DUG KOJI JE ZA 30 GODINA POTPUNO ISFABRIKOVAN U KORIST KAPITALISTA

Sa svih strana trube: “Postoje deficit i dug… Tako se više ne može, deficit se mora smanjiti i dug se mora platiti, a za to se mora smanjiti javna potrošnja”. Prema toj priči, svi mi “živimo iznad naših sredstava” i deficit i dug proizlaze iz suviše javnih službi i suviše socijalne zaštite.

Sve je to laž.

1993. godine, troškovi francuske države, mereni procentima nacionalnog bogatstva, činili su 25,5 bruto nacionalnog proizvoda (BNP), dok su u 2008. činili samo oko 20 % – dakle, za 5.5 jedinica ili za više od jedne petine manje!

Pa onda otkuda taj deficit i taj dug? Oni se stvaraju jednom sistemskom politikom koju sve vlade vode već tridesetak godina – politikom poreskih olakšica za najbogatije i preuzimanja troškova kapitalista na teret države, na šta dolaze još i troškovi  spašavanja bankara od finansijske krize koja je izbila početkom 2008.

Poreske olakšice i fiskalni pokloni za najbogatije

1986, poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak bila je 65 %. Ona je stalno smanjivana, pa ju je Žospenova vlada, 2000. godine, svela na manje od 50 % , a danas je 41 %. 1986. bilo je trinaest poreskih razreda, a danas ih ima samo pet. A poreske olakšice u korist najbogatijih su uvišestručene (prekomorske investicije, nekretnine, finansije…).

Porez na imovinu, već od početka nedovoljan, sistematski je umanjivan čitavim nizom izuzimanja. Porezi na nasleđe i na poklone su drastično umanjeni i jednom velikom broju bogatstava dozvoljavaju da ih potpuno izbegnu.

Simbolično do nivoa karikature:  poreski štit koji najbogatijima vraća u celini ili delimično njihove poreze (679 miliona eura u 2009).

Isti trend kod poreza na preduzeća

Do 1985. poreska stopa za preduzeća bila je 50 %. Socijalistički ministar Beregovoj ju je 1993. smanjio na 33 % i ta stopa važi i danas. Međutim svakojakim oslobađanjima i povraćajima poreza ili poreskim kreditima realna poreska stopa znatno je umanjena. Za preduzeća ranga CAC 40 (najvažniji francuski berzovni kurs – kurs cena akcija 40 najvećih francuskih kompanija) ta stopa je samo 8 %, a i to samo na oficijelno prijavljene prihode, a ne i na onaj njihov deo koji uspeva da izbegne svaki porez.

Rezultat tih trideset godina poreskih kontra-reformi je znatno smanjenje državnih javnih prihoda.

Međutim, to uopšte nije sve.

Uprkos takvom planskom smanjivanju javnih prihoda, država već godinama preuzima da sama plaća takse i doprinose koje normalno moraju da plaćaju sami vlasnici preduzeća.

Država umesto gazda plaća takse i socijalne doprinose

Porez na poslovanje smanjio je Štros-Kan 1999 (onaj deo koji se plaća na plate zaposlenih), a 2010. ga je ukinuo Sarkozi, zamenivši ga kompenzacijama koje država daje lokalnim zajednicama – tako država svake godine plaća 15 milijardi umesto preduzeća, odnosno umesto njihovih vlasnika.

Država je isto tako preuzela i plaćanje doprinosa za socijalno osiguranje koje su ranije plaćala preduzeća – to je dodatni budžetski trošak od 22 milijarde svake godine.

Program pomoći bankama i velikim preduzećima posle 2008

Zbog finansijske krize koja je izbila 2008. godine, država je odlučila da pokrene “program oživljavanja” ekonomije i preuzela je na svoj teret spašavanje banki.

U toku tog perioda (2007-2009) deficit i dug su bukvalno eksplodirali: 51 milijarda deficita 2007, 142,5 milijarde 2009; 1 212 milijardi duga 2007, 1493 milijarde 2009. Dodatno smanjenje prihoda usled finansijske krize i mere spašavanja velikih kompanija i banaka (porast troškova) povećali su deficit i dug. U 2010 godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a poslednja objavljena cifra za dug je od 31. marta 2011: 1 646 milijardi.

1982. godine prihodi države bili su 22,5 % bruto nacionalnog proizvoda (BNP). 2009. godine oni su bili samo 15,1 % BNP – za 7,4 poena manje, a to čini 142 milijarde evra manje u državnom budžetu (BNP Francuske je 2009. bio 2000 milijardi evra.)

Da je struktura državnih prihoda ostala ista (tj. da nije bilo poplave mera koje su sve uzastopne vlade donosile u korist najbogatijih i u korist vlasnika preduzeća) 2009-te bi u državnu kasu ušlo 142 milijarde evra više nego što je ušlo, a to je suma koja je jednaka rekordnom deficitu koji je dostignut te godine (142,5 milijarde evra).

To što je istina za 2009. godinu – istina je i za sve druge godine. Da nije bilo potpuno neopravdanih poreskih olakšica kapitalistima – ne bi bilo ni deficita ni duga.

Dakle, tako akumulirani dug zapravo je finansirao poreske poklone, olakšice i beneficije kapitalistima i spašavanje banaka koje su onda nastavile sa špekulacijama.

Zbog toga taj dug nikako nije dug radnika i stanovništva.

(Prevod iz “Informations ouvrieres”, lista francuske Nezavisne radničke partije (POI), od 25. avgusta 2011)

2 reagovanja to “DUG KOJI JE ZA 30 GODINA POTPUNO ISFABRIKOVAN U KORIST KAPITALISTA”

  1. Milos Says:

    Odličan tekst. Može li se ovakva analiza napraviti i za srpsku situaciju?

    • Pavluško Imširović Says:

      Teško, ali može. Mehanizmi lupeške preraspodele nacionalnog bogatstva i društvenog proizvoda znatno su drugačiji, mnogo prikriveniji i mnogo kriminalniji, tj. mnogo više su mafiozirani u Srbiji, nego u Francuskoj i teže je doći do merodavnih i egzaktnih statistika – tim pre što je ključni metod pljačkaške preraspodele nacionalnog bogatstva u Srbiji još uvek privatizacija, pa tek onda fiskalna politika.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: