Pitanja koja su postavljena u pismu druga Zelera imaju ne samo istorijski, nego i aktuelan značaj. Na njih se često nailazi i u političkoj literaturi i u privatnim razgovorima, pri čemu se formulišu na najrazličitije načine, a najčešće kao pitanje ličnosti: „kako i zašto ste vi izgubili vlast?“. „Na koji način je Staljin ovladao aparatom?“ „U čemu je Staljinova snaga?“ Pitanje o imanentnim zakonima revolucije i kontrarevolucije vrlo često se postavlja čisto individualistički, kao da se radilo o šahovskoj partiji ili nekakvom sportskom natjecanju, a ne o dubokim sukobima i pomeranjima socijalnog karaktera. Mnogobrojni pseudomarksisti u tom se pogledu uopšte ne razlikuju od vulgarnih demokrata koji na velike narodne pokrete primenjuju kriterijume parlamentarnih kuloara.
Svako ko iole poznaje istoriju zna da je svaka revolucija posle sebe izazivala kontrarevoluciju koja, doduše, nikada nije društvo u potpunosti odbacivala nazad, na polaznu tačku, u oblasti ekonomije, ali je uvek narodu oduzimala znatan, kadkad i lavovski, deo njegovih političkih tekovina. Žrtva već prvog reakcionarnog vala, po pravilu, je onaj sloj revolucionara koji je bio na čelu masa u prvom, ofanzivnom, „herojskom“ periodu revolucije. Već ovo opšte istorijsko zapažanje treba da nas navede na misao da se tu ne radi naprosto o umešnosti i lukavstvu, o veštini dva ili više likova, nego o uzrocima neuporedivo dubljeg reda.
Za razliku od površnih fatalista (tipa Leona Bluma, Pola Fora itd), marksisti nikako ne odriču ulogu ličnosti, njene inicijative i hrabrosti u socijalnoj borbi. Ali, za razliku od idealista, marksisti znaju da je svest u krajnjoj instanci podredjena biću.Uloga rukovodstva u revoluciji ogromna je. Bez pravilnog rukovodstva proletarijat ne može pobediti. Medjutim, ni najbolje rukovodstvo nije u stanju da izazove revoluciju onda kad za nju nema objektivnih uslova. Jednom od najvažnijih vrlina proleterskog rukovodstva treba smatrati sposobnost da se razlikuje kada se može nastupati, a kada se mora otstupati. Ta sposobnost bila je glavna Lenjinova snaga.**
Razume se, uspeh ili neuspeh borbe opozicije je u ovoj ili onoj meri zavisio od kvaliteta rukovodstva obe strane u sukobu. Ali, pre nego se govori o tim kvalitetima treba jasno shvatiti karakter samih suprotstavljenih strana, pošto najbolji vodj jedne strane može da bude apsolutno nepogodan na drugoj strani i obrnuto. Tako uobičajeno (i tako naivno) pitanje: „zašto Trocki nije svojevremeno iskoristio vojni aparat protiv Staljina?“, najbolje svedoči o nedostatku želje, ili umeća, da se promisle opšti istorijski uzroci pobede sovjetske birokratije nad revolucionarnom avangardom proletarijata. O tim uzrocima sam pisao ne jednom u nizu svojih radova, počev od autobiografije. Pokušaću da u nekoliko redova rezimiram najvažnije zaključke.
Pobedu Oktobarske revolucije nije obezbedila današnja birokratija, nego radničke i seljačke mase pod boljševičkim rukovodstvom. Birokratija je počela da narasta tek posle konačne pobede, popunjavajuči svoje redove ne samo revolucionarnim radnicima, nego i pripadnicima drugih klasa (bivšim carskim činovnicima, oficirima, buržoaskim intelektualcima i dr.). Pogleda li se starija generacija današnje birokratije, njena pretežna većina u vreme Oktobarske revolucije bila je u taboru buržoazije (uzmimo za primer samo sovjetske ambasadore: Potemkin, Majski, Trojanovski, Surin, Hinčuk i dr). Oni današnji birokrati koji su u Oktobarskim danima bili u taboru boljševika, u većini nisu imali nikakve značajne uloge u pripremi i ostvarenju prevrata, kao ni u prvim godinama nakon njega. To se pre svega odnosi na samog Staljina. Što se tiče mladih birokrata, oni su izabrani i vaspitani od strane starijih, najčešće medju njihovim sopstvenim sinovima. „Vodja“ tog novog, poslerevolucionarnog, sloja postao je Staljin.
Istorija sindikalnog pokreta u svim zemljama nije samo istorija štrajkova i uopšte masovnih pokreta, nego je i istorija formiranja sindikalne birokratije. Dovoljno je poznato u kakvu ogromnu konzervativnu snagu je uspela da izraste ta birokratija i sa kakvim nepogrešivim instinktom ona sebi bira i odgaja svoje „genijalne“ vodje: Gompers, Grin, Legin, Lejpart, Žuo, Sitrin itd. Ako Žuo zasada uspešno brani svoje pozicije od napada s levice, to nije zato što je on veliki strateg (mada je, nesumnjivo, iznad svojih birokratskih kolega: ne zauzima on badava medju njima prvo mesto), nego zato što se sav njegov aparat svakog dana i svakog časa uporno bori za svoju egzistenciju, kolektivno izabira najbolje metode borbe, misli za Žuoa i sugeriše mu nužna rešenja. Medjutim, to uopšte ne znači da je Žuo nepobediv. Kod oštre promene situacije – u stranu revolucije ili fašizma – sav sindikalni aparat smesta će izgubiti svoju samouverenost, njegovi lukavi manevri pokazuje se nemoćnim, a sam Žuo će delovati žalosno, a ne impozantno. Setimo se makar toga kakvim prezrenim ništarijama su se pokazali moćni i nadmeni vodji nemačkih sindikata – i 1918. godine, kada je protiv njihove volje izbila revolucija, i 1932, kada je nastupao Hitler.
Iz tih primera mogu se videti izvori snage i slabosti birokratije. Ona izrasta iz pokreta masa u prvom, herojskom periodu borbe. Medjutim, uzdigavši se iznad masa i rešivši svoj sopstveni „socijalni problem“ (obezbedjena egzistencija, uticaj, ugled itd) birokratija sve više teži ka tome da mase zadrži u nepokretnosti. Zašto rizikovati? Pa ona ima šta da izgubi. Najviši procvat uticaja i blagostanja reformističke birokratije pada u epohe kapitalističkog prosperiteta i relativne pasivnosti radnih masa. Ali, kada je ta pasivnost narušena, s desna ili s leva, blaženosti birokratije je kraj. Njen um i lukavstvo pretvaraju se u glupost i nemoć. Priroda „vodja“ odgovara prirodi one socijalne klase (ili sloja) koju oni vode i objektivnoj situaciji kroz koju ta klasa (ili sloj) prolazi.
Sovjetska birokratija je neuporedivo moćnija od reformističkih birokratija svih kapitalističkih zemalja uzetih zajedno, pošto je u njenim rukama državna vlast i sve s njom vezane privilegije i pogodnosti. Istina, sovjetska birokratija je izrasla na tlu pobedonosne proleterske revolucije. Medjutim, bila bi največa naivnost idealizovati zbog toga samu birokratiju. U siromašnoj zemlji – a SSSR je još i danas veoma siromašna zemlja, u kojoj su zasebna soba, dovoljna prehrana i odeća još uvek dostupni samo nevelikoj manjini stanovništva – milioni birokrata, velikih i malih, streme pre svega ka tome da reše sopstveni „socijalni problem“, tj. da obezbede sopstveno blagostanje. Otuda najveći egoizam i konzervativizam birokratije, njen strah od nezadovoljstva masa, njena mržnja prema kritici, njena furiozna upornost u gušenju svake slobodne misli, na kraju njeno licemerno-religiozno metanisanje pred „vodjom“ koji ovaploćava i brani njenu vlast i njene privilegije. Sve to zajedno i čini sadržaj borbe protiv „trockizma“.
Savršeno je neosporiva i puna značenja činjenica da je sovjetska birokratija postajala sve moćnija što su teži udarci padali na svetsku radničku klasu. Porazi revolucionarnih pokreta u Evropi i Aziji postepeno su potkopali veru sovjetskih radnika u medjunarodnog saveznika. U zemlji je sve vreme vladala teška beda. Najsmelije i najsamopregorniji predstavnici radničke klase ili su izginuli u gradjanskom ratu, ili su se uzdigli za nekoliko stupnjeva više i u većini se asimilirali u redove birokratije, izgubivši revolucionarni duh. Iscrpljena strašnim naporima revolucionarnih godina, izgubivši perspektivu, otrovana gorčinom niza razočarenja, široka masa pala je u pasivnost. Takva reakcija mogla se posmatrati, kao što je več rečeno, posle svake revolucije u istoriji. Neizmerna istorijska prednost Oktobarske revolucije, kao proleterske revolucije, sastoji se u tome što se zamorom i razočarenjem masa nije okoristio klasni neprijatelj u licu buržoazije i dvorjanstva, nego gornji sloj same radničke klase i s njim povezane srednje grupe koje su se stopile u sovjetsku birokratiju.
Pravi proleterski revolucionari u SSSR-u svoju snagu nisu crpili toliko iz aparatu, koliko iz aktivnosti revolucionarnih masa. Naročito Crvenu armiju nisu stvarali „aparatčiki“ (u najkritičnijim godinama aparat je bio veoma slab), nego kadrovi herojskih radnika koji su, pod rukovodstvom boljševika, zbijali oko sebe mlade seljake i vodili ih u borbu. Oseka revolucionarnog pokreta, zamor, porazi u Evropi i Aziji, razočarenje u radničkim masama morali su neizbežno i neposredno oslabiti pozicije revolucionarnih internacionalista i, obrnuto, ojačati pozicije nacionalno-konzervativne birokratije. Otvara se novo poglavlje revolucije. Vodji predhodnog perioda prelaze u opoziciju. Nasuprot tome, konzervativni političari aparata, koji su u revoluciji imali drugorazrednu ulogu, bivaju od pobedničke birokratije uzdignuti u prvi plan.
Što se tiče vojnog aparata, on je bio sastavni deo ukupnog aparata i svojim osobinama nije se razlikovao od njega. Dovoljno je reči da je u godinama gradjanskog rata Crvena armija apsorbovala desetine hiljada bivših carskih oficira. 13. marta 1919. godine, Lenjin je govorio na mitingu u Petrogradu: „Kada mi je nedavno drug Trocki saopštio da kod nas u vojnoj organizaciji broj oficira dostiže nekoliko desetina hiljada, stekao sam konkretnu predstavu o tome u čemu je tajna korištenja našeg neprijatelja: kako da se nateraju da grade komunizam oni koji su bili njegovi protivnici, kako da se gradi komunizam od cigala koje su kapitalisti izabrali protiv nas! Mi drugih cigala nemamo!“(Sočinjenija Lenjina, tom XXIV, rusko izdanje, 1932.g, stenogram, str.65). Ti oficirski i činovnički kadrovi obavljali su prvih godina svoj rad pod neposrednim pritiskom i kontrolom naprednih radnika. U ognju žestoke borbe nije moglo biti ni reči o privilegovanom položaju oficira: čak i sama ta reč bila je iščezla iz rečnika. Ali, posle postignutih pobeda i prelaska u stanje mira, upravo je vojni aparat počeo da teži ka tome da postane najuticajniji i najprivilegovaniji deo ukupnog birokratskog aparata. Oslanjati se na oficirski kor radi osvajanja vlasti mogao je samo onaj ko je bio spreman da izadje u susret kastinskim aspiracijama oficira, tj. da im obezbedi visoke položaje, uvede činove, ordenje, jednom rečju da odjednom i odmah učini ono što je staljinska birokratija postepeno radila tokom narednih 10-12 godina. Nema nikakve sumnje da tih dana ne bi predstavljalo nikakvu teškoću, pa čak ni iziskivalo prolivanja krvi, izvršiti vojni prevrat protiv frakcije Zinovjeva, Kamenjeva, Staljina i drugih; ali bi rezultat takvog prevrata bilo samo ubrzavanje tempa iste te birokratizacije i bonapartizma protiv kojih je leva opozicija krenula u borbu.
Zadatak boljševika-lenjinista u suštini nije bio u tome da se oslanja na vojnu birokratiju protiv partijske, nego u tome da se osloni na proletersku avangardu i preko nje – na narodne mase, te da obuzda birokratiju u celini, da je očisti od stranih elemenata, da osigura nad njom budnu kontrolu trudbenika i da prevede njenu politiku na kolosek revolucionarnog internacionalizma. Medjutim, pošto je tokom godina gradjanskog rata, gladi i epidemija, presahnuo živi izvor revolucionarne masovne snage, a birokratija strašno porasla po broju i podlosti, to su proleterski revolucionari postali najslabija strana u sukobu. Istina, pod zastavom boljševika-lenjinista okupile su se desetine hiljada najboljih revolucionarnih boraca, uključiv i vojnike. Napredni radnici odnosili su se prema opoziciji sa simpatijama. Ali, ta simpatija ostala je pasivna: u masama više nije bilo vere u to da se pomoću borbe može ozbiljno promeniti stanje. A birokratija je tvrdila: „Opozicija hoće medjunarodnu revoluciju i sprema se da nas uvuče u revolucionarni rat. Dosta nam je potresa i bede. Zaslužili smo pravo da se odmorimo. A i ne treba nam više nikakvih ‘permanentnih revolucija’. Mi smo kod sebe sami izgradili socijalističko društvo. Radnici i seljaci oslonite se na nas, vaše vodje!“ Ta nacionalno-konzervativna agitacija, praćena pobešnjelom, kadkad sasvim reakcionarnom, klevetničkom kampanjom protiv internacionalista, monolitizovala je birokratiju, i vojnu i civilnu, i nalazila nesumnjivog odjeka kod zamorenih i zaostalih radničkih i seljačkih masa. Tako se boljševička avangarda našla u izolovanom poločaju i delom razbijena. U tome je sva tajna pobede termidorske birokratije.
Priče o nekim izuzetnim taktičkim ili organizacionim kvalitetima Staljina samo su mit koji je svesno sazdala birokratija SSSR-a i Kominterne i koji je preuzet od levih buržoaskih intelektualaca koji se, bez obzira na svoj individualizam, smerno klanjaju pred uspehom. Ta gospoda nisu poznavala niti priznavala Lenjina kada je on, progonjen od medjunarodnog ološa, pripremao revoluciju. Zato su „priznali“ Staljina onda kada takvo priznanje može doneti samo lagodnost, a kadkad i direktnu korist.
Inicijativa za borbu protiv leve opozicije i nije zapravo bila Staljinova, nego je bila Zinovjevljeva. Staljin se isprva kolebao i čekao. Bilo bi pogrešno misliti da je Staljin od početka imao nekakav strateški plan. On je ispipavao teren. Nesumnjivo da mu je revolucionarno marksističko tutorstvo bilo teretom. Faktički, on je tražio jednostavniju, više nacionalnu, „perspektivniju“ politiku. Uspeh koji se na njega obrušio bio je iznenadjenje pre svega za samog njega. To je bio uspeh novog vladajućeg sloja, revolucionarne aristokratije koja je težila tome da se oslobodi kontrole masa i kojoj je bio potreban snažan i obećavajući arbitar u njenim unutrašnjim stvarima. Staljin, drugorazredna figura proleterske revolucije, otkrio je sebe kao nespornog vodju termidorske birokratije, kao prvog u njenoj sredini – ništa više od toga.*
Italijanski fašistički, ili polufašistički, pisac Malaparte napisao je knjižicu „Tehnika državnog prevrata“, u kojoj razvija misao da „revolucionarna taktika Trockog“, nasuprot strategiji Lenjina, može obezbediti pobedu u svakoj zemlji i u svim uslovima. Teško je zamisliti besmisleniju teoriju! Medjutim, oni mudraci koji nas u poslednje vreme optužuju za to da smo izgubili vlasta zbog neodlučnosti, u suštini prihvataju gledište Malapartea: oni misle da postoje neke posebne tehničke „tajne“ pomoću kojih se može osvojiti i zadržati revolucionarna vlast nezavisno od delovanja najvačnijih objektivnih faktora: pobede ili poraza revolucije na Zapadu i Istoku, uspona ili opadanja masovnog pokreta u zemlji itd. Vlast nije nagrada koja pripada „umešnijem“. Vlast je odnos medju ljudima, u krajnjoj instanci – medju klasama. Pravilno rukovodstvo, kao što je već rečeno, jeste važna karika uspeha. Ali, to uopšte ne znači da rukovodstvo može obezbediti pobedu u svim uslovima. Na kraju odlučuju borba klasa i oni unutrašnji pomaci koji se zbivaju u masama koje se bore.
Medjutim, na pitanje o tome kako bi se borba odvijala da je Lenjin ostao živ ne može se, naravno, odgovoriti sa matematičkom preciznošću. Da je Lenjin bio nepomirljivi protivnik pohlepne konzervativne birokratije i politike Staljina koji je svoju sudbinu sve tešnje vezivao za tu birokratiju, očigledno je iz celog niza Lenjinovih pisama, članaka i predloga iz poslednjeg perioda njegovog života, naročito iz njegovog „Testamenta“ u kome je preporučivao da se Staljin smeni sa položaja generalnog sekretara i konačno iz njegovog poslednjeg pisma u kome je prekinuo sa Staljinom „sve lične i prijateljske odnose“. U periodu izmedju dva napada bolesti, Lenjin mi je predložio da zajedno stvorimo frakciju za borbu protiv birokratije i njenog glavnog štaba, organizacionog biroa CK, kojim je rukovodio Staljin. Za 12. kongres partije Lenjin je, po sopstvenim rečima, pripremao „bombu“ protiv Staljina. O svemu tome pisano je – na osnovu tačnih i nespornih dokumenata – u mojoj autobiografiji i u posebnom radu „Lenjinov testament“. Lenjinove pripreme pokazuju da je on predstojeću borbu smatrao veoma teškom: naravno, ne zbog toga što se plašio lično Staljina, kao protivnika (o tome je smešno i govoriti), nego zbog toga što je iza Staljinovih ledja jasno uočavao splet krvnih interesa moćnog sloja vladajuće birokratije. Još za Lenjinova života, Staljin je spletkario protiv njega, oprezno šireći preko svojih agenata glasinu da je Lenjin postao intelektualni invalid, da ne shvata situaciju i sl., rečju puštao je u promet onu istu legendu koja je danas neslužbena verzija Kominterne za objašnjenje oštrog neprijateljstva izmedju Lenjina i Staljina u poslednjih godinu-godinu i po Lenjinovog života.
U stvari, svi ti članci i pisma, koje je Lenjin diktirao već iz bolesničke postelje, možda su najzreliji produkti njegove misli. Taj „invalid“ imao je umne snage više od tuceta Staljina.
Može se sa sigurnošću kazati da bi uspon birokratske svemoći – u krajnjoj meri, bar prvih godina – bio sporiji da je Lenjin poživeo duže. Ali, več 1926. godine, Krupskaja je u krugovima levih opozicionara govorila „Da je Iljič živ, on bi sigurno već sedeo u zatvoru“. Lenjinove bojazni i zabrinuta predvidjanja tada su bili još sveži u njenom pamčenju i ona nije imala nimalo iluzija o ličnoj svemoći Lenjina, razumevajući, iz njegovih sopstvenih reči, zavisnost najboljeg kormilara od bočnih ili suprotnih vetrova i struja.
Znači li to da je Staljinova pobeda bila neizbežna? Da je borba leve opozicije (boljševika-lenjinista) bila beznadežna?
Takvo postavljanje pitanja je apstraktno, šematsko, fatalističko. Tok borbe je nesumnjivo pokazao da boljševici-lenjinisti nisu mogli, niti će moči, zavojevati potpunu pobedu u SSSR-u, tj. osvojiti vlast i iskoreniti kugu birokratizma, bez podrške svetske revolucije. Medjutim, to uopšte ne znači da je njihova borba prošla bez traga. Bez smele kritike opozicije i bez straha birokratije od opozicije, kurs Staljina i Buharina na kulaka neizbežno bi doveo do restauracije kapitalizma. Pod šibom opozicije birokratija je bila prinudjena da preuzima važne elemente naše programske platforme. Lenjinisti nisu uspeli da spasu sovjetski režim od procesa degeneracije i od nakaznosti ličnog režima. Medjutim, spasli su ga od potpunog rušenja, presekavši put kapitalističkoj restauraciji. Progresivne reforme birokratije bile su sporedni proizvod revolucionarne borbe opozicije. Za nas je to odveć nedovoljno. Ali, ipak je nešto.
Na pozornici svetskog radničkog pokreta, od koga sovjetska birokratija zavisi samo posredno, stvar je bila još neuporedivo nepovoljnija nego u SSSR-u. Pomoću Kominterne, staljinizam je postao najgora prepreka za svetsku revoluciju. Bez Staljina ne bi bilo Hitlera. Danas u Francuskoj, posredstvom politike prostracije koja se naziva politikom „narodnog fronta“, staljinizam priprema novi poraz proletarijata. Medjutim, ni tu borba leve opozicije uopšte nije bila uzaludna. U celom svetu rastu i jačaju kadrovi istinskih proleterskih revolucionara, istinskih boljševika koji su prišli ne sovjetskoj birokratiji da bi se okoristili njenim autoritetom i njenom kasom, nego programu Lenjina i zastavi Oktobarske revolucije. Uprkos zaista monstruoznim, u istoriji još nevidjenim, progonima sa strane ujedinjenih snaga imperijalizma, reformizma i staljinizma, boljševici-lenjinisti rastu, jačaju i sve više zadobijaju poverenje naprednih radnika. Nepogrešiv simptom preloma do koga je došlo jeste, na primer, izvanredna evolucija pariške socijalističke omladine. Svetska revolucija će krenuti pod zastavom Četvrte Internacionale. Njeni prvi uspesi neće ostaviti ni kamen na kamenu od svemoći staljinske klike, njenih mitova, kleveta i njenih naduvenih reputacija. Sovjetska republika, kao i svetska proleterska avangarda, konačno će se osloboditi birokratske hobotnice. Istorijski pad staljinizma je predodredjen i biće zaslužena kazna za njegove bezbrojne zločine prema svetskoj radničkoj klasi. Drugačiju osvetu ne želimo i ne očekujemo!
Lav Trocki
12.novembra 1935.g.
(BJULLETEN’ OPPOZICII, No 46)
Preveo Pavluško Imširović
**-Kod staljinista stvar stoji obrnuto: u vreme ekonomskog oživljavanja i relativne političke ravnoteže oni proklamuju „osvajanje ulica“, „barikade“, „svuda sovjete“ („treći period“), a danas kad Francuska prolazi kroz najdublju socijalnu i političku krizu oni se bacaju u zagrljaj radikalima, tj. jednoj sasvim truloj buržoaskoj partiji. Davno je rečeno da ta gospoda imaju običaj da na svadbama pevaju pogrebne psalme, a na sahranama himne Himenu.
*- Govoriti o Staljinu kao o marksističkom „teoretičaru“ mogu samo direktni lakeji. Njegova knjiga „Pitanja lenjinizma“ jeste eklektička kompilacija prepuna djačkih grešaka. Medjutim, nacionalna birokratija pobedjivala je marksističku opoziciju svojom socijalnom težinom, a nikako ne svojom „teorijom“.
Pavlusko's Blog 
Ostavite odgovor