Tajkunsko siroče Cane, Đinđić, Stanišić, Vučelić, Tadić… u “legalnom tajnom biznisu”

(Prilog istoriji organizovanog kriminala na Balkanu)

Stanko Subotić Cane, nekadašnji najbolji i veoma isplativ drug Zorana Đinđića, Jovice Stanišića, Badže Stojičića, Milorada Vučelića, Dušana Mihajovića, Mila Đukanovića, Miroslava Miškovića, Milana Bekoa, Vladimira Popovića Bebe… , već tri godine bije bitku pred švajcarskim i evropskim pravosuđem protiv srpskog političkog, pravnog, medijskog i kriminalnog establišmenta. Subotić je presavio tabak i krenuo da dokazuje da je njegovo poslovanje uvek bilo samo legalno i odobreno od države – kako pod Miloševićem, tako i pod DOS-om. A “legalno” za njega znači upravo ovo poslednje – odobreno od najviših organa vlasti.

Stanko Subotić je, 19. marta 2010, o tome podneo krivičnu prijavu švajcarskom sudu (pošto živi u Švajcarskoj) protiv tridesetak imenovanih i svih ostalih učesnika koje ne imenuje nego očekuje da ih sud otkrije, i priložio uz nju obiman tekst  pod naslovom “Predstavljanje činjenica”, razbijen na 284. tačke i na 11 poglavlja, pedesetak dokumenata kojim potvrđuje iznešene navode i iscrpnu pravnu analizu činjenica koje navodi. Sve to objavio je na tri jezika (francuskom, engleskom i spskom) na svom sajtu www.stanko-subotic.com .

Subotić uopšte ne krije da je tako « legalno », od početka svog biznisa u Jugoslaviji pa do nedavno, uredno plaćao reket državnim i stranačkim velikašima, a naročito onima iz policijskog aparata, i pedantno navodi neke od cifara tih isplata.  On smatra da je to prirodan sastavni deo legalnog poslovanja – dok god mu donosi dovoljno visok profit i omogućava rast njegovog kapitala. Kad reket i pokušaji preuzimanja njegovog kapitala ugroze i njegov profit i njegov kapital, on se kao lav baca u odbranu svojih prava i legalnosti. “Čast za čast,  a sirenje za pare”.

A upravo to se desilo kada je Cane ostao tajkunsko siroče nakon ubistva svog glavnog političkog prijatelja Zorana Đinđića, koji je za njega imao samo lepe reči, a za koje je Cane umeo lepo da zahvali milionskim deviznim sumama donacija i “donacija”.  Urođenički srpski tajkuni i njihova država nisu više hteli da se zadovoljavaju “normalnim” reketom, nego su krenuli da mu otimaju i zamašne delove glavnice njegovog “teško stečenog” domaćinskog kapitala. Cane tako navodi da mu je to zločinačko udruženje države i tajkunske mafije do sada otelo siću vrednu oko pola milijarde eura i da nemaju nameru da stanu na tome pa on mora da pređe u kontranapad. Inače, Cane je optužen i osuđen da je državi Srbiji naneo štetu od ciglih dva miliona eura – jedva dvestapedeseti deo bogatstva koji su njegovi konkurenti oteli njemu pomoću te države.

Subotić je prekršio mafijaški zakon omerte prema svojim današnjim protivnicima, a nekadašnjim partnerima. Jednako kao i oni prema njemu. Nesumnjivo je da i on i oni imaju još dosta toga da kažu i da više prećutkuju nego što govore, ali ipak nije nimalo beznačajno ono što su već rekli i što još govore. Elitna tranziciona mafija tako stalno krši sopstvene zakone u međusobnim obračunima i to je naročito vidljivo u Rusiji. Upravo ta neprekidna preotimanje i nasilne preraspodele privatizovane društvene svojine između političko-mafijaških klanova najjasniji su pokazatelj toga da totalitarna birokratija u svom tranzicionom raspadanju može oformiti samo takve mafijaške klanove, ali nikada i nacionalnu kapitalističku klasu i suverenu kapitalističku državu.

Klasa je u stanju da izgradi državu iznad mafije, mafija to nikada i nigde nije bila u stanju niti će biti – njen najviši domet je mafijaška država oko koje se mafijaški klanovi neprekidno otimaju na “demokratskim nameštenim izborima”. Jer, ko drži poluge državne vlasti, taj drži i poluge stalnih brutalnih preraspodela privatizovanog i neprivatizovanog nacionalnog bogatstva. A najvažnije među tim polugama su upravo poluge policijskog aparata, nespornog gospodara svih tranzicionih mafija. Otuda čistke policijskih aparata kad god vlast preotme drugi političko-mafijaški klan, ali i kontinuitet saradnje svih njegovih šrafova u okviru svakog novog odnosa političko-mafijaških snaga.

Cane Subotić otvoreno priznaje da bi on i dalje poslovao i sarađivao sa svojim progoniteljima – kada bi oni hteli da ga prihvate za partnera, a ne da ga opljačkaju i unište. On nam uzgredno saopštava i kako je Ružici Đinđić, na zahtev i posredovanje Borisa Tadića, u jeku napada na njega, protivpravno u kešu predao 1 300 000 eura preostalih u jednom fondu koji je on prijateljski osnovao i stavio na raspolaganje Zoranu Đinđiću. To je više od četiri hiljade prosečnih mesečnih plata u Srbiji. Taj iznos nijedan srpski radnik ne može zaraditi za ceo svoj radni vek. Takvih pikanterija ima ne malo u njegovim spisima na sajtu, a zaista je dirljiva rečenica o tome kako su Boris Tadić i on, nakon Tadićevog izbora za šefa države, u više navrata evocirali… postojanje tog tajnog bankovnog računa sa parama u inostranstvu. Valjda su  tako metaforično evocirali sentimentalne uspomene na pokojnog zajedničkog prijatelja i demokratsku i reformatorsku ikonu Zorana Đinđića.

On isto tako otvoreno priznaje da je sa Đinđićem počeo da blisko sarađuje posredstvom Đinđićevih ličnih prijatelja Jovice Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije i svih srpskih paravojski u jugoslovenskim ratovima, i Milorada Vučelića, slavnog Miloševićevog komesara za medije, i velikodušno i ovu dvojicu svrstava u redove demokratske i reformističke opozicije Miloševiću.  Jednako kao i CIA koja Stanišića brani pred haškim tribunalom i oslobađa iz pritvora kao svog najvažnijeg agenta na Balkanu od 1992. godine. Pokroviteljstvo ovih visokih državnih činovnika Cane tumači kao najjači dokaz “legalnosti” svih njegovih poslova. Državno organizovanje šverca i crne berze za njega je najlegalnija moguća stvar. Njega ne zanima to što je uslov za razmah takvog državno-privatnog biznisa bio krvavi rat i masovna pljačka stanovnika tih država. On je samo “poslovan čovek koji se samo prilagođava uslovima na tržištu i njegovim političkim okolnostima”.

Cane je gubitnik u lokalnim političko-mafijaškim obračunima. Dobitnici su njegovi konkurenti koji su trenutno na vlasti u Srbiji i koji sada počinju da se kolju i između sebe. Mala bara, a mnogo krokodila. Preostaje mu da spašava što se spasti može i da se obezbedi da ga duga ruka njegovih rivala ne dosegne i u inostranom egzilu. On sigurno o svemu što govori zna mnogo više i ima mnogo više dokaza nego što je rekao i što je spreman da javno kaže. Dosada iznešenim on šalje poruku svojim progoniteljima da ga omerta neće sprečiti da se brani i da im uzvraća udarce. Videćemo hoće li na kraju ipak naći neki modus vivendi sa njima. On zasada i ne traži više.

Subotić među akterima političko-mafijaških trvenja pominje i tri velike transnacionalne korporacije koje su sudelovale u borbi za svoj deo balkanskog duvanskog kolača – British American Tobacco (BAT),  Japan Tobacco International (JTI) i Philip Morris – ali ni rečju ne pominje učešće diplomatije i tajnih službi tih zemalja, osim skoro slučajno na jednom mestu: tamo gde govori kako je dosije o švercu duvana (dobijen od Dušana Mihailovića) predao jednom pripadniku britanske obaveštajne službe i kako se pri tome požalio da ga Dušan Mihailović ucenjuje. Naravno, Subotić ni rečju ne objašnjava zašto je zaštitu protiv Mihailovića potražio upravo od britanske obaveštajne službe. To verovatno nema ama baš-baš nikakve veze s tim da je jedan od podpredsednika Mihailovićeve partije, Ratomir Tanić, prebeg iz Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije u kome je bio desna ruka Vesne Pešić i Nebojše Popova i njihov podpredsednik zadužen za međunarodnu politiku (sic!), bio notorni agent britanske obaveštajne službe i da je to i sam priznao u svom svedočenju pred haškim tribunalom za ratne zločine.

On još 2004. godine dobija sudski spor po tužbi za ucenu i klevetu protiv Vukašina Wolfa Minića, Dinkićevog slavnog partnera u slavnoj potrazi za Miloševićevim parama na Kipru zbog koga je i današnji Tadićev ministar inostranih poslova odleteo sa mesta savetnika u Đinđićevoj vladi kao britanski agent, ali ni rečju ne pominje javno objavljenu činjenicu da je i taj Minic bio sitni agent britanske obaveštajne službe.

Cane dobro pazi da se u svojim balkanskim borbama ne zameri nikome od međunarodnih moćnika i tajnih službi i da ne padne u njihovu nemilost. On dobro zna gde su ključevi balkanske mafiozne tranzicije i ko su njeni stvarni gospodari na svetskom nivou. On je poslovan čovek i neće nipošto da se zameri i tim gospodarima. Može im se samo lojalno i diskretno požaliti na nekog njihovog agenta kada ovaj baš pretera u zahtevima i pritiscima prema njemu i njegovom tranzicionom i ratnom plenu.

I pored svih svojih šupljina i prećutkivanja, Subotićev tekst je pažnje vredna istorijska, politološka i kriminološka građa iz srpske tranzicije. Tim pre što obuhvata fragmente skoro celog perioda srpske tranzicije. Malo ko tako jasno kao on pokazuje ulogu “slobodne” štampe u političko-mafijaškim trvenjima. Štampa tu ne informiše i ne istražuje nego priprema pravne i van-pravne političke, finansijske i fizičke likvidacije konkurenata. Pošto je istureno javno krilo tih političko-mafijaških klanova, to tu i tamo padne glava i nekog od njenih perjanica. Nijedan novinar u Srbiji još nije ubijen iz razloga zbog kojih je u Rusiji ubijen Pavel Hlebnikov, autor hrabre istraživačke knjige o ruskoj privatizaciji kao o najvećoj pljački u ljudskoj istoriji. Nema svetskog jezika na koji ta knjiga nije prevedena i izdata, ali na ubogom Balkanu ona nema svog izdavača. Srpske “nezavisne novinare” je Arkan “privodio pameti” uglavnom sa nekoliko šamara ili “prijateljskim ubeđivanjem” kao Manju Vukotića onomad.

Elem, na kraju, prenosim u prilogu ceo tekst “Predstavljanje činjenica” sa sajta Stanka Subotića.

Pavluško Imširović

I    PREDSTAVLJANJE  ČlNJENICA

A.  Profesionalna biografija

  1. Radi boljeg shvatanja konteksta u kome su se desila navedena krivična dela,   neophodno je upoznati se sa haosom koji j. nastupio po raspadu bivše Jugoslavije i složiti kockice koje su navele članove zločinačkog udruzenja da me stave na nišan.
  2. Radi ostvarivanja svog nauma ti ljudi su bili u potrazi za nekim ko je bio uspešan, poslovno i finansijski moćan, aktivan kako u regionu bivše Jugoslavije tako i u inostranstvu i ko se protivio režimu Slobodana Miloševića tako što je podržavao demokratske promene u Srbiji i Crnoj Gori.
  3. Verujem da sam izabran za meru pošto sam ispunjavao sve navedene kriterijume.
  4. Rodjen sam u Ubu 9 septcmbra 1959. godine u radničkoj porodici, odrastao sam u Srbiji gde sam se obrazovao i završio srednju ekonomsku skolu.
  5. Po završetku školovanja, otišao sam u Pariz. 1979. godine, gde sam se zaposlio u jednom ateljeu za visoku modu u kraju grad zvanom Sentije, gde je radilo 150 radnika.
  6. Zahvaljujući tako stečenom iskustvu. osamostalio sam se i otvorio sopstveni atelje za konfekciju gde sam proizvodio jednu marku za oblačenje koja se prodavala na Azurnoj obali i na baskijskoj obali.
  7. 1990. godine sam se vratio u Jugoslaviju te sam osnovao preduzeće «MIA» i otvorio dve fabrike za proizvodnju konfekcije.
  8. Paralelno sa tom aktivnošću, takodje sam investirao u uvoz gradjevinskog materijala i poljoprivrednih proizvoda. Sve te aktivnosti su bile proveravane i kontrolisane od strane Narodne Banke Jugoslavije, u skladu sa zakonima i normativima koj su tada bili na snazi.
  9. 1991. godine. rat je počeo u bivšoj Jugoslaviji a Ujedinjene Nacije su nametnule Srbiji embargo. Inflacija je tada prešla 1000° na dan, što je uvelo potpunu pometnju u funkcionisanje društva. Zbog značajne devalvacije srpske valute, bilo je nemoguće vršiti medjunarodnc tranzakcije u devizama što je dovelo do primene barter aranžmana koji je vrlo brzo zamenio plaćanje u novcu.
  10. Kriza je i mene zahvatila svom silom i, obzirom na veliki broj radnika čija je ekonomska egzistencija bila ugrožena, Ministarstvo finansija Jugoslavije je dozvolilo preduzeću «MIA», sa sedištem u Ubu, u Srbiji, da vrši naplatu za izvezenu robi kroz cigarete koje su bile isporučivane od strane jednog makedonskog preduzeća. Potom sam dobio dozvolu da otvorim radnji koja se nalazila u bezcarinskoj zoni, u kojoj su se prodavale cigarete koje su tako dobijane (dokaz 19), kao i magacin za uvezenu robu koja nije potpadala pod carinski režim (dokaz materijal 20).
  11. Na taj način sam započeo da trgujem cigaretama čime sam se bavio desetak godina.
  12. Tokom tog perioda, rat je besneo Balkanom, posebno raspirivan od strane Slobodana Miloševtća čiji je režim stekao ozloglašenu reputaciju zbog nebrojenih počinjenih ratnih zločina.
  13. Svaki način je bio dobar za finansiranje rata, a jedan od tih načina je bilo ucenjivanje dobrostojećih ljudi.
  14. Pošto sam bio uticajan poslovni čovek, sa uspešnom reputacijom, bio sam kontaktiran od strane predstavnika režima.
  15. Tokom jednog fudbalskog meča na stadionu FK Partizan 1994. godine, bio sam predstavljen Radovanu Stojičiću, koje je bio načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik Ministra unutrašnjih poslova Srbije kao i Jovici Stanisiću koji je bio načelnik Službe državne bezbednosti.
  16. U to vreme, ta vrsta upoznavanja, slučajna samo na prvi pogled, su u stvari bila česta pojava i bila su organizovana od strane načelnika policije i državne bezbednosti.
  17. Iste godine sam se upoznao i sa Miloradom Vučelićem na granici Srbije i Bugarske. Potonji je u to vreme bio generalni direktor srpske radio-televizije i šef poslaničke grupe partije SPS Slobodana Miloševića. Gospoda Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su u to vreme bili medju najmoćnijim ljudima u Srbiji.
  18. Početkom 1995. godine, na jednoj zabavi kod Milorada Vučelića, na kojoj su takodje bili prisutni Jovica Stanišić i Radovan Stojčić, upoznao sam Zorana Djindjića, lidera Demokratske Stranke i jednog od glavnih opozicionara Slobodanu Miloševiću.
  19. Jovica Stanišić, Radovan Stojičić i Milorad Vučelić su znali da sam ja, posle godina rada provedenili u Evropi, bio pristalica demokratskih struktura te da sam podržavao napore srpske opozicije protiv autokratične vlasti Slobodana Miloševića. Oni sami su takodje bili nezadovoljni tadašnjom politikom Slobodana Miloševića pošto su shvatili da takva politika nema budućnost i smatrali su da Zoran Djindjić može da bude zamajac demokratskih promena u Srbiji.
  20. Povrh svega, Milorad Vućelić je tada bio smenjen sa svih svojih funkcija zbog čega je želeo da se osveti Slobodanu Miloševiću.
  21. Iz tih razloga, Milorad Vučelić je tražio od mene da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću kao i njegovu političku partiju, govoreći mi da ću tako da doprinesem demokratskim promenama koje su bile željno iščekivane.
  22. Ta inicijativa Milorada Vućelića je bila odobrena od strane Jovice Stanišića i Radovana Stojičića koji su tada i dalje bili vrlo moćni.
  23. Pored pomoći Demokratskoj Stranci, od mene je takodje bilo traženo da pomognem Miloradu Vučeliću.
  24. Zauzvrat, bilo mi je ponudjeno da otvorim radnju i magacin u bescarinskoj zoni u Srbiji, na graničnom prelazu «Djeneral Janković», poput onih koje sam već imao u Baru u Crnoj Gori (dokazi 21 i 22).
  25. Prihvatio sam tu ponudu i otvorio radnju na srpsko-makedonskoj granici pošto sam smatrao da ta inicijativa ima ekonomskog smisla i da će mi to takodje omogućiti da finansijski pomognem Zoranu Djindjiću i Miloradu Vučeliću.
  26. Medjutim, ubrzo po otvaranju te radnje, shvatio sam da apsolutno neću biti slobodan da vodim posao kako sam ja želeo i da sam postao predmet iznuda i ucena zbog toga što sam bio primoravan da vodim posao na osnovu primljenih instrukcija.
  27. Tako sam imao obavezu da radim isključivo sa Komercijalnom Bankom a direktor iste –  Ljuba Mihajlović – mi je izdavao dozvole za trgovinu cigaretama.
  28. Način rada je bio sledeći: svakog meseca, Savezna uprava carina mi je izdavala dozvolu da uvezem odredjenu količinu robe a banka mi je na osnovu toga izdavala dozvolu za iznošenje deviza iz zemlje u gotovini. Novac je bio iznošen u gotovini i bio je uplaćivan na račune mojih kompanija u inostranstvu nakon čega bi bio korišćen za plaćanje robe dobavljaćima. Za te usluge, Komercijalna Banka je uzimala proviziju od DEM 25,000 po kontejneru uvezene robe, koju sumu sam dostavljao u gotovini Ljubi Mihajloviću.
  29. Kao po dogovoru, takodje sam finansijski pomagao Miloradu Vučeliću, a 1996. godine, po izbijanju velikog protesta zbog izborne kradje, predao sam mu sumu od DEM 2.000.000. Ta tranzakcija je obavljena u prostorijama producentske kuće za filmove i izdavaštvo „Komuna“, gde je Milorad Vučelić bio zaposlen, u prisustvu Makse Ćatovića koji je bio direktor preduzeća. Novac je bio namenjen Demokratskoj Stranci (DS).
  30. Malo posle toga, ponovo sam bio kontaktiran od strane Radovana Stojićića. Milorada Vučelića i Jovice Stanišića koji su od mene tražili da državi dodelim kredit od DEM 20.000,000. Pošto nisam bio u mogućnosti da dodelim takvu pomoć, odbio sam sugerisući im da se obrate Vanji Bokanu, koji je bio moj najveći dobavljač cigareta.
  31. Potonji je prihvatio da dodeli spomenuti kredit.
  32. To prvo odbijanje sa moje strane je oznaćilo preokret što se tiče moje situacije. Iako su Milorad Vućeiić. Jovica Stanišić i Radovan Stojićić nastavili da održavaju korektne odnose sa mnom, zaključio sam da su oni postali distancirani i da se poslovna klima menjala malo po malo.
  33. U proleće 1997. godine Radovan Stojičić je ubijen u jednom beogradskom restoranu.
  34. Iste godine, tokom mog boravka na jednom brodu sa Miloradom Vučelićem, moji stan i radnja koja se nalazila u bescarinskoj zoni kao i moje kancelarije u Beogradu, Ubu i Murgasu su bile pretrešene. Iako je pretres sproveden od strane policije, njegovo izvršenje je obavljeno u potpunoj suprotnosti sa pravilima procedure, pošto pretres nije bio odobren ni od strane sudije ni suda dok tužioc nije čak ni bio informisan o pretresu.
  35. Policija je odnela brojna dokumenta bez dostavijanja bilo kakvog spiska oduzetog materijala osim indikacije da je bilo oduzeto više stotina stranica dokumenata. Policija takodje nije saopstila razlog za intervenciju, naznačujuči jedino da joj je naloženo da skupi dokaze s tim što policija nije navela da se vodi ijedan postupak protiv mene.
  36. Ni Milorad Vučelić ni Jovica Stanišić nisu bili u stanju da mi ukažu ko je naredio pretrese iako su mi stavili do znanja da žena Siobodana Milosevića, Mira Marković, želi da me izbaci iz posla sa cigaretama da bi omogućila svom sinu Marku da se time bavi i da ima apsolutan monopol nad tom aktivnošću.
  37. Nakon tog nezakonitog čina, moj advokat Radoslav Tadic je podneo tužbu što je uzrokovalo da režim Slobodana Miloševića pokrene dve krivične istrage protiv mene u pokušaju da opravda preduzete mere. Obe istrage su medjutim bile odbačene od strane tužioca.
  38. Paralelno sa tim istragama, režinm Slobodana Miloševiča je počeo da širi lažne glasine o ubistvu Radovana Stojičića, navodeći da je njegovo ubistvo vezano za šverc cigareta i da ja stojim iza ubistva.
  39. Tada sam počeo ozbiljno da se pribojavam za bezbednost moje porodice tako da sani tokom 1997. godine odlučio da napustim Srbiju i da se nastanim u Parizu a potom u Ženevi, gde i danas živim.
  40. Na osnovu iznetog, jasno se vidi da sam žrtva kampanje ucena i nipodaštavanja. koja je počela jos 1990. godine u vreme režima Slobodana Miloševića i koja od tada nije prestajala.
  41. Ta kampanja se zasniva na lažima kojima je dat privid istine tako što su te laži širene od strane bivsih rukovodioca policije i tužilastva.
  42. Nijedna od tih laži nikada nije dokazana. i to sa razlogom, zato što je moje i poslovanje mojih preduzeća uvek bilo vršeno na regularan način i u skladu sa zakonom.
  43. Cilj mojih protivnika je u isto vreme bio političke i ekonomske prirode: sa jedne strane oni su želeli da me unište zbog moje podrške demokratskoj opoziciji dok su sa druge strane želeli da preuzmu moje poslove zato što su ti poslovi bili profitabilni kao i zato što su bili ljubomornii na moj poslovni uspeh.

B.   Politička situacija u bivšoj Jugoslaviji

  1. 27. maja 1999. godine, Slobodan Milošević je optužen od strane Medjunarodnog     krivičnog suda za bivsu Jugostaviju (u daljem tekstu «MKSJ»). Ta optužnica je dovela do progresivnog pada Miloševićevog režima. koji je pao nakon izbora 24. septembra 2000. godine i masovnog izliva narodnog nezadovoljstva koje je usledilo.
  2. Po porazu na izborima, Socijalistička partija Slobodana Miloševića( SPS) je mesto prepustila konzervativnoj straci (DSS) koju je predvodio Vojistav Kostunica, koji je stavljen na čelo srpske države.
  3. 25. januara 2001. godine, stranka Vojislava Koštmiice, koji je postao Predsednik, je izgubila izbore na kojima je pobedila demokratska koalicija (DS) pod vodjstvom Zorana Djindjića. Potonji je zatim bio izabran za Predsednika Vlade i formirao je svoju Vladu.
  4. Vlada koja je bila formirana nakon Slobodana Miloševića je bila koaliciona i bila je sačinjena od velikog broja političkih partija, medju kojima se nalazio veliki broj bivših pristalica Slobodana Mitoševića, koji su formirali svoju sopstvenu stranku u trenutku kad su osetili da se približava kraj režimu i koji su na taj način našli sebi mesto u novoj Vladi.
  5. Zbog toga, uprkos pobedi Demokratske stranke, korupcija je nastavila da nagriza Vladu jer su isti korumpirani funkcioneri koji su bili prisutni i za vreme Miloševićeve ere uspeli da isposluju značajne pozicije u novoj upravi.
  6. Upravo su te osobe su uspele da prouzrokuju podelu u koaliciji na vlasti i izmedju dve politički najjače osobe, Zorana Dindjića i Vojislava Koštunice.
  7. Od samog poćetka svog mandata. Zoran Djindjić je jasno ispoljio želju da se distancira od prelhodnog režima, Iz tog razloga je izdejstvovao hapsenje bivšeg šefa obaveštajne službe Slobodana Milosevića kao i hapšenje više bivših ministara kao i hapšenje samog Slobodana Miloševića. 1. aprila 2001. godine.
  8. Po isporučenju Slobodana Miloševića Medjunarodnom krivičnom sudu u Hagu koji ga je tražio zbog optužbi o ratnim zločinima, članovi starog režima koji su bili deo nove Vlade su shvatili da im je kucnuo sudnji čas i da moraju da reaguju ako ne žele da se nadju na sledećoj listi uhapšenih.
  9. Podišku za to su dobili u samom Kabinetu Vojislava Koštunice. Naime, potonji se vrlo brzo distancirao od opozicionog pokreta koji ga je doveo na vlast i počeo je da primenjuje politiku kontinuiranosti u odnosu sa prethodni režim. Zarad privlačenja glasova bivših pristalica Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica je negirao ratne zločine, odbio da prizna haški tribunal i odustao od progona vinovnika krivičnih dela počinjenih tokom devedesetih godina.
  10. Vojislav Koštunica je u tome uživao veliku podršku oko sebe jer je njegov Kabinet bio sačinjen od ljudi koji su bili bivše pristalice Miloševićevog režima.
  11. Zbog te političke orijentacije, vladajuća koalicija se raspala, što je imalo za posledicu političko razmimoilaženje izmedju Vojislava Koštunice i Zorana Djindjića.
  12. Početkom 2001. godine, to je imalo za posledicu da, iako formalno Predsednik i deo vlasti, Vojislav Koštunica radi protiv vlasti s tim što njegova prevashodna meta biva Zoran Djindjtć i članovi njegove stranke.
  13. Ubrzo potom, jedan drugi nesporazum se pojavio izmedju Zorana Djindjića i Vojistava Koštunice u vezi specijalne jedinice srpske policije poznatijom pod imenom „Crvene beretke“. Tokom leta 2001. godine, „Crvene beretke“ su pokrenule pobunu u okviru policijskih snaga, odbijajući da se povinuju naredjenju Predsednika Vlade Zorana Djindjića da uhapse ratne zločince koji su bili traženi od strane MKSJ. Tokom više od nedelju dana, ta jedinica specijalnih snaga je paralizovala Srbiju tako što je blokirala glavne putne pravce. Ispoljeno neprijateljstvo od strane „Crvenih beretki“ ka Zoranu Djindjiću je naišlo na podršku Predsednika Vojistava Koštunice koji je doneo odluku da komandovanje tom jedimcom prenese na Ministra unufrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, koji je bio manje sklon da refomiše zemlju od Predsednika Vlade.
  14. Vojislav Koštunica je potom konstantno tražio kako da naruši reputaciju Predsedniku Vlade, sa jasnom željom da ukloni Zorana Djindjića iz Vlade. S tim ciljem je počeo da ga optužuje za svakakve prestupe, stavljajući do znanja da je Vlada navodno bila bliska kriminalnom miljeu.
  15. Narod medjutim nije bio naivan i, nakon decenije ratova i bede, želeo je promene. Iz tog razloge, narod nije bio spreman da proguta budalaštine koje je im je servirala stranka Vojislava Koštunice.
  16. Okruženje Vojtslava Koštunice se potom okrenulo drugim načinima akcije i obratilo se agentima infiltriranim medju novinare.
  17. Radi boljeg razumevanja mehanizama koji su primenjeni u proleće 2001. godine, treba podsetiti da su za vreme ere Miloševića tri proizvoda bili glavni u ekonomiji: gorivo, alkohol i cigarete. Ljudi koji su zaradili milione zahvaljujući tim delatnostima logično nisu želeli da izgube svoje prerogative i protivili su se svim preduzetim merama od strane Vlade Srbije sa ciljem da se suzbije šverc tih proizvoda.
  18. Situacija je bila identična u svim zemljama bivše JugosLavije koje su spoznale demokratske promene.s
  19. Medju velikim gubitnicima političkih promena nalazila se hrvatska kompanija Tvornica Duhana Rovin; (u daljem tekstu «TDR») koja je imala privilegovanu poziciju u Srbiji tokom Miloševićeve ere. Pošto je bila aktivna u proizvodnji duvana, ta kompanija je posedovala dozvolu za distribuciju marke Filip Moris. Kompanija je poslovala sa sinom Slobodana Miloševića i bila je glavni nabavljač duvana za crno tržište koje se tada bilo razvilo.
  20. Strahujući od posledica promene režima, rukovodioci te kompanije su potrošili ogromne svote novca da kupe novinare i da, uz pomoć agenata-novinara koji su pripadali vojnoj kontra-obaveštajnoj siužbi (KOS), pokrenu veliku medijsku kampanju koja je poznatija pod imenom „duvanske afera“.
  21. Ivo Pukanić, koji jc tada bio vlasnik i glavni urednik hrvatskog nedeljnika «Nacional» a takodje i lični prijatelj vlasnika TDR-a Anta Vlahovića, je 7. aprila 2001. godine objavio naručeni članak u kome me je optužio za sve zločine počinjene ua Balkanu tokom devedesetih godina kao i za šverc duvanom u to vreme.
  22. Članak je u stvari bio osveta trgovaca cigaretama koji su bili gubitnici a takodje je poslužio za alibi pravim švercerima koji su se plašili otvaranja sudskih postupaka od strane Evropske Unije. Ta publikacija je izašla u isto vreme kad se desilo hapšenje Slobodana Miloševića 1.aprila 2001.godine, koje je bilo obavljeno po naredbi Predsednika Vlade Zorana Djindjića, tako da nema sumnje da je cilj te kampanje takodje bio da naudi reputaciji Predsednika Vlade Zorana Djindjića, kome sam ja bio glavna podrška.
  23. Pošto sam ja održavao prijateljske odnose kako sa Zoranom Djindjičem tako i sa Milom Djukanovićem, Predsednikom Vlade Crne Gore i političkim protivnikom Vojislava Koštunice, ja sam bio idealna meta tog medijsko-političkog rata započetom od strane Vojislava Koštunice i njegovog okruženja.
  24. U tom političkom kontekstu je započela ta strašna i moćna kampanja koje sam žrtva i danas.
  25. Medjutim, pošto ta virulentna kampanja nije bila dovoljna da ukloni Zorana Djindjića sa vlasti, njegovi protivnici su odlučili da ga ubiju, što je bilo uradjeno 13. marta 2003. godine.
  26. Smrt Zorana Djindjića je omogućila stranci DSS, čiji je lider bio Vojislav Kostunica, da povse vrati na vlast posle izbora 3. marta 2004. godine. Vojislav Koštunica je tada bio izabran za Predsednika Vlade Srbije dok je njegov stranački kolega Dragan Jočić došao na mesto Ministra unutrašnjih poslova.

C.    Stvaranje zločinačkog udruženja

  1. Pod uticajem Vojislava Koštunice srvorena je neformalna i nezvanična grupa koja se nazivala „EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika“.
  2. Tu grupu su sačinjavali članovi Kabineta Vojislava Koštunice. to jest: Ljiljana Nedeljković, Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aleksandar Tijanić, Boris Begovič i Aco Tomić. Član te grupe je takodje bio i Nebojša Medojević, koji je saradjivao sa mnogobrojnim medijima u rukama mafije uključujuči i magazin „Identitet“ koji je bio pod kontrolom Zemunskog klana.
  3. Na taj način je oformljeno zločinačko udruženje čija sam ubrzo postao jedna od glavnih žrtava.
  4. Naime, zahvaljujući saradnji Ive Pukanića. vlasnika magazina „Nacional“ iz Zagreba, iz Hrvatske, to udruženje je naručilo i omogućilo publikaciju serije članaka koji su me inkriminisali i opisivali kao mafijaškog kuma na čelu šverca cigaretama i odgovornog za brojna ubistva počinjena u Srbiji i regionu tokom predhodnih godina.
  5. To zločinačko udruženje se nije zadovoljilo plaćanjem članaka punih laži: ono je takodje prosledilo ambasadi Italije u Beogradu seriju članaka u kojima sam opisivan kao švercer, mafijaški bos pa čak i ubica biznismena Vanje Bokana.
  6. Ono što je bilo posebno ozbiljno je to što je toj pošiljci italijanskoj ambasadi bio dat privid zvaničnog dokumenta. Naime, «EC ekspertska jedinica Kabineta Predsednika» je bila ta koja se obratila ambasadi Italije sa propratnim pismom na engleskom jeziku odštampanim na zaglavlju Savezne Republike Jugoslavije (dokaz 23). Taj dokument je medjutim bio nepotpisan, bez zvaničnog pečata i referentnog broja. Pismo jo bilo poslato sa faksa iz Kabineta Predsednika Savezne Republike Jugoslavije sa indikacijom sledećih brojeva: +381 11 311 11 70, lokal 2863,  +381 11 311 10 27 i  +381 11 301 XX 92.
  7. Korisnik tih brojeva je bio Aleksandar Nikitović.
  8. Misleći da se radi o zvaničnim dokumentima Savezne Republike Jugoslavije koja su bila odobrena od strane najviših državnih instanci, ambasada Italiie je prosledila dokumenta italijanskim pravosudnim organima kao i Evropskoj kancelariji za borbu protiv prevara Evropske Komisije (OLAF) (dokazi 24 i 25).
  9. Potonji su prosledili dokumenta istražnim organima Švajcarske. Francuske i Lihtenštajna. to jest zemljama gde imam profesionalne aktivnosti.
  10. Na bazi tih dokumenata, otvoreno je više istraga radi provere legalnosti mog poslovanja.
  11. Posle detaljne istrage, Švajcarska, Francuska i Lihtenštajn su došli do zaključka da su moji poslovi potpuno legalni, nakon čega su zaključili istrage koje su vodjene protiv mene.
  12. Jedino je italijanska procedura još uvek otvorena.
  13. 10. novembra 2008. godiue. podneo sam krivičnu tužbu za zloupotrebu službenog položaja državnom tužiocu u Beogradu.
  14. Od tada, medjutim, nisam imao nikakvih novosti u vezi moje tužbe i. uprkos zahtevu mog advokata od 14. maja 2009. godine da dobije podatke o statusu moje tužbe i o preduzetim istražnim radnjama, moj advokat nije dobio nikakav odgovor.
  15. Na osnovu spomenutog proizilazi da državno tužilastvo nije ništa preduzelo već više od godinu dana i da do sada nije niti pokrenulo istragu niti preduzelo ikakvu istražnu radnju a nije ni odbacilo tužbu što bi mi omogućilo da koristim pravni lek predvidjen zakonom.

D.1      Ucena od strane Ratka Kneževića

  1. Odredjene osobe su u više navrata pribegavale iznudi i uceni nada mnom i pribegavale merama koje su za cilj imale da mi iznude novac.
  2. Februara 2001. godine, novinar Ratko Knežević mi se obratio sa zahtevom da mu isplatim DEM 1,600,000 za koje je tvrdio da mu dugujem po osnovu posla zaključenom u Crnoj Gori.
  3. Tom prilikom mi je zapretio da će, ukoliko mu ja ne budem isplatio traženi novac, širiti lažne informacije o meni u medijima a takodje je dodao da će takve informacije dostaviti i mojim poslovnim partnerima kao i inostraniim bankama sa kojima sam bio u kontaktu.
  4. Odbio sam tu ucenu i nisam isplatio sumu koju je zahtevao Ratko Knežević. Nakon toga, potpomognut od strane Ive Pukanića, Ratko Knežević je počeo da objavljuje lažne informacije o meni.
  5. Na osnovu tih činjenica sam tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu tužbu protiv Ratka Kneževića zbog ucene.
  6. Tužioc je otvorio istragu koja je bila zavedena pod brojem K1635-03 (dokaz 26).
  7. Bio sam saslušan u svojstvu oštećenog nakon čega je istražni sudija pozvao na saslušanje Ljubišu Buhu Čumeta i Blagotu Sekulića u svojstvu svedoka.
  8. Kako je Ratko Knežević odbijao notifikaciju sudskih poziva i pošto se skrivao, istražni sudija je raspisao poternicu protiv njega i naložio njegovo hapšenje (dokaz 27).
  9. Medjutim, Ratko Knežević je izbegao hapšenje tako što je prebegao u Hrvatsku dok su hrvatske vlasti odbile da ga izruče srpskim vlastima.
  10. Posle vise godina, verovatno po nalogu zločinaćkog udruženja ciji je bio član, Ratko Knežević je bio saslušan u Hrvatskoj s tim da ni moj advokat ni ja nismo o tome bili obavešteni.
  11. To saslušanje se odvijalo u potpunoj nelegalnosti i, kao što se dalo ocekivati, moja tužba je nakon toga bila odbačena.
  12. S tim u vezi, važno je spomenuti da je ključni svedok ucene trebao da bude Blagota Sekulić no potonji biva ubijen pod nejasnim okolnostuma, nekoliko dana posle otvaranja istrage protiv Ratka Kneževiča. To ubistvo je do sada ostalo nerazjašnjeno

D.2       Ucena od strane Vuka Minića

  1. U tom istom periodu Vuk Volf Minić (u daljem tekstu „Vuk Minić“) se pridružio zločinackom udruženju. Ta osoba, koja se predstavljala kao Volf Minić, je radila za Japan Tobako Internešnl (Japan Tobacco Internationa) (JTI) i bila je angažovana od strane Forenzik Investigejtiv Asosiejts Plc (Forensic Investigative Associates Plc) (u daljem tekstu „FIA“) da istražuje o švercu cigareta.
  2. Paralelno sa tom aktivnošcu, Vuk Minić biva regrutovan od strane Vojislava Koštunice i Mladjana Dinkića, iz Narodne Banke Jugoslavije, da istražuje navodno iznošenje kapitala za vreme Miloševićeve ere.
  3. Pravi cilj njegovog angažovanja je medjutim bio da me ucenjuje u vezi arbitražne procedure koju sam inicirao u Ženevi protiv JTI i koja je bila vredna više desetina miliona evra.

100. Posredstvom Vuka Miniča i FIA-e, Mladjan Dinkić je ostvario kontakte sa JTI koji su nekoliko godina posle toga, po imenovanju za Ministra finansija, doveli da je JTI uspeo da kupi fabriku duvana u Senti zahvaljujući Dinkićevoj podršci.

101. Krajem 2002. godine, Vuk Minić me je ucenio i pokušao da iznudi od mene DEM 2,000,000. Naime, mom advokatu, Vladi Pavićeviću, Vuk Minič je naznačio da moram da platim tu sumu ako zelim da stanu napadi na mene u kojima su iznosene optužbe na moj racun da sam največi švercer cigareta u Srbiji. U suprotnom slučaju, ukolika odbijem da platim, napadi bi bili nastavljeni svom žestinom.

102.  Odbio sam da se povinujem toj uceni nakon čega sam podneo krivičnu tužbu protiv Vuka Minića. Po otvaranju krivične procedure, Vuk Minić je priznao pokušaj ucene i potvrdio je da je postojao dogovor sa novinama da se vodi kampanja protiv mene radi moje diskreditacije (dokaz 28). Presudom donetom od strane Opštinskog suda u Beogradu 21. novembra 2005. godine, Vuk Minić je proglašen krivim za pokušaj ucene i osudjen je na kaznu od 40,000 dinara (dokaz 29).

D.3         Prepreka mandatu BAT

103. Početkom 2001. godine, sklopio sam ugovor sa kompanijom Britiš Ameriken Tobako (British Auierican Tobacco) (BAT) koja mi je poverila mandat da pregovaram sa Vladom Srbije o otvaranju fabrike BAT-a u Srbiji

104. Taj projekat je imao dobre izglede da uspe zato što se radilo o vrlo profitabilnom poslu kako za Republiku Srbiju tako i za BAT. Taj projekat je imao ličnu podršku Predsednika Vlade Zorana Djindjića kome je bilo apsolutno stalo da BAT investira u Srbiju s obzirom na ekonomski značaj koji bi to imato za Srbiju.

105. U tom trenutku, Vojislav Koštunica i članovi njegovog zločinačkog udruženja su shvatili da bi mogli da sruše taj projekat ukoliko bi se udružili sa JTI-om. U tom cilju su iskoristili kompaniju FIA, Vuka Minića kao i medije radi fabrikovanja lažnih dokaza protiv mene i Zorana Djindjića što je za cilj imalo da pokaže kako smo mi bili umešani u kriminalne aktivnosti (dokazi 30 do 35).

106. Veze izmedju Vuka Minića i Vojislava Koštunice su takodje bile potvrdjene činjenicom da se kancelarija Vuka Minića nalazila u istoj zgradi kao i stan Predsednika Koštunice, u Jevremovoj ulici, i da je samim tim bio pod zastitom vojne službe.

107.  Značajna medijska kampanja je vodjena protiv mene, tako što se zločinačko udruženje ponovo poslužilo Ivom Pukanićem koji me je napadao svom žestinom preko članaka objavljenih u Nacionalu.

108.  Zbog tih žestokih medijskih napada, ugovor koji je trebao biti sklopljen izmeđju BAT-a i Republike Srbije nije bio sklopljen i projekat je propao.

109. Evidentno je da je taj neuspeh isključivo rezultat prestja od strane JTI kome je bilo u interesu da me kompromiruje u pokušaju da dobije arbitražnu proceduru u Ženevi, gde je više desetina milioa evra bilo u igri.

D.4     Finansiranje Demokratske stranke

110. Posle političkih promena u Srbiji tokom 2000. godine. prihvatio sam da finansiram Demokratsku stranku.

111. Tako sam se početkom oktobra 2000, godine obreo u prostorijama Demokratske stranke u Beogradu sa mojim švajcarskim bankarem i tom prilikom smo dogovorili da otvorimo račun u Lihtenštajnu na ime jedne fondacije.

112.  Na taj račun sam uplatio sumu od USD 5,000,000 i račun je bio stavljen na raspolaganje Demokratske stranke.

113.  Takodje sam Demokratskoj stranci prepustio potraživanje od DEM 2.000,000 koje sam imao prema kompaniji  „Komuna“ i koje je Demokratska stranka kasnije uspela da naplati.

114.  Po izboru Borisa Tadića za Predsednika Srbije, sreo sam ga u više navrata kojom prilikom smo evocirali postojanje spomenutog računa. Boris Tadić je potom izrazio želju da organizujemo susret sa Ružicom Djindjić, udovicom pokojnog Zorana Djindjića, i sa Srdjanom Kerimom da bi razgovarali o daljoj sudbini novca koji je nalazio na računu fondacije.

115.  Tokom razgovora, Ružica Djindjić je izrazila želju da primi u gotovini ostatak novca sa tog računa, što je iznosilo EUR 1,300,000, dok je Boris Tadić potvrdio da Demokratska stranka odobrava takav transfer.

116.  Uprkos tome što to nije bilo u skladu sa svrhom fondacije, nisam imao drugog izbora već da prihvatim Predsednikov nalog i suma od EUR 1,300,000 je potom bila data Ružici Djindjić u gotovini, u više isplata koje su se vršile od januara do marta 2007. godine. Olivera Ilinčić, koja je u to vreme bila direktorka jedne od mojih kompanija zvane «Futura Plus», se bavila tom operacijom.

117.  U to vreme, krivična procedura pokrenuta protiv mene pri Specijalnom sudu, o kojoj ce biti više reči kasnije, je već bila u odmaklom stadijumu pošto je policijska istraga već bila završena, pa ni Boris Tadić ni Ružica Djindjić nisu mogli da ne znaju za postojanje te procedure. To ih medjutim nije sprečilo da mi traže da ih pomognem finansijski ili da prime moj novac.

118.  Tokom čitave te prve faze postojanja zločinačkog udruženja, napadi su uglavnom dolazili preko medija dok je zločinačko udruženje bilo pre svega okupirano da okrene javno mnjenje protiv mene i da vrši razne oblike manipulacije u pokušaju da mi iznudi novac.

  1. Pre nego što je postao predsednik Vlade 2004. godine, Vojtslav Koštunica nije imao izvršnu vlast nad policijom i sudstvom, iz kog razloga je medijska presija bila njegovo najbolje oružje.

E.        Tajna istraga

120.  Po ubistvu Zorana Djindjića 2003. godine, bilo je uvedeno vanredno stanje i započeta policijska akcija zvana «Sablja» koja je za cilj imala da se spreči državni udar i da se otkriju vinovnici ubistva.

121.Dušan Mihajlović, koji je tada bio Ministar unutrašnjih poslova, je iskoristio tu policijsku akciju da naredi tajnu istragu koja je za cilj imala prikupljanje čitavog niza inforniacija kojc bi on potom mogao da iskoristi radi ucenjivanja ljudi poput mene. Ta istraga, nazvana «Mreža», je za zvanični cilj imala da suzbije kanale šverca cigareta

122.  Ta istraga je bila poverena Miodragu Vukoviću i trebala je ostati tajna, čak i u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Dušan Mihajlović čak nije obavestio ni Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, u čijoj se kompetenciji inače nalazilo da naredi takvu vrstu istrage, o postojanju te istrage.

123.  Ta nezakonita istraga je započeta jula 2003. godine, odnosno dva meseca po ubistvu Zorana Djindjtća, i ona je trebala da omogući Dušanu Mihajloviču da se dokaže zločinačkom udruženju Vojislava Koštunice i da izbegne istragu, štaviše osvetu protiv njega samog.

124.  Naime, Dušan Mihajlović se uvek isticao svojim političkim neverstvima. Prvo je bio blizak Slobodanu Miloševiću i članovima njegove Vlade, potom je sa svojom strankom, „Novom demokratijom“, pristupio opoziciji u okvirna kraju bila formirana koaliciona Vlada između SPS-a, JUL-a i Nove demokratije.

125.  Kada je shvario da su politički dani Slobodana Miloševića odbrojani, Dušan Mihajlović je ponovo promenio političku orijentaciju pa se pridružio koaliciji DOS te je prvo postao Podpredsednik Vlade a potom i Ministar unutrašnjih poslova.

126.  Izabran zajedno sa Zoranom Djindjićem, Dušan Mihajlović je postao Ministar unutrašnjih poslova i šef policije 25. januara 2001. godine. Takodje mu je bilo povereno da kontroliše „Crvene beretke“ nakon što je kontrola nad tom jedinicom bila oduzeta Predsedniku Vladc od strane Vojislava Koštunice.

127.  Dušan Mihajlović je često bio u sukobu sa Zoranom Djindjićem koji je više puta od njega zatražio da podnese ostavku. Uvek je bio blizak Vojislavu Koštunici čijem se taboru pridružio odmah po ubistvu Zorana Djindjića. Vladu je napustio 3. marta 2004. godine posle poraza na izborima.

128.  Putem te tajne istiage, Dušan Mihajlović je takodje želeo da konsoliduje sopstvenu poziciju u novom političkom kontekstu a pritom je takodje postao svestan da može i da ostvari ličnu materijalnu korist ucenjujući ljude.

129.  Tokom leta 2003. godine, dok je još bio Ministar unutrašnjih poslova i u jeku izborne kampanje za skupštinske izbore na kojim je njegova stranka nastupala samostalno, Dušan Mihajlović je zatražio da se sretne sa mnom.

130.  Da bi to ostvario, obratio se zajedničkom poznaniku Vladimiru Popoviću od koga je zatražio da organizuje susret sa mnom ali mu nije objasnio koji bi bio razlog za susret.

131.  Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, konačno sam sreo Dušana Mihajlovića u novembru 2003. godine u sedištu stranke «Nova Demokratija – Liberali», čiji je on bio predsednik.

132.  Nakon nekoliko minuta neformalnog razgovora, Dušan Mihajlović mi je otvoreno zatražio da finansiram kampanju njegove stranke u zamenu za njegovo vredno prijateljstvo, spominjući pritom da obojica potičemo iz istog regiona Srbije i da bi zato trebali da se drzimo jedan drugog.

133.  Iskoristio sam priliku da ga pitam zašto je nekom stalo da otvara istrage protiv mene u inostranstvu a da se ni ne zna ko naredjuje takve stvari.

134.  Posto sam takodje bio čuo glasine da sam pod policijskom istragom, takodje sam ga pitao da li su te glasine tačne i. ukoliko jesu, naznačio sam mu da želim da budem saslušan.

135.  Dušan Mihajlović mi je tada rekao da po prvi put čuje za jednu takvu istragu i da jedino zna da jedan inspektor piše knjigu o devedesetim godinama i o švercu cigareta.

136.  Takodje je ustvrdio da nemam razloga za strah i insistirao je da finanstjski pomognem njegovu kampanju.

137.  Na kraju sam pristao na to i uplatio sam EUR 50.000 agenciji koja se bavila izbornom kampanjom.

138.  U januaru 2004. godine, Dušan Mihajlović me je zamolio da hitno dodjem u Beograd da se sretnem sa njim.

139.  Sreo sam ga u sedištu privatne kompanije Lutra, u Beogradu, u prisustvu Vladimira Popovića. Dušan Mihajlović mi je tada uručio nacrt izveštaja policijske akcije „Mreža“ koji je bio označen kao poverljiv kao i više grafičkih prikaza šverca cigareta u periodu od 1996. do 2000. godine.

140.  Na moje zaprepašćenje otkrio sam da sam bio obuhvaćen izveštajem i da se moja fotografija nalazila na jednom od grafičkih prikaza u vezi sa jednom od mojih kompanija u Srbiji (dokaz 36).

141.  Dušan Mihajlović je pokušao da me uteši govoreći da ne bih trebao da se brinem zato što je inspektor Miodrag Vuković, koji je trebao da napiše knjigu, jednostavno proširio svoj istraživacki rad i da je pristupio policijskoj istrazi ali da Ministarstvo pravde zna da ta istraga nije nimalo ozbiljna.

142.  Dušan Mihajlovič je zaključio sastanak rečima da želi da se ponovo sretne sa mnom ali u inostranstvu, pod izgovorom da ima da mi otkrije druge stvari ali da to ne može da uradi u Srbiji.

143.  Istog trenutka sam shvatio da Dušan Mihajlović u stvari sprema dosije protiv mene pa sam posredstvom Vladimira Popovića uspeo da izdejstvujem sastanak sa tadašnjim Ministrom pravde. Vladanom Batićem.

144.  Tokom tog susreta pokazao sam mu dokumenta koja mi je uručio Dušan Mihajlović pitajući ga da se izjasni koja je pozicija pravosudja po pitanju spomenute istrage.

145.  Ministar Vladan Batić mi je tada odgovorio da nikada nije čuo za tu operaciju i da pravosudje takodje nije bilo upoznato sa njom.

146.  Po mom povratku u Švajcarsku, informisao sam moje švajcarske i francuske advokate o situaciji pa sam potom otišao u Austriju gde sam uručio dokumenta koje sam dobio od Dušana Mihajlovića jednom agentu britanske obaveštajne službe. Tom prilikom sam ga informisao da Dušan Mihajlović želi da me ucenjuje.

147.  S njegove strane, Dušan Mihajlović me je nazvao više puta i insistirao da se sretnemo u inostranstvu.

148.  Konačno sam pristao i potom smo se sreli u Švajcarskoj u hotelu „Dolden“ u Cirihu.

149.  Od samog početka, Dušan Mihajiović me je upozorio da naš sastanak treba da oslane tajan i da niko ne treba da zna da smo u kontaktu. pa ni naš zajednički poznanik Vladimir Popović.

150.  Dušan Mihajlović mi je potom uručio novi grafički prikaz operacije „Mrežaj“ na kojoj sam imao manju ulogu nego na prethodnoj (dokaz 37). Po tom novom prikazu, glavni vinovnici šverca cigaretama su bili Miroslav Mišković, Mirko Vučurević i ostala lica koja mi nisu bila bliska.

151.  Pošto mi je uručio ta dokumenta, Dušan Mihajlović me pitao sledeće: „reci mi, zemljač, šta je za tebe velika suma novca ? Ova dokumenta bi ti nanela veliku štetu  ako bi se objavila. Kolika ti imaš novca? Investirao si u vinograde, a sada ti predlažem da investiraš gde ti mi kažemo“.

152.  Pitao sam ga da mi kaže ko su to „mi“ na šta mi je odgovorio: „imam za tebe predlog a ti jednostavno trebaš da mi kažeš kolika novca imaš. Moraš samo da mi daš novac a ja ću da se pobrinem za ostalo“.

153.  Još sam ga pitao o visini investicije koju je želeo i za garancije koje bi bile ponudjenc za investiciju na šta mi je on lekao „milion  evra moraju da se daju odmah u kešu. Moraš da to uradiš zato što ćemo ti mi popraviti imidž“.

154.  Tražio sam da dobijem na vremenu objašnjavajući da ne mogu da postupim kako traži jer banka ne daje tako lako autorizacije za podizanje tolikih sredstava pritom ga pitajući zasto insistira da postupam tako ako je znao da je izvestaj policije netačan.

155.  Dušan Mihajlović mi je odgovorio: „zemljače, baš nas briga šta je tačno, ono sto se računa je šta može da bude“.

156.  Odmah posle tog sastanka sam kontaktirao švajcarsku i srpsku policiju da ih obavestim o uceni i pokušaju iznude kojih sam bio žrtva.

157.  Po njihovom savetu, nastavio sam da kontaktiram sa Dušanom Mihajlovićem.

158.  Dušan Mihajlović me je ponovo kontaktirao u februaru 2004. godine. Prihvatio sam da se sretnem sa njim u Parizu, u kancelariji mog advokata Veronik Lartig (Veronique Lartigue).

159.  Dušan Mihajlović je došao na sastanak sa velikom torbom koju je stavio ispred mene govoreći da u nju stavim šta je bilo dogovoreno.

160.  Tada sam mu rekao da ne mogu da podignem toliko novca iz banke. Dušan Mihajlović je nastavio razgovor satima i objasnio mi je da ostali postaju vrlo nervozni i da uskoro neće više moći da kontroliše situaciju.

161.  Nakon toga sam ga držao u uverenju da ču da platim ali da moram prvo da razgovaram sa mojom bankom u vezi potencijalnih investicija. Iskoristio sam priliku da ga pitam šta se desilo sa policijskom istragom Miodraga Vukovića, na sta se Dušan Mihajlović nasmejao. Ponovio je da su ostali vrlo nervozni i da čekaju taj novac već dugo vremena.

162.  Uspeo sam da odložim jos malo datum isplate govoreći mu da ne mogu da podignem novac na nezakonit način, nadajući se da ću moći da dobijem na vremenu radi prikupljanja što više dokaza o uceni i iznudi kojih sam bio žrtva.

163.  Posle tog sastanka, moji prijatelji i članovi porodice su počeli da dobijaju pretnje od strane saradnika Dušana Mihajtovića.

164.  Dušan Mihajlović je bio pred napuštanjem funkcije Ministra zbog formiranja nove Vlade ali me je uveravao da će zajedno sa bliskim saradnicima nastaviti da se bavi operacijom «Mreža». Insistirao je na tome da je jedina bitna stvar na svetu bila da ja platim da bi se taj dosije zatvorio.

165.  Dušan Mihajlović mi je zakazao novi sastanak, ovog puta u Marbelji, u Španiji, u februaru 2004. godine.

166.  Dušan Mihajlović je došao zajedno sa Slobodanom Radulovićem, direktorom C-marketa. C-market je najvažniji distributerski lanac prodaje na malo u Srbiji (60 % tržišta). Dušan Mihajlović je izrazio interes za to preduzeće koje je bilo u postupku privatizacije. Od mene je zatražio da ustupim finansijska sredstva koja su bila neophodna za kupovinu tog preduzeća, u iznosu od EUR 15,000,000. Drugim rečima, želeo je da me uceni da bi on i njegovi saučesnici mogli da postanu vlasnici C-marketa bez plaćanja i jednog centa.

167.  Zamolio sam ga da mi pokaže plan privatizacije tog preduzeća i postavio sam nekoliko pitanja, pokušavajući da saznam kako će biti rasporedjena vlasnička struktura. Dušan Mihajlović se na to iznervirao pa mi je rekao da se čudi da ja još uvek ne shvatam da je jedino bitno da im ja dam novac. Slobodan Radulović, koji je prisustvovao sastanku, je potvrdio da mu je novac bio hitno potreban.

168.  Rekao sam mu da ću poslati finansijske stručnjake u Beograd pa smo se dogovorili da ih Slobodan Radulovič primi. U stvari, moj jedini cilj je bio da dobijem na vremenu da pokušam da izbegnem da podlegnem ucenu.

169.  Paralelno sa tim, medijska kampanja je besnela u Beogradu svom žestinom i sva sredstva su bila korišćena da bi se na mene izvršio pritisak.

170.  8. maja 2004. godine, bio sam pozvan da učestvujem na proslavi u manastiru Soko-grad. Tada sam se našao pored Vladike Lavrentija koji se nalazio pored Dušana Mihajlovića a preko puta se nalazio novi Ministar za policiju. Posle proslave, Dušan Mihajlović mi je rekao da je apsolutno potrebno da mu predam novac.

171.  Iz bojazni od policijske mahinacije zbog lažnih dokaza koji su bili fabrikovani protiv mene, Dušanu Mihajloviću sam dao EUR 200,000 u gotovini.

172.  Malo posle toga, Dušan Mihajlović je ponovo došao u Francusku sa Slobodanom Radulovićem na sastanak sa mnoni. Počeo je da mi preti i da povisuje ton, tvrdeći da je apsolutno potrebno da dam novac jer su svi bili nervozni i da on nije više mogao da kontroliše situaciju.

173.  Odbio sam i posle tog sastanka sam prekinuo svaki kontakt sa Dušanom Mihajlovićem. uključujući i to da nisam više odgovarao na njegove telefonske pozive.

174.  Dušan Mihajlović je potom počeo da mi šalje preteće poruke. Tokom mog boravka u Ubu, Dušan Mihajlović me je nazvao i rekao mi da zna gde se nalazim i da me čeka odmah pored, u crkvi u Ubu.

175.  Otišao sam na sastanak a Dušan Mihajlović mi je ponovo pretio, tvrdeći da sam mu navodno obećao novac za C-market i da ne poštujem sopstvena obećanja. Insistirao je da se ponovo sretnemo u inostranstvu.

176.  Posle tog sastanka zatražio sam sastanak sa UBPOK-om, koji je specijalna uprava policije koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala.

177.  Šef te specijalne uprave, Mladen Spasić, je prihvatio da se sastane sa mnom ali pod uslovom da se sastanak održi van kancelarije, negde u gradu. Sastanak je održan u prisustvu Cicmila Miloša, biznismena koji me je stavio u kontakt sa Mladenom Spasićem, i tasta Mladena Spasiča. Ispričao sam ceo istorijat ucene i iznude kojih sam bio žrtva od strane Dušana Mihajlovića. Mladen Spasić mi je rekao da je Dusan Mihajlović vrlo opasan ćovek i da niko u UBPOK-u nije znao za tu navodnu policijsku akciju protiv šverca cigareta. Objasnio mi je da moja priča odgovara uobičajenoj šemi kojom se Dušan Mihajlović služi da ucenjuje ljude.

178.  Kratko posle tog sastanka sam saznao da je žena od Bogića, koji je bio asistent Mladena Spasića. bila zaposlena kod Vuka Minića. Tada sam shvatio da, ukoliko se potonji umeša, nikada neću dobiti pomoć od UBPOK-a ni od Mladena Spasića i od tada više nisam tražio da ponovo stupimo u kontakt.

179.  U septembru 2004. godine, Dušan Mihajlović je ponovo stupio u kontakt sa mnom nakon čega smo se sastali u hotelu «Dolder» u Cirihu. Dusan Mihajlović mi je objasnio da je cela kampanja protiv mene vodjena od strane inspektora policije Glušića i Pušića. Oni su bili sakupili dosta lažnih dokumenata i nameravali su, uz podršku tužioca Pavlovića, da pokrenu krivični postupak protiv mene. Dušan Mihajlović mi je ponudio da onemogući pokretanje krivičnog postupka u zamenu za novac, tražeći da se izjasnim koliko sam bio spreman da ponudim. Takodje mi je rekao da je bio ljut na mene zbog C-marketa i da mi je to bila poslednja prilika da se izvučem.

180.  Treba naglasiti da, uporedo sa raznim sastancima koje sam imao sa Dušanom Miliajlovićem, potonji me je takodje uznemiravao telefonom a takodje mi je poslao desetine sms poruka čije sam sadržaj svaki put beležio  (dokaz 38).

181.  Ta kampanja ucena i iznude koju je vodio Dušan Mihajlović je konačno prestala zahvaljujući intervenciji Vladimira Popovića. Naime, potonji je ubedio Vladana Batića da ode u preduzeće Dušana Mihajlovića i da insistira na tome da prestane sa svojim delovanjem, ukazujući mu na to da ću u suprotnom ja lično podneti krivičnu tužbu pritiv njega.

F.       Ekonomski napadi

182.  Pošto je Vojislav Koštunica bio nominovan za Predsednika Vlade, u martu 2004. godine, on je proširio krug svog zločinaćkog udruženja i nije se više zadovoljavao da me napada samo putem medija. Ojačan svojom novom vlašću i mogućnostima delovanja koji su iz toga proizilazili, on se odlučio za ekonomske napade i onda se okrenuo protiv mojih kompanija.

183.  Njegov prvi i glavni cilj je bio da se dokopa kompanije «Futura» koja je bila glavni distributer štampe u Srbiji.

184.  Ja sam imao polovinu vlasništva kompanije „Futura“, dok je druga polovina pnpadala nemačkom medijskom gigantu Westdeutsche Ailgemeine Zeitung (u daljem tekstu «WAZ») koji je posedovao više novina u Srbiji. WAZ je želeo da proširi svoju aktivnost i da kupi visokotiražni dnevni list „Večernje Novosti“.

185.  Sa WAZ-om sam se dogovorio da ću da pregovaram preuzimanje tog lista i nakon togo dogovora sam zaključio ugovor sa WAZ-om 27. januara 2005. godine.

186.  Potom sam angažovao advokatsku kancelariju Ristivojević iz Beograda koja je počela da analizira dosije i mogućnosti da se realizuje ta tranzakcija.

187.  Tada je Dejan Mihailov, koji je bio Sekretar srpske Vlade i jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, poslao svog kuma Dragija Mićovića kod mene da diskutuje o realizaciji preuzimanja „Večernjih Novosti“.

188.  Dragi Mićović mi je stavio do znanja da Vojislav Koštunica zahteva da Miroslav Mišković i Milan Beko ućestvuju u tranzakciji. „Večernje Novosti“ je trehalo preuzeti posredstvom njih dvojice da bi se javnosti pokazalo da su kupci akcija domači investitori a da bi potom akcije bile prodate WAZ-u s napomenom da bi cena prodaje bila uplaćena na račune ljudi od poverenja Vojislava Koštunice.

189.  Miroslav Mišković i Milan Beko su se pridružili zločinačkoj organizaciji Vojislava Koštunice pošto je potonji postao Predsednik Vlade i bili su spremni da urade sve što bi on zahtevao jer su mu bili dužni.

190.  Naime, Milan Beko je bio povezan sa malverzacijama u iznosu od nekoliko miliona evra počinjenim tokom prodaje „Telekoma“ grčkim i italijanskim investitorima. Vojislav Koštunica je obezbedio da on ne bude krivično gonjen zbog tih malverzacija a za uzvrat je Milan Beko finansirao njegovu stranku.

191.  Miroslav Miškovič je bio član Vlade Slobodana Miloševića u isto vreme kad i Dušan Mihajlović i Milan Beko i njihovo prijateljstvo datira iz tog vremena.

192.  Operacija «Mreža» koju je Dušan Mihajlović vodio u tajnosti je pokazala da je glavni krivac za šverc cigareta upravo Miroslav Mišković i njegova kompanija Delta.

193.  Dušan Mihajlović je namerno sakrio te informacije tako da je Miroslavu Miškoviću bilo u interesu da ja budem bio imenovan za šefa svercerskog udruženja da bi se skrenula pažnja sa njega.

194.  S obzirom na svoju političku prošlost, svi su bili iznenadjeni da vide Miroslava Miškovića pored Vojislava Koštunice na inauguraciji 7. oktobra 2000. godine u Centra Sava. Evidentno je da je Miroslav Mišković kasnije svoju lojalnost iskazao kroz finansijsku podršku stranci Vojislava Koštunice.

195.  Nisam imao drugog izbora već da se povinujem zahtevima Vojislava Koštunice i da kontaktiram Milana Beka i Miroslava Miškovića koje sam sreo u više navrata radi razgovora o uslovima prodaje, u prisustvu predstavnika WAZ-a, Srdjana Kerima i Boda Hombaha.

196.  Dogovor je konačno bio zaključen i ugovori su bili potpisani u ime moje kompanije iz Lihtenštajna «Senta Handelsanstalt» koju je WAZ angažovao kao konsultanta i garanta za tu tranzakciju.

197.  WAZ je deponovao sumu koja je odgovarala vrednosti tranzakcije na račun koji je bio otvoren u ime kompanije „Senta Handelsanstalt“ a potom je novac bio prebačen na račune kompanija Milana Beka: «Stadlux SA», «Ardos Holding GmbH“, «Trimex Investments GmbH» i «Karamat Ltd.».

198.  Milan Beko je kupio akcije «Večemjih Novosti» za trećinu vrednosti od cene koju je WAZ platio a za sebe je zadržao dve trećine.

199.  Iako sam striktno sledio instrukcijc Vojislava Koštunice koje su mi bile prenete od strane Mirostava Miškovića i Milana Beka i iako je ta tranzakcija bila odobrena od strane srpske Vlade, problemi su se pojavili u momentu kadaje trebalo prebaciti akcije na WAZ. Naime, ta operacija je naišla na opstrukciju i odjednom se pojavila potreba da se dobije dozvola od strane Komisije za zaštitu konkurencije, iako taj uslov nikada ranije nije bio spomenut.

200.  U tom trenutku, Vojislav Koštunica, uz pomoć Dejana Mihailova, Miroslava Miškovića i Milana Beka, je počeo da me ucenjuje naznačujući da WAZ ne može da traži transfer akcija jer će u suprotnom WAZ-ovo učešće u vlasništvu dnevnih novina «Politika» biti dovedeno u pitanje.

201.  Na kraju, akcije nikada nisu bile prebačene na WAZ, a time ja nisam ispunio svoje obaveze prema WAZ-u. Šteta koju sam pretrpeo je vleika, pošto iznosi oko EUR 20,000,000 dok je zločinačko udruženje Vojislava Koštunice profitiralo od tog novca.

202.  Novac je bio osnovni motiv zločinačkog udruženja. Potonje je pokrenulo protiv mene krivični postupak koji je bio pokrenut baš kada sam sa državom pregovarao o tom ugovoru iako nisam bio zvanično obavešten o pokretanju tog postupka a još manje pozvan na saslušanje od strane policije ili sudije. Izdat je nalog za moje hapšenje u junu 2007. godine.

203.  Zbog tog naloga za hapšenje, nisani bio u mogućnosli da odem u Srbiju što me je onemogućilo da nastavim pregovore i, generalno govoreći, da se bavim mojim poslovima.

204.  Zločinačko udruženje me i pored toga nije ostavilo na miru posto je cilj bio da se ja potpuno uništim.

205.  Naime, pod izgovorom da želi da izvršimo zajedničku investiiju, Miroslav Mišković me je namamio da dodjem na jedan sastanak 6. juna 2007. godine gde je takodje bio prisutan i Dragi Mićović.

206.  Tokom tog sastanka, primio sam poziv glavnog urednika dnevnog lista «Press» koji me je obavestio da su svi članovi moje grupe bili uhapšeni. Tražio je od mene da mu kažem gde se nalazim i koji je moj komentar.

207.  Treba naglasiti da je Miroslav Mišković vlasnik dnevnog lista «Press» i da je on taj koji kontroliše taj list.

208.  Posle tog poziva, Miroslav Mišković mi je predložio da na njega prenesem svu svoju imovinu da bih izbegao njenu zaplenu od strane države.

209.  Ja sam to odbio, shvativši da se radi i zaveri izmedju glavnog urednika „Press-a“ i Miroslava Miškovića sa ciljem da se domognu moje imovine.

210.  Malo kasnije, Milan Beko mi je takodje predložio da na njega prenesem svoju imovinu.

211.  Milan Beko je iskoristio negativan imidž koji sam imao zbog naloga za hapšenje koji je bio izdat protiv mene da bi se predstavio kao blizak prijatelj koji je navodno bio željan da mi pomogne i koji je potpuno shvatao potpunu neosnovanost optužbi protiv mene.

212.  Iako sam u Beogradu važio za jednog od najopasnijih kriminalaca Evrope, Milan Beko je često dolazio da me poseti i nudio mi je zajedničke poslove.

213.  Tako sam se tokom 2007. godine udružio sa Milanom Bekom u vezi preuzimanja odredjenih aktiva srpske kompanije «Putnik», odnosno ostrva Sveti Marko blizu Tivta, U Crnoj Gori.

214.  Moja uloga je bila da nadjem kupca i ja sam ušao u pregovore sa jednom ruskom kompanijom koja je bila zainteresovana za jedno takvo preuzimanje.

215.  Srpska Vladaje naznačila toj ruskoj kompaniji da ta tranzakcija mora da se obavi preko Miroslava Miškovića i Milana Beka.

216.  Taj posao je trebao da donese EUR 34,500,000 od čega je jedna trećina trebala da pripadne Milanu Beku a dve trećine meni.

217.  Ruski kupac je uplatio celokupnu sumu od cene na račun jedne od kompanija Milana Beka ali mi potonji nije uplatio moj deo koji jc iznosio EUR. 23.000,000.

218.  Milan Beko mi je rekao da trebam da budem strpljiv zato što je trebao da izvrši nekoiiko transfera da bi zavarao trag i tako izbegao plaćanje poreza u Srbiji gde je bio poreski obveznik.

219.  Iako je tokom tranzakcije Milan Beko bio u svakodnevnom kontaktu sa mnom, on je odjednom prekinuo kontakt i nije mi uplatio novac koji mi je bio dužan.

220.  Tek posle dve godine, nakon mog insistiranja, je Milan Beko izvršio nekoliko uplata u moju korist sa računa drugih ofšor kompanija i to na osnovu fiktivnih poslova, u ukupnom iznosu od EUR 15,000.000.

221.  Nikada nisam dobio ostalih EUR 8,000,000 i ispostavilo se da je Milan Beko u stvari iskoristio taj novac za kupovinu Luke Beograd zajedno sa Miroslavom Miškovićem i ostalim članovima zločinačkog udruženja.

G.       Krivični postupak

222.  Posle smrti Zorana Djindjića, sudski proces je bio započet protiv ubica, koji su svi bili članovi „Crvenili beretki“, koji je bio okončan, nakon brojnih incidenata, osudjujućim presudama 2007. godine.

223.  Te presude su uzrokovale nezadovoljstvo osoba koje su pratile proces jer je bilo evidentno da pravi naredbodavci ubistva nikada nisu bili u opasnosti.

224.  Suočen sa gnevom javnog mnjenja, Specijalni tužioc za organizovani kriminal Slobodan Radovanović. kome je bio poveren proces, je obećao da će sprovesti istragu da bi bacio svetlo na pretpostavljenu ulogu Vojislava Koštunice i njegovih saradnika u organizaciji atentata.

225.  Tužioc Radovanović je medjutim pogazio svoje obećaiije da bi potom izjavio da će istraga obuhvatiti nekoliko osoba koje su tesno saradjivale sa pokojnim Predsednikom Vlade.

226.  Ta najava je označila vraćanje na debatu o Zoranu Djindjiću i švercu cigareta s tim da ta tema nije bila predmet obećanja datog na kraju procesa ubicama Zorana Djindjića.

227.  Poput mađjioničarskog trika, tužioc Slobodan Radovanović je potom iz svojih fioka izvukao dosije o švercu cigareta pa je 7. juna 2007. godine naložio istragu o svercu cigareta u periodu od 1995. do 1996. godine, kojom je bilo obuhvaćeno petnaestak osoba, uključujući i mene (dokaz 39).

228.  Od samog početka bilo je jasno da sam ja glavna meta.

229.  Slobodan Radovanović je bio podredjen Zoranu Stojkoviću, koji je bio Ministrar pravde u Vladi Vojislava Koštunice, i obojica su činila sve da opozicija režimu bude krivično gonjena dok su ljudi bliski Vojislavu Koštunici uživali imunitet u potpunoj suprotnosti sa zakonom.

230.  Istraga nije biia direktno pokrenuta protiv mene već protiv NN lica, što mi je onemogučilo da koristim svoja prava tako što ni moji advokati ni ja nismo imali pristup dosijeu.

231.  Istraga je bila dodeljena Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Opštinskog suda u Beogradu. Medjutim, u skladu sa krivičnom procedurom, jedan takav postupak nije moguće voditi osim ako su tražene osobe stvarno nepoznate. Takav medjutim nije bio slučaj ovde što proizilazi iz korespondencije razmenjene izmcdju policije i Tužilaštva iz koje proizilazi da su osobe protiv kojih je vodjen posrupak bile poznate.

232.  Taj postupak je bio isključivo vodjen od strane policije koja je pozivala i saslušavala svedoke i koja je faktički preuzela ulogu suda.

233.  Tek pošto je počela druga faza postupka, posle preliminarnih istražnih radnji koje su vodjene na način koji je opisan. optuženi su bili pozvani.

234.  Iako sam se uvek držao na raspolaganju policiji i pravosudnim organima, nikada nisam pozvan da budem saslušan ni tokom policijske istrage ni tokom sudske faze krivičnog postupka.

235.  Na taj način je protiv mene bila podignuta optužnica a da nisam saslušan ni jednom, na šta sam ponuio kauciju od EUR 2,000,000 kao garanciju da ću se odazivati na sve sudske pozive. Međutim, sud je odbio tu ponudu i postupak je nastavljen u mom odsustvu.

236.  Moja prava su na taj način bila očigledno prekršena i taj postupak se pretvorio u pravu maskaradu koja je savršeni odraz nefunkcionisanja srpskog pravosudja.

237.  Moj advokat je pokušao na sve načine da osigura pravičan postupak ali su njegovi zahtevi bivali odbačeni i na taj način ja nikada nisani bio u mogućnosti da branim svoja prava pred sudom koji mi sudi.

238.  S obzirom na flagrantna kršenja mojih osnovnih prava, moj advokat se obratio Evropskom sudu za ljudska prava putem zahteva koji je podnesen 27. decembra 2007. godine (dokaz 57).

239.  Treba takodje podvući da moja prava nisu samo prekršena sa proceduralne strane već i sa substancijalnog aspekla zato sto je optužnica (dokaz 40) puna činjeničnih grešaka koje nisam bio u mogućnosti da ispravim. Naime, navedeno je da sam ja organizovao zločinačko udruzenje uz pomoć visokopozicioniranih državnih funkcionera koji su bili odgovorni za rukovodjenje švercom i distribucijom cigareta u Srbiji. Takodje je naznačeno, totalno pogrešno i bez ikakvog dokaza, da sam se sreo sa Mihaljem Kertesom, koji je tada bio na čelu Dirckcije saveznih carina, koji je bio povezan sa Popivodom (pripadnikom Drzavne bezbednosti) i Zavišičem (pripadnikom Javne bezbednosti).

240.  Međjutim, opšte je poznato da sam tokom datog vremenskog perioda od 1995. do 1996. godine bio povezan sa opozicionim političkim strankama dok je Mihalj Kertes biojedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića.

241.  Ukoliko je tačno da je tokom tog perioda postojala paralelna mreža distiribucije cigareta koja je bila na margini zvanične mreže distribucije, takav posao nije mogao da se obavlja bez odobrenja najviših sfera moći a ne uz pomoć pojedinaca ili privatnih kompanija.

  1. S tim u vezi, važno je podsetiti da je tada Savezna Republika Jugoslavija bila pod ekonomskim sankcijama nametnutim od strane Ujedinjenih Nacija i da je Vlada Slobodana Miloševića nezvanično saradjivala sa ostalim drzavama u regionu radi zaobilaženja sankcija i omogućavanja protoka robe.

243.  U tom kontekstu jc bio organizovan šverc od strane države. Postignuti su dogovori sa državama koje su želele da saradjuju u toj paralelnoj trgovini i ti dogovori su detaljno predvidjali dnevne kontigente robe, tip robe, odobrene izvoznike i uvoznike itd.

244.  Zahvaljujući toj paralelnoj aktivnosti, država je mogla da stvori tajne rezerve koje su korišćene radi finansiranja tajnih operacija koje su bile smatrane u interesu države.

245.  Apsolutno nije logično smatrati da sam ja stvorio švercersku organizaciju zato što sam ja u to vreme bio vlasnik radnji u bescarinskoj zoni Bar, u Crnoj Goii, i na graničnom prelazu „Djeneral Janković“ koje su bile odobrene od strane države. Obrt tih radnji je bio nekoliko miliona nemačkih maraka i nije bilo apsolutno ikakvog rezona da ja napustim tu vrstu distribucije cigareta.

246.  Uvidom u optužnicu otkrivamo da je Specijalni tužioc navodno otvorio istragu po prijavi Ministarstva unutrašnjih poslova iz februara 2006. godine, koja se sama bazirala na izveštaju uradjenom od strane Ministra Dušana Mihajlovića. Mcdjutim, kako je spomenuto (videti tačku E.), taj izveštaj nema nikakav autoritet jer je napravljen na totalno nezakonit način sa jedinim ciljem da posluži za moju ucenu.

247.  Postupak koji je pokrenut protiv mene od strane Specijalnog tužioca je omogućio beogradskoj policiji, koja je pod komandom Ministra unutrašnjih poslova, da izda nalog za moje hapšenje 8. juna 2007. godine zbog «prevare».

H.       Dijabolizacija medijske kampanje

248. Tokom 2009. godine. zločinačko udruženje je pokrenulo novu medijsku kampanju protiv mene, koja je bila još žešca nego prethodna

249. Ona je imala za cilj da popuni rupe nedorečenog krivičnog postupka u okviru kog tužilaštvo apsolutno nije imalo ozbiljne dokaze protiv mene. To se kosilo sa ciljem zločinačkog udruženja koji je bio da se spreči moj povratak u Srbiju i da mi se oduzme sva imovina pomoću ilegalnih radnji.

250. Alarm je dat kada sam dao intervju hrvatskim novinama „Jutarnji List“ 12. maja 2009. godine i koji je bio objavljen na sajtu lista «Borba» na francuskom i na engleskom jeziku (dokazi 41 i 42). Naime. tokom intervjua, ja sam citirao neke od članova zločinačkog udruženja koji su godinama radili protiv mene.

251. Strahujući da javno ne objavim sve kompromitujuće informacije koje posedujem u vezi sa ilegalnim aktivnostima zločinačkog udruženja. ovo potonje je odlučilo da reaguje.

252.  Zločinačko udmžeitje poseduje široku mrežu pošto medju svoje ćlanove ubraja Aleksandra Tijanića, direktora Radio Televizije Srbija (RTS), koji je ne samo povezan sa Vojislavom Koštunicom već i sa Miroslavom Miškovićem. Milanom Bekom i sa cmogorskim političarem Nebojšom Medojevićem. koga iuiasiraju Miroslav Mišković i Milan Beko, kao i sa Ratkom Kneževićem.

253.  Zahvaljujući jednoj takvoj mreži, Ivo Pukanić je mogao da realizuje emisiju koja je bi!a prikazana na RTS-u, koji je srpska nacionalna televizija, u kojoj je on optužio Zorana Djindjiča da je kriminalac i u kojoj je izneo niz neosnovanih tvrdnji na račun Srbije i Srba uopšte.

254.  Od druge polovine 2009. godine, pokrenuta je dakle nova medijska kampanja protiv mene. Treba podvući da ta vrsta kampanje nikada nije vodjena ni protiv koje druge osobe u Srbiji i da sam ja bio izabran kao meta zločinačkog udruženja.

255. Ovog puta, kampanja je pokrenuta u vise zemalja istovremeno:

▪   U Hrvatskoj putem „Nacionala“;

▪   U Crnoj Gori putem „Vijesti“, čiji je glavni urednik Ljubisa Mitrović, i                                                                                      putem “Dana», čiji je v.d. urednika Mladen Milutinović;

▪    U Srbiji putem «Blica». koji je list sa najvećim tiražom u Srbiji i čiji je urednik Veselin Simonović.

256. Zločinačko udniženje se tada ponovo poslužilo Ratkom Kneževićem, ohrabreno činjenicom da je potonji u prošlosti već nekažnjeno propagirao brojne lažne činjenice.

257. Ratko Kneževičćje ponovo počeo da me optužuje za šverc cigaretama da bi potom intenzivirao svoje napade optužujući me da sam odgovoran za čitavu niz ubistava koja su počinjena u Srbiji i okolini tokom prethodnih godina.

258. Ratko Knežević je čak otišao tako daleko da me je opružio da sam naručio ubistvo Ive Pukanića. vlasnika «Nacionala».

259. Tu informaciju je preneo i «Blic» pošto je njegov glavni urednik, Veselin Simonović, pristupio zločinačkom udruženju.

260. Na taj način, tokom više meseci. ja sam konstantno bio na naslovnoj strani „Blica“ i ostalih važnijih listova koji su tvrdili, često sa velikim brojem totalno neutemeljenih detalja, da sam ja naručilac ubistva Ive Pukanića.

261. Medjutim, ne postoji ni jedan dokaz da sam povezan sa tim ubistvom a pritom nisam nikada bio predmet nijedne istrage s tim u vezi, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj.

262. Zločinačko udruženje se nije na tome zaustavilo već je počelo da me povezuje sa svakom kriminalnom aktivnošću koja se pojavljivala na naslovnim stranama.

263. Tako je „Blic“ tvrdio da sam ja odgovoran za pretnje Predsedniku Borisu Tadiću kao i za pretnje smrću upućene Ministarki pravde Snežani Malovič. Moje ime je zatim povezivano sa švercom kokaina iz Južne Amerike.

264. Sve je bilo organizovano tako da ja budem predstavljen kao notorni kriminalac i osoba van zakona. Putem diskreditacije, zločinačko udruženje je nastojalo da utiče na postupak u toku praveći mi tako negativan imidž da bilo koja presuda osim osudjujuće ne bude moguća.

265. Ponavljam, novac je bio glavna motivacija, pošto su moji protivnici gledali na sve načine da se domognu moje imovine u Srbiji.

266. Ti manevri su urodili rezultatom pošto mi je oduzeta kompanija «Futura Plus». To preduzeće, koje upošljava 3500 radnika, koje vredi EUR 200,000,000 i čiji su najveći potražioci kompanije koje mi pripadaju, je stavijeno pod prinudnu upravu pod državnom kontrolom.

267.  Na taj način. država je takodje zaplenila teren za izgradnju koji pripada toj kompaniji. To zemljiste se nalazi na strateškom položaju pošto je blizu aerodroma i njegova vrednost je najmanje EUR 150,000,000.

268.  Takodje je preduzeta zaplena nekretnina koje posedujem u Srbiji. čija vrednost je procenjena na preko EUR 30,000,000, kao i mojih nekretnina u Crnoj Gori čija je vrednost oko EUR 15,000,000.

269.  Ove mere zaplene su donete potpuno proizvoljno i neproporcionalno s obzirom da šteta koju država navodi protiv mene iznosi EUR 2,000,000. odnosno iznos koji je višestruko manji od vrednosti zaplenjenje imovine.

270. Evidentno je da moja prava nimalo nisu poštovana tokom tog postupka i da je sud bio izložen takvom pritisku da nije imao drugog izbora več da me osudi.

271. Još gore od toga je da ne samo što sam uvučen u proceduru koja ne poštuje ui osnovne pravne postulate, što sam izložen raznim oblicima ucene, što mi je onemogućeno poslovanje i da raspolažem sopstvenom imovinom već mi je povrh svega ugrožen život.

272. Metoda kojom se koriste moji protivntci je naime več bila korišćena u prošlosti prilikom ubistva Predsednika Vlade Zorana Djindjića.

273. Korišcenjem te metode se osoba diskredituje i predstavlja kao notorni kriminalac. Kasnije fizičko uklanjanje se može zatim predstaviti kao obračun kriminalnog miljea.

274. Korišćenje pravih kriminalaca za vršenje rakvih prljavih rabota je česta praksa srpskih obaveštajnih službi i to već dugi niz godina. Na taj naćin su bili likvidirani brojni politički disidenti tokom devedesetili godina. Od tog perioda, mete su bili poslovni ljudi koji nisu prihvatalida se povinuju ucenama i korupciji ili koji nisu prihvatali da se upuštaju u ilegalne radnje.

275.  Ja se ubrajam u takve osobe i kao takav imam razloga da se osećam ugroženim.

276. Medijska kampanja koja je vodjena protiv mene nije prestajala da se intenzivira tokom 2009. godine a od 22. jula 2009. godine praktično da ne prodje dan a da nisam predmet nove publikacije pune laži.

277. «Blic» se posebno obrušavao na mene stavljajući me na naslovne strane u više navrata:

–  23. jula 2009. godine: „Knežević povezao Caneta sa devet ubistava“ (dokaz 43);

–  25. jula 2009. godine: „Djukanović i Cane i u švajcarskoj opužnici“ (dokaz 44};

–  27. jula 2009. godine:  „Stanišić i Cane oštetili Srbiju za EUR 300.000.000“ (dokaz 45);

–  12. avgusta 2009. godine: „Cane i Djukanović eliminisali svoje protivnike“ (dokaz 46).

278. Brojni članci, isto tako klevetničke prirode, su objavljivani i u drugimlistovima, posebno u „Vijestima“ i „Danu“.

279. Te klevete su dobile na zamahu u toku sledećih meseci. 24. oktobra 2009. godine, reportaža u trajanju od deset minuta je bila emitovana tokom drugog dnevnika Radio-televizije Srbije, tokom reportaže je ponovljeno da sam odgovoran za ubistvo Ive Pukanića (dokaz 47). Nakon toga je usledila serija članaka koji su sadrzali laži i koji su bili objavljivani u najvećim listovima od oktobra do novembra 2009. godine (dokaz 1 do 8} dok su napadi nastavljeni istom žestinom od početka sudjenja optuženima za ubistvo Ive Pukanića u febmaru 2010. godine (dokazi 9 do l8 i 56).

280. Rezimirano, iznošene se sledeće lažne optužbe:

•    ja sam naručioc ne manje od devet ubistava;

•    ja sam šef duvanskog karteia;

•    taj kartel ima vojno krilo i grupu istreniranih ljudi koji su spremni da ubiju za malo novca;

•    umešan sam u operacije pranja novca koji je zaradjcn švercom droge;

•    optužen sam u okviru krivičnog postupka koji se vodi protiv mene u Svajcarskoj;

•    oštetio sam Srbiju za EUR 300,000,000 tako što sam sebi prigrabio državnu imovinu;

•     grupa ljudi se sastaje kod mene i odlučuje o životu i smrti drugih

•    ja stojim iza pretnji koje su poslate Predsedniku Borisu Tadiću.

281. Putem te izuzetno žestoke kampanje, ja sam predstavljen kao najveći kriminalac na Balkanu milionima čitalaca i gledalaca koji ne mogu a da ne budu ubedjeni u istinitost takvih identičnih informacija koje prenose nacionalna teievizija i najveći listovi. dok sam ja u potpunoj nemogućnosti da pokažem istinu.

282. Treba podvući da najžesći napadi dolaze od strane Ratka Rneževića koji je lično bio doveden u vezu sa švercom i koji je daleko od toga da je vredan poverenja (dokaz 48 do 52).

283. Što se moje situacije tiče, nisam osudjivan (dokazi 53 i 54) a laži koje su iskazane na moj račun su posebno ozbiljne s obzirom da nikada nisam bio osudjivan ni u jednoj zemlji u kojoj sam živeo, čak ni za lakše prekršaje, a radi se o ozbiljnim zemljama kao što su Švajcarska, Francuska ili Španija.

284.  Nema nikakve sumnje da su sva spomenuta krivična dela bila moguća samo zato što su vinovnici zloupotrebili svojc funkcije i položaje koje su uživali u društvu, što zahteva kaznu za primer.

Izvor:

Sajt Stanka Subotića:

http://www.stanko-subotic.com/rs/plainte.php

Sajt je trojezičan (francuski, engleski i srpski), ali je sva dokumentacija u njemu, uključiv i onu koja je izvorno na srpskom jeziku, data uglavnom u francuskom prevodu.

5 reagovanja to “Tajkunsko siroče Cane, Đinđić, Stanišić, Vučelić, Tadić… u “legalnom tajnom biznisu””

  1. ds-160 образец « Эхо блогосферы Says:

    […] Pavluško Imširović пишет: 25. januara 2001. godine, stranka Vojislava Koštmiice, koji je postao Predsednik, je izgubila izbore na kojima je pobedila demokratska koalicija (DS) pod vodjstvom Zorana Djindjića. Potonji je zatim bio izabran za ….. 160. Tada sam mu rekao da ne mogu da podignem toliko novca iz banke. Dušan Mihajlović je nastavio razgovor satima i objasnio mi je da ostali postaju vrlo nervozni i da uskoro neće više moći da kontroliše situaciju. 161. Nakon toga sam ga držao u uverenju … […]

  2. Baba Cajkovski Says:

    Činjenica je da Cane Subotić laže po pitanju svoje neumešanosti u švercu cigareta iz Makedonije (za šta postoje i egzaktni dokazi), tako da je razumno pretpostaviti da njegovo „pretstavljanje činjenica“ ima za cilj da iznošenjem dezinformacija zamagli ona dešavanja koja bi mogla kompromitovati njegove današnje političke mentore, pre svega Čedomira Jovanovića, odnosno kvaziideologa Bebe Popovića

    • Pavluško Imširović Says:

      Vrlo verovatno, ali takav vaš iskaz ima smisla i težine samo ako je potkrepljen i iznošenjem tih egzaktnih dokaza i konkretnim razobličavanjem tih Subotićevih dezinformacija. Ovako je mnogo šupljiji i bezsadržajniji i od Subotićevih tvrdnji. Subotić uopšte ne spori da je za račun DB-a (Jovice Stanišića) i njihove fiktivne firme posredovao kod Vanje Bokana oko šverca cigareta iz Makedonije – kao garant da će DB platiti Bokanu za robu. To je i potvrđeno jednom pravosnažnom sudskom presudom, pri čemu se sud nije drznuo da krene u ispitivanje vlasništva i poslovanja te DB firme.

  3. Milos Says:

    Nadam se da će biti mogućnosti da se objavi knjiga Pavela Hlebnikova na srpskom jeziku. Vanredno značajna knjiga o zaista najvećoj pljački u ljudskoj istoriji.

    • Pavluško Imširović Says:

      Da, to je zaista sjajna i veoma značajna knjiga, a ruski (sovjetski) obrazac privatizacije je itekako merodavan i za sve druge u svim “tranzicionim” državama. Nesrećni Hlebnikov ju je platio glavom. Paradoksalna je ironija istorije i sudbine da je potomak bele emigracije tako hrabro ustao u odbranu nacionalne imovine od monstruoznog pljačkaškog privatizatorskog grabeža mafiozirane “komunističke” totalitarne birokratije.
      Odavno se nakanjujem da je prevedem i izdam, ali pomalo zazirem (verovatno nepotrebno) od toga što je izdavač i vlasnik autorskog prava Forbes i mogao bi da zaceni neku morsku cenu za autorsko pravo. Da je Hlebnikov ostao živ on bi to sigurno dao ili besplatno ili za simboličnu nadoknadu. Mada, o autorskom pravu za rusko izdanje te knjigu očigledno niko ne vodi nikakvog računa i to izdanje se u elektronskoj formi masovno distribuira po internetu. Skoro da nema ruske biblioteke besplatnih e-knjiga koje je nema.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: