Revolucija i kontrarevolucija u SSSR-u 1991-1994

(Pripremne beleške za Generalno veće IV Internacionale)

Na dnevnom redu Generalnog veća 4. Internacionale, koje će se sastati u januaru 2004-te, biće i pitanje « Politička i socijalna revolucija u bivšem SSSR-u ».

Četvrta Internacionala se konstituisala u borbi protiv birokratske degeneracije SSSR-a i za političku revoluciju. Ona se u toj borbi oslanjala  na maestralnu analizu koju je Lav Trocki dao u « Izdanoj revoluciji » (1936). Borba za političku revoluciju znači borbu za odbranu socijalnih socijalnih i ekonomskih temelja nastalih iz Oktobarske revolucije (odbrana SSSR-a), odbranu koja je neodvojiva od borbe za rušenje uzurpatorske birokratije (koja je, prema Trockom, « branila » SSSR na svoj način, tj. « sredstvima koja su pripremala raspad SSSR-a »).

Nasuprot pablističkom revizionizmu, naša struja je uvek zastupala nužnost očuvanja programa odbrane socijalnih tekovina (odbranu SSSR-a) i odbijala izjednačavanje tekovina Oktobra 1917 sa birokratijom koja je uzurpirala nasleđe i zastavu Oktobarske revolucije.

Prošle su decenije. 1989. pao je Berlinski zid, a 1991. raspao se SSSR u formi u kojoj je konstituisan u godinama nakon Oktobarske revolucije. U bivšem SSSR-u, kao i u svim zemljama Istočne Evrope, srušene su pregrade za kapitalističko prodiranje. Kakav bilans je moguć danas? U svim okolnostima, marksisti moraju da polaze od činjenica i utvrđuju u kojoj meri su njihove analize potvrđene ili opovrgnute činjenicama i razvojem događaja. U svim okolnostima moraju razvijati analizu zasnovanu na činjenicama, kao tačku oslonca za akciju i organizaciju.

To su okviri u kojima će se otvoriti diskusija na Generalnom veću IV Internacionale, diskusija koja će se nesumnjivo nastaviti na  njenom VI svetskom kongresu. Ove beleške, dakle, predstavljaju prvi prilog izveštaju koji će biti iznešen na narednom sastanku Generalnog veća.

Beleška br.1

U zaključku 9. glave « Izdane revolucije », nakon iscrpne analize svih aspekata sovjetskog režima, Trocki predlaže jednu  opštu definiciju tog režima.

SSSR je, piše on tu, prelazni režim, pa precizira : « Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan, znači odbaciti dovršene socijalne kategorije kao što su kapitalizam (uključiv i « državni kapitalizam ») i socijalizam. Međutim, ta definicija, sama po sebi, sasvim je nedovoljna i može da sugeriše pogrešnu predstavu da je za današnji sovjetski režim jedini mogući prelazak onak koji vodi u socijalizam. No, sasvim je moguć i povratak ka kapitalizmu. Potpunija definicija bila bi nužno duža i obimnija. »

Za tu « dužu i obimniju » definiciju, on predlaže sledeću formulaciju :

« SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma u kome :

a)       proizvodne snage su još nedovoljne da državnoj svojini daju socijalistički karakter ;

b)       iz nužde rođena težnja ka prvobitnoj akumulaciji izbija iz svih pora planske ekonomije ;

c)       norme raspodele, koje su zadržale buržoaski karakter, u osnovi su socijalne diferencijacije ;

d)       ekonomski razvoj, mada polagano poboljšava položaj radnika, doprinosi brzom formiranju jednog privilegovanog sloja ;

e)       esploatišući socijalne protivrečnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta, strana socijalizmu ;

f)        socijalna revolucija, izdana od vladajuće partije, još živi u odnosima svojine i u svesti radnika ;

g)       razvoj nagomilanih suprotnosti može voditi ka socijalizmu ili baciti društvo nazad u kapitalizam ;

h)       na putu ka kapitalizmu, kontrarevolucija bi morala slomiti otpor radnika ;

i)         na putu ka socijalizmu, radnici će morati da sruše birokratiju. »

Trocki potom dodaje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu ».

Beleška br.2

Uzmemo li « dužu i obimniju » definiciju koju je Trocki predložio za SSSR 1936. godine i suočimo je sa situacijom 2004-te, treba preokrenuti redosled faktora i na prvo mesto postaviti ono što Trocki stavlja na poslednje : « Pitanje će konačno biti rešeno borbom dveju živih sila na nacionalnom i internacionalnom terenu »

Uprkos razmahu mera razaranja tekovina Oktobarske revolucije (na što ćemo se još vratiti), mislimo da je i danas korektno tvrditi da pitanje još nije konačno rešeno. Ono to može biti samo na areni međunarodne klasne borbe. Uprkos nesporno pređenim etapama procesa obnove kapitalizma u SSSR-u – i to u veoma osobenim okolnostima, kako ćemo videti dalje – budućnost ostaje otvorena. Ona može biti razrešena samo borbom i u borbi dveju osnovnih živih socijalnih snaga koje se sučeljavaju na nacionalnom i internacionalnom terenu klasne borbe.

Beleška br.3

Nesporno je da je karakteristika ex-SSSR-a kao države kojom ne dominira privatna svojina na sredstva za proizvodnju u velikoj meri ukinuta. Ali, u kojim okolnostima se bivši SSSR našao bačen u arenu svetskog kapitalističkog tržišta ? Na tom planu ne može se – bar za one koji se smatraju marksistima – prenebregnuti metod marksizma.

Vraćajući se na istorijske okolnosti koje su dovele do Oktobarske revolucije i do stvaranja SSSR-a, Trocki piše : « Istorija poslednjih decenija osobito jasno svedoči da, u uslovima opadanja kapitalizma, zaostale zemlje nemaju mogućnost da dostignu onaj nivo koji su dostigle stare metropole kapitala. Upavši sami u ćorsokak, civilizatori zaprečuju put onima koji se civilizuju. Rusija je stupila na put proleterske revolucije ne zato što je njena ekonomija bila zrela za socijalističku transformaciju, nego zato što se ta ekonomija više uopšte nije mogla razvijati na kapitalističkim osnovama. Podruštvljenje sredstava za proizvodnju postalo je nužan uslov pre svega za to da se zemlja izvuče iz varvarstva : to je zakon kombinovanog razvitka zaostalih zemalja » (iz prvog poglavlja « Izdane revolucije »).

Ako se ova analiza transponuje na današnje ekonomske, socijalne i političke uslove, nameću se sledeća pitanja :

●      Da li mi i danas živimo u uslovima dekadencije kapitalizma – još dublje nego što je bila ona u eposi kada je Trocki pisao ? Na to pitanje odgovorili smo potvrdno u dokumentima Konferencije reproklamacije IV Internacionale i Četvrtog i Petog svetskog kongresa (1993 i 2003).

●    Nije li bivši SSSR, bačen u sferu kaptalizma, uvek pokazivao ogromno ekonomsko zaostajanje (i pored  ogromnog razvitka proizvodnih snaga koji je omogućila planska ekonomija i uprkos tome što je bila potčinjena idiotizmu i parazitizmu birokratije) ? To se ne može sporiti.

●        U tim uslovima, može li se i na trenutak zamisliti da bi zemlje nastale iz bivšeg SSSR-a danas mogle dostići  « nivo starih metropola kapitala » ? Može li se zamisliti da da danas « civilizatori koji su zapali u ćorskokak » ne bi « preprečivali put onima koji se civilizuju » ? Naravno da ne može.

Iz toga sledi – na istoj osnovi razlaganja socijalnog režima zasnovanog na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju – da se Rusija (i druge zemlje nastale raspadom bivšeg SSSR-a) danas mnogo manje može razvijati na kapitalističkim osnovama nego pre jednog veka.  Danas, mnogo više nego pre jednog veka, podruštvljenje sredstava za proizvodnju je nužan uslov za svaki korak napred. Može li se to neophodno podruštvljenje osloniti na bilo šta drugo sem na svetsku revoluciju proletarijata ? I može li ta revolucija proisticati iz bilo čega drugog sem iz odbrane i ponovnog osvajanja svih ustanova i tekovina dostignutih svetskom klasnom, što u bivšem SSSR-u znači odbranu (u cilju ponovnog osvajanja) još nerazorenih segmenata podruštvljenja nakon Oktobarske revolucije ? Nije li u tome kontinuitet programa političke revolucije (ne po formi u kojoj ju je analizirao Trocki, ali da po sadržaju) ?

Beleška br. 4

U avgustu 2003, jedno istraživanje američkog časopisa « Fortuna », posvećeno deset najvećih bogatstava poslovnih ljudi, mlađih od 40 godina, izvan SAD, svrstalo je u prvih deset – pet Rusa (prošle godino ih je bilo tri). Karakteristika tih nedavnih pet bogatstava je da « potiču iz ekstraktivnih industrija, dok su se mladi američki milijarderi, mlađi od 40 godina, obogatili uglavnom u oblasti novih tehnologija ». Dodajmo tome činjenicu da većina tih novih bogataša žive izvan Rusije, gde su registrovana njihova preduzeća. Socijalna struktura tog sloja novih ruskih milijardera pokazuje da ta nova bogatstva, u osnovi, ne potiču iz razvoja proizvodnih snaga u Rusiji, nego nastaju na osnovi razornog pljačkanja.

Istovremeno, francuski list « Le Monde », 9. septembra 2003, ukazuje na uslove u kojima se Kina nameće kao « svetska radionica » : « Kompresija troškova proizvodnje, naročito nadnica – favorizovana od strane policijskog sistema koji guši slobodan sindikalizam – prevashodna je motivacija za industrijalce. Međutim, komparativne prednosti jeftine radne snage, koje uglavnom objašnjavaju « kinesko čudo », neće trajati večito. Nadnice najkvalifikovanijih radnika u Šangaju već munjevito rastu. »

Ove dve informacije zaslužuju da budu dovedene u relaciju. U Kini, kao i ranije u bivšem SSSR-u,  superiornost ekonomije koja nije zasnovana na privatnoj svojini na sredstva za proizvodnju izrazila se pre svega u ritmu industrijalizacije zemlje (beskrajno bržem i dubljem nego u svim okolnim zemljama).

Jedna od tekovina proleterske revolucije u Kini jeste stvaranje industrije koja ima karakteristike moderne industrije i, dakle, brz brojčani razvoj proletarijata.  Taj proletarijat, skoro 300 miliona radnika u Kini (u poređenju sa manje od 10 miliona 1949), jeste jedna od « tekovina » režima zasnovanog na društvenoj svojini. Danas, potčinjen diktaturi birokratsko-vojnog aparata, taj proletarijat je prepušten  procesima relokalizacije kojima međunarodni finansijski kapital neprekidno pokušava da obara troškove rada.  No, kao što ukazuje « Le Mond », to može biti samo privremena pojava. Klasa je klasa. Čak i kada su joj zabranjene sve forme organizacije, ona je prinuđena, samim zakonima klasne borbe, da traži puteve ka organizaciji, postajući od « klase po sebi » – « klasa za sebe ».

Prva tekovina kineske proleterske revolucije jeste sama egzistencija kineskog proletarijata. Njegova odbrana jeste sastavni deo odbrane društvene svojine. Prva tačka borbe za političku revoluciju jeste odbrana proletarijata kao klase. Danas je to pitanje u centru eksplozije koja se nagovešćuje. Odbrana same egzistencije kineske radničke klase i kineske nacije danas je neodvojiva od odbrane društvene svojine : u tome je aktuelnost borbe za političku revoluciju danas u Kini.

U drugačijim okolnostima, isto važi i za Rusiju : odbrana proletarijata kao klase – ugrožene procesom razaranja, uključiv i fizičko, koji proističe iz « uključivanja » Rusije u svetsko tržište u trenutku kada se ono raspada – neodvojivo se prepliće sa pitanjem odbrane segmenata društvene svojine.

Beleška br. 5

Kada se razmatra današnja situacija u zemljama proisteklim iz bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope, bilo bi apsurdno tvrditi da se radi o birokratski degenerisanim ili deformisanim radničkim državama. Socijalna svojina više nije dominantna karakteristika društvenog sistema. U velikoj meri su razorene mnoge karakteristike birokratski degenerisanih radničkih država – uključiv monopol na spoljnju trgovinu, kontrolu novca, svojinu na sredsta na proizvodnju, gde je dominirala državna svojina, kao izraz društvene svojine, kolektivizaciju poljoprivrede.

(Bilo bi veoma korisno u jednom istraživanju socijalno-ekonomske strukture Rusije, Ukrajine… itd, precizirati u kojoj formi i u kojoj meri su sačuvani segmenti društvene svojine – uključujući sve aspekte, među kojima i kolhoze, društvene ustanove,  dečije vrtiće, penzionerske domove, dispanzere… čije postojanje je povezano sa društvenom svojim preduzeća.)

Može li se iz toga zaključiti da je stranica otvorena Oktobarskom revolucijom definitovna zaključena i prevrnuta i da se svet ujedinjuje pod kapitalističkim režimom privatne svojine na sredstva za proizvodnju ?

Taj zaključak su izvukli staljinisti i pablisti.

Kongres LCR (francuske organizacije Ujedinjenog sekretarijata), u novembru 2003, odlučio je da modifikuje svoj statut, ukidajući svako pominjanje diktature proletarijata. Njeni vođi dali su sledeće objašnjenje : « To je način da se kaže da je ciklus koji je otvoren u oktobru 1917. – danas ponovo zatvoren » (Le Mond. 4. novembra 2003).

Što se tiče pablističke organizacije, napisati da je period otvoren Oktobarskom revolucijom definitivno zatvoren, znači pridružiti se « neprevladivom » horizontu tržišne ekonomije.  To takođe znači raditi na razoružavanju radnika i aktivista koji hoće da se bore na terenu klasne borbe i uvlačiti ih u politiku altermondijalizacije, tj. u politiku tzv. humanizacije kapitalizma.

Beleška br. 6

Četvrta Internacionala nije potpuno imuna na pritiske snaga koje rade na rastakanju dostignuća radničke klase, uključujući i preostale segmente tekovina Oktobarske revolucije. Ti pritisci su se naročito izrazili na pitanju bivšeg SSSR-a.

Prisetimo se uvodnika, objavljenog u Informations ouvrieres, 11. decembra 1991, pod naslovom « SSSR : kraj ? », na prvoj stranici. Izvesno da je to bio dnevno politički članak. Ali, na izvestan način, orijentacija koja se u njemu izrazila prožela je svu našu delatnost u tom regionu sveta u periodu koji je usledio. Taj uvodnik, zapravo, zaključuje o « kraju SSSR-a », a da ni u jednom momentu ne dovodi u vezu egzistenciju SSSR-a sa njegovom društveno-ekonomskom bazom (društvena svojina), kao što ni, u obrnutom smislu, njegov pretpostavljeni kraj nije analiziran u vezi sa likvidacijom same društvene svojine. Postavljenja jednačina je : raspad birokratije jednak je uništenju SSSR-a. Ali, za trockiste, SSSR se nikada nije mogao svoditi na nadgradnju (državnu). Za nas, SSSR (pa, dakle i odbrana SSSR-a) uvek je pre svega značio tekovine Oktobra (pa i uzurpirane od birokratije) koje su činile njegovu društveno-ekonomsku bazu. Napisati da je raspad SSSR-a kao države (vezano s raspadom samog birokratskog aparata) ravan, ipso facto, raspadu SSSR-a kao sistema radničkih dostignuća, znači izjednačavati SSSR sa birokratijom. To je tipična pablistička pozicija.

Podsetimo se da je 1951. godine, Michel Pablo, u « Kuda idemo? », pisao : « Objektivna društvena realnost, za naš pokret, u bitnom se se sastoji od kapitalističkog režima i staljinističkog sveta.  Uostalom, hteli mi to ili ne, ta dva elementa naprosto konstituišu objektivnu stvarnost, pošto se ogromna većina snaga koje se suprotstavljaju kapitalizmu danas nalaze pod voćstvom ili pod uticajem sovjetske birokratije (…)  Preobražaj (kapitalističkog društva u socijalističko) verovatno će se protegnuti na istorijski period od nekoliko vekova, u kome će postojati prelazne forme i režimi između kapitalizma i socijalizma, nužno daleke od ‘čistih’ formi i od normi. »

Iz te pozicije proistekla je, « u ime odbrane SSSR-a », odbrana birokratije i politike staljinizma ; a potom, posle pada Berlinskog zida, politika koja odriče svaku mogućnost odbrane segmenata društvene svojine, pošto se pad birokratije izjednačava sa krajem socijalizma. Citirani članak i naše teškoće u izgradnji sekcija IV Internacionale u Istočnoj Evropi primoravaju nas da priznamo da smo i mi podlegali tom pritisku.

Beleška br. 7

Za onoga ko neće da ostane na nivou površnih kontemplacija, neophodno je polaziti od sledećih elemenata :

a)       Nesporno je da je « tržište » bivšeg SSSR-a prepušteno kapitalističkom režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju.

b)       Institucionalne barijere koje su štitile režim društvene svojine u velikoj meru su porušene.

c)       Ali – i to nije činjenica drugorazrednog značaja – « tržište » bivšeg SSSR-a i zemalja Istočne Evrope prepušteno je režimu zasnovanom na privatnoj svojini na sredstvima za proizvodnju upravo u momentu kada je taj režim ušao u fazu svog raspada i dekadencije, dovodeći u pitanje i same okvire postojanja nacija.

d)       Iz toga proizlazi da sami uslovi u kojima su ta « tržišta » bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope tako prepuštena režimu zasnovanom na privatnoj svojini ne dozvoljavaju nikakav kapitalistički razvitak u klasičnom smislu razvoja proizvodnih snaga, nego upravo naprotiv.

e)       Ranije komparativno citiranje članka o Rusiji i Kini veoma je indikativno. Kinesko tržište rada može se koristiti samo pomoću birokratsko-vojne represije, pa i to privremeno, i nikako ne za razvoj proizvodnih snaga u Kini, nego za politiku lihvarske eksploatacije radne snage i obaranja njene cene. Na taj načn, ultraeksploatacija kineske radničke klase integriše se u pogoršavanje uslova eksploatacije proletarijata u celom svetu. Otvarajući zemlju sve više za prodor međunarodnog finansijskog kapitala, kineska birokratija stvara pretpostavke rušenja društvene svojine i svog sopstvenog raspada kao parazitski sloj na društvenoj svojini.

f)        U bivšem SSSR-u, koji je tu fazu već prošao, centralizovani birokratsko-vojni aparat se raspao, a potom delimično reorganizovao u novim okolnostima. Međutim, treba podvući da se ogromna akumulacija bogatstava na osnovu privatnog prisvajanja društvene svojine od strane sektora poteklih iz birokratije – a u tom pogledu se Trockijeva prognoza u Izdanoj revoluciji u potpunosti ostvarila –  ne realizuje prevashodno u eksploataciji radne snage, nego u direktnoj pljački zemlje, što dovodi do ogromnog odliva i izvoza kapitala. No, za razliku od starih kolonijalističkih razvoja, taj tok kapitala ne omogućava izvesan mehanizam, makar i ograničenog, razvoja infrastrukture i lokalnog stanovništva za potrebe kolonijalne sile. On se izražava naprosto u razaranju generalnih uslova života stanovništa tih zemalja .

g)       Raspad birokratije rađa jedan nesporno kapitalistički sloj, po svom učešću u sferi svetskog finansijskog kapitala i po svom privatnom prisvajanju društvene svojine. Ali, ti sektori birokratije ulaze u sferu kapitalizma na veoma posebna vrata spekulacije, mahinacija, finansijskih pljački, parazitskih investicija, a ne na glavna vrata – vrata proizvodnje i prodaje roba.

h)       Na taj način, svedoci smo konstituisanja jedne veoma osobene « buržoaske klase » koja se socijalno oslanja na masovno razaranje proizvodnih snagam a ne na njihovom razvoju, a politički na razbijanju, a ne na konstituisanju nacije.

i)         Doduše, to nije karakteristika svojstvena samo situaciji u bivšem SSSR-u, nego je generalna karakteristika imperijalizma u razlaganju.

j)         Međutim, sami uslovi u kojima taj sloj, potekao iz nomenklature, prodire na međunarodnu arenu finansijskog kapitala zaoštrava i ubrzava mafijazaciju svetske kapitalističke klase.

k)       U tom smislu, ne može se govoriti, stricto sensu, o restauraciji kapitalizma u bivšem SSSR-u. Zbog toga što taj proces nikako ne može dovesti do razvoja kapitalizma ni u kakvoj formi, pa čak ni u « klasičnoj » kolonijalnoj, nego jača sve pojave raspadanja i mafijazacije svetskog kapitalističkog sistema, koji, kao i ranije, ostaje osnovan na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju (tj. na proizvodnji viška vrednosti posredstvom eksploatacije radne snage), ali « opstaje » samo po cenu ubrzanog kretanja ka varvarstvu : politika naoružavanja, spekulacija, parazitizam, droga, ratovi, razbijanje nacija itd, itd, a pre svega na masovnom razaranja radničke klase kao « klase za sebe ».

l)         « Kapitalistička » budućnost Rusije na izvesan način joj je prezentirana u današnjem Iraku, Afganistanu, Obali Slonovače.

m)      Držimo li se klasičnih kriterijuma o jednoj socijalnoj formaciji, teško da se može govoriti o konstituisanju jedne ruske kapitalističke klase. Bivši nomenklaturščici, postavši šefovi moćnih industrijskih grupa sa gigantskim finansijskim resursima, ne pojavljuju se čak ni kao jedna kompradorska buržoazija,  nego pre svega kao satelitski elementi jedne inostrane kapitalističke klase, od koje zavisi njena sposobnost da plasira na svetskom tržištu ogromne supreprofite ostvarene na pljački bivšeg SSSR-a (ovaj aspekt, naravno, zaslužuje temeljnije istraživanje oslonjeno na statistike).

Beleška br. 8

Ta « socijalna formacija » nije nova pojava. Ona je samo jedna od dodatnih varijacija razvitka parazitskih fenomena dekadentnog kapitalizma. Ta posebna formacija koncentriše u sebi sve karakteristike stadijuma dekadencije sistema zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju, karakteristike među kojima je na prvom mestu razaranje glavne proizvodne snage,  tj. proletarijata. Sve statistike pokazuju da je u poslednjih deset godina u bivšem SSSR-u radnička klasa tim raspadom režima ugrožena u samom svom postojanju, da se smanjuje njena brojnost, njena snaga, njen nivo kvalifikacija, očekivana dužina života i pogoršavaju uslovi ishrane.

Parafrazirajući Trockijevu rečenicu citiranu na početku ovih beleški, može se reći da svet « civilizatora », svet koji sam nije sposoban da opstane u okvirima sopstvenog društvenog poretka zasnovanog na privatnoj svojini sredstava za proizvodnju i zbog toga sve žešće gura čovečanstvo na put varvarstva, manje nego ikada ima nameru da zaostalim zemljama da mogućnost da prodru u arenu kapitalističkog sistema koji i tako jedva i sam opstaje.

Nema, dakle, mesta za konstituisanje neke ruske buržoazije u klasičnom smislu tog izraza. To ne znači da nema mesta za konstituisanje jedne buržoazije osobenog tipa : sloja eksploatatora, profitera, svakojakih gangstera. Budućnost Rusije ne može očekivati ništa dobro od i najmanje stabilizacije kapitalističkog sistema u stadijumu krajnje dekadencije, pošto se u tom sistemu, čak i u « najrazvijenijim » zemljama, imperijalistička buržoazija sve više transformiše u jednu buržoaziju osobenog tipa spekulatora, profitera, svakojakih gangstera, vodeći ka « organizovanom » razaranju proizvodnih snaga (u svim kapitalističkim zemljama, uključiv i SAD).

U bivšem SSSR-u, kao i u svem svetu uostalom, jedina moguća « stabilizacija » kapitalizma postiže se ratovima koji razaraju nacije.

Beleška br. 9

Više nego ikada pre, na situaciju u Rusiji (kao i situaciju čovečanstva u celini) moguće je odgovoriti samo borbom za socijalizam, tj. za podruštvljenje sredstava za proizvodnju i za prelazak političke vlasti u ruke radničke klase i svih potlačenih društvenih slojeva.

Kako se ta perspektiva izražava danas u SSSR-u ? Koji odnos se može ustanoviti između onoga što je bio Oktobar – tj. prvi pokušaj podruštvljavanja sredstava proizvodnje na nivou jedne cele zemlje – i današnje perspektive borbe za socijalizam?

Lenjin je pisao da se sve nacije jednom moraju vratiti svojoj sopstvenoj 1793, svojoj sopstvenoj 1848, svojoj sopstvenoj 1871. godini. Na koji način i u kojoj formi će se radničke klase zemalja nastalih iz bivšeg SSSR-a morati vratiti svojoj sopstvenoj 1905, svojoj sopstvenoj 1917 ?

Kada je izgledalo da će ruska revolucija, opsedana sa svih strana, biti uništena, 1920. godine, Lenjin je napisao sledeću rečenicu : « Možda će im uspeti da unište većinu oktobarskih dostignuća, ali, i ako ostane samo nekoliko segmenata, mi ćemo, polazeći od tih segmenata obnoviti celinu.

U trenutku kada je pisao te retke, Lenjin je bio koncentrisan na prelazak od prvog impulsa proleterske revolucije u Rusiji u arenu svetske revolucije. U svim okolnostima, za njega je ruska revolucija bila samo prva karika svetske revolucije. On je već 1920. bio spreman da prihvati taaktičko odstupanje sa NEP-om, odstupanje koje bilo posledica odstupanja svetske revolucije (i na koje će se Staljin i birokratija osloniti da bi se konstituisali kao privilegovana kastam ašući, da bi se prikrili, lažnom teorijom « socijalizma u jednoj zemlji »)

I u godinama 1922-23, Lenjin je posmatrao rusku revoluciju kao deo svetske revolucije i uvek je podređivao opstanak tekovina Oktobra interesima svetske revolucije. Rečenica o preostalim segmentima, počev od kojih će biti moguće obnoviti sve, to jasno pokazuje.

Danas bi, na neki način, trebalo preokrenuti redosled faktora i reći :  put ka podruštvljenju sredstava za proizvodnju na svetskom nivou vodi preko odbrane tekovina i prava osvojenih klasnom borbom svetskog proletarijata u svakoj zemlji (što se u bivšem SSSR-u) oslanja preostale i još nerazorene tekovine Oktobarske revolucije).

Ta orijentacija nas je, u nedavnoj diskusiji sa ukrajinskim drugovima povodom « konferencije u odbranu Zakona o radu i tekovina Oktobra », navela da im predložimo da dodaju parolu « ponovnog osvajanja razorenih tekovina Oktobra ». Radi se o tome kako da se preostali segmenti tekovina oktobra 1917-te integrišu u proces svetske revolucije, čija prva karika, za radničku klasu celog sveta, i danas jeste Oktobarska revolucija. Iz istog razloga se treba boriti protiv privatizacije u bivšem SSSR-u, npr. protiv privatizacije železnice, ali samo to nije dovoljno. Nije dovoljno ni samo ustanoviti vezu između borbe za ponovno osvajanje tekovina revolucije i borbe protiv privatizacije. Neophodno je, polazeći od činjenica staljinističke birokratske degeneracije, pokazati da se jedan od polova alternative « politička revolucija ili kapitalistička restauracija » danas konkretizuje u procesu restauracije i razaranja samih osnova privrede koja je podruštvljena 1917. godine. No, isto tako je neophodno pokazati da to ne vodi ka konstituisanju jedne buržoaske « kapitalističke » klase u bivšem SSSR-u, nego ka stvaranju jednog jednog mafijaškog kompradorskog sloja, čije varvarstvo (pustošenje privrede restrukturirane na osnovama svetske ekonomije sistema privatne svojine nad sredsstvima za proizvodnju koji se raspada) daje predstavu o tome na kakvu budućnost kapitalizam osuđuje čovečanstvo.

Kurs na razaranje društvene svojine u bivšem SSSR-u dodatni je faktor dezintegracije cele svetske ekonomije, uvučene u kretanje ka varvarstvu.

Borba protiv privatizacija (ili reprivatizacija) u bivšem SSSR-u sastavni je deo borbe protiv ubrzanog kursa svetskog sistema privatne svojine ka varvarstvu.

Beleška br. 10

Na šta se može osloniti radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a da bi obnovila uslove svoje borbe i rekonstutisala sebe kao klasu ? Najpre i pre svega, ponovimo to, na međunarodnu revolucionarnu borbu proletarijata. Radnička klasa tih zemalja samo je deo međunarodne radničke klase. Samo opšta borba radničke klase na međunarodnom nivou, klase koja se brani od uništenja kojim je ugrožava razvoj ka imperijalističkom varvarstvu, može dati osnove za odbranu i očuvanje u bivšem SSSR-u radničke klase kao klase.

U toj situaciji, radnička klasa u zemljama bivšeg SSSR-a može se oslanjati, najpre i pre svega, na činjenicu da ona postoji kao klasa. Ona postoji kao klasa sa svim, kako je to Marks nazivao, socijalnim, istorijskim, kulturnim parametrima koji konstituišu klasu kao klasu za sebe. Među tim istorijskim, socijalnim i kulturnim parametrima na prvom mestu su oni nasleđeni od Oktobarske revolucije kao, npr. visok stepen kvalifikacije radničke klase, njena materijalna veza sa tekovinama koja su bile – i još uvek su delimično – posredstvom državne svojine, veze sa mnoštvom socijalnih ustanova vezanih za državna preduzeća. Isto to važi i za seljaštvo i druge sektore.

Da li je Rusija (kako to tvrde pablisti, staljinisti i dr) konačno prešla u « normalno » stanje « normalne

kapitalističke » zemlje ? Odgovor na to pitanje je kategorički : ne ! Situacija je potpuno anormalna i atipična. Socijalne institucije koje su nasleđene od Oktobarske revolucije, nesumnjivo su uništene, ali, nasuprot tome, još postoje segmenti tih institucija (makar i sami u stanju raspadanja). (Upravo na to ukazuju ukrajinski drugovi kada govore o postojanju « crvenih kolhoza » ili o onome što oni nazivaju « ostrvcima oktobarskih tekovina ».)

Opstanak proletarijata kao klase u bivšem SSSR-u, kao i u celom svetu, postavlja na dnevni red pitanje o našoj sposobnosti da organizujemo odbranu svih tekovina i svih segmenata tekovina. U zemljama bivšeg SSSR-a to znači nužno voditi političku borbu za eliminaciju moćnog parazitskog sloja eks-nomenklaturista (svih uzajamno sukobljenih grupacijama tog sloja), sloja koji zemlju (i proletarijat i seljaštvo) izručuje inostranom imperijalizmu za razaranje.

Beleška br. 11

Naravno, diskusija koju ćemo pokrenuti na zasedanju Generalnog veća ne može biti okončana. Na osnovu prve razmene mišljenja među članovima Generalnog  veća, neophodno je otvoriti dijalog sa svim sekcijama IV Internacionale u celom svetu, ali takođe i sa radnicima, aktivistima, organizacijama, koji se ne pozivaju na program IV Internacionale, ali kao i mi traže puteve nezavisnosti, osvajanja i obnove svega onoga što je bilo uništeno i što čini konstitutivne elemente radničke klase kao klase.

U toj diskusiji, naročito sa aktivistima, grupama i organizacijama u zemljama bivšeg SSSR-a, neophodno je sa najvećom mogućom preciznošću utvrditi prirodu tih « istorijskih, socijalnih i kulturnih oarametara » i to u čemu se tačno sastoje preostali segmenti socijalne svojine. Pri tome je osobito značajno da ih sve potstaknemo da daju svoje odgovore na postavljena pitanja. Ukoliko orijentacija koja je izložena u ovim prvim beleškama bude prihvaćena od Generalnog saveta, bilo bi neophodno zatražiti od ruske komisije da, zajedno sa lokalnim drugovima, izvrši popis svih preostalih segmenata, tačku po tačku. Samo postojanje tih segmenata i institucija koje brani radnička klasa, u uslovima razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini, jeste činjenica od najvišeg značaja. Ono potvrđuje, s jedne strane, fundamentalnu tezu marksizma koju je Lenjin razvio u Imperijalizmu kao najvišem stadiju kapitalizma i, s druge strane, Trockijev zaključak u osnivačkom programu IV Internacionale : u momentu kada kapitalizam u raspadanju vodi čovečanstvo ka varvarstvu, ključno pitanje je u tome da se kriza čovečanstva svodi na krizu revolucionarnog voćstva proletarijata. Zbog toga sve naše zadatke izgradnje IV Internacionale i njenih sekcija moramo zasnivati na podršci proletarijatu i narodima koji se bore polazeći od segmenata nasleđenih od Oktobarske revolucije, kao i svih segmenata, prava i garantija osvojenih u međunarodnoj klasnoj borbi u svakoj zemlji.

Beleška br. 12

Četvrta Internacionala nema ništa zajedničko sa grupama i organizacijama (od kojih se neke prevarantski pozivaju na IV Internacionalu, a druge su raskinule s njom) koje u zemljama nastalim iz bivšeg SSSR-a nastupaju na liniji da tamo više nema šta da se brani i da su sve perspektive zatvorene. Bilo da se radi o organizacijama Ujedinjenog sekretarija (vidi članak Fransoa Forga o Kini u La Verite N° 34) ili grupama tipa britanske Socialist Workers Party ili The Militant, svi oni zajedno rade na tome da blokiraju svaku perspektivu proletarijatu Istočne Evrope osim… humanizacije mondijalizacije i promocije ONG (civilnog društva) umesto nezavisnog radničkog pokreta. (2)

Beleška br. 13

Iz raspada SSSR-a neki su izveli zaključak da se radi o slomu borbe za socijalizam. S te tačke gledišta, potrebno je vratiti se metodu Trockog koji je odbijao da razvoj ruske revolucije izoluje od opšteg konteksta  razvoja svetske revolucije.

U Izdanoj revoluciji, Trocki podseća : « Rusija nije bila najčvršća karika kapitalizma, nego, naprotiv, najslabija. Današnji SSSR ne prelazi nivo svetske ekonomije, nego tek nastoji da dostigne kapitalističke zemlje Ako je društvo koje se trebalo stvoriti na temelju podruštvljenja proizvodnih snaga u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, u njegovo vreme, za Marksa predstavljalo « niži stadij komunizma », očigledno je da se ta definicija ne može primeniti na SSSR koji je danas, u pogledu tehnike, dobara i kulture, mnogo siromašniji od kapitalističkih zemalja. Bilo bi, dakle, ispravnije da sadašnji sovjetski režim, sa svim njegovim suprotnostima, ne nazovemo socijalističkim, nego prelaznim sistemom između kapitalizma i socijalizma ili pripremnim sistemom za socijalizam.

U toj brizi za tačan termin nema nimalo pedantizma. Snaga i stabilnost režima određuju se u poslednjoj instanci relativnom proizvodnošću rada. U podruštvljenoj privredi koja bi tehnički bila razvijenija od kapitalističke, socijalistički razvoj kretao bi se donkle automatski, što se nažalost nikako ne može reći za sovjetsku privredu. »

Podsetimo da je Mandel, u godinama 1950-1960, u korak za staljinističkim aparatom, « otkrio » da je sovjetska privreda stigla i čak prestigla privrede najrazvijenijih kapitalističkih zemalja !

Na taj način, on je još jednom okrenuo leđa učenju Trockog, za koga, zbog ogromne zaostalosti Rusije u vreme revolucije, « prelazni ili pripremni za socijalizam » karakter privrede bivšeg SSSR-a uključuje i mogućnost da socijalistički razvoj nije automatski obezbeđen za sovjetsku privredu… nego može da se izokrene u smislu « tranzicije » (kontrarevolucionarne) ka kapitalističkoj restauraciji.

Beleška br. 14

Za razumevanje tog procesa « izokrenute » tranzicije treba se vratiti na ulogu države. Lenjin je sovjetsku državu posmatrao kao « buržoasku državu bez buržoazije ». Trocki preuzima tu formulu i, u trećoj glavi Izdane revolucije, piše o sovjetskoj državi: « pred kraj druge decenije svog postojanja, ona ne samo što nije ‘odumrla’, nego nije ni počela ‘odumirati’ ; još gore : pretvorila se u aparat prisile kakvog još nije bilo u istoriji ».

Nastanak tog « aparata prisile kakvog još nije bilo u istoriji » neodvojivo je povezan sa konstituisanje jedne posebne socijalne formacije, birokratije, koja, nasuprot onome što je tvrdio Pablo,  nema nikakvog mesta u istorijskom procesu razvoja čovečanstva i proizvodnih snaga. Upravo suprotno : birokratija je u istoriji imala veoma osobenu prelaznu funkciju kao instrument razlaganja društvene svojine, endogena izraslina svetskog imperijalizma u radničkoj državi. Kao socijalni sloj koji se sve više osamostaljivao od svoje materijalne baze (društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju), ali potpuno nesposobna da postane nezavisna snaga (kapitalistička buržoaska klasa u punom smislu tog izraza), birokratija se fragmentizovala, fragmentizujući sa sobom elemente državnog aparata. To su okolnosti u kojima se ona na veoma osoben način integriše u svetski poredak zasnovan na kapitalističkoj eksploataciji : nesposobna da preuzme komande razvoja proizvodnih snaga na nacionalnom nivou, ona je to mogla učiniti samo kao banda plaćenika u službi svetske kapitalističke klase.

U članku « Ni buržoaska ni radnička država », 1937. godine (Odbrana marksizma), Trocki je pitanje postavio na sledeći način : « Marks je pisao da radnička država, u prvom periodu svog postojanja, zadržava buržoaske norme raspodele. Treba dobro i do kraja promisliti tu ideju. Sama radnička država kao država neophodna je upravo stoga što ostaju na snazi buržoaske norme raspodele. Birokratija predstavlja organ te raspodele. To znači da čak i najrevolucionarnija birokratija jeste, do izvesnog stepena, buržoaski organ u radničkoj državi.

Razume se, presudno značenje imaju stepen tog buržoaskog karaktera i generalna tendencija razvitka. Ako se radnička država debirokratizuje i progresivno redukuje svoju ulogu, onda razvitak ide u pravcu socijalizma. Nasuprot tome, ako birokratija postaje sve moćnija, autoritarnija, privilegovanija i konzervativnija, onda to znači da se buržoaske tendencije u radničkoj državi razvijaju na račun socijalističkih ili, drugim rečima,  ta unutrašnja protivrečnost koja do izvesnog stepena postoji u radničkoj državi od prvog dana njene egzistencije ne umanjuje se, kako to zahteva ‘norma’, nego raste. Međutim, sve dok ta protivrečnost nije iz sfere raspodele prešla u sferu proizvodnje i uništila nacionalizovanu svojinu i plansku privredu – država ostaje radnička. »

Da li je ta protivrečnost danas, da se poslužimo Trockijevim rečima, « prešla u sferu proizvodnje » ? Da… ali se onda odmah nameće pitanje : kakve proizvodnje ?

Trocki nastavlja : « Lenjin je govorio još pre 15 godina : ‘Naša država je radnička, ali sa birokratskim deformacijama’. Birokratske deformacije tada su bile direktno nasleđe buržoaskog režima i, u tom smislu, predstavljale su naprosto ostatke. Pod uticajem nepovoljnih istorijskih prilika, birokratski « ostatak » našao je. međutim, nove izvore prehrane i transformisao se u enorman istorijski faktor. Upravo zbog toga mi danas govorimo o degeneraciji radničke države. Ta degeneracija, kao što svedoči aktuelna bahanalija bonapartističkog terora, približava se kritičnoj tački. Ono što su bile samo birokratske deformacije danas se sprema da bez ostatka proždere radničku državu i da na ruševinama nacionalizovane svojine uzdigne jednu novu vladajuću klasu. »

Nema nikakve sumnje da je protivrečnost na koju ukazuje Trocki prodrla u sferu proizvodnje. Birokratska deeneracija uspela je da « proždere radničku državu », ali može li se zaključiti da ju je proždrlo « bez ostatka » ? To pitanje iziskuje diskusiju. I da li se može zaključiti da se na ruševinama nacionalizovane svojine « uzdigla jedna nova vladajuća klasa » ? To pitanje takođe zahteva diskusiju ? Koja nova vladajuća klasa ? I vladajuća čega ? Nesporno, postoji jedna nova ruska buržoazija koju, na raznim nivoima, čine stotine hiljada birokrata koji su prisvojili parče nacionaalizovane svojine i prevratili ga u svoju privatnu svojinu. Neki od njih, na toj osnovi, pokušavaju da se uklope u svetsko tržište.

Međutim, može li se govoriti o jednoj « novoj vladajućoj klasi » koja se oslanja na stabilne klasične kapitalističke proizvodne odnose ? Prošlo je 66 godina otkako je Trocki napisao te redove. U tih 66 godina opstanak režima zasnovanog na privatnoj svojini odvijao se u okolnostima koje smo analizirali – u okolnostima masivnog razaranja proizvodnih snaga i bujanja ogromnog ekonomskog parazitizma. Činjenica je da se danas « opstanak » tog poretka ostvaruje u svetskim razmerama po cenu ekonomije naoružanja, ratova, pljačke, uništavanja, jednih za drugima, svih formi demokratije.

Na taj način, bivši SSSR stupa na svetsko tržište i u eru kapitalizma u epohi kada ovaj ne samo da nije više u stanju da povede čovečanstvo u pravcu jednog progresdivnog razvoja, nego ga vodi u provaliju.  Uzdizanje jedne nove « vladajuće klase » ostvaruje se u okolnostima nedovršenih i nedovršivih, haotičnih procesa bez ikakvog izlaza… osim proleterske revolucije.

Beleška br. 15

Dve godine pre Manifesta komunističke partije, 1845, Marks je pisao : « Razvoj proizvodnih snaga je praktično prva apsolutno neophodna pretpostavka (komunizma) još i zbog toga što bi se bez tog razvoja podruštvila beda, a s bedom bi morala iznova početi borba za neophodna dobra pa bi, dakle, vaskrsla i sva ostala zbrka ».

Ovu teorijsku hipotezu Marks nije mnogo razvija, pošto mu je izgledao teško zamisliv pokušaj da se komunizam razvija na osnovama bede i zaostalosti. Ipak, nije li baš u njoj ključ za razumevanje sveukupnog razvoja u bivšem SSSR-u posle 1917. godine ?

Ove se mora razmotriti problem odnosa između objektivne situacije i subjektivnog faktora.

Na poslednjim stranicama trećeg poglavlja Izdane revolucije, Trocki piše :  « Polazeći isključivo od marksističke teorije o diktaturi proletarijata, Lenjin ni u svom kapitalnom delu (Država i revolucija), ni u programu Partije nije mogao o problemu karaktera države izvesti sve dedukcije što ih nužno nameće zaostalo stanje zemlje i njena izolacija. Objašnjavajući bujanje birokratije upravljačkim neiskustvom masa i teškoćama poteklim od rata, program Partije predviđa isključivo političke mere za svladavanje problema ‘birokratskih deformacija’ : izbornost i opozivost svih opunomoćenika u svako vreme, ukidanje materijalnih povlastica i aktivna kontrola masa. Bude li se išlo takvim putem – mislili su – funkcioner će prestati da bude šef i postat će običan tehnički zastupnik, uz to i privremen, a država će se postepeno i bez mnogo buke povlačiti sa pozornice.

To očigledno podcenjivanje budućih teškoća objašnjava se činjenicom da se program potpuno, bez ikakvih rezervi, temeljio na međunarodnoj persdpektivi. ‘Oktobarska revolucija ostvarila je u Rusiji diktaturu proletarijata… Započela je era univerzalne proleterske komunističke revolucije.’  To su prve rečenice programa. »

Dalje, Trocki dodaje : « Međutim, posleratna revolucionarna kriza nije dovela do pobede socijalizma u Evropi. Buržoaziju je spasla socijaldemokratija. Period za koji su Lenjin i njegovi saborci verovali da da će biti kratak ‘predah’ protegao se na celu istorijsku epohu. Protivrečna društvena struktura SSSR-a i ultrabirokratski karakter sovjetske države neposredne su posledice te jedinstvene, istorijski nepredviđene ‘teškoće’, koja je u isto vreme dovela kapitalističke zemlje do fašizma ili do predfašističke reakcije. »

Za Trockog (sledeći Lenjina)  kriza vođstva proletarijata – naročito izdaja II Internacionale 1914. i posle revolucije 1917 – ima glavnu ulogu u tom procesu koji je doveo do izrođavanja ruske revolucije. To izrođavanje onda, sa svoje strane, stvara novu prepreku (i to kakvu !) pred proletersku revoluciju : mađunarodni aparat staljinizma definitivno je prešao na stranu buržoaskog poretka posle poraza nemačkog proletarijata 1933. godine.

Danas, pred daleko složenijim zadacima borbe za očuvanje i ponovno osvajanje dostignuća međunarodnog proletarijata – uključiv i preživele segmente dostignuća Oktobra 1917 –  iz toga sledi da je politika birokratskih aparata – više ne samo aparata II Internacionale, nego i svih ostataka staljinističkog aparata i, na isti način, ali sa sve značajnijom ulogom, pablističkog aparata (glavnog nosioca socijalnih foruma i svakojakih korporativističkih politika na svetskom nivou) – glavni uzročnik izuzetnog raskoraka između zrelosti objektivnih uslova za proletersku revoluciju i nezrelosti subjektivnog faktora.

U odnosu na nas, iz toga sledi :

─   od trenutka kada je otvorena diskusija o reproklamaciji IV Internacionale (1986) ;

─   od kada je odluka o reproklamaciji formalno donešena od naših internacionalnih instanci 1990. i

materijalizovana na konferenciji o reproklamaciji (1993) ;

─   od tih datuma, sve poteškoće IV Internacionale i njenih rukovodećih instanci koncentrisane su na

nivo koji zahteva odluka o reproklamaciji IV Internacionale.

Oscilacije oko « kraja SSSR-a » povezane su sa činjenicom da je i u rukovodstvu IV internacionale bilo drugova koji su smatrali da je problem pablizma konačno rešen (diskusija na Generalnom veću u proleće 2003), pa je borba protiv reakcionarnog centrizma, kao i protiv birokratskih aparata, prelazila u drugi plan. Na taj način se izrazila naša podložnost pritiscima birokratskih aparata, pritiscima koji stalno deluju u istom smeru : da proleterska revolucija više nije na dnevnom redu. pa onda isto tako ni izgradnja sekcija IV Internacionale. Sadašnja diskusija nije samo diskusija o socijalnoj i/ili političkoj revoluciji u bivšem SSSR-u, nego je i neophodna diskusija za to da se jasno odredi opšta orijentacija IV Internacionale koja se bori za međunarodnu proletersku revoluciju.

Beleška br. 16

U svom članku « SSSR u ratu » (septembar 1939), objavljenom u Odbrani marksizma, Trocki piše :

« Istorijsko opravdanje svake klase uvek je bilo u tome što je njen sistem eksploatacije podizao na jedan viši stepen razvoj proizvodnih snaga. »

« Nema sumnje da je sovjetski režim dao snažan impuls razvoju privrede », dodaje Trocki i precizira : « Međutim, izvor tog impulsa bili su nacionalizacija sredstava za proizvodnju i planska privreda, a nikako ne to što je birokratija uzurpirala upravljanje ekonomijom. »

Nešto dalje, Trocki postavlja pitanje : « A šta ako ne dođe do proleterske revolucije ? », i odgovara na sledeći način : « Raspad kapitalizma dostigao je krajnje granice, kao i raspad stare vladajuće klase. Taj sistem više ne može opstajati. Proizvodne snage moraju biti planski organizovane. A ko će to ostvariti ? Proletarijat ili neka nova klasa « komesara », političara, administratora i tehničara ? Po mišljenju nekih rezonera, istorijsko iskustvo je pokazalo da se na proletarijat ne može računati, da se on pokazao  ‘neposobnim ‘ da spreči prethodni imperijalistički rat, mada su materijalne pretpostavke za proletersku revoluciju postojale već tada. Uspesi fašizma posle rata opet su isto tako bili posledice ‘nesposobnosti’ proletarijata da kapitalističko društvo izvede iz ćorsokaka. Birokratizacija sovjetske države, sa svoje strane, opet je rezultat nesposobnosti proletarijata da sam uredi društvo na demokratski način. Špansku revoluciju zajedno su ugušile fašistička i staljinistička pred očima svetskog proletarijata. Konačno, poslednja karika u tom lancu je novi imperijalistički rat, pripreme za koji su tekle sasvim otvoreno, uz potpunu nemoć svetskog proletarijata. Ako se prihvati ta koncepcija, tj. ako se prizna da proletarijat nije u stanju da ostvari socijalističku revoluciju, onda neodložni zadatak podržavljenja proizvodnih snaga mora ostvariti neko drugi. Ko upravo ?

Neka nova birokratija, koja će zameniti trulu buržoaziju kao nova vladajuća klasa u svetskim razmerama ? Tako pitanje počinju da postavljaju oni « levičari » koji se ne zadovoljavaju sporovima o rečima. »

Taj spor, započet u Izdanoj revoluciji i nastavljen u zborniku Odbrana marksizma, danas je definitivno rešen samim tokom istorije. Birokratija se nije transformisala u « novu vladajuću klasu u svetskim razmerama, spajajući se sa ostacima imperijalističke buržoazije ». Došlo je do raspada birokratskog aparata, do fragmentacije tog aparata i njegovog uklapanja i fuzije sa kapitalističkom klasom koja danas upravlja multinacionalnim kompanijama, ubrzavajući i produbljujući sve procese mafijazacije i parazitizma te kapitalističke klase, ali nesumnjivo bez napredovanja ka nekoj « birokratskoj planivifikaciji » ekonomije, kako su to predviđali zagovornici teorija o « državnom kapitalizmu ».

Dakle, ta hipoteza o uzdizanju nove vladajuće klase komesara, političara itd, definitivno je opovrgnuta činjenicama istorijskog razvitka.

Sa Trockijem (a protiv Pabla i njegovih epigona) mi nismo prestajali da ponavljamo da staljinistička birokratija nema nikakve istorijske misije. Ona je bila i ostala nesrećan slučaj u istoriji i nikako ne može biti korištena kao « dokaz » za to da je radnička klasa nesposobna da u svoje ruke uzme upravljačke poluge svetske ekonomije i usmeri je ka zadovoljavanju potreba čovečanstva. (3)

Beleška br. 17

Analizirajući odnos između kapitalističke klase na međunarodnom planu i staljinističke birokratije, Trocki, 1936.g, piše (poglavlje 8 Izdane revolucije) : « Razvoj sovjetske birokratije zanima svetsku buržoaziju pre svega sa stanovišta promene forme vlasništva. Iako je odlučno raskinuo sa traidicijom jakobinizma, krunisao se i obnovio katoličku religiju, Napoleon I ostaao je i dalje omražen kod polufeudalnih vladara cele Evrope, jer je nastavio braniti novi oblik vlasništva stvoren u revoluciji. Dok god nije ukinut monopol na spoljnju trgovinu i dok god nisu obnovljena prava kapitala, SSSR će, uprkos svim zaslugama svoje vlade, u očima svetske buržoazije ostati nepomirljiv neprijatelj. »

Čim raskine vezu koja ga vezuje sa društvenom svojinom, parazitski birokratski sloj koji je izastao na društvenim odnosima ustanovljenim Oktobarskom revolucijom ne samo da više ne protivreči interessima i potrebama imperijalizma, nego, na neki način, postaje njegov oruđe u ofanzivi protiv tih odnosa svojine, ali samo pod jednim uslovom : da ti odnosi svojine moraju biti uništeni.

Zbog toga se birokratija, kao takva, ne može transformisati u socijalnu klasu nacionalne buržoazije. Ona se može samo fragmentovati i u u svojim fragmentima postajati instrument međunarodnog finansijskog kapitala, a njena jedina istorijska funkcija, i posle raspada SSSR-a, ostaje uništenje svojih sopstvenih društvenih temelja.

Za sve zemlje bivšeg SSSR-a, proces konstituisanja nacije uglavnom je počeo sa proleterskom revolucijom. Danas kada fragmenti birokratije imaju mogućnost pristupa svetskom tržištu samo kao kompradorska mafija, odbrana nacija bivšeg SSSR-a moguća je samo posredstvom učvršćivanja veze između proletarijata tih zemalja i proletarijata kapitalističkih zemalja koji je i sam sučeljen sa istim kretanjem ka varvarstvu, kretanjem koje se rađa iz razlaganja sistema zasnovanog na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju.

Birokratski SSSR, kao deo nasleđa Oktobarske revolucije – prve karike svetske revolucije – jeste mrtav, ali SSSR kao dostignuće proletarijata ostaje sastavni deo svetske revolucije. Odbrana preostalih segmenata Oktobra 1917. više nije deo politike « odbrane SSSR-a », ali je ostala deo jedne šire celine, kao element međunarodne revolucije i njenog izraza u zemljama bivšeg SSSR-a.

Beleška br. 18

Ne mogavši ni zamisliti konkretne uslove u kojima će se njegova teorijska hipoteza ostvariti posle pola veka, Trocki je pisao : « Pad sovjetskog režima neminovno bi doveo do pada planske privrede i, samim tim, do likvidacije podržavljene svojine (…) kolhozi bi se raspali još lakše. Pad današnje birokratske diktature, bez njene zamene novom socijalističkom vlašću značio bi, tako, povratak na kapitalistički sistem sa katastrofalnim nazatkom u ekonomiji i kulturi. »

Precizirajmo : radi se o povratku na kapitalistički sistem koji je pod direktnom dominacijom mađunarodnog finansijskog kapitala zasnovanog na fenomenima najpogubnijim po proizvodne snage. Takav povratak zanači gigantski skok unazad ne samo za stanovništvo SSSR-a,nego i za sve druge narode sveta,  ubrzavajući regresivni proces raspadanja režima zasnovanog na privatnoj svojini u svetskim razmerama.

Trocki dodaje : « Kao svesna politička snaga, birokratija je izdala revoluciju. Ali, na sreću, pobednička revolucija nije samo program, zastava ili skup političkih ustanova, to je, takođe i pre svega sistem društvenih odnosa. Revoluciju nije dovoljno samo izdati, potrebno ju je srušiti. Birokratija je izdala Oktobarsku revoluciju, ali je još nije srušila. Revolucija ima veliku otpornu snagu koja proizlazi iz novih odnosa svojine, žive snage proletarijata, svesti njegovih najboljih elemenata, iz bezizlaznosti svetskog kapitalizma i neizbežnosti svetsker revolucije. »

Ovaj pasus treba promisliti i razjasniti u svetlu situacije na početku 21. veka.

Nesumnjivo, vođi birokratije su ne samo izdali, nego su i srušili Oktobarsku revoluciju. No, da li su je « srušili u potpunosti « ?  Da li je « velika otporna snaga » u potpunosti uništena ? Trocki podvlači da je snaga revolucije ne samo u novim odnosima svojine – koji su danas srušeni – nego i u « živoj snazi proletarijata », « svesti njegovih najboljih elemenata » o bezizlaznosti svetskog kapitalizma i « neizbežnosti svetske revolucije ». Nije li ispravno tvrditi da je ta snaga i danas u živoj snazi proletarijata u svetskim razmerama, u situaciji svetskog kapitalizma koja je bezizlaznija nego ikada i u kojoj radnici ne mogu da u svakoj zemlji i u međunarodnim razmeramaa ne vode vitalanu borbu za odbranu svojih prava i garantija, svojih organizacija, svoje nezavisnosti, svoje egzistencije kao klase.

Stepen opšte regresije izazvane ukidanjem društvene svojine u SSSR-u utiče na situaciju u celom svetu. No, proletarijat, čak i u najgorim uslovima u Rusiji, zadržava svoju obrambenu sposobnost, kao i proletarijat svake druge zemlje. To je suština svake rasprave o jedinstvu svetske revolucije.

U tome je značaj reproklamacije IV Internacionale.

Beleška br. 19

Na karikaturalan način, ulazak bivšeg SSSR-a u arenu modernog kapitalizma ostvaruje se odmah na bazi jedne « finansijske akumulacije » osobenog žanra, jer se ta akumulacija zasniva na… masovnom razaranju proizvodnih snaga, uključiv i industrijsku bazu zemlje.

U svojoj knjizi Kum Kremlja, Boris Berezovski i pljačka Rusije, američki novinar Paul Klebnikov (iz časopisa Forbes), prenosi svoj razgovor sa gradonačelnikom Moskve, Jurijem Lužkovim :

« Govorimo da je privatizacija bila neophodna da bi se stvorili novi vlasnici i da bi ovi  mogli bolje da upotrebe svoju svojinu i povećaju proizvodnju. Pogledajmo privatizaciju preduzeća. Pretpostavlja se da će novi vlasnik bolje upravljati preduzećem. Međutim, to je moguće samo ako je preduzeće plaćeno po stvarnoj ceni. Daću vam jedan konkretan primer. Ako kupim ZIL, gigant automobilske industrije, za samo 4 miliona dolara, onda nemam nikakve potrebe da i dalje proizvodim automobile. Preduzeće zauzima površinu od 240 hektara i ja mogu višestruko povratiti uloženi novac pretvarajući ga u stovarišta ili nešto slično.

Naš naučni institut (hemijski) prodan je za 200.000 dolara. Prvo, tu je bila čitava gomila veoma vrednih naučnika koji bi zaista mogli da zarađuju po 20.000 dolara godišnje. Drugo, institut je opremljen bazom za eksperimentalnu proizvodnju na kojoj je bilo moguće razvijati nove tehnologije. A to preduzeće je prodato za 200.000 dolara ! Po ceni jednog običnog spektrometra ! Novi vlasnik je odlučio da on nema nikakve potrebe da institut održi aktivnim. Rekao je : otpustiću sve zaposlene i imam na raspolaganju ogromnu zgradu koju ću iskoristiti da zaradim na lakši način. Iznajmiću sav taj prostor i dobijati 500.000 godišnje. Eto šta se zove poslom ! »

Isti novinar nastavlja : « Te manipulacije tržištem i aljkav način na koji su privatizacijski bonovi raspodeljeni stanovništvu učinili su da industrijsko bogatstvo Rusije bude bukvalno rasprodato u bescenje. Evo jedne tabele najvećih preduzeća koja su bila privatizovana preko bonova :

Vrednost ruskih preduzeća u bonovima privatizacije u odnosu na tržišnu vrednost

(u milionima dolara)

Preduzeće , Prod. cena(93-94), Trž. cena(avgust97)

Gazprom (prirodni gas)                 250          40 483

Energetski sistem (elektricitet)      957           17 977

Lukoil (nafta)                            704           15 839

Rostelecom (telekomunikacije)      464              4 172

Yuganskneftegaz (nafta)               80               1656

Surgutneftegaz  (nafta)                 79               6 607

Tih šest industrijskih giganata, dragulja ruske industrije, prodani su u vreme privatizacije posredstvom bonova po ceni dvadest puta manjoj od njihove vrednosti na ruskom berzanskom tržištu. »

Paul Hlebnikov dodaje ovu poučnu ispovest : « Privatizacija u Rusiji prošla je kroz tri etape, poverio mi je Boris Berezkovski 1996. Prva etapa bila je privatizacija profita, druga : privatizacija svojine, a treća : privatizacija dugova.

Drugim rečima, nije bilo neophodno kupiti neko preduzeće da bi se ono kontrolisalo. Ono je moglo sasvim da ostane u rukama države. Bilo je dovoljno preuzeti upravljanje njim i onda kanalisati njegove prihode, što znači « privatizovati profit », ne gubeći vreme i novac koje bi zahtevala privatizacija samog preduzeća. Po Berezkovskom, ta prva etapa « vodila je ka raspadanju preduzeća » i « prvobitnoj akumulaciji kapitala » u rukama posrednika.

Kada jednom nakupe dovoljno kaptala, nastavlja tajkun, ti ljudi počinju da razmišljaju kako da ga upotrebe. Jedni kupuju imovinu u inostranstvu, drugi se provode u Monte Karlu, a treći koriste svoj novac da bi kupili preduzeća u raspadanju (…)

Sredinom 1990-tih godina, posmatrači koji su izbliza pratili ruski poslovni život znali su da je mnogo velikih preduzeća bilo opljačkano od strane njihovih direktora i posrednika. Statistike odliva kapitala (nekih 15 milijardi dolara godišnje, prema procenama) pokazuju da je ogroman deo prihoda ruskih preduzeća izmicao i porezu i akcionarima. Te pljačke ruinirale su veliki broj najboljih industrijskih preduzeća, lišavajući ih neophodnih investicija, dok je begstvo kapitala ruiniralo pokušaje monetrne stabilizacije zemlje. Malo stranaca je tačno shvatilo mehanizam tog fenomena.  Zbog toga je primer Aeroflota od neprocenjivog značaja : on savršeno ilustruje način kako da se opljačka preduzeće koje se ne poseduje.

Kao finansijski centar Aeroflota u inostranstvu, Andava (4) je mogla raspolagati ogromnim deviznim prihodima koje je Aeroflot ostvarivao svake godine. Tako su 1997. prihodi  Aeroflota u inostranstvu dostigli 897 miliona dolara, dok su rashodi bili samo 646 miliona. Šta se desilo sa razlikom ? Prema Ferreru, Andava nije repatrirala ni jedan dolar u Rusiju. U stvarnosti, najveći deo novca otišao je na plaćanje kamata na zelenaške pozajmice koje su aranžirala finansijske firme Berezkovskog. » (5)

Beleška br. 20

« Radnička država ne stvara novo društvo za jedan dan », primetio je Trocki u  Izdanoj revoluciji. Na to se može dodati da ni raspad radničke države takođe ne stvara novo društvo za jedan dan. Naročito u međunarodnoj situaciji u kojoj dekadencija režima zasnovanog na privatnoj svojini ne može staviti na dnevni red konstituisanje neke moderne kapitalističke države. U vreme kada sva njegova politika vodi ka razlaganju postojećih država i, pre svega, ka raspadu nacija, imperijalizmu nije teško da razbije bilo koju državu, pa i radničku. Međutim, pitanje njene obnove je nešto sasvim drugo. Kada se radi o državama kakve su Sijera Leone, Somalija, Irak ili Afganistan, sistemaatsko razbijanje države od strane imperijalizma u raspadanju vodi ka vojnoj okupaciji, tribalističkom razbijanju nacija na plemena, počinjavanje naoružanim bandama, ustanovljavanju « robne razmene » prekapitalističkog tipa, a da se ništa ne « restrukturira » niti « obnavlja ».

A šta je sa državama čije socijalne osnove počivaju na eksproprijaciji kapitala i tim pre sa bivšim SSSR-om, koji se tokom 70 godina konstituisao kao država na osnovama podruštvljene svojine, makar i birokratski uzrpirane od strane nomenklature ? Razbijanje SSSR-a – upravo zbog toga što politika imperijalizma ne vodi ka obnovi države u punom smsilu te reči, a pogotovu ne moderne kapitalističke države koja se oslanja na konstitusanje nacionalnog tržišta – nikako ne znači uzdizanje jedne nacionalne buržoazije koja se bori za to da razvija proizvodne snage pod svojim egidom. Otuda paradoksalna situacija u kojoj, sa raspadom radničke države i dalje postoje, kao protivrečni produkti raspadanja imperijalizma, segmenti podruštvljene ekonomije, nepovezani međusobno i sami po sebi nesposobni da se centralizuju, nesumnjivo osuđeni na polagano raspadanje i uništenje, ali čije opstajanje je paradoksalni i izvrnuti izraz nesposobnosti kapitala da restaurira bilo šta u ovom regionu sveta. Odnos između proletarijata i njegovih tekovina u centru je klasne borbe u toj zemlji.

Beleška br. 21

Prvih dana Drugog svetskog rata, Trocki je pisao :

« Drugi svetski rat je počeo. On je neoboriva potvrda činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma. Samim tim on podvrgava proletarijat novom, možda presudnom, iskustvu ».

Zastanimo na trenutak. Da li je tačno da Drugi svetski rat predstavlja neoborivu potvrdu činjenice da društvo više ne može da živi na osnovama kapitalizma ?

Po našem mišljenju : jeste, tačno je. U okvirima formalne logike, tome se može prigovoriti da i posle 65 godina od tada društvo nastavlja da živi na osnovama kapitalizma. No, to mu je uspelo samo kroz najteža iskušenja i potrese. Društvo više nije moglo živeti na osnovama kapitalizma… ali, u isto vreme, kriza revolucionarnog voćstva, kriza čovečanstva, nije razrešena i sve dekadnentniji kapitalizam nastavlja da razara same osnove ljudske civilizacije.

Nastavimo. Trocki piše : « Ako ovaj rat izazove, u što mi čvrsto verujemo, proletersku revoluciju, ona će neizbežno dovesti do svrgavanja birokratije u SSSR-u i do preporoda sovjetske demokratije na ekonomskim i kulturnim osnovama beskrajno višim od onih u 1918. godini. U tom slučaju, pitanje o tome da li je staljinska birokratija « klasa » ili je tumor na telu radničkedržave razrešiće se samo od sebe. Biće apsolutno jasno da je u procesu razvitka međunarodne revolucije sovjetska birokratija bila samo epizodičan recidiv.

Nasuprot tome, ako današnji rat izazove ne revoluciju, nego dalje poraze proletarijata, onda preostaje drugi pol alternative : dalje raspadanje monopolističkog kapitalizma, njegovo daljnje srastanje sa državom i razaranje demokratije, tamo gde još postoji, te njena zamena totalitarnim režimom. Nesposobnost proletarijata da uzme upravljanje društvom u svoje ruke u tim uslovima bi moglo stvarno dovesti do nastanka jedne nove eksploatatorske klase iz  bonapartističke i fašističke birokratije. Po svemu sudeći, to bio jedan režim dekadencije koji bi značio suton civilizacije.

Do analognog rezultata bi se došlo u slučaju kada bi proletarijat razvijenih kapitalističkih zemalja osvojio vlast, pa se onda pokazao nesposobnim da je zadrži i prepustio je, kao u SSSR-u, jednoj privilegovanoj birokratiji. Onda bi morali priznati da birokratski recidiv nije imao svoje korene u zaostalosti zemlje i u kapitalističkom okruženju, nego u organskoj nesposobnosti proletarijata da postane vladajuća klasa. Onda bi se retrospektivno moralo utvrditi da, u svojim osnovnim crtama, današnji SSSR jeste preteča jednog novog režima eksploatacije u svetskim razmerama. »

Ponovimo još jednom da ovaj poslednji deo alternative treba odbaciti iz razloga koji su ranije već navedeni. Nasuprot tome : treba se vratiti na prognozu : rat će ili izazvati proletersku revoluciju ili poraz proletarijata.

Da li je ova Trockijeva alternativna prognoza bila osnovana ?

Predmet ovih beleški nije bilans svega što se desilo posle Drugogo svetskog rata. Zadovoljimo se time da podsetimo samo na glavne crte posleratnog razvoja u bivšem SSSR-u, na Istoku i na Zapadu Evrope, sa tačke gledišta odnosa između društvenih klasa. Pobeda SSSR-a je najviši izraz uspona i mobilizacije proletarijata i svih naroda SSSR-a u odbrani socijalnih dostignuća. Razvoj proleterske revolucije, kako na Istoku, tako i na Zapadu Evrope, doveo je do značajnog  povišenja nivoa svih tekovina i institucija koje čine socijalnu i političku težinu radničke klase u svakoj pojedinačnoj zemlji. Na istoku Evrope, mobilizacija masa koje su težile podruštvljavanju sredstava za proizvodnju, ali i nemogućnost za birokratiju (kao što je to Trocki prognozirao u Odbrani marksizma) da u okviru istog političkog i institucionalnog zdanja ostvari koegzistenciju dva protivrečna socijalna poretka, doveli su do eksproprijacije kapitala birokratsko-vojnim metodima (što je uključivalo i birokratsku kontrolu nad mobilizacijom masa) i, sledstveno tome, do proširenja podruštvljenih proizvodnih odnosa na celu Istočnu Evropu i protiv volje same birokratije.

U isto vreme, talas proleterske revolucije, naročito u Francuskoj, iznudio je od imeprijalizma, kao cenu za opstanak dominacije kapitala, značajne socijalne tekovine, poput socijalnog osiguranja, kolektivnih ugovora, ključe uloge sindikata. U drugoj formi, isti proces je tekao na Zapadu Evrope, u zapadnoj Nemačkoj, i na izvestan način je trajao do nedovršenog ujedinjenja Nemačke.

Elementi razvoja ka političkoj revoluciji, sa gledišta odbrane SSSR-a, krajem 1940-tih godina kombinovani su sa brorbom za socijalnu revoluciju, naročito na zapadu Evrope, i sa pobedom kineske revolucije 1949. godine. Sve to dovelo je do značajnog jačanja proletarijata i njegove uloge i to je dalo pečat istoriji poslednjih pedeset godina. S te tačke gledišta, razbijanje bivšeg SSSR-a je težak udarac ne samo sovjetskom, nego i celokupnom svetskom proletarijatu. To je posledica kombinacije spoljašnjeg (pritisak imeprijalizma) i unutrašnjeg (politika birokratije) ili, drugačije rečeno : kombinacija spoljašnjeg (politike aparata koja je sprečavala razvoj svetske revolucije) i unutrašnjeg (razaranja socijalnih osnova).

Uostalo, ta otvorena faza nije dovršena. Ona danas na jednnom drugom nivou postavlja pitanje svetskog jedinstva klasne borbe.

Upravo danas, jedinstvo programa IV Internacionale i izgradnja njenih sekcija moraju se izražavati u toj odbrani svih institucija koje, na međunarodnom nivou i, u različitim formama, u svakoj pojedinačnoj zemlji, konstituišu proletarijat kao klasu za sebe. Upravo u tim institucijama su preostali segmenti socijalnih dostignuća, koji potiču, neposredno ili posredno, iz Oktobarske revolucije.

Beleška br.22

Vraćajući se na tu alternativu, Trocki piše : « Ako bi se druga prognoza pokazala kao tačna… ako bi se svetski proletarijat stvarno pokazao nesposobnim da izvrši misiju koju pred njega postavlja tok razvoja, onda ne bi preostalo ništa drugo nego da se otvoreno prizna da je socijalistički program, zasnovan na unutrašnjim protivrečnostima kapitalističkog društva, čista utopija. »  I, Trocki pita : « Međutim, postoje li danas neoborive, ili bar dovoljno uverljive, objektivne činjenice zbog kojih bi se morali odreći perspektive socijalističke revolucije ? U tome je pitanje. »

To je pitanje na koje danas moramo odgovoriti mi.

U istom članku, Trocki postavlja sledeće pitanje : « Da li će objektivna istorijska nužnost na kraju naći svoj izraz u konstituisanju avangarde radničke klase, tj, istinskog revolucionarnog voćstva koje će izrasti iz ovog rata i najdubljih potresa koje on nosi sa sobom,  revolucionarnog voćstva  sposobnog da vodi proletarijat ka osvajanju vlasti. »

I odgovara : « Četvrta Internacionala odgovorila je na to pitanje potvrdno  ne samo tekstom svog programa, nego i samom činjenicom svog postojanja. »

To nas vraća na pitanje posledica krize 1950-1953 koja je organizaciono razbila IV Internacionalu, kao i na diskusiju, otvorenu 1985-1986, o neophodnosti da se krenemo ka reproklamaciji IV Internacionale, nastavljajući i šireći borbu za njenu obnovu.

Beleška br. 23

Vraćajući se u na drugi način prethodnoj alternativnoj prognostičkoj formuli, Trocki piše : « Drugi svetski imperijalistički rat postaviće nerešeni zadatak u jednoj višoj istorijskoj etapi. On će oznova proveriti ne samo stabilnost postojećih režima , nego i sposobnost proletarijata da ih zameni. (…) Ako, nasuprot svakoj verovatnoći, Oktobarska revolucija ne bi tokom tog rata, ili neposredno posle njega, našla svoj nastavak ni u jednoj od razvijenih zemalja. i ako bi proletarijat svgde i na svim frontovima bio odbačen unazad – onda bi nesumnjivo morali da postavimo pitanje o reviziji celokupne naše koncepcije moderne epohe i njenih pokretačkih snaga. Tada bi bilo reči ne o tome da se odredi koju etiketu treba nalepiti na SSSR ili na staljinističku kliku, nego o prevrednovanju svetskih istorijskih perspektiva za naredne decenije, ako ne i vekove : jesmo li ušli u epohu socijalističke revolucije ili, naprotiv, u epohu dekadentnog društva totalitarne birokratije. »

Precizirajmo ponovo : da li je Oktobarska revolucija našla svoj produžetak u nekoj od razvijenih zemalja u toku rata ili neposredno posle njega ? Odgovor je : i da i ne. Ne – u tom smislu da nije bilo podruštvljavanja proizvodnje i proletarijat nije došao na vlast. Da – u tom smislu što je revolucionarni talas, oslanjajući se na tekovine Oktobarske revolucije, na ranije neviđenom nivou učvrstio socijalnu i političku težinu proletarijata u razvijenim kapitalističkim zemljama, počev od Francuske.

Nasuprot tome, treba postaviti pitanje : da li je proletarijat odbačen unazad svugde i na svim frontovima ? Ne, mada – zbog politike birokratskih aparata koji su se suprotstavili revolucionarnom elanu masa – proleterska revolucija nije pobedila. Međutim radnička dostignuća na Zapadu i eksproprijacija kapitalizma (mada birokratsko vojnim sredstvima) na koju je birokratija bila prinuđena moćnim usponom proletarijata u Kini i na Istoku Evrope pokazuje da su problemi bili rešeni samo u jednoj prelaznoj, privremenoj i protivrečnoj konfiguraciji posle rata. Na izvestan način, alternativa postavljena 1939. g., opet je pred nama danas 2003.g. Sa svim razornim konsekvencama opstanka dekadentnog kapitalizma danas, opstanka po cenu pretnje razaranja nacija, država i, fizički, radničke klase. To razaranje naveliko je počelo sa razaranjem socijalnih osnova uspostavljenih Oktobarskom revolucijom. Ali i sa – takođe protivrečnim – raspadom međunarodnog aparata staljinizma (nesumnjivo nadomeštenim pablizmom), što u svoj ozbiljnosti postavlja pitanje odgovornosti IV internacionale.

Beleška br. 24

Povodom stava o « odbrani SSSR-a », Trocki je 1939. godine precizirao : « Za nas glavno političko merilo nije transformacija svojinskih odnosa u ovom ili onom regionu, pa ma koliko oni po sebi bili značajni, nego su to izmene u svesti i organizovanosti svetskog proletarijata, porast njegove sposobnosti da brani svoja dostignuća i osvaja nova. Sa te presudne tačke gledišta, politika Moskve, uzeta u celini, u potpunosti zadržava svoj reakcionarni karakter i ostaje glavna prepreka na putu ka međunarodnoj revoluciji. »

Mutatis mutandis, možemo postaviti pitanje o situaciji nakon pada Berlinskog zida : svodi li se za nas glavno političko merilo samo na transformaciju svojinskih odnosa, uključiv i  njihovu regresivnu transformaciju, tj. razaranje društvene svojine, ili treba uzeti u obzir i promene u svesti i organizaciji svetskog proletarijata.

Nesumnjivo je da je razaranje društvene svojine umanjilo sposobnost svetskog proletarijata da brani svoje stare tekovine i osvaja nove. Raspad SSSR-a označava početak jedne nikad viđene ofanzive, u ime mondijalizacije, protiv svih organizacija i institucija koje konstituišu radničku klasu kao klasu u svetskim razmerama. Sa te tačke glediša, rušenje društvene svojine, omogućeno politikom birokratije, ima u potpunosti kontrarevolucionaran karakter.

Međutim, zajedno s tim, s tačke gledišta promena u svesti i organizaciji svetskog proletarijata, to je u isti mah oslobođenje svetskog radničkog pokreta od jarma staljinističkog aparata. Sigurno da nije slučajno da je odmah nakon raspada SSSR-a počela ofanziva za uništenje radničkih organizacija, uključiv i sindikate, u kojoj glavnu ulogu imaju pablisti. No, radnička klasa može opstati samo odbranivši sve segmente svojih još nerazorenih ustanova. To se odnosi kako na egzistenciju sindikalnih organizacija ili onoga što je od njih ostalo, tako i na preživele segmente društvene svojine u SSSR-a. Ta dva aspekta se ne mogu razdvajati.

Svaka politika koja smatra da na Istoku više nema segmenata društvene svojine koje treba braniti rezultira nesposobnošću da se razvije politika jedinstvenog klasnog fronta u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u bilo kojoj drugoj zemlji.

Takva politika jedinstvenog klasnog fronta ima za osnovu pomoć radničkoj klasi u odbrani njenih organizacija i ustanova. Ta politika je u centru svih zadataka IV Internacionale. Jer, usred najgorih strahota kapitalističkog raspada, proleterska revolucija je više nego ikada na dnevnom redu. Kucnuo je čas Četvrte Internacionale.

Daniel Gluckstein

Fusnote :

(1)     Ponovno isčitavanje svih tekstova koje smo objavili u La Verite, od 1990. do danas, o SSSR-a i uopšte o Istoku Evrope, jasno pokazuje koeguistenciju protivrečnih orijentacija u ključnom pitanja : društvena svojina, njeni preostali segmenti, njihova odbrana ili ne ? Isto se može konstatovati za niz naših raznih inicijativa tokom tog perioda : dve konferencije u Mađarskoj, jedna u Rusiji, bilteni Antante na ruskom, uzastopni sporazumi sa različitim grupama (Solidarnost, Mjurom, RKP, KAS-KOR…). Uzmimo samo jedan primer : jedna evropska konferencija, održana u Mađarskoj 1989. godine, u svojoj završnoj rezoluciji nije rekla ni reči o društvenoj svojini. Ne postoji li veza između oscilacija u terijskim pitanjima o SSSR-u i tvrdnje, koju su na poslednjem generalnom veću izneli neki drugovi, da pitanje pablizma za njih ne postoji od 1989 ?

(2)     Sa te tačke gledišta, veoma je indikativno to što su Ujedinjeni sekretarijat i britanska SWP praktično u odnosima ujedinjenja. SWP je raskinula sa IV Internacionalom krajem 1940-tih na pitanju « državnog kapitalizma », sa pozicija da u SSSR-u nema šta da se brani. Ujedinjeni sekretarijat tome je suprotstavljao jednu politiku koja je izjednačavala odbranu SSSR-a i odbranu birokratije. Danas, kada se birokratija transformisala u mnoštvo mafijaških organa povezanih sa vladajućim slojem (SAD) dekadentnog režima privatne svojine na sredstva za proizvodnju,  te dve struje se sve više zbližavaju i objedinjuju u saglasnosti o « nenadmašnom karakteru » samog kapitalističkog režima.

(3)      U tom pogledu može se samo preporučiti čitanje – ili ponovno čitanje – dokumenata koje je naša međunarodna tendencija objavila u junu 1953. o radničkoj pobuni protiv staljinizma u Istočnom Berlinu i dokumenata koje su istim povodom objavili pablisti. Uporedno izdanje tih istorijskih dokumenata, u izdanju Cahiers du CERMTRI u Francuskoj, novembra 2003. godine,  najbolje , bez potrebe za ikakvim komentarom, ilustruje apsolutnu suprotstavljenost između trockizma i revizionizma.

(4)      Andava – fiktivno preduzeće koje je Berezovski osnovao u Švajcarskoj.

(5)     Napomenimo da je Berezovski, kao većina novih ruskih kapitalista, obrazovan u periodu staljinističke birokratije. Od škole staljinizma, Berezovski je preuzeo nekoliko formulacija, pokradenih iz marksizma. To je slučaj sa idejom da je ono što se danas dešava u Rusiji zapravo « prvobitna akumulacija kapitala » (tačnije bi bilo reći « primitivna akumulacija »). Međutim, obrazovan u falsifikatorskoj školi, novi bogataš Berezovski ne može da zna da je za Marksa pojam primitivne akumulacije pre svega vezan za jedan proces koncentracije kapitala posredstvom trgovine i, isto tako, za proces razaranja ranijih formi proizvodnje, naročito onih zasnovanih na svojini na zemlju. Ali, za Marksa, ta primitivna akumulacija stvarala je pretpostavke za razvoj kapitalizma i za jedan gigantski korak napred proizvodnih snaga, dakle za korak napred čovečanstva. Nasuprot tome, « prvobitna akumulacija » o kojoj govori mister Berezovski ima samo jednu socijalnu funkciju – akumulaciju nečuvenih bogatstava u privatnim rukama šačice spekulatora, prevaranata i gangstera koji, daleko od toga da ta bogatstva usmere ka razvoju proizvodnih snaga, ih koriste da još više zaoštre pretpostavke za dalje masovno uništavanje proizvodnih snaga, počev od samog proletarijata.