Čije su „nevladine organizacije“?

Naziv „nevladine organizacije“ bi trebalo da podrazumeva nezavisnost od vlada, pa time i izvestan stepen opozicionosti prema njima. Demokratska opozicija 80-ih godina razumevala je i koristila taj termin upravo tako, a problem se prvi put zaoštrio oko toga koja organizacija može biti jugoslovenska članica ondašnje međunarodne Helsinške federacije za ljudska prava – nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska (osnovan 1985. godine) ili Odbor za ljudska prava pri „Socijalističkom savezu radnog naroda“ (SSRN – masovnoj „društveno-političkoj“ organizaciji, nasleđenoj iz vremena titoističkog totalitarizma). Taj Odbor SSRN-a je uložio zahtev međunarodnoj Helsinškoj federaciji da bude priznat kao njena jugoslovenska članica. Vodio ga je Vojin Dimitrijević, profesor pravnog fakulteta, a prezentirao ga je kao nevladin tako što je i SSRN prezentirao kao „nevladinu organizaciju“. Na isti način je i vladajuća partija, SKJ, mogla biti prezentirana kao „nevladina organizacija“.  Zahtev Odbora SSRN odbačen je kao komičan i time je pitanje za neko vreme skinuto sa dnevnog reda. Zbog pozamašne imovine u nekretninama, Slobodan Milošević će kasnije pripojiti SSRN (na „kongresu ujedinjenja“) Savezu komunista Srbije, a „novu“ staru partiju krstiti novim imenom – Socijalistička partija Srbije. Toliko o ondašnjoj „argumentaciji“ profesora Vojina Dimitrijevića.

Nezavisni Jugoslovenski helsinški odbor za ljudska prava postojao je do 1994. i za svoje delovanje nikada nije prihvatio ni dinara nikakve pomoći i nikakve donacije. U tome je video garanciju svoje nezavisnosti. Svi njegovi aktivisti radili su isključivo volonterski u okviru tog odbora[1] i smatrali su to pitanjem lične i političke časti. Taj odbor raspušten je 1994. proizvoljnim aktom Kristine fon Kol (tadašnje šefice međunarodne Helsinške federacije sa sedištem u Beču), a kao nova sekcija Helsinške federacije instaliran je današnji profesionalni Helsinški odbor sa Sonjom Biserko, ranijim drugim sekretarom jugoslovenske ambasade u Londonu, kao profesionalnim managerom. Ovaj novi Helsinški odbor se s pravom ne prezentira kao nastavak predhodnog (koga izbegava i da pomene), pošto među njima i nema nikakvog kontinuiteta. U njemu je, kao saradnik i autor izdašno doniranih i luksuzno opremljenih besplatnih publikacija odbora, našao svoje mesto i prof. Vojin Dimitrijević, nekadašnji zagovornik SSRN-a kao „nevladine organizacije“.

Ta praksa instaliranja profesionalnih „nevladinih organizacija“ potom je i u Srbiji postala masovan trend, a ne mali broj relativno obrazovanih osiromašenih pripadnika srednje klase, državnog i privrednog činovništva i inteligencije, pohrlilo je da u njima nađe svoje uhljebljenje.[2] Istaknuto mesto među tim „nevladinim organizacijama“ i njihovim finansijerima zauzeo je Fond otvoreno društvo Džordža Soroša, berzanskog špekulanta i jednog od najbogatijih ljudi na planeti. Finansiranje „nevladinih organizacija“ direktno od strane vlada  ili međuvladinih međunarodnih institucija (UN, MMF, Svetska banka…) postalo je uobičajena pojava i do krajnje komike devalviralo epitet „nevladin“ u njihovom nazivu. Čije su pare, toga je i muzika. Politički uticaji finansijera očigledni su u delovanju tih „organizacija“. Džordž Soroš otvoreno izjavljuje da finansiranjem „humanitarnih i nevladinih“ aktivnosti „civilnog društvanceta“ kupuje politički uticaj, a profesionalne perjanice NGO s ponosom se kite etiketom stranih plaćenika i izdajnika, u čemu im zdušno pomaže rešim Slobodana Miloševića i njegovi sateliti. Čega se pametan stidi…

Najmoćnije svetske „nevladine organizacije“ – UN, MMF i Svetska banka – imaju posebne direkcije i budžete za razvoj, nadzor, obuku, finansiranje… mreže „nevladinih organizacija“ u svim zemljama sveta, kao i odgovarajuća odeljenja i uprave u većini svojih agencija. Teško da postoji vlada koja u svom budžetu nema stavku za finansiranje „nevladinih organizacije“. Svetski politički i ekonomski establišment i njegove nacionalne komponente svesni su svoje „popularnosti i legitimnosti“ i stoga brižljivo neguju svoj „nevladin sektor“ i „nevladin imidž“. Javne službe humanitarne pomoći i socijalne zaštite sve više gube svoj obavezujući i institucionalni status i transformišu se u „dobrotvornu delatnost nevladinog sektora“ koji funkcioniše po sasvim arbitrarnim političkim principima i kriterijumima. To dovodi do paroksizma da se javljaju „antiratne“ i „pacifističke“ NGO koje pozivaju na NATO oružane intervencije i uspostavljanje protektorata „međunarodne zajednice“ u kriznim konfliktnim tačkama. Neće biti nikakvo čudo ako se jednom i NATO nazove „nevladinom organizacijom“ ili bar ustanovi svoju NGO direkciju. Ako je već i nema.

U mnogim nerazvijenim zemljama govori se o celom društvenom sloju koji svoju egzistenciju zasniva na svojoj angažovanosti u NGO strukturama. Čitavi sektori niže državne birokratije prelaze u NGO profesionalne aktiviste. To samo pojačava karakter NGO struktura kao legla i rasadnika korupcije u svim njenim formama.

Odrednica NGO u Wikipediji navodi procenu iz 2001. godine da je tada u svetu delovalo oko 40.000 međunarodnih, da su brojevi nacionalnih NGO mnogo viši, te da ih je samo u Rusiji bilo 277.000, a u Indiji „između jednog i dva miliona“.

Posebno značajan trend jeste trend ka korporativističkoj integraciji sindikata pomoću njihove NGO-zacije, tj. njihovog transformisanja u organizacije tipa NGO. Tipičan primer takve „nevladine organizacije“ je centrala UGS „Nezavisnosti“ – jedina sindikalna centrala u Srbiji i Evropi koja otvoreno podržava razornu privatizaciju i „antikrizni“ program vlade Srbije, ne hajući za interese i aspiracije ni sopstvenog sindikalnog članstva. Glavni prihodi uglednika ove centrale nisu iz fondova sindikalne članarine, nego su iz inostranih donacija i nadoknada koje im vlada Srbija plaća za njihovo učešće u telima „tripartitnog socijalnog partnerstva“. Problem finansija i njihove kontrole bio je jabuka razdora u više rascepa u UGS „Nezavisnosti“ već od 1994. godine.[3] Čelnik ove sindikalne centrale, Branislav Čanak, s mnogo osnova se može smatrati dikom NGO struktura i NGO-zacije nezavisnog sindikalnog pokreta u Srbiji.

Paradigmatični primeri razvoja srpske NGO scene su i G17+ i „Otpor“. I jedna i druga finansirane su iz potpuno opskurnih izvora, o kojima je ponešto izletelo Madleni Olbrajt. Poslužile su dobro nekolicini svojih lidera za profitabilne političke karijere u „demokratskoj“ Srbiji. G17+ se i preregistrovala u imućnu političku stranku uvek blisku kontroli srpskih finansija i pri(H)vatizaciji srpskih preduzeća. Primer Mlađana Dinkića uzor je uspešnosti mnogim mnogim NGO pregaocima u razvoju finansijski uspešnih civilnih društvanceta iz ćoška. A možda i ne samo „civilnih“.

NGO scena u Srbiji krajnje je netrpeljiva prema svakoj kritičkoj javnoj reči na svoj račun i mobiliše pravi hajkački, dobro orkestriran, medijski hor protiv svakoga ko joj uputi ikakvu takvu reč. Ona žustro i histerično, u tipično totalitarnom maniru, polaže pravo na neprikosnovenost i nedodirljivost i neće biti nikakvo čudo ako jednom zatraži zakonsku zaštitu i status službenih lica i protiv verbalnih kritika kao „govora mržnje protiv svetih krava“. Mržnje ta korumpirana scena nije dostojna. Prezira jeste.

Očigledno, NGO su ponajmanje „nevladine“. One su jedan od instrumenata korporativističke integracije i stabilizacije svetskog i nacionalnih političkih i ekonomskih establišmenata. Njihova funkcija nije organizaciona i mobilišuća, nego je dezorganizaciona i demobilišuća. Nijedna „antiratna“ NGO nikada i nigde nije bila nosilac i organizator nikakvog masovnog antiratnog pokreta. Nijedna NGO nikada nije bila organizator nikakvog pokreta socijalno ugroženih za zaštitu njihovog legitimnog i legalnog ljudskog prava na život. Umesto toga, NGO strukture potpomažu njihovu obespravljenost pojačavajući njihovu zavisnost od „humanitarne“ milostinje koju dele same te NGO. A „ko med deli – taj i kašiku liže“. Njihova funkcija i jeste da zaposednu politički prostor, dezorganizuju, demorališu i blokiraju svaki pokušaj artikulacije i organizovanja takvih masovnih pokreta. Njihova uloga nije oslobodilačka, nego je prevarantska, korporativistički integrativna i porobljivačka. U tom pogledu nimalo se ne razlikuju od trulih političkih stranaka trulog političkog establišmenata.

Oslobodilački socijalni i politički pokreti ne mogu imati saveznika u NGO strukturama. Naprotiv. Oni se moraju jasno razgraničiti i distancirati od tih struktura. Bez ekonomske nezavisnosti nema nikakve nezavisnosti.

Pavluško Imširović

---

[1] Ne mogu ovo potvrditi za delovanje nekih članova Odbora izvan njegovih okvira – u  organizacijama međunarodne Helsinške federacija izvan Jugoslavije. Osnivači Jugoslovenskog helsinškog odbora bili su Kosta Čavoški, Drago Demšar, , Pavluško Imširović, Ivan Janković, Sonja Liht,  Tanja Petovar, Vesna Pešić, Vladimir Šeks. Odbor je ubrzo po osnivanju proširen novim članovima i strukturirao se kao tri radne grupe u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Međunarodna Helsinška federacija za ljudska prava bankrotirala je i raspuštena je 2007. godine zbog skandalozne pronevere njenog budžeta, što nimalo nije omelo novopečeni Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko da nastavi da deluje pod istim imenom.

[2] Pa tako Forum NGO Kraljeva ima profesionalnog executive manager-a, a u malobrojnom „ekspertskom timu“ još nekoliko članova njegove porodice. Prava mala porodična NGO-industrija. I sve to se bez imalo zazora publikuje na sajtu Foruma NGO. „Novac nema gospodara“? Inače, Kraljevo je jedan od gradova sa najvećim brojem izbeglica u Srbiji. Da li je neko od izbeglica uspeo da se uhlebi u tim „nevladinim organizacijama“? Moj pokušaj da o tome razgovaram sa tim executive manager-om,  Radovanom Milićevićem, koji je na tom zaposlenju napunio već 12 godina radnog staža, naišao je na njegovu jarosnu reakciju i silovito odbijanje svake komunikacije.

[3] Prvi veliki rascep u UGS „Nezavisnosti“ izazvao je Sorošev fond Otvoreno društvo tako što je „diskretno“ saopštio Draganu Milovanoviću, tadašnjem predsedniku Izvršnog odbora metalske grane „Nezavisnosti“, koliku donaciju u kešu su, jednako diskretno, dali Branislavu Čanku za nezavisne sindikate. Milovanović je zbog toga napravio javni skandal, revoltiran ništavošću onoga što je od Čanka dobio od tih para, a potom je otcepio metalsku granu od UGS „Nezavisnosti“. Bio je nagrađen time što je od Soroševog fonda dobio zasebne donacije za svoj sindikat. Posle 5. oktobra bio je ministar rada u Đinđićevoj DOS-ovskoj vladi.