijama, dakle da ga zastraše.

Slobodni univerzitet dolazi posle, on je direktna posledica ukidanja Saveza studenata i proterivanja osmorice profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dok je još postojao Savez studenata, 1974. godine je pripremljen taj projekat reforme kojom bi se ukinuli Savez omladine i Savez studenata, po češkom receptu nakon ruske okupacije. Formirana je nova organizacija, Savez socijalističke omladine Jugoslavije.

Kada sam izišao iz zatvora Đinđić je bio kopredsednik Fakultetskog odbora Saveza Studenata, sa Mišom Stojanovićem, na Filozofskom fakultetu koji je još bio bastion demokratske opozicije, koji se još branio. Na svim drugim fakultetima partija je manje-više uspela da „normalizuje“ i preuzme Savez studenata pod svoju šapu. Na Filozofskom, Filološkom, akademijama još uvek je trajao otpor. Na Saobraćajnom je, naravno, bio ugušen nakon mog hapšenja. Jedva su dočekali da me isključe sa fakulteta i to bez prava studiranja, da se osiguraju da ne mogu nikad više da im se vratim. Oni su bili najlojalniji partijaši jer su bili nekompetentni za svoj posao, bili su izgubljeni u jednoj primenjeno-naučnoj disciplini koja još nije formirana, početnici dovedeni partijskim zaslugama, izgubljeni i zbunjeni u nauci i kulturi, morali su da budu poslušni aparatčici. Na Filozofskom je bilo sasvim drugačije. 1974. godine traje ta ofanziva gušenja. Vlasti su to radile vrlo inteligentno, sa idejom – oduzmi mladima organizaciju, uništi im organizaciju i liši ih svake mogućnosti legalnog nezavisnog političkog delovanja. Zbog toga je osnovan Savez socijalističke omladine. Nije to bila reforma radi reforme, nego ukidanje svake nezavisnosti omladinskih organizacija, njihova čistka  i podredjivanje direktno vladajućoj partiji, dabi se ona onda preko partijskih mehanizama moglo kontrolisati omladinu i onemogućiti političko organizovanje svoj omladini, dozvoliti ga samo onima kojima to partija dozvoli. To je bio Savez socijalističke omladine – suborganizacija, omladinska organizacija Saveza komunista Jugoslavije a ne svih mladih. Pozicija tadašnjeg Odbora Saveza studenata na Filosofskom fakultetu, po mojoj oceni bila je naivno ultralevičarska i moralistička. Bio je to stav da treba bojkotovati novu, oktroisanu, omladinsku organizaciju, jer bi ulazak u nju navodno značio moralnu i političku kapitulaciju i saradnju sa vlastima. Vodio sam beskonačne sporove i razgovore sa Đinđićem i ostalim članovima Odbora da ih privolim da odustanu od bojkota i preuzmu, bar na Filosofskom i bliskim fakultetima, kontrolu i nad novom organizacijom. Mislim da su to bile prve lekcije koje je Đinđić od ikoga čuo o prolitičkom pragmatizmu, kome u tom periodu nije bio nimalo sklon. Nekoliko ultralevičarskih studentskih odbora nikako nije moglo sprečiti reformisanje omladinske i studentske organizacije u celoj zemlji. Savetovao sam im da uđu u novu organizaciju, tj. da jednostavno transformišu postojeću i na taj način je sačuvaju, a s njom i okvire za legalno opozicione delovanje, pa neka je vlasti raspuštaju posle, kao što su raspuštali partijske organizacije, neka zabrane svoju sopstvenu organizaciju. Dovoljno ste jaki na Filozofskom fakultetu da možete da im je preuzmete, da obavite samo formalnu transformaciju i da i dalje vodite opozicionu politiku. Izgledalo mi je da smo postigli dogovor o tome, ali, kada je krajem te godine provođena ta transformacija studentske organizacije, oni su je ipak bojkotovli i time izgubili svaki legalni okvir za opoziciono delovanje. Ja sam u to vreme već bio poslat na odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga, sa univerziteta su isključeni i beogradski praksisovci.

Tada je usvojena Rezolucija tri fakulteta, Filozofski fakulteti Ljubljane, Zagreba i Beograda. Učestvovao sam u redakciji te rezolucije koja je Tita žigosala kao antikomunistu i staljinistu. Prvi put je to javno rečeno, da je on staljinista i antikomunista. To je upravo bilo na liniji komunističke demokratske kritike birokratskog režima. Ta rezolucija je zabranjena i njeni autori su zbog nje izvedeni na sud. Đinđić nije ni dan zatvora odležao, mada se pričaju legende o represiji prema njemu. Tu su bili Lino Veljak iz Zagreba, Đinđić i Miša Stojanović iz Beograda, Darko Štrajn i još neko iz Ljubljane, Štrajnov otac je bio partijski funkcioner , Štrajn se prvi pokajao i onda su se nagodili u Ljubljani, koja je uvek bila liberalnija, nagodili su se u partijskom vrhu da budu uslovno osuđeni.

Pošto beogradski čvrstorukaši, a i Tito, nisu bili tim zadovoljni, onda su „kola pukla“ na Vladi Palančaninu, studentu iz Novog Sada, koji je osuđen zbog toga što je na studentskom protestnom mitingu pročitao optužnicu javnog tužioca protiv potpisnika Rezolucije studentskih organizacija tri filosofska fakulteta. Dakle, zato što je pročitao javni službeni dokument, Vlada Palančanin je odležao godinu dana, jer je u tom javnom službenom dokumentu citirana zabranjena Rezolucija tri fakulteta. Suđenje Palančaninu organizovano je u Novom Sadu, a ne u Beogradu, da bi se izbegli studentski protesti i masovna posećenost suđenja do kojih je redovno dolazilo prilikom suđenja pred Beogradskim okružnim sudom.

Đinđić se posle toga povukao potpuno iz svake političke delatnosti, on je uvek imao neku dozu avanturizma i neku crtu velikog kombinatora, ali se iz toga tada nikako nije mogao ni naslutiti onaj hiperpragmatizam koji je razvio 90-tih godina kada je preuzeo kontrolu nad Demokratskom strankom. Krajem sedamdesetih je otišao u Nemačku i vratio se kao nemački čovek i zato je i ubijen – zato što je bio nemački čovek, a Amerikanci tada nisu mogli da trpe nemačkog čoveka na čelu srpske vlade.  Nije slučajno da je privatizacija Sartida (smederevske željezare) izvedena tek posle Đinđićeve smrti i da još uvek traje spor između US Stila i nemačkih investitora koji su, kao najveći poverioci Sartida, polagali preče pravo kupovine u njegovoj skandaloznoj privatizaciji.

Da, po svemu sudeći, Đinđića je ubila naša UDBA za račun i po nalogu američkih tajnih službi. A ovi egzekutorski nesrećnici to možda i nisu znali, možda je Legija jedini nešto i znao o tome ko stoji u pozadini. Zombirani Zvezdan Jovanović najverovatnije nema pojma, ni koga je ubio, ni zašto ga je ubio.

Da je Merkelova bila na vlasti u Nemačkoj početkom ovog veka, pre sedam godina, Đinđić nikad ne bi bio ubijen, jer ne bi bilo te opreke između BND-a i CIA-e, između Nemačke i Amerike, opreke koja je kulminirala u ratu i napadu na Irak. Kad su ušli u Bagdad, Amerikanci su počeli da prete „staroj“ Evropi, „novom“ Evropom, novim uključenim članicama EU, a u Bagdad su američki tenkovi ušli sa transparentima: „Sledeća stanica: Pariz – Berlin“. E, da toga nije bilo, nego da je Anđela Merkel, bespogovorni američki čovek na čelu nemačke vlade, tada bila na vlasti u Nemačkoj, Đinđić bi bio živ i dan-danas.

* * *

Aktivnih grupa otpora posle šezdesetosme bilo je na svim univerzitetima, međutim taj pokret nigde nije uspevao da postigne i uspostavi neku koherentnu i celovitu političku, programsku i teorijsku artikulaciju. Svi smo tapkali, tražili, pipali u mraku, učili na greškama, svojim i tuđim, konsultujući i strana i istorijska iskustva.  Učili smo bukvalno od početka. Ali ono što se nametalo kao nešto čega se režim najviše plaši jeste to da treba tražiti vezu i oslonac u radničkom pokretu, u radničkoj klasi.

I zato je režim krenuo tako represivno upravo na nas, koji smo nešto pokušavali u tom smislu. Vlada Mijanović je prvi put uhapšen smesta nakon što je na Filozofskom fakultetu, zajedno sa studentskim organizacijama Filološkog i obe akademije, organizovao štrajk solidarnosti sa kakanjskim rudarima. Uhapšen je odmah posle toga zbog pokušaja veze, političkog kontakta, konstituisanja socijalnog i političkog, socijalističkog i demokratskog bloka. Zbog toga je Vlada Mijanović prvi put uhapšen, a odmah godinu dana posle toga, još pre nego je on i izašao iz zatvora, pohapšeni smo mi, jer su saznali da pripremamo organizaciju ilegalne radničke partije.

Sva ta iskustva su nam nametnulo svest o tome da se ne treba povlačiti u podzemlje, u ilegalu, da ne treba nelegitimnom totalitarnom režimu prepuštati sferu legalnosti. Zbog toga od 1977. organizujemo privatne diskusione tribine, a potom ulazimo u ovu priču sa Otvorenim univerzitetom sa praksisovcima, tad se okrećemo onome što se u demokratskim opozicionim pokretima u Istočnoj Evropi zove „strategija Grigorenko“ – branimo Ustav, branimo državu od postojeće uzurpatorske vlasti. To je strategija koju je početkom šezdesetih godina u Istočnoj Evropi formulisao Grigorenko, nakon svog prvog iskustva sa pokušajem ilegalne marksističke organizacije protiv staljinizma u Moskvi. Grigorenko se vraća iz zatvora i okreće se prevashodno javnom opozicionom delovanju: nema ništa više ilegalno – vlast je ta koja je ilegalna, nismo mi ilegalni, vlast je uzurpatorska, mi branimo Ustav, branimo državu od vlasti, branimo socijalne tekovine i socijalizam od diktature vlasti. Hoćemo da omogućimo privredi i proizvodnim snagama da se slobodno razvijaju, a ne da ih birokratija guši, a mogu da se razvijaju samo u uslovima političke demokratije – samo tada će svi proizvođači doživljavati proizvodnju kao svoju, samo tada zaista rade za sebe…

Da, tu marksističku struju demokratskog opozicionog pokreta je Grigorenko artikulisao još šesdesetih godina. Najtvrđe njegovo krilo likvidirano je 1988. godine, kada je likvidiran  vođa tog marksističkog, socijalističkog krila – Anatolij Marčenko koga je ubio Gorbačovljev režim 1988 godine. Da, upravo onaj Gorbačov koji je toliko slavljen zbog „glasnosti i perestrojke“, tobožnjih demokratskih reformi „socijalizma“. A bio je zapravo samo jedna od etapa organskog razvitka i raspada staljinističkog aparata, razvitka koji do danas održava kontinuitet tog aparata personifikovan imenima: Staljin, Hruščov, Brežnjev, Černjenko, Andropov,  Gorbačov, Jeljcin, Putin. Politički sadržaj tih etapa razvoja i raspada staljinizma je šarolik i nimalo pravolinijski, ali je njegov socijalni sadržaj uvek isti i kontinuiran.

Naravno, ima kretanja i krivudavom linijom, ali to je kontinuitet jednog totalitarnog aparata. Takav je i kontinuitet od 1946. godine na ovamo, od Tita 1946. godine do Borisa Tadića i Koštunice danas. To je kontinuitet tog aparata koji je ovaj put u tranziciji izgubio svaku autonomiju na svetskoj političkoj sceni, svaki nacionalni suverenitet je izgubio, pa je direktno podređen stranim gazdama – ne posredstvom finansijskih institucija koje ucenjuju kreditima i zatezanjem dužničke omče oko vrata, već im je direktno komandno podređen.

* * *

Posle ’68. nisu bile organizovane formalne grupe, one su bile amorfne, bile su neformalne, bilo je desetine grupa, anarhističkih, anarhoidnih… I pre šezdeset osme godine su bili kružoci anarhistički, neformalni… To su više okupljanja, javne tribine su bujale sve do devedesetih godine, sve do rata, pa i za vreme rata, do UJDI-ja. Odmah posle Brozove smrti, režim kreće u pokušaje da definitivno likvidira opozicioni demokratski pokret – procesima protiv Momčila Selića zbog sjajne novele „Sadržaj“, protiv Gojka Đoga zbog zbirke pesama „Vunena vremena“, protiv Otvorenog univerziteta sa „procesom šestorici“. Masovan otpor demokratske inteligencije zaustavlja tu ofanzivu represije i nastaju i prvi nukleusi javnog nezavisnog političkog organizovanja, npr. Odbor za odbranu umetničkih sloboda  pri Udruženju književnika i Odbor za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja 1984. godine, a 1986. i Helsinški odbor za ljudska prava – ne ovaj današnji profesionalni koji je formiran intrigom i dekretom Kristine fon Kol iz Beča 1994. godine.

Često se gubi iz vida da se taj otpor ponovo razvija u kontekstu masovnog radničkog štrajkačkog pokreta, izazvanog šok terapijom MMF-a tih godina. Taj demokratski i štrajkački pokret razbijeni su i paralisani ratom koji je razbio Jugoslaviju i razgarom najcrnjih i najšovinističkijih formi nacionalnih romantizama – to je bio jedini način da nacionalne frakcije totalitarne birokratije ostanu na vlasti – po cenu totalnog gubljenja svakog nacionalnog suvereniteta u kvazi-nacionalnim marionetskim državicama.

Svi nekad progonjeni disidenti koji danas participiraju u vlasti, a njih je veoma malo, su se pridružili svojim nekadašnjim progoniteljima – otvoreno pitanje je da li su to učinili već u ono vreme pod pritiskom ili ubrzo posle toga iz šićardžijskih motiva. Bilo kako bilo, veoma je indikativno da na današnjoj srpskoj političkoj sceni, izuzev Vojislava Šešelja, nema bivših političkih zatvorenika, nema onih koji su svoja opredeljenja plaćali sudskim političkim progonima i zatvorskim kaznama dužim od godinu dana. Izgleda da su zatvori isuviše stroga škola etike da bi oni koji su ih prošli mogli biti podobni za ulogu modernih srpskih političara.

Demokratski opozicioni pokret je i u Jugoslaviji, kao i u drugim „socijalističkim“ državama, često nazivan disidentskim – otpadničkim. Taj naziv prihvatali su i mnogi njegovi pripadnici i on itekako rečito govori o teškoćama tog pokreta da odbrani svoju ideološku i političku nezavisnost. Naravno, značajan deo tog pokreta jeste bio disidentski i činili su ga pripadnici vladajućih aparata koji su imali dovoljno senzibiliteta da osete masovno socijalno nezadovoljstvo i da se, pod pritiskom tog nezadovoljstva, distanciraju od aparata vlasti, pa i uđu u politički sukob sa njim. Tipični disidenti su bili većina „informbirovaca“, Milovan Đilas i praksisovci. Praksisovci su bili disidenti od prve jugoslovenske derivacije staljinizma, od titoizma, i razvijali su se u smeru „antropološkog marksizma“. Službeno su nazivani „anarholiberalima“ – taj naziv opravdan je onoliko koliko je opravdana i oznaka „anarhostaljinizam“ za jugoslovensku „samoupravnu“ derivaciju staljinizma, koja se itekako ideološki oslanjala na Prudona i anarhosindikalizam. Njihovo jugoslovenstvo najčešće je bilo ideološka košuljica velikosrbstva koje je izbilo ispod te košuljice već sa početkom raspada Jugoslavije krajem 80-tih godina. Groteskna parola „Kosovo je Srbija“, zajednička svim strankama današnjeg kukavnog srpskog političkog establišmenta, najbolje pokazuje pupčanu vezu tih stranaka sa totalitarnim jugoslovenskim birokratskim aparatom iz čijeg raspada su potekle, čiji su derivati. Oni malobrojni nekadašnji disidenti koji sudeluju u tim strankama zapravo su zabludeli sinovi koji su se vratili rodnom roditeljskom domu i pomirili se sa svojim nekadašnjim progoniteljima.

Sebe nikada nisam smatrao disidentom i odbacivao sam i odbacujem tu oznaku.  Mislio sam i mislim da je ona mnogo prikladnija za označavanje režima, i ondašnjeg i današnjeg. Kao i staljinizam iz koga su proistekli, ti režimi su disidentski – otpadnički – i u odnosu na radnički pokret,  i u odnosu na sopstveni narod. Ja sam se oformio u mladosti kao marksista, kao radnički, socijalistički aktivista. Nikad nisam bio pristalica staljinizma, niti jednog derivata staljinizma,  nisam ni na koji način participirao u vlasti, nisam bio pod političkim uticajem vlasti, niti sam je prihvatao i doživljavao kao svoju vlast, pa i nisam mogao otpasti od nje, tj. biti njen disident..

Ideju autentičnog socijalizma, demokratskog socializma, smo lako nalazili u Marksovom Građanskom ratu u Francuskoj i u Lenjinovoj Državi i revoluciji: evo šta jeste socijalizam, a evo šta nama prodaju kao socijalizam. Nešto se naziva socijalizmom, nešto što veze nema sa socijalizmom, sem po državnoj svojini, uzurpiranoj i pljačkanoj od  diktatorske „crvene buržoazije“. U toj vrsti diktature svojina može da bude samo državna. Državna svojina je prelazni oblik ka društvenoj svojini i ona se podruštvljava i postaje društvena mehanizmima radikalne opšte društvene demokratije. Dok nema te demokratije, ona je državna. Kako se država otuđuje i počinje da služi drugim, svetsko-istorijskim snagama, tako se otvara tranzicija – jedinstvena u svetskoj istoriji restauracija bez stare restarucionističke socijalne klase – tako se i dalje guši demokratija i prinudno, pljčkaški privaatizuje nacionalno bogatstvo. Mi i dalje imamo totalitarizam, imamo isti totalitarni aparat, samo dekorisan tobožnjim višepartijstvom. Kakvo višepartijstvo!? Toma Nikolić je za Evropsku uniju i kapitalizam isto kao i Boris Tadić i razlikuju se jedino u ideološkim nijansama i manirima u nastupu. Ako se malo i zakoprca iz demagoških razloga, onda mu ovde dođe Putinov izaslanik Kosačev, predsednik Odbora za spoljnu politiku Dume, koji dan uoči izbornog ćutanja poslednjih izbora dođe i nosi im direktivu. Donosi im direktivu i objasni im: lažna je dilema – Rusija ili Evropska Unija, ima da ratifikujete Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i Energetski sporazum sa Rusijom. I sutradan se deblokira vlada prvog dana izborne ćutnje, dva dana uoči parlamentarrnih izbora.  Održi se sednica Vlade na kojoj se smesta ratifikuje i usvoji sporazum za koji su i Koštunica i Tadić, i njihovi prirepci, galamili kako je to nacionalna izdaja. Istina, Koštunica za sebe iskuka pravo da, jer on ipak nije potpuna budala, kada ta tačka dođe na dnevni red, on ovlasti Đelića da nastavi sednicu, a on izađe napolje da ne mora da glasa, pa bude odsutan pet minuta, pa se onda vrati. Oni su ipak ratifikovali, zajedno sa Borisom Tadićem, taj sporazum na Putinov nalog. Na sličan način će i sada da reše krizu Vlade. Videli smo izjavu engleskog ambasadora da on i nije baš u kokpitu formiranja srpske vlade, nego da je prosto u mašini, pregovarač, da „pomaže, daje informacije i razgovara sa svima“. Pa onda, videli smo izjavu nesrećnog Palme-Betovena da je on slučajno bio privatno u Bečićima u hotelu „Splendid“ kad je tamo bio američki ambasador. Treba zaista mnogo mašte da se zamisli toliki stepen dušebrižnišva, kad i sa jednim Palmom razgovaraju praveći kombinatorike oko srpske vlade.

Na kraju će Putin da još se uvredi što ostaje zapostavljen, što se zanemaruje njegova uloga u „pilotiranju“ ovdašnjih izbora, pregovora i formiranja Vlade koja će, dakako, biti „proevropska, demokratska i nacionalna“ i imaće par simboličkih uspeha na Kosovu, neki simbolički ustupci će joj biti dati, neke simbolične privilegije će biti date tim nesrećnim Kosovarima. Ali sve to samo u svrhu da ovi naši današnji „Kosovo je Srbija“-papagaji, koji nastavljaju najgore osvajačke tradicije srpske buržoazije, protiv koje je Dimitrije Tucović bio iz sve snage, mogu da kažu: sada hoćemo u Evropsku Uniju, bezuslovno, pošto su nam, zahvaljujući Rusiji, učinili te ustupke, i onda će svekolika „međunarodna zajednica“, pod okriljem Vašingtona, da ovde ustoliči nekakvu koaliciju, nekakav Demokratski Evropski Nacionalni Srpski Savez. Udbaški aparat i dalje ostaje nedirnut, njegovi najgori zločini nerazjašnjeni, a njegove tajne arhive i dalje ostaju zapečaćene. Očigledno da „demokratska“ vlast ne može da privede svoju liberalnu tranziciju bez tog aparata, aparata sa kojim je sklopila neraskidivi „sveti nacionalni savez“.

To je pitanje na kome je, svojim velikim i najglasnijim delom, kapitulirala i istrunula srpska liberalna inteligencija, koja je umela da odbrani Gojka Đoga, koja je umela da zaustavi političke represije 1984. godine, a onda da legne na rudu Miloševiću, koji je bio organizator te represije, da se u svetom „nacionalnom“ pomirenju pridruži svom dojučerašnjom progonitelju, ili kao direktni saučesnici njegove politike ili kao „lojalna, domestikovana opozicija“.

Prva generacija dvadesetog veka, generacija naših baka i deda, uzdrmala je svetski kapitalizam revolucionarnim talasom nakon prvog svetskog rata. Druga generacija, generacija naših majki i očeva, uprkos monstruoznoj sabotaži svetskog radničkog pokreta od strane staljinizma, uspela je da raširi tekovine predhodne u planetarnim razmerama. Herojski trenutak i juriš na nebo treće generacije 20. veka je 1968. godina. Istorijski bilans te generacije i nasleđe koje ostavlja svojim potomcima mnogo su nepovoljniji od bilansa obe predhodne generacije. Svedoci smo nesumnjivog planetarnog istorijskog regresa u svakom pogledu – socijalnom, kulturnom, političkom, ekonomskom… Radnički pokret odbačen je nazad više nego i u jednom trenutku 20. veka, a s njim i svaki demokratski pokret, a javnom scenom dominiraju svakojake forme opskurantizma. Imperijalizmu je, uz pomoć staljinizma i njegovih derivata, uspelo da zada teške udarce radničkom i demokratskom pokretu i uništi mnoge njihove civilizacijske tekovine. Ne bez masovnog otpora. Radnički i demokratski pokret odbačeni su daleko unazad, ali nisu uništeni. Niti su uništene sve njihove tekovine. Oslanjajući se na te tekovine i njihovu odbranu, radnički i demokratski pokret se obnavljaju i pripremaju nove odlučne bitke za spas ljudske civilizacije od pomahnitalog imperijalizma koji razara i same njene temelje i zaoštrava jedinu stvarnu alternativu čovečanstva: socijalizam ili varvarstvo.

Pavluško Imširović

 

 


[1] Ovaj tekst nastao je iz intervjua koji je sa mnom napravio moj dugogodišnji prijatelj Goran Cvetković, pozorišni režiser i novinar Radio Beograda. Goran je jedan od retkih novinara kojima nikada nisam oklevao da dam intervju i za čije eventualne intervencije sam uvek mogao biti unapred siguran da su usmerene samo na poboljšanje intervjua, a nikako ne i na bilo kakvu formu cenzure ili autocenzure. Intervju je emitovan u dva nastavka na Radio Beogradu 2 u prvoj polovini 2008 – povodom obeležavanja 40 godina ’68 godine – a ovaj tekst, uz izvesna skraćenja, objavljen je u zborniku “Šesdeset osma – lične istorije”, koji je pripremio Đorđe Malovrazić, a koji su zajedno izdali Radio Beograd 2 i “Službeni glasnik”, 2008. godine. Za stavove u tekstu odgovoran sam samo ja, ali za njegov nastanak  Goran Cvetković je zaslužniji od mene. Bez njegove upornosti i strpljenja ne verujem da bih ga ikada napisao. Celovit tonski snimak intervjua može se naći na  http://www.4shared.com/file/142253828/7528911d/Pavlusko1.html

 

3 reagovanja to “Juriš na nebo treće generacije 20. veka”

  1. dimitarfilms Says:

    Danas primenjena „strategija Grigorenko“, koju verovatno možemo nazvati „strategijom legalizma“ vodi, shodno novim legalnim standardima u gradjanski liberalizam. Da li grešim ili se „ilegalno delovanje“ odnosno neke forme marginalizacije (vanparlamentarizam) ispostavljaju kao metoda izbora u novim uslovima? Da li je „diktatura proleterijata“ danas istorijska kategorija ili je sadržana u pojmu-sintagmi: „demokratski socijalizam“. Hvala

    • Pavluško Imširović Says:

      „Strategija Grigorenko“ je forma korištenja legalnih mogućnosti angažovanja mnogo starija od Grigorenka – Grigorenko ju je samo reaktuelizovao i artikulisao u posebnim uslovima nelegitimnosti vladajuće birokratske kaste i njenog režima koji nije sposoban da poštuje ni sopstvene pravne norme i legalnost.
      Diktatura proletarijata je uvek demokratski socijalizam i Lenjin je to ne jednom objasnio, a posebno na primeru Pariške komune i pokreta radničkih i seljačkih savjeta (sovjeta) – pre svega u njegovoj knjizi „Država i revolucija“. Diktatura birokratije guši svaku demokratiju, a pre svega radničku.
      Vanparlamentarno delovanje je u radničkom pokretu uvek imalo veću težinu i značaj nego ikakav parlamentarizam. Osnovno oružje i forma radničke borbe su štrajkovi, a oni imaju veoma malo veze sa parlamentarnom delatnošću.

  2. Edin's blog Says:

    […] [2] Pavluško Imširović u svom tekstu pod naslovom ”Juriš na nebo treće generacije 20. veka”, ”strategiju Grigorenko” objašanjava ovako: ”To je strategija koju je početkom šezdesetih godina u Istočnoj Evropi formulisao Grigorenko, nakon svog prvog iskustva sa pokušajem ilegalne marksističke organizacije protiv staljinizma u Moskvi. Grigorenko se vraća iz zatvora i okreće se prevashodno javnom opozicionom delovanju: nema ništa više ilegalno – vlast je ta koja je ilegalna, nismo mi ilegalni, vlast je uzurpatorska, mi branimo Ustav, branimo državu od vlasti, branimo socijalne tekovine i socijalizam od diktature vlasti. Hoćemo da omogućimo privredi i proizvodnim snagama da se slobodno razvijaju, a ne da ih birokratija guši, a mogu da se razvijaju samo u uslovima političke demokratije – samo tada će svi proizvođači doživljavati proizvodnju kao svoju, samo tada zaista rade za sebe…” Izvor: https://pavlusko.wordpress.com/2009/11/24/juris-na-nebo-trece-generacije-20-veka/ […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: