Čije su „nevladine organizacije“?

Naziv „nevladine organizacije“ bi trebalo da podrazumeva nezavisnost od vlada, pa time i izvestan stepen opozicionosti prema njima. Demokratska opozicija 80-ih godina razumevala je i koristila taj termin upravo tako, a problem se prvi put zaoštrio oko toga koja organizacija može biti jugoslovenska članica ondašnje međunarodne Helsinške federacije za ljudska prava – nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska (osnovan 1985. godine) ili Odbor za ljudska prava pri „Socijalističkom savezu radnog naroda“ (SSRN – masovnoj „društveno-političkoj“ organizaciji, nasleđenoj iz vremena titoističkog totalitarizma). Taj Odbor SSRN-a je uložio zahtev međunarodnoj Helsinškoj federaciji da bude priznat kao njena jugoslovenska članica. Vodio ga je Vojin Dimitrijević, profesor pravnog fakulteta, a prezentirao ga je kao nevladin tako što je i SSRN prezentirao kao „nevladinu organizaciju“. Na isti način je i vladajuća partija, SKJ, mogla biti prezentirana kao „nevladina organizacija“.  Zahtev Odbora SSRN odbačen je kao komičan i time je pitanje za neko vreme skinuto sa dnevnog reda. Zbog pozamašne imovine u nekretninama, Slobodan Milošević će kasnije pripojiti SSRN (na „kongresu ujedinjenja“) Savezu komunista Srbije, a „novu“ staru partiju krstiti novim imenom – Socijalistička partija Srbije. Toliko o ondašnjoj „argumentaciji“ profesora Vojina Dimitrijevića.

Nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska prava postojao je do 1994. i za svoje delovanje nikada nije prihvatio ni dinara nikakve pomoći i nikakve donacije. U tome je video garanciju svoje nezavisnosti. Svi njegovi aktivisti radili su isključivo volonterski u okviru tog odbora[1] i smatrali su to pitanjem lične i političke časti. Taj odbor raspušten je 1994. proizvoljnim aktom Kristine fon Kol (tadašnje šefice međunarodne Helsinške federacije sa sedištem u Beču), a kao nova sekcija Helsinške federacije instaliran je današnji profesionalni Helsinški odbor sa Sonjom Biserko, ranijim drugim sekretarom jugoslovenske ambasade u Londonu, kao profesionalnim managerom. Ovaj novi Helsinški odbor se s pravom ne prezentira kao nastavak predhodnog (koga izbegava i da pomene), pošto među njima i nema nikakvog kontinuiteta. U njemu je, kao saradnik i autor izdašno doniranih i luksuzno opremljenih besplatnih publikacija odbora, našao svoje mesto i prof. Vojin Dimitrijević, nekadašnji zagovornik SSRN-a kao „nevladine organizacije“.

Ta praksa instaliranja profesionalnih „nevladinih organizacija“ potom je i u Srbiji postala masovan trend, a ne mali broj relativno obrazovanih osiromašenih pripadnika srednje klase, državnog i privrednog činovništva i inteligencije, pohrlilo je da u njima nađe svoje uhljebljenje.[2] Istaknuto mesto među tim „nevladinim organizacijama“ i njihovim finansijerima zauzeo je Fond otvoreno društvo Džordža Soroša, berzanskog špekulanta i jednog od najbogatijih ljudi na planeti. Finansiranje „nevladinih organizacija“ direktno od strane vlada  ili međuvladinih međunarodnih institucija (UN, MMF, Svetska banka…) postalo je uobičajena pojava i do krajnje komike devalviralo epitet „nevladin“ u njihovom nazivu. Čije su pare, toga je i muzika. Politički uticaji finansijera očigledni su u delovanju tih „organizacija“. Džordž Soroš otvoreno izjavljuje da finansiranjem „humanitarnih i nevladinih“ aktivnosti „civilnog društvanceta“ kupuje politički uticaj, a profesionalne perjanice NGO s ponosom se kite etiketom stranih plaćenika i izdajnika, u čemu im zdušno pomaže rešim Slobodana Miloševića i njegovi sateliti. Čega se pametan stidi…

Najmoćnije svetske „nevladine organizacije“ – UN, MMF i Svetska banka – imaju posebne direkcije i budžete za razvoj, nadzor, obuku, finansiranje… mreže „nevladinih organizacija“ u svim zemljama sveta, kao i odgovarajuća odeljenja i uprave u većini svojih agencija. Teško da postoji vlada koja u svom budžetu nema stavku za finansiranje „nevladinih organizacije“. Svetski politički i ekonomski establišment i njegove nacionalne komponente svesni su svoje „popularnosti i legitimnosti“ i stoga brižljivo neguju svoj „nevladin sektor“ i „nevladin imidž“. Javne službe humanitarne pomoći i socijalne zaštite sve više gube svoj obavezujući i institucionalni status i transformišu se u „dobrotvornu delatnost nevladinog sektora“ koji funkcioniše po sasvim arbitrarnim političkim principima i kriterijumima. To dovodi do paroksizma da se javljaju „antiratne“ i „pacifističke“ NGO koje pozivaju na NATO oružane intervencije i uspostavljanje protektorata „međunarodne zajednice“ u kriznim konfliktnim tačkama. Neće biti nikakvo čudo ako se jednom i NATO nazove „nevladinom organizacijom“ ili bar ustanovi svoju NGO direkciju. Ako je već i nema.

U mnogim nerazvijenim zemljama govori se o celom društvenom sloju koji svoju egzistenciju zasniva na svojoj angažovanosti u NGO strukturama. Čitavi sektori niže državne birokratije prelaze u NGO profesionalne aktiviste. To samo pojačava karakter NGO struktura kao legla i rasadnika korupcije u svim njenim formama.

Odrednica NGO u Wikipediji navodi procenu iz 2001. godine da je tada u svetu delovalo oko 40.000 međunarodnih, da su brojevi nacionalnih NGO mnogo viši, te da ih je samo u Rusiji bilo 277.000, a u Indiji „između jednog i dva miliona“.

Posebno značajan trend jeste trend ka korporativističkoj integraciji sindikata pomoću njihove NGO-zacije, tj. njihovog transformisanja u organizacije tipa NGO. Tipičan primer takve „nevladine organizacije“ je centrala UGS „Nezavisnosti“ – jedina sindikalna centrala u Srbiji i Evropi koja otvoreno podržava razornu privatizaciju i „antikrizni“ program vlade Srbije, ne hajući za interese i aspiracije ni sopstvenog sindikalnog članstva. Glavni prihodi uglednika ove centrale nisu iz fondova sindikalne članarine, nego su iz inostranih donacija i nadoknada koje im vlada Srbija plaća za njihovo učešće u telima „tripartitnog socijalnog partnerstva“. Problem finansija i njihove kontrole bio je jabuka razdora u više rascepa u UGS „Nezavisnosti“ već od 1994. godine.[3] Čelnik ove sindikalne centrale, Branislav Čanak, s mnogo osnova se može smatrati dikom NGO struktura i NGO-zacije nezavisnog sindikalnog pokreta u Srbiji.

Paradigmatični primeri razvoja srpske NGO scene su i G17+ i „Otpor“. I jedna i druga finansirane su iz potpuno opskurnih izvora, o kojima je ponešto izletelo Madleni Olbrajt. Poslužile su dobro nekolicini svojih lidera za profitabilne političke karijere u „demokratskoj“ Srbiji. G17+ se i preregistrovala u imućnu političku stranku uvek blisku kontroli srpskih finansija i pri(H)vatizaciji srpskih preduzeća. Primer Mlađana Dinkića uzor je uspešnosti mnogim mnogim NGO pregaocima u razvoju finansijski uspešnih civilnih društvanceta iz ćoška. A možda i ne samo „civilnih“.

NGO scena u Srbiji krajnje je netrpeljiva prema svakoj kritičkoj javnoj reči na svoj račun i mobiliše pravi hajkački, dobro orkestriran, medijski hor protiv svakoga ko joj uputi ikakvu takvu reč. Ona žustro i histerično, u tipično totalitarnom maniru, polaže pravo na neprikosnovenost i nedodirljivost i neće biti nikakvo čudo ako jednom zatraži zakonsku zaštitu i status službenih lica i protiv verbalnih kritika kao „govora mržnje protiv svetih krava“. Mržnje ta korumpirana scena nije dostojna. Prezira jeste.

Očigledno, NGO su ponajmanje „nevladine“. One su jedan od instrumenata korporativističke integracije i stabilizacije svetskog i nacionalnih političkih i ekonomskih establišmenata. Njihova funkcija nije organizaciona i mobilišuća, nego je dezorganizaciona i demobilišuća. Nijedna „antiratna“ NGO nikada i nigde nije bila nosilac i organizator nikakvog masovnog antiratnog pokreta. Nijedna NGO nikada nije bila organizator nikakvog pokreta socijalno ugroženih za zaštitu njihovog legitimnog i legalnog ljudskog prava na život. Umesto toga, NGO strukture potpomažu njihovu obespravljenost pojačavajući njihovu zavisnost od „humanitarne“ milostinje koju dele same te NGO. A „ko med deli – taj i kašiku liže“. Njihova funkcija i jeste da zaposednu politički prostor, dezorganizuju, demorališu i blokiraju svaki pokušaj artikulacije i organizovanja takvih masovnih pokreta. Njihova uloga nije oslobodilačka, nego je prevarantska, korporativistički integrativna i porobljivačka. U tom pogledu nimalo se ne razlikuju od trulih političkih stranaka trulog političkog establišmenata.

Oslobodilački socijalni i politički pokreti ne mogu imati saveznika u NGO strukturama. Naprotiv. Oni se moraju jasno razgraničiti i distancirati od tih struktura. Bez ekonomske nezavisnosti nema nikakve nezavisnosti.

Pavluško Imširović


[1] Ne mogu ovo potvrditi za delovanje nekih članova Odbora izvan njegovih okvira – u  organizacijama međunarodne Helsinške federacija izvan Jugoslavije. Osnivači Jugoslovenskog helsinškog odbora bili su Kosta Čavoški, Drago Demšar, , Pavluško Imširović, Ivan Janković, Sonja Liht,  Tanja Petovar, Vesna Pešić, Vladimir Šeks. Odbor je ubrzo po osnivanju proširen novim članovima i strukturirao se kao tri radne grupe u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Međunarodna Helsinška federacija za ljudska prava bankrotirala je i raspuštena je 2007. godine zbog skandalozne pronevere njenog budžeta, što nimalo nije omelo novopečeni Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko da nastavi da deluje pod istim imenom.

[2] Pa tako Forum NGO Kraljeva ima profesionalnog executive manager-a, a u malobrojnom „ekspertskom timu“ još nekoliko članova njegove porodice. Prava mala porodična NGO-industrija. I sve to se bez imalo zazora publikuje na sajtu Foruma NGO. „Novac nema gospodara“? Inače, Kraljevo je jedan od gradova sa najvećim brojem izbeglica u Srbiji. Da li je neko od izbeglica uspeo da se uhlebi u tim „nevladinim organizacijama“? Moj pokušaj da o tome razgovaram sa tim executive manager-om,  Radovanom Milićevićem, koji je na tom zaposlenju napunio već 12 godina radnog staža, naišao je na njegovu jarosnu reakciju i silovito odbijanje svake komunikacije.

[3] Prvi veliki rascep u UGS „Nezavisnosti“ izazvao je Sorošev fond Otvoreno društvo tako što je „diskretno“ saopštio Draganu Milovanoviću, tadašnjem predsedniku Izvršnog odbora metalske grane „Nezavisnosti“, koliku donaciju u kešu su, jednako diskretno, dali Branislavu Čanku za nezavisne sindikate. Milovanović je zbog toga napravio javni skandal, revoltiran ništavošću onoga što je od Čanka dobio od tih para, a potom je otcepio metalsku granu od UGS „Nezavisnosti“. Bio je nagrađen time što je od Soroševog fonda dobio zasebne donacije za svoj sindikat. Posle 5. oktobra bio je ministar rada u Đinđićevoj DOS-ovskoj vladi.

4 reagovanja to “Čije su „nevladine organizacije“?”

  1. Čitateljica Says:

    naravno, i Helsinški odbor ima iste patrone kao i „nove“ NVO, tako da i autor ima svoj komad stramputice :)…

    • Pavluško Imširović Says:

      Očito da niste pažljivo čitali ni ovaj članak, a kamoli da ste se šire obavestili o tome o čemu govorite. Jugoslovenski helsinški odbor iz 1986. nije imao nikakve patrone niti finansijere i upravo zato je i raspušten 1993, a umesto njega iznova je osnovan, tačnije: imenovan potpuno novi Helsinški odbor Srbije Sonje Biserko koji ne samo da i ne pretenduje na ikakav kontinuitet sa predhodnim odborom, nego čak brižljivo skriva i činjenicu da je predhodni uopšte postojao. A obaška činjenica da više uopšte i ne postoji Helsinška međunarodna federacija za ljudska prava – čija je navodna filijala odbor Sonje Biserko i njene ekipice. Međunarodna helsinška federacija raspuštena je nakon što je finansijski bankrotirala nakon finansijskog skandala zbog pronevere njenih fondova.

  2. Игор Јарамаз Says:

    Чланак је сјајан осим што бих подвукао да је потребно нагласити да је приватизација коју спороводи Влада Србије штетна а не сам концепт per se, који јесте делотворан пошто води ка оном закључку у последњој реченици – економској слободи.

    Што се Димитријевића тиче, на ФПН се на предмету Међународних организација колико још 2007-2008. користио уџбеник дотичног и Обрада Рачића из 1971. где се „транснационалне невладине организације“ описују као инструменти страних влада. Вероватно је из тог разлога Војин, као жестоки југословенски родољуб и предлагао свој ССРН чептер за чланство у Хелсиншкој федерацији.

    • Pavluško Imširović Says:

      „Ekonomska sloboda“ kojoj u planetarnim razmerama vodi privatizacija „per se“ je sloboda za par stotina svetskih gazda da obesprave, obezvlaste i porobe celu planetu. Neka, hvala, ne treba. Ne sumnjam da ima neoliberalnih veselnika koji čak iskreno veruju da je to zdrav put razvoja čovečanstva, ali daleko im luda kuća od moje.

      Sa „nevladinim organizacijama“ je u svim celom svetu otprilike isto što i sa „višepartijskim“ totalitarizmom u tranzicionim državama. Kao što su totalitarne „komunističke“ partije rasule i prepakovale u „demokratski“ dekorisane mafijaške klanove i kompradorske agenture imperijalizma, tako se i bivši SSRN rasuo u mikromafijaške „NVO i civilni sektor“. Zato je sasvim prirodno Dimitrijevićevo današnje uhlebljenje u taj pogani sektor.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: