Posts Tagged ‘revizionizam’

Šta nije i nikako ne može biti marksizam

2. juna 2012.

(Povodom teksta Alana Woodsa „Zašto smo marksisti?“ u izdanju JOSD i CK[*])

U zajedničkom izdanju bosansko-hercegovačke „Jedinstvene organizacije za socijalizam i demokratiju“ (JOSD) i beogradske „Crvene kritike“ objavljen je, kao brošurica, tekst Alana Woodsa pod naslovom „Zašto smo marksisti?“. Tekst je napisan u novembru 2010. godine. U predgovoru Filipa Šaćirovića za taj tekst, pod partizanski televizičnim naslovom „Marksizam: Povratak ’otpisanih’“, kaže se: Cilj teksta je prije svega da ponovo predoči čitaocu šta je zapravo marksizam, sa kojih teorijskih polazišta marksisti posmatraju društvene tokove i do kojih praktičknih zaključaka dolaze.”

Woods je svoj tekst podelio na pet odeljaka od kojih prvi nema naslova, a ostali su naslovljeni sa: Kriza buržoaske ideologije, Historijski materijalizam, Komunistički manifest, Klasna borba. Tekst je dužine obimnijeg novinskog članka (bezmalo 18700 slovnih znakova, tj. skoro pet A4 stranica ), a korektorov predgovor je još jedna stranica i par redova (3572), tako da sve ukupno lako staje na manje od 6 stranica A4 formata. Priređivačima je maštovito uspelo da ga kao jufku razvuku na celih 18 stranica i da, uz  stranicu svog predgovora, naslovnu i jednu praznu stranicu, naprave od njega brošuricu od čak 20 stranica A5 formata sa dvostrukim proredom i marginama ukupne površine jedva manje od samog teksta. Prednost (ili mana?) internet izdanja je da ne moraju ekonomisati sa prostorom kao što to moraju papirna izdanja. Za moje potrebe ja sam Woodsov tekst ipak konvertovao u word format na 4 stranice A4 formata sa jednorednim proredom i sa marginama od po 2,3 cm. Tako mi je mnogo čitljiviji i pregledniji.

Naslovi odeljaka (podnaslovi) obećavaju mnogo više nego što daju. To što je prvi podnaslov “Kriza buržoaske ideologije” pre je karakteristično za idealistički, nego za Marksov materijalistički pristup istorijskim pojavama. Marksizam nije tek plod krize buržoaske ideologije, nego je plod svetske klasne borbe i njeno je samoosvešćivanje. I sama kriza buržoaske ideologije nastupa tek onda kada buržoazija, uplašena burnim razvojem klasne borbe i rastom proletarijata, u prvoj polovini 19-veka odbacuje ideale i zastavu revolucionarne demokratije i nauke i počinje da paktira sa feudalnom reakcijom i opskurantizmima svih vrsta protiv proletarijata. Najočigledniji istorijski izrazi tog njenog udruživanja sa feudalnom kontrarevolucijom protiv proletarijata su engleska monarhija i bonapartizmi Napoleona III i Bizmarka. O tome u ovom Woodsovo krajnje pretencioznom tekstu nema ni pomena, ali zato ima idealističkih pričica o svemu i svačemu.

Teško da ima iole značajnog marksističkog autora koji nije napisao bar jedan tekst na temu “šta je  marksizam” i zašto je marksista. Tekstovi Franca Meringa, Kauckog, Plehanova, Lenjina, Roze Luksemburg, Trockog… na tu temu, beskrajno su utemeljeniji i informativniji od ovog Woodsovog žurnalističkog internet priloga. Nije Woods ni prvi ni jedini autor koji piše i krčmi žurnalističke koještarije pod etiketom “marksizma” i na taj njegov pamfletić sigurno ne bih obratio nikakvu pažnju da ga JOSD i “Crvena kritika” nisu objavili i preporučili mladim socijalistima  srpskohrvatskog jezičkog područja – kao navodno vredan i valjan odgovor na pitanje “šta je to marksizam”. Ne, to što Woods nudi nije marksizam i u to će se lako uveriti svaki čitalac koji taj tekst bar uporedi sa tekstovima velikih marksista na istu temu.

Za svaku su pohvalu želja i trud omladinskih aktivista da proučavaju i šire marksizam i da se suprotstavljaju svakom njegovom blaćenju, falsifikovanju i degradaciji. Sasvim je legitimno i to da odgovore na pitanje zašto se i sami smatraju marksistima i šta je to marksizam traže tamo gde veruju da ga mogu naći i kod autora za koje veruju da im mogu dati merodavan odgovor na ta pitanja. Da li je opravdana ta njihova vera da te odgovore mogu naći upravo kod Alana Woodsa i u tom njegovom tekstu? Hajde da tu njihovu veru preispitamo čitajući i razmatrajući taj Woodsov tekst.

Nakon kratkog prikaza panike buržoazije i njenih ideologa i vođa zbog sloma neoliberalističke ekonomije izraženog u aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi, Alan Woods piše:
” U prvoj deceniji 21. stoljeća postaje kristalno jasno da je kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal. Umjesto da razvija industriju, nauku i tehnologiju, on ih stalno potkopava. Proizvodne snage stagniraju, fabrike se zatvaraju kao kutije šibica, a milioni ostaju bez posla. Svi ovi simptomi ukazuju da je razvoj proizvodnih snaga prerastao uske okvire privatnog vlasništva i nacionalne države.”

Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je upravo tu istu “kristalno jasnu” dijagnozu kapitalizmu Lenjin dao pre skoro celog veka u njegovoj knjizi “Imperijalizam kao poslednji stadij kapitalizma”, dodajući da je imperijalizam “reakcija (nazadovanje) na svim linijama” i da je zato “epoha ratova i revolucija”? Da li je moguće da A.Woods ne zna da su i Lenjin i Trocki i mnogobrojni drugi marksisti bezbroj puta ponovili stav da su svetski imperijalistički ratovi brutalan “ustanak proizvodnih snaga koje se guše u tesnim granicama nacionalnih država”? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je tu ocenu kapitalizma Trocki razvijao i dokazivao do kraja svog života i da je ona u temelju programa IV Internacionale za koju je Trocki nedvosmisleno rekao da je smatra svojim najvažnijim zadatkom i najvažnijim životnim delom? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je ta marksistička ocena kapitalizma bila teorijski temelj Oktobarske revolucije i osnivanja III i IV Internacionale i da je ona zvanični stav prema imperijalizmu i prva četiri kongresa Kominterne i IV Internacionale od njenih prvih začetaka 1933. godine do današnjeg dana?

Sudeći prema ovom njegovom nedvosmislenom pasusu, Alan Woods to očigledno ili ne zna ili neće da zna, nego mu se mnogo više dopada da sam ponovo “otkriva Ameriku” “u prvoj deceniji 21. veka”. A sadržaj tog njegovog “kolumbovskog” pasusa za marksiste (za koje Woods tvrdi da im ne samo pripada, nego sebe smatra još i nekim autoritetom u pitanjima marksizma) nije nimalo bezazlena piščeva omaška i nespretna formulacija, nego ima veoma dalekosežne teorijske i praktične implikacije i posledice i nalaže radikalno prevrednovanje celokupne istorije marksizma i radničkog pokreta 20 veka. Zašto?

Prvo, ako je “kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal” tek “u prvoj deceniji 21. veka”, onda to nužno znači da su sve ranije marksističke analize koje su to isto tvrdile za kapitalizam još pre jednog veka bile totalno pogrešne, a s njima onda i sva revolucionarna praksa, strategija i taktika, radničkog pokreta od pre prvog svetskog rata do danas i zato zahtevaju korenitu reviziju i revalorizaciju. Onda su “voluntarističke istorijske greške” bile i  Oktobarska revolucija i osnivanje III Internacionale i kurs na svetsku revoluciju, a u pravu je bio upravo Karl Kaucki i njegova bratija iz II Internacionale, kada su dokazivali da kapitalizam nije iscrpio svoje progresivne potencijale i da je revolucija nepotrebna i preuranjena, a kao dodatni “argument” za svoje analize i stavove koristili masakre nemačkih radnika i Roze Luksemburg i Karla Libknehta koji su još pre Prvog svetskog rata tvrdili da je kapitalizam konačno stavio celo čovečanstvo pred alternativu “socijalizam ili varvarstvo”.  Sve su to nužne i logične konsekvence tog Woodsovog “kolumbovskog” pasusa ali on veoma brižljivo izbegava da ih i pomene, a kamoli razmotri i analizira.

No, idemo dalje da vidimo šta nam još Woods prezentira kao nepatvoreni woodovski “marksizam”.

Odeljak pod nazivom “Kriza buržoaske ideologije” Woods posvećuje kratko izloženoj ispravnoj tezi da je buržoaska filosofija, kao najviša forma buržoaske ideologija, zapala u totalnu stagnaciju i krizu odmah posle Hegela i da posle njega u njoj nema nikakvog napretka niti značajnog velikog mislioca poput “Hobbesa i Lockea, Kanta i Hegela”. Ostavimo ovde po strani to što on u istu ravan istorije filosofije stavlja Hobbesa i Lockea sa nemačkom klasičnom filosofijom – to mu valjda nalaže nekakav osobeni “marksistički” britanski patriotizam. Za našu temu je ovde od značaja samo to kako on definiše marksizam. U prvom pasusu tog odeljka on kategorički tvrdi:

Marksizam je na prvom mjestu filozofija i pogled na svijet. U filozofskim spisima Marksa i Engelsa ne nalazimo zatvoren filozofski sistem, već seriju brilijantnih uvida i pokazatelja, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju vrijedne dodatke metodološkom arsenalu nauke.”

Treba li posebno dokazivati da je marksizam zapravo ponajmanje filozofija i da Marksovi i Engelsovi filosofski spisi – njihov teorijski obračun sa filosofijom – predstavljaju nužan, ali najmanji deo njihovog ukupnog životnog dela. Marksizam je pre svega dijalektičko-materijalistički metod naučne analize podređen menjanju svetu u skladu sa unutrašnjom logikom i dinamikom razvoja sveta i protivrečnih prirodnih i društvenih snaga  koje taj razvoj pokreću i određuju. Zbog toga je marksizam jedinstvo teorije i prakse klasne borbe proletarijata – jedine klase u ljudskoj istoriji koja ima realan istorijski interes da ukine sve klase ukidajući samu sebe i oslobodi čovečanstvo od  robovanja svim slepim silama prirodnog i društvenog razvitka. Ništa od toga ne postoji za ovog vajnog engleskog “marksista”.

No, Woods se ne zadovoljava time da marksizam samo degradira na “na prvom mestu filosofiju”, nego u toj degradaciji pravi i korak dalje velikodušno priznajući marksizmu “seriju briljantnih uvida, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju VRIJEDNE DODATKE METODOLOŠKOM ARSENALU NAUKE”. Vrijedne dodatke? Kom metodološkom arsenalu? Koje nauke? Nadklasne? O tome nam komičar Woodi Alen verovatno može reći bar isto toliko ako ne i više od ovog komičnog Alana Woodsa. Takvu degradaciju marksizma teško da je sebi ikada dozvolio iko ko sebe naziva marksistom.

Pa zar celokupno Marksovo i Engelsovo delo nisu upravo maestralno razvijanje i primena njihovog dijalektičkog materijalističkog naučnog metoda na istorijski razvoj ljudskog društva u svim njegovim oblastima uključiv i oblast nauke? Zar kolosalan razvoj marksizma nisu ostvarili i ostvaruju marksisti i posle Marksa i Lenjina u svom teorijskom i političkom delu? Šta znači ono Woodsovo “ukoliko se razvijaju”? Da ta “serija brilijantnih uvida i pokazatelja” još čeka Alana Woodsa da ih “razvije” tako da tek u prvoj deceniji 21. veka “otkrije” ono što su marksisti otkrili već ceo vek pre njega? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Woodsu očigledno nisu jasni ni suština marksističkog dijalektičkog metoda ni njegova primena u analizi ljudskog društva u njegovim različitim oblastima. Za Marksa i Engelsa klasna borba je totalna i prodire u sve pore ljudskog društva – u religiju, u nauku, svakidašnji život, umetnost i zato su svi njihovi spisi zapravo analiza klasnih borbi u njihovim različitim pojavnim oblicima. Marksov Kapital je pre svega analiza klasne borbe u ekonomskim kategorijama, a ne nikakva kabinetska nauka tipa botaničke klasifikacije bogatstva zemaljske flore. Umesto objašnenja i demonstracije tog temeljnog klasno-analitičkog marksističkog pristupa svim društvenim fenomenima, Wood nam prepričava anegdotice o teoriji haosa i titraju krila leptira kao potvrdu dijalektičke postavke o sveopštoj povezanosti? Zašto? Verovatno zato što mu je “klasno neutralna”  teorija haosa mnogo bliža od dijalektike, klasne borbe, teorije socijalne i političke revolucije i revolucionarne organizacije.

Videćemo dalje da je ovaj prigovor Woodsu itekako opravdan, a da je njegovo nepoimanje marksizma kao teorije i prakse klasne borbe banalno otužno i groteskno, te da je ovo uvođenje teorije haosa (matematičke aparature kojom se pokušavaju obuhvatiti i izraziti nelinearni dinamički sistemi) puka mistifikacija kojom se prikriva i “nadomešta” to Woodsovo skandalozno nepoimanje i nepoznavanje marksizma.

Wood piše kako marksizam analizira neke “skrivene snage koje leže unutar razvoja ljudskog društva od najranijih plemenskih društava do danas”, kako istorijska linija sporih postepenih promena “biva isprekidana ratovima i revolucijama”, te da su “UPRAVO OVI DOGAĐAJI GLAVNI POKRETAČI HISTORIJSKOG RAZVOJA”,  a “KORIJEN REVOLUCIONARNE PROMJENE NASTUPA KADA ODREĐENI SOCIO-EKONOMSKI SISTEM DOSEGNE SVOJE GRANICE I POSTANE NESPOSOBAN DA RAZVIJA PROIZVODNE SNAGE”. (isticanja velikim slovima moja – P.I.)

Ostavimo po strani stilske rogobatnosti sa “ležećim skrivenim snagama unutar razvoja ljudskog društva” i “korijenu revolucionarnih promjena”, pa s njima i uobičajeni stav “stil je čovek”. Istine radi, kod Wooda je reč o “skrivenim snagama koje leže iza razvoja” i o “glavnom uzroku” a ne “korijenu revolucionarne promjene”, ali prevodilac nije značajno izmenio sadržaj njegovih formulacija svojom prevodilačkom slobodom. Često mi je prva  pomisao bila da su neke važne formulacije verovatno greške prevodioca, a ne samoga Woodsa. Nisu. Isčitao sam tekst i na engleskom i uverio se u to “najfundamentalnije”(“most fundamental”) kako to zaista govori sam Woods. Četrdeset godina sam prevodilac sa 6  i čitalac na još više jezika i još nikada nigde i ni u jednom jeziku nisam naišao na izraz “najfundamentalnije” („najosnovnije“, „najsuštinskije“, „najglavnije“).

Mnogo značajnije je to da se u ovom odeljku, naslovljenom sa “istorijski materijalizam” ni jednom jedinom rečju ne pominje klasna borba kao – uz čovekovu borbu za ovladavanje prirodom – pokretač svekolikog istorijskog razvoja ljudskog društva od prvih dana civilizacije. Za marksizam to nisu nikakve “skrivene snage” nego su uvek istorijski konkretne žive socijalne klase i njihova klasna borba. A Marks i Engels su u tom pogledu – šta je pokretačka sila razvoja ljudskog društva –  potpuno nedvosmisleni i kategorični već od Komunističkog manifesta. Nemoguće je da Wood to ne zna i da nije uočio čuvenu Engelsovu primedbu u nemačkom izdanju Manifesta 1888. (preuzetu u svim kasnijim izdanjima Manifesta), primedbu u kojoj Engels koriguje i precizira prvobitnu formulaciju u tekstu po kojoj je istorija svakog ljudskog društva istorija klasnih borbi  – što bi moglo značiti i razvoja u prvobitnoj ljudskoj zajednici, tj. i pre pojave civilizacije i klasnog društva. No, kod Wooda nigde nema pomena ni o dijalektičkom zakonu borbe suprotnosti kao pokretaču i formi svakog razvoja uopšte (i prirodnog i društvenog). Borba suprotnosti i klasna borba se ne slažu baš najbolje sa “efektom titraja krila leptira” u pomodnoj “teoriji haosa”, koja je Woodsu mnogo bliža i draža od marksističke dijalektike.

Tako kod Woodsa “glavni pokretači historijskog razvoja” postaju određeni krupni “događaji” (“ratovi i revolucije”), a ne klasna borba i ljudska borba za ovladavanje prirodom, Ti krupni “događaji”, po Woodsu, nastaju predhodnom sporom i postepenom akumulacijom mnogih sitnih “događaja”, a ne sa zaoštravanjem i eksplozijama klasne borbe. Tako brkati sadržaj i formu istorijskog razvoja može samo neko ko zapravo uopšte i ne zna šta je klasna borba i zašto marksizam jeste najviši svesan izraz proleterske klasne borbe koja je uvek i svugde u najužem fokusu njegove pažnje i njegovog delovanja.

U odeljku naslovljenom sa “Komunistički manifest” Woods polemiše sa anonimnim buržoaskim “braniocima tržišta” koji osporavaju “najfundamentalnije pojave” predviđene u Manifestu, i kaže: “Danas je apsolutno neosporiva činjenica da se proces koncentracije kapitala, koji je Marks predvidio, dogodio, da se i dalje događa i da je, uistinu, dosegao nečuvene razmere tokom poslednjih deset godina.” Tek danas?! Zar je moguće da Woods ne zna za Hilferdingovu knjigu “Finansijski kapital” koja je bila jedan od glavnih izvora Lenjinovog “Imperijalizma kao najvišeg stadija kapitalizma” i u kojoj je nedvosmisleno i nepobitno dokazan i potvrđen zakon koncentracije kapitala i njegovog transnacionalnog monopolističkog organizovanja? Naravno da nije moguće, ali je krajnje simptomatičan Woodov manir da potpuno ignoriše celokupan razvoj marksizma posle Marksa i Engelsa i da od “Komunističkog manifesta” iz 1847. godine direktno skače na kraj poslednje decenije 21. veka kao da je marksizam u međuvremenu čučao u nekom zapećku istorije i čekao samo proroka Woodsa da ga otkrije, objavi njegov vaskrsenje u personi samog Woodsa i nastavi svoj razvitak u IMT (“Internacionalna marksistička tendencija”) za koju se pouzdano zna samo to da nije “Industrija motora i traktora”, ali se ne zna šta tačno jeste – “inicijativa za radničku internacionalu” ili “internacionalni ‘crveni um’” patentiran od Teda Granta i Alana Woodsa uz izdašnu blagonaklonost “takođe trockista” i proponenta “V Internacionale” Huga Čaveza.

Jedina ozbiljna prevodilačka greška koju sam pronašao je u rečenici  “U svim državama udio profita u nacionalom prihodu je rekordan, dok je njegov udio u plaćama rekordno nizak”. Ispravan prevod te rečenice zapravo je: “U svim državama udio profita u nacionalnom prihodu je rekordno visok, dok je udeo plaća u njemu (nacionalnom prihodu) rekordno nizak”. (In all countries the share of profits in the national income is at a record high level, while the share of wages is at a record low.) I ova Woodsova tvrdnja je potpuno pogrešna i promašena. Tačno je zapravo samo to da je u poslednjim decenijama udeo profita sve veći na račun udela radnog stanovništva u raspodeli ukupnog društvenog proizvoda, ali je daleko od istine da su tu postignuti ikakvi „rekordi“ u svim zemljama. Osim ako se rekordom ne smatra svaki konkretni odnos udela kapitalista i udela radnika u ukupnom društvenom proizvodom, što je nonsens. To, uostalom priznaje i sam Woods kada kaže da se „stalno povećava nejednakost“.

Woods konstatuje stalni rast apsolutne mase profita i njegovog udela u ukupnom nacionalnom proizvodu (što je rezultat kontrarevolucionarne buržoaske ofanzive poslednjih 30-tak godina), ali ni jednom jedinom rečju i ne pominje jedan od osnovnih zakona razvoja kapitalizma – zakon tendencijskog pada profitne stope koji je zapravo krajnji uzročnik svih ekonomskih kriza kapitalizma: ranijih periodičnih kriza hiperprodukcije i hronične, trajne ekonomske krize u koju kapitalizam ulazi u svojoj imperijalističkoj fazi i koji je isto tako i u osnovi rastućeg kapitalističkog parazitizma izraženom u sve masovnijem povlačenju kapitala iz proizvodnje u berzanske špekulacije i u sve većoj akumulaciji fiktivnog kapitala u odnosu prema proizvodnom kapitalu. Za tako nešto ipak treba poznavati i razumeti i treći tom Marksovog Kapitala, a ne samo njegove socijaldemokratske vulgarizacije.

Poslednji odeljak ove Woodsove “marksističke” samoprezentacije ipak nosi naslov “Klasna borba”, mada se zapravo ponajmanje bavi stvarnom klasnom borbom, njenim etapama i njenim daljim i bližim istorijskim razvojem i formama od Oktobarske revolucije do danas. Tekovine radničke klasne borbe za njega su tek “kupovina socijalnog mira” od strane vladajuće klase, za šta zbog nečega uzima za primer samo Austriju, a ne države u kojima je proletarijat posle drugog svetskog rata ostvario mnogo značajnija dostignuća od dostignuća austrijskih radnika. Masovne samodbrambene borbe svetskog proletarijata u poslednjih tridesetak godina, tj. u periodu neoliberalne globalističke ofanzive protiv svih tekovina svetskog proletarijata zavojevanih u periodu revolucionarne mobilizacije posle drugog svetskog rata, on rezimira bizarnom konstatacijom “Sve je veći broj ljudi koji preispituju kapitalizam”. Takvu ili sličnu rečenicu nećete naći ni kod jednog marksista kada govori o zaoštravanjima klasne borbe – i ranijim istorijskim i aktuelnim. Radnička klasa ne “preispituje kapitalizam” – ona  se bori protiv njega i njegovih razornih napada.

O klasnoj borbi poslednjih decenija u Evropi, Woods tu ima čak i ovakvu fantastičnu rečenicu: „U posljednjem razdoblju se u Evropi činilo da je klasna borba u Evropi stvar prošlosti.” To se tako moglo “činiti” u bilo kom, a ne samo “poslednjem”, razdoblju u Evropi samo ili totalnim slepcima ili ljudima koji uopšte i ne znaju šta je klasna borba ili onima koji su je namerno previđali strasno želeći da je nema, ali marksistima sigurno ne. A Woods sebe naziva marksistom i takvim nam ga predstavlja i priređivač ovog njegovog  bisera žurnalističke gluposti.

Radnička klasa kao “klasa za sebe” ne postoji kroz veći ili manji broj “ljudi koji preispituju kapitalizam” nego postoji kroz svoje klasne sindikalne i političke organizacije i njihov stepen organizacionog, političkog i idejnog razvoja najvažniji je izraz razvoja njenog socijalnog, ekonomskog i političkog subjektiviteta. Radnička klasa nije ni monolitna ni homogena i njen najvažniji cilj upravo je postizanje njenog borbenog – političkog i sindikalnog – jedinstva protiv buržoazije i svih njenih političkih aparata. Glavni zadatak marksističke proleterske avangarde je da u svakidašnjim konkretnim radničkim borbama pomognu radničkoj klasi da postane svesna tog svog istorijskog i uvek aktuelnog cilja klasnog jedinstva i samostalnosti i nađe sredstva i puteve za njegovo ostvarenje. Za to nema nikakvih gotovih univerzalnih recepta i ta borba je ponajmanje ideološka, ali je nužno i ideološka. Jer, izgradnja marksističke proleterske avangarde moguća je samo pod uslovom njene potpuno ideološke i političke nezavisnosti od buržoazije, njene države, njenih partija i svih formi i uticaja njene ideologije. To je abeceda marksizma, a te abecede u ovom Woodovom pretenciozno naslovljenom i napisanom pamfletu nema ni u tragu. Umesto nje imamo dosadno i površno akademsko “marksološko” izlaganje prepuno stavova i sudova koji marksizam banalizuju, degradiraju i direktno mu protivreče. Onima koji žele da ozbiljno studiraju marksizam i ovladaju njegovom dijalektičkom metodom ovaj Woodsov tekst neće biti baš ni od kakve koristi, ali ih itekako može zbuniti i dezinformisati o tome šta marksizam zaista jeste.

Borba suprotnosti za marksizam je forma i pokretač svakog razvitka uključiv i njegov sopstveni. Otuda i tradicija bespoštedne idejne borbe ne samo protiv klasnog neprijatelja i njegovih ideologa nego i između samih marksista o svim pitanjima socijalnog, ekonomskog i političkog razvitka i klasnih borbi. Aktuelno stanje marksizma u republikama bivše Jugoslavije jednako je rudimentarno i primitivno kao i u svim drugim tranzicionim državama u kojima je marksizam decenijama falsifikovan i pretvaran u mrtvu dogmatsku ikonu. Bez slobodnih, doslednih i otvorenih unutrašnjih diskusija i polemika nije moguć nikakav marksizam i nikakav njegov razvitak. Namera ovog kritičkog teksta je pre svega da doprinese obnovi tih i takvih marksističkih tradicija kritičke diskusije. Bez te obnove marksističkih tradicija idejne borbe nemoguće je i pomišljati ozbiljno na konstituisanje ikakve marksističke proleterske avangarde na Balkanu.


[*] Kao priređivaču, predgovoraču i suizdavaču, Filipu Šaćiroviću sam ovaj moj kritički tekst o Woodsovom „marksističkom kontrabandu“ poslao u decembru prošle godine, tj. već i pre njegovog objavljivanja na sajtu JOSD-a (www.josd.org) na kome je objavljen Woodsov tekst. Šaćirović mi je tada obećao da će odgovor napisati „do sledećeg ponedeljka“, ali od tog obećanja nije bilo ništa. Nekoliko puta sam ga uzalud podsećao na to njegovo obećanje, a na moje poslednje takvo javno podsećanje na facebooku, najpre je javno odgovorio prostačkim komentarom dostojnim teško vaspitno zapuštenog derišta, a potom hitro obrisao i moje podsećanje i taj svoj komentar. Da mi facebook notacijom na mail nije stigao taj njegov „odgovor“ ja ga ne bih uspeo ni videti mada je kobajagi bio upućen meni. U tom odgovoru Filip Šaćirović kaže od reči do reči:

“ Što se tiče odgovora tvom tekstu, zabavno je koliko misliš da je iko u obavezi da odgovara na tvoje blentavo pisanije koje pre svega dokazuje da ne umeš da čitaš tekst koji na jedvite jade pokušavaš da kritikuješ. Odgovoriću na tekst onda kad budem našao za shodno i kad ne bude bilo prečih stvari – ako i kad mi se bude dalo. Dotle neka tvoja „kritika“ govori za sebe.“

Inače, povodom tog mog teksta na sajtu JOSD-a pokrenuta je prilično zanimljiva diskusija u kojoj izdavači i priređivači tog izdanja tog Woodsovo bisera nisu uzeli nikakvog učešća i pored tih obećanja. Potpuno razumem da Filip Šaćirović ne odgovara na taj tekst i ne uzima učešća u toj diskusiji zato što ispravno oseća da temi nije ni blizu dorastao, a nije u stanju da to pošteno prizna. A ni Woodsu ne sme ni da pomene na kakav je prijem njegov tekst naišao, pa zato i ne sme da mu ga prevede i zatraži od njega pomoć u pisanju odgovora.


<span>%d</span> bloggers like this: