Nužnost i aktuelnost revolucije

Dopadalo se to kome ili ne dopadalo, priznavalo se to ili ne priznavalo, Oktobarska revolucija i njene posledice, efekti i tekovine presudno su uticali na istoriju celokupnog čovečanstva ne samo od 1917. pa do kraja prošlog veka nego i dan-danas itekako i posredno i neposredno utiču na živote milijardi ljudi na planeti zemlji. Sve, i današnje, političke snage i revolucije i kontrarevolucije formirane su u odnosu na nju i oko nje i oko pitanja koja je ona postavljala i postavlja i danas. Sve najvažnije socijalne i političke tekovine svetske radničke klase i naroda osvojene su upravo na moćnom svetskom talasu klasne i nacionalno-oslobodilačke borbe pokrenutom Oktobarskom revolucijom.

Lav Trocki je, uz Lenjina, bio najznačajniji učesnik, vođa i teoretičar te revolucije i do kraja svog života branio je nju i njene tekovine i od spoljašnje imperijalističke i od unutrašnje birokratske kontrarevolucije. U toj borbi na braniku revolucije je podmuklo i brutalno ubijen rukom Staljinovog agenta, avgusta 1940 godine.

Staljinu je fizičkim istrebljenjem revolucionarnog jezgra boljševičke partije i Kominterne, ubistvom Trockog i još mnogim, ranijim i kasnijim, pojedinačnim i masovnim, ubistvima revolucionarnih marksista, vođa revolucionarne proleterske avangarde i kadrova IV Internacionale, uspelo da privremeno obezglavi svetski radnički pokret i nametne mu svoju višedecenijsku političku kontrolu posredstvom svog međunarodnog birokratskog političkog aparata, čiji ostaci nisu nestali sa zakonomernom eksplozijom tog aparata u svetskoj klasnoj borbi, nego su, zajedno sa birokratskim aparatima čije poreklo je u nekadašnjoj II internacionali, nastavili politiku klasne saradnje i spašavanja kapitalističkog poretka od pretnje proleteerske revolucije.

Malobrojni preživeli marksistički revolucionari nastavili su Trockijevu borbu za odbranu kontinuiteta boljševizma, borbu čije najvažnije delo je bila izgradnja IV Internacionale, revolucionarne avangarde čiji glavni programski cilj, formulisan od Trockog u Programu prelaska, je rešenje krize političkog vođstva svetskog proletarijata, krize na koju se, u krajnjem, svodi celokupna kriza čovečanstva u epohi imerijalizma. Svoju borbu oni su morali voditi ne samo protiv imperijalizma, staljinizma i socijaldemokratske birokratije, nego i protiv revizionističkog centrističkog i prostaljinističkog centrističkog likvidatorstva unutar same IV Internacionale, pablističkog likvidatorstva koje je u svojoj politici kapitulacije pred staljinizmom birokratski dekretovalo sekcijama IV Internacionale da se samoraspuste i da njihovi aktivisti pojedinačno pristupe staljinističkim “komunističkim” partijama kao njihova “reformistička leva krila”. Taj kapitulantski centrizam izazvao je dubok i težak rascep u mladoj i posle drugog svetskog rata tek obnovljenoj IV Internacionali i marksistički revolucionari su morali ponovo da se bore za njenu obnovu i odbranu njenog programa – programa jedinstvenog klasnog fronta i klasne nezavisnosti proletarijata.

Toj odlučnoj i nepomirljivoj borbi boljševika-lenjinista, marksističkih revolucionara, trebalo je 53 godine posle Trockijeve smrti  i 41 godina nakon likvidatorskog pablističkog rascepa 1952. da bi bila konačno krunisana ponovnom objavom obnovljene IV Internacionale u 1993. godini, sa sekcijama i grupama u preko 50 zemalja na 5 kontinenata, odlučno ujedinjenim pod marksističkom zastavom klasne borbe i proleterske revolucije.

Program IV Internacionale je program kontinuiteta borbe za svetsku proletersku revoluciju i njenog najvećeg svetsko-istorijskog prodora sa ruskom revolucijom 1917. i poraženom evropskom proleterskom revolucijom u godinama i decenijama posle nje. Taj program danas je aktuelniji nego ikada.

Pitanja rata ili mira, blagostanja ili bede, gladi i boleština, obrazovanja i naučne i kulturne izgradnje ili planskog masovnog zaglupljivanja, napredovanja ili nazadovanja u svladavanju prirode i u sopstvenoj društvenoj i političkoj organizaciji, prate ljudsku civilizaciju od njenih prvih dana, a u najoštrijem i najbrutalnijem obliku se postavljaju upravo danas – na najvišem stupnju njenog dosadašnjeg socijalnog, ekonomskog i kulturnog razvitka – u epohi imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma, epohi u kojoj je šačica krupnih svetskih privatnih vlasnika u nekoliko bogatih država, viševekovnom pljačkom i otimačinom, dograbila u svoje ruke lavovski deo dostignuća celokupnog dosadašnjog istorijskog razvitka čovečanstva i lavovski deo svetske ekonomske i političke moći i održavaju i šire svoj posed po svaku cenu – stalnim ratovima i stalnim krizama, razaranjima proizvodnih snaga, ljudi i dobara, i razaranjima svekolike ljudske kulture.

Današnjim svetom vlada ista socijalna klasa, svetska imperijalistička buržoazija, i isti njen socijalni i ekonomski, a dobrim delom i politički, poredak koji su njim vladali i u predvečerje prvog svetskog rata, ali u veoma izmenjenim konstelacijama i odnosima snaga između svojih raznih nacionalnih grupa i prema svetskom radničkom pokretu. Stožer i štab svetskog imperijalizma je konačno iz Evrope prešao u SAD, danas nepobitno dominantnu svetsku imperijalističku silu koja teži ka tome da celu planetu i sve njene narode pokori svojim svetskim imperijalnim protektoratom i ceo svet pretvori u svoju koloniju.

Proleterska revolucija je jedina šansa ljudskom rodu da se spasi propadanja u varvarstvu koje mu sve surovije nameće svetski imperijalizam sa njegovim stalnim krizama i ratovima. Parola Roze Luksemburg “Socijalizam ili varvarstvo!” aktuelnija je više nego ikad.

Oni kojima nisu dostupne publikacije IV Internacionale mogu se o njima obavestiti na više jezičnom sajtu IV internacionale na internet adresi:
http://quatrieme-internationale.org/?lang=en

Tekst koji ovde prezentiramo i koji sledi dalje ispod pod naslovom “U odbranu revolucije” je transkript jednog Trockijevog predavanja kopenhagenškim socijaldemokratskim studentima, održanog u novembru 1932. godine, 17 godine posle Oktobra, 3 godine nakon njegovog proterivanja iz SSSR-a i nekoliko meseci pre dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj i užasnog i sramnog poraza bez prave borbe nemačkog proletarijata do koga je dovela Staljinova birokratija. Trocki u tom predavanju maestralno sažima ključne probleme savremene epohe i revolucije i svoje uvide u njih, uvide ostvarene u 35 godina njegovih istraživanja i njegove revolucionarne borbe i izražene u hiljadama i hiljadama stranica agitacionih, publicističkih i naučno-teoretskih spisa.

*

*          *

U odbranu revolucije

Prvi put sam posetio Kopenhagen u vreme internacionalnog socijalističkog kongresa i tada poneo sa sobom najbolje uspomene o vašem gradu. No, to je bilo pre skoro četvrt veka i od tada se u Bletu i u fjordovima voda mnogo puta promenila. Ali, ne samo voda. Rat je starom evropskom kontinentu slomio kičmu. Evropskim rekama i morima proteklo je ne manje ljudske krvi. Čovečanstvo, naročito njegov evropski deo, prošlo je kroz teška iskušenja i postalo je sumornije i grublje. Sve vrste borbe postale su surovije. Svet je ušao u epohu velikog preloma. Njegova ekstremna ispoljavanja su rat i revolucija.

Pre nego pređem na temu mog predavanja – na revoluciju – smatram svojim dugom da izrazim moju zahvalnost organizatorima ovog skupa, Kopenhagenškoj organizaciji socijaldemokratskih studenata. Činim to kao politički protivnik. Moje predavanje ima naučno-istorijske, a ne političke ciljeve. Podvlačim to odmah na početku. Međutim, nemoguće je govoriti o revoluciji iz koje je nastala Sovjetska republika, a da se ne zauzme neka politička pozicija. Kao predavač, ja stojim pod onom istom zastavom pod kojom sam stajao i kao učesnik revolucionarnih zbivanja.

Boljševička partija je pre rata pripadala internacionalnoj socijaldemokratiji. Glasanje nemačke socijaldemokratije za ratne kredite 4. avgusta 1914. jednom za svagda pokopalo je taj savez i otvorilo eru neprekidne i nepomirljive borbe boljševizma protiv socijaldemokratije. Znači li to da je organizator ovog skupa pogrešio time što me pozvao kao predavača? O tome će auditorijum moći da presudi tek posle mog predavanja. U opravdanje moje odluke da prihvatim njihov poziv da održim predavanje o ruskoj revoluciji, dozvoliću sebi da ukažem na to da je ruska revolucija tokom 35 godina mog političkog života bila u praktičnom i teorijskom središtu mojih interesa i mog delovanja. Četiri godine mog boravka u Turskoj bile su posvećene uglavnom istorijskoj elaboraciji problema ruske revolucije. Možda mi to daje izvesno pravo da se nadam da će mi uspeti da pomognem ne samo prijateljima i istomišljenicima, nego i protivnicima da bolje shvate neke karakteristike te revolucije koje su ranije izmicale njihovoj pažnji. U svakom slučaju, zadatak mog predavanja je da pomogne u razumevanju. Nemam nameru ni da propagiram ni da pozivam na revoluciju, nego želim da je objasnim.

Ne znam da li na skandinavskom Olimpu postoji neka posebna boginja pobune. Teško da postoji! U svakom slučaju, danas je nećemo slaviti. Naše predavanje biće pod znamenjem Saotre, stare boginje saznanja. Bez obzira na strasnu dramatiku revolucije kao živog zbivanja, trudićemo se da joj priđemo sa bestrašćem anatoma. Ako to predavanje učini suvoparnijim, slušaoci bi mogli i to da uzmu u obzir.

Objektivni i subjektivni faktori revolucije

Počnimo sa nekoliko elementarnih socioloških smernica, koje su vam nesumnjivo poznate, ali koje treba osvežiti u pamćenju pri pristupanju tako složenoj pojavi kakva je revolucija.

Ljudsko društvo je istorijski nastala saradnja u borbi za egzistenciju i obezbeđenje opstanka generacija. Karakter društva određuje se karakterom njegove privrede. Karakter privrede određuje se karakterom sredstava za rad.

Svakoj velikoj epohi u razvitku proizvodnih snaga odgovara određen socijalni režim. Svaki socijalni režim do sada obezbeđivao je ogromne privilegije vladajućoj klasi.

Već iz ovoga što rečeno jasno je da socijalni režimi nisu večni. Oni nastaju istorijski a potom postaju prepreka daljem napretku. Sve što nastane vredno je i da propadne.

Međutim, nijedna vladajuća klasa nije se povukla mirno i dobrovoljno. U pitanjima života i smrti, argumenti uma nikada nisu zamenili argumente nasilja. To može biti tužno, ali je tako. Svet nismo stvorili mi. Ne preostaje nam drugo, nego da mu pristupamo takvom kakav je.

Revolucija, dakle, znači promenu socijalnog režima. Ona predaje vlast iz ruku jedne klase koja se iscrpila u ruke druge klase koja je u usponu. Ustanak je najkritičniji i najoštriji momenat u borbi dve klase za vlast. Ustanak može dovesti do uspostavljanja novog socijalnog režima samo u slučaju stvarne pobede revolucije – tj. ako se oslanja na naprednu klasu koja je sposobna da oko sebe ujedini pretežnu većinu naroda.

Za razliku od prirodno-istorijskih procesa, revolucija se izvodi od strane ljudi i preko ljudi. Ali, i u revoluciji ljudi deluju pod uticajem socijalnih okolnosti koje oni nisu slobodno izabrali nego su ih nasledili od prošlosti i koje im imperativno određuju put. Upravo zato i samo zato, revolucije jesu zakonomerne i legitimne.

Ljudska svest ne odražava pasivno objektivne uslove. Ona na njih reaguje aktivno. U izvesnim momentima, ta reakcija poprima napet i strasan masovni karakter. Ruše se barijere prava i vlasti. Aktivna intervencija masa u istorijska zbivanja je suštinski i najvažniji elemenat revolucije.

Ali, i najburnija aktivnost masa može ostati u stadijumu demonstracija i ne dostići nivo revolucije. Do rušenja vlasti jedne i uspostavljanja vlasti druge klase mora voditi ustanak masa. Tek onda imamo izvedenu revoluciju. Ustanak masa nije nikakav izolovan poduhvat koji se može izazvati proizvoljno. On predstavlja jedan objektivno uslovljen element u razvoju revolucije, isto kao što i revolucija predstavlja jedan objektivno uslovljen proces u razvitku društva. Kada su se stekli uslovi za ustanak, ne može se čekati pasivno i otvorenih usta: i u ljudskim stvarima, kako to kaže Šekspir, postoje plime i oseke.

Da bi srušila preživeli socijalni poredak, napredna klasa mora znati da je kucnuo njen čas i postaviti sebi zadatak osvajanja vlasti. To postavlja pitanje svesne revolucionarne akcije koja predviđanja i procene ujedinjuje sa voljom i hrabrošću. Drugim rečima, to postavlja pitanje polja akcije partije.

Revolucionarna partija objedinjuje u sebi avangardu napredne klase. Pobeda proleterske revolucije je nemoguća bez partije koja je sposobna da se orijentiše u svakoj situaciji, da procenjuje tok i ritam događaja i da pravovremeno osvaja svest masa. Takav je uzajamni  odnos između objektivnih i subjektivnih faktora revolucije i ustanka.

Međuprimedba

Kao što znate, oponenti u polemikama – naročito u teologiji – često običavaju da pokušaju da diskredituju naučne istine time što ih dovode do apsurda. Taj metod se i u logici zove reductio ad absurdum. Mi ćemo pokušati da krenemo suprotnim putem: tj. uzećemo jedan apsurd za polaznu tačku da bi se što sigurnije približili istini. A kada se radi o revoluciji, ne može se potužiti na nedostatak svakojakih apsurda. Uzmimo jedan od najsvežijih i najdrastičnijih.

Italijanski pisac Malaparte, neka vrsta fašističkog teoretičara – ima i takvih – nedavno je objavio jednu knjigu o tehnici državnog udara. Samo se po sebi razume da taj pisac ne mali broj stranica svog “istraživanja” posvećuje oktobarskom prevratu.

Za razliku od “Lenjinove strategije”, koja je uvek povezana sa socijalnim i političkim uslovima Rusije iz 1917. godine, “Trockijeva taktika”, po Malapartinim rečima, “naprotiv, nije povezana sa opštim uslovima zemlje”. To je glavna ideja te knjige! Malaparte prisiljava Lenjina i Trockog da na stranicama njegove knjige vode brojne fiktivne dijaloge, u kojima oba sagovornika pokazuju onoliko dubine duha sa koliko je priroda obdarila jednog Malapartea. Na Lenjinova razmatranja o socijalnim i političkim pretpostavkama prevrata, Malaparte daje svom imaginarnom Trockom da odgovori bukvalno sledeće: “Vaša strategija zahteva isuviše povoljnih uslova: pobuni ne treba ništa, ona je dovoljna sama sebi”. Upravo tako: “pobuni ne treba ništa”! To je onaj apsurd koji treba da nam pomogne da se primaknemo istini. Pisac uporno ponavlja da u Oktobru nije pobedila Lenjinova strategija, nego Trockijeva taktika. Ta taktika, po njegovim rečima, danas preti miru evropskih država. Citiram doslovno: “Lenjinova strategija ne predstavlja nikakvu neposrednu opasnost za evropske vlade. Aktuelna i stalna opasnost ostaje Trockijeva taktika.” Još konkretnije: “Postavite Poenkarea na mesto Kerenskog i boljševički državni udar iz oktobra 1917. će isto tako uspeti.” Teško je poverovati da je jedna takva knjiga prevedena na razne jezike i da je iko uzima ozbiljno.

Uzalud ćemo tražiti objašnjenje za to čemu uopšte Lenjinova, za istorijske uslove vezana, strategija, ako isti zadatak u svim situacijama može rešiti “Trockijeva taktika”. Ili za to zašto su tako retke uspešne revolucije, ako je za njihov uspeh dovoljno samo nekoliko tehničkih recepata?

“Dijalog” između Lenjina i Trockog koji montira ovaj fašistički pisac, i po smislu i po formi i od početka do kraja, je apsurdna izmišljotina. Ne malo takvih izmišljotina šire se svetom. Tako se, naprimer, pod mojim imenom u Madridu štampa knjiga La Vita del Lenjin (Lenjinov život) za koju sam ja podjednako malo odgovoran kao i za Malapartine taktičke recepte. Madridski nedeljnik Estampa preneo je iz tobožnje Trockijeve knjige o Lenjinu, već pre izlaska te knjige iz štampe, celo jedno poglavlje koje sadrži odvratna skrnjavljenja uspomene na čoveka koga sam poštovao i poštujem neuporedivo više nego ikoga od mojih savremenika.

No, prepustimo falsifikatore njihovoj sudbini. Stari Vilhelm Libkneht, otac nezaboravnog borca i heroja Karla Libknehta, volio je da kaže: “revolucionarni političar mora imati debelu kožu”. A “doktor Štokman” je svakome ko ima nameru da se suprotstavlja javnom mišljenju  još izražajnije preporučivao da nipošto ne oblači novu odeću. Imaćemo u vidu oba ta saveta i preći na naš dnevni red.

Postavljanje pitanja o Oktobarskoj revoluciji

Koja pitanja o Oktobarskoj revoluciji se postavljaju čoveku koji misli?

  1. Zašto i kako je došlo do te revolucije? Konkretnije: zašto je došlo do revolucije u jednoj od najzaostalijih zemalja Evrope?
  2. Šta je Oktobarska revolucija postigla?
  3. Je li se ona održala?

Na prvo pitanje – pitanje o uzrocima revolucije – već sada se može manje ili više iscrpno odgovoriti. Pokušao sam da to učinim u mojoj knjizi o istoriji revolucije. Ovde mogu da formulišem samo najvažnije zaključke. Činjenica da je proletarijat po prvi put došao na vlast u jednoj tako zaostaloj zemlji kakva je bila carska Rusija, samo je na prvi pogled misteriozna. U stvarnosti, ona je potpuno zakonomerna i moglo ju je se predvideti i bila je predviđena. Štaviše: upravo na predviđanju te činjenice, svesni marksisti su gradili svoju strategiju mnogo pre odlučujućih događaja.

Prvo i naopštije objašnjenje: Rusija jeste zaostala zemlja, ali je samo jedan deo svetske privrede, samo jedan elemenat svetskog kapitalističkog sistema. U ovom smislu, Lenjin je zagonetku ruske revolucije icrpio lapidarnom formulom: lanac je pukao na njegovoj najslabijoj karici.

Drastična ilustracija toga je: veliki rat, izazvan suprotnostima svetskog imperijalizma, uvukao je u svoj kovitlac zemlje vrlo različitih stupnjeva razvitka, ali je pred sve učesnike postavio iste zahteve. Jasno je da je teret rata morao biti posebno nepodnošljiv za najzaostaliju zemlju. Rusija je bila prinuđena da prva napusti bojno polje. Da bi se oslobodio rata, ruski narod je morao da sruši vladajuće klase. Tako je lanac rata prekinut na njegovoj najslabijoj karici.

Ali, rat nije nikakva elementarna katastrofa koja dolazi spolja nego je nastavak politike drugim sredstvima. U ratu se samo najdrastičnije ispoljavaju glavne tendencije imperijalističkog sistema “mirnog” perioda… Što su razvijenije svetske proizvodne snage, što je zaoštrenija svetska konkurencija, što su oštriji antagonizmi, što je besnija trka u naoružavanju, to je teže za slabije učesnike. Upravo zato se najpre slamaju zaostalije zemlje. Lanac svetskog kapitalizma uvek ima tendenciju da pukne na svojoj najslabijoj karici.

Ako bi zbog nekih vanrednih ili izuzetno nepovoljnih okolnosti – kao, naprimer, zbog pobedničke spoljnje intervencije ili zbog nepopravljive greške same sovjetske vlade – na ogromnoj sovjetskoj teritoriji vaskrsnuo ruski kapitalizam, sa njim bi odmah vaskrsnula i njegova istorijska slabost i on bi ubrzo opet postao žrtva onih istih protivrečnosti koje su ga dovele do eksplozije 1917. godine. Oktobarska revolucija ne bi mogla prizvati u život nikakve taktičke recepte da Rusija te recepte nije već nosila u svom telu. Na kraju krajeva, revolucionarna partija može pretendovati samo na ulogu akušera koji je prinuđen da pribegne carskom rezu.

Pojam istorijske zaostalosti

Može mi se prigovoriti: vaša opšta razmatranja mogu objasniti zašto je morala pretrpiti brodolom stara Rusija, zemlja u kojoj je jedan zaostali kapitalizam sa osiromašenim seljaštvom bio krunisan parazitskim plemstvom i trulom monarhijom. Ali, u jednačini sa lancem i njegovom najslabijom karikom još uvek nema odgovora na pravu zagonetku: kako je u zaostaloj zemlji mogla pobediti socijalistička revolucija? Istorija zna za mnogo primera propasti zemalja i kultura uz istovremeni slom starih klasa, a da za njih nije nađena nikakva progresivna zamena. Slom stare Rusije bi, na prvi pogled, pre morao da je pretvori u kapitalističku koloniju nego u socijalističku zemlju.

Ovaj prigovor je veoma interesantan. On nas vodi pravo u srce problema. No, on je ipak pogrešan i, da tako kažem, lišen je unutrašnjih proporcija. S jedne strane on polazi od preterane predstave u odnosu na zaostalost Rusije, a druge strane od teorijski pogrešne predstave u odnosu na fenomen istorijske zaostalosti uopšte.

Nasuprot anatomiji i fiziologiji, psihologija, individualna i kolektivna, odlikuje se izuzetnom receptivnošću. Prilagodljivost i gipkost su čovekovo aristokratsko preimućstvo u odnosu na njegove najbliže zoološke srodnike, majmune. Receptivna i prilagodljiva psiha daje, kao nužan uslov istorijskog napretka, takozvanim socijalnim organizmima – za razliku od pravih, tj. bioloških organizama – izuzetnu nepostojanost unutrašnje strukture. U razvitku nacija i država, naročito kapitalitičkih, nema ni jednoobraznosti ni ravnomernosti. Veoma različiti kulturni stupnjevi, pa čak i njihove krajnosti, zbližavaju se i objedinjuju ne retko u životu jedne iste zemlje.

Ne zaboravimo da je istorijska zaostalost jedan relativan pojam. Postoje zaostale i napredne zemlje i postoji pritisak naprednih zemalja na zaostale: za zaostale zemlje, uz njihovu tehniku, postoji nužnost da dostignu napredne, da preuzimaju njihovu nauku itd. Tako nastaje jedan kombinovani tip razvitka: crte zaostalosti idu zajedno sa poslednjim rečima svetske tehnike i svetskog mišljenja. Konačno, istorijski zaostale zemlje, da bi se otrgle svojoj zaostalosti, ponekad su prinuđene da preteknu napredne i isprednjače u odnosu na njih.

U ovom smislu, može se reći da je Oktobarska revolucija bila herojsko sredstvo Rusije za prevladavanje sopstvenog ekonomskog i kulturnog varvarstva.

Socijalna struktura predrevolucionarne Rusije

Sa ovih istorijsko-filosofskih, možda malo isuviše apstraktnih, uopštavanja, pređimo na to da ista ta pitanja postavimo u konkretnijoj formi, tj. u razmatranju živih ekonomskih činjenica. Zaostalost Rusije na početku 20. veka najjasnije se ispoljavala u neznatnom mestu koje je domaća industrija zauzimala u poređenju sa poljoprivredom, grad u poređenju sa selom, proletarijat u poređenju sa seljaštvom. U celini, to značu nisku produktivnost nacionalnog rada. Dovoljno je reći da je, u predvečerje rata, kada je carska Rusija dostigla vrhunac svog blagostanja, nacionalni dohodak bio 8 do 10 puta manji nego u Sjedinjenim američkim državama. To je brojni izraz veličine zaostalosti, ako se u odnosu na tu zaostalost uopšte može primeniti reč zaostalost.

Istovremeno, zakon kombinovanog razvitka u oblasti ekonomije ispoljavao se na svakom koraku u najprostijim i najsloženijim pojavama. Skoro sasvim bez drumskih saobraćajnica, Rusija je bila prinuđena da gradi železnice i razvija železnički saobraćaj. Ne prošavši kroz fazu zanatstva i manufaktura, Rusija je prešla direktno na velika mehanizirana preduzeća. Preskakanje međustupnjeva razvitka je sudbina zaostalih zemalja.

Dok je seljačka poljoprivreda često zaostajala na niovu 17. veka, ruska industrija bila je, ako ne po obimu onda po tipu, na nivou naprednih zemalja, a u ponekom pogledu ih je i prestizala. Dovoljno je reći da su džinovska preduzeća sa preko hiljadu radnika u Sjedinjenim državama zapošljavala manje od 18 % ukupnog broja zaposlenih, a u Rusiji, pak, preko 41 %. Ova činjenica teško se miri sa banalnom predstavom o ekonomskoj zaostalosti Rusije. Međutim, ona ne opovrgava tu zaostalost nego je dopunjuje dijalektički.

Isti protivrečni karakter imala je i klasna struktura zemlje. Finansijski kapital Evrope ubrzanim tempom je industrijalizovao rusku ekonomiju. Industrijska buržoazija je odmah poprimila velekapitalistički i antinarodni karakter. Uz to, strani akcionari su živeli izvan zemlje. Nasuprot tome, samo se po sebi razumelo da su radnici bili Rusi. Brojno slaba ruska buržoazija, bez ikakvih nacionalnih korena, tako se suočavača sa relativno snažnim proletarijatom sa jakim korenima u dubinama naroda.

Revolucionarnom karakteru proletarijata doprinosila je i činjenica da Rusija, upravo kao zaostala zemlja, uz prinudu da dostigne svoje konkurente, nije dospela dotle da razvije sopstveni, ni socijalni ni politički, konzervativizam. Za najkonzervativniju zemlju u Evropi, pa i u celom svetu, s pravom važi najstarija kapitalistička zemlja: Engleska. Zemlja koja je bila najslobodnija od konzervativizma bila je upravo Rusija. Mlad, svež i odlučan proletarijat Rusije ipak je činio samo malobrojnu manjinu nacije. Rezerve njegove revolucionarne snage bile su izvan samog proletarijata: u seljaštvu koje je živelo u polu-kmetstvu i u ugnjetenim nacijama.

Seljaštvo

Duboki temelj revolucije bilo je agrarno pitanje. Staro staleško-monarhističko kmetstvo bilo je dvostruko nepodnošljivije u uslovima nove kapitalističke eksploatacije. Seljaška obšćinska zemljišta činila su oko 140 miliona desjatina. Na trideset hiljada zemljišnih veleposednika, od kojih je svaki u proseku posedovao preko 2000 desjatina, otpadalo je ukupno 70 miliona dejatina, th. isto toliko koliko i na oko 10 miliona seljačkih porodica ili 50 miliona seoskog stanovništva, s tom razlikom što je najbolja zemlja pripadala veleposednicima. Ova statistika zemljišta bila je već gotov program seljačkog ustanka.

Plemić Boborkin pisao je 1917. godine komorniku Rodzjanku, predsedniku poslednje gradske dume: “Ja sam zemljoposednik i nikako mi ne ide u glavu da treba da ostanem bez moje zemlje, pa još zbog takvog neverovatnog cilja kao što je eksperiment socijalističkog učenja”. Ipak, revolucije imaju za zadatak da izvršavaju upravo ono što nikako ne ide u glave vladajućih klasa. U jesen 1917. skoro cela zemlja postala je poprište seljačkog ustanka. Od 642 okruga stare Rusije, 482. tj. 77 % bilo je zahvaćeno tim pokretom. Odsjaj seoskih požara osvetljavao je arenu ustanaka u gradovima. Ali – prigovorićete mi – seljački rat protiv veleposednika je jedan od klasičnih elemenata buržoaske, a nikako ne proleterske revolucije!

Sasvim tačno, odgovaram – tako je bilo u prošlosti. No, životna nesposobnost kapitalističkog društva u jednoj istorijski zaostaloj zemlji izrazila se upravo u tome što seljački ustanak nije gurao napred buržoaske klase Rusije nego, naprotiv, konačno ih je odbacio u tabor reakcije. Da ne bi propalo, seljaštvu nije preostalo ništa drugo nego da se priključi industrijskom proletarijatu. To revolucionarno ujedinjavanje dve ugnjetene klase Lenjin je genijalno predvideo i dalekovido ga pripremio. Da je buržoazija hrabro rešila agrarno pitanje, proletarijat Rusije sigurno ne bi osvojio vlast 1917. godine. Rođena prekasno, a prerano zapala u staračku nemoć, gramziva i plašljiva ruska buržoazija nije se usuđivala da digne ruku na feudalnu svojinu. Na taj način ona je dala snagu proletarijatu, a time i pravo da odlučuje o sudbini buržoaskog društva.

Dakle, da bi nastala sovjetska država bilo je neophodno sadejstvo dva faktora različitih istorijskih priroda: seljačkog rata, tj. pokreta koji je karakterističan za zoru buržoaskog razvitka, i proleterskog ustanka, tj. pokreta koji je objavljivao propast buržoaskog razvitka. U tome se sastoji kombinovani karakter ruske revolucije.

Kada se propne na zadnje noge i uspravi, seljački medved postaje strašan u svojoj jarosti. Ipak, on nije u stanju da svom gnevu da svestan izraz. Potreban mu je vođa. Po prvi put u svetskoj istoriji, ustaničko seljaštvo našlo je lojalnog vođu – u liku proletarijata. Četiri miliona industrijskih i transportnih radnika vodili su 100 milina seljaka. To je prirodan i neizbežan uzajamni odnos između proletarijata i seljaštva u revoluciji.

Nacionalno pitanje

Drugu revolucionarnu rezervu proletarijata obrazovale su ugnjetene nacije koje su takođe bile pretežno seljačke strukture. Sa istorijskom zaostalošću zemlje tesno je povezan ekstenzivni karakter razvitka države koja se kao masna mrlja širila od moskovskog centra ka periferiji. Ona je na istoku pokoravala još zaostalije narode da bi, oslonjena na njih, gušila razvijenije narode na zapadu. Na 70 miliona velikorusa, koji su činili glavnu masu stanovništva, pridodato je 90 miliona “inorodaca”.

Tako je nastala imperija u čijem je sastavu vladajuća nacija činila samo 43 % stanovništva, dok je ostalih 57 % otpadalo na nacije i nacionalnosti različitih kultura i obespravljenosti. Nacionalno tlačenje je u Rusiji bilo neuporedivo sirovije nego u okolnim državama i to ne samo sa onu stranu zapadne, nego i istočne granice. To je nacionalnom pitanju dalo ogromnu eksplozivnu snagu.

Ruska liberalna buržoazija ni u nacionalnom, kao i u agrarnom, pitanju nije htela da ide dalje od izvesnih ublažavanja režima ugnjetavanja i nasilja. “Demokratske” vlade Miljukova i Kerenskog, vlade koje su izražavale interese velikoruske buržoazije i birokratije, potrudile su se za 8 meseci svog postojanja da nezadovoljnim narodima jasno objave: osvojićete ono što otmete silom.

Neizbežnost razvoja centrifugalnih nacionalnih pokreta Lenjin je veoma rano uzeo u obzir. Boljševička partija se godinama odlučno borila za pravo nacija na samoopredeljenje, tj. za pravo na potpuno državno izdvajanje i osamostaljenje. Samo tom hrabrom politikom u nacionalnom pitanju, ruski proletarijat je postepeno mogao steći poverenje ugnjetenih naroda. Nacionalni oslobodilački pokret, kao i agrarni pokret, prinudno su se okrenuli protiv oficijelne demokratije, jačali su proletatarijat i slili se u maticu Oktobarskog prevrata.

Permanentna revolucija

Tako se postepeno razjašnjava zagonetka proleterskog prevrata u jednoj istorijski zaostaloj zemlji. Marksistički revolucionari su dugo pre revolucionarnih događaja predvideli tok revolucije i istorijsku ulogu mladog ruskog proletarijata u njoj. Dozvolite mi da ovde navedem jedan odlomak jednog mog sopstvenog rada o 1905. godini:

„Moguće je da proletarijat dođe na vlast pre u jednoj ekonomski zaostaloj zemlji, nego u nekoj kapitalistički naprednoj… Po našem mišljenju, ruska revolucija će ostvariti uslove u kojima vlast može da pređe u ruke proletarijata (a u slučaju pobede revolucije, ona to mora učiniti), pre nego što političari buržoaskog liberalizma dobiju priliku da razmahnu svoj državnički genij…

Sudbina najelementarnijih interesa seljaštva… najtešnje je povezana sa sudbinom revolucije u celini, tj. sa sudbinom proletarijata. Proletarijat na vlasti će se pred seljaštvom pojaviti kao oslobodilačka klasa…

Proletarijat će ući u vladu kao revolucionarni prestavnik nacije, kao prihvaćeni narodni vođ u borbi protiv apsolutizma i varvarstva kmetstva…

Proleterski režim mora od početka preuzeti rešavanje agrarnog pitanja od koga zavisi sudbina ogromnih masa stanovništva Rusije.”

Dozvolio sam sebi da navedem ovaj citat kao dokaz za to da teorija Oktobarskog prevrata koju danas izlažem nije bila nikakva tekuća improvizacija i nije naknadno iskonstruisana pod pritiskom događaja. Ne, ona je Oktobarskom prevratu predhodila u formi političke prognoze. Složićete se da teorije uopšte imaju vrednosti samo utoliko ukoliko predviđaju tok razvitka i pomažu da se na njega svrsishodno utiče. Generalno, u tome je neprocenjivi značaj marksizma kao oruđa društvenog i istorijskog orijentiranja. Žalim što mi uski okviri ovog predavanja ne dozvoljavaju da navedeni citat znatno proširim. Zato ću se zadovoljiti jednim kratkim rezimeom mog spisa iz 1905. godine.

„Po svojim neposrednim zadacima, ruska revolucija je buržoaska revolucija. No, ruska buržoazija je antirevolucionarna. Stoga je pobeda revolucija moguća samo kao pobeda proletarijata. A pobednički proletarijat neće ostati na programu buržoaske demokratije nego će preći ka programu socijalizma. Ruska revolucija će postati prva etapa svetske socijalističke revolucije.”

to je bila teorija permanentne revolucije koju sam formulisao 1905. godine i koja je, pod etiketom “trockizma”, bila izložena najoštrijoj kritici. Tačnije: to je bio samo jedan deo te teorije. Drugi deo, danas posebno aktuelan, glasi:

„Današnje proizvodne snage odavno su prerasle nacionalne granice. Socijalističko društvo se ne može ostvariti u nacionalnim granicama. Ma koliko značajni bili ekonomski uspesi jedne izolovane radničke države, program ‘socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji’ je reakcionarna sitnoburžoaska utopija. Samo evropska. a onda svetska federacija socijalističkih republika mogu biti arena harmoničnog socijalističkog društva.”

Danas, nakon ispitivanja i provere događajima, vidim još manje razloga da se odreknem te teorije.

Boljševizam

Da li je, posle svega rečenog, još vredno truda prisećati se fašističkog pisca Malapartea, koji mi pripisuje taktiku koja je navodno nezavisna od strategije i svodi se na tehničke recepte za pobunu koji su uvek i na svim meridijanima primenjivi. Dobro je bar to da ime ovog nesrećnog teoretičara lako razlikuje od uspešnih praktičara državnog udara, pa nema rizika da se Malaparte pobrka sa Bonaparte.

Bez oružanog ustanka od 7. novembra 1917 ne bi bilo sovjetske države. Međutim, sam taj ustanak nije pao s neba. Za njega je bio nužan niz istorijskih pretpostavki:

  1. Trulost starih vladajućih klasa, plemstva, monarhije, birokratije.
  2. Politička slabost buržoazije koja nije imala korena u narodnim masama.
  3. Revolucionarni karakter seljačkog pitanja.
  4. Revolucionarni karakter proletarijata ugnjetenih nacija.
  5. Značajna socijalna težina proletarijata. Ovim organskim pretpostavkama moraju se dodati još važni konjunkturalni uslovi:
  6. Revolucija od 1905. bila je velika škola ili, prema Lenjinovom izrazu, „generalna proba“ revolucije od 1917. Dovoljno je reći da su sovjeti, kao nezamenjiva organizaciona forma proleterskog jedinstvenog fronta po prvi put izgrađeni 1905. godine.
  7. Imperijalistički rat zaoštrava sve suprotnosti, čupa mase iz stanje njihove nepokretnosti i time priprema grandiozne razmere katastrofe. Ipak, svi ovi uslovi su potpuno dovoljni za izbijanje revolucije, ali su bili nedovoljni i za pobedu proletarijata u revoluciji. Za tu pobedu bio je nužan još jedan uslov:
  8. Boljševička partija.

To što sam ove preduslove nabrajao takvim redosledom da je ovaj uslov došao na kraj, samo je zbog toga što to odgovara logičkoj konsekventnosti, a ne zbog toga što toj partiji pridajem poslednje mesto po značaju.

Ne, daleko sam od svake takve pomisli. Liberalna buržoazija može prigrabiti vlast i ne retko je to i učinila u rezultatu borbi u kojima i nije sudelovala: ona naprosto ima i sjajno razvijene organe za grabljenje. No, radne mase su u drugačijem položaju. Njih se navikava da daju, a ne da uzimaju. One rade, trpe kod god je to moguće, nadaju se, gube strpljenje, bune se, bore se, umiru, donose pobede drugima, bivaju varane, padaju u malodušnost, ponovo povijaju vrat, ponovo rade. To je istorija radnih masa u svim režimima. Da bi čvrsto i sigurno uzeo vlast u svoje ruke, proletarijatu je potrebna partija koja daleko nadmašuje sve druge partije jasnošću svoje misli i revolucionarnom odlučnošću.

Partija boljševika, često i potpuno opravdano opisivana kao najrevolucionarnija partija u istoriji čovečanstva, bila je kondenzovana suština novije istorije Rusije, svega onoga što je u njoj bilo živo i dinamično. Štaviše, revolucioarne tendencije evropskog i svetskog razvitka našle su svoj trenutno najpotpuniji izraz u ruskom boljševizmu. Rušenje carizma davno je postalo preduslov za razvitak privrede i kulture. Ali, za rešenje tog zadatka nedostajalo je snaga. Buržoazija se plašila revolucije. Inteligencija je pokušala da podigne seljaštvo. Nesposoban da uopšti sopstene nevolje i ciljeve, mužik se oglušio o taj poziv. Inteligencija se naoružala dinamitom. Cela jedna generacija sagorela je u toj borbi.

1. marta 1887, Aleksandar Uljanov je izveo poslednji od velikih terorističkih atentata. Taj atentat na Aleksandra III nije uspeo, a Uljanov i ostali učesnici su pogubljeni. Pokušaj da se revolucionarna klasa zameni hemijskim preparatima pretrpeo je brodolom. I najherojskija inteligencija je ništa bez masa. Pod neposrednim utiskom tih činjenica i zaključaka rastao je i obrazovao se Uljanovljev mlađi brat Vladimir, kasniji Lenjin, najveća figura ruske istorije. Već u ranoj mladosti on staje na stanovište marksizma i okreće lice proletarijatu. Ni na trenutak ne gubeći iz vida selo, on je preko radnika tražio put do seljaštva. Nasledivši od svojih revolucionarnih predhodnika odlučnost, požrtvovanost, spremnost da se ide do kraja, Lenjin je u mladim godinama postao vaspitač nove generacije inteligencije i naprednih radnika. U štrajkovima, uličnim borbama, zatvorima, progonstvu, radnici su prolazili neophodno kaljenje za borbu.

Bio im je neophodan reflektor marksizma da bi u mraku samodržavlja osvetlili svoj istorijski put. 1883. godine u emigraciji je nastala prva ruska marksistička grupa.

1898, na jednom tajnom savetovanju objavljeno je osnivanje Ruske socijaldemokratske radničke partije (u to vreme svi smo se nazivali socijaldemorkatima). 1903. došlo je do rascepa između boljševika i menjševika. 1912. boljševička frakcija konačno je postala samostalna partija.

Klasna mehanika društva ih je naučila da uče u borbama, u velikim događajima u toku 12 godina (1905 – 1917). Ta partija je odgajila kadrove koji su bili podjednako sposobni i za inicijativu i za podčinjavanje disciplini. Disciplina revolucionarne akcije oslanjala se na jedinstvo doktrine, na tradicije zajedničke borbe i na poverenje u isprobano vođstvo.

Takva je bila boljševička partija 1917. Prezirući oficijelno javno mnenje i gromove inteligentske štampe  ravnala se po pokretu masa. Čvrsto je držala u rukama kontrolu nad preduzećima i vojnicima u vojnim trupama. Seljačke mase su joj se sve više okretale. Ako nacija znači ne privilegovane vrhove, nego većinu naroda, tj. radnike i seljake, onda je boljševizam tokom 1917. godine postao istinska nacionalna ruska partija.

U septembru 1917, Lenjin, koji je morao da se skriva, dao je signal: “Kriza je zrela, čas ustanka se primakao”. Bio je u pravu. Vladajuće klase zapale su u ćorsokak pred problemima rata, zemlje i nacionalnih oslobodoličkaih pokreta. Buržoazija je konačno gubila glavu. Demokratske partije, menjševici i socijal-revolucionari rasipali su poslednje ostatke poverenja kod masa podrškom imperijalističkom ratu, politikom nemoćnih kompromisa i ustupaka buržoaskim i feudalnim posednicima. Probuđena armija više nije htela da se bori za ciljeve imperijalizma koji su joj bili tuđi. Ne obazirući se na demokratske savete, seljaštvo je izgonilo vatrom i dimom zemljoposednike sa njihovih imanja. Ugnjetena nacionalna periferija ustajala je protiv petrogradske birokratije. U najvažnijim radničkim i vojničkim sovjetima vladali su boljševici. Radnici i seljaci su zahtevali dela. Čir je bio zreo. Trebao mu je još samo rez skalpelom.

Samo pod tim socijalnim i poltičkim uslovima, ustanak je bio moguć. A tako je postao i neizbežan. Sa ustankom se ne sme šaliti. Teško hirurgu koji aljkavo rukuje skalpelom. Ustanak je umeće i ima svoje zakone i svoja pravila.

Partija je sprovela ustanak sa hladnom proračunatošću i vatrenom odlučnošću. Upravo tome treba zahvaliti činjenicu da je on pobedio skoro bez žrtava. Preko pobedničkih sovjeta, boljševici su se postavili na čelo zemlje koja pokriva jednu šestinu površine planete.

Većina mojih današnjih slušalaca,  kao što se da primetiti, nije se uopšte bavila politikom 1917. godine. Utoliko bolje. Mladoj generaciji predstoji nesumnjivo još mnogo toga interesantnog, mada ne uvek izvesno i lakšeg. Ipak, predstavnici starijih generacija u ovoj sali sigurno se dobro sećaju kako je bilo prihvaćeno boljševičko osvajanje vlasti: kao kuriozum, nesporazum, skandal, najčešće kao noćna mora koja će nestati sa prvim zrakom zore. Nagađalo se da će se boljševici održati na vlasti 24 sata, jednu nedelju dana, mesec, jednu godinu… rokovi su se sve više pomerali… Vladari celog sveta naoružavali su se protiv prve radničke države: raspaljivanje građanskog rata, nove i nove inostrane vojne intervencije, blokade. Tako je proticala godina za godinom. U međuvremenu, istorija je sovjetskoj državi morala da uknjiži petnaest godina postojanja.

Da, – reći će neki protivnik – oktobarska avantura pokazala se mnogo solidnijom nego što su to mislili mnogi od nas. Možda to baš i nije bila sasvim baš “avantura”. Ipak, svu svoju težinu ima i dalje pitanje: šta je postignuto tom visokom cenom? Jesu li ostvareni oni zaslepljujući ciljevi koje su boljševici objavljivali u predvečerje prevrata? – Pre nego odgovorimo tom zamišljenom protivniku, primetimo da to pitanje po sebi nije ništa novo. Naprotiv ono za petama sledi Oktobarsku revoluciju bukvalno od dana njenog rođenja.

Francuski novinar Klod Ane (Claude Anet), koji je boravio u Petrogradu u vreme revolucije, pisao je već 27. oktobra 1917:

„Les maximalistes ont pris le pouvoir et le grand jour est arrivé. – Enfin, me dis je, je vais voir se réaliser l’Eden socialiste qu’on nous promet depuis tant d’années … Admirable aventure! Position privilégiée!“ („Maksimalisti“ – tako su Francuzi u tim danima zvali boljševike – “su preuzeli vlast i došao je veliki dan. Konačno, rekao sam sebi, videću ostvarenje socijalističkog raja koji nam se već godinama obećava… Sjajna avantura! Privilegovana pozicija!”)

I tako dalje, i tako dalje. Koliko iskrene mržnje iza tih ironičnih čestitki! Već prvo jutro nakon zauzimanja Zimskog dvorca, reakcionarni novinar je požurio da rezerviše za sebe ulaznicu za raj. Od prevrata je proteklo petnaest godina. Sa utoliko manjom bezobzirnošću protivnici ispoljavaju svoju zluradost nad tim što zemlja sovjeta još uvek nije zemlja sveopšteg blagostanja. Čemu onda revolucija i čemu žrtve?

Dozvolite mi da kažem da mislim da meni protivrečnosti, teškoće, greške i nedaće sovjetskog režima nisu ništa manje poznate nego bilo kome drugom. Lično ih nisam nikada prikrivao ni u govorima ni u spisima. Mislio sam i mislim da se revolucionarna politika, za razliku od kontervativne, ne može graditi na prikrivanju i maskiranju. “Reći ono što jeste” mora biti najviši princip radničke države.

U kritici je, kao i stvaralačkoj delatnosti, nužna prava proporcija. Subjektivizam je loš savetnik, pogotovu u velikim pitanjima. Rokovi moraju biti primereni zadacima i ciljevima a ne individualnim željama. Petnaest godina! Koliko je to za pojedinačni život! U tom vremenu je ne malo pripadnika naše generacije odnešeno u grob, a kod preostalih se broj sedih vlasi u kosi povećao do bezbroja. A istih tih petnaest godina – kakav ništavan rok i vremenski period u životu jednog naroda! Na časovniku istorije to je jedva jedna minuta.

Kapitalizmu su trebali vekovi da se utvrdi u borbi protiv Srednjeg veka, da uzdigne nauku i tehniku, da izgradi železnice, razvuče električne vodove. A onda? Onda je kapitalizam bacio čovečanstvo u pakao ratova i kriza! A socijalizmu njegovi protivnici, tj. pristalice kapitalizma, daju samo jednu i po deceniju za to da na zemlji izgradi raj sa svim komforom. Ne, takve obaveze mi na sebe nismo nikada preuzeli. Takve rokove nismo postavljali. Procesi velikih preobražaja moraju se meriti njima primerenim merama. Ne znam da li će socijalističko društvo ličiti na biblijski raj. Sumnjam u to. Ali, u Sovjetskom savezu još ne postoji nikakav socijalizam. Tamo vlada jedno prelazno staanje, puno protivrečnosti, opterećeno teškim nasleđem prošlosti, a uz to još pod neprijateljskim pritiskom kapitalističkih država. Oktobarska revolucija objavila je princip novog društva. Sovjetska država je pokazala samo prvi stadijum njegovog ostvarenja. Prva Edisonova sijalica je bila vrlo loša. Mora se znati razlikovati budućnost od grešaka i promašaja prve socijalističke izgradnje.

Žrtve revolucije

A surovosti koje pljušte po živim ljudima? Da li rezultati revolucije opravdavaju žrtve koje je ona prouzrokovala? Jalovo i potpuno retoričko pitanje: kao da istorijski procesi omogućavaju nekakve knjigovodstvene bilanse! Sa isto toliko osnova moglo bi se pred teškoćama i nedaćama ljudskog života pitati: isplati li se uopšte doći na svet? Hajne je o tome pisao: “a budala čeka odgovor…”. Melanholične maštarije nisu ljude sprečile da rađaju i da budu rođeni. U ovim danima besprimerne svetske krize, srećom, samoubice čine samo jedan mali procenat. A narodi nemaju nikada običaj da pribegavaju samoubistvu. Od nepodnošljivog života oni izlaz traže u revoluciji.

Uostalom, ko se to zgraža zbog žrtava socijalističkog prevrata? Najčešće upravo oni koji su pripremili i slavili žrtve imperijalističkog rata ili bar nemaju problema sa njima. Sada je na nas red da pitamo: je li rat opravdao sebe? Šta je on doneo? Čemu naučio?

Reakcionarni istoričar Ipolit Ten, u njegovoj paskvili od 11 tomova protiv Velike francuske revolucije, ne bez zluradosti, slika patnje francuskog naroda u godinama jakobinske diktature i posle nje. Najteže je  bilo donjim gradskim slojevima, plebejcima koji su kao sankiloti najbolji deo svojih duša davali za revoluciju. Oni ili njihove žene stajali su tokom ledenih noći u redovima pred pekarama, da bi se rano ujutro praznih ruku vratili ugašenim porodičnim ognjištima. U desetoj godini revolucije, Pariz je bio siromašniji nego pre njenog izbijanja.

Brižljivo probrane i veštački povezane činjenice služe Tenu za zasnivanje njegove uništavajuće presude protiv revolucije. Vidite, plebejci su hteli da budu diktatori i bacili su sami sebe u bedu. Teško je zamislit površnije i ispraznije moraliziranje! Velika francuska revolucija nije se svodila na redove gladnih pred pekarama. Sva moderna Francuska, a u ponekom pogledu i sva moderna civilizacija, izrasla je iz kolevke te francuske revolucije.

U građanskom ratu u Sjedinjenim američkim državama, šezdesetih godina prošlog veka, palo je 50.000 ljudi? Mogu li se ove žrtve opravdati?

S gledišta američkih robovlasnika i njima bliskih vladajućih klasa Velike Britanije – ne! S gledišta crnaca ili britanskih radnika – u potpunosti! A s gledišta razvitka čovečanstva kao celine – o tome ne može biti ni sumnje. Iz građanskog rata šezdesetih godina nastale su današnje Sjedinjene države sa njihovom nesputanom praktičnom inicijativom, racionaliziranom tehnikom, ekonomskim elanom. Na tim tekovinama amerikanizma čovečanstvo će izgraditi novo društvo. Oktobarska revolucija je dublje od svih ranijih prodrla u najveću svetinju društva – u svojinske odnose. Utoliko duži su rokovi koji su nužni da bi se pokazali stvaralački efekti revolucije u svim oblastima života. Ipak, opšti pravac prevrata je već sada jasan: pred kapitalističkim tužiocima Sovjetska republika nema nikakvog razloga da povija glavu i da se izvinjava i pravda.

Rast produktivnosti rada

Najobjektivniji, najdublji i najnesporniji kriterij napretka je rast produktivnosti društvenog rada. Ocena Oktobarske revolucije iz tog ugla gledanja već je data iskustvom. Princip socijalističke organizacije je po prvi put u istoriji dokazao svoju sposobnost da u jednom kratkom vremenu postigne proizvodne rezultate bez presedana u istoriji.

Kriva industrijskog razvitka Rusije, izražena u grubim indeksnim ciframa, je sledeća: uzmimo 1913. godinu, poslednju godinu uoči rata, kao godinu sa indeksom 100. 1920. godina, godina vrhunca građanskog rata, je i godina najniže tačke industrije: samo 25, tj. jedna četvrtina predratne proizvodnje. 1923. je dostignuto 75, tj. tri četvrtine predratne proizvodnje. 1929. to je oko 200, a 1932 – 300, to jest tri puta više nego u predvečerje rata.

Ova slika postaje još upečatljivija u svetlu međunarodnih indeksa razvoja industrije. Od 1925. do 1932, industrijska proizvodnja Nemačke pala je za dve trećine, u Americi skoro za polovinu, a u Sovjetskom savezu je porasla za više od četiri puta. Ovi brojevi govore sami za sebe.

Nemam ni najmanju nameru da odričem ili prikrivam nedostatke sovjetske privrede. Rezultate industrijskog razvitka u velikoj meri umanjuje nepovoljan razvitak poljoprivrede, tj. one oblasti koja se u biti još nije uzdigla do socijalističkih metoda, a u isti mah se prinudno vodi na put kolektivizacije – bez dovoljno pripreme za to, mnogo više birokratski i tehnički nego ekonomski. To je važno i veliko pitanje, ali ipak prekoračuje okvire ovog mog predavanja.

Navedene cifre indeksa razvoja iziskuju još jednu važnu rezervu. Nesporni i sjajni uspesi sovjetske industrijalizacije zahtevaju i njihovo preispitivanje s gledišta usaglašenosti različitih elemenata privrede, njihove dinamičke ravnoteže i njihove efikasnosti. Tu su neizbežne velike teškoće, pa i neuspesi. Socijalizam se u svom dovršenom obliku ne rađa iz petogodišnjeg plana onako kako je Minerva rođena iz Jupiterove glave ili Venera iz morske pene. Predstoje još decenije mukotrpnog rada, grešaka, poboljšanja i preoblikovanja. A povrh toga, ne zaboravimo da socijalistička izgradnja do svog dovršenja može dospeti samo na međunarodnoj areni.

Ipak, i najnepovoljniji ekonomski bilans do sada postignutih rezultata može samo pokazati pogrešnost predračuna i planova, promašaje vođstva, a nikako ne i opovrgnuti činjenicu koja se empirijski potvrđuje: mogućnost da se produktivnost kolektivnog rada socijalističkim metodima digne na visine kakvih još nikada nigde nije bilo. Tu tekovinu svetsko-istorijskog značaja niko i ništa nam ne mogu oduzeti.

Pitanja kulture

Posle svega rečenog, teško da ima smisla trošiti vreme na jadikovke da je Oktobarska revolucija dovela Rusiju do propasti kulture. To je glas uznemirenih palata i salona. Plemićko-buržoaska “kultura” koju je srušio proleterski prevrat bila je samo ukrasna lažna pozlata varvarstva. Ona je bila nedostupna ruskom narodu, a u riznicu čovečanstva je unela malo šta novo.

No, i u pogledu ove kulture, koju bela emigracija tako gorko oplakuje, mora se precizirati: u kom to smislu je ona razorena? Samo u jednom jedinom: uništen je monopol na kulturna dobra jedne male manjine. Sve što je bilo istinski kulturno u staroj ruskoj kulturi ostalo je netaknuto. Huni boljševizma nisu razarali ni dostignuća ljudske misli ni umetnička dela. Naprotiv. oni su brižljivo prikupili sve spomenike ljudskog stvaraštva i primerno ih sačuvali i doveli u red. Kultura monarhije, plemstva i buržoazije postala je kultura istorijskih muzeja.

Narod rado posećuje te muzeje. Ali on ne živi u njima. On uči. On gradi. Sama činjenica da je Oktobarska revolucija ruski i desetine drugih naroda carske rusije naučila da čitaju i piše bezmerno je vrednija od sve stare kulture koja je razvijena pod aristokratskim staklenim zvonima i u staklenim baštama. Oktobarska revolucije je položila temelje za jednu novu kulturu – kulturu koja nije samo za izabrane, nego za sve. To osećaju mase celog sveta. Otuda njihove simpatije za Sovjetski savez, simpatije koje su podjednako vatrene kako je to ranije bila mržnja prema carskoj Rusiji.

Znate da ljudski jezik predstavlja nezamenjivo sredstvo ne samo za imenovanje stvari i zbivanja, nego i za njihovo vrednovanje. Time što izdvaja slučajno, epizodno, veštačko, on upija bitno, karakteristično, ono što ima punu težinu. Obratite pažnju na to sa kakvom senzitivnošću jezici civilizovanih nacija razlikuju dve epohe u istoriji Rusije. Plemićka kultura je u svetsku leksiku uvela varvarizme poput car, kozak, pogrom, nagajka. Svi znate ove reči i znate šta znače. Oktobar je u svetske jezike uveo reči poput boljševik, sovjet, kolhoz, sovjet, gosplan, petoljetka. Tu je najviši sud praktične lingvistike.

Revolucija i karakter naroda

Najdublji, ali neposredno i najteže izmeriv, značaj svake velike revolucije je u tome kako on oblikuje i kali karakter naroda. O ruskom narodu, nimalo slučajno, raširena je predstava kao o sporom, pasivnom, setno-mističnom narodu. Ta predstava ima svoje korene u prošlosti. Na zapadu još nisu uočene one duboke promene koje je revolucija unela u karakter ruskog naroda. Zar bi i moglo biti drugačije?

Svaki čovek od iskustva ima u svom sećanju sliku nekog mladića koji je bio prijemčiv, liričan i preosetljiv, a potom odjednom, pod dejstvom nekoj snažnog udarca postao jači i prekaljeniji toliko da se skoro nije mogao prepoznati. Revolucija ostvaruje takve moralne preobražaje u razvoju celih  nacija.

Februarski ustanak protiv samodržavlja, borba protiv plemstva, protiv imperijalističkog rata, za mir, za zemlju. za nacionalnu ravnopravnost, Oktobarski ustanak, svrganje buržoazije i partija koje su težile sporazumu sa njom, tri godine građanskog rata na pojasu fronta od 8000 km, godine blokade i bede, gladi i epidemija, godine napregnute izgradnje, novih teškoća i lišavanja – sve je to surova ali dobra škola. Težak čekić mrvi staklo, ali kuje i kali čelik. Čekić revolucije kuje i kali čelik narodnog karaktera.

„Ko će poverovati u to“, pisao je gnevno, ubrzo posle prevrata, jedan od carskih generala, Zaleski, „da neki portir ili čuvar odjedno postaje predsednik suda, bolničar upravnik bolnice, berberin velikodostojnik, zastavnik glavnokomandujući, nadničar gradonačelnik, bravar upravnik fabrike”.

„Ko će poverovati u to?“ A ipak se moralo poverovati. I ne naprosto poverovati, nego je zastavnik pobeđivao generale, gradonačelnik, raniji nadničar, slamao otpor stare birokratije, podmazivač vagona organizovao železnički saobraćaj, bravar kao direktor organizovao industriju. “Ko će poverovati u to?” Mogli su samo probati da ne poveruju.

Da bi objasnili neobičnu upornost, izdržljivost i istrajnost koje su narodne mase pokazale u godinama revolucije, inostrani posmatrači se ponekad pozivaju na staru navikunutu pasivnost ruskog karaktera. To je grub anahronizam! Revolucionarne mase podnose lišavanja strpljivo, ali nimalo ne pasivno. One svojim rukama stvaraju bolju budućnost i odlučne su da je stvore po svaku cenu. Neka klasni neprijatelj samo pokuša da im spolja nametne svoju volju! Ne, on to ipak rađe neće da pokušava.

Podčiniti privredu umu

U zaključku, pokušajmo da odredimo mesto Oktobarske revolucije ne samo u istoriji Rusije, nego u istoriji sveta. U toku 1917. godine, u periodu od 8 meseci, u Rusiji su se srele dve istorijske krive. Februarski prevrat – taj zakasneli odjek velikih borbi koje su se u predhodnim vekovima odigravale na teritorijama Holandije, Engleske, Francuske, skoro cele kontinentalne Evrope – nadovezao se na lanac buržoaskih revolucija. Oktobarski prevrat objavio je i otvorio vladavinu proletarijata. Svetski kapitalizam je taj koji je na teritoriji Rusije pretrpio svoj prvi veliki poraz. Lanac je prekinut na najslabijoj kariki. Međutim, prekinut je lanac, a ne samo ta njegova karika.

Kapitalizam kao svetski sistem je istorijski preživeo. On je prestao da ispunjava svoju suštinsku misiju: uzdizanje ljudske moći i ljudskog bogatstva. Čovečanstvo ne može ostati na dostignutom stupnju razvoju. Samo moćno jačanje proizvodnih snaga i ispravna, planska, tj. socijalistička organizacija proizvodnje i raspodele može ljudima – svim ljudima – obezbediti dostojan životni nivo i u isti mah im dati dragoceno osećanje slobode od njihove sopstvene privrede. Slobode u dvojakom smislu: prvo, čovek više neće biti prinuđen da najveći deo svog života posvećuje fizičkom radu. Drugo, on više neće zavisiti od zakona tržišta, to jest od slepih i mračnih snaga koje se obrazuju iza njegovih leđa. On će slobodno graditi svoju privredu, tj. prema planu i sa perom i šestarom u ruci. Ovaj put se radi o tome da se anatomija društva prouči i sagleda u potpunosti, da se otkriju sve njene tajne i da se sve njene funkcije podčine umu i volji kolektivnog čoveka.

U ovom smislu će socijalizam biti jedan novi stepen u istorijskom usponu čovečanstva. Našem praistorijskom pretku, koji se prvi put naoružao kamenom sekirom, cela priroda se predstavljala kao zavera mističnih i neprijateljskih sila… Prirodne nauke, ruku pod ruku sa praktičnom tehnologijom, od tada su prirodu osvetlile do njenih najskrivenijih dubina. Fizičar danas upravlja jezgroma atoma pomoću električne energije. Nije daleko čas kada će nauka, igrajući se, rešiti zadatke alhemije i pretvarati đubrivo u zlato i zlato u đubrivo. Tamo gde su besneli demoni i furije prirode, sada odlučno vlada industrijska volja čoveka.

Ipak, dok se pobednički borio sa prirodom, čovek je svoje odnose sa drugim ljudima gradio slepo, skoro onako kako to čine mravi ili pčele. Problemima ljudskog društva pristupao je kašnjenjem i krajnje neodlučno. Počeo je sa religijom, da bi potom prešao na politiku. Reformacija je bila prvi uspeh kritičkog uma u oblasti u kojoj su vladale mrtve tradicije. Sa crkve je prešao na državu. Rođena u borbi protiv apsolutizma i srednjevekovnih staleža, doktrina narodnog suvereniteta i ljudskih i građanskih prava je jačala. Tako je nastao sistem parlamentarizma. Kritička misao prodrla je u oblast državne uprave. Politički nacionalizam demokratije značio je najviše dostignuće revolucionarne buržoazije.

No, između prirode i države stoji privreda. Nauka i tehnika oslobodila je ljude tiranije starih elemenata – zemlje, vode, vatre i vazduha – a onda ga je podčinila njegovoj sopstvenoj tiraniji. Čovek je prestao da bude rob prirode, da bi postao rob mašine i, još gore, rob ponude i potražnje. Savremena svetska kriza na posebno tragičan način svedoči o tome koliko čovek, koji zaranja do dna okeana, uzleće u stratosferu, na nevidljivim talasima komunicira između antipoda zemljine kugle, koliko taj ponosni i smeli gospodar prirode ostaje rob slepih sila njegove sopstvene privrede. Istorijski zadatak naše epohe sastoji se u tome da rauzdanu igru tržišta zamenimo umnim planom, da disciplinujemo proizvodne snage i prinudimo ih da deluju skladno i da poslušno služe čovekovim potrebama. Tek na toj novoj socijalnoj osnovi, čovek će moći da ispravi svoja umorna leđa i – svaki čovek i svaka žena, a ne samo izabrani – da postane punopravni građanin carstva mišljenja i ideja!

Uzdizanje ljudske vrste

No, to nije kraj puta. Ne, to je samo njegov početak. Čovek sebe označava krunom stvaranja. On na to ima određena prava. Međutim, ko može da tvrdi da je današnji čovek poslednji i najviši predstavnik roda homo sapiens? Ne, fizički i duhovno on je veoma daleko od savršenstva – to biološko nedonošče bolesnog mišljenja koje sebi nije stvorilo nikakvu novu organsku ravnotežu.

Istina, čovečanstvo je ne jednom rađalo gigante misli i dela koji su svoje savremenike nadvisivali onako kako planinski vrhovi nadvisuju planinske lance. Ljudski rod je s pravom ponosan na Aristotela, Šekspira, Darvina, Betovena, Getea, Marksa, Edisona, Lenjina. Ali, zašto su takvi geniji tako retki? Pre svega zato što, skoro bez izuzetka, potiču iz viših i srednjih klasa. Nezavisno od retkih izuzetaka, iskra genijalnosti u nižim delovima naroda guši se pre nego stigne da se rasplamsa. Ali i zato što je proces stvaranja, razvitka i odgajanja čoveka u suštini ostajao i ostaje stvar slučajnosti: neosvetljen teorijom i praksom, nezavisan od svesti i volje.

Antropologija, biologija, fiziologija, psihologija, prikupile su brda materijala da bi pred čoveka u punom obimu postavili zadatke njegovog sopstvenog telesnog i duhovnog usavršavanja i daljeg razvitka. Psihoanaliza je genijalnom rukom Sigmunda Frojda podigla poklopac bunara koji se poetski naziva “dušom” čoveka. I, šta se pokazalo? Da je naše svesno mišljenje samo jedan delić delovanja mračnih psihičkih sila. Naučnici su zaronili do dna okeana i tamo fotografisali tajanstvene ribe. Spustivši se do dna svog sopstvenog duševnog bunara, ljudska misao mora osvetliti najtajanstvenije pokretačke snage psihe i podčiniti ih umu i volji.

Kad jednom okonča sa anarhičnim silama sopstvenog društva, čovek će uzeti da radi na samom sebi u naučnim laboratorijama i retortama hemičara. Čovečanstvo će po prvi put uzeti sebe kao sirovi materijal, u najboljem slučaju kao fizički i psihički poluproizvod. Socijalizam će značiti skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode i u tom smislu što će savremeni protivrečni i neskladni čovek utrti put jednoj novoj i srećnijoj rasi.

Lav Trocki, u Kopenhagenu, novembra 1932.

Preveo Pavluško Imširović

Oznake: , ,

2 reagovanja to “Nužnost i aktuelnost revolucije”

  1. dimitarfilms Says:

    Hvala, Pavluško, za izuzetan tekst! Može li se slična, barem taksativna, analiza napraviti o zaostavštini socijalističke Jugoslavije da bi smo imali putokaze za budućnost?

    • Pavluško Imširović Says:

      Marksizam je jedinstvo teorije i prakse revolucionarne borbe radničke klase, a ne nekakva samo još jedna akademska naučna ili teorijska disciplina okrenuta samoj sebi i akademskoj hijerarhiji. Zbog toga je on celim svojim bićem , svime što radi, podređen upravo svrhi nalaženja perspektive, strategije i taktika borbe “nacionalnog” i internacionalnog radničkog pokreta u svim okolnostima i u svakom istorijskom trenutku – na osnovi celokupnog njegovog istorijskog iskustva, kako prošlog tako i savremenog. Taj njegov osnovni zadatak će biti okončan tek sa konačnom pobedom proleterske revolucije i komunizma i ukidanjem klasnog društva na celoj planeti zemlji.

      Ovaj Trockijev tekst je krajnje sažet i okolnostima prilagođen bilans i utemeljenje nužnosti proleterske revolucije u jednom konkretnom istorijskom trenutku – krajem 1932. U narednih 8 godina, do njegove smrti 1940, on je dao još mnogo detaljnijih i razvijenih bilansa i prognoza, a taj posao su do danas nastavili njegovi sledbenici, marksistički revolucionari.

      U Programu prelaska, osnivačkom programu IV Internacionale iz 1938. godine, Trocki predviđa i mogućnost nastanka izuzetnih istorijskih okolnosti u kojima proleterska socijalna revolucija i eksproprijacija buržoazije mogu pobediti čak i bez postojanja ključnog političkog uslova za njenu pobedu, tj. bez postojanja revolucionarne proleterske avangarde tipa boljševičke partije u Oktobarskoj revoluciji. Upravo to se desilo sa radničkim i seljačkim revolucijama koje su tokom i posle drugog svetskog rata dovele do nastanka birokratskih radničkih država – u Jugoslaviji, Albaniji, Kini, Kubi, Severnoj Koreji, Vijetnamu… ali i u zemljama istočne Evrope koje su posle rata bile uključene u “istočni blok”.

      U tim zemljama, žestoka revolucionarna mobilizacija radničke klase i seljaštva dovela je do rušenja buržoaskog poretka i eksproprijacije buržoazije, ali ne i do osvajanja političke vlasti radničke klase u formi radničke demokratije. Vlast u njima je, uz blagoslov svetskog imperijalizma, prigrabila uzurpatorska sitnoburžoaska birokratija čija istorijska misija je bila da – kao agentura svetske buržoazije u radničkim državama – lokalizuje i izoluje žarišta revolucije i da potom pripremi tranzicionu restauraciju kapitalizma privatizacijom i razaranjem radničkih socijalnih i političkih tekovina.

      Ta restauratorska ofanziva imperijalizma i lokalnih kompradorskih birokratsko-tajkunskih mafija traje već više od 20 godina pod imenom “tranzicije” i zbog masovnog otpora radnika i naroda nikako ne uspeva da se okonča konačnom totalnom privatizacijom i uništenjem svih radničkih prava i tekovina.
      Za svoju konačnu pobedu svetski imperijalizam mora potpuno uništiti radničku klasu kao klasu za sebe, tj, uništiti sve njene političke i sindikalne organizacije i ukinuti sva njena prava i sve njene socijalne tekovine. Za takvu pobedu svetski imperijalizam i svi njegovi sateliti nemaju dovoljno snage i zbog toga su prinuđeni da se oslanjaju pre svega na šizofrene i nepouzdane birokratske aparate samog svetskog radničkog pokreta.
      Radnička klasa, pak, za svoju odbranu i prelazak u pobedničku ofanzivu mora odbraniti svoje organizacije i još postojeće tekovine, osloboditi ih kontrole imperijalizma i njegovih birokratskih agentura i izgraditi nove nezavisne, demokratske i revolucionarne radničke političke partije. To je dug put i niko ne može precizno predvideti njegovu dužinu i tempe i ritmove njegovog razvoja. Pobuna čiji smo svedoci i učesnici u Sloveniji danas jedna je od etapa tog puta.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: