(Prilog pitanju o istorijskim i teorijskim korenima Četvrte Internacionale)
Reakcionarne epohe, kakva je naša, ne samo što razlažu i slabe radničku klasu, izolujući njenu avangardu, nego i snižavaju opšti teorijski nivo pokreta, odbacujući političku misao unazad ka već davno predjenim etapama. Zadatak avangarde u takvim uslovima jeste pre svega u tome da se ne dozvoli povući tim opštim regresivnim tokom – mora se plivati protiv struje. Ako nepovoljan odnos snaga ne dozvoljava da se sačuvaju ranije osvojene političke pozicije, treba se, u krajnjoj meri, održati na ideološkim pozicijama, jer je u njima izraženo skupo plaćeno iskustvo prošlosti. Glupacima će se takva politika učiniti „sektaškom“. Ustvari, ona samo priprema novi gigantski skok napred, zajedno sa nadolazećim talasom istorijske plime.
Reakcija protiv marksizma i boljševizma
Veliki politički porazi neizbežno izazivaju reviziju vrednosti koja se uglavnom odvija u dva smera. S jedne strane, obogaćena iskustvom poraza, misao istinske avangarde, braneći zubima i noktima nasledje revolucionarne misli, teži da na tom nasledju odgoji nove kadrove za buduće masovne borbe. S druge strane, uplašena porazima, misao rutinera, centrista i diletanata, teži da sruši autoritet revolucionarne tradicije i, pod prividom traganja za „novom rečju“, vraća se daleko unazad.
Moglo bi se navesti mnoštvo primera ideološke reakcije koja, uostalom, najčešće poprima formu prostracije. Sva literatura II i III Internacionale, kao i njihovih centrističkih satelita iz Londonskog biroa, sastoji se u suštini od takvih primera. Nema ni traga od marksističke analize. Nijednog ozbiljnog pokušaja da se objasne uzroci poraza. Ni jedne sveže reči o budućnosti. Ničega sem šablona, rutine, laži i, pre svega, brige o sopstvenom birokratskom samoodržanju. Dovoljno je desetak redaka nekog Hilferdinga ili Ota Bauera da bi se osetio zadah truleži. O teoretičarima Kominterne i ne treba govoriti. Proslavljeni Dimitrov neuk je i banalan kao sitni dučandžija u pivnici. Misao tih ljudi suviše je lena da bi se odrekla marksizma: oni ga prostituiraju. Ali, sada nas ne zanimaju oni. Okrenimo se „novatorima“.
Bivši austrijski komunista Vili Šlam posvetio je moskovskim procesima knjižicu pod izražajnim naslovom „Diktatura laži“. Šlam je darovit novinar čije je zanimanje okrenuto uglavnom pitanjima dana. Kritika moskovskih falsifikata, kao i raskrivanje psihološke mehanike „dobrovoljnih“ priznanja, izvedeni su kod Šlama izvrsno. Ali, on se ne zadovoljava tim, nego hoće da izgradi novu teoriju socijalizma koja bi u budućnosti osiguravala od poraza i falsifikata. A kako Šlam uopšte nije teoretičar i čak je očito slabo upoznat sa istorijom razvitka socijalizma, to se on, pod prividom novog otkrića, u potpunosti vraća predmarksovskom socijalizmu, i to u njegovoj nemačkoj, tj. najzaostalijoj, najotužnijoj i najbljutavijoj varijanti. Šlam se odriče dijalektike, klasne borbe, a o diktaturi proletarijata da se i ne govori. Zadatak preobražaja društva za njega se svodi na ostvarenje nekoliko „večnih“ moralnih istina kojima se on sprema da prožme čovečanstvo već pod kapitalističkim poretkom. U listu Kerenskog, „Nova Rosija“ (stari ruski provincijski list koji sada izlazi u Parizu), pokušaj Vilija Šlama da spase socijalizam cepljenjem moralnom limfom dočekan je ne samo s radošću, nego i s ponosom: po ispravnom zaključku redakcije, Šlam dolazi do principa istinski-ruskog socijalizma koji je još davno suvoj i bezdušnoj klasnoj borbi suprotstavio principe vere, nade i ljubavi. Istina, originalna doktrina ruskih „socijalista-revolucionara“ bila je u svojim „teorijskim“ postavkama samo povratak socijalizmu Nemačke od pre marta 1848. Bilo bi, medjutim, suviše nepravedno zahtevati od Kerenskog bolje poznavanje istorija ideja od Šlamovog. Mnogo je važnija činjenica da je Kerenski, koji se sada solidariše sa Šlamom, kao šef vlade bio inicijator proganjanja boljševika kao agenata nemačkog generalštaba, tj. organizovao je ista falsifikovanja protiv kojih Šlam sada mobiliše moljcima izjedene metafizičke apsolute.
Psihološki mehanizam idejne reakcije Šlama i njemu sličnih veoma je jednostavan. U toku nekog vremena ti ljudi su sudelovali u političkom pokretu koji se zaklinjao u klasnu borbu i na rečima se pozivao na materijalističku dijalektiku. U Austriji, kao i u Nemačkoj, stvar se okončala katastrofom i Šlam izvodi neosnovan opšti zaključak: evo do čega su doveli klasna borba i dijalektika! A pošto je izbor novih otkrića ograničen istorijskim iskustvom i… ličnim obrazovanjem, to u traganju za novom rečju naš reformator dospeva do davno odbačene starudije koju junački protivstavlja ne samo boljševizmu, nego i marksizmu.
Na prvi pogled, varijanta ideološke reakcije koju predstavlja Šlam suviše je primitivna (od Marksa… ka Kerenskom!) da bi se na njoj vredelo zadržavati. Medjutim, ona je ipak krajnje poučna: upravo zahvaljujuči svojoj primitivnosti ona predstavlja zajednički imenitelj svih drugih formi reakcije, a pre svega one koja se izražava u generalnom odricanju od boljševizma.
„Nazad k marksizmu!“
Marksizam je u boljševizmu našao svoj najgrandiozniji istorijski izraz. Pod zastavom boljševizma ostvarena je prva pobeda proletarijata i osnovana prva radnička država. Te činjenice više nikakva sila ne može izbrisati iz istorije. Ali, pošto je Oktobarska revolucija u danom stadijumu dovela do trijumfa birokratije, sa njenim sistemom ugnjetavanja, grabeža i falsifikovanja – do „diktature laži“, po preciznom izrazu Šlama – to se mnogi formalistički i površni umovi priklanjaju sumarnom zaključku: ne može se boriti protiv staljinizma, a da se ne odrekne boljševizma. Šlam, kao što več znamo, ide dalje: boljševizam, koji se izrodio u staljinizam, sam je izrastao iz marksizma – ne može se, dakle, boriti protiv staljinizma, ostajući na terenu marksizma. Manje dosledni, ali mnogobrojniji, govore obrnuto: „treba se od boljševizma vratiti marksizmu“. Kojim putem? Kom marksizmu? Pre nego što je marksizam „bankrotirao“ u liku boljševizma, on je pretrpeo slom u liku socijaldemokratije. Parola „nazad k marksizmu“ tako označava skok kroz epohu II i III Internacionale do… I Internacionale? Ali, i ova je u svoje vreme pretrpela poraz. Dakle, na kraju krajeva radi se o povratku… ka sabranim delima Marksa i Engelsa. Taj herojski skok moguče je izvesti ne izlazeći iz radnog kabineta, pa čak i ne izuvajuči papuče. Medjutim, kako potom od naših klasika (Marks je umro 1883.g, a Engels l895.) doći do zadataka nove epohe, prošavši nekoliko decenija teorijske i političke borbe, uključiv boljševizam i Oktobarsku revoluciju? Niko od tih koji predlažu odricanje od boljševizma, kao od istorijski „bankrotirane“ struje, nije ukazao na nove puteve. Na taj način, stvar se svodi na jednostavan savet: „izučavati ‘Kapital‘“. Protiv toga se ne može biti. Medjutim, ‘Kapital‘ su izučavali i boljševici, i to nimalo loše. Ali, to nije predupredilo izrodjavanje sovjetske države i insceniranje moskovskih procesa. Pa šta da se radi?
Da li je boljševizam odgovoran za staljinizam?
Je li tačno, medjutim, da je staljinizam zakoniti proizvod boljševizma, kako to veruje sva reakcija, kako tvrdi sam Staljin, kako misle menjševici, anarhisti i neki levi doktrinari koji sebe smatraju marksistima? „Mi smo to uvek predskazivali“ – govore oni – „počev od zabrane drugih socijalističkih partija, od gušenja anarhista, od uvodjenja diktature boljševika u Sovjetima, Oktobarska revolucija nije mogla da ne dodje do diktature birokratije. Staljinizam je ujedno nastavak i bankrot lenjinizma.“
Greška ovog rasudjivanja počinje sa prećutnim izjednačavanjem boljševizma, Oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza. Istorijski proces koji čini borba neprijateljskih snaga zamenjuje se evolucijom boljševizma u bezvazdušnom prostoru. Medjutim, boljševizam je samo jedna politička struja, istina, tesno povezana sa radničkom klasom, ali ne identična ni sa njom. A sem radničke klase u SSSR-u postoji više od 100 miliona seljaka, raznorodne nacionalnosti, nasledje ugnjetavanja, bede i nekulture. Država koju su izgradili boljševici izražava ne samo misao i volju boljševizma, nego i kulturni nivo zemlje, socijalni sastav stanovništva, pritisak varvarske prošlosti i ne manje varvarskog svetskog imperijalizma. Predstavljati proces izrodjavanja sovjetske države kao evoluciju čistog boljševizma znači ignorisati socijalnu realnost u ime njenog jednog logički izdvojenog elementa. Dovoljno je, u suštini, imenovati tu elementarnu pogrešku, pa da od nje ne ostane ni traga.
U svakom slučaju, sam boljševizam nikada nije sebe izjednačavao ni sa Oktobarskom revolucijom, ni sa sovjetskom državom koja je nastala iz nje. Boljševizam je sebe posmatrao kao jednog od faktora istorija, kao njen „svesni“ faktor – veoma važan, ali ne odlučujuči. Mi nismo nikada padali u istorijski subjektivizam. Odlučujuči faktor – na danom fundamentu proizvodnih snaga – mi smo videli u klasnoj borbi, i to ne samo u nacionalnim, nego u medjunarodnim okvirima.
Kad su boljševici išli na ustupke sopstveničkim tendencijama seljaka, uvodili stroga pravila za ulazak u partiju, podvrgavali tu partiju čistki od tudjih elemenata, zabranjivali druge partije, uvodili NEP, pribegavali davanju preduzeća u koncesije ili zaključivali diplomatske sporazume sa imperijalističkim vladama, oni su izvodili posebne zaključke iz osnovne činjenice koja im je od samog početka bila teorijski jasna: da osvajanje vlasti, koliko god da je važno samo po sebi, nikako ne pretvara partiju u apsolutnog gospodara istorijskog procesa. Istina, ovladavši državom, partija dobija mogućnost da snagom koja joj je ranije bila nedostupna utiče na razvitak društva; ali zato se i sama podvrgava udesetostručenom uticaju sa strane svih drugih društvenih elemenata. Ona može biti zbačena s vlasti direktnim udarima neprijateljskih snaga. Pri sporijem tempu razvoja, ona, zadržavši vlast, može da se iznutra izrodi. Upravo tu dijalektiku istorijskog procesa ne shvataju sektaški rezoneri koji u truljenju staljinističke birokratije pokušavaju da nadju razoran argument protiv boljševizma.
U suštini, ova gospoda govore: loša je ona revolucionarna partija koja u samoj sebi ne sadrži garantije protiv svog izrodjavanja. Pred takvim kriterijumom boljševizam je, dabome, osudjen: on nema nikakvog talismana. Medjutim, sam taj kriterijum je lažan. Naučno mišljenje traži konkretnu analizu: kako se i zašto partija rastočila. Do danas niko sem boljševika nije dao takvu analizu. Njima to nije bilo potrebno radi raskida sa boljševizmom. Naprotiv, u njegovom arsenalu oni su našli sve potrebno za objašnjenje njegove sudbine. Zaključak do koga su došli glasi: nesumnjivo, staljinizam jeste „izrastao“ iz boljševizma, ali nije izrastao logički, nego dijalektički: ne kao revolucionarno potvrdjivanje, nego kao termidorsko odricanje. A to uopšte nije jedno isto.
Osnovna prognoza boljševizma
Boljševicima zapravo nije bilo potrebno da čekaju moskovske procese da bi potom objasnili uzroke rastakanja vladajuće partije Sovjetskog Saveza. Oni su odavno bili predvideli teorijsku mogućnost takve varijante razvoja i unapred su govorili o njoj. Potsetimo se prognoze koju su boljševici dali ne samo uoči Oktobarske revolucije, nego i godinama pre nje. Posebna konstelacija snaga u nacionalnim i internacionalnim razmerama vodi ka tome da proletarijat može doči na vlast najpre u takvoj zaostaloj zemlji kakva je Rusija. Ali, ista ta konstelacija snaga unapred potvrdjuje da bez više ili manje skore pobede proletarijata u naprednim zemljama radnička država u Rusiji neće opstati. Prepušten samom sebi sovjetski režim će pasti ili se izroditi. Tačnije rečeno: najpre se izroditi, a zatim pasti. Lično sam o tome pisao ne jednom, počev još od 1905. godine. U mojoj „Istoriji ruske revolucije“ (vidi „Priloge“ uz poslednji tom: „Socijalizam u jednoj zemlji“) sabrani su iskazi vodja boljševizma o tome za period od 1917. do 1923. godine. Svi su saglasni u jednom: bez revolucije na Zapadu boljševizam će biti likvidiran ili od unutrašnje kontrarevolucije ili od spoljašnje intervencije, ili njihovim sadejstvom. Lenjin je ne jednom posebno ukazivao na to da birokratizacija sovjetskog rečima nije tehničko ili organizaciono pitanje, nego je mogući početak socijalnog izrodjavanja radničke države.
Na 11. kongresu Partije, u martu 1922.godine, Lenjin je govorio o „podršci“, koju su od početka NEP-a odlučili da sovjetskoj Rusiji pruče neki buržoaski političari, posebno liberalni profesor Ustrjalov. „Ja sam za podršku sovjetskoj vlasti u Rusiji“ – kaže Ustrjalov – „zato što je ona krenula putem na kome če postati obična buržoaska vlast.“ Cinični glas neprijatelja Lenjin pretpostavlja „sladjanom komunističkom laganju“. Sa surovom trezvenošču, on opominje Partiju na opasnost: „Treba reči otvoreno: takve stvari o kojima govori Ustrjalov, moguće su. Istorija poznaje preobražaje svih vrsta; uzdati se u ubedjenost, odanost i druga sjajna duhovna svojstva – to u politici nije nimalo ozbiljno. Sjajna duhovna svojstva ima mali broj ljudi, a istorijski ishod odlučuju gigantske mase koje se, ako im taj mali broj ljudi ne pridje, ponekad s njima ophode nimalo učtivo.“ Jednom rečju: partija nije jedini faktor razvoja, a u velikim istorijskim razmerama nije ni odlučujući.
„Dešava se da jedan narod osvoji drugi narod“ – nastavlja Lenjin na istom kongresu, poslednjem na kom je učestvovao, – „To je veoma jednostavno i svima razumljivo. Medjutim, šta biva sa kulturom tih naroda? To nije tako jednostavno. Ako osvajački narod ima višu kulturu od pobedjenog naroda, onda je on nameće pobedjenom, a ako je obrnuto, onda se dešava to da pobedjeni svoju kulturu nameće osvajaču. Nije li se nešto slično desilo u prestonici SSSR-a i nije li došlo do toga da se 4700 komunista (skoro cela divizija, i to sve najbolji) našlo potčinjeno tudjoj kulturi?“ To je bilo rečeno početkom 1922. godine, i to ne prvi put. Istoriju ne prave malobrojni, pa makar i „najbolji“, ljudi; štaviše, i ti „najbolji“ mogu se izroditi u duhu „tudje“, tj. buržoaske kulture. Ne samo da sovjetska država može napustiti socijalistički put, nego i boljševička partija može, pod nepovoljnim istorijskim uslovima, izgubiti svoj boljševizam.
Leva opozicija, koja se konačno obrazovala 1923. godine, polazila je upravo od jasnog razumevanja te opasnosti. Registrujuči iz dana u dan simptome degeneracije, ona je pokušavala da narastajućem termidoru suprotstavi svesnu volju proleterske avangarde. Medjutim, taj subjektivni faktor nije bio dovoljan. One „gigantske mase“ koje, po Lenjinovim rečima, odlučuju ishod borbe zamorile su se od unutrašnjih lišavanja i odveć dugog čekanja svetske revolucije. Mase su pale duhom. Birokratija se uzdigla. Ona je ućutkala proletersku avangardu, zgazila marksizam, prostituisala boljševičku partiju. Staljinizam je pobedio. U liku leve opozicije, boljševizam je raskinuo sa sovjetskom birokratijom i njenom Kominternom. To je stvarni tok razvitka.
Istina, u formalnom smislu staljinizam jeste proizašao iz boljševizma. Moskovska birokratija čak i danas nastavlja da sebe naziva boljševičkom partijom. Ona se naprosto koristi starom etiketom boljševizma da bi lakše obmanjivala mase. Utoliko su jadniji oni teoretičari koji omotač uzimaju za sadržaj, privid za suštinu. Izjednačavajuči staljinizam sa boljševizmom oni čine najbolju uslugu termidorcima i samim time igraju nesumnjivo reakcionarnu ulogu.
U uslovima odstranjenja svih drugih političkih partija sa političke pozornice, protivrečni interesi i tendencije morale su, u ovoj ili onoj meri, naći svoj izraz u vladajučoj partiji. U meri u kojoj se političko težište premeštalo od proleterske avangarde ka birokratiji, partija se menjala, kako po socijalnom sastavu, tako i po ideologiji. Zahvaljujući burnom toku razvitka, ona je tokom poslednjih petnaest godina pretrpila radikalniju transformaciju, nego socijaldemokratija za pola veka. Današnja „čistka“ povlači izmedju boljševizma i staljinizma ne samo krvavu crtu, nego celu reku krvi. Istrebljenje celog starog pokoljenja boljševika, znatnog dela srednje generacije koja je učestvovala u gradjanskom ratu, i onog dela omladine koji je ozbiljno prihvatio boljševičke tradicije, pokazuje ne samo političku, nego i doslovno fizičku nespojivost staljinizma i boljševizma. Kako je moguće ne videti to?
Staljinizam i „državni socijalizam“
Sa svoje strane, anarhisti pokušavaju da u staljinizmu vide organski produkt ne samo boljševizma i marksizma, nego i „državnog socijalizma“ uopšte. Oni su saglasni su sa tim da patrijarhalnu bakunjinsku „federaciju slobodnih obšćina“ zamene savremenijom federacijom slobodnih sovjeta, ali su, kao i pre, protiv centralizovane drčave. Za njih je jedna grana „državnog“ marksizma, socijaldemokratija, došavši na vlast, postala otvorena agentura kapitala, a druga grana je porodila novu kastu privilegovanih. Dakle, jasno je: izvor zla je u državi. Pod širokim istorijskim uglom gledanja, u tom rasudjivanju može se naći zrno istine. Kao aparat prisile, država nesumnjivo jeste izvor političke i moralne zaraze. Kako pokazuje iskustvo, to važi i za radničku državu. Može se, dakle, reći da je staljinizam proizvod onog stanja društva kada ono još nije bilo kadro da se istrgne iz ludjačke košulje države. Medjutim, ta konstatacija, ne dajući ništa za ocenu boljševizma ili marksizma, karakteriše samo opšti kulturni nivo društva, a pre svega – odnos snaga izmedju proletarijata i buržoazije. I nakon toga što se složimo sa anarhistima da država, pa i radnička, jeste plod klasnog varvarstva i da će istinska ljudska istorija početi sa ukidanjem države, pred nama, u svoj svojoj težini, ostaje pitanje: koji su to putevi i metodi koji konačno mogu dovesti do ukidanja države? Sveže iskustvo potvrdjuje da to nikako nisu metodi anarhizma.
Vodji španske Federacije rada, jedine značajne anarhističke organizacije na svetu, u kritičnom trenutku postali su buržoaski ministri. Svoju otvorenu izdaju teorije anarhizma oni objašnjavaju pritiskom „izvanrednih okolnosti“. Ali, nisu li isti razlog navodili u svoje vreme i vodji nemačke socijaldemokratije? Najzad, gradjanski rat nije „mirna“, nije obična, nego je „izuzetna okolnost“. A upravo za takve „izuzetne okolnosti“ se i priprema svaka ozbiljna revolucionarna organizacija. Iskustvo Španije još jednom je pokazalo da se drčava može „negirati“ u knjigama koje se štampaju u „normalnim okolnostima“, uz dozvolu buržoaske države, ali da uslovi revolucije ne ostavljaju nimalo mesta za „odricanje“ države, nego, naprotiv, zahtevaju njeno osvajanje. Mi uopšte nemamo nameru da optužimo španske anarhiste za to što nisu likvidirali državu prostim potezom pera. Revolucionarna partija ni onda kada osvoji vlast (što španski anarhisti nisu umeli da učine, uprkos heroizmu radnika anarhista) uopšte nije apsolutni gospodar društva. Utoliko strožije mi optužujemo anarhističku teoriju koja se pokazala sasvim pogodnom za miran period, ali koja je žurno morala biti napuštena čim su nastupile „vanredne okolnosti“… revolucije. U davnim vremenima bivalo je generala – ima ih verovatno i danas – koji su smatrali da armiju više od svega upropašćuje rat. Od njih nisu mnogo bolji oni revolucionari koji se žale da revolucija ruši njihovu doktrinu.
Marksisti su u potpunosti saglasni sa anarhistima u pogledu konačnog cilja: likvidacije države. Marksizam ostaje „državotvoran“ samo utoliko ukoliko likvidacija države ne može biti dostignuta naprosto njenim ignorisanjem. Iskustvo staljinizma ne opovrgava marksističko učenje, nego ga potvrdjuje – metodom suprotnosti.** Svakako, revolucionarna doktrina koja uči proletarijat da se pravilno orijentiše u situaciji i aktivno je koristi ne sadrži u sebi automatsku garanciju pobede. Ali, zato je pobeda moguća samo pomoču te doktrine. Uz to, ta pobeda se ne može zamišljati kao jednokratan akt. Pitanje treba posmatrati u perspektivi velike epohe. Prva radnička država – na niskoj ekonomskoj osnovi i u imperijalističkom okruženju – pretvorila se u žandarmeriju staljinizma. Medjutim, pravi boljševizam poveo je protv te žandarmerije borbu na život i smrt. Da bi se održao, staljinizam je danas prisiljen da vodi pravi gradjanski rat protiv boljševizma, nazvanog „trockizam“, ne samo u SSSR-u, nego i u Španiji. Stara boljševička partija je umrla, ali boljševizam svuda diže glavu.
Izvoditi staljinizam iz boljševizma ili marksizma sasvim je isto kao i, u širem smislu, izvoditi kontrarevoluciju iz revolucije. Po tom šablonu uvek se kretala liberalno-konzervativna, a potom reformistička misao. Revolucije su, snagom i uslovljenošču klasnog ustrojstva društva, uvek radjale kontrarevolucije. Ne dokazuje li to – upitaće rezoner – da revolucionarni metod sadrži nekakvu unutrašnju manu? Medjutim, ni liberali, ni reformisti nisu do danas pronašli „ekonomičnije“ metode. A ako nije lako na delu racionalizovati živi istorijski proces, to nije nimalo teško racionalistički protumačiti smenu njegovih talasa, logički izvodeći staljinizam iz „državnog socijalizma“, fašizam iz marksizma, reakciju iz revolucije, jednom rečju: antitezu iz teze. U toj oblasti, kao i u mnogim drugim, anarhistička misao je zarobljenik liberalnog racionalizma. Istinski revolucionarno mišljenje nije moguće bez dijalektike.
Politički „gresi“ boljševizma kao izvor staljinizma
Ponekad argumentacija racionalista poprima bar naizgled konkretniji karakter. Oni tada staljinizam ne izvode iz boljševizma u celini, nego iz njegovih političkih greha.* Boljševici su – kažu nam Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“ i dr. – zamenili diktaturu proletarijata diktaturom partije, a Staljin je diktaturu partije zamenio diktaturom birokratije. Boljševici su uništili sve partije sem sopstvene, a Staljin je ugušio boljševičku partiju u interesu bonapartističke klike. Boljševici su išli na kompromise sa buržoazijom – Staljin je postao njen saveznik i oslonac. Boljševici su priznali neophodnost učestvovanja u starim sindikatima i u buržoaskom parlamentu – Staljin se sprijateljio sa sindikalnom birokratijom i buržoaskom demokratijom. Takvih sučeljavanja može se navesti koliko god se hoće. Bez obzira na spoljašnju efektnost, ona su potpuno prazna.
Proletarijat ne moče doći na vlast drugačije sem u liku svoje avangarde. Sama neophodnost državne vlasti proističe iz nedostatnog kulturnog nivoa masa i njihove raznorodnosti. U revolucionarnoj avangardi, organizovanoj u partiju, kristališu se stremljenja masa ka oslobodjenju. Bez poverenja klase u avangardu, bez podrške avangarde sa strane klase, ne može biti ni reči o osvajanju vlasti. U tom smislu, proleterska revolucija i diktatura delo su cele klase, ali ne drugačije, do pod rukovodstvom avangarde. Sovjeti su samo organizaciona forma povezanosti avangarde s klasom. Revolucionarni sadržaj toj formi može dati samo partija. To je dokazano pozitivnim iskustvom Oktobarske revolucije i negativnim iskustvom drugih zemalja (Nemačka, Austrija i, na kraju, Španija). Niko ne samo da nije praktično pokazao, nego nije ni pokušao da artikulisano na papiru objasni kako proletarijat može osvojiti vlast bez političkog rukovodstva partije koja zna šta hoće. Ako ta partija politički podredjuje sovjete svom rukovodstvu, to ta činjenica, sama po sebi, jednako malo ukida sovjetski sistem, kao što vladavina konzervativne većine ne ukida sistem britanskog parlamentarizma.
Što se tiče zabrane drugih sovjetskih partija, ona ni kom slučaju nije proistekla iz boljševičkih „teorija“, nego je bila mera odbrane diktature u zaostaloj i iznurenoj zemlji, okruženoj neprijateljima sa svih strana. Boljševicima je od samog početka bilo jasno da je ta mera, potom dopunjena zabranom frakcija u samoj vladajučoj partiji, signalizirala najveću opasnost. Medjutim, izvor opasnosti nije bio u doktrini ili u taktici, nego u materijalnoj slabosti diktature, u teškoćama unutrašnje i svetske situacije. Da je revolucija pobedila makar samo još u Nemačkoj, potreba za zabranom drugih sovjetskih partija smesta bi otpala. Nesporno je da je vladavina jedne partije juristički poslužila kao polazna tačka staljinskog totalitarnog sistema. Ali, uzrok takvog razvoja nije u zabrani drugih partija, kao privremenoj ratnoj meri, nego je u nizu poraza proletarijata u Evropi i Aziji.
Isto važi i za borbu sa anarhizmom. U herojskom periodu revolucije boljševici su sa pravim revolucionarnim anarhistima išli rame uz rame. Mnoge od njih partija je uvukla u svoje redove. Autor ovih redova ne jednom je razmatrao sa Lenjinom pitanje o mogućnosti da se, u saglasnosti sa lokalnim stanovništvom, anarhistima prepusti deo teritorije za njihove bezdržavne eksperimente. Ali, uslovi gradjanskog rata, blokade i gladi, ostavljali su premalo prostora za takve planove. Kronštadtski ustanak? Pa razume se da revolucionarna vlada nije mogla pobunjenim mornarima „pokloniti“ tvrdjavu, koja brani glavni grad, samo po tom osnovu što su reakcionarnoj seljačko-vojničkoj pobuni prišli i neki sumnjivi anarhisti. Konkretna istorijska analiza dogadjaja ne ostavlja ni kamen na kamenu od onih legendi koje su iz neznanja i sentimentalizma stvorene oko Kronštadta, Mahnoa i drugih epizoda revolucije.
Preostaje činjenica da su boljševici od samog početka primenjivali ne samo uveravanje, nego i prisilu, pa i najsuroviju. Takodje je nesporno da je birokratija koja je izrasla iz revolucije potom monopolizovala taj sistem prinude u svojim rukama. Svaka etapa razvitka, pa i kada se radi o takvim katastrofalnim etapama kao što su revolucija i kontrarevolucija, proističe iz predhodne etape, ima u njoj korene i preuzima neka njena svojstva. Liberali, uključujuči i bračni par Veb, uvek su tvrdili da boljševička diktatura predstavlja samo novo izdanje carizma. Pri tome su zatvarali oči pred takvim sitnicama kao što su ukidanje monarhije i staleža, predaja zemlje seljacima, eksproprijacije kapitala, uvodjenje planske privrede, ateističko vaspitanje i sl. Liberalno-anarhistička misao isto tako zatvara oči i pred tim da je boljševička revolucija, sa svim njenim me-rama represije, značila prevrat socijalnih odnosa u interesu masa, dok Staljinov termidorski prevrat prati transformaciju sovjetskog društva u interesu privilegovane manjine. Očito je da u izjednačavanjima staljinizma i boljševizma nema ni traga od socijalističkog kriterijuma.
Pitanja teorije
Jedna od najvažnijih crta boljševizma jeste strog i rigidan, ponekad čak i cepidlački, odnos prema pitanjima teorije. Lenjinovih 26 tomova će zauvek ostati obrazac najviše teorijske savesnosti. Bez tog temeljnog svojstva, boljševizam nikada ne bi izvršio svoju istorijsku ulogu. Grubi i neuki, sasvim empiristički staljinizam u tom je pogledu potpuna suprotnost.
Još od pre više od deset godina, opozicija je u svojoj platformi izjavljivala: „Od Lenjinove smrti stvoren je ceo niz novih teorija čiji smisao je u tome da pravdaju klizanje Staljinove grupe sa puta medjunarodne proleterske revolucije.“ Ovih dana, američki socijalista Liston Oak, neposredan učesnik španske revolucije, napisao je: „Zapravo, staljinisti su danas ekstremni revizionisti Marksa i Lenjina – u reviziji Marksa Bernštajn nije smeo da ide ni upola toliko koliko Staljin.“ To je sasvim tačno. Treba samo dodati da je Bernštajn imao stvarne teorijske potrebe: on je savesno pokušao da uspostavi sklad izmedju reformističke prakse socijaldemokratije i njenog programa. Staljinistička birokratija, pak, ne samo da nema ništa zajedničko sa marksizmom, nego su joj i uopšte strani svaki sistem ili doktrina. Njena „ideologija“ potpuno je prožeta policijskim subjektivizmom, a njena praksa empirizmom golog nasilja. Po samoj biti svojih interesa, kasta uzurpatora neprijateljski se odnosi prema teoriji: ona ni sebi ni drugima ne sme razjasniti svoju socijalnu ulogu. Staljin revidira Marksa ne perom teoretičara, nego čizmama GPU-a.
Pitanja morala
Na „amoralnost“ boljševizma naročito imaju običaj da se žale one naduvene ništarije s kojih je boljševizam strgnuo jeftine maske. U sitnoburžoaskim, inteligentskim, demokratskim, „socijalističkim“, literarnim, parlamentarnim i sličnim krugovima postoje sopstvene uslovne vrednosti, ili sopstveni uslovni jezik za prikrivanje otsustva vrednosti. Ta široka i šarolika bratija uzajamnog prikrivanja – „živi i pusti i drugog da živi!“ – uopšte ne trpi dodir marksističkog skalpela na svojoj osetljivoj koži. Teoretičari, pisci i moralisti koji se kolebaju izmedju raznih tabora, smatrali su i smatraju da boljševici zlonamerno preuveličavaju nesuglasice, da su nesposobni za „lojalnu“ saradnju i da svojim „intrigama“ narušavaju jedinstvo radničkog pokreta. Osetljivom i uvredljivom centristu uvek se, povrh toga, činilo da ga boljševici „kleveću“ – samo zato što su umesto njega njegove polumisli dovodili do kraja: on sam je za to apsolutno nesposoban. Medjutim, samo ta dragocena svojstva: netrpeljivost prema svakoj polovičnosti i neodredjenosti, mogu da vaspitaju takvu revolucionarnu partiju koju nikakve „izuzetne okolnosti“ neće iznenaditi.
Moral svake partije, u krajnjoj instanci, proističe iz onih istorijskih interesa koje ona zastupa. Moral boljševizma, moral koji uključuje samopregor, nekoristoljubivost, odvažnost, prezir ka svemu što je prevrtljivo i lažnog sjaja – najbolja svojstva ljudske prirode! – potekao je iz revolucionarne nepomirljivosti u službi ugnjetenih. Staljinistička birokratija na tom području imitira reči i gestove boljševizma. Ali, kada se „nepomirljivost“ i „nesalomivost“ ostvaruju policijskim aparatom koji je u službi privilegovane manjine, onda postaju izvor demoralizacije i gangsterizma. Prema gospodi koja izjednačavaju revolucionarni heroizam boljševika sa birokratskim cinizmom termidoraca ne može se odnositi drugačije nego sa prezirom.
*.*
Još uvek, bez obzira na dramatične činjenice poslednjeg perioda, prosečan filistar sklon je da misli da se u borbi izmedju boljševizma („trockizma“) i staljinizma radi o sukobu ličnih ambicija ili, u najboljem slučaju, o borbi dvaju „nijansi“ boljševizma. Tom gledištu najgrublji izraz daje Norman Tomas, lider američke socijalističke partije. „Malo je razloga da se veruje“ – piše on (‘Socialist review‘, septembar 1937, str.6) – da bi, da je Trocki dobio igru(!) protiv Staljina, nastupio kraj intrigama, zaverama i carstvu straha u Rusiji.“ I taj čovek smatra sebe… marksistom. Sa jednakim osnovom se moče reči „malo je razloga da se veruje da bi, ako bi umesto Pija XI na rimski presto bio ustoličen Norman I, katolička crkva postala bedem socijalizma“. Tomas ne shvata da se ne radi o natjecanju izmedju Staljina i Trockog, nego o antagonizmu izmedju birokratije i proletarijata. Doduše, vladajući sloj u SSSR-u još je prisiljen da se prilagodjava nasledju revolucije koje nije sasvim likvidirano, istovremeno, metodom pravog gradjanskog rata (krvava „čistka“ – masovno istrebljivanje nezadovoljnih), pripremajući promenu društvenog poretka. A u Španiji staljinistička klika več danas nastupa otvoreno, kao bedem buržoaskog poretka protiv socijalizma. Borba protiv bonapartističke birokratije pred našim očima prelazi u klasnu borbu: u borbu dva sveta, dva programa, dva morala. Ako Tomas misli da pobeda socijalističkog proletarijata nad podlom kastom nasilnika ne bi moralno i politički preporodila sovjetski režim, onda on time samo pokazuje da je, bez obzira na sve ograde, okolišenja i bogobojažljive uzdahe, znatno bliži sovjetskoj birokratiji, nego radnicima. Kao i drugi otkrivači boljševičke „amoralnosti“, Tomas naprosto nije dorastao do revolucionarnog morala.
Tradicije boljševizma i Četvrta Internacionala
Kod onih „levičara“ koji su činili pokušaje da se vrate marksizmu zaobilazeći boljševizam, stvar se obično svodila na pojedine panaceje: bojkotovati stare sindikate, bojkotovati parlament, stvarati „prave“ sovjete. Sve je to moglo izgledati vanredno duboko u čaru prvih dana posle rata. Ali danas, u svetlu predjenog iskustva, te „dečje bolesti“ izgubile su čak i zanimljivost kurioziteta. Holandjani: Gorter, Panekuk, neki nemački „spartakisti“, italijanski bordigisti, pokazivali su svoju nezavisnost od boljševizma samo u tome što su jednu njegovu crtu, veštački preuveličanu, suprotstavljali drugim. Od tih „levih“ tendencija nije preostalo ništa, ni praktično ni teorijski: to je posredan, ali značajan, dokaz činjenice da je boljševizam jedina forma marksizma za svoju epohu.
Boljševička partija pokazala je na delu sjedinjenje najviše revolucionarne smelosti sa političkim realizmom. Ona je prva uspostavila onaj odnos izmedju proletarijata i avangarde koji je jedini kadar da obezbedi pobedu. Ona je iskustvom pokazala da je savez proletarijata sa ugnjetenim masama seoske i gradske sitne buržoazije moguć samo putem političkog rušenja tradicionalnih partija sitne buržoazije. Boljševička partija pokazala je celom svetu kako se izvodi oružani ustanak i osvaja vlast. Oni koji apstrakciju sovjeta suprotstavljaju diktaturi partije morali bi da shvate da su se samo zahvaljujući rukovodstvu boljševika sovjeti uzdigli iz reformističkog blata na nivo državne forme proletarijata. Boljševička partija je ostvarila pravilnu integraciju ratne veštine sa marksističkom politikom u gradjanskom ratu. Ako bi staljinističkoj birokratiji i uspelo da sruši ekonomske osnove novog društva, iskustvo planske privrede, stečeno pod rukovodstvom boljševičke partije, za uvek će uči u istoriju kao najviša škola za celo čovečanstvo. Sve to ne mogu da vide samo sektaši koji, uvredjeni zadobijenim bubocima, okreću ledja istorijskom procesu.
Ali, to nije sve. Boljševička partija je mogla izvršiti tako grandiozno „praktično“ delo samo zato što je svaki svoj korak osvetljavala svetlom teorije. Boljševizam nije stvorio tu teoriju: ona je bila dana marksizmom. Ali, marksizam je teorija kretanja, a ne stagnacije. Samo činjenice grandioznih istorijskih razmera mogle su obogatiti samu teoriju. Boljševizam je uneo dragocen prilog u marksizam svojom analizom imperijalističke epohe kao epohe ratova i revolucija; buržoaske demokratije u epohi trulećeg kapitalizma; odnosa izmedju generalnog štrajka i ustanka; uloge partije, sovjeta i sindikata u epohi proleterske revolucije, svojom teorijom sovjetske države; prelazne ekonomije; fašizma i bonapartizma epohe kapitalističke dekadencije i, na kraju, analizom uslova izrodjavanja same boljševičke partije i sovjetske države. Ko može da navede neku drugu struju koja je dodala išta suštinsko zaključcima i uopštavanjima boljševizma. Vandervelde, De Bruker, Hilferding, Oto Bauer, Leon Blum, Žiromski, da se i ne govori o pukovniku Atliju i Normanu Tomasu, žive od teorijski i politički otrcanih ostataka prošlosti. Izrodjavanje Kominterne najoštrije se izrazilo u tome što se ona na teorijskom planu skotrljala na nivo II Internacionale. Raznorodne prelazne grupe (Nezavisna radnička partija Velike Britanije, POUM i njima slične) svake nedelje iznova prilagodjavaju slučajne mrvice iz Marksa i Lenjina svojim tekućim potrebama. Od tih ljudi radnici nemaju šta da nauče.
Ozbiljan odnos prema teoriji, zajedno sa svom tradicijom Marksa i Engelsa, prihvatili su samo graditelji Četvrte Internacionale. Neka se filistri smeju nad tim što su, dve decenije nakon Oktobarske revolucije, revolucionari ponovo odbačeni na pozicije skromne propagandističke pripreme. Krupni kapital je u tom pitanju, kao i u drugima, znatno pronicljiviji od sitnoburžoaskih filistara koji uobražavaju da su „socijalisti“ ili „komunisti“: pitanje Četvrte Internacionale ne silazi sa stranica svetske štampe i to nije bez razloga. Goruća istorijska potreba za revolucionarnim rukovodstvom obećava Četvrtoj Internacionali izuzetno brz tempo rasta. Najvažnija garantija njenih daljih uspeha jeste činjenica da ona nije nastala po strani od velikih istorijskih tokova, nego je organski izrasla iz boljševizma.
Lav Trocki
28.avgusta 1937.g.
(‘Stalinizm i bol’ševizm’, BJULLETEN’ OPPOZICII, No.58-59, septembar – oktobar 1937.godine)
Preveo Pavluško Imširović
*- Jedan od najjasnijih predstavnika tog tipa mišljenja jeste francuski autor knjige o Staljinu, Boris Suvarin. Faktička i dokumentarna strana Suvarinovog rada o Staljinu proizvod je dugog i savesnog istraživanja. Medjutim, autorova filozofija istorije zapanjuje svojom vulgarnošću. Za objašnjenje svih kasnijih istorijskih nevolja, on traži unutrašnje nedostatke sadržane u boljševizmu. Za njega ne postoji uticaj realnih istorijskih uslova na boljševizam. Čak je Ipolit Ten sa svojom teorijom „sredine“ bliži Marksu od Suvarina.
Pavlusko's Blog 
5. oktobra 2010. u 12:15 |
edukativan blog