Nužnost i aktuelnost revolucije

Dopadalo se to kome ili ne dopadalo, priznavalo se to ili ne priznavalo, Oktobarska revolucija i njene posledice, efekti i tekovine presudno su uticali na istoriju celokupnog čovečanstva ne samo od 1917. pa do kraja prošlog veka nego i dan-danas itekako i posredno i neposredno utiču na živote milijardi ljudi na planeti zemlji. Sve, i današnje, političke snage i revolucije i kontrarevolucije formirane su u odnosu na nju i oko nje i oko pitanja koja je ona postavljala i postavlja i danas. Sve najvažnije socijalne i političke tekovine svetske radničke klase i naroda osvojene su upravo na moćnom svetskom talasu klasne i nacionalno-oslobodilačke borbe pokrenutom Oktobarskom revolucijom.

Lav Trocki je, uz Lenjina, bio najznačajniji učesnik, vođa i teoretičar te revolucije i do kraja svog života branio je nju i njene tekovine i od spoljašnje imperijalističke i od unutrašnje birokratske kontrarevolucije. U toj borbi na braniku revolucije je podmuklo i brutalno ubijen rukom Staljinovog agenta, avgusta 1940 godine.

Staljinu je fizičkim istrebljenjem revolucionarnog jezgra boljševičke partije i Kominterne, ubistvom Trockog i još mnogim, ranijim i kasnijim, pojedinačnim i masovnim, ubistvima revolucionarnih marksista, vođa revolucionarne proleterske avangarde i kadrova IV Internacionale, uspelo da privremeno obezglavi svetski radnički pokret i nametne mu svoju višedecenijsku političku kontrolu posredstvom svog međunarodnog birokratskog političkog aparata, čiji ostaci nisu nestali sa zakonomernom eksplozijom tog aparata u svetskoj klasnoj borbi, nego su, zajedno sa birokratskim aparatima čije poreklo je u nekadašnjoj II internacionali, nastavili politiku klasne saradnje i spašavanja kapitalističkog poretka od pretnje proleteerske revolucije.

Malobrojni preživeli marksistički revolucionari nastavili su Trockijevu borbu za odbranu kontinuiteta boljševizma, borbu čije najvažnije delo je bila izgradnja IV Internacionale, revolucionarne avangarde čiji glavni programski cilj, formulisan od Trockog u Programu prelaska, je rešenje krize političkog vođstva svetskog proletarijata, krize na koju se, u krajnjem, svodi celokupna kriza čovečanstva u epohi imerijalizma. Svoju borbu oni su morali voditi ne samo protiv imperijalizma, staljinizma i socijaldemokratske birokratije, nego i protiv revizionističkog centrističkog i prostaljinističkog centrističkog likvidatorstva unutar same IV Internacionale, pablističkog likvidatorstva koje je u svojoj politici kapitulacije pred staljinizmom birokratski dekretovalo sekcijama IV Internacionale da se samoraspuste i da njihovi aktivisti pojedinačno pristupe staljinističkim “komunističkim” partijama kao njihova “reformistička leva krila”. Taj kapitulantski centrizam izazvao je dubok i težak rascep u mladoj i posle drugog svetskog rata tek obnovljenoj IV Internacionali i marksistički revolucionari su morali ponovo da se bore za njenu obnovu i odbranu njenog programa – programa jedinstvenog klasnog fronta i klasne nezavisnosti proletarijata.

Toj odlučnoj i nepomirljivoj borbi boljševika-lenjinista, marksističkih revolucionara, trebalo je 53 godine posle Trockijeve smrti  i 41 godina nakon likvidatorskog pablističkog rascepa 1952. da bi bila konačno krunisana ponovnom objavom obnovljene IV Internacionale u 1993. godini, sa sekcijama i grupama u preko 50 zemalja na 5 kontinenata, odlučno ujedinjenim pod marksističkom zastavom klasne borbe i proleterske revolucije.

Program IV Internacionale je program kontinuiteta borbe za svetsku proletersku revoluciju i njenog najvećeg svetsko-istorijskog prodora sa ruskom revolucijom 1917. i poraženom evropskom proleterskom revolucijom u godinama i decenijama posle nje. Taj program danas je aktuelniji nego ikada.

Pitanja rata ili mira, blagostanja ili bede, gladi i boleština, obrazovanja i naučne i kulturne izgradnje ili planskog masovnog zaglupljivanja, napredovanja ili nazadovanja u svladavanju prirode i u sopstvenoj društvenoj i političkoj organizaciji, prate ljudsku civilizaciju od njenih prvih dana, a u najoštrijem i najbrutalnijem obliku se postavljaju upravo danas – na najvišem stupnju njenog dosadašnjeg socijalnog, ekonomskog i kulturnog razvitka – u epohi imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma, epohi u kojoj je šačica krupnih svetskih privatnih vlasnika u nekoliko bogatih država, viševekovnom pljačkom i otimačinom, dograbila u svoje ruke lavovski deo dostignuća celokupnog dosadašnjog istorijskog razvitka čovečanstva i lavovski deo svetske ekonomske i političke moći i održavaju i šire svoj posed po svaku cenu – stalnim ratovima i stalnim krizama, razaranjima proizvodnih snaga, ljudi i dobara, i razaranjima svekolike ljudske kulture.

Današnjim svetom vlada ista socijalna klasa, svetska imperijalistička buržoazija, i isti njen socijalni i ekonomski, a dobrim delom i politički, poredak koji su njim vladali i u predvečerje prvog svetskog rata, ali u veoma izmenjenim konstelacijama i odnosima snaga između svojih raznih nacionalnih grupa i prema svetskom radničkom pokretu. Stožer i štab svetskog imperijalizma je konačno iz Evrope prešao u SAD, danas nepobitno dominantnu svetsku imperijalističku silu koja teži ka tome da celu planetu i sve njene narode pokori svojim svetskim imperijalnim protektoratom i ceo svet pretvori u svoju koloniju.

Proleterska revolucija je jedina šansa ljudskom rodu da se spasi propadanja u varvarstvu koje mu sve surovije nameće svetski imperijalizam sa njegovim stalnim krizama i ratovima. Parola Roze Luksemburg “Socijalizam ili varvarstvo!” aktuelnija je više nego ikad.

Oni kojima nisu dostupne publikacije IV Internacionale mogu se o njima obavestiti na više jezičnom sajtu IV internacionale na internet adresi:
http://quatrieme-internationale.org/?lang=en

Tekst koji ovde prezentiramo i koji sledi dalje ispod pod naslovom “U odbranu revolucije” je transkript jednog Trockijevog predavanja kopenhagenškim socijaldemokratskim studentima, održanog u novembru 1932. godine, 17 godine posle Oktobra, 3 godine nakon njegovog proterivanja iz SSSR-a i nekoliko meseci pre dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj i užasnog i sramnog poraza bez prave borbe nemačkog proletarijata do koga je dovela Staljinova birokratija. Trocki u tom predavanju maestralno sažima ključne probleme savremene epohe i revolucije i svoje uvide u njih, uvide ostvarene u 35 godina njegovih istraživanja i njegove revolucionarne borbe i izražene u hiljadama i hiljadama stranica agitacionih, publicističkih i naučno-teoretskih spisa.

*

*          *

U odbranu revolucije

Prvi put sam posetio Kopenhagen u vreme internacionalnog socijalističkog kongresa i tada poneo sa sobom najbolje uspomene o vašem gradu. No, to je bilo pre skoro četvrt veka i od tada se u Bletu i u fjordovima voda mnogo puta promenila. Ali, ne samo voda. Rat je starom evropskom kontinentu slomio kičmu. Evropskim rekama i morima proteklo je ne manje ljudske krvi. Čovečanstvo, naročito njegov evropski deo, prošlo je kroz teška iskušenja i postalo je sumornije i grublje. Sve vrste borbe postale su surovije. Svet je ušao u epohu velikog preloma. Njegova ekstremna ispoljavanja su rat i revolucija.

Pre nego pređem na temu mog predavanja – na revoluciju – smatram svojim dugom da izrazim moju zahvalnost organizatorima ovog skupa, Kopenhagenškoj organizaciji socijaldemokratskih studenata. Činim to kao politički protivnik. Moje predavanje ima naučno-istorijske, a ne političke ciljeve. Podvlačim to odmah na početku. Međutim, nemoguće je govoriti o revoluciji iz koje je nastala Sovjetska republika, a da se ne zauzme neka politička pozicija. Kao predavač, ja stojim pod onom istom zastavom pod kojom sam stajao i kao učesnik revolucionarnih zbivanja.

Boljševička partija je pre rata pripadala internacionalnoj socijaldemokratiji. Glasanje nemačke socijaldemokratije za ratne kredite 4. avgusta 1914. jednom za svagda pokopalo je taj savez i otvorilo eru neprekidne i nepomirljive borbe boljševizma protiv socijaldemokratije. Znači li to da je organizator ovog skupa pogrešio time što me pozvao kao predavača? O tome će auditorijum moći da presudi tek posle mog predavanja. U opravdanje moje odluke da prihvatim njihov poziv da održim predavanje o ruskoj revoluciji, dozvoliću sebi da ukažem na to da je ruska revolucija tokom 35 godina mog političkog života bila u praktičnom i teorijskom središtu mojih interesa i mog delovanja. Četiri godine mog boravka u Turskoj bile su posvećene uglavnom istorijskoj elaboraciji problema ruske revolucije. Možda mi to daje izvesno pravo da se nadam da će mi uspeti da pomognem ne samo prijateljima i istomišljenicima, nego i protivnicima da bolje shvate neke karakteristike te revolucije koje su ranije izmicale njihovoj pažnji. U svakom slučaju, zadatak mog predavanja je da pomogne u razumevanju. Nemam nameru ni da propagiram ni da pozivam na revoluciju, nego želim da je objasnim.

Ne znam da li na skandinavskom Olimpu postoji neka posebna boginja pobune. Teško da postoji! U svakom slučaju, danas je nećemo slaviti. Naše predavanje biće pod znamenjem Saotre, stare boginje saznanja. Bez obzira na strasnu dramatiku revolucije kao živog zbivanja, trudićemo se da joj priđemo sa bestrašćem anatoma. Ako to predavanje učini suvoparnijim, slušaoci bi mogli i to da uzmu u obzir.

Objektivni i subjektivni faktori revolucije

Počnimo sa nekoliko elementarnih socioloških smernica, koje su vam nesumnjivo poznate, ali koje treba osvežiti u pamćenju pri pristupanju tako složenoj pojavi kakva je revolucija.

Ljudsko društvo je istorijski nastala saradnja u borbi za egzistenciju i obezbeđenje opstanka generacija. Karakter društva određuje se karakterom njegove privrede. Karakter privrede određuje se karakterom sredstava za rad.

Svakoj velikoj epohi u razvitku proizvodnih snaga odgovara određen socijalni režim. Svaki socijalni režim do sada obezbeđivao je ogromne privilegije vladajućoj klasi.

Već iz ovoga što rečeno jasno je da socijalni režimi nisu večni. Oni nastaju istorijski a potom postaju prepreka daljem napretku. Sve što nastane vredno je i da propadne.

Međutim, nijedna vladajuća klasa nije se povukla mirno i dobrovoljno. U pitanjima života i smrti, argumenti uma nikada nisu zamenili argumente nasilja. To može biti tužno, ali je tako. Svet nismo stvorili mi. Ne preostaje nam drugo, nego da mu pristupamo takvom kakav je.

Revolucija, dakle, znači promenu socijalnog režima. Ona predaje vlast iz ruku jedne klase koja se iscrpila u ruke druge klase koja je u usponu. Ustanak je najkritičniji i najoštriji momenat u borbi dve klase za vlast. Ustanak može dovesti do uspostavljanja novog socijalnog režima samo u slučaju stvarne pobede revolucije – tj. ako se oslanja na naprednu klasu koja je sposobna da oko sebe ujedini pretežnu većinu naroda.

Za razliku od prirodno-istorijskih procesa, revolucija se izvodi od strane ljudi i preko ljudi. Ali, i u revoluciji ljudi deluju pod uticajem socijalnih okolnosti koje oni nisu slobodno izabrali nego su ih nasledili od prošlosti i koje im imperativno određuju put. Upravo zato i samo zato, revolucije jesu zakonomerne i legitimne.

Ljudska svest ne odražava pasivno objektivne uslove. Ona na njih reaguje aktivno. U izvesnim momentima, ta reakcija poprima napet i strasan masovni karakter. Ruše se barijere prava i vlasti. Aktivna intervencija masa u istorijska zbivanja je suštinski i najvažniji elemenat revolucije.

Ali, i najburnija aktivnost masa može ostati u stadijumu demonstracija i ne dostići nivo revolucije. Do rušenja vlasti jedne i uspostavljanja vlasti druge klase mora voditi ustanak masa. Tek onda imamo izvedenu revoluciju. Ustanak masa nije nikakav izolovan poduhvat koji se može izazvati proizvoljno. On predstavlja jedan objektivno uslovljen element u razvoju revolucije, isto kao što i revolucija predstavlja jedan objektivno uslovljen proces u razvitku društva. Kada su se stekli uslovi za ustanak, ne može se čekati pasivno i otvorenih usta: i u ljudskim stvarima, kako to kaže Šekspir, postoje plime i oseke.

Da bi srušila preživeli socijalni poredak, napredna klasa mora znati da je kucnuo njen čas i postaviti sebi zadatak osvajanja vlasti. To postavlja pitanje svesne revolucionarne akcije koja predviđanja i procene ujedinjuje sa voljom i hrabrošću. Drugim rečima, to postavlja pitanje polja akcije partije.

Revolucionarna partija objedinjuje u sebi avangardu napredne klase. Pobeda proleterske revolucije je nemoguća bez partije koja je sposobna da se orijentiše u svakoj situaciji, da procenjuje tok i ritam događaja i da pravovremeno osvaja svest masa. Takav je uzajamni  odnos između objektivnih i subjektivnih faktora revolucije i ustanka.

Međuprimedba

Kao što znate, oponenti u polemikama – naročito u teologiji – često običavaju da pokušaju da diskredituju naučne istine time što ih dovode do apsurda. Taj metod se i u logici zove reductio ad absurdum. Mi ćemo pokušati da krenemo suprotnim putem: tj. uzećemo jedan apsurd za polaznu tačku da bi se što sigurnije približili istini. A kada se radi o revoluciji, ne može se potužiti na nedostatak svakojakih apsurda. Uzmimo jedan od najsvežijih i najdrastičnijih.

Italijanski pisac Malaparte, neka vrsta fašističkog teoretičara – ima i takvih – nedavno je objavio jednu knjigu o tehnici državnog udara. Samo se po sebi razume da taj pisac ne mali broj stranica svog “istraživanja” posvećuje oktobarskom prevratu.

Za razliku od “Lenjinove strategije”, koja je uvek povezana sa socijalnim i političkim uslovima Rusije iz 1917. godine, “Trockijeva taktika”, po Malapartinim rečima, “naprotiv, nije povezana sa opštim uslovima zemlje”. To je glavna ideja te knjige! Malaparte prisiljava Lenjina i Trockog da na stranicama njegove knjige vode brojne fiktivne dijaloge, u kojima oba sagovornika pokazuju onoliko dubine duha sa koliko je priroda obdarila jednog Malapartea. Na Lenjinova razmatranja o socijalnim i političkim pretpostavkama prevrata, Malaparte daje svom imaginarnom Trockom da odgovori bukvalno sledeće: “Vaša strategija zahteva isuviše povoljnih uslova: pobuni ne treba ništa, ona je dovoljna sama sebi”. Upravo tako: “pobuni ne treba ništa”! To je onaj apsurd koji treba da nam pomogne da se primaknemo istini. Pisac uporno ponavlja da u Oktobru nije pobedila Lenjinova strategija, nego Trockijeva taktika. Ta taktika, po njegovim rečima, danas preti miru evropskih država. Citiram doslovno: “Lenjinova strategija ne predstavlja nikakvu neposrednu opasnost za evropske vlade. Aktuelna i stalna opasnost ostaje Trockijeva taktika.” Još konkretnije: “Postavite Poenkarea na mesto Kerenskog i boljševički državni udar iz oktobra 1917. će isto tako uspeti.” Teško je poverovati da je jedna takva knjiga prevedena na razne jezike i da je iko uzima ozbiljno.

Uzalud ćemo tražiti objašnjenje za to čemu uopšte Lenjinova, za istorijske uslove vezana, strategija, ako isti zadatak u svim situacijama može rešiti “Trockijeva taktika”. Ili za to zašto su tako retke uspešne revolucije, ako je za njihov uspeh dovoljno samo nekoliko tehničkih recepata?

“Dijalog” između Lenjina i Trockog koji montira ovaj fašistički pisac, i po smislu i po formi i od početka do kraja, je apsurdna izmišljotina. Ne malo takvih izmišljotina šire se svetom. Tako se, naprimer, pod mojim imenom u Madridu štampa knjiga La Vita del Lenjin (Lenjinov život) za koju sam ja podjednako malo odgovoran kao i za Malapartine taktičke recepte. Madridski nedeljnik Estampa preneo je iz tobožnje Trockijeve knjige o Lenjinu, već pre izlaska te knjige iz štampe, celo jedno poglavlje koje sadrži odvratna skrnjavljenja uspomene na čoveka koga sam poštovao i poštujem neuporedivo više nego ikoga od mojih savremenika.

No, prepustimo falsifikatore njihovoj sudbini. Stari Vilhelm Libkneht, otac nezaboravnog borca i heroja Karla Libknehta, volio je da kaže: “revolucionarni političar mora imati debelu kožu”. A “doktor Štokman” je svakome ko ima nameru da se suprotstavlja javnom mišljenju  još izražajnije preporučivao da nipošto ne oblači novu odeću. Imaćemo u vidu oba ta saveta i preći na naš dnevni red.

Postavljanje pitanja o Oktobarskoj revoluciji

Koja pitanja o Oktobarskoj revoluciji se postavljaju čoveku koji misli?

1. Zašto i kako je došlo do te revolucije? Konkretnije: zašto je došlo do revolucije u jednoj od najzaostalijih zemalja Evrope?
2. Šta je Oktobarska revolucija postigla?
3. Je li se ona održala?

Na prvo pitanje – pitanje o uzrocima revolucije – već sada se može manje ili više iscrpno odgovoriti. Pokušao sam da to učinim u mojoj knjizi o istoriji revolucije. Ovde mogu da formulišem samo najvažnije zaključke. Činjenica da je proletarijat po prvi put došao na vlast u jednoj tako zaostaloj zemlji kakva je bila carska Rusija, samo je na prvi pogled misteriozna. U stvarnosti, ona je potpuno zakonomerna i moglo ju je se predvideti i bila je predviđena. Štaviše: upravo na predviđanju te činjenice, svesni marksisti su gradili svoju strategiju mnogo pre odlučujućih događaja.

Prvo i naopštije objašnjenje: Rusija jeste zaostala zemlja, ali je samo jedan deo svetske privrede, samo jedan elemenat svetskog kapitalističkog sistema. U ovom smislu, Lenjin je zagonetku ruske revolucije icrpio lapidarnom formulom: lanac je pukao na njegovoj najslabijoj karici.

Drastična ilustracija toga je: veliki rat, izazvan suprotnostima svetskog imperijalizma, uvukao je u svoj kovitlac zemlje vrlo različitih stupnjeva razvitka, ali je pred sve učesnike postavio iste zahteve. Jasno je da je teret rata morao biti posebno nepodnošljiv za najzaostaliju zemlju. Rusija je bila prinuđena da prva napusti bojno polje. Da bi se oslobodio rata, ruski narod je morao da sruši vladajuće klase. Tako je lanac rata prekinut na njegovoj najslabijoj karici.

Ali, rat nije nikakva elementarna katastrofa koja dolazi spolja nego je nastavak politike drugim sredstvima. U ratu se samo najdrastičnije ispoljavaju glavne tendencije imperijalističkog sistema “mirnog” perioda… Što su razvijenije svetske proizvodne snage, što je zaoštrenija svetska konkurencija, što su oštriji antagonizmi, što je besnija trka u naoružavanju, to je teže za slabije učesnike. Upravo zato se najpre slamaju zaostalije zemlje. Lanac svetskog kapitalizma uvek ima tendenciju da pukne na svojoj najslabijoj karici.

Ako bi zbog nekih vanrednih ili izuzetno nepovoljnih okolnosti – kao, naprimer, zbog pobedničke spoljnje intervencije ili zbog nepopravljive greške same sovjetske vlade – na ogromnoj sovjetskoj teritoriji vaskrsnuo ruski kapitalizam, sa njim bi odmah vaskrsnula i njegova istorijska slabost i on bi ubrzo opet postao žrtva onih istih protivrečnosti koje su ga dovele do eksplozije 1917. godine. Oktobarska revolucija ne bi mogla prizvati u život nikakve taktičke recepte da Rusija te recepte nije već nosila u svom telu. Na kraju krajeva, revolucionarna partija može pretendovati samo na ulogu akušera koji je prinuđen da pribegne carskom rezu.

Pojam istorijske zaostalosti

Može mi se prigovoriti: vaša opšta razmatranja mogu objasniti zašto je morala pretrpiti brodolom stara Rusija, zemlja u kojoj je jedan zaostali kapitalizam sa osiromašenim seljaštvom bio krunisan parazitskim plemstvom i trulom monarhijom. Ali, u jednačini sa lancem i njegovom najslabijom karikom još uvek nema odgovora na pravu zagonetku: kako je u zaostaloj zemlji mogla pobediti socijalistička revolucija? Istorija zna za mnogo primera propasti zemalja i kultura uz istovremeni slom starih klasa, a da za njih nije nađena nikakva progresivna zamena. Slom stare Rusije bi, na prvi pogled, pre morao da je pretvori u kapitalističku koloniju nego u socijalističku zemlju.

Ovaj prigovor je veoma interesantan. On nas vodi pravo u srce problema. No, on je ipak pogrešan i, da tako kažem, lišen je unutrašnjih proporcija. S jedne strane on polazi od preterane predstave u odnosu na zaostalost Rusije, a druge strane od teorijski pogrešne predstave u odnosu na fenomen istorijske zaostalosti uopšte.

Nasuprot anatomiji i fiziologiji, psihologija, individualna i kolektivna, odlikuje se izuzetnom receptivnošću. Prilagodljivost i gipkost su čovekovo aristokratsko preimućstvo u odnosu na njegove najbliže zoološke srodnike, majmune. Receptivna i prilagodljiva psiha daje, kao nužan uslov istorijskog napretka, takozvanim socijalnim organizmima – za razliku od pravih, tj. bioloških organizama – izuzetnu nepostojanost unutrašnje strukture. U razvitku nacija i država, naročito kapitalitičkih, nema ni jednoobraznosti ni ravnomernosti. Veoma različiti kulturni stupnjevi, pa čak i njihove krajnosti, zbližavaju se i objedinjuju ne retko u životu jedne iste zemlje.

Ne zaboravimo da je istorijska zaostalost jedan relativan pojam. Postoje zaostale i napredne zemlje i postoji pritisak naprednih zemalja na zaostale: za zaostale zemlje, uz njihovu tehniku, postoji nužnost da dostignu napredne, da preuzimaju njihovu nauku itd. Tako nastaje jedan kombinovani tip razvitka: crte zaostalosti idu zajedno sa poslednjim rečima svetske tehnike i svetskog mišljenja. Konačno, istorijski zaostale zemlje, da bi se otrgle svojoj zaostalosti, ponekad su prinuđene da preteknu napredne i isprednjače u odnosu na njih.

U ovom smislu, može se reći da je Oktobarska revolucija bila herojsko sredstvo Rusije za prevladavanje sopstvenog ekonomskog i kulturnog varvarstva.

Socijalna struktura predrevolucionarne Rusije

Sa ovih istorijsko-filosofskih, možda malo isuviše apstraktnih, uopštavanja, pređimo na to da ista ta pitanja postavimo u konkretnijoj formi, tj. u razmatranju živih ekonomskih činjenica. Zaostalost Rusije na početku 20. veka najjasnije se ispoljavala u neznatnom mestu koje je domaća industrija zauzimala u poređenju sa poljoprivredom, grad u poređenju sa selom, proletarijat u poređenju sa seljaštvom. U celini, to značu nisku produktivnost nacionalnog rada. Dovoljno je reći da je, u predvečerje rata, kada je carska Rusija dostigla vrhunac svog blagostanja, nacionalni dohodak bio 8 do 10 puta manji nego u Sjedinjenim američkim državama. To je brojni izraz veličine zaostalosti, ako se u odnosu na tu zaostalost uopšte može primeniti reč zaostalost.

Istovremeno, zakon kombinovanog razvitka u oblasti ekonomije ispoljavao se na svakom koraku u najprostijim i najsloženijim pojavama. Skoro sasvim bez drumskih saobraćajnica, Rusija je bila prinuđena da gradi železnice i razvija železnički saobraćaj. Ne prošavši kroz fazu zanatstva i manufaktura, Rusija je prešla direktno na velika mehanizirana preduzeća. Preskakanje međustupnjeva razvitka je sudbina zaostalih zemalja.

Dok je seljačka poljoprivreda često zaostajala na niovu 17. veka, ruska industrija bila je, ako ne po obimu onda po tipu, na nivou naprednih zemalja, a u ponekom pogledu ih je i prestizala. Dovoljno je reći da su džinovska preduzeća sa preko hiljadu radnika u Sjedinjenim državama zapošljavala manje od 18 % ukupnog broja zaposlenih, a u Rusiji, pak, preko 41 %. Ova činjenica teško se miri sa banalnom predstavom o ekonomskoj zaostalosti Rusije. Međutim, ona ne opovrgava tu zaostalost nego je dopunjuje dijalektički.

Isti protivrečni karakter imala je i klasna struktura zemlje. Finansijski kapital Evrope ubrzanim tempom je industrijalizovao rusku ekonomiju. Industrijska buržoazija je odmah poprimila velekapitalistički i antinarodni karakter. Uz to, strani akcionari su živeli izvan zemlje. Nasuprot tome, samo se po sebi razumelo da su radnici bili Rusi. Brojno slaba ruska buržoazija, bez ikakvih nacionalnih korena, tako se suočavača sa relativno snažnim proletarijatom sa jakim korenima u dubinama naroda.

Revolucionarnom karakteru proletarijata doprinosila je i činjenica da Rusija, upravo kao zaostala zemlja, uz prinudu da dostigne svoje konkurente, nije dospela dotle da razvije sopstveni, ni socijalni ni politički, konzervativizam. Za najkonzervativniju zemlju u Evropi, pa i u celom svetu, s pravom važi najstarija kapitalistička zemlja: Engleska. Zemlja koja je bila najslobodnija od konzervativizma bila je upravo Rusija. Mlad, svež i odlučan proletarijat Rusije ipak je činio samo malobrojnu manjinu nacije. Rezerve njegove revolucionarne snage bile su izvan samog proletarijata: u seljaštvu koje je živelo u polu-kmetstvu i u ugnjetenim nacijama.

Seljaštvo

Duboki temelj revolucije bilo je agrarno pitanje. Staro staleško-monarhističko kmetstvo bilo je dvostruko nepodnošljivije u uslovima nove kapitalističke eksploatacije. Seljaška obšćinska zemljišta činila su oko 140 miliona desjatina. Na trideset hiljada zemljišnih veleposednika, od kojih je svaki u proseku posedovao preko 2000 desjatina, otpadalo je ukupno 70 miliona dejatina, th. isto toliko koliko i na oko 10 miliona seljačkih porodica ili 50 miliona seoskog stanovništva, s tom razlikom što je najbolja zemlja pripadala veleposednicima. Ova statistika zemljišta bila je već gotov program seljačkog ustanka.

Plemić Boborkin pisao je 1917. godine komorniku Rodzjanku, predsedniku poslednje gradske dume: “Ja sam zemljoposednik i nikako mi ne ide u glavu da treba da ostanem bez moje zemlje, pa još zbog takvog neverovatnog cilja kao što je eksperiment socijalističkog učenja”. Ipak, revolucije imaju za zadatak da izvršavaju upravo ono što nikako ne ide u glave vladajućih klasa. U jesen 1917. skoro cela zemlja postala je poprište seljačkog ustanka. Od 642 okruga stare Rusije, 482. tj. 77 % bilo je zahvaćeno tim pokretom. Odsjaj seoskih požara osvetljavao je arenu ustanaka u gradovima. Ali – prigovorićete mi – seljački rat protiv veleposednika je jedan od klasičnih elemenata buržoaske, a nikako ne proleterske revolucije!

Sasvim tačno, odgovaram – tako je bilo u prošlosti. No, životna nesposobnost kapitalističkog društva u jednoj istorijski zaostaloj zemlji izrazila se upravo u tome što seljački ustanak nije gurao napred buržoaske klase Rusije nego, naprotiv, konačno ih je odbacio u tabor reakcije. Da ne bi propalo, seljaštvu nije preostalo ništa drugo nego da se priključi industrijskom proletarijatu. To revolucionarno ujedinjavanje dve ugnjetene klase Lenjin je genijalno predvideo i dalekovido ga pripremio. Da je buržoazija hrabro rešila agrarno pitanje, proletarijat Rusije sigurno ne bi osvojio vlast 1917. godine. Rođena prekasno, a prerano zapala u staračku nemoć, gramziva i plašljiva ruska buržoazija nije se usuđivala da digne ruku na feudalnu svojinu. Na taj način ona je dala snagu proletarijatu, a time i pravo da odlučuje o sudbini buržoaskog društva.

Dakle, da bi nastala sovjetska država bilo je neophodno sadejstvo dva faktora različitih istorijskih priroda: seljačkog rata, tj. pokreta koji je karakterističan za zoru buržoaskog razvitka, i proleterskog ustanka, tj. pokreta koji je objavljivao propast buržoaskog razvitka. U tome se sastoji kombinovani karakter ruske revolucije.

Kada se propne na zadnje noge i uspravi, seljački medved postaje strašan u svojoj jarosti. Ipak, on nije u stanju da svom gnevu da svestan izraz. Potreban mu je vođa. Po prvi put u svetskoj istoriji, ustaničko seljaštvo našlo je lojalnog vođu – u liku proletarijata. Četiri miliona industrijskih i transportnih radnika vodili su 100 milina seljaka. To je prirodan i neizbežan uzajamni odnos između proletarijata i seljaštva u revoluciji.

Nacionalno pitanje

Drugu revolucionarnu rezervu proletarijata obrazovale su ugnjetene nacije koje su takođe bile pretežno seljačke strukture. Sa istorijskom zaostalošću zemlje tesno je povezan ekstenzivni karakter razvitka države koja se kao masna mrlja širila od moskovskog centra ka periferiji. Ona je na istoku pokoravala još zaostalije narode da bi, oslonjena na njih, gušila razvijenije narode na zapadu. Na 70 miliona velikorusa, koji su činili glavnu masu stanovništva, pridodato je 90 miliona “inorodaca”.

Tako je nastala imperija u čijem je sastavu vladajuća nacija činila samo 43 % stanovništva, dok je ostalih 57 % otpadalo na nacije i nacionalnosti različitih kultura i obespravljenosti. Nacionalno tlačenje je u Rusiji bilo neuporedivo sirovije nego u okolnim državama i to ne samo sa onu stranu zapadne, nego i istočne granice. To je nacionalnom pitanju dalo ogromnu eksplozivnu snagu.

Ruska liberalna buržoazija ni u nacionalnom, kao i u agrarnom, pitanju nije htela da ide dalje od izvesnih ublažavanja režima ugnjetavanja i nasilja. “Demokratske” vlade Miljukova i Kerenskog, vlade koje su izražavale interese velikoruske buržoazije i birokratije, potrudile su se za 8 meseci svog postojanja da nezadovoljnim narodima jasno objave: osvojićete ono što otmete silom.

Neizbežnost razvoja centrifugalnih nacionalnih pokreta Lenjin je veoma rano uzeo u obzir. Boljševička partija se godinama odlučno borila za pravo nacija na samoopredeljenje, tj. za pravo na potpuno državno izdvajanje i osamostaljenje. Samo tom hrabrom politikom u nacionalnom pitanju, ruski proletarijat je postepeno mogao steći poverenje ugnjetenih naroda. Nacionalni oslobodilački pokret, kao i agrarni pokret, prinudno su se okrenuli protiv oficijelne demokratije, jačali su proletatarijat i slili se u maticu Oktobarskog prevrata.

Permanentna revolucija

Tako se postepeno razjašnjava zagonetka proleterskog prevrata u jednoj istorijski zaostaloj zemlji. Marksistički revolucionari su dugo pre revolucionarnih događaja predvideli tok revolucije i istorijsku ulogu mladog ruskog proletarijata u njoj. Dozvolite mi da ovde navedem jedan odlomak jednog mog sopstvenog rada o 1905. godini:

„Moguće je da proletarijat dođe na vlast pre u jednoj ekonomski zaostaloj zemlji, nego u nekoj kapitalistički naprednoj… Po našem mišljenju, ruska revolucija će ostvariti uslove u kojima vlast može da pređe u ruke proletarijata (a u slučaju pobede revolucije, ona to mora učiniti), pre nego što političari buržoaskog liberalizma dobiju priliku da razmahnu svoj državnički genij…

Sudbina najelementarnijih interesa seljaštva… najtešnje je povezana sa sudbinom revolucije u celini, tj. sa sudbinom proletarijata. Proletarijat na vlasti će se pred seljaštvom pojaviti kao oslobodilačka klasa…

Proletarijat će ući u vladu kao revolucionarni prestavnik nacije, kao prihvaćeni narodni vođ u borbi protiv apsolutizma i varvarstva kmetstva…

Proleterski režim mora od početka preuzeti rešavanje agrarnog pitanja od koga zavisi sudbina ogromnih masa stanovništva Rusije.”

Dozvolio sam sebi da navedem ovaj citat kao dokaz za to da teorija Oktobarskog prevrata koju danas izlažem nije bila nikakva tekuća improvizacija i nije naknadno iskonstruisana pod pritiskom događaja. Ne, ona je Oktobarskom prevratu predhodila u formi političke prognoze. Složićete se da teorije uopšte imaju vrednosti samo utoliko ukoliko predviđaju tok razvitka i pomažu da se na njega svrsishodno utiče. Generalno, u tome je neprocenjivi značaj marksizma kao oruđa društvenog i istorijskog orijentiranja. Žalim što mi uski okviri ovog predavanja ne dozvoljavaju da navedeni citat znatno proširim. Zato ću se zadovoljiti jednim kratkim rezimeom mog spisa iz 1905. godine.

„Po svojim neposrednim zadacima, ruska revolucija je buržoaska revolucija. No, ruska buržoazija je antirevolucionarna. Stoga je pobeda revolucija moguća samo kao pobeda proletarijata. A pobednički proletarijat neće ostati na programu buržoaske demokratije nego će preći ka programu socijalizma. Ruska revolucija će postati prva etapa svetske socijalističke revolucije.”

to je bila teorija permanentne revolucije koju sam formulisao 1905. godine i koja je, pod etiketom “trockizma”, bila izložena najoštrijoj kritici. Tačnije: to je bio samo jedan deo te teorije. Drugi deo, danas posebno aktuelan, glasi:

„Današnje proizvodne snage odavno su prerasle nacionalne granice. Socijalističko društvo se ne može ostvariti u nacionalnim granicama. Ma koliko značajni bili ekonomski uspesi jedne izolovane radničke države, program ‘socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji’ je reakcionarna sitnoburžoaska utopija. Samo evropska. a onda svetska federacija socijalističkih republika mogu biti arena harmoničnog socijalističkog društva.”

Danas, nakon ispitivanja i provere događajima, vidim još manje razloga da se odreknem te teorije.

Boljševizam

Da li je, posle svega rečenog, još vredno truda prisećati se fašističkog pisca Malapartea, koji mi pripisuje taktiku koja je navodno nezavisna od strategije i svodi se na tehničke recepte za pobunu koji su uvek i na svim meridijanima primenjivi. Dobro je bar to da ime ovog nesrećnog teoretičara lako razlikuje od uspešnih praktičara državnog udara, pa nema rizika da se Malaparte pobrka sa Bonaparte.

Bez oružanog ustanka od 7. novembra 1917 ne bi bilo sovjetske države. Međutim, sam taj ustanak nije pao s neba. Za njega je bio nužan niz istorijskih pretpostavki:

1. Trulost starih vladajućih klasa, plemstva, monarhije, birokratije.
2. Politička slabost buržoazije koja nije imala korena u narodnim masama.
3. Revolucionarni karakter seljačkog pitanja.
4. Revolucionarni karakter proletarijata ugnjetenih nacija.
5. Značajna socijalna težina proletarijata. Ovim organskim pretpostavkama moraju se dodati još važni konjunkturalni uslovi:
6. Revolucija od 1905. bila je velika škola ili, prema Lenjinovom izrazu, „generalna proba“ revolucije od 1917. Dovoljno je reći da su sovjeti, kao nezamenjiva organizaciona forma proleterskog jedinstvenog fronta po prvi put izgrađeni 1905. godine.
7. Imperijalistički rat zaoštrava sve suprotnosti, čupa mase iz stanje njihove nepokretnosti i time priprema grandiozne razmere katastrofe. Ipak, svi ovi uslovi su potpuno dovoljni za izbijanje revolucije, ali su bili nedovoljni i za pobedu proletarijata u revoluciji. Za tu pobedu bio je nužan još jedan uslov:
8. Boljševička partija.

To što sam ove preduslove nabrajao takvim redosledom da je ovaj uslov došao na kraj, samo je zbog toga što to odgovara logičkoj konsekventnosti, a ne zbog toga što toj partiji pridajem poslednje mesto po značaju.

Ne, daleko sam od svake takve pomisli. Liberalna buržoazija može prigrabiti vlast i ne retko je to i učinila u rezultatu borbi u kojima i nije sudelovala: ona naprosto ima i sjajno razvijene organe za grabljenje. No, radne mase su u drugačijem položaju. Njih se navikava da daju, a ne da uzimaju. One rade, trpe kod god je to moguće, nadaju se, gube strpljenje, bune se, bore se, umiru, donose pobede drugima, bivaju varane, padaju u malodušnost, ponovo povijaju vrat, ponovo rade. To je istorija radnih masa u svim režimima. Da bi čvrsto i sigurno uzeo vlast u svoje ruke, proletarijatu je potrebna partija koja daleko nadmašuje sve druge partije jasnošću svoje misli i revolucionarnom odlučnošću.

Partija boljševika, često i potpuno opravdano opisivana kao najrevolucionarnija partija u istoriji čovečanstva, bila je kondenzovana suština novije istorije Rusije, svega onoga što je u njoj bilo živo i dinamično. Štaviše, revolucioarne tendencije evropskog i svetskog razvitka našle su svoj trenutno najpotpuniji izraz u ruskom boljševizmu. Rušenje carizma davno je postalo preduslov za razvitak privrede i kulture. Ali, za rešenje tog zadatka nedostajalo je snaga. Buržoazija se plašila revolucije. Inteligencija je pokušala da podigne seljaštvo. Nesposoban da uopšti sopstene nevolje i ciljeve, mužik se oglušio o taj poziv. Inteligencija se naoružala dinamitom. Cela jedna generacija sagorela je u toj borbi.

1. marta 1887, Aleksandar Uljanov je izveo poslednji od velikih terorističkih atentata. Taj atentat na Aleksandra III nije uspeo, a Uljanov i ostali učesnici su pogubljeni. Pokušaj da se revolucionarna klasa zameni hemijskim preparatima pretrpeo je brodolom. I najherojskija inteligencija je ništa bez masa. Pod neposrednim utiskom tih činjenica i zaključaka rastao je i obrazovao se Uljanovljev mlađi brat Vladimir, kasniji Lenjin, najveća figura ruske istorije. Već u ranoj mladosti on staje na stanovište marksizma i okreće lice proletarijatu. Ni na trenutak ne gubeći iz vida selo, on je preko radnika tražio put do seljaštva. Nasledivši od svojih revolucionarnih predhodnika odlučnost, požrtvovanost, spremnost da se ide do kraja, Lenjin je u mladim godinama postao vaspitač nove generacije inteligencije i naprednih radnika. U štrajkovima, uličnim borbama, zatvorima, progonstvu, radnici su prolazili neophodno kaljenje za borbu.

Bio im je neophodan reflektor marksizma da bi u mraku samodržavlja osvetlili svoj istorijski put. 1883. godine u emigraciji je nastala prva ruska marksistička grupa.

1898, na jednom tajnom savetovanju objavljeno je osnivanje Ruske socijaldemokratske radničke partije (u to vreme svi smo se nazivali socijaldemorkatima). 1903. došlo je do rascepa između boljševika i menjševika. 1912. boljševička frakcija konačno je postala samostalna partija.

Klasna mehanika društva ih je naučila da uče u borbama, u velikim događajima u toku 12 godina (1905 – 1917). Ta partija je odgajila kadrove koji su bili podjednako sposobni i za inicijativu i za podčinjavanje disciplini. Disciplina revolucionarne akcije oslanjala se na jedinstvo doktrine, na tradicije zajedničke borbe i na poverenje u isprobano vođstvo.

Takva je bila boljševička partija 1917. Prezirući oficijelno javno mnenje i gromove inteligentske štampe  ravnala se po pokretu masa. Čvrsto je držala u rukama kontrolu nad preduzećima i vojnicima u vojnim trupama. Seljačke mase su joj se sve više okretale. Ako nacija znači ne privilegovane vrhove, nego većinu naroda, tj. radnike i seljake, onda je boljševizam tokom 1917. godine postao istinska nacionalna ruska partija.

U septembru 1917, Lenjin, koji je morao da se skriva, dao je signal: “Kriza je zrela, čas ustanka se primakao”. Bio je u pravu. Vladajuće klase zapale su u ćorsokak pred problemima rata, zemlje i nacionalnih oslobodoličkaih pokreta. Buržoazija je konačno gubila glavu. Demokratske partije, menjševici i socijal-revolucionari rasipali su poslednje ostatke poverenja kod masa podrškom imperijalističkom ratu, politikom nemoćnih kompromisa i ustupaka buržoaskim i feudalnim posednicima. Probuđena armija više nije htela da se bori za ciljeve imperijalizma koji su joj bili tuđi. Ne obazirući se na demokratske savete, seljaštvo je izgonilo vatrom i dimom zemljoposednike sa njihovih imanja. Ugnjetena nacionalna periferija ustajala je protiv petrogradske birokratije. U najvažnijim radničkim i vojničkim sovjetima vladali su boljševici. Radnici i seljaci su zahtevali dela. Čir je bio zreo. Trebao mu je još samo rez skalpelom.

Samo pod tim socijalnim i poltičkim uslovima, ustanak je bio moguć. A tako je postao i neizbežan. Sa ustankom se ne sme šaliti. Teško hirurgu koji aljkavo rukuje skalpelom. Ustanak je umeće i ima svoje zakone i svoja pravila.

Partija je sprovela ustanak sa hladnom proračunatošću i vatrenom odlučnošću. Upravo tome treba zahvaliti činjenicu da je on pobedio skoro bez žrtava. Preko pobedničkih sovjeta, boljševici su se postavili na čelo zemlje koja pokriva jednu šestinu površine planete.

Većina mojih današnjih slušalaca,  kao što se da primetiti, nije se uopšte bavila politikom 1917. godine. Utoliko bolje. Mladoj generaciji predstoji nesumnjivo još mnogo toga interesantnog, mada ne uvek izvesno i lakšeg. Ipak, predstavnici starijih generacija u ovoj sali sigurno se dobro sećaju kako je bilo prihvaćeno boljševičko osvajanje vlasti: kao kuriozum, nesporazum, skandal, najčešće kao noćna mora koja će nestati sa prvim zrakom zore. Nagađalo se da će se boljševici održati na vlasti 24 sata, jednu nedelju dana, mesec, jednu godinu… rokovi su se sve više pomerali… Vladari celog sveta naoružavali su se protiv prve radničke države: raspaljivanje građanskog rata, nove i nove inostrane vojne intervencije, blokade. Tako je proticala godina za godinom. U međuvremenu, istorija je sovjetskoj državi morala da uknjiži petnaest godina postojanja.

Da, – reći će neki protivnik – oktobarska avantura pokazala se mnogo solidnijom nego što su to mislili mnogi od nas. Možda to baš i nije bila sasvim baš “avantura”. Ipak, svu svoju težinu ima i dalje pitanje: šta je postignuto tom visokom cenom? Jesu li ostvareni oni zaslepljujući ciljevi koje su boljševici objavljivali u predvečerje prevrata? – Pre nego odgovorimo tom zamišljenom protivniku, primetimo da to pitanje po sebi nije ništa novo. Naprotiv ono za petama sledi Oktobarsku revoluciju bukvalno od dana njenog rođenja.

Francuski novinar Klod Ane (Claude Anet), koji je boravio u Petrogradu u vreme revolucije, pisao je već 27. oktobra 1917:

„Les maximalistes ont pris le pouvoir et le grand jour est arrivé. – Enfin, me dis je, je vais voir se réaliser l’Eden socialiste qu’on nous promet depuis tant d’années … Admirable aventure! Position privilégiée!“ („Maksimalisti“ – tako su Francuzi u tim danima zvali boljševike – “su preuzeli vlast i došao je veliki dan. Konačno, rekao sam sebi, videću ostvarenje socijalističkog raja koji nam se već godinama obećava… Sjajna avantura! Privilegovana pozicija!”)

I tako dalje, i tako dalje. Koliko iskrene mržnje iza tih ironičnih čestitki! Već prvo jutro nakon zauzimanja Zimskog dvorca, reakcionarni novinar je požurio da rezerviše za sebe ulaznicu za raj. Od prevrata je proteklo petnaest godina. Sa utoliko manjom bezobzirnošću protivnici ispoljavaju svoju zluradost nad tim što zemlja sovjeta još uvek nije zemlja sveopšteg blagostanja. Čemu onda revolucija i čemu žrtve?

Dozvolite mi da kažem da mislim da meni protivrečnosti, teškoće, greške i nedaće sovjetskog režima nisu ništa manje poznate nego bilo kome drugom. Lično ih nisam nikada prikrivao ni u govorima ni u spisima. Mislio sam i mislim da se revolucionarna politika, za razliku od kontervativne, ne može graditi na prikrivanju i maskiranju. “Reći ono što jeste” mora biti najviši princip radničke države.

U kritici je, kao i stvaralačkoj delatnosti, nužna prava proporcija. Subjektivizam je loš savetnik, pogotovu u velikim pitanjima. Rokovi moraju biti primereni zadacima i ciljevima a ne individualnim željama. Petnaest godina! Koliko je to za pojedinačni život! U tom vremenu je ne malo pripadnika naše generacije odnešeno u grob, a kod preostalih se broj sedih vlasi u kosi povećao do bezbroja. A istih tih petnaest godina – kakav ništavan rok i vremenski period u životu jednog naroda! Na časovniku istorije to je jedva jedna minuta.

Kapitalizmu su trebali vekovi da se utvrdi u borbi protiv Srednjeg veka, da uzdigne nauku i tehniku, da izgradi železnice, razvuče električne vodove. A onda? Onda je kapitalizam bacio čovečanstvo u pakao ratova i kriza! A socijalizmu njegovi protivnici, tj. pristalice kapitalizma, daju samo jednu i po deceniju za to da na zemlji izgradi raj sa svim komforom. Ne, takve obaveze mi na sebe nismo nikada preuzeli. Takve rokove nismo postavljali. Procesi velikih preobražaja moraju se meriti njima primerenim merama. Ne znam da li će socijalističko društvo ličiti na biblijski raj. Sumnjam u to. Ali, u Sovjetskom savezu još ne postoji nikakav socijalizam. Tamo vlada jedno prelazno staanje, puno protivrečnosti, opterećeno teškim nasleđem prošlosti, a uz to još pod neprijateljskim pritiskom kapitalističkih država. Oktobarska revolucija objavila je princip novog društva. Sovjetska država je pokazala samo prvi stadijum njegovog ostvarenja. Prva Edisonova sijalica je bila vrlo loša. Mora se znati razlikovati budućnost od grešaka i promašaja prve socijalističke izgradnje.

Žrtve revolucije

A surovosti koje pljušte po živim ljudima? Da li rezultati revolucije opravdavaju žrtve koje je ona prouzrokovala? Jalovo i potpuno retoričko pitanje: kao da istorijski procesi omogućavaju nekakve knjigovodstvene bilanse! Sa isto toliko osnova moglo bi se pred teškoćama i nedaćama ljudskog života pitati: isplati li se uopšte doći na svet? Hajne je o tome pisao: “a budala čeka odgovor…”. Melanholične maštarije nisu ljude sprečile da rađaju i da budu rođeni. U ovim danima besprimerne svetske krize, srećom, samoubice čine samo jedan mali procenat. A narodi nemaju nikada običaj da pribegavaju samoubistvu. Od nepodnošljivog života oni izlaz traže u revoluciji.

Uostalom, ko se to zgraža zbog žrtava socijalističkog prevrata? Najčešće upravo oni koji su pripremili i slavili žrtve imperijalističkog rata ili bar nemaju problema sa njima. Sada je na nas red da pitamo: je li rat opravdao sebe? Šta je on doneo? Čemu naučio?

Reakcionarni istoričar Ipolit Ten, u njegovoj paskvili od 11 tomova protiv Velike francuske revolucije, ne bez zluradosti, slika patnje francuskog naroda u godinama jakobinske diktature i posle nje. Najteže je  bilo donjim gradskim slojevima, plebejcima koji su kao sankiloti najbolji deo svojih duša davali za revoluciju. Oni ili njihove žene stajali su tokom ledenih noći u redovima pred pekarama, da bi se rano ujutro praznih ruku vratili ugašenim porodičnim ognjištima. U desetoj godini revolucije, Pariz je bio siromašniji nego pre njenog izbijanja.

Brižljivo probrane i veštački povezane činjenice služe Tenu za zasnivanje njegove uništavajuće presude protiv revolucije. Vidite, plebejci su hteli da budu diktatori i bacili su sami sebe u bedu. Teško je zamislit površnije i ispraznije moraliziranje! Velika francuska revolucija nije se svodila na redove gladnih pred pekarama. Sva moderna Francuska, a u ponekom pogledu i sva moderna civilizacija, izrasla je iz kolevke te francuske revolucije.

U građanskom ratu u Sjedinjenim američkim državama, šezdesetih godina prošlog veka, palo je 50.000 ljudi? Mogu li se ove žrtve opravdati?

S gledišta američkih robovlasnika i njima bliskih vladajućih klasa Velike Britanije – ne! S gledišta crnaca ili britanskih radnika – u potpunosti! A s gledišta razvitka čovečanstva kao celine – o tome ne može biti ni sumnje. Iz građanskog rata šezdesetih godina nastale su današnje Sjedinjene države sa njihovom nesputanom praktičnom inicijativom, racionaliziranom tehnikom, ekonomskim elanom. Na tim tekovinama amerikanizma čovečanstvo će izgraditi novo društvo. Oktobarska revolucija je dublje od svih ranijih prodrla u najveću svetinju društva – u svojinske odnose. Utoliko duži su rokovi koji su nužni da bi se pokazali stvaralački efekti revolucije u svim oblastima života. Ipak, opšti pravac prevrata je već sada jasan: pred kapitalističkim tužiocima Sovjetska republika nema nikakvog razloga da povija glavu i da se izvinjava i pravda.

Rast produktivnosti rada

Najobjektivniji, najdublji i najnesporniji kriterij napretka je rast produktivnosti društvenog rada. Ocena Oktobarske revolucije iz tog ugla gledanja već je data iskustvom. Princip socijalističke organizacije je po prvi put u istoriji dokazao svoju sposobnost da u jednom kratkom vremenu postigne proizvodne rezultate bez presedana u istoriji.

Kriva industrijskog razvitka Rusije, izražena u grubim indeksnim ciframa, je sledeća: uzmimo 1913. godinu, poslednju godinu uoči rata, kao godinu sa indeksom 100. 1920. godina, godina vrhunca građanskog rata, je i godina najniže tačke industrije: samo 25, tj. jedna četvrtina predratne proizvodnje. 1923. je dostignuto 75, tj. tri četvrtine predratne proizvodnje. 1929. to je oko 200, a 1932 – 300, to jest tri puta više nego u predvečerje rata.

Ova slika postaje još upečatljivija u svetlu međunarodnih indeksa razvoja industrije. Od 1925. do 1932, industrijska proizvodnja Nemačke pala je za dve trećine, u Americi skoro za polovinu, a u Sovjetskom savezu je porasla za više od četiri puta. Ovi brojevi govore sami za sebe.

Nemam ni najmanju nameru da odričem ili prikrivam nedostatke sovjetske privrede. Rezultate industrijskog razvitka u velikoj meri umanjuje nepovoljan razvitak poljoprivrede, tj. one oblasti koja se u biti još nije uzdigla do socijalističkih metoda, a u isti mah se prinudno vodi na put kolektivizacije – bez dovoljno pripreme za to, mnogo više birokratski i tehnički nego ekonomski. To je važno i veliko pitanje, ali ipak prekoračuje okvire ovog mog predavanja.

Navedene cifre indeksa razvoja iziskuju još jednu važnu rezervu. Nesporni i sjajni uspesi sovjetske industrijalizacije zahtevaju i njihovo preispitivanje s gledišta usaglašenosti različitih elemenata privrede, njihove dinamičke ravnoteže i njihove efikasnosti. Tu su neizbežne velike teškoće, pa i neuspesi. Socijalizam se u svom dovršenom obliku ne rađa iz petogodišnjeg plana onako kako je Minerva rođena iz Jupiterove glave ili Venera iz morske pene. Predstoje još decenije mukotrpnog rada, grešaka, poboljšanja i preoblikovanja. A povrh toga, ne zaboravimo da socijalistička izgradnja do svog dovršenja može dospeti samo na međunarodnoj areni.

Ipak, i najnepovoljniji ekonomski bilans do sada postignutih rezultata može samo pokazati pogrešnost predračuna i planova, promašaje vođstva, a nikako ne i opovrgnuti činjenicu koja se empirijski potvrđuje: mogućnost da se produktivnost kolektivnog rada socijalističkim metodima digne na visine kakvih još nikada nigde nije bilo. Tu tekovinu svetsko-istorijskog značaja niko i ništa nam ne mogu oduzeti.

Pitanja kulture

Posle svega rečenog, teško da ima smisla trošiti vreme na jadikovke da je Oktobarska revolucija dovela Rusiju do propasti kulture. To je glas uznemirenih palata i salona. Plemićko-buržoaska “kultura” koju je srušio proleterski prevrat bila je samo ukrasna lažna pozlata varvarstva. Ona je bila nedostupna ruskom narodu, a u riznicu čovečanstva je unela malo šta novo.

No, i u pogledu ove kulture, koju bela emigracija tako gorko oplakuje, mora se precizirati: u kom to smislu je ona razorena? Samo u jednom jedinom: uništen je monopol na kulturna dobra jedne male manjine. Sve što je bilo istinski kulturno u staroj ruskoj kulturi ostalo je netaknuto. Huni boljševizma nisu razarali ni dostignuća ljudske misli ni umetnička dela. Naprotiv. oni su brižljivo prikupili sve spomenike ljudskog stvaraštva i primerno ih sačuvali i doveli u red. Kultura monarhije, plemstva i buržoazije postala je kultura istorijskih muzeja.

Narod rado posećuje te muzeje. Ali on ne živi u njima. On uči. On gradi. Sama činjenica da je Oktobarska revolucija ruski i desetine drugih naroda carske rusije naučila da čitaju i piše bezmerno je vrednija od sve stare kulture koja je razvijena pod aristokratskim staklenim zvonima i u staklenim baštama. Oktobarska revolucije je položila temelje za jednu novu kulturu – kulturu koja nije samo za izabrane, nego za sve. To osećaju mase celog sveta. Otuda njihove simpatije za Sovjetski savez, simpatije koje su podjednako vatrene kako je to ranije bila mržnja prema carskoj Rusiji.

Znate da ljudski jezik predstavlja nezamenjivo sredstvo ne samo za imenovanje stvari i zbivanja, nego i za njihovo vrednovanje. Time što izdvaja slučajno, epizodno, veštačko, on upija bitno, karakteristično, ono što ima punu težinu. Obratite pažnju na to sa kakvom senzitivnošću jezici civilizovanih nacija razlikuju dve epohe u istoriji Rusije. Plemićka kultura je u svetsku leksiku uvela varvarizme poput car, kozak, pogrom, nagajka. Svi znate ove reči i znate šta znače. Oktobar je u svetske jezike uveo reči poput boljševik, sovjet, kolhoz, sovjet, gosplan, petoljetka. Tu je najviši sud praktične lingvistike.

Revolucija i karakter naroda

Najdublji, ali neposredno i najteže izmeriv, značaj svake velike revolucije je u tome kako on oblikuje i kali karakter naroda. O ruskom narodu, nimalo slučajno, raširena je predstava kao o sporom, pasivnom, setno-mističnom narodu. Ta predstava ima svoje korene u prošlosti. Na zapadu još nisu uočene one duboke promene koje je revolucija unela u karakter ruskog naroda. Zar bi i moglo biti drugačije?

Svaki čovek od iskustva ima u svom sećanju sliku nekog mladića koji je bio prijemčiv, liričan i preosetljiv, a potom odjednom, pod dejstvom nekoj snažnog udarca postao jači i prekaljeniji toliko da se skoro nije mogao prepoznati. Revolucija ostvaruje takve moralne preobražaje u razvoju celih  nacija.

Februarski ustanak protiv samodržavlja, borba protiv plemstva, protiv imperijalističkog rata, za mir, za zemlju. za nacionalnu ravnopravnost, Oktobarski ustanak, svrganje buržoazije i partija koje su težile sporazumu sa njom, tri godine građanskog rata na pojasu fronta od 8000 km, godine blokade i bede, gladi i epidemija, godine napregnute izgradnje, novih teškoća i lišavanja – sve je to surova ali dobra škola. Težak čekić mrvi staklo, ali kuje i kali čelik. Čekić revolucije kuje i kali čelik narodnog karaktera.

„Ko će poverovati u to“, pisao je gnevno, ubrzo posle prevrata, jedan od carskih generala, Zaleski, „da neki portir ili čuvar odjedno postaje predsednik suda, bolničar upravnik bolnice, berberin velikodostojnik, zastavnik glavnokomandujući, nadničar gradonačelnik, bravar upravnik fabrike”.

„Ko će poverovati u to?“ A ipak se moralo poverovati. I ne naprosto poverovati, nego je zastavnik pobeđivao generale, gradonačelnik, raniji nadničar, slamao otpor stare birokratije, podmazivač vagona organizovao železnički saobraćaj, bravar kao direktor organizovao industriju. “Ko će poverovati u to?” Mogli su samo probati da ne poveruju.

Da bi objasnili neobičnu upornost, izdržljivost i istrajnost koje su narodne mase pokazale u godinama revolucije, inostrani posmatrači se ponekad pozivaju na staru navikunutu pasivnost ruskog karaktera. To je grub anahronizam! Revolucionarne mase podnose lišavanja strpljivo, ali nimalo ne pasivno. One svojim rukama stvaraju bolju budućnost i odlučne su da je stvore po svaku cenu. Neka klasni neprijatelj samo pokuša da im spolja nametne svoju volju! Ne, on to ipak rađe neće da pokušava.

Podčiniti privredu umu

U zaključku, pokušajmo da odredimo mesto Oktobarske revolucije ne samo u istoriji Rusije, nego u istoriji sveta. U toku 1917. godine, u periodu od 8 meseci, u Rusiji su se srele dve istorijske krive. Februarski prevrat – taj zakasneli odjek velikih borbi koje su se u predhodnim vekovima odigravale na teritorijama Holandije, Engleske, Francuske, skoro cele kontinentalne Evrope – nadovezao se na lanac buržoaskih revolucija. Oktobarski prevrat objavio je i otvorio vladavinu proletarijata. Svetski kapitalizam je taj koji je na teritoriji Rusije pretrpio svoj prvi veliki poraz. Lanac je prekinut na najslabijoj kariki. Međutim, prekinut je lanac, a ne samo ta njegova karika.

Kapitalizam kao svetski sistem je istorijski preživeo. On je prestao da ispunjava svoju suštinsku misiju: uzdizanje ljudske moći i ljudskog bogatstva. Čovečanstvo ne može ostati na dostignutom stupnju razvoju. Samo moćno jačanje proizvodnih snaga i ispravna, planska, tj. socijalistička organizacija proizvodnje i raspodele može ljudima – svim ljudima – obezbediti dostojan životni nivo i u isti mah im dati dragoceno osećanje slobode od njihove sopstvene privrede. Slobode u dvojakom smislu: prvo, čovek više neće biti prinuđen da najveći deo svog života posvećuje fizičkom radu. Drugo, on više neće zavisiti od zakona tržišta, to jest od slepih i mračnih snaga koje se obrazuju iza njegovih leđa. On će slobodno graditi svoju privredu, tj. prema planu i sa perom i šestarom u ruci. Ovaj put se radi o tome da se anatomija društva prouči i sagleda u potpunosti, da se otkriju sve njene tajne i da se sve njene funkcije podčine umu i volji kolektivnog čoveka.

U ovom smislu će socijalizam biti jedan novi stepen u istorijskom usponu čovečanstva. Našem praistorijskom pretku, koji se prvi put naoružao kamenom sekirom, cela priroda se predstavljala kao zavera mističnih i neprijateljskih sila… Prirodne nauke, ruku pod ruku sa praktičnom tehnologijom, od tada su prirodu osvetlile do njenih najskrivenijih dubina. Fizičar danas upravlja jezgroma atoma pomoću električne energije. Nije daleko čas kada će nauka, igrajući se, rešiti zadatke alhemije i pretvarati đubrivo u zlato i zlato u đubrivo. Tamo gde su besneli demoni i furije prirode, sada odlučno vlada industrijska volja čoveka.

Ipak, dok se pobednički borio sa prirodom, čovek je svoje odnose sa drugim ljudima gradio slepo, skoro onako kako to čine mravi ili pčele. Problemima ljudskog društva pristupao je kašnjenjem i krajnje neodlučno. Počeo je sa religijom, da bi potom prešao na politiku. Reformacija je bila prvi uspeh kritičkog uma u oblasti u kojoj su vladale mrtve tradicije. Sa crkve je prešao na državu. Rođena u borbi protiv apsolutizma i srednjevekovnih staleža, doktrina narodnog suvereniteta i ljudskih i građanskih prava je jačala. Tako je nastao sistem parlamentarizma. Kritička misao prodrla je u oblast državne uprave. Politički nacionalizam demokratije značio je najviše dostignuće revolucionarne buržoazije.

No, između prirode i države stoji privreda. Nauka i tehnika oslobodila je ljude tiranije starih elemenata – zemlje, vode, vatre i vazduha – a onda ga je podčinila njegovoj sopstvenoj tiraniji. Čovek je prestao da bude rob prirode, da bi postao rob mašine i, još gore, rob ponude i potražnje. Savremena svetska kriza na posebno tragičan način svedoči o tome koliko čovek, koji zaranja do dna okeana, uzleće u stratosferu, na nevidljivim talasima komunicira između antipoda zemljine kugle, koliko taj ponosni i smeli gospodar prirode ostaje rob slepih sila njegove sopstvene privrede. Istorijski zadatak naše epohe sastoji se u tome da rauzdanu igru tržišta zamenimo umnim planom, da disciplinujemo proizvodne snage i prinudimo ih da deluju skladno i da poslušno služe čovekovim potrebama. Tek na toj novoj socijalnoj osnovi, čovek će moći da ispravi svoja umorna leđa i – svaki čovek i svaka žena, a ne samo izabrani – da postane punopravni građanin carstva mišljenja i ideja!

Uzdizanje ljudske vrste

No, to nije kraj puta. Ne, to je samo njegov početak. Čovek sebe označava krunom stvaranja. On na to ima određena prava. Međutim, ko može da tvrdi da je današnji čovek poslednji i najviši predstavnik roda homo sapiens? Ne, fizički i duhovno on je veoma daleko od savršenstva – to biološko nedonošče bolesnog mišljenja koje sebi nije stvorilo nikakvu novu organsku ravnotežu.

Istina, čovečanstvo je ne jednom rađalo gigante misli i dela koji su svoje savremenike nadvisivali onako kako planinski vrhovi nadvisuju planinske lance. Ljudski rod je s pravom ponosan na Aristotela, Šekspira, Darvina, Betovena, Getea, Marksa, Edisona, Lenjina. Ali, zašto su takvi geniji tako retki? Pre svega zato što, skoro bez izuzetka, potiču iz viših i srednjih klasa. Nezavisno od retkih izuzetaka, iskra genijalnosti u nižim delovima naroda guši se pre nego stigne da se rasplamsa. Ali i zato što je proces stvaranja, razvitka i odgajanja čoveka u suštini ostajao i ostaje stvar slučajnosti: neosvetljen teorijom i praksom, nezavisan od svesti i volje.

Antropologija, biologija, fiziologija, psihologija, prikupile su brda materijala da bi pred čoveka u punom obimu postavili zadatke njegovog sopstvenog telesnog i duhovnog usavršavanja i daljeg razvitka. Psihoanaliza je genijalnom rukom Sigmunda Frojda podigla poklopac bunara koji se poetski naziva “dušom” čoveka. I, šta se pokazalo? Da je naše svesno mišljenje samo jedan delić delovanja mračnih psihičkih sila. Naučnici su zaronili do dna okeana i tamo fotografisali tajanstvene ribe. Spustivši se do dna svog sopstvenog duševnog bunara, ljudska misao mora osvetliti najtajanstvenije pokretačke snage psihe i podčiniti ih umu i volji.

Kad jednom okonča sa anarhičnim silama sopstvenog društva, čovek će uzeti da radi na samom sebi u naučnim laboratorijama i retortama hemičara. Čovečanstvo će po prvi put uzeti sebe kao sirovi materijal, u najboljem slučaju kao fizički i psihički poluproizvod. Socijalizam će značiti skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode i u tom smislu što će savremeni protivrečni i neskladni čovek utrti put jednoj novoj i srećnijoj rasi.

Lav Trocki, u Kopenhagenu, novembra 1932.

Preveo Pavluško Imširović

Hrvatski “trockisti” sa Udbinim doušnikom zajedno protiv trockizma

Na samonabeđeno “trockističkom” sajtu hrvatske “Radničke borbe” objavljen je monstruozno klevetnički, šovinistički i “antinacionalistički” članak starog policijskog doušnika, provokatora i ordinarnog lopova Radoslava Pavlovića, malog fabrikanta drvne građe i luksuznog nameštaja sa proizvodnim pogonima u Francuskoj i u Kovačevcu kod Mladenovca,  članak kojim on neobaveštenom mladom hrvatskom čitaocu podmeće za istinu svoje prljave laži o “opštenarodnoj podršci” srpskih radnika i celog srpskog naroda šovinizmu Slobodana Miloševića i njegovog birokratskog aparata, laž prema kojoj je Slobodan Milošević bio samo “zli vožd zlog naroda”, zli vožd kome se u zloj Srbiji tobože niko nije ni hteo ni smeo ni pokušati suprotstaviti – osim krajnje retkih herojskih pojedinaca tipa Radoslava Pavlovića koji je to kobajagi junački radio bar u krugu svoje najuže porodice u Srbiji i u krugu dvoje-troje svojih ličnih prijatelja u… Francuskoj.

Reagovao sam na to Pavlovićevo podmuklo krčmenje promiloševićevske propagande isto onako kako sam na laži te šovinističke propagande reagovao i pre 10 i 20 i 30 i više godina – javno i potkrepljeno mnoštvom činjenica i oko iznetih teza i činjenica se razvila izvesna polemika iz koje je provokator i doušnik Pavlović brzo pobegao podvijena repa, a njegove laži i njega nastavili su da brane par anonimusa skrivenih iza egzotičnih šarenih nickova. Kada su uvideli svoju kukavnu nemoć u toj polemici, oni su je zaključili debilnom „presudom“ nicka  „Uredništvo web stranice Radničke borbe“, cenzorski staljinistički izbrisali najveći deo priloga (31 od ukupno 39) i kukavički zabranili njeno nastavljanje na tom sajtu.

Ubrzo po početku te polemike otkrio sam da je isti Pavlović drsko ukrao nekoliko mojih prevoda Trockoga (prevoda sa ruskog originala) i,  preneražen takvom nečuvenom krađom, skrenuo sam administraciji sajta pažnju na tu njegovu bezočnu krađu i zatražio da izbrišu njegovo ime kao prevodioca tog teksta, dostavivši im očigledan dokaz – link na moj ranije objavljeni prevod. Pavlović je i tu počeo da nemušto muca i da smušeno laže – čas da je on te prevode nekad davno kupio od mene, čas da su to zapravo njegovi prevodi koje je (pošto ne govori ruski) uradio “pomoću rečnika reč po reč i red po red”, a onda je i odatle pobegao podvijena repa i ućutao se.  Ta moja opomena administraciji sajta i diskusija o njoj nalaze se na linku:

http://www.radnickaborba.org/2012/08/13/socijalizam-samo-u-jednoj-zemlji/#comments

a sam ukradeni prevod, sa Pavlovićevim potpisom kao potpisom prevodioca, nalazi se na:

http://www.radnickaborba.org/teorija/lav-trocki-kako-je-staljin-pobijedio-opoziciju-1935/

Uredništvo tog sajta izvela je “prilagodbu” mog srpsko-hrvatskog prevoda i od njega napravila “prijevod” na “hrvatski novogovor”, tj. “prevela” ga na naglašenu novo-hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Kao profesionalni prevodilac i politički aktivista smatram nedopustivim takva uzajamna “prevođenja”  različitih inačica jednog jedinstvenog jezika. Takvi “prijevodi prevoda” nemaju nikakvo lingvističko opravdanje i samo su izraz kapitulacije i prilagođavanja hrvatske “Radničke borbe” vladajućem hrvatskom, a time i svakom drugom kompradorskom šovinizmu u republikama bivše Jugoslavije.

Konačno, posle dve nedelje polemike sa raznoraznim anonimusima koji su štitili Pavlovića i nju, “Uredništvo Radničke borbe” je uspelo da sroči jedan krajnje trapav i nesuvisao odgovor na moje postove i primedbe u njima, jadikujući što im se nisam obratio diskretnim “službenim kanalima” tj. privatnim mailom, umesto javno preko sajta. Blago i umereno podsmešljivo sam odgovorio na tu besmislicu o “službenim kanalima” i na par ostalih nebuloza u njihovom smušenom tekstiću i objavio taj odgovor opet na sajtu “Radničke borbe”. Reakcija taštog “Uredništva “ bila je munjevita – za manje od 30 minuta taj moj post je cenzorski izbrisan, a meni zabranjeno svako dalje postovanje na tom pigmejskom sajtu čiji broj čitalaca nikada ne premaši 30.

Nakon što je ova polemika sa sajta RB prenešena najpre in extenso na  sajtu slovenačkih “Izbrisanih” (http://izbris-blog.blogspot.com/2012/09/kvazi-trockisti-protiv-pavluska_24.html ) i,u celini, ovde na ovom blogu, “Uredništvo RB” je krenulo da uklanja svoje smradne i sramne tragove brišući i sve kritičke odzive drugih čitalaca na njihovu blesavu intervenciju u polemici. Očekivati je da ovih dana izbrišu i falsifikuju i glasanja sopstvenih čitalaca u kojima su “Uredništvo RB” i njihovi satrapi prošli baš kao bos po trnju – nikada nisu dobili više od 6 (šest) glasova, dok sam ih ja dobijao i po 24, tj. i 4 puta više od njih.
Staljinoidna cenzorska oštrica “Uredništva RB” izbrisala je i isekla 31 od ukupno 39 priloga u ovoj polemici i ostavila je samo 8, pri čemu je njena debilna prva i poslednja intervencija postavljena kao bespogovorna krajnja presuda koja se više nikako ne može komentirati. Svrha tako široke cenzorske intervencije je da se ta, po cenzore tako nelagodna i bolna, polemika skloni sa liste najčitanijih i najviše komentarisanih priloga na sajtu RB. Na toj listi su sada i prilozi sa po 27 odziva u komentarima.

Prirodan efekat takvog cenzorskog bjesomraka je da su demoralisani čitaoci sasvim prestali da komentarišu nove priloge na sajtu RB, a veliki broj njih sigurno s gađenjem i sasvim prestaje da čita taj kukavni sajtić kukavne i smušene centrističke grupice diletanata. Tako “Uredništvo RB” postaje jedina čitalačka publika svojih nebuloza i svojih svinjarija.

Zbog toga celu tu diskusiju prenosim ovde na moj blog – izuzev spornog Pavlovićevog teksta pod zavodljivim naslovom “Živela borba albanskih radnika i omladine!” koji je i bio povod celoj polemici. Taj tekst i diskusiju o njemu – ono što je ostalo od nje nakon staljinističke cenzure „Uredništva RB”  – možete videti na adresi:
http://www.radnickaborba.org/2012/09/10/zivjela-borba-albanskih-radnika-i-omladine/

Diletantski politički nastup i teorijska ubogost i nepismenost hrvatske “Radničke borbe” dostojni su staljinističko-titoističkog šinjela Branka Plješe i hrvatske SRP (“Socijalističke radničke partije”) iz koga su se ispilili tako što su se njih četvorica-petorica polupismenih neshvaćenih “crvenih” žutokljunaca izdvojili i osnovali ni manje ni više nego i celu “organizaciju” i njen “Izvršni komitet” i “Uredništvo” njenog web sajta, a svi skupa mogu da stanu i na dvostruki bicikl, a kamoli u neki mali automobil. Takvi veselnici nemaju nikakvog drugog značaja osim onog koji pridaju sami sebi u svojim vlažnim snovima i koji razmenjuju sa svojom braćom po niskosti kakav im je policijska vaška Radoslav Pavlović.

Inače, Radoslav Pavlović se već godinama tu i tamo pojavi sa sličnim tekstovima u centrističkim pablističkim medijima, lažno se predstavljajući kao nekakav tobožnji „srpski sindikalista“. Nikakve veze on nikada nije imao niti je ima sa sindikalnim pokretom u Srbiji. Zato se dobro pazi da ni slučajno ne pokuša da imenuje neki srpski sindikat ili neku sindikalnu akciju u Srbiji u kojima je bilo kada i bilo kako učestvovao.

P.S. od 27.09.2012:

Konačno, 27. septembra, dve nedelje nakon što su opomenuti na Pavlovićevu krađu mojih prevoda i nakon što su im za tu krađu dati nepobitni dokazi, “Uredništvo RB” je tiho i diskretno izbrisalo njegovo ime kao ime prevodioca. Mora da im je neki pravnik objasnio moguće pravne posledice Pavlovićevog banditizma i njihovog saučestvovanju u tom banditizmu. Ja još uvek imam pun pravni osnov da ih sudski gonim za krađu prevodilačkog autorskog prava, ali to neću učiniti, jer dostupnost tog teksta hrvatskim čitaocima – čak i na tako ništavnom mediju kakav je taj sajt – smatram vrednijim od mog autorskog prava.

U daljem prenosim tekst polemike sa sajta HRB:

Pavlusko Kaže:
Rujan 11t

Mali privatni fabrikant drvne građe i luksuznog nameštaja, sa proizvodnim pogonima u Francuskoj i u Kovačevcu kod Mladenovca, Radoslav Pavlović, može svoje laži i bajkice prodavati neobaveštenoj omladini, ali ne i nekome ko je iole obavešten o vremenu o kome on govori i o njegovoj ulozi u tom vremenu. Glavni stavovi “njegove” analize o albanskom pitanju samo su prepisani i do zla boga razvodnjeni i “posrbljeni” stavovi i analize upravo prve jugoslovenske trockističke grupe za koju on kao uzgredno laže da se 1989. bila “odavno raspala, već na početku”.

Pavlović dobro zna da je to notorna laž i da se on svim svojim silama trudio da se ponovo infiltrira u tu jugoslovensku trockističku grupu (kojoj krade i ime “Radnička borba”) koja je jedina javno i odlučno istupala i za bezuslovno priznavanje jugoslovenskim Albancima prava na nacionalno samoopredeljenje do odcepljenja i za odbranu federalne Jugoslavije kao zaustavljenog koraka ka Balkanskoj socijalističkoj federaciji koja je od 1910. do 1948. bila zvanični programski cilj celokupnog balkanskog radničkog pokreta. Inače, Pavlović je jedini bivši član pariške sekcije ilegalne jugoslovenske trockističke grupe koju je Udba (uz saradnju KGB-a) otkrila još 1971. koji sa jugoslovenskom policijom nikada nije imao baš nikakvih problema i koji se sasvim slobodno kretao između Jugoslavije i Francuske u vreme kada je ta policija hapsila i zatvarala sve druge članove grupe i sve koji su sa njima imali ikakve veze – sve koji su joj bili dostupni jer su boravili i delovali u zemlji. Naime, nakon mog hapšenja početkom 1972. i rascepa u pariškoj sekciji grupe koji je isprovocirao upravo Pavlović uz pomoć njegovog policijsko-političkog mentora Balaša Nađa (alias Mišela Varge), par demoralisanih članova pariške sekcije se vratilo u zemlju i otpevalo Titovoj policiji sve što su znali o sastavu grupe i njenom delovanju. Srećom, oni su znali samo imena članova pariške sekcije i samo moje ime od imena članova grupe u zemlji. Sa spiska imena koji je policija tako dobavila Pavlović je bio jedini koga policija navodno nikada nije privela ni na informativni razgovor – mada je itekako znala za njegovo članstvo u toj grupi. Tako policija čuva i štiti samo svoje provokatore.

Tu prvu jugoslovensku trockističku grupu Radoslav Pavlović je provokatorski pokušavao da razbija već od 1971. i zbog toga je – kao notorni policijski provokator – isključen iz nje 1973. da bi 1989. pokušao da se u nju ponovo provokatorski infiltrira nudeći joj finansijsku i tehničku pomoć i prepisujući i razvodnjavajući njena politička dokumenta, stavove i analize u svom privatnom biltenčiću kojim je bezuspešno pokušao da ponovo prodre u grupu. Kada je s prezirom odbijen, Pavlović je nestao iz svake javne političke delatnosti u zemlji i posvetio se svom privatnom biznisu, da bi se na kratko pojavio u leto 1993. u jednoj tipično provokatorskoj evropskoj “levičarskoj” kampanji “pomoći za BiH i Aliju Izetbegovića” u kojoj su nesrećnog Aliju fantasmogorično izjednačavali sa Largom Kabaljerom, a Alijinu “državu” sa republikanskom Španijom iz 1936. godine. Kada im je ta kampanja – čija centralna parola je bila “ukidanje embarga na oružje i vojna pomoć” imperijalizma Aliji Izetbegoviću – neslavno propala i rakrinkana kao prljava i suluda “leva” politička provokacija USA i evropskih tajnih službi, Radoslav Pavlović se ponovo ućutao na više godina – da bi u poslednjih par godina počeo da po internetu krčmi svoje laži i legende.

Ha Kaže:
Rujan 11th, 2012 at 19:32

Ovo je odlično. Nadam se da će se Radoslav javiti da odgovori i raskrinka sve prljavo udbaško-cijaško-kagebeovsko djelovanje Pavluška Imširovića

Pavlusko Kaže:
Rujan 12th, 2012 at 17:20

Radoslava Pavlovića lično znam od pre više od 40 godina i sasvim izvesno znam da on govori i piše isključivo ekavskom inačicom srpsko-hrvatskog jezika. Njegov tekst na ovom sajtu nije prenešen u izvornom obliku nego je “preveden” na hrvatsku inačicu hrvatsko-srpskog jezika. Takvu “prevodilačku” rabotu smatram glupom i bljutavom političkom kapitulacijom pred hrvatskim šovinizmom i doprinosom šovinističkim podelama jugoslovenskih naroda. To “prevodilaštvo” nema apsolutno nikakve lingvističke razloge – dijalekt kojim Pavlović govori i piše je prosečnom gradskom stanovniku Hrvatske mnogo razumljiviji nego što je to nekom “čistokrvno srpskom” Piroćancu ili Vranjancu. Zato bih zamolio uredništvo ovog sajta da mi – ako može – izloži svoje motive za to “prevođenje”. Pavlovićevo objašnjenje njegovih razloga da na to pristane me ne interesuje – dovoljno ga poznajem da bih znao da od njega nije očekivati nikakav pošten odgovor.

Radoslav Pavlović. Kaže:
Rujan 12th, 2012 at 22:38

Da nisam one 1972.godine bio neposredni svedok gotovo prekonoćnog preobraćanja trockista u najgoru vrstu staljinista, kad su se uz urlanje a kasnije i pesnice kršnih telohranitelja Lambert i Just obrusili na madjarskog revolucionara Balazsa Nagy-a (takodje poznatog kao Mišela Varge), kao i na nas istočno-evropske trockiste (Poljaci, Madjari, Česi i Jugosloveni), koji smo delili njegovo političko neslaganje u vezi raspuštanja Medjunarodnog komiteta, imao bih se čemu načuditi u ovom golom klevetničkom prilogu Pavluška Imširovića. Kleveta da je B .N . agent CIA i KGB isfabrikovana je nekoliko meseci kasnije da bi dala pokriće za ovaj politički obračun, a preneta je na sve nas ipso facto, pa čak i na Špance i Marokance koji su delili naš stav. Sve trockističke organizacije u svetu su odbacile ovu klevetu, a i sam istoričar Pierre Broué kasnije se javno i gorko pokajao, jer je izbačen na isti staljinistički način. Autora « zelene brošure » Stephana Just-a dovršio je na isti način njegov istorijski partner Lambert, pre nego što su svi pomrli u zajedničkom sramu. Gotovo jedini preživeli iz te crne hronike lambertizma je Pavluško Imširović .
No Pavluško je već odavno poznat na ovim prostorima kao notorni klevetnik. Lambert ga je dizao u visinu jer nije imao boljeg učenika. Svi koji bi mu se našli na putu, s leva ili s desna – Vesna Pešić, Sonja Biserko, Branislav Čanak, Milan Nikolić, Dragomir Olujić… Sve sami strani plaćenici i policijski doušnici, gotovo prijatelji Jovice Stanišića. Ništa drugo nisu govorili ni Miloševićevci ni Šešeljevci, jedino što nisu mešali Stanišića. To je očigledno, ne treba ništa dokazivati, a ni pitati kako to sve Pavluško zna.
Tako sam se i ja našao na listi, iako sam se s njim družio samo u dva maha po nekoliko meseci, 1970-71., kada smo osnivali prvu trockističku grupu u Parizu, i 1991., kada je nas pet-šest, koje trockista koje levih socijaldemokrata, htelo napraviti neki levi pol okupljanja na beogradskoj političkoj sceni, nazvan “socijalna demokratija”. Nikakva jugoslovenska trockistička grupa to nije bila, ja sam ih napustio kad je jedan moj mali amandman koji je sadržavao reč “radnička klasa” ne samo odbijen od strane socijaldemokrata, što im mnogo ne zameram, nego zato što hazjanin nije dopustio glasanje, iako sam bio u očiglednoj manjini. To je bio siguran znak oportunizma, kad se neko plaši glasanja a vidi da ima većinu! Naši tekstovi su, pak, ostajali na policama, bez ikave javne upotrebe. Pošto meni u politici nikad nije bio cilj da paradiram ili blefiram – medju stolarima i u stolarskoj radionici uvek sam se bolje osećao – posvetio sam se nekim sindikalnim parcijalnim inicijativama. Tad mi nije rečeno da sam isključen još davne 1973.g.(od koga?), godinu dana posle raskida i napuštanja francuske organizacije, kao “notorni provokator”. Ili je to bilo ono staljinističko isključivanje poput Gorkića, dve godine posle njegove smrti? Ako sam isključen kao notorni provokator još davne 1973.g zar Pavluško nije bio obavezan da ostale upozori na provokatora 1991.g? I što je uopšte prihvatio da se vidja s notornim provokatorom u to vreme?
Ali ako nisam bio smetnja, budući trećerazredni provincijski trockist (kovačevački, zar ne ?) i budući da sam u dva navrata napustio političku aktivnost tokom desetak godina , postao sam mu smetnja onim što sam pisao i zastupao u preostalih dvadeset godina. Mladi nisu tako glupi da bi prazne pretenzije jednog od sedam sekretara svetske revolucije uzeli ozbiljnije od mojih koliko-toliko promišljanih analiza, te poredili. Moj gornji tekst, izdat privatno u nekoliko primeraka, nema nikakvu istorijsku vrednost. U tom obliku on se svakako ne bi nikada mogao pojaviti u Beogradu, kao što nijedan tekst Lenjina protiv rata iz Švajcarske nije video dana u Rusiji do 1917. Ali Lenjin je mogao slobodno da kaze celu istinu o ratu, a to se moralo reći. Ja sam se trudio reći celu istinu o Kosovu i srpskom šovinizmu, a šta bih ja objavio u Beogradu, s kim i na koji način, sasvim je druga tema. Drugove iz Radničke borbe je intrigiralo ono što sam pisao o Šuvaru i Horvatu, budući da su u to doba bili deca. Pristao sam i zbog toga što je politička argumentacija koju sam izneo izdržala ispit vremena bolje nego što sam i sam mogao misliti.
O samoj sadržini mog teksta nema ni reči. A to da sam ja neke njegove ili kolektivne tekstove iz 1991. godine krao da bi ih još marta 1989. objavio u Parizu, kad ni s njim ni s Beogradom nisam imao nikakve veze, to je malo prenategnuto. Ali i da je to istina, trebalo bi me pohvaliti, a ne kuditi jer sam prepisivanjem, iako “malo razvodnjenim” , širio u suštini dobre ideje. On uvek može ponuditi kopirani original kao dokaz da sam krao. Medjutim, dok sam ja ovo pisao na osnovu čitanja POLITIKE, KNJIZEVNIH NOVINA i zagrebačkog DANASA, on je sedeo u novosadskoj “Samoupravi” zajedno sa Šešeljom. A tu zaista nije imalo šta da se ukrade.

Kad sam se vratio sa porodicom u Srbiju 1990.g imao sam izvesnu uštedjevinu jer sam sve prodao u Parizu. Pravio sam sebi stolarsku radionicu i ponudio da izdamo zbirku značajnih članaka od Trockoga od oko 150 strana. Platio sam Pavlušku taj prevod nekoliko hiljada franaka, ali korigovani prevod nikad nisam dobio. Knjiga nikad nije izašla.
Takodje sam ponudio da štampamo brošuru-povelju u spomen prvog nastradalog sindikaliste u Srbiji Radomira Radovića, ali hazjanin je blokirao dokumente i priuštio sebi monopol na memoriju . Kad sam video da je na godišnji pomen Radovićeve smrti doveo notorne nacionaliste i monarhiste, njegove lične prijatelje, Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića, video sam da od brošure nema ništa.
U tome je bila moja “finansijska i tehnička ponuda” kako bih se “infiltrirao”, ali 1991.godine a ne 1989.g. Olujić o svemu tome može svedočiti, ali i on je na crnoj listi notornih provokatora, tako da čitaocima ne ostaje ništa drugo nego da se hazjaninu poveruje na reč.

Optužba da sam njemu “ukrao” Radničku borbu i preneo u Hrvatsku je dovoljna za procenu mentalnog ustrojstva uvredjenog trockiste. Taj list postoji već četiri godine, a ja sam ga upoznao tek pre nekoliko meseci. Najpre sam komentarisao neke njihove dokumente u vezi jugoslovenske revolucije i Četvrte internacionale, a onda prilazio sve bliže i postao povremeni saradnik. Ovi mladi ljudi su bez ičije pomoći došli do programa IV internacionale, preveli ga sa engleskog i objavili, iako smo mi stariji već odavno imali dobar prevod s ruskog originala. To je indirektan dokaz da je Četvrta internacionala lambertista, duboko ukopana u političke katakombe – valjda da je ne bi imperijalistički radar locirao – nevidljiva svakom realnom oku već četiri decenije. Zagrepčani nikom ništa nisu ukrali, verovatno su voleli upoznati i beogradske trockiste, ali ih nisu našli. Ovi poslednji, pak, postoje i izgleda već četiri decenije žive i vežbaju se duboko ispod zemlje. Ili je to pak puka uobrazilja njihovog šefa, “veterana IV internacionale”, kako on voli sebi da tepa, jedine pojavne forme “jugoslovenske trockističke grupe” ?

Meni su i u Srbiji i u Francuskoj tokom devedesetih godina sto puta rekli ono što mi kaže Pavluško, tj. da sam plaćen da vršim stranu propagandu. Kao “srpskom izrodu” trebalo bi mi “utrti seme i pleme”, te prvom prilikom “baciti bombu u kuću”. To je toliko puta ponavljano, i u Srbiji i u Francuskoj, dok sam nakon istrošene uštedjevine morao ponovo u pečalbu po nekoliko meseci godišnje ,da mi se dešavalo da od pečalbarske muke i političkog gneva što raspaljeni šešeljevci nemaju ništa drugo da mi odgovore, umeo da završim: “Pa ako sam plaćeni agent, recite mi bar broj računa da odem i podignem pare da mi se žena ne muči kao čistačica za 40 DM”. Na tim skupovima u Francuskoj, gde je većina bila srcem za Bosnu, ljudi bi tada listom ustajali na noge, vatreno aplaudirali, a šešeljevski provokatori podvijena repa morali napuštati zbor. Zar se od te ljudske topline u borbi protiv fašističkog progona muslimana (bošnjaka) iz njihovih kuća može tražiti veće zadovoljenje?
Ne, nikakav apstraktni trockist ja nisam bio. Učio sam se na Lenjinu i Tucoviću, a ne na lambertističkim teorijama o “superimperijalizmu”, koji vlada kosmosom, a Slobodan Milošević i Ratko Mladić su samo njegovi slepi izvršitelji. Svetske sile su krive za rat u Jugoslaviji, nisu to Milošević i Mladić. To je najperfidnija “marksistička” odbrana velikosrpske avanture koja je uopšte napisana, a može se videti na blogu Pavluška Imširovića. Tako ispade da su Milošević , Mladić i Jovica Stanišić, Sonja Biserko i Branisalv Čanak, Dragomir Olujić i Radoslav Pavlović… svi redom američki agenti. Ako su NVO u Beogradu strani plaćenici, onda su to i Nataša Kandić i Žene u crnom . A ko je spasao obraz Srbiji ako to nisu ove hrabre žene? Nikakvi trockisti lambertisti se nisu čuli! Oni se čuju samo kad one prve treba da opanjkavaju: sve one rone “krokodilske suze” povodom Srebrenice, kaže on, jer ne znaju ništa o superimperijalizmu, koji tako dobija formu jedne džinovske tajne masonske lože. I to se naziva marksizmom!
Ono o Aliji Izetbegoviću, Španiji i Kabaljeru jadno je i bedno. Gde je to nadjeno? I u udruženju “Sarajevo” u Parizu, gde sam bio aktivan uz izvestan broj beogradskih i zagrebačkih intelektualaca, demokrata i socijaldemokrata, i u udruženju “Pomoć ženama Srebrenice”, gde sam bio jedan od prvih koji su podržali Sadiju Ombašić, tu običnu nastojnicu zgrade s lavovskim srcem, kao i u kampanji “Workers Aid for Bosnia”, koju su trockisti Engleske, Francuske i Španije vodili na moj predlog, naša politička linija je bila jedna i nepromenljiva: “Za jedinstvenu, nedeljivu, nezavisnu, demokratsku i multietničku Bosnu I Hercegovinu”. Ona ostaje na snazi i danas kao politički cilj. Nema nigde nikakvog navijanja za jednu ili drugu nacionalnu stranku, niti za imperijalizam, koji sam redovno apostrofirao kao saučesnika u cepanju BiH. A kao Srbin nisam krio, niti danas krijem da sam bezgranični poštovalac ljudi kakav je bio Jovan Divjak. Nije na nama Srbima da razglabamo priče o knjizi Alije Izetbegovića, nego da svojim telom ako treba branimo progonjene “muslimane” od srpskih koljača! Kad smo morali stati uz krvoloka Staljina da bi odbranili Sovjetski savez od Hitlera, koji je trockiste ubijao na svakom koraku, zašto ne bismo stali na stranu bošnjačke armije protiv četnika, ustaša i Fikreta Abdića? Osećao sam se beskrajno blažen u sredini takvih karakternih ljudi. Neuporedivo bolje nego u eventualnom društvu lambertista , koji s grčkim sindikalistima u punom jeku bosanskog rata, održavaju balkansku konferenciiju, pozivaju se na ideju balkanske socijalističke federacije, a o ratu koji gori tu, pred njihovim očima, nemaju ni reči. Čak i Proudhon, koji nije hteo da čuje ništa ni o poljskom ili italijanskom nacionalnom ujedinjenju, imao bi više srca za tragediju Bosne.
Tako, bio ja notorni ili nenotorni provokator, plaćen ili neplaćen, u gotovom ili na ček, naspram četničke, a sada i gepeuovske ideologije, imao sam oduvek jednu istu utehu: bilo šta bilo, moja deca se neće stideti svog oca. A kad je toliko njih nevino stradalo, jedan više ili manje ne znači ništa bitno. Policiju nikada nisam tražio da joj se ispovedam, nikakve podzemne organizacije nisam pravio da bih se imao čega plašiti, kad sam istupao, istupao sam javno i pod svojim imenom, a da bi me ućutkali nikakva policija nije ni potrebna, imaju oni dovoljno fašista i kriminalaca koji se slobodno kreću ulicama. Zar to denunciranje “slobodnog kretanja” Radoslava Pavlovića izmedju Kovačevca i Pariza ne podseća na staljinistički “Proleter” KPJ uoči rata, kada otvoreno kaže policiji da sve te trockističke provokatore, Petka Miletića, Adolfa Muka, Ivu Baljkasa, Labuda Kusovca … treba pohapsiti i žigosati kao izdajnike?

Pavlusko Kaže:
Rujan 13th, 2012 at 00:29

Uz pisanija davnašnjeg „ex-trockiste“ Radoslava Pavlovića

Ma koliko Radoslav Pavlović gorko proklinjao Slobodana Miloševića i srpsku šovinističku birokratiju on sam najdirektnije saučestvuje u njenim šovinističkim lažima kada Miloševićevu homogenizaciju te birokratije izjednačava sa “šovinističkom homogenizacijom” cele srpske nacije i smradni šovinistički otrov Miloševićevog lažljivog totalitarnog medijsko-propagandnog aparata izjednačava sa stanjem svesti celokupnogg srpskog naroda, pa time Miloševiću “priznaje” “politički legitimitet” i “opštenarodnu podršku” koje on nikada nije imao, ali je itekako tvrdio da ga ima i svim silama se trudio da stvori makar privid da ga makar malo ima. Pavlovićeve nostalgične pisanije su mu i tada pomagale u stvaranju tog lažnog privida i pomažu mu u tome i danas – 23 godine kasnije.

Ta Miloševićeva glavna politička laž je potpuno uobičajena i nužna za svakog diktatora nad sopstvenim narodom i potpuno je prirodno to što su monstruoznu laž potpomagali i širili Miloševićevi šovinistički konkurenti iz drugih jugoslovenskih republika – razni šovinizmi se uzajamno podhranjuju i najbolje i najrađe daju jednu drugima šovinističku legitimaciju. Razmahu slovenačkog, hrvatskog i ostalih “antisrpskih” šovinizama itekako je bilo potrebno preuveličavanje snage i uticaja Miloševićevog šovinizma, preuveličavanje koje je bez zazora ceo srpski narod proglašavalo suludo šovinističkim i izjednačavalo ga sa Miloševićem i njegovom birokratijom. Svi ti šovinizmi i danas su na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama i jednako se uzajamno podržavaju kao i pre 22 godine, negujući moguće šovinističke klišee, laži i klevete o svim jugoslovenskim narodima kao trajne “zvanične istine” njihovih marionetskih režima.

Međutim, itekako je neobično i neprirodno kada tu Miloševićevu i uopšte šovinističku osnovnu laž potvrđuju i širi i neko ko sebe naziva njegovim komunističkim političkim protivnikom i koji vatreno osuđuje njegov teror protiv albanskog naroda. A Radoslav Pavlović radi upravo to kada tvrdi da je miloševićevska šovinistička histerija zahvatila celokupan srpski narod – “od neukih masa do akademika” – i da je Miloševiću uspelo da oko sebe homogenizuje celu naciju. Njegova pozicija tako postaje samo kao rukavica izvrnuta pozicija srpskog šovinizma za koji on, u duhu svih naših NVO NATO-pacifista, kaže da mu nisu podlegli samo retki pojedinci u koje – jel’te – spadaju baš on i slična bratija tananog NATO NVO pacifističkog duha. Tu svoju tvrdnju on podkrepljuje svojim ličnim iskustvom sa njegovim “ličnim prijateljima, roditeljima i dragim rođacima” i pozivima na Miloševićevu lažljivu i totalitarnu medijsku propagandnu mašineriju koja je bestidno objavljivala najočiglednije laži o “milionskim” Miloševićevim “narodnim mitinzima” pred Saveznom skupštinom – na prostoru na koji je fizički nemoguće smestiti ni 200.000 ljudi (čak i da ih se nabije 5-6 po kvadratnom metru) i koji je na tim mitinzima bio više nego poluprazan – toliko prazan da su se između redova i grupa njihovih privedenih učesnika bez imalo poteškoća kretali veliki kamioni sa kojih je “patriotima” deljeno “patriotsko okrepljenje” u vidu flaša rakije i sendviča. Takvu “opoziciju” i takve “kritičare” Milošević je mogao samo želeti, hrabriti i negovati.

Ograničen na tako bedne i lažljive izvore i na sopstvenu kljakavu percepciju stvarne socijalne i političke dinamike srpskog društva, Pavlović ni tada ni 23 godine kasnije uporno ne vidi prozirnost svih tih propagandnih laži o “srpskoj opštenarodnoj podršci Miloševiću”, a pogotovu ne vidi masovni radnički otpor svakom šovinizmu i njegovoj politici u celoj Jugoslaviji, a ponajjači upravo u Srbiji – otpor koji se razvijao ka svejugoslovenskom generalnom štrajku i koji je kulminirao u veličanstvenom jurišu vukovarskih radnika u generalnom štrajku na zgradu Savezne skupštine u Beogradu 5. jula 1989.

Pavlović o toj veličanstvenoj akciji vukovarskih radnika priča fantasmogorične izmišljotine o “ogromnoj ljubaznosti srbijanske policije” i o “gostoljubivim sendvičima i sokovima” koji su im tobož deljeni od policije pred skupštinom. A zapravo, da nije bilo fontana sa vodoskocima pred zgradom skupštine Vukovarci ne bi imali ni vode za piće i osveženje na tom vrelom julskom danu. Oni su nešto pre podneva pristigli iz Vukovara u Beograd kolonama kamiona i pod policijskom pratnjom provedeni su kroz grad kroz guste policijske kordone do trga pred Saveznom skupštinom koji je bio opasan još gušćim do zuba naoružanim kordonima policije.

Mnogo više nego samih 5-6 hiljada vukovarskih štrajkača, Miloševićeva vlast se plašila reakcije beogradskih radnika i njihovog priključenja Vukovarcima i sve svoje snage je usmerila na to da spreči svaki kontakt među njima. Vukovarski radnici su istog dana popodne izvršili silovit juriš na zgradu Savezne skupštine, juriš koji je trajao jedva više od minuta i lako i brzo su je osvojili i isterali iz nje kukavno policijsko obezbeđenje koje se nije ni usudilo da im pruži ikakav otpor. Mada su osvojili samo avetinjski praznu zgradu Skupštine, oni su bili sasvim svesni simboličke težine osvajanja zdanja najviše vlasti u državi. Njihova jurišna parola bila je “Skupština je naša!” – naša, radnička a ne njihova birokratska. Nakon nekih sat i po ponovo su iz zgrade skupštine izašli na trg pred njom – zato da bi bili na videlu Beograđanima koje su policijski kordoni držali na rastojanju od njih i koje su Vukovarci pokušavali da agituju da im se priključe. Oni u tom trenutku nisu mogli znati da su sve veće beogradske fabrike i radnička industrijska naselja pod snažnom policijskom blokadom, da se po beogradskim preduzećima hitno isplaćuju plate i povišice i radnicima obećavaju brda i doline da bi ih se sprečilo da se pridruže svojim vukovarskim kolegama.

A iste večeri – a ne nakon Pavlovićeva izmišljena “dva tjedna” – predstavnici Savezne vlade su vukovarskim štrajkačima ispunili sve njihove zahteve – plate i krediti “Borovu” za održanje proizvodnje i radnih mesta – i oni su se pobednički vratili u Vukovar, još ne znajući da je njihova akcija donela iste takve plodove i beogradskim radnicima i da im je ostala dragocen uzor za to kako se treba boriti za svoja prava protiv šovinističke birokratije. Taj uzor beogradski radnici neće zaboraviti tokom teških narednih ratnih godina i svih tih godina Miloševićev režim ne samo da nije uspevao da uguši štrajkački pokret u Srbiji, nego nije smeo da to čak ni pokuša ozbiljnije. Njegova taktika bila je da prividno stalno udovoljava svim neposrednim štrajkačkim zahtevima i da ih potom stalno iznova obezvređuje galopirajućom inflacijom, a da pere ruke od odgovornosti za rat i prebacuje je na nejaka plaće svoje vojne kamarile u JNA. Njegova glavna pilatovska parola svih tih godina bila je “Srbija nije u ratu” i “Mir nema alternativu”.

Otpor srpskih radničkih i omladinskih masa Miloševićevoj šovinističkoj birokratiji silovito je eksplodirao najpre u veličanstvenoj masovnoj pobuni 9. marta 1991. i nije ugušen ni jednog trenutka tokom rata. Strah od tog masovnog radničkog otpora bio je (i ostao) zajednički svim rivalskim šovinizmim u Jugoslaviji, svim “nacionalnim” (zapravo šovinističkim) frakcijama jugoslovenske birokratije i te šovinističke frakcije ne prestaju da se lojalno uzajamno pomažu ni jednog jedinog trenutka ni pre ni u vreme ni posle rata kojim su, u ime “nacionalizma”, servilno se povinujući diktatu svetskog imperijalizma pod dominacijom USA, lišile svoje narode svakog nacionalnog suvereniteta i, iz polukolonijalnog položaja u koji su bili dospeli još u Titovoj Jugoslaviji, ih saterali u nakazne kompradorske marionetske torove.

Kada Miloševićeva policija nije imala snage da uguši tu pobunu 9. marta i kada je njegova vlast počela opasno da se klati, protiv demonstranata su na ulice izvedene tenkovske jedinice JNA – uz saglasnost i odobrenje celokupnog tadašnjeg Predsedništva SFRJ, tj. i svih Miloševićevih rivala u tom Predsedništvu. Ta njihova jednodušna solidarnost sa Miloševićevim režimom protiv srpskih radnika i omladine nije bila nikakva slučajnost ili glupost nego je bila uslovljena njihovom zajedničkom reakcionarnom, antiradničkom i antinarodnom socijalnom i političkom prirodom. Revolucionarno rušenje Miloševića i njegovog birokratskog aparata u Srbiji bilo je direktna pretnja svima njima da će istu takvu sudbinu doživeti i oni u svojim “nacionalnim” birokratskim feudima.

Tih dana, u nastojanjima da pacifikuje studentsku pobunu koja se nastavila i posle tenkovima zaustavljenog masovnog 9-martovskog ustanka, Milošević je pokušao da inscenira javni susret i “dijalog” sa pažljivo probranim “predstavnicima studenata” u zgradi rektorata Beogradskog univerziteta. No, u situaciji pobune nije bilo lako konferencijsku salu napuniti probranim pouzdanim i lojalnim studentima, pa je tako došlo do “incidenta” koji je poremetio sve Miloševićeve planove da inscenira “dobijanje podrške od beogradskih studenata”. Studenti su ga saleteli tugaljivim pitanjima na koja nadmeni šovinista nije imao odgovor, a jedan od njih je svoje izlaganje poentirao ubitačnom rečenicom: “Miloševiću, dajte ostavku i Tuđman će izgubiti sve!”. Ta rečenica osvanula je u beogradskim medijima, a u nedeljniku “Vreme” čak i preko cele naslovne stranice, i odjeknula je kao bomba pod Miloševićevim nogama. Već i samo njeno objavljivanje bilo je znak teške krize Miloševićeve vlasti i njene krajnje krhkosti. Tada mu je u pomoć priskočio njegov hrvatski analog Franjo Tuđman sa sastankom u Karađorđevu sa koga su zajedno dali umirujuća i uspavljujuća obećanja da će “mirnim i demokratskim putem” rešiti sva sporna pitanja i da ne postoji nikakva ratna opasnost. Tek taj njihov zajednički manevar uspeo je da smiri duhove i da Miloševiću preko neophodno vreme i predah da bi ponovo stabilizovao svoj aparat vlasti i korumpirao kukavnu srbijansku parlamentarnu “demokratsku” opoziciju.

Ovde je veoma važno napomenuti da su te demonstracije od 9. marta 1991. bile planirane i sazvane kao miran protest protiv Miloševićeve medijsko-propagandne ratno-huškačke i šovinističke mašinerije – pre svega protiv RTS koja je u Srbiji tih dana masovno nazivana “TV Bastiljom”, ali da su, potpuno neočekivano i za same organizatore, spontano prerasle u masovan ustanak protiv Miloševićevog šovinističkog režima u celini. To itekako govori o tadašnjoj masovnoj rasprostranjenosti antiratnog raspoloženja u Srbiji i o širini i dubini svesti srbijanskih radničkih i omaldinskih masa da je Milošević glavni i najopasniji izazivač rata u Jugoslaviji. Isto tako to govori o grotesknosti i reakcionarnosti tvrdnji svih onih, a Radoslav Pavlović je jedan od takvih, koji srpski narod opisuju kao šovinističku divlju rulju Miloševićevih sledbenika, žednu albanske, slovenačke, hrvatske, bošnjačke… krvi i imetka.

Ta 9.martovska antiratna pobuna radničke i omladinske Srbije je za Miloševića i njegove imperijalističke mentore značila pre svega da treba da ubrzaju pripreme za rat i izazovu i nametnu ga što pre da bi onda njime i razbijanjem Jugoslavije učvrstili i Miloševićev i ostale šovinističke privatizatorske “tranzicione” režime u bivšim jugoslovenskim republikama. Danas već odavno (od kraja 1993) znamo da je CIA u oktobru 1990. dostavila USA predsedniku Bushu ocu tajni izveštaj sa prognozom (čitaj: planom) u kojoj se kaže da će u Jugoslaviji u roku od 18. meseci izbiti rat kojim će ona biti razbijena. No, zbog krize Miloševićevog režima u proleće 1991. i opasnosti da on bude srušen revolucionarnom mobilizacijom, kurs na rat je ubrzan i rokovi su skraćeni – rat je izbio već 26. juna, a signal za njegov početak dao je USA državni sekretar za spoljnu politiku James Beker koji je posetio Miloševića 2. juna i javno izjavio da USA priznaju samo jedinstvenu Jugoslaviju i da će podržati sve napore da se održi njena jedinstvenost. Svakome ko iole ume da politički misli, ta Bekerova izjava bila je dovoljno jasna: ona je značila da USA puštaju Miloševića sa lanca i šalju ga u napad – najpre u fingirani napad na Sloveniju, a potom u krvavi napad na Hrvatsku i njeno komadanje na “nacionalne” bantustane.

Ako neko i nije već na samo početku uviđao reakcionarni i rđavo prikriveni kolonijalistički karakter tog rata, onda ga je – pod uslovom da nije baš potpuni politički idiot i slepac – morao videti bar iz njegovih posledica po njegovom okončanju – nije to bio nikakav “međunacionalni rat” nego je bio rat velikih imperijalističkih sila i lokalnih mafijaških birokratskih nomenklatura protiv svih naroda bivše Jugoslavije. Glavni dobitnik tog rata je nesumnjivo USA imperijalizam koji je taj rat uspeo da iskoristi za to da sa Balkana potisne evropske imperijalizme i zauzme ga kao svoj imperijalistički protektorat sa koga je nastavio pritiske na evropske imperijalizme i na konstituisanje EU kao luđačke košulje za disciplinovanja i pokorovanje svih evropskih naroda.

Međutim, samonabeđeni “internacionalista” Radoslav Pavlović ni tada ni posle 23 godine ni jednom jedinom rečju ne pominje tu odlučnu i ključnu ulogu svetskog, a naročito USA imperijalizma u razbijanju Jugoslavije građanskim ratom i u osvajanju Balkana. On je toliko fasciniran Miloševićem i njegovom birokratijom i “nacionalnom homogenizacijom i opštenarodnom podrškom” da mu izmiču iz vida i najočiglednije opštepoznate činjenice o ulozi imperijalizma u ratu protiv Jugoslavije i u njenom razbijanju i kolonizaciji svih njenih naroda. Upravo zbog te neverovatne nacionalne skučenosti njegovog horizonta kojim suvereno i svemoćno demijurški dominiraju Slobodan Milošević i njegova birokratija uz tobože neznatan otpor i jalovi moralni gnev samo “retkih poštenih pojedinaca” njegova pozicija je kao prevrnuta rukavica posuvraćena pozicija srpskog šovinizma koga on pokušava da “urazumi” svojim moralnim propovedima. Ne radi se tu samo o tome da za miša Pavlovića nema strašnije zveri od mačke Miloševića – radi se o nadmenom omalovažavanju i klevetanju celog srpskog naroda koji se tako izjednačava ne samo sa masom od mačke preplašenih miševa, nego se izjednačava sa masom poludelih miševa koji mazohistički slede i obožavaju svoju mačku, a izuzetak je onda tek poneki neadaptirani mišić koji u potaji privatnog biltenčića bez čitalačke publike lije gorke suze nad ludilom svoje sabraće.

Pavlovićevo potpuno ignorisanje presudne uloge svetskog imperijalizma u jugoslovenskoj krizi i ratu protiv svih jugoslovenskih naroda i njihovoj rekolonizaciji potpuno je u duhu slavne staljinske “teorije socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” po kojoj su i za razvoj i sudbinu i kolonizovanih i okupiranih naroda odgovorne jedino i isključivo unutrašnje snage tog naroda, tj. sam taj narod, a ne njegovi moćni imperijalistički porobljivači.

Pavlovićevi predlozi mera za rešavanje Kosovskog pitanja 1989. su groteskni i nisu vredni pažnje i iscrpnog komentarisanja. Dovoljno je reći to da je prva mera koju on predlaže – odstranjivanje iz medija šovinističkih huškačkih urednika i novinara. Ne ukidanje političkog i medijskog monopola totalitarne birokratije nego samo smenjivanje njenih urednika i novinara. Isto važi i za njegovu interpretaciju toga “šta hoće kosovski Albanci”. Ni pišljiva boba ne vredi njegovo pozivanje na Dimitrija Tucovića bez analize jugoslovenskih nacionalnih problema u kontekstu bar balkanskih nacionalnih problema i bez perspektive Balkanske socijalističke federacije kao jedinog mogućeg stvarnog rešenja svih nacionalnih pitanja na Balkanu. O tim pitanjima on piše kao neko ko nikada nije imao u rukama Tucovićevu knjigu “Srbija i Albanija”, al eto voli čovek nešto Tucovića kao finog i manjinskog poštenog Srbina.

Nelegitimno i krajnje neumesno je pozivati se na Tucovića u albanskom pitanju a ne reći makar to da su Tucović i srpska socijaldemokratija jasno i glasno još 1912. godine bacili u lice srpskoj šovinističkoj osvajačkoj buržoaziji da je Kosovo (i ne samo Kosovo, nego i zapadna Makedonija) albanska, a ne srpska teritorija, i da je srpska aneksija Kosova – otimanje tuđe kuće koje će srpski narod kad-tad teško platiti. Pavlović to ni rečju ne pominje – valjda da ne bi baš suviše rasrdio svoje šovinističke prijatelje, roditelje i rođake za koje on kaže da im je taj tekst napisao i razdelio “u znak prkosa i oproštaja” kada je raskinuo sa njima. Pa i nije mu baš mnogo prkosan taj njegov prkos. A pogotovu ne kada je još i “u znak oproštaja”. A i taj njegov “oproštaj” i “raskid” sa prijateljima i rodbinom su bili takvi da je on na očevom placu u Kovačevcu još godinama imao pogone za proizvodnju drvne građe (sušara, pilana, skladišta) i za proizvodnju luksuznog nameštaja od punog drveta sa intarzijama od mermera i živeo s njim u istom dvorištu u domaćinskoj slozi i veselju. Svaka čast i Fati i Tucoviću i potlačenom albanskom narodu i internacionalizmu, al’ biznis je biznis – zar ne?

P.S: Ovo su tek letimične kritičke beleške o glavnim tezama i stavovima Pavlovićevog teksta. Mlađim čitaocima će verovatno trebati još ne malo obaveštenja i objašnjenja o pitanjima koja dotičem i ja ću im rado odgovoriti na sva njihova pitanja – onoliko koliko mi to dozvole moja znanja, zdravlje i raspoloživo slobodno vreme. Ponešto o tim pitanjima može se naći i u mojim tekstovima na mom blogu na adresi http://www.pavlusko.wordpress.com .
Na anonimne bedastoće poput one potpisane sa “Ha”, naravno, neću odgovarati niti se obazirati.
P.P.S. Upravo vidim da se naš mali kapitalista iz Kovačevca baš raskokodakao i da poziva u pomoć i udbaško-NVO-NATO-pacifističke leve i desne “autoritete” tipa Sonje Liht, Vesne Pešić, Sonje Biserko, Branislava Čanka, Milana Nikolića, Dragomira Olujića, Nataše KANDIĆ… i slične srodne mu parazitske i prodane nežne dušice. Potrudiću se da što pre nađem vremena i strpljenja da se pozabavim tim njegovim lažljivim kokodakanjem, a do tada ostavljam samo gornje beleške o njegovim bulažnjenjima o Miloševiću kao svemoćnom ali zlom “voždu zlog naroda”…
i samo jedno pitanje od koga Pavlović beži baš kao đavo od krsta: kako je bilo moguće to da samo i jedino on od svih članova pariške sekcije jugoslovenske trockističke grupe navodno nije nikada pozvan ni na informativni razgovor u policiju i neometano je putovao između Kovačevca i Pariza, a potpuno se pouzdano zna da je policija imala sva njihova imena, pa i njegovo, i da je sve druge privodila na saslušanja čim bi kročili u zemlju?!
P.P.S.: Očigledno sam pogrešno povezao i razumeo pojavu imena “Radnička borba” u Hrvatskoj i sad vidim da ga nije Pavlović ukrao nego da je najverovatnije reč o pukoj koincidenciji.
Pavluško Imširović

Pavlusko Kaže:
Rujan 13th, 2012 at 01:45

Još jedan detaljčić za večeras:

U jeku policijske hajke na trockiste u Jugoslaviji, početkom 1974 – kada je hapšen ili policijski praćen svaki studentski i radnički aktivist za koga bi policija iole posumnjala da je ikada imao ili mogao imati ikakve veze sa trockistima – Radoslav Pavlović se odjednom pojavio u Beogradu i provokatorski počeo da zivka opozicione političke aktiviste na brojeve telefona za koje naprosto nije mogao da ne zna da ih policija prisluškuje. Šokirani ljudi su ga naprosto slali do đavola kao notornog policijskog provokatora i odbijali su svaki kontakt s njim i ja sam bio jedini koji je tada prihvatio da ga sretne i porazgovara s njim. Našli smo se u kafani “Beli bagrem” u zvezdarskoj šumi, saslušao sam njegove pričice i velelepne ponude “za finansijsku pomoć i saradnju” – nastupao je kao izaslanik Balaša Nađa (alias Mišela Varge), provokatora i duplog agenta CIA-e i KGB-a “od kalibra” – a potom sam mu objasnio da to njegovo neometano vršljanje po Beogradu i najnaivniji politički idioti jasno vide kao notornu policijsku provokaciju i da ću se lično “postarati” za njega i naći ga da mu naplatim račun, pa ma gde na svetu da se sakrije, ako samo i jedan od ljudi koje je provokatorski zivkao na telefone koje je policija prisluškivala bude uhapšen makar i samo na jedan dan. Uz to sam mu objasnio da samo njegovo hapšenje može da ga delimično opere i dozvoli eventualnu pretpostavku da je on ipak samo totalna budaletina kojom pilotira Udba bez njegove svesti o tome. Prebledeo je i pozeleneo i nestao iz Beograda za narednih 15 godina.

Sad priča kako “nikada nije osnivao nikakve podzemne organizacije da bi se imao čega plašiti”. Da neće možda da kaže da je jugoslovenska trockistička grupa čiji član je bio bila legalna i javna organizacija i da su njeni članovi nastupali javno i pod punim imenom i prezimenom? Daleko od toga da je ta grupa bila legalna i javna i da su njeni članovi mogli i smeli istupati pod svojim pravim imenima – za tako nešto se smesta letelo na robiju. Ali, ta Pavlovićeva tvrdnja ima jedno jedva prikriveno značenje: on njom zapravo nehotično priznaje da za jugoslovensku policiju samo on u toj trockističkoj grupi nije bio jedan od njenih ilegalnih članova – kao što su to bili svi drugi njeni članovi – nego je od početka bio legalni tajni policijski saradnik unutar te ilegalne organizacije.

Nenad Janicijevic Kaže:

Rujan 13th, 2012 at 02:14

Gospodin Imširović je sjajan! Odlična analiza i kritika. Hvala Vam gospodine Imširoviću.

Crveni Kaže:

Rujan 13th, 2012 at 14:40

Gledam ovako sa strane ovu raspravu čije mi se započinjanje na ovom mjestu i u ovom trenutku čini sasvim besmislenim.

U moru teksta izbačenog u povišnom tonu Pavluška ne mogu ne primjetiti mnoštvo grubih proturječnosti.Prvo za tekst o Kosovu kaže da je posrbljeni plagijat. Odmah iza toga u istom dahu kaže da autor teksta vrijeđa i ponižava srpski narod. Onda je 1974. bio KGB-ovski, CIA/UDBA špijun i provokator i rečeno mu je da će skupo platiti za svoju djelatnost ako netko završi u zatvoru. No 1991. Pavluško opet s njime bez ikakvih problema sjeda za isti stol i zajedno rade na stvaranju nove organizacije.

Priča o dobrim i revolucionarnim narodnim masama kojima je stran srpski nacionalizam i birokraciji koja ga sama provodi, kao i o svima njima kao nemoćnim lutkama u rukama imperijalističkih sila (koje onda ne treba previše niti kriviti) ipak je teška bajka. Kao što je i u Hrvatskoj u to vrijeme vladala snažna nacionalistička-šovinistička i tuđmanovska histerija u najširim slojevima (koja je išla dotle da se nije moglo pozdravljati sa “zdravo”). Stoga mi izgleda kao da takvi stavovi, pretpostavljam nesvjesno, relativiziraju zlo srpskog nacionalizma i njegovu raširenost u devedesetima.

Pavlusko Kaže:

Rujan 14th, 2012 at 16:48

“Literarna” papazjanija malog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića tipičan je izraz tipičnog odnosa sitnog policijskog buržujčića prema proletarijatu. Politika je za takvog sitnog buržuja samo ono što se dešava u vrhovima vlasti i oko tih vrhova – na političkoj pozornici koju definišu vrhovi vlasti i koja je i sama deo aparata vlasti. Društvena svest i javno mnenje za njega su samo ona svest koja dominira medijskim aparatom vlasti, tj. ono je što vlast kaže da je. Zna policijski doušničić ko je njegov vrhunski i jedini merodavni autoritet.

Sitna buržoazija od proletarijata očekuje da se bori za njene, sitnoburžoaske, interese i da deli njene ciljeve, ideale i vrednosti i nepojmljiva i neprijateljska joj je svaka samodelatnost i nezavisnost proletarijata. Ona se iz sve snage trudi da tu samodelatnost radničke klase i ne primećuje, a kada je ipak prinuđena da je primeti onda je minimizira, omalovažava i falsifikuje i njen značaj i njene manifestacije.

To je posebno vidljivo u sračunatom brisanju iz istorije i kolektivnog pamćenja masovnog antiratnog raspoloženja i otpora ratu u svim bivšim jugoslovenskim republikama i u propagandi bezočnih laži da su narodi listom bili za svoje šovinističke diktatore i da su želeli rat. Zato kukavna sitnoburžoaska “levica” ili ne primećuje ili omalovažava i falsifikuje značaj činjenica kakve su 9-martovska pobuna u Srbiji 1991, pobuna roditelja srpskih vojnika 2. jula 1991. – kada su masovnim jurišom zauzeli republički parlament i preneraženim i zatečenim poslanicima izneli svoje zahteve među kojima je centralni bio zahtev da se svi srpski JNA vojnici povuku na teritoriju Srbije, radnički ustanak i okupacija republičke skupštine u Sarajevu 4. aprila 1992. sa zahtevom za raspuštanjem vlade i parlamenta i raspisivanjem novih izbora na kojim bi bilo zabranjeno učešće “nacionalnim strankama, karavan mira iz svih bivših jugoslovenskih republika (sem Slovenije) koji je 2 dana držao Dom garde u Beogradu 28-29. avgusta 1991, masovni bojkot ratne mobilizacije u Srbiji (bojkot koji je u Beogradu bio veći čak i od 98 %), neprekinuti talasi radničkih štrajkova sve vreme rata…
To je isto tako vidljivo u suludoj tvrdnji da velike imperijalističke sile nisu imale i nemaju nikakve odgovornosti za taj rat. Debilna besmislica da ukazivanje na sasvim realnu i presudnu ulogu svetskog imperijalizma u jugoslovenskom ratu znači umanjivanje i “relativizaciju” zla i krivice domaćih zlikovaca u tom ratu otprilike je ista kao i debilna besmislica da pokazivanje uloge Hitlera i nemačkog nacizma znači umanjivanje zla i krivice Ante Pavelića, Draže Mihailovića i svih drugih kvislinga u drugom svetskom ratu – osim za one koji se usrdno dodvoravaju svetskom imperijalizmu i Hitleru.

Propaganda svemoći šovinističke kontrarevolucije i izmišljanje nekakve njene “opštenarodne baze i podrške” jeste najcrnja kontrarevolucionarna propaganda pa ma kakvim političkim bojama se ona šminkala i ma kojom ideološkom retorikom se zaodevala. “Crveni” koji se bave takvom kontrarevolucionarnom propagandom su vulgarni politički debili koji bi mogli biti istinski crveni samo od stida – kad bi znali za stid.

Crveni Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 19:27

Pavluško, kada bi se manje pjenio i vikao, a više razmišljao rjeđe bi upadao u kontradikcije sa samim sobom. Također, manje bi bio sklon trivijalnim nedijalektičkim generalizacijama. Na temelju nekoliko prosvjednih pokreta ne može se negirati raširenost nacionalizma i šovinizma među običnim narodom u ono vrijeme. Tada ne samo da ne bi bilo mitinga i “događanja naroda” nego bi toliko revolucionarno uzavrela situacija, uz toliko prekaljenu lambertističku organizaciju (bez obzira na to što je vjerojatno bila one-man-band), bez obzira na špijunske progone kojima je nemilice izložena dovela do revolucije u Srbiji u roku od mjesec dana. S druge strane nitko nije govorio da je sav narod stao na pozicije nacionalizma ili da imperijalizam nije imao nikakvu ulogu. To si ti izmislio. To je “ili-il”i razmišljanje, odnosno karikatura razmišljanja kakvu si ne bi smio dozvoliti jedan marksist.

Pavlusko Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 20:57

Bedni mali policijski provokator Radomir Pavlović se baš našao na muci za koju se nadao da će uspeti da je izbegne ako se ne pojavljuje na javnoj političkoj sceni u Srbiji (u kojoj inače živi) na kojoj ima još ne malo živih aktera i svedoka njegovih provokatorskih policijskih rabota od pre 40 godina. Zatečen u krčmenju njegove jeftine propagande o šovinističkoj svemoći rahmetli Slobodana Miloševića kao „zlog vožda zlog naroda“ i suočen sa nepobitnim činjenicama o njegovoj ondašnjoj policijskoj raboti on te činjenice pokušava da prekrije novim pseudo-patetičnim verbalnim masama laži i izmišljotina. A šta drugo mu i preostaje nego da samo laže kad – iz razloga obaveze čuvanja službenih tajni Udbe kojoj ostaje lojalan – nikako ne sme i ne može da objasni kako to da on jedan i jedini od članova prve jugoslovenske trockističke grupe iz 1970. godine nikada nije imao baš nikakvih problema sa policijom – u vreme kada se već i za odbijanje saradnje sa Titovom policijom išlo na robiju i gubilo pravo na pasoš, na rad i na putovanja iz zemlje, u vreme najžešćih progona trockista u Jugoslaviji, vreme kada je Titova policija hapsila i slala na robiju za i najmanju sumnju za najmanju vezu sa trockizmom i trockistima – slobodno i javno šetkao između Pariza i Kovačevca i Beograda i, uz jasnu i očiglednu toleranciju i dozvolu beogradske tajne policije, pokušavao da vrbuje za efemernu fantomsku „internacionalnu trockističku organizaciju“ notornog duplog agenta CIA-e i KGB-a Balaša Nađa (aka Mišela Varge) sa kojim je, zbog provokatorske rabote, 1972. zajedno izbačen i iz OCI i iz Četvrte Internacionale (La Verite) i iz njene jugoslovenske grupe.

Uzdajući se u neobaveštenost današnjih mladih generacija, Pavlović bezočno laže da su Balaša Nađa rehabilitovale i „odbranile od optužbi“ „sve trockističke organizacije na svetu“. Nikada niko nije ozbiljno ni pokušao ni da dovede u pitanje, a kamoli da ospori, arhivskim dokumentima pouzdano dokazanu činjenicu da je Nađ, nakon što je emigrirao iz Mađarske posle staljinističkog gušenja mađarske radničke revolucije iz 1956, učestovao u antikomunistim političkim delatnostima koje su finansirale CIA i USA vlada. Njegovi centristički politički advokati pokušavali su da ga brane tvrdnjom da je tim dokumentima dokazano samo to da je on učestvovao u takvim CIA rabotama u vreme dok još nije postao trockist, ali ne i nakon toga. Sam Balaš Nađ je naprosto odbijao da o tim arhivskim dokumentima i tim njegovim rabotama da ikakvo objašnjenje i zbog toga je i odbio saradnju sa centrističkom anketnom komisijom koja je od njega tražila da objasni i te dokumente i tu saradnju, nakon čega se ta komisija raspala ne dokazavši baš ništa „zbog nedostatka dokaza“.

A dokaza je itekako bilo i ima. Takvih da je Balaszu Nagyju preostajalo jedino da odbija da o njima govori pod izgovorom da se radi o njegovim davnim ličnim i privatnim vezama i stvarima. Da, veze agenata provokatora sa tajnim službama uvek su vrlo „lične i intimne prirode“ i zato oni o njima odbijaju da javno govore. Ti arhivski dokazi su u širokim izvodima objavljeni u brošuri „Provokacija u IV Internacionali – putanja provokatora Varge“ (Provocation dans la IV Internationale – l’itineraire du provocateur Varga) 1973. godine – to je ona brošura koju Pavlović naziva „zelenom brošurom“, pažljivo izbegavajući da o njoj i njenom sadržaju da bliže reference. Odavno njega i Balaša Nađa žulja i boli ta brošura OCI (Organisation communiste internationaste – Internacionalistička komunistička organizacija, francuska sekcija IV. Internacionale) koja ih je isterala na videlo iz mraka njihovih provokatorskih policijskih mišijih rupa.

Da, ja jesam u sećanju neznatno pobrkao datume i godine isključenja provokatora Nađa i njegovog trabantića Pavlovića pa rekao da je to bilo 1973. umesto 1972. Ti datumi mi nisu sasvim oštro urezani u pamćenje, kao što jesu Pavloviću, iz prostog razloga što sam ja obe te godine (1972-1973) proveo po Titovima zatvorima zbog javne i tajne revolucionarne političke aktivnosti i za sva zbivanja u tom periodu sam saznavao sa znatnim zakašnjenjem. Iz zatvora sam izašao početkom 1974. i već par meseci posle toga, u njegovoj provokatorskoj misiji po nalogu Balaša Nađa i pod nesumnjivom kontrolom i uz odobrenje Udbe, na sastanku u kafani „Beli bagrem“ u Zvezdarskoj šumi u Beogradu, Pavlović mi je ponudio lažni pasoš, ilegalno prebacivanje iz zemlje i „obezbeđenu egzistenciju u Francuskoj“ gde je trebalo samo još da se priključim bitangi Nađu i njegovoj provokatorskoj grupici.

Oni (Nađ i Pavlović) su tada verovali da je jugoslovenska trockistička grupa definitivno razbijena i da sam ja izolovan i još potpuno neobavešten o njihovim rabotama i da mogu da me lažima i obećanjima navedu da im poverujem i prihvatim njihove velelepne ponude. Jedan od glavnih Pavlovićevih argumenata kojima je pokušavao da me privoli na njegove ponude da im se priključim u emigraciji bio je taj da je nesumnjivo da sam posle izlaska iz zatvora pod najstrožim policijskim nadzorom i da je zato samo pitanje dana kada ću ponovo biti uhapšen. Da, istina je da sam – kao i svi registrovani politički opozicionari, a pogotovu oni koji su izašli iz zatvora – bio pod takvim oštrim nadzorom tajne policije (nadzorom kome sam ipak uspevao da izmičem kad god je to bilo potrebno) i da sam narednih godina više puta hapšen zbog političkog delovanja. Pavlović je sasvim bio svestan realnosti i rigidnosti tog policijskog nadzora, ali mu to baš nimalo nije smetalo da ležerno kontaktira i mene i druge nadzirane beogradske opozicione aktiviste. Rizik hapšenja je postojao za sve druge osim za samo njega. A istovremeno, gorko mi se jadao da su „svi u Beogradu poludeli zbog policijske represije i da preplašeno odbijaju s njima svaki kontakt“. Nije znao da su se više ljudi meni već požalili da ih on provokatorski zivka na prisluškivane telefone i da ih najdirektnije ugrožava. Saznao je to tek pred kraj tog našeg razgovora nakon što sam ga pažljivo saslušao i preslušao.

Ne mali su bili njegovi šok i zaprepašćenost kada je na tom sastanku konačno shvatio da ja ne samo da sam u toku sa svim zbivanjima oko Nađa i njega u periodu dok sam bio u zatvoru, nego i da sam već pročitao brošuru „Provokacija u IV Internacionali“ sa nepobitnim dokazima o Nađovoj saradnji sa CIA i KGB. Suočen sa mojim jasnim pitanjima o toj Varginoj aktivnosti pod patronatom CIA, Pavlović mi je uspaničeno i smušeno davao najgluplja i najidiotskija moguća „opravdanja“: da je Balaš Nađ zapravo samo „varao“ CIA-u da bi od njih dobijao pare za „revolucionarnu delatnost“ i da je to u svakom revolucionarnom pokretu sasvim „legitimna i korisna taktička rabota“. Odgovorio sam mu da ,kao marksistički revolucionar, ja nikako ne mogu sarađivati sa tim i takvim „revolucionarima“ koji se finansiraju „taktičkom saradnjom“ sa najreakcionarnijim tajnim službama i da sa takvima ne želim da imam ikakvog kontakta, opomenuo sam ga da prestane da ugrožava druge ljude provokatorskim pozivima na telefone koje prisluškuje policija (između ostalih i na telefone na Filosofskom fakultetu koji su u to vreme bili pod najstrožim mogućim režimom policijskog prisluškivanja, što Pavlović nikako nije mogao da ne zna), stavio mu do znanja da sam i ja svi drugi uvereni da on to radi pod kontrolom i uz dozvolu Udbe i otvoreno mu objasnio da ga samo još njegovo hapšenje može makar delimično oprati od osnovane sumnje da je perfidan policijski agent i provokator i dozvoliti eventualnu pretpostavku da je on ipak samo totalna budaletina i uplašena kukavica kojom pilotira Udba bez njegove svesti o tome. Prebledeo je i pozeleneo i nestao iz Beograda za narednih 15 godina ili 16-17 godina. Lično sam mu poželeo da bude uhapšen jer sam smatrao i smatram i danas da je to za njega lično bila povoljnija i čistija varijanta koja bi mu dala šansu da se duhovno i moralno pročisti.

Ne sećam se više tačno kada se ponovo pojavio i otpočeo privatni biznis u Kovačevcu, ali se dobro sećam da se jesmo susretali u par meseci 1991. godine. Nisu mi ti detalji dovoljno važni da bih samo zbog njih sad kopao po mojim ličnim arhivima i beleškama iz tog vremena. Počeo je da se mota oko Inicijative za socijalnu demokratiju Jugoslavije (ISDJ) koja je bila otvoreno šire okupljanje nešto preko stotinjak levičara različitih tendencija, većina kojih se odvojila od UJDI-ja (nepartijskog Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, prve nezavisne široke demokratske političke organizacije u celoj Jugoslaviji, osnovanog krajem 1988. u Beogradu, a 1989. i u Zagrebu i u BiH sa glavnim ciljem borbe protiv totalitarnog političkog monopola jugoslovenske birokratije), nakon što su ga Vesna Pešić i Nebojša Popov u jesen 1990-te bukvalno ukrali od njegovih osnivača i od članstva i preko noći ga preregistrovali u istoimenu političku stranku koja je na prvim višestranački izborima nastupila kao privesak i satelit Stranke reformskih snaga ondašnjeg saveznom premijera Ante Markovića. Bukvalno svako ko bi verbalno prihvatio program Inicjative za socijalnu demokratiju mogao je tada pristupiti tom širokom okupljanju čiji osnovni zajednički cilj je bio borba za masovnu nezavisnu radničku sindikalnu i političku organizaciju.

Trockisti iz jugoslovenske “Radničke borbe” su u tom okupljanju imali nesumnjivu većinu i dominantan politički uticaj. Pod tim imenom (“Radnička borba”) oni su se u leto 1990. konstutisali ujedinjenjem par hrvatskih, jedne vojvođanske i dve beogradske grupe u jedinstvenu jugoslovensku sekciju IV internacionale. Nemajući nimalo vere ni u tadašnju jugoslovensku ni u dolazeće “nacionalne” demokratije, odlučili su da svoju organizacionu strukturu i personalni sastav (nikako ne i samu činjenicu svog postojanja i svoje javne dokumente) zadrže u potpunoj ilegalnosti, a da javno deluju u okviru širih legalizovanih organizacija tipa socijalne demokratije i sindikata. Zbog toga nije bilo nimalo teško doći do njihovih javnih dokumenata i političkih analiza i na srpsko-hrvatskom jeziku i na drugim jezicima u publikacijama Četvrte internacionale. Ti dokumenti i analize su Pavloviću bili itekako poznati i s pravom je prepostavljao da sam ja jedan od njihovih autora i da je bar veći deo ljudi oko mene takođe u članstvu IV. Internacionale. A mogao je samo da pretpostavlja i da njuška jer mu mi o tome nismo davali nikakvu informaciju – iz najprostijeg razloga što u njega nismo imali nimalo poverenja.

Iz široke Inicijative za socijalnu demokratiju nismo hteli da ga izbacujemo iz istih razloga iz kojih ga zbog zbog samo starih doušničkih grehova i loše reputacije ne bi izbacivali ni iz sindikata da je i u njima pokušao da se angažuje. Drugo, nismo isključivali ni mogućnost da je on zaista bio samo jedan od mnogih ljudi slabog karaktera i kukavne hrabrosti koje je policija ucenama i pretnjama uspevala da prinudi na izvesnu nevoljku saradnju i među kojima su poneki možda jedva čekali šansu da se oslobode te prinude i da se jednom angažuju slobodno i pošteno. Bilo je to vreme kada je Milošević u sopstvenom birokratskom aparatu vlasti pa i njegovom vojnom i policijskom sektoru provodio žestoke šovinističke čistke i izgonio sve koji nisu prihvatali njegov razulareni četnički šovinizam i njegovo antijugoslovenstvo. Pošto su se čak i u vrhovima tog aparata vlasti javljali ljudi koji su se javno i otvoreno suprotstavljali Miloševiću i njegovoj četničiji bilo bi zaista politički glupo i slepo isključivati mogućnost da će i u sitnoj doušničkoj boraniji, kojoj je pripadao Pavlović, biti ljudi koji će iskoristiti šansu da se oslobode doušničkog robovanja Udbi. Tu jadnu i poslednju šansu nismo hteli da mu mi uskratimo, jednako kao što je nismo uskraćivali ni Milanu Nikoliću i Dragomiru Olujiću sa kojima smo već imali iskustva da iz kukavičluka i slabosti pokleknu i izdaju u kritičnim momentima. Oni tu šansu nisu iskoristili i celog života su ostali jasni i bedni podkupljivi oportunisti, lažovi i prezreni provokatori. A Pavlović nam je tada, 1991, prodavao pričicu da on bar 15-tak godina posle 1974. uopšte nije dolazio u Jugoslaviju iz Francuske, pričicu za koju nam je trebalo malo više vremena da je proverimo. Naravno da su svi trockisti i većina levih socijaldemokrata bili opomenuti da budu oprezni s njim i da ga drže na oku kao vrlo nepouzdanog čoveka kome se ne može verovati.

Onemogućiti svaku provokatorsku infiltraciju u radničke ili bilo koje druge opozicione organizacije naprosto je nemoguće – jednako kao što ni najbrižljivija higijena nikada ne može do sterilnosti odkloniti sve bakterije i viruse, ali može znatno smanjiti njihov broj pa time i rizik od njih. U uslovima policijske diktature, nije uvek racionalno ni javno žigosati i progoniti sve otkrivene infiltrirane sitne policijske doušnike i provokatore, naročito u programski i politički ili sindikalno širim oblicima organizovanja koje okupljaju ljude različitih političkih opredeljenja i pripadnosti. Policija svog raskrinkanog provokatora uvek može zameniti novim, a uz to postoji i rizik da dobije dodatni motiv da ucenama, pritiscima, pretnjama i represijom onda pokuša da slomi i zavrbuje nekog drugog člana organizacije. Zbog toga je ponekad najracionalnije naprosto držati na oku i donekle trpiti osumnjičene za provokaciju i izgnati ih tek onda kada njihova provokatorska delatnost postane vidljiva i nesporna za sve članove organizacije.

Pavlović se tih par meseci 1991. trudio da se bar prividno adaptira našoj političkoj liniji i usvoji bar njenu retoriku, ali je itekako umeo da zapadne u sumanuto i gromopucateljno sektaško bulažnjenje i da iznosi predloge čija grotesknost je bila tolika da nikome ozbiljnom ni na pamet nije padalo ni da ih uopšte razmatra, a kamoli da još i glasa o njima. Otuda ona njegova sumanuta i smešna uobrazilja da se neko kao plašio glasanja o njegovim predlozima i onda kada ti predlozi nisu imali baš nikakve šanse da budu glasanjem prihvaćeni. Na moja pitanja o Balašu Nađu i njegovim odnosima sa njim lagao je da nema više nikakve veze sa njim i da ne zna čime se on bavi, a ja sam tada imao mnogo važnija posla nego da proveravam njegove laži. Čekali smo da na delu pokaže šta je zapravo tada smerao i za šta je sposoban, a on je pokazivao samo beskrajnu glupost.

Sitni Udbin policijski provokator, potrčko i čankoliz CIA i KGB agenta Balaša Nađa i lopov koji drsko krade i tuđe prevode, Radoslav Pavlović je, uz drvo-prerađivačke i stolarske mašine, iz Francuske bio doneo i za ono vreme (1991) pristojnu štamparsku tehniku i Inicijativa za socijalnu demokratiju u načelu je bila prihvatila njegovu nametljivu i razmetljivu ponudu da je ponekad možda koristi, ali to nikada nije učinila jer se vrlo brzo ispostavilo da Pavlović zapravo ima ambiciju da sa Inicijativom za socijalnu demokratiju (koja je imala više od stotinak članova – zahvaljući čemu se i mogla registrovati kao legalna politička stranka, što ju je ubrzo pocepalo), kao potpuno privatna persona, ima ravnopravan partnerski odnos kao da je on sam već cela nekakva druga organizacija i da na taj način parazitski promoviše samo samog sebe i svoja bulažnjenja. Kada je za par meseci konačno shvatio da mu je sav trud da se ponovo infiltrira i prišlepa u levi sektor ondašnje političke scene i u trockističku grupu potpuno besmislen i uzaludan nestao je kao što se i pojavio. Biće da je dobio prekomandu.

Moje prevode više Trockijevih tekstova na srpsko-hrvatski jezik (od kojih se tri, uz hrvatsku “prilagodbu”, pojavljuju na sajtu hrvatske “Radničke borbe”: “Zašto je Staljin pobedio opoziciju”, “Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) nisam mu nikada i nikako dozvolio da štampa i kobajagi izdaje jer je hteo da kao štampar izigrava još i nekakvu celu organizaciju i izdavača i urednika i da sebi prisvaja i pravo da u njima lektorski interveniše na najnepismenije i najgluplje moguće načine, što mi je tada bilo samo groteskno i beskrajno smešno. Te prevode je on dobio onako kako su ih tada od mene i mojih prijatelja dobijali svi zainteresovani da ih čitaju – sa mojim potpisom kao prevodioca. Njegova pričica o tome da mi je za te prevode platio “nekoliko hiljada franaka”, a da mu ih ja ipak “nisam korigovao”, jeste najobičnija bolesna lupeška laž, koja je ko zna čime sve još motivisana osim njegovom prekom potrebom da pokuša da nekako “opravda” to što je te prevode naprosto ukrao i krčmio ih kao svoje. Zašto bih ja njemu “korigovao” moje sopstvene rukopise?! A njegova korumpirana sitnoburžoaska dušica bi sigurno u santim precizno znala i navela tačnu cifru da je ikome dao makar i samo 3 i nekoliko santima franka, a kamoli nekih neodređenih “nekoliko hiljada franaka”. Da on možda tada od policije nije dobijao pare da se njima koruptivno pripomogne u provokatorskoj infiltraciji pa te pare prisvajao a onda ih i danas policiji pravda takvim bolesnim izmišljotinama? I to ćemo saznati jednog dana kada se konačno otvore arhive Udbe. Kao što ćemo tada sasvim precizno saznati i Pavlovićevu tačnu i konkretnu ulogu u mnogim hapšenjima trockista.

Ova njegova bezočna laž o prevodima plod je Pavlovićevog vrlo rđavo i glupo proračunatog lupeškog lukavstva. Moje prevode Trockijevih tekstova sa ruskog originala on je naprosto ukrao i objavio pod svojim imenom mada niti govori niti čita ruski. To je sasvim lako ustanoviti poređenjem tekstova – pa i u “hrvatskoj prilagodbi”. Njegova morbidna i prozirna izmišljotina da mi je za te prevode “platio nekoliko hiljada franaka” služi tome da tom lažju, bar u njegovoj nesrećno bolesnoj glavi, prividno opravda krađu sa jednom krajnje nakaradnom i naopakom lupeškom logikom – ako slaže da je platio za prevode “nekoliko hiljada franaka” onda je tom lažju tobože i “otkupio” i autorska prava i onda “ima pravo” i da ih ukradene i krčmi kao svoje prevode, a istinskom prevodiocu da drsko ospori autorstvo prevoda još jednom novom izmišljotinom – onom da je on meni tobože dao te tekstove samo “na korigovanje”. Pri tome veselnik u toj istoj rečenici zaboravlja šta je sam priznao u predhodnoj: da je on meni navodno dao tih izmišljenih “par hiljada franaka” za urađene prevode, a ne za nikakve “korekture” mojih sopstvenih prevoda.

Inače, ja sam profesionalni prevodilac sa više od 40 godina radnog staža upravo za nemački i ruski i član sam Udruženja književnih prevodilaca godinama od pre rata – što je bila najviša statusna kategorija u prevodilačkoj profesiji u bivšoj Jugoslaviji. Ovako bezočnu krađu prevodilačkog autorstva još nisam video. Za tako nešto sposobni su samo najciničniji staljinistički Udbaši i njihova najgluplja sluščad.

Možda su Pavlovića pariški šešeljevci i proklinjali dok je on ”stajao na stranu Alijine armije ”. Mene nisu samo proklinjali nego me je Šešelj lično sa beogradskih TV ekrana osuđivao na smrt, a policija i njeni batinaši me hapsili i lomili mi rebra zbog organizovanja masovnih štrajkova i antiratnih mitinga u sred Beograda, i usred rata, štrajkova i mitinga koje Milošević i njegove bande nikada nisu uspele da spreče. Junački Pavlović se jednako junački držao daleko od svih tih štrajkova i mitinga. A šta bi drugo siroti biznismenčić – to je moglo da mu naškodi poslovima i poslovnoj reputaciji, bože sačuvaj. Nije on proizvodio luksuzni nameštaj za radničku sirotinju, nego za privatizacijske i ratne profitere, a zamerati se tako dobrim mušterijama nije baš dobro za takav biznis.

O sumanutoj akciji “pomoći Bosni” poprilično se i sam izlanuo priznanjem da je “stao na stranu armije BiH” i da se time ponosi. Naravno, daleko od toga da je Pavlović i pomislio da ode da sam ratuje na strani te Alijine “armije BiH”. Ne, on je na stranu te armije stao tako što je od zahtevao da imperijalizam (“međunarodna zajednica”) ukine embargo na oružje Aliji Izetbegoviću i da ga podrži i sopstvenom vojnom silom. A takozvani embargo na oružje bio je samo ogromna šarena laža za maksimiranje profita svetskih trgovaca oružjem, za maksimalnu pljačku i podjarmljivanje svih jugoslovenskih naroda. Isti je slučaj i sa svim drugim formama embarga tih godina i bar danas to znaju i vrapci.

Za tu akciju tobožnje “Radničke pomoći Bosni” saznao sam 1993. od levih austrijskih sindikalista iz Beča koji su me pozvali da me konsultuju i o zbivanjima u Bosni i na Balkanu i o toj akciji. Sve moji bošnjačke rođake (50-tak porodica Imširovića) tada su već bile proterale podivljale Miloševićeve četničke bande koje su već naveliko žarile i palile Bosnom, mrcvareći je i komadajući zajedno sa Tuđmanovom HVO i Alijin “zelenim beretkama” i “armijom BiH” na čiju stranu je Pavlović tada “ponosno stajao” i za čije naoružavanje od strane imperializma su se zalagali i on i centristička bratija koja se okupila oko te akcije. Nisu svi moji rođaci imali sreću da budu samo proterani – neki su pobijeni od tih istih četničkih bandi. Ipak, niko od njih taj zlikovački četnički teror nije smatrao razlogom da stane uz marionetu CIA-e Aliju Izetbegovića i njegovu “armiju BiH.

Jedan broj tih mojih bosanskih rođaka dospeo je u izbeglištvo u Austriji i oni su mi bili jedna od veza sa austrijskim sindikatima i akcijama solidarnosti tih sindikata sa bosanskim i jugoslovenskim radnicima. Prihvatio sam tada poziv bečke Arbeiterkammer (Radničke komore – forme okupljanja levih sindikalista u okviru bečke sindikalne organizacije) da dođem u Beč i lično uzmem učešća na njihovom zajedničkom sastanku sa predstavnicima tog karavana solidarnosti koji je kretao iz Liverpula. Ni sam tada o toj akciji nisam znao skoro ništa i nešto detaljnije sam se informisao zapravo tek na tom sastanku bečkih levičara i sindikalista sa učesnicima tog karavana solidarnosti sa Bosnom. Dominantan ton i imidž tom karavanu davali su pre svega njegovi bizarni razulareni i tetovirani liverpulski učesnici za koje je bilo vrlo teško odrediti kada su pijani a kada trezni. Njihova bulažnjenja u propagiranju ukidanja embarga na oružje za Aliju Izetbegovića i tajanstvena namigivanja i sugerisanja da formu humanitarnih karavana sa hranom treba koristiti za šverc oružja odbila su od njih čak i njihove simpatizere i pristalice iz jedne bečke studentske “trockističke” grupice koji su do tada bili proponenti te njihove akcije naivno verujući da se zaista radi o nekoj akciji radničke solidarnosti. Od te bečke grupice sam saznao da je u akciju uključen i zloslavni Balaš Nađ sa nekom svojom novom fantomskom grupicom u kojoj je i neki Jugosloven. Nije mi bilo teško da se dosetim da je to najverovatnije Pavlović.

Gola laž je i to da je Pavlović na pomenu Radomiru Radoviću video Kostu Čavoškog i Nikolu Miloševića. Biće da ih je pobrkao sa dragim mu Ženama u crnom koje su takođe u par navrata glupo nasele i podlegle pritiscima da se pridruže zahtevima da se mir na Balkanu obezbeđuje “međunarodnim” protektoratom i “međunarodnom” (imperijalističkom, naravno) vojnom silom. No, koliko god bili ideološki i politički reakcionarni, Kosta Čavoški, Nikola Milošević i ogromna većina osnivačica Žena u crnom nikada nisu sarađivali sa Udbom nego su se hrabro i časno javno borili protiv nje i javno i otvoreno su se odmah 1984. pridružili javnom protestu protiv policijskog ubistva sindikaliste Radomira Radovića 1984, a ne samo privatno i tek 1991. i 2012. kao “junački” policijski doušničić Radoslav Pavlović koji 2012. izmišlja i laže da je hteo i da izdaje neku brošuru o Radomiru Radoviću, ali je u tome tobože sprečen “hazjajinovim (gazdinim) monopolom na dokumente”. Jedini Pavlovićev gazda koji zaista ima monopol na neke važne dokumente o ubistvu Radomiru Radoviću je Udba koja ga je ubila, a ti dokumenti su njeni tajni dokumenti sa odlukama i izveštajima o operaciji u kojoj je ubijen Radomir Radović i do tih dokumenata ćemo doći onda kada izvojujemo otvaranje svih tajnih arhiva Udbe i ostalih tajnih službi u Jugoslaviji i njenim bivšim republikama. Nimalo ne sumnjam da Udba i danas jeste Pavlovićev gazda.

Komično je Pavlovićevo umišljanje da ja ovde s njim nešto “diskutujem”. Ne, ja s provokatorima i lupežima ne diskutujem ni o čemu nego ih raskrinkavam i žigošem onako kako to oni zaslužuju.

Josip Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 22:37

Jel postoji negdje historija te trockističke grupe u Jugoslaviji? Ovdje ima nešto malo o tome, ali ne mogu da shvatim sve detalje.

x Kaže:
Rujan 15th, 2012 at 23:50

da stavimo na stranu sve iznesene osobne sukobe, kakva je to točno trockistička grupa u Hrvatskoj u devedesetima koja se spominje? (Pitanje povezano s Josipovim)

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 00:04

Nažalost, takva istorija još ne postoji iz niza objektivnih i subjektivnih okolnosti. Od sredine 20-ih godina prošlog veka trockisti su nesumnjivo najprogonjeniji internacionalni revolucionarni politički pravac na čijem razbijanju i bukvalno i fizičkom istrebljenju je zdušno radila sva svetska reakcija – od staljinizma i njegovih derivata, preko fašizma do “demokratskog” imperijalizma. Tranzicione restauratorske “demokratije” u bivšim birokratskim radničkim državama kontinuitet su iste reakcionarne linije započete sa staljinizmom 1920-tih godina. Trockističkim organizacijama to je uvek nametalo strogo konspirativnu i ilegalnu delatnost, u čemu su one često po inerciji i preterivale i preteruju. No, postoji ipak dovoljno sačuvanih dokumenata da se može napisati makar potpuna politička istorija i te jugoslovenske grupe i ja se nadam da će takva istorija uskoro biti napisana na osnovu dokumenata i ličnih svedočenja malobrojnih trockista koji su voljno ili nevoljno delovali javno ne skrivajući svoju političku delatnost. Takvi su uglavnom živeli i delovali izvan zemlje, a ja sam sve vreme bio u zemlji.

Od sredine 1972. do danas ja verovatno jedini u Jugoslaviji delujem kao javno deklarisani trockista. Na to lično javno deklarisanje sam bio prinuđen već samim tim što me policija otkrila, uhapsila i izvela na sud zbog trockističke delatnosti koje nisam hteo da se odreknem ni po koju cenu pa ni po tu da dobijem manju kaznu zatvorom ako pristanem da se odreknem trockizma. Ta činjenica je poznato svakome ko je iole upućen u razvoj komunističke i demokratske opozicije titoizmu od kraja 60-tih godina.

Naravno da moj lični javni istup nikako nije bio i izlazak iz ilegale cele jugoslovenske sekcije Internacionale i njenih drugih pojedinačnih članova. Treba li nekome posebno objašnjenje za taj ostanak trockističke grupe u ilegali? Ako mu treba, onda mu preporučujem da se najpre bar malo obavesti o tome kada i u kojim okolnostima revolucionari moraju da deluju ilegalno, pa da se onda malo obavesti i o uslovima i mogućnostima revolucionarnog političkog delovanja u jugoslovenskom totalitarizmu. Tek potom možemo razgovarati i o opravdanosti ili neopravdanosti ilegalnog i podzemnog statusa jugoslovenske trockističke grupe i o tome šta je od njenih političkih arhiva sačuvano u izvornom obliku.

To ilegalno delovanja nikada nije značilo i skrivanje same političke činjenice postojanja grupe, ali je itekako značilo i znači skrivanje njene organizacione strukture, personalnog sastava i nekih modaliteta njenog javnog, legalnog političkog delovanja. Naprimer, mada sam bio jedan od vodećih osnivača i organizatora antiratnog i sindikalnog pokreta u Srbiji od početka 1991. godine, ja u tim masovnim pokretima nisam ni nastupao sa celovitim trockističkim političkim programom, a nisam ni krio to da sam trockista i koji je moj osnovni politički program kome sam podređivao sve druge prelazne forme političkog delovanja i organizovanja. Zbog toga sam uvek, već od mojih studentskih dana, bio izložen svim mogućim formama progona vlasti i njenih satelita.

Fantasmogorična trabunjanja ovog lažljivog provokatorskog doušničkog nesrećnika Radoslava Pavlovića da je on tobož bio (ili i ostao?) “trockist” koji “nikada nije osnivao nikakve podzemne organizacije da bi se imao zašto plašiti”, i da je “uvek istupao javno i pod svojim imenom”, a da zbog toga nije imao nikakvih problema sa policijom su prljave perfidne laži koje treba da sugerišu da je Titov staljinizam bio nekakav demokratski politički raj u kome su trockisti mogli sasvim slobodno i javno delovati i organizovati se – a da su bili hapšeni i progonjeni samo oni koji tu “demokratiju” nisu umeli da primete i dostojno poštuju. On je bio “trockist” onako kako su to bili svi policijski agenti sa zadatkom infiltracije u trockistički pokret. Samo što je on bio sitna doušnika boranija – mali neuspešni provokator i malo uspešni doušničić mnogo manjeg kalibra od njegovog provokatorskog mentora Balaša Nađa.

Inače, više je nego smešno kada ljudi skriveni iza smešnih pseudonima očekuju da im se odgovara još i na pitanja o personalnom sastavu neke konspirativne političke grupe. Je li to neki kao vic?

Pavluško Imširović

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 12:34

Ja niti hoću niti mogu sam odlučivati o načinima konketnog kombinovanja legalnog i ilegalnog rada ijedne konkretne revolucionarne organizacije niti o tome mogu javno govoriti bez njene odluke i odobrenja. Isto tako nemam pravo da bez njihove saglasnosti otkrivam imena onih koji su nekada bili članovi neke organizacije i napustili je tako da nisu postali njeni otvoreni javni neprijatelji koji su prešli na stranu kontrarevolucije kao što je to očigledno odavno slučaj sa Radoslavom Pavlovićem. Takvima nisam dužan baš nikakvu diskreciju i nikakvo poštivanje njihove volje o tome šta bi oni iz njihove prošlosti da otkriju javnosti a šta da prikriju.

Ja ne znam i za sada još i ne mogu precizno znati kada tačno je Radoslav Pavlović postao Udbin doušnik i provokator, tj. da li je to bio od samog početka svog levičarskog angažovanja ili je to postao nešto kasnije. Te detalje ćemo saznati tek onda kada izvojujemo otvaranje svih tajnih arhiva Udbe i svih drugih tajnih političkih službi. Ono što pouzdano mogu da tvrdim jeste da je on bar od 1972. bio voljni ili nevoljni Udbin saradnik, a da voljno politički sarađuje s njom i danas – to potvrđuju njegove današnje pisanije da on nikada nije ni krio da je trockist i da je javno i pod svojim imenom nastupao i nastupa kao trockist još od 70-tih godina pa do danas, a da pri tome nikada nije imao baš nikakvih poteškoća sa Udbom.

Rezerve i sumnje prema njemu i Balašu Nađu-Vargi ja lično sam imao skoro od prvog dana kada sam ih upoznao, ali na osnovu samo rezervi i sumnji nisam mogao skoro ništa preduzimati protiv njih. Zato nisam bio nimalo iznenađen kada sam, još u zatvoru, saznao za Nađov provokatorski pokušaj razbijanja i cepanja IV Internacionale, niti kada sam video dokumente o njegovoj provokatorskoj saradnji sa CIA i KGB-om. Od proleća 1974. sam potpuno uveren da je Nađ stari perfidni infiltrirani provokator i politički gangster, a za samog Pavlovića sam bio više sklon da verujem da je naprosto njegovo izmanipulisano slepo, arhiglupo i kukavičko žutokljuno oruđe koje je Udba lako uspela da slomi i zavrbuje za saradnju koristeći se njegovim neizmernim kukavičlukom i glupošću. Sam nisam nikada bio nikakav heroj bez imalo straha (niti verujem da takvi uopšte postoje) i dobro sam znao i znam koliko napora, volje i snage je potrebno da se čovek suoči sa svojim sopstvenim strahom i pobedi ga. Strah je prirodna reakcija organizma na ugroženost i svo pitanje lične hrabrosti je samo u tome kako se čovek nosi sa svojim strahom – da li on vlada svojim strahom ili je strah taj koji vlada njim.

A očito je da su nesrećnim Radoslavom Pavlovićem uvek vladali i vladaju i dan-danas upravo strah i podkupljiva srebroljubivost. Političke policije nepogrešivo pronalaze takve egzemplare ljudske vrste i vrbuju ih i koriste za svoje potreba. Neki od njih postaju policijska oruđa nevoljko i samo zbog straha, a neki postanu pravi policijski entuzijasti i kreću da prave rentabilne i lagodne karijere pomoću svojih moćnih pokrovitelja. Za Pavlovića 1991. nije bilo jasno samo to u koju od te dve osnovne grupe on spada i da li će iskoristiti nove političke okolnosti da se oslobodi prinudnog policijskog tutorstva ili će dobrovoljno ostati u njegovom krilu.Nismo hteli unapred da presuđujemo koji tačno slučaj je on i zato smo bili spremni da mu pomognemo ako traži načina da se oslobodi Udbine komande i da ga žigošemo ako doborovoljno ostaje pod njom. Te dileme tada nisu dobile svoj konačan odgovor jer je Pavlović naprosto nestao sa svake javne scene na mnoge godine. Zašto se baš sada reaktivirao izvan Srbije – to najbolje zna samo on, ali i o tome možemo da pravimo vrlo utemeljene pretpostavke. Očito da je pokušao i da pokušava da stekne neki uticaj na mladu, neiskusnu, neobaveštenu i teorijski i politički nedoraslu hrvatsku “Radničku borbu”. Za samu hrvatsku “Radničku borbu” to nosi izvesne rizike ali joj je i svojevrsna pohvala – ako oko nje počinju da se motaju policijski provokatori, onda to znači da su oni u njoj prepoznali izvestan politički potencijal vredan njihovog truda i pažnje.

Josip Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 13:02

Ali mene ne interesuju imena bilo koga, samo sam pitao postoji li historija te grupe, pa makar onako okvirno. Evo, sad sam prvi put čuo da je postojala grupa koja se zvala Radnička borba i koja je radila u Jugoslaviji. Informacije o tome ne postoje nigdje. Interesuje me kad je osnovana, šta je radila, kako je došla u kontakt s trockizmom. Ako još postoji neki strah oko davanja takvih informacija to je u redu. Znam samo za neko suđenje 70ih “trockistima”, ali sam mislio da je to “trockizam” bio samo neki izgovor, a ne da je bio stvarni progon prave trockističke grupe.

sulejman nepodobnik Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 14:17

pavluško svakako povremeno konfabulira, naročito o tome ko sve radi za policiju. i ima problema u komunikaciji i homofoban je tip. ali usprkos tome, bolje rečeno uz to jer stvari nisu u koliziji – čovjek ima rijetko zanimljivu i informiranu perspektivu.

 

Pavlusko Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 15:28

Josipe, kao što već rekoh, ne postoji takva celovita istorija grupe i još čeka svoje pisce. No, postoji mnoštvo fragmentarnih informacija i svedočenja i po internetu i treba samo nešto umeća, vremena i truda da se on prilježnije pretraži i da se pronađu. A ja ću se narednih dana već potruditi da nađem vremena i pokušam da koliko toliko odgovorim na vaša sasvim legitimna pitanja.

Suljo bolan nepodobnički, za razliku od onog prpošnog “crvenog” žutokljunca, ti ipak bar godina (ako već ne i za to potrebnu zericu pameti) imaš više nego dovoljno da bi trebalo odavno da znaš razliku između stranice sa političkom diskusijom i potrošačke knjige utisaka u marketu u kome kupuješ kućne potrepštine. Ajd’ probaj da jednom bar malo odrasteš.

Josip Kaže:
Rujan 16th, 2012 at 16:26

To bi bilo odlično. Da bar ima neka kratka crtica ali onako uređeno kronološki da se može pratiti ta priča o kojoj se malo zna.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 08:11

Zagreb je poznat kao mesto u kome se dogadjaju “levičarski vašari”: naime, dolaze neki samozvani marksisti i razkazuju se za novac, ljudi plaćaju ulaznice da ih vide… Baš kao na pravim vašarima ( Valjda pokazuju kitu?). Kvazi marksističke misli je dakle dosta i previše, a buržoaske misli, one koja tobože ne razaznaje kontekts, pa se uplela u šovinizam, isto je previše. Zato mislim da je dobro da u časopisu koji se zove “Radnička borba” (obećavajuće ime) osvanu tekstovi Pavluška Imširovića, da bi zagrebačka mladež zaista susrela marksističku analizu i radničku misao-ako već časopis nosi takvo ime. Pavluškova “polemika” ovde je dragocena iz više razloga a ne samo zbog raskrinkavanja i etiketiranja lažnih pojava, i ne samo zbog odlične marksističke analize naše situacije na ovim prostorima na kojima vladaju kompradorske vlasti. Uopšte, mislim da njegovo pisanje ovde predstavlja model javnog stava, po svojoj beskompromisnom odnosu prema činjenicama. Pitanje redakciji o ijekavizaciji objavljenog ekavskog teksta je ostalo neodgovoreno iako upućuje na nedopustivo kompromiserstvo sa nacionalističkim konceptom – kompromiserstvo nedostojno “Radničke borbe”. Takodje po pitanju borbene takstike pažljivi čitalac će obratiti pažnju na temu iskrslu pri kraju tekstova o “ilegalnom i legalnom delovanja revolucionara” a tu je i autentično svedočenje o jednom vremenu, dokument precizno napisan i objašnjen sa aspekta motiva za delovanje i društvene situacije, koji treba i upamtiti i čuvati. Hvala druže Pavluško za sve napisano!

Igor Horvat Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 15:17

Činjenica kako odjednom na ove stranice, koje čitam dugo vremena, odjednom ulijeće ekipa iz Srbije i otvoreno, te bučno, navija za gosp. Pavluška koji je krenuo u nekav osobni križarski rat u vezi meni nejasnih stvari koje su se događale pred 40 godina, ne ostavlja mnogo mjesta sumnji da se radi o naručenoj intervenciji bjegovih prijatelja, istomišljenika i rođaka. Štoviše, navedeno diskreditira čitav ovaj cirkus.

O Pavlušku sam čuo iz usta više hrvatskih i srpskih ljevičara. (Uglavnom) svi govore da se radi o notornom homofobu koji u homoseksualnosti vidi veliku zavjeru imperijalizma, o karikaturi sektaškoj trockista koji mrzi, prosipa žuč i naziva izdajicama sve one koji ne pripadaju njegovoj frakciji (Alan Woods, Mandel itd) i čovjeku koji (u maniri filma Balkanski špijun) svugdje vidi špijune, zavjere, CIU, KGB. Pavluška ne poznajem, a pričama obično ne vjerujem, no opet navode čovjeka da se zapita.

Svoj sud mogu donijeti na temelju onoga što je napisano gore. A to ne odaje neku lijepu sliku. Puno psovanja, vrijeđanja, napadanja, odbijanja uvažavanja svih sugovornika koji se ne slažu s bilo kojom od navedenih teza, groteskne optužbe upućene kolegama po ideologiji o pripadanju svim špijunskim službama na svijetu istovremeno, mnogo neskromnog “ja, ja, ja i samo ja, ja prije svega”, te nerealne pripovjetke o tome kako se Srbija gotovo nalazila na rubu revolucionarnog vrenja 1991-1992., a srpski nacionalizam osim kod par luđaka nije niti postojao. Sve to daje prilično shizofrenu sliku. Uostalom, zašto bi ikoga bilo briga tko je gdje pio u Beogradu u Zvezdarskoj šumi ili gdje već u sedamdesetima. Pavluško je mogao poslati mail Pavloviću ili ga je mogao pozvati da se nađu i sve rasčiste, a ne da nas se sve ovdje jebe u mozak.

Ako je istinita ova priča za homofobiju (je li istinita?), samo to i ništa viša, onda Pavluško ne bi trebao bilo kome soliti pamet o tome što je marksizam. Ako nije, isprika – no savjet da se smire strasti i pokuša razgovarati zrelo.

Pavlusko Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 17:05

Horvatu je očigledno nejasno mnogo više od “stvari koje su dešavale pre 40 godina”, a po svoj prilici će tako i ostati. Zato što Horvat naprosto ne ume da misli u skladu ni sa elementarnom logikom i zato što se o ljudima i pojavama informiše isključivo iz najpodlijih i najglupljih tračeva (“priča koje čuje”) koje marljivo prenosi, mada uzgred kaže i to da im “uglavnom ne veruje, ali da ga navode da se zapita”. On blentavo izmišlja nekakvu “ekipu iz Srbije koja uleće”, mada sam ja, osim sitnog neuspešnog provokatora i Udbinog doušnika R.Pavlovića, jedini čovek iz Srbije koji se do sada pojavio u ovoj raspri. On pompezno najavljuje da “svoj sud može donijeti na temelju onoga što je napisano gore”, ali ipak ne iznosi nikakav sud o napisanom, nego iznosi samo svoj, jadnom, ćoravom i bednom percepcijom iskrivljen, utisak o “slici koju to odaje”. On očito ne zna razliku između suda i utiska, a jednako je očito da je totalno nesposoban čak i za to da makar pokuša da se informiše o tome šta Pavluško zaista govori i piše o pitanjima kojih se dotiče. A bar to je lako videti pa makar i samo na Pavluškovom blogu na http://www.pavlusko.wordpress.com . No, za to treba umeti i čitati i malo misliti, a ne samo “slušati iz usta” i prenositi podle tračeve od usta do usta i blentavo verovati da je temeljna odrednica marksizma – odnos prema pomodno izmišljenoj “homofobiji” i ushićenost mogućnošću da se genitalije “alternativno i avangardno” zamene dupetom.

Za sve svoje teze ja navodim veoma lako proverljive činjenice i onaj ko hoće da opovrgne moje teze treba da opovrgne najpre te činjenice, a ne da iznosi svoje poremećene utiske onako kako je navikao da ih iznosi u knjizi potrošačkih utisaka u gay sex dućanu. Ovo ovde nije takav dućan.

Uzgred, Dimitar Anakiev je čovek o kome osnovne informacije znam samo iz onoga što se o njemu može saznati brzom pretragom interneta, pa se tako već iz odrednice Wikipedije o njemu može videti da se radi o lekaru, filmskom radniku i pesniku koji već 25 godina živi u Sloveniji, a ne u Srbiji. Evo internet adrese te odrednice http://en.wikipedia.org/wiki/Dimitar_Anakiev . Iste te činjenice je isto tako lako mogao naći i ovaj seksualno alternativni i avangardni Igor Horvat, ali šta će njemu činjenice koje ga nimalo ne zanimaju – njega zanimaju samo “tračevi iz usta”, njegovi perverzni i šizofreni utisci i pomodni rat protiv pomodnih vetrenjača “homofobije”.

Igor Horvat Kaže:
Rujan 17th, 2012 at 21:36

Ti bi mi mogao biti deda, no pišeš kao najokorijeliji pubertetlija. Nisu zanimljivi tračevi, nego kada se tračevi podudaraju sa onime što osoba govori o sebi svojim postupcima – a to su tvoje intervencije gore. Još je zabavnije kada se netko sam trudi da dokaže tračeve, kao ti sa pričama o guzicama, perverziji, poremećenosti itd.

Veoma mi je jasna razlika između suda i utiska, a sud koji mogu izreći je o tebi kao veoma destruktivnoj, kontradiktornoj i dijalektički nepismenoj osobi. Crveni ja jasno naglasio o kojim se kontradikcijama radi (a ima ih još),a i sam sam jasno naveo više primjera u prošloj poruci politički besmislenih stavova, te ponašanja koje prelazi granicu razuma i dobrog ukusa. Kao što je rekao Bloch čovjek koji je sa samim sobom u kontradikciji nije dijalektičar nego budala. Što se tiče utiska, dobio sam utisak o tebi kao o trockističkoj varijatni Ilije Čvorovića, po kojoj se može snimiti nova srpska komedija koja će nadmašiti Balkanskog špijuna. U priču o tvojoj potpuno nevezanosti uz iznenadne komentatore porijeklom iz Srbije nikako ne vjerujem.

Lijepo si me sam informirao o tome što pišeš ovom masturbacijom u vidu svojih komentara  nažalost nikako da dođu do kraja. Tako da nemam želuca da otvaram još i blog.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 18th, 2012 at 10:26

“…Odjednom ulijeće ekipa iz Srbije i otvoreno, te bučno, navija za gosp. Pavluška…” Ovaj pokušaj nacionalne hegemonizacije i interpretacije je nedoličan za “Radničku borbu”, to je osnovno. A uzgred, mada nebitno, ja nisam iz Srbije već iz Slovenije, po nacionalnosti Bugarin, dakle, po Vašim ljubljenim nacionalnim stereotipima “prijatelj Hrvata i neprijatelj Srba”… Zar nisi nikad čuo onu čuvene pjesmu: “Bugar, Hrvat i Slovenac to je pravi bratski vjenac”?

Pavlusko Kaže:
Rujan 18th, 2012 at 12:04

Nedostojno je za svaku civilizovanu načelnu diskusiju da se u njoj iznose samo “utisci” proizvedeni želucem i anusom kao “alternativnim seksualnim organom”, a da se ne iznose, guše ili prećutkuju principijelni politički stavovi i analize podkrepljeni teorijskim argumentima i činjenicama. Sami po sebi, smušeni žutokljunci koji se tim bave nisu vredni baš nikakve pažnje, ali to itekako jeste činjenica da im se za njihove gluposti i spletkaroške gadosti daje prostor na sajtu koji sebi naziva “RADNIČKA borba” – dok se meni odjednom uvodi predmoderacija mojih postova koji sada moraju da čekaju da ih najpre pročita i odobri ili ne odobri administrator sajta. Vrlo je indikativno to da se administracija ovog sajta do sada jedino na taj predhodno cenzorski način očitovala u ovoj diskusiji sa kojom očito ne zna šta da radi – jednako kao što još ne zna ni šta da radi sa Pavlovićevom bezočnom krađom mojih prevoda. Varaju se ako misle da prećutkivanjem to mogu gurnuti pod tepih.

Ružna koještarija o “ekipi komentatora koja uleće iz Srbije” nije samo banalna prljava laž nego je njeno tolerisanje upravo izraz kapitulantskog tolerantnog odnosa administracije “RADNIČKE borbe” prema rđavo prikrivenoj propagandi kontrarevolucionarnog šovinizma. Šovinizma, a ne “nacionalizma”, ali ta suštinska razlika dva posebna politička fenomena i pojma naprosto izmiče i ostaje nepoznata i većini učesnika ove diskusije. Proleterski internacionalizam je bezuslovni antišovinizam a nije nikakav “antinacionalizam” i na to ukazuje već i sama semantika, morfologija i etimologija ta dva različita pojma. Izraz nacionalizam nastaje u vreme Velike francuske revolucije koja postavlja i eksplicira veličanstveni demokratski princip da je suveren nacija, a ne nikakav “bogom dani” monarh. Internacionalizam doslovno na srpsko-hrvatskom jeziku znači “međunarodnost”, a nikako ne “protivnarodnost”. Zato je marksizam odlučni zastupnik internacionalističkog i nacionalističkog principa prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenja.

Pogledajte malo Marksove, Engelsove, Lenjinove i Trockijeve tekstove o tom pitanju umesto da papagajski nasedate šovinizmu koji se podmuklo maskira i lažno predstavlja kao “nacionalizam”. Izraz “šovinizam” nastao je znatno kasnije i izveden je iz imena Nicolasa Chauvena, legendarnog karikaturalnog književnog junaka komedije “Trobojna kokarda” (La cocarde tricolore) koju su napisali braća Cogniard 1831. godine.

Dok je svetskom diplomatijom dominirao francuski jezik, u kome su rođena oba ta izraza, oni nisu brkani i izraz “nacionalizam” nije sa sobom nosio nikakve negativne vrednosne konotacije – one su bile rezervisane za šovinizam. Tek sa prevlašću engleskog jezika u svetskoj diplomatiji, odnosno sa prevlašću šovinističkog anglosaksonskog imperijalizma na svetskoj političkoj areni, i sa staljinizmom počinje masovno medijsko-propagandno falsifikatorsko brisanje te pojmovne razlike i perfidno izjednačavanje nacionalizma i svake nacionalno-oslobodilačke borbe sa šovinizmom. Nasedati tom perfidnom ideološko-političkom-lingvističkom propagandnom triku imperijalizma znači zapravo ići na ruku šovinizmu, najreakcionarnom segmentu buržoaske ideologije i politike. Dakle, zapitajte se malo ozbiljnije o pravom i izvornom značenju izraza koje koristite. Onda možda i shvatite da Milošević, Tuđman, Alija Izetbegović i njihovi mafiozirani birokratski aparati nisu bili nikakvi “nacionalisti” nego su bili kompradorski šovinisti koji su se izdavali za nacionaliste i koje njihovi naslednici i danas tako lažno predstavljaju.

P.S. Nisam zaboravio Josipu dato obećanje da ću napisati bar okvirni opšti pregled razvoja jugoslovenskog trockizma od kraja 60-tih godina do danas i koliko god mogu ubrzavam rad na tom tekstu. Da li ću ga prvo objaviti ovde ili negde drugde – ne zavisi samo od mene. U svakom slučaju, nadam se da ću ga privesti kraju za desetak dana. Zbog problema sa zdravljem podvrgnut sam jednoj dužoj žestokoj farmakoterapiji koja mi znatno umanjuje sposobnost za bilo kakav rad. To je verovatno dobra vest za mnoge moje protivnike, pa hajde da ih sirote bar nečim obradujem. No, to je i razlog zašto švrljam po intnernetu više nego obično.

Inače, lično sam veoma zadovoljan što mi je jedan moj lični prijatelj i politički protivnik iz Grant-Woodsovske “Crvene kritike” skrenuo pažnju na ova halucinantna pisanija zloslavnog Radeta Pavlovića ovde. Činjenica da je hrvatska “Radnička borba” nekritički prihvatila ta njegova groteskna pisanija govori o njenoj zaista nesrećnoj teorijskoj i političkoj nedoraslosti osnovnim pitanjima marksizma, odnosno savremene svetske klasne borbe i njenih formi u Hrvatskoj, bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu. O tome svedoči i muk na koji je naišlo moje test pitanje o “prijevodima” između srpske i hrvatske inačice hrvatsko-srpskog jezika. Možda to pitanje nije razumljeno zato što nije prevedeno na hrvatski? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Crveni Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 00:32

Shvatio sam razliku. Slobodan Milošević je srpski šovinist, a Pavluško je srpski nacionalist. Raditi bilo kakvu načelnu razliku između prava naroda na samoodređenje i nacionalno oslobodilačkih pokreta s jedne strane (stavljenih u kontekst borbe za svjetsku revoluciju i internacionalni socijalizam), te buržoaske ideologije koja u prvi plan stavlja kategorije nacionalnog, apstrahirajući od klasne borbe i razvijajući zastavu nacionalnog jedinstva (nacionalizam) je ipak preveliko sitničarenje da bi do njega bilo stalo tolikom teorijskom kolosu, lavu trockizma i prekaljenom veteranu Četvrte internacionale kakav je Pavluško. Zašto kada se tu mogu rabiti šuplje lingvističke analize i za sve optužiti CIA i KGB?

Pavlusko Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 08:52

Marksova i Trockijeva teorija permanentne revolucije zasnivaju se na zakonu neravnomernog razvitka kapitalizma, razvitka koji zaostalim zemljama onemogućava da prođu istim istorijskim putem formiranja kapitalizma i buržoaske demokratske revolucije do proleterske socijalističke revolucije, a proletarijat tih zemalja prinuđuje da rešava i zadatke koje je u razvijenim zemljama rešila buržoaska revolucija – a među tim zadacima svakako je i zadatak nacionalnog oslobođenja i nacionalnog konstituisanja porobljenih i potlačenih naroda.

Upravo razumevanje te ključne činjenice neravnomernog istorijskog razvitka dovode do Lenjinovog i Trockijevog odlučne opredeljenosti za marksistički internacionalistički i nacionalistički princip prava nacije na samoopredeljenje do odcepljenje i do zajedničke uverenosti da je pobeda proleterske revolucije u Rusiji – kao “najslabijoj karici u lancu svetskog imperijalizma” – moguća i pre pobede revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama i da svetska revolucija može početi upravo sa osvajanjem vlasti od strane proletarijata u Rusiji. Zbog toga boljševici uspevaju da svojom nacionalnom politikom, tj.priznavanjem prava na samoopredeljenje do odcepljenje, pridobiju nacionalno potlačene narode carske Rusije i da s njima izgrade Sovjetski savez u granicama širim od granica bivše carske Rusije. Mnoštvo malih potlačenih naroda carske Rusije nacionalno se emancipuju i konstituišu se kao nacije tek sa Sovjetskim savezom i u njemu. Nešto slično smo mogli videti i jugoslovenskoj revoluciji sa delimičnim nacionalnim oslobađanjem i konstituisanjem makedonske nacije. Uprkos svim staljinističkim degeneracijama KPJ i njenog Titovog staljinističkog vođstva, u jugoslovenskim radničkim, seljačkim i omladinskim masama još su bile žive snažne revolucionarne tradicije borbe za pravo naroda na samoopredeljenja i borbe za balkansku socijalističku federaciju kao demokratsku zajednicu ravnopravnih i slobodnih nacija pod vođstvom radničke klase. To su ključne istorijske činjenice koje treba umeti sagledati i razumeti da bi se shvatila marksistička nacionalna politika nasuprot ispraznom parolaškom ultralevom “internacionalizmu” kao lepom moralističkom principu svojstvenom samo vrlo lepim moralističkim dušicama koje zapravo nemaju nikakve realne predstave o tome šta je to živa klasna borba i po kojim sopstvenim unutarnjim zakonitostima se ona razvija. Za te “lepe dušice” klasna borba je nekakva apstraktna ideološka i moralna norma a ne živa realnost sa bezbroj pojavnih formi. Njih bi verovatno skandalizovalo da slučajno saznaju da se Trocki odlučno zalagao za priznavanje posebne crnačke nacije u Sjedinjenim američkim državama i za izgradnju nezavisne crnačke političke partije unutar američkog radničkog pokreta. Zato oni veoma brižljivo i uspešno izbegavaju opasnost da išta saznaju i zato ostaju večite neznalice.

Hegemonija proletarijata u klasnoj borbi za marksiste je pre svega hegemonija proletarijata u borbi svih potlačenih klasa i grupa unutar svake nacije, a internacionalističko ujedinjavanje proletarijata za njih nije stvaranje nikakve nadnacionalne i anacionalne unitarne proleterske superdržave nego je ujedinjavanje ravnopravnih i slobodnih velikih i malih nacionalnih radničkih država u regionalne, kontinentalne i na kraju u svetsku federaciju socijalističkih republika. Onaj kome to nije jasno – taj ne razume baš ništa od marksističke nacionalne politike, a posebno od marksističke nacionalne politike u epohi imperijalizma. Tome će zauvek ostati nedokučiv smisao Marksovih reči da je klasna borba nacionalna po formi a internacionalna po sadržaju. Tome će isto tako zauvek ostati nedokučiv smisao Trockijeve definicije svetske revolucije kao lanca nacionalnih proleterskih revolucija a ne kao nekakvog jednokratnog istovremenog ustanka u svim zemljama. Takvi tobože hoće sve odjednom, a zapravo neće ništa osim da isprazno brbljaju i lažu.

Treba zaista mnogo gluposti, zlonamernosti i lažljivosti da bi se tvrdilo da ovde iko “za sve optužuje CIA i KGB”. Ko to i gde “za sve optužuje CIA i KGB”? Opet baš masno laže i izmišlja naš mali “crveni” žutokljunac. Ovde se konkretnim činjenicama razobličava samo jedan dvostruki agent CIA i KGB – Balaš Nađ – i samo jedan sitni jajarski doušničić Udbe, Radoslav Pavlović, koji je uz to još i neuki potrčko i trabant Balaša Nađa. Možda oni jesu “sve i svja” za naše ultraleve šovinističke “antinacionaliste” koji ne umeju da sroče ni dve rečenice a da u njima ne naprave bar tri jezičke i pet logičkih greški. No, to je već njihov problem.

Isto toliko drske gluposti, zlonamernosti i bezočne lažljivosti neophodno je da bi se Pavluško Imširović uopšte nazvao Srbinom, a kamoli još i srpskim nacionalistom. Po svom mešovitom evro-azijskom etničkom poreklu Pavluško Imširović može biti samo Balkanac, a po svom političkom opredeljenju u nacionalnom pitanju – balkanski internacionalista i nacionalista. No, za sve šoviniste dobrovoljno pristajem da budem ono što oni najviše mrze, pa sam tako i za našeg šovinističkog malog “crvenog” žutokljunca spreman da dobrovoljno budem i Srbin. Bujrum, šovinistički ljudožderi. Ili ćete i bez prijevoda bolje razumeti ako vam podviknem “ćibe!”?

Crveni Kaže:
Rujan 19th, 2012 at 14:56

Staljin je bio Gruzijac, pa ga to baš nije smetalo u velikoruskom nacionalizmu, zašto bi jednom Pavlušku porijeklo bilo problem?
Diskutiraš sam sa sobom i objašnjavaš stvari koje nitko ne dovodi u pitanje. Dobro je poznato da je Trocki bio za priznavanje posebne crne nacije i posebnu crnačku partiju. U tome nema ništa neobično, kao niti u odnosu nacionalnog konteksta i internacionalnog karaktera revolucije, socijalističkoj federaciji ravnopravnih država, pravu na samoodređenje do otcjepljenja itd.
Međutim, ti pokušavaš maskirati suštinsku pojmovnu razliku između lenjinističkog pristupa nacionalnom pitanju (koji sadrži sve navedeno) i nacionalizma – buržoaske ideologije koja u prvi plan stavlja kategorije nacionalnog, apstrahirajući od klasne borbe i razvijajući zastavu nacionalnog jedinstva. Čovjek koji tako bulazni nema pravo druge prozivati za “logičke” pogreške. Ah, možda nije kriva CIA i KGB, ali je, avaj, zapadni imperijalizam i staljinizam kriv za blaćenje časnog imena nacionalizma i njegovog zamjenjivanja šovinizmom. Tragedije li silne..

 

 

Pavlusko Kaže:
Rujan 21st, 2012 at 09:00

Slepima pokazivati i gluvima govoriti je oduvek besmisleno. A nema težih slepaca od onih koji i ne mogu i ne žele ni da vide ni da čuju nego nasilno ukalupljuju svet u Prokrustovu postelju svog slepila i svoje gluposti. S takvima je besmisleno diskutovati, ali itekako ima smisla raskrivati njihove mistifikacije i šovinističke mimikrije da bi se drugima pomoglo da ih lakše prozru i zasluženo prezru.

Nacionalizam je ideologija revolucionarne buržoazije, ideologija herojske faze formiranja buržoazije kao klase i ostvarenja njene progresivne istorijske misije oslobađanja proizvodnih snaga i svih staleža od reakcionarnih stega feudalizma. Marksizam nikada nije odricao ili odbacivao taj progresivni i revolucionarni doprinos buržoazije razvoju čovečanstva i otuda i Marksove polemike sa Lasalom o tome da li sve socijalne i političke snage van radničkog pokreta čine “jedinstvenu reakcionarnu masu”, otuda Lenjinovo i Trockijevo insistiranje na nužnosti saveza proletarijata sa seljaštvom (sitnoburžoaskom klasom par excelence), otuda boljševička podrška Kemalu Ataturku i mladoj turskoj buržoaziji ili Sun Jat Senu i mladoj kineskoj buržoaziji, otuda Trockijevo insistiranje na priznavanju crnačke nacije i crnačke partije u SAD, pa još i apsolutno izričit stav o tome da bi u ratnom sukobu između, npr, brazilskog fašizma i “demokratskog” imperijalizma – marksizam i proletarijat morali odlučno biti na strani brazilskog fašizma, a protiv “demokratskog” imperijalizma. Lenjin i Trocki kritikuju Drugu internacionalu zbog toga što se njena birokratija i radnička aristokratija izdajnički stavljaju u službu svojih nacionalnih imperijalizama pod zastavom upravo šovinizma – zbog toga oni tu birokratiju stigmatizuju kao “socijalšovinističku” i “socijalpatriotsku”, a nikako i nigde ne kao “socijalnacionalističku”.

Imperijalizam i imperijalistička buržoazija, pak, nemaju apsolutno nikakve progresivne istorijske uloge i znače “reakciju na svim linijama”, tj, istorijsku stagnaciju, masovno razaranje i i truljenje proizvodnih, nazadak u svim oblastima društvenog života i degeneraciju svih progresivnih dostignuća buržoazije iz njenog herojskog perioda. Imperijalizam nacionalizam zamenjuje šovinizmom i znači širenje i jačanje nacionalnog ugnjetavanja na celoj planeti i zato mladim buržoazijama zakasnelih nacija naprosto nije dato ni da izvrše svoju istorijsku misiju nacionalne demokratske revolucije i da tek potom prerastu u imerijalističke buržoazije. Te zadatke je prinuđen da na sebe preuzme proletarijat tih nacija i zato on u svoje ruke preuzima i oslobodilačku antimperijalističku nacionalističku zastavu. Neko tu azbuku marksizma može da pojmi, a neko neće i ne može i nikada neće ni hteti ni moći pa ma koliko da je “mlad i perspektivan”. Mladost nije vrlina tamo gde je jedina i poslednja vrlina.

Onaj ko je iole obavešten o nastanku i razvoju komunističke opozicije titoizmu i trockizma u Jugoslaviji od kraja 60-tih i početka 70 tih godina zna i to da se Pavluško Imširović uvek javno borio protiv svake vrste šovinističkog nacionalnog ugnjetavanja i da je bio prvi koji je, već krajem 60-tih godina, oslanjajući se na Dimitrija Tucovića i revolucionarni program balkanske socijalističke federacije, javno istupio sa zahtevom za priznavanje prava jugoslovenskih Albanaca na samoopredeljenje do odcepljenja i žigosao hegemonističke težnje velikosrpskog šovinizma unutar Jugoslavije. To je naprosto nesporna i lako proveriva politička i istorijska činjenica, ali šta “crvene” šovinističke neznalačke budaletine briga za činjenice? Njima je od činjenica mnogo preče to da od razobličavanja zaštite sitnog policijskog doušnika Radoslava Pavlovića koji im se baš dopada zato što ogavno laže da je srpski narod listom šovinistički stao iza šoviniste Slobodana Miloševića. A izmišljeni “svenarodni srpski šovinizam” im treba za to da bi opravdali sopstveno koketiranje sa kukavnim hrvatskim šovinizmom – koketiranjem koje se očituje i u “prijevodima” između različitih inačica hrvatsko-srpskog jezika i o kome ta “marksistička i trockistička” gospoda ovde uporno ćute uprkos mom izričitom pitanju zašto to rade i čime to pravdaju. Maca im pojela jezik?

Crveni Kaže:
                Rujan 21st, 2012 at 22:16

Internacionalizam Pavluška se svodi na to organizaciji u drugoj zemlji određuje kojim jezikom smije govoriti i pisati

Što se tiče onog prvoga, opet ponavljaš stvari koje se ne dovode u pitanje, dakle nisi shvatio što sam ti pokušavao objasniti – nema smisla više o tome dakle.

sulejman nepodobnik Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 00:59

pitanje stoji. zašto ste prevodili tekst sa srpskog na novohrvatski?

Pavlusko Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 12:17

Prvo, pitanje o razlozima neke konkretne jezičke politike nikako nije i pokušaj da se ikome drugome odredi njegova jezička politika, ali to je očito preteško za nadobudnu glavicu ovog nesrećnog crveno našminkanog šoviniste koji ne ume da sroči ni jednu rečenicu bez grubih jezičkih i logičkih grešaka, te nije nikakvo čudo da ne ume da razlikuje ni između pitanja, kritike, određivanja, nametanja i zabranjivanja.

Drugo, današnja hrvatska “tranziciona država” nije bilo kakva “druga zemlja”, nego je, kao i sve ostale bivše jugoslovenske republike, samo još jedna nakazna satelitska i marionetska šovinistička tvorevina imperijalizma pod upravom lokalne mafijaške kompradorske nomenklature stvorena zločinačkim razbijanjem Jugoslavije. Treba li posebno objašnjavati ko ima interesa da brani takve šovinističke marionetske nakaze kao bilo koje “druge zemlje”?

Treće, takvo šovinističko svođenje “internacionalizma” na nešto što važi samo u okvirima autarhije “jedne zasebne zemlje” je najdirektniji nastavak kontrarevolucionarne staljinističke teorije i prakse “socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji” i “miroljubive koegzistencije” kao formule kontrarevolucionarnog pakta sa imperijalizmom. Ja uopšte ne sumnjam u to da ni ovaj smešni anonimni žutokljuni “crvendać” niti hrvatska “Radnička borba” uopšte ne žele da kažu tako nešto, ali nikako ne mogu sumnjati ni u to da oni uopšte nisu svesni šovinističkog značenja svojih reči i svojih postupaka koji su, nažalost, očigledni.

Četvrto, hoće li administracija hrvatske “Radničke borbe” i dalje puštati da na pitanja o njenoj jezičkoj politici umesto nje odgovaraju ovakvi “crveni” anonimusi? Hoće li se i dalje praviti da ne primećuje da je javno i dokumentovano opomenuta na drsku Pavlovićevu krađu mog prevoda Trockog na njenim stranicama i da svako daljnje tolerisanje te Pavlovićeve krađe na ovom sajtu znači svesno saučestvovanje same redakcije u toj krađi?

Uredništvo Kaže:
Rujan 22nd, 2012 at 18:24

Poštovani druže Pavluško,

Pitanje jezika korištenog na stranicama Radničke borbe čisto je tehničko pitanje vezano uz uređivačku politiku, a nije vezano uz bilo kakve oblike političke kalkulacije. S obzirom na relativno velik broj priloga, prijevoda i analiza koje primamo od naših suradnika, a koji nisu na standardnom jeziku kojim se govori na teritoriju na kojemu organizacije djeluje, odabrana je opcija po kojoj se koristi konzistentno rješenje korištenja hrvatskog standarda (sto podrazumijeva i modifikaciju priloga na dijalektima).

U vezi pitanja autorstva prevoditelja dijela tekstova Trockog organizacija će glasati o zahtjevu i nakon rasprave, te kontaktiranja suparničke strane – Radoslava Pavlovića, donijeti odluku vezanu uz to pitanje. O tome ćemo Vas naravno obavijestiti.

Kao kolektivno tijelo Izvrsni komitet Radničke borbe nema vremena niti mogućnosti da bude sudionik rasprava u komentarima ispod tekstova, a niti bi takva praksa bila politički ozbiljna. Za izjašnjavanje Radničke borbe o bilo kojem pitanju (uključujući i “prevođenje” tekstova na standardni hrvatski jezik, te autorstvo prijevoda) bilo bi normalno uputiti mail s postavljenim pitanjem na službenu adresu elektroničke poste organizacije. Također, budući da se drug Pavluško definira kao pripadnik tradicije Četvrte internacionale bilo bi nam drago da nam se na taj način otvoreno i drugarski javio, te da smo ostvarili komunikaciju i slobodno diskutirali o svim pitanjima, uključujući i ona kod kojih postoje potencijalne nesuglasice. Nažalost, izabrao se drugačiji pristup agresivnog komentiranja ispod tekstova i izricanja konstatacija o RB kao “politički i teorijski nezreloj” prije nego sto su uopće ostvareni bilo kakvi kontakti. Usprkos tome, pozivamo na otvorenu diskusiju navedenim službenim kanalima, na principima drugačijim od dosadašnjih, a izraženim gore.

Uredništvo web stranice Radničke borbe

Anonimno Kaže:
Rujan 23rd, 2012 at 18:25

Kukavičluk je to kako žele da se rasprava odvija tajnim kanalima kada ne mogu braniti svoje pozicije javno.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 09:11

Nezavisno od ličnog nezadovoljstva objašnjenjem “tehničkih razloga” za “standardizaciju” objavljenog teksta, molim redakciju da zadrži javni diskurs, jer zašto se onda objavljuju tekstovi ako njihovo razrešenje dolazi tajnim putem a otvoreni problemi kanališu u podzemlje? Problemi koje smo susreli na ovom mestu jesu tipični za vreme i prostor, jesu pokazatelj stanja, jesu važni i nezaobilazni i ako je readakciji stalo do zrelog razrešenja onda svakako mora javno rasplesti sve niti koje su od interesa i važnosti za temu i čitaoce. Ko bi mogao imati koristi od skrivenih solucija? Pavluško Imširević sigurno nije pisao svoje komentare iz želje da bi zadovoljio autorsku ili kakvu drugu sujetu već zato da bi problemi i pojave došli do čitaoca… Pomenula se je zrelost “Radničke borbe” i verujem da redakcija ocene o svojoj zrelosti drži u svojim rukama: lako može dokazati da je zrela, ako je zrela, i obrnuto… Drugarski pozdrav!

Drug Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 12:02

Niti najmanje vas ne razumijem. Mislite li da bi Radnička borba trebala svaki dan da se sastaje, raspravlja i glasa o stavu spram svakog komentara, a onda kolektivno objavljuje svoj odgovor? Kakve pozicije, kakvo razjašnjenje? Radi se o tome da ispod jednog teksta Pavluško sukobio sa starim poznanikom čiji je tekst, te da je konstatirao kako su napadnuta njegova autorska prava u nekim prijevodima. Komentari ispod tekstova služe raspravi čitaoca o tekstovima. Niti jedno niti drugo nema s time veze, štoviše onemogućuje normalnu svrhu komentara. Kakvi podzemni kanali? Niti jednome niti drugome nije zapravo mjesto u komentarima. Ne radi se o nikakvim političkim problemima od interesa za prosječnog čitaoca, već o osobnom sukobu koji može biti zanimljiv za čitanje onima koji se osobnim sukobima zabavljaju.

Dimitar Anakiev Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 13:09

Ako dobro razumem Vaš komentar poštovani Druže, Vi želite prikazati gornje komentare kao sukob ličnih interesa ili nešto privatno što je zloupotrebilo društveno koristan tekst u Radničkoj borbi? Ja lično nemam ničiji mandat da popisujem teme koje su pomenute i delimično obradjene u gornjoj diskusiji ali onako, od oka, bih rekao da se komentari bave društvenim problemima, i to onim gorućim, takodje redakcija Radničke borbe je bila upozorena na neke propuste… Svesti sve to na neku “privatni susret” dosta je pomalo neobično, da ne kažem nekorektno… Drugarski pozdrav!

Pavlusko Kaže:
Rujan 24th, 2012 at 14:02

Uvažena hrvatska “Radnička borbo”(RB),

pošto vi u vašem odgovoru govorite u ime i “organizacije” i “Izvršnog komiteta Radničke borbe” i RB-a, a potpisujete se sa “Uredništvo web stranice Radničke borbe”, zaključio sam da se u biti radi o jednom jedinstvenom subjektu sa više imena, pa to pojednostavljujem i oslovljavam vas samo kao u naslovu i sa skraćenicom RB. Nadam se da vam to moje pojednostavljenje neće smetati i da ne grešim kada tako razumem vašu upotrebu ta tri imena i jedne kratice. Ako grešim, vi ćete me svakako ispraviti i precizirati da li se radi o jednom troimenom subjektu sa jednom zajedničkom kraticom ili, pak, o tri različita subjekta u čije ime govori samo jedan od njih – onaj iz potpisa.

Redom ću odgovoriti na sva tri pasusa vašeg vrlo neobičnog odgovora.

Prvo, pitanje hrvatsko-srpskog jezika i “hrvatskog novogovora”, kao i pitanje “prevođenja” i “prilagodbi” među različitim dijalektskim inačicama srpsko-hrvatskog jezika nikako nije niti može biti tek nekakvo “čisto tehničko pitanje” “vezano uz uređivačku politiku”, nego je par excelence političko pitanje. Politika je javna stvar i o njenim pitanjima revolucionari i demokrati raspravljaju javno, a ne birokratski tajno i skriveno od javnosti. Vaše tretiranje pitanja jezika kao “čisto tehničkog pitanja” dostojno je šovinista sa HRT-a koji groteskno titluju filmove u kojima se govori ekavskom inačicom hrvatsko-srpskog jezika. Tim odgovorom vi samo još jednom pokazujete vašu političku i teorijsku nezrelost koju uvređeno pokušavate da zaniječete i čije i samo pominjanje vam tako smeta. Razmislite o tome još jednom.

Drugo, pitanje autorstva bilo kog teksta se sasvim lako rešava uvidom u dokaze koje sam vam dao – jednostavnim poređenjem autorskog originala i plagijatorske kopije tog teksta. Za to je neophodno samo umeti čitati. Ja sam vam JAVNO podastro sasvim jasan JAVNI dokaz JAVNE Pavlovićeve lupeške krađe autorstva mog prevoda – linkom na isti taj prevod objavljen na mom blogu znatno pre nego na vašem sajtu i u vašoj “prilagodbi”. Ovim linkom:
https://pavlusko.wordpress.com/2010/04/15/zasto-je-staljin-pobedio-opoziciju/ .
Radoslav Pavlović je već nevoljko, ali dovoljno jasno i JAVNO, na stranicama ovog sajta, priznao da je to ipak moj prevod (bezočnom lažju da je on taj i još “pregršt” mojih prevoda Trockog sa ruskog originala nekad davno kupio za “nekoliko hiljada franaka”) i saglasio se sa tim da obrišete njegovo ime na mestu imena prevodioca, ali vi zbog nečega ipak insistirate na nekakvim naknadnim tajnim kontaktima i konsultacijama i s njim i sa mnom. Ja odbijam sve tajne kontakte i konsultacije, a samo vaša je stvar kako i koliko ćete kontaktirati i konsultovati se sa njim. Mene to baš nimalo ne zanima.

U konkretnom pitanju autorstva prevoda, od vas zahtevam samo to da izbrišete Pavlovićev potpis kao prevodioca i ništa više. Ne želim moj potpis ispod vaše “prilagodbe” tog prevoda i zadovoljiću se time da to ostane potpisano kao samo vaš prijevod. Zato i nemam zahteva u pogledu druga dva moja prevoda (“Njihov i naš moral” i “Moralisti i sikofanti protiv marksizma”) koje Pavlović nije potpisao kao prevodilac, a vama na čast i savest ostavljam to što ste ga izabrali za nekakvog “uvodničara” tih Trockijevih tekstova. Idemo dalje.

U trećem pasusu vašeg odgovora, vi najpre utvrđujete da nemate ni vremena ni mogućnosti da sudelujete u javnim diskusijama tekstova koje objavljujete na sajtu, da to i ne smatrate “politički ozbiljnim”, ali da imate vremena da odgovarate na pojedinačne mailove na “službenu adresu” i da smatrate “normalnom” samo diskusiju putem nejavnih “službenih kanala”. Već samim objavljivanjem tog vašeg odgovora vi ste demantovali te svoje tvrdnje o nemanju “vremena i mogućnosti” i odstupili ste od toga vašeg naopakog i politički nezrelog “kanalizacijski službenog” poimanja “političke ozbiljnosti” i “normalnosti”.
To vaše odstupanje mogu samo pohvaliti i pozdraviti i želim vam da uspete da u njemu istrajete – upravo u duhu tradicija i živih principa IV Internacionale i demokratskog radničkog pokreta u celini koje očito još niste uspeli da asimilirate i shvatite pa ih brkate sa nekakvim “službenim kanalima”. Revolucionarne radničke organizacije nemaju ni službi ni službenika ni službenosti ni službenih kanala. To imaju birokratije koje su strane revolucionarnom radničkom pokretu i marksizmu, a koje vi samo komično imitirate sa vašim “službenim kanalima”.

Ne znam šta vam znači to da neko “definira sebe kao pripadnika neke tradicije”. Ja sebe smatram nastavljačem i braniocem revolucionarnog istorijskog kontinuiteta boljševizma i trockizma, borcem za izgradnju svetske partije socijalističke revolucije i njenih nacionalnih sekcija. Zato za mene nema opreke između proleterskog internacionalizma i oslobodilačkog nacionalizma ugnjetenih naroda. Fabrikovanje takve opreke u interesu je samo imperijalizma i njegove svetske kontrarevolucije.

Notorni sitni policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović zatečen je na stranicama hrvatske “Radničke borbe” u drskoj i bezočnoj JAVNOJ krađi autorstva i u mračnoj JAVNOJ propagandi svemoći šoviniste Slobodana Miloševića kao “zlog vožda zlog naroda”, propagandi koja prljavo kleveće srpske radnike i ceo srpski narod da su tobože listom stali iza Miloševićevog šovinizma i tako tobože “nacionalni homogenizovani” ne samo da nisu pružali nikakav otpor tom šovinizmu, nego su ga još tobože i listom podržavali gušeći svaki glas koji se dizao protiv njega. Takvu klevetničku i šovinističku propagandu i srpski i hrvatski šovinizam mogu samo poželeti i negovati.

Pogledajmo ovde još samo jedan Pavlovićev arhifalsifikat. On nekakvu nepostojeću jugoslovensku idilu iz 1989. godine dočarava sledećim poetski nadahnutim redovima:

“Na tlu Jugoslavije plavo nebo obećava lijepu budućnost: uvelike se ide po svetu s najboljom mogućom propusnicom, svatko može dobiti pasoš za nekoliko dana, deviza ima na pretek … U Bosni i Hercegovini se lijepo jede i pjeva, a da većina ne znaju jesu li Srbi, Hrvati ili Muslimani, što ih mnogo i ne interesira. Slavonija nikad nije bila vedrija i nasmijanija, pet tisuća radnika ”Borova”, polovica Srbi, a polovica Hrvati, tek što su se vratili s čuvenog beogradskog prosvjeda, kada su okupirali Saveznu skupštinu tokom dva tjedna, a predsjednik skupštine po ključu Dušan Popovski naredio policiji da Vukovarčanima donose sendviče i voćne sokove, budu vrlo ljubazni i predusretljivi…”

Ovo Pavlovićevo (i ne samo njegovo) halucinantno “poetsko” bulažnjenje je puko gomilanje laži i izmišljotina kojima se prikrivaju realni jugoslovenski razvoj i klasne borbe u Jugoslaviji u periodu od Brozove smrti pa do pokretanja i nametanja razornog rata imperijalizma i domaćih mafijaških “nacionalnih” birokratija protiv svih radnika i svih naroda Jugoslavije. To je period u kome jugoslovenska birokratija konačno postaje kompradorska agentura svetskog kapitala i pokorno provodi “šok terapiju” MMF-a radi otplate 20 milijardi dolara spoljnjeg duga nasleđenog iz Titovog period i napravljenog uglavnom u periodu 1973-1980.

Ta MMF-ova šok terapija značila je žestok napad na standard stanovništva i na radnička prava i tekovine a njen rezultat je bio samo povećanje kolonijalne zavisnosti Jugoslavije od svetskog imperijalizma. U periodu 1980-1987. Jugoslavija je na ime otplate tog spoljnjeg duga isplatila 86,5 milijardi dolara (skoro dva cela bruto godišnja proizvodnja ili više od 8,6 ukupnih godišnjih potrošnji stanovništva) a spoljnji dug ne samo da nije smanjen nego je povećan na 22 milijarde dolara. Na taj nasrtaj na sebe i svoje tekovine jugoslovenska radnička klasa odgovorila je širokom i masovnom štrajkačkom mobilizacijom čiji razvoj ka generalnom štrajku i revolucionarnoj krizi je zaustavljen tek dogovorenim ratom protiv svih radnika i naroda bivše Jugoslavije. Nesporno je da je u samoj Jugoslaviji za taj rat najkrivlji velikosrpski šovinizam sa Slobodanom Miloševićem na čelu, ali oni sami nikako ne bi mogli izazvati rat bez aktivne pomoći imperijalizma i drugih jugoslovenskih šovinizama.

Pričati sulude bajke o tome da je u Jugoslaviji vladala nekakva “socijalistička idila” koju je iz čiste šovinističke obesti uništio svemoćni “zli vožd zlog naroda”, Slobodan Milošević, znači zapravo krčmiti najcrnju promiloševićevsku i antisrpsku i antijugoslovensku šovinističku propagandu. Preneti taj i takav Pavlovićev lažljivi tekst bez ijedne jedine reči kritičkog komentaa može samo neko ko je u – u NAJBOLJEM slučaju – totalno politički i teorijski nezreo i ko ne zna baš ništa o skorijoj istoriji društva u kome živi. Naglašavam još jednom: u NAJBOLJEM slučaju.

Tradicije i principi IV Internacionale i radničke demokratije uopšte zahtevaju da se na takve JAVNE prljavštine i provokacije reaguje isključivo JAVNO, a nikako ne tajno i skriveno od javnosti u nekakvim “službenim kanalima”, kako to ovde “kanalizacijski službeno” zagovara Uredništvo hrvatske “Radničke borbe”, pa još i kao nešto “normalno, otvoreno i drugarski”. Ja u celoj ovoj javnoj priči nemam šta da krijem od javnosti, a onaj ko ima – neka izvoli da se bez mene krije u bilo kakvim birokratskim “službenim kanalima”. Potpuno je razumljivo da policijski doušnik i provokator Radoslav Pavlović itekako ima razloga da beži i krije se od javne rasprave, ali je gore nego skandalozno to da te njegove razloge sada nekako deli i Uredništvo ovog sajta.

Čitateljstvu ovog sajta se izvinjavam što ovaj moj odgovor na odgovor RB nisam napisao i poslao odmah po objavljivanju njihovog odgovora. Ja nisam nikakav penzioner nego živim od svog rada koji mi ne daje slobodno vreme uvek baš onda kada bih ja to želeo i kada je to potrebno, a uz to imam i ozbiljnih problema sa zdravljem koji mi često onemogućavaju bilo kakav rad. Zdravlje mi je uništeno u Titovim kazamatima u kojima sam ne retko morao štrajkati glađu iz razloga surove političke borbe. Revolucionari u Titovom režimu nisu imali nimalo lagodan život, nisu imali pasoše i nisu se mogli šetkati preko granice kad god im je to bilo potrebno. Ja sam to mogao i morao činiti sa lažnim pasošom i uz najdublju konspiraciju sa svim rizicima koji idu uz to.

Naravno da ću rado odgovoriti na sva pitanja o svemu što sam izneo i na sve javne prigovore koji se tome upute. S poštovanjem

Pavluško Imširović, član sekretarijata grupe “Radnička borba” – jugoslovenske sekcije IV Internacionale od 1990. godine, član Međunarodnog sekretarijata IV Internacionale i član izvršnog odbora Radničkog političkog saveza, forme političkog organizovanja i delovanja levih sindikalista u Srbiji.

P.S. “Drugu” koji “niti najmanje ne razumije” da ovde nije reč ni o kakvim ličnim i privatnim sukobima i rasprama teško da u i najmanjem razumijevanju može pomoći i sam gospod bog, a kamoli ja, pa ga zato bez daljeg komentara ostavljam u njegovom blaženom nerazumevanju.

P.P.S: P.P.S. Je li mi to ovaj moj post obrisan kada sam ga poslao prvi put ili je reč o nekoj tehničkoj greški?

Srdačno zahvaljujem “Uredništvu RB” za dosadašnje gostoprimstvo na sajtu RB, a još srdačnije za današnje cenzorsko uskraćivanje tog gostoprimstva banalnim brisanjem mog posta kojim sam odgovorio na njihovu prvu i jedinu, al zato krajnje nemuštu i trapavu intervenciju u ovoj polemici. Očito da je stari provokator, policijski doušnik i lopov Radoslav Pavlović društvo koga ste sasvim dostojni. No, od istine ne možete pobeći niti se sakriti.