Prvih dana marta 2004. godine, Unija nezavisnih sindikata Kosova najavila je za 18.mart. masovne demonstracije protiv nezaposlenosti i socijalne bede, tj. teške ekonomske i socijalne situacije ogromne većine stanovništva na Kosovu. Stopa nezaposlenosti na Kosovu je skoro 70 %, a svi privredni resursi i kapaciteti su pod upravom UNMIK-a, civilne administracije NATO okupacije Kosova od juna 1999. godine. Istovremeno, Odbor za ljudska prava i još nekoliko nevladinih organizacija na Kosovu najavili su demonstracije protiv nasilja za 17 mart. I jedne i druge najavljene demonstracije bile su usmerene protiv okupacionih vlasti i bile su legalno prijavljene tim vlastima.. I jedne i druge najavljene su kao mirne demonstracije i organizatori su se obavezali da će svojom službom obezbeđenja održavati disciplinu i mir tokom tih demonstracija.
U sredu, 10.marta, UNMIK izdaje zvanično saopštenje da zbog opasnosti od terorizma pojačava mere bezbednosti oko svog sedišta ispred koga je otkrivena bomba od 4,3 kg eksploziva sa satnim mehanizmom. Bomba je, navodno, otkrivena nakon što je u sedište UNMIKA stigla anonimna telefonska dojava o njenom postavljanju. Dva dana potom, 12. marta, na rezidenciju Ibrahima Rugove, predsednika Kosova, bačena je ručna bomba i ranjen je jedan od njegovih telohranitelja. Podsekretar generalnog sekretara UN, Žan Mari Ginoa, 14. marta u Prištini ponovo govori o opasnosti od terorizma i pominje »seriju bombaških napada proteklih dana«. Ni jedan od tih stvarnih ili fiktivnih napada nije rasvetljen i ni za ijedan od njih nije iznešena čak ni aluzija na eventualnu sumnju da su počinioci napada Srbi, pa čak ni od strane fantomske vlade Kosova pod predsedništvom premijera Bajrama Redžepija.
U utorak, 16. marta naveče, svi elektronski mediji prenose informaciju UNMIK-a da su se u Ibru utopila tri albanska dečaka uzrasta 10-12 godina, navodno, bežeći od Srba sa psima, koji su ih hteli linčovati. Iste večeri 2 grupe od po tridesetak naoružanih Albanaca napada srpske crkve u Prištini, slabo obezbeđene od UNMIK policije. Sve do sutradan, 17. marta u podne, stižu vesti koje govore samo o divljanjima malobrojnih grupa protiv kojih ne intervenišu ni UNMIK ni KFOR. U sredu 17. marta popodne počinju masovne demonstracije i neredi koje traju dva dana. Zvanični bilans tih nereda su 7 ubijenih Srba, 24 ubijena Albanca i jedan pripadnik KFOR-a, kao i 250 spaljenih srpskih kuća i 35 crkvi i manastira. Oko 4.000 Srba iz područja u kojima su bili manjinsko stanovništvo evakuisani su u enklave sa većinskim srpskim stanovništvom. Dva sela sa većinskim albanskim stanovništvom u srpskim enklavama takođe su evakuisana, ali nije objavljen tačan broj njihovih stanovnika.
Niko ne osporava činjenicu da su ubijeni albanski demonstranti pobijeni od trupa UNMIK-a i KFOR-a sa kojima su se masovno sukobljavali. Ti sukobi nisu bili radi odbrane srpske manjine u albanskom okruženju. UNMIK i KFOR razbijali su masovne demonstracije protiv okupatorske vlasti koju predstavljaju za sve stanovnike Kosova i ulagali su ogromne napore da gnev masa preusmere na prazne srpske kuće, crkve i manastire iz kojih su trupe UNMIK-ove policije i KFOR-a preventivno već iselile Srbe i evakuisale ih u srpske enklave na severu Kosova. Zvaničnici UNMIK-a i KFOR-a daju saopštenja u kojima na svaki način nerede pokušavaju da prikažu kao etnički srpsko-albanski sukob u kome oni samo »miroljubivo posreduju« i pokušavaju da na fantomsku kosovsku vladu Bajrama Redžepija prebace odgovornost što su dozvolili da dođe do »široke i orkestrirane zavere sa ciljem etničkog čišćenja Kosova, tj. pogroma protiv Srba«. Ta tobožnja »vlada« nema pod svojom upravom čak ni nikakav administrativni aparat, a da se i ne govori o policijskim ili vojnim snagama.
Šta se za to vreme dešava u Beogradu? Na vesti o »pogromu nad Srbima«, u sredu 17.03.
u 22:00 časova, stotinjak huligana u Nišu spaljuje džamiju, a nakon dva sata i 30 minuta isti scenario se ponavlja u Beogradu. Policija praktično nije ni pokušala da ih spreči, ali zato su veoma uspešno odbranili američku ambasadu na koju je napalo nekoliko stotina demonstranata. Širom Srbije desilo se pedesetak napada na albanske kuće i lokale, a u Vojvodini je napadnuta i zgrada mađarskog nacionalnog pozorišta. Manjinska vlada Vojislava Koštunice, formirana tek 3.marta, tj. dve nedelje ranije, svojski se potrudila da raspiri šovinističku histeriju u Srbiji. Vlada je zajedno sa Crkvom i svim parlamentarnim strankama pozvala na masovne demonstracije 19. marta. Svi zajedno uspeli su da okupe jedva 10.000 (deset hiljada) učesnika, mada su iz svih škola đaci organizovano dovođeni sa nastave. Suludo spaljivanje džamija i šovinistički izgredi šokirali su Srbe. Režim Slobodana Miloševića raspirivao je šovinističku histeriju, ali ju je i kontrolisao i u Srbiji se nikada pre nije desilo ništa slično. Srbija danas ima vladu koja je sama histerična i nije u stanju da kontroliše ni samu sebe. Nakon par dana histerije i bleferskog zveckanja oružjem, ta vlada je zatražila masovno pojačanje trupa KFOR-a na Kosovu i bezuslovno produženje njihovog mandata.
U naredne dve nedelje nakon nemira na Kosovu, sve parlamentarne partije na Kosovu i u Srbiji osudile su nasilje i jedan broj počinioca nasilja pohapšen je i u Srbiji i na Kosovu. Gradske skupštine Beograde i Niša obećale su pomoć u obnovi spaljenih džamija, a kosovska vlada osnovala je fond za obnovu kuća i hramova spaljenih u nemirima. Istraga o organizatorima i inspiratorima nasilja tapka u mestu i verovatno će tako i ostati. Navešćemo nekoliko indikativnih izjava o karakteru ovih događaja.
Direktor televizijske stanice u Kosovskoj Mitrovici, Nedžmedin Spahiu, izjavio je 21. marta: »Čini mi se da iza ovih događaja stoje lopovi, a najviše međunarodni lopovi. Cilj je da se to prikaže kao međuetnički sukob, a ne kao proces protiv jedne loše administracije, kako bi se prikrivala krađa, jer se jako mnogo para pokralo.« Izjava Petera Strucka, nemačkog ministra odbrane, sasvim je nedvosmislena u definisanju sukobljenih strana u ovim nemirima. On je 21.marta oštro upozorio Oslobodilačku vojsku Kosova da će se pripadnici međunarodnih vojnih snaga na Kosovu braniti svim raspoloživim sredstvima ukoliko se desi da ponovo budu napadnuti. Premijer privremene vlade Kosova, Bajram Redžepi, na zahteve zvaničnika EU da objavi podatke o organizatorima nasilja, 24. marta, odgovorio je: »Osim devet ministara u Vladi, ja nemam nikakvu službu koja bi se bavila takvom vrstom podataka. UNMIK ima službe koje se time bave i oni trebaju i mogu da daju odgovore.«
Ovako detaljan opis događaja potreban je da bi jasnije sagledali mehanizam provokacije »etničkih sukoba« na delu. Ovaj put, svrha provokacije bila je utemeljenje odluke o trajnom »međunarodnom« (čitaj USA) protektoratu nad Kosovom uz lojalnu saradnju beogradske vlade i razbijanje svih iluzija o mogućnosti nezavisnosti Kosova kod Albanaca. Nakon udarca koji su pretenzije USA imperijalizma za uspostavljanje svog svetskog protektorata dobile u Španiji sa rušenjem Aznarove vlade, Bušova administracija užurbano utvrđuje svoje prisustvo na Kosovu i u centralnoj i Istočnoj Evropi. Otuda njen mnogo blagonakloniji i tolerantniji odnos prema novoj vladi, nego što je to odnos njenih evropskih saveznika u NATO-u prema toj vladi.
Prilikom formiranja vlade, Koštunica je kao deo vladinog programa prezentirao plan kantonizacije Kosova pod međunarodnim tutorstvom po uzoru na Bosnu posle Dejtonskog sporazuma. Suočen sa svakodnevnim štrajkovima i protestima radnika protiv privatizacije i »tranzicije«, on pokušava da ponovi manevar Slobodana Miloševića iz 80-tih i 90-tih godina i da masovnu mobilizaciju radnika blokira šovinističkim talambasima. Teško je reći da li je on svesan opasnosti da takva kantonizacija Kosova otvara stalnu pretnju daljnje destabilizacije Srbije i njene daljnje kantonizacije pod međunarodnim tutorstvom. No, takva opasnost je latentna i pojačana je jačanjem centrifugalnih i separatističkih snaga u Sandžaku i u Vojvodini.
Oslanjajući se na lokalne »nacionalne« nomenklature, imperijalizam je nametnuo narodima bivše Jugoslavije rat i razbijanje Jugoslavije na 6 nakaznih državica bez ikakvog nacionalnog suvereniteta. Rat i nacionalne podele bili su sredstva kojim je blokirana odbrambena mobilizacija jugoslovenskih radnika protiv šok terapije MMF i kojim je uspostavljen direktan protektorat USA imperijalizma u Bosni i na Kosovu. Kao i u celom svetu, USA imperijalizam i na Balkanu brutalno potiskuje evropske imperijalizme. Dejtonski sporazum 1995. i okupacija Bosne prvi su njegov veliki korak u uspostavljanju balkanskog protektorata. Naredne dve godine, vlade USA su slavile Miloševića kao garanta mira i bezbednosti na Balkanu, da bi ga u martu 1998. gurnule u vojnu ofanzivu na Kosovu, na isti način na koji su ga gurnuli u rat protiv Slovenije i Hrvatske 1991. godine. Razuzdani teror Miloševićevog režima protiv kosovskih Albanaca potom su iskoristili kao pretekst za NATO bombardovanje treće Jugoslavije i za okupaciju Kosova.
Nesumnjivo da je imperijalizam u bivšoj Jugoslaviji zloupotrebio nacionalne aspiracije masa na pravo za samoopredeljenje. Jednako kao što je zloupotrebio i kršenja ljudskih i demokratskih prava i sloboda pod režimom Sadama Huseina u Iraku, ili pod talibanskim režimom u Avganistanu. Nesporno je i to da se nacionalno pitanje na Balkanu ne može rešiti formiranjem patuljastih nacionalnih državica i da se može rešiti samo u okviru balkanske socijalističke federacije. Borba za balkansku socijalističku federaciju nije moguća bez jedinstvene organizacije balkanskih naroda i radnika, a takvu organizaciju moguće je graditi samo uz potpuno uzajamno poverenje i poštovanje među narodima, dakle samo uz dosledno priznavanje prava na naroda na samoopredeljenje. Masama se ne može govoriti da nacionalna prava i slobode treba da sačekaju pobedu proleterske revolucije da bi doživele svoj procvat, onako kako je to KP Francuske govorila alžirskoj KP u toku oslobodilačkog rata. Boljševici su izgradili sovjetsku federaciju priznajući pravo na samoopredeljenje, a ne odlažući to priznavanje za fazu posle revolucije. Trocki je to briljantno konstatovao u svojoj kritici »austromarksizma« i njegovog »prava na kulturnu autonomiju«. Jedini način da se danas na Balkanu vodi zajednička borba protiv imperijalističke kolonizacije jeste uzajamno priznavanje i poštovanje prava naroda na samoopredeljenje. Bez tog elementa, radnička borba protiv privatizacije i za odbranu preostalih tekovina ostaje izolovana u nacionalne okvire. Bez tog elementa, mnogo je teže demaskirati ulogu »nacionalističkih« vlada današnjih balkanskih državica kao agenata imperijalističke kolonizacije. Sve parlamentarne političke »partije« u svim tim državicama danas su saglasne s tim da je mir na Balkanu moguć samo pod imperijalističkim tutorstvom.
Ni jednoj srpskoj, albanskoj itd… parlamentarnoj »partiji« i ne pada na pamet da zahteva povlačenje imperijalističkih okupacionih trupa. Taj zahtev je danas moguće formulisati i artikulisati samo pod uslovom doslednog uzajamnog priznavanja i poštovanja prava naroda na samoopredeljenje. Versajska buržoaska Jugoslavija raspala se za nedelju dana nakon Hitlerovog napada na nju. Socijalistička federativna Jugoslavija stvorena je upravo zahvaljujući demokratskom nacionalnom programu KPJ, programu koji je razvijen za više od pola veka klasnih borbi i razvoja radničkog pokreta na Balkanu. Izuzetne okolnosti klasne borbe prinudile su staljiniziranu KPJ na raskid sa imperijalizmom i lokalnom buržoazijom. Federalnoj ustavotvornoj skupštini 1946. godine predhodile su ustavotvorne skupštine svih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije.
Srpski i albanski nacionalni interes danas je bezuslovno priznavanje prava Kosova na samopredelenje do otcepljenja upravo iz Beograda. To je jedini način na koji i srpski i albanski i svi balkanski narodi mogu otvoriti perspektivu svojim zajedničkim težnjama za mirom i nacionalnim suverenitetom i odupreti se imperijalističkoj kolonizaciji i protektoratu. Nijedan balkanski narod ne može ostvariti svoju slobodu i nezavisnost izolovano od drugih naroda Balkana i Evrope. Za mladu Srpsku socijaldemokratsku partiju sa početka 20 veka nije bilo nikakve dileme da je Kosovo albanska teritorija i da je balkanska socijalistička federacija jedino moguće rešenje za balkanske narode. Da podsetimo: ta partija je jedna od malobrojnih koja je u Drugoj Internacionali vodila doslednu politiku protiv rata i zajedno sa boljševicima i bugarskim tešnjacima (leva frakcija bugarske socijaldemokratske partije Druge Internacionale) glasala u parlamentu protiv ratnih kredita i onda kada je bilo jasno da će Srbija biti napadnuta od Austrougarske. Ta tradicija ostala je živa u KPJ i nakon njene staljinizacije i živela je sve do 1948. i blokade Jugoslavije od strane Kominforma, blokade koja je istovremeno bila i blokiranje razvoja ka balkanskoj federaciji. Do 1948. godine u KPJ se jasno podrazumevalo da će Kosovo u okviru balkanske federacije biti pripojeno albanskoj republici u okviru te federacije. Ta tradicija ugušena je tek posle 1948. sa konstituisanjem Titove birokratske diktature i sa gušenjem svih demokratskih prava i sloboda svih naroda bivše jugoslovenske federacije, a naročito prava albanske manjine. Naš zadatak, zadatak svih balkanskih nezavisnih radničkih snaga jeste da tu tradiciju obnovimo u svakodnevnoj borbi za odbranu i proširenje preostalih tekovina balkanskih radnika i naroda, u svakodnevnoj borbi protiv privatizacije i kolonizacije, za pravo na rad, na život, na slobodno i nezavisno organizovanje, na nacionalni suverenitet.
Antiustavnoj privatizaciji u Srbiji i Crnoj Gori, privatizaciji koju je otpočeo režim Slobodana Miloševića a intenzivirale je vlada »demokratske« opozicije koja je nasledila Miloševića, priključila se privatizacija koju su poslednjih meseci na Kosovu počele da provode okupacione vlasti. I zbog toga je u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu pitanje Ustavotvorne skupštine (Konstituante) jedno od centralnih političkih pitanja.
Nijedna od današnjih parlamentarnih partija i grupacija neće i ne može otvoriti perspektivu obnavljanja demokratskih tradicija radničkog pokreta Balkana. Sve te partije predstavljaju kontinuitet staljinoidnog totalitarizma, nastale su raspadom aparata tog totalitarizma i formirane u saradnji sa preostalim jezgrom tog aparata pod kontrolom imperijalizma. One su oruđe imperijalizma za razaranje tekovina i novo kolonijalističko porobljavanje naroda, kako na Balkanu, tako i u Evropi i celom svetu. Te partije su kriminalizovane klike koje imperijalizam održava u uzajamnom rivalitetu da bi ih lakše i efikasnije kontrolisao. Najveći uspeh imperijalizma posle sloma staljinizma jeste upravo u tome što mu je pomoću takvih partija uspelo da blokira izgradnju masovnih nezavisnih radničkih partija u Istočnoj i Centralnoj Evropi.
Beograd, marta 2004. godine
Pavlusko's Blog 
Ostavite odgovor