Šta nije i nikako ne može biti marksizam

(Povodom teksta Alana Woodsa „Zašto smo marksisti?“ u izdanju JOSD i CK[*])

U zajedničkom izdanju bosansko-hercegovačke „Jedinstvene organizacije za socijalizam i demokratiju“ (JOSD) i beogradske „Crvene kritike“ objavljen je, kao brošurica, tekst Alana Woodsa pod naslovom „Zašto smo marksisti?“. Tekst je napisan u novembru 2010. godine. U predgovoru Filipa Šaćirovića za taj tekst, pod partizanski televizičnim naslovom „Marksizam: Povratak ’otpisanih’“, kaže se: Cilj teksta je prije svega da ponovo predoči čitaocu šta je zapravo marksizam, sa kojih teorijskih polazišta marksisti posmatraju društvene tokove i do kojih praktičknih zaključaka dolaze.”

Woods je svoj tekst podelio na pet odeljaka od kojih prvi nema naslova, a ostali su naslovljeni sa: Kriza buržoaske ideologije, Historijski materijalizam, Komunistički manifest, Klasna borba. Tekst je dužine obimnijeg novinskog članka (bezmalo 18700 slovnih znakova, tj. skoro pet A4 stranica ), a korektorov predgovor je još jedna stranica i par redova (3572), tako da sve ukupno lako staje na manje od 6 stranica A4 formata. Priređivačima je maštovito uspelo da ga kao jufku razvuku na celih 18 stranica i da, uz  stranicu svog predgovora, naslovnu i jednu praznu stranicu, naprave od njega brošuricu od čak 20 stranica A5 formata sa dvostrukim proredom i marginama ukupne površine jedva manje od samog teksta. Prednost (ili mana?) internet izdanja je da ne moraju ekonomisati sa prostorom kao što to moraju papirna izdanja. Za moje potrebe ja sam Woodsov tekst ipak konvertovao u word format na 4 stranice A4 formata sa jednorednim proredom i sa marginama od po 2,3 cm. Tako mi je mnogo čitljiviji i pregledniji.

Naslovi odeljaka (podnaslovi) obećavaju mnogo više nego što daju. To što je prvi podnaslov “Kriza buržoaske ideologije” pre je karakteristično za idealistički, nego za Marksov materijalistički pristup istorijskim pojavama. Marksizam nije tek plod krize buržoaske ideologije, nego je plod svetske klasne borbe i njeno je samoosvešćivanje. I sama kriza buržoaske ideologije nastupa tek onda kada buržoazija, uplašena burnim razvojem klasne borbe i rastom proletarijata, u prvoj polovini 19-veka odbacuje ideale i zastavu revolucionarne demokratije i nauke i počinje da paktira sa feudalnom reakcijom i opskurantizmima svih vrsta protiv proletarijata. Najočigledniji istorijski izrazi tog njenog udruživanja sa feudalnom kontrarevolucijom protiv proletarijata su engleska monarhija i bonapartizmi Napoleona III i Bizmarka. O tome u ovom Woodsovo krajnje pretencioznom tekstu nema ni pomena, ali zato ima idealističkih pričica o svemu i svačemu.

Teško da ima iole značajnog marksističkog autora koji nije napisao bar jedan tekst na temu “šta je  marksizam” i zašto je marksista. Tekstovi Franca Meringa, Kauckog, Plehanova, Lenjina, Roze Luksemburg, Trockog… na tu temu, beskrajno su utemeljeniji i informativniji od ovog Woodsovog žurnalističkog internet priloga. Nije Woods ni prvi ni jedini autor koji piše i krčmi žurnalističke koještarije pod etiketom “marksizma” i na taj njegov pamfletić sigurno ne bih obratio nikakvu pažnju da ga JOSD i “Crvena kritika” nisu objavili i preporučili mladim socijalistima  srpskohrvatskog jezičkog područja – kao navodno vredan i valjan odgovor na pitanje “šta je to marksizam”. Ne, to što Woods nudi nije marksizam i u to će se lako uveriti svaki čitalac koji taj tekst bar uporedi sa tekstovima velikih marksista na istu temu.

Za svaku su pohvalu želja i trud omladinskih aktivista da proučavaju i šire marksizam i da se suprotstavljaju svakom njegovom blaćenju, falsifikovanju i degradaciji. Sasvim je legitimno i to da odgovore na pitanje zašto se i sami smatraju marksistima i šta je to marksizam traže tamo gde veruju da ga mogu naći i kod autora za koje veruju da im mogu dati merodavan odgovor na ta pitanja. Da li je opravdana ta njihova vera da te odgovore mogu naći upravo kod Alana Woodsa i u tom njegovom tekstu? Hajde da tu njihovu veru preispitamo čitajući i razmatrajući taj Woodsov tekst.

Nakon kratkog prikaza panike buržoazije i njenih ideologa i vođa zbog sloma neoliberalističke ekonomije izraženog u aktuelnoj svetskoj ekonomskoj krizi, Alan Woods piše:
” U prvoj deceniji 21. stoljeća postaje kristalno jasno da je kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal. Umjesto da razvija industriju, nauku i tehnologiju, on ih stalno potkopava. Proizvodne snage stagniraju, fabrike se zatvaraju kao kutije šibica, a milioni ostaju bez posla. Svi ovi simptomi ukazuju da je razvoj proizvodnih snaga prerastao uske okvire privatnog vlasništva i nacionalne države.”

Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je upravo tu istu “kristalno jasnu” dijagnozu kapitalizmu Lenjin dao pre skoro celog veka u njegovoj knjizi “Imperijalizam kao poslednji stadij kapitalizma”, dodajući da je imperijalizam “reakcija (nazadovanje) na svim linijama” i da je zato “epoha ratova i revolucija”? Da li je moguće da A.Woods ne zna da su i Lenjin i Trocki i mnogobrojni drugi marksisti bezbroj puta ponovili stav da su svetski imperijalistički ratovi brutalan “ustanak proizvodnih snaga koje se guše u tesnim granicama nacionalnih država”? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je tu ocenu kapitalizma Trocki razvijao i dokazivao do kraja svog života i da je ona u temelju programa IV Internacionale za koju je Trocki nedvosmisleno rekao da je smatra svojim najvažnijim zadatkom i najvažnijim životnim delom? Da li je moguće da Alan Woods ne zna da je ta marksistička ocena kapitalizma bila teorijski temelj Oktobarske revolucije i osnivanja III i IV Internacionale i da je ona zvanični stav prema imperijalizmu i prva četiri kongresa Kominterne i IV Internacionale od njenih prvih začetaka 1933. godine do današnjeg dana?

Sudeći prema ovom njegovom nedvosmislenom pasusu, Alan Woods to očigledno ili ne zna ili neće da zna, nego mu se mnogo više dopada da sam ponovo “otkriva Ameriku” “u prvoj deceniji 21. veka”. A sadržaj tog njegovog “kolumbovskog” pasusa za marksiste (za koje Woods tvrdi da im ne samo pripada, nego sebe smatra još i nekim autoritetom u pitanjima marksizma) nije nimalo bezazlena piščeva omaška i nespretna formulacija, nego ima veoma dalekosežne teorijske i praktične implikacije i posledice i nalaže radikalno prevrednovanje celokupne istorije marksizma i radničkog pokreta 20 veka. Zašto?

Prvo, ako je “kapitalizam iscrpio svoj progresivni potencijal” tek “u prvoj deceniji 21. veka”, onda to nužno znači da su sve ranije marksističke analize koje su to isto tvrdile za kapitalizam još pre jednog veka bile totalno pogrešne, a s njima onda i sva revolucionarna praksa, strategija i taktika, radničkog pokreta od pre prvog svetskog rata do danas i zato zahtevaju korenitu reviziju i revalorizaciju. Onda su “voluntarističke istorijske greške” bile i  Oktobarska revolucija i osnivanje III Internacionale i kurs na svetsku revoluciju, a u pravu je bio upravo Karl Kaucki i njegova bratija iz II Internacionale, kada su dokazivali da kapitalizam nije iscrpio svoje progresivne potencijale i da je revolucija nepotrebna i preuranjena, a kao dodatni “argument” za svoje analize i stavove koristili masakre nemačkih radnika i Roze Luksemburg i Karla Libknehta koji su još pre Prvog svetskog rata tvrdili da je kapitalizam konačno stavio celo čovečanstvo pred alternativu “socijalizam ili varvarstvo”.  Sve su to nužne i logične konsekvence tog Woodsovog “kolumbovskog” pasusa ali on veoma brižljivo izbegava da ih i pomene, a kamoli razmotri i analizira.

No, idemo dalje da vidimo šta nam još Woods prezentira kao nepatvoreni woodovski “marksizam”.

Odeljak pod nazivom “Kriza buržoaske ideologije” Woods posvećuje kratko izloženoj ispravnoj tezi da je buržoaska filosofija, kao najviša forma buržoaske ideologija, zapala u totalnu stagnaciju i krizu odmah posle Hegela i da posle njega u njoj nema nikakvog napretka niti značajnog velikog mislioca poput “Hobbesa i Lockea, Kanta i Hegela”. Ostavimo ovde po strani to što on u istu ravan istorije filosofije stavlja Hobbesa i Lockea sa nemačkom klasičnom filosofijom – to mu valjda nalaže nekakav osobeni “marksistički” britanski patriotizam. Za našu temu je ovde od značaja samo to kako on definiše marksizam. U prvom pasusu tog odeljka on kategorički tvrdi:

Marksizam je na prvom mjestu filozofija i pogled na svijet. U filozofskim spisima Marksa i Engelsa ne nalazimo zatvoren filozofski sistem, već seriju brilijantnih uvida i pokazatelja, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju vrijedne dodatke metodološkom arsenalu nauke.”

Treba li posebno dokazivati da je marksizam zapravo ponajmanje filozofija i da Marksovi i Engelsovi filosofski spisi – njihov teorijski obračun sa filosofijom – predstavljaju nužan, ali najmanji deo njihovog ukupnog životnog dela. Marksizam je pre svega dijalektičko-materijalistički metod naučne analize podređen menjanju svetu u skladu sa unutrašnjom logikom i dinamikom razvoja sveta i protivrečnih prirodnih i društvenih snaga  koje taj razvoj pokreću i određuju. Zbog toga je marksizam jedinstvo teorije i prakse klasne borbe proletarijata – jedine klase u ljudskoj istoriji koja ima realan istorijski interes da ukine sve klase ukidajući samu sebe i oslobodi čovečanstvo od  robovanja svim slepim silama prirodnog i društvenog razvitka. Ništa od toga ne postoji za ovog vajnog engleskog “marksista”.

No, Woods se ne zadovoljava time da marksizam samo degradira na “na prvom mestu filosofiju”, nego u toj degradaciji pravi i korak dalje velikodušno priznajući marksizmu “seriju briljantnih uvida, koji, ukoliko se razvijaju, omogućuju VRIJEDNE DODATKE METODOLOŠKOM ARSENALU NAUKE”. Vrijedne dodatke? Kom metodološkom arsenalu? Koje nauke? Nadklasne? O tome nam komičar Woodi Alen verovatno može reći bar isto toliko ako ne i više od ovog komičnog Alana Woodsa. Takvu degradaciju marksizma teško da je sebi ikada dozvolio iko ko sebe naziva marksistom.

Pa zar celokupno Marksovo i Engelsovo delo nisu upravo maestralno razvijanje i primena njihovog dijalektičkog materijalističkog naučnog metoda na istorijski razvoj ljudskog društva u svim njegovim oblastima uključiv i oblast nauke? Zar kolosalan razvoj marksizma nisu ostvarili i ostvaruju marksisti i posle Marksa i Lenjina u svom teorijskom i političkom delu? Šta znači ono Woodsovo “ukoliko se razvijaju”? Da ta “serija brilijantnih uvida i pokazatelja” još čeka Alana Woodsa da ih “razvije” tako da tek u prvoj deceniji 21. veka “otkrije” ono što su marksisti otkrili već ceo vek pre njega? Aman-jarabi, tobe-jarabi!

Woodsu očigledno nisu jasni ni suština marksističkog dijalektičkog metoda ni njegova primena u analizi ljudskog društva u njegovim različitim oblastima. Za Marksa i Engelsa klasna borba je totalna i prodire u sve pore ljudskog društva – u religiju, u nauku, svakidašnji život, umetnost i zato su svi njihovi spisi zapravo analiza klasnih borbi u njihovim različitim pojavnim oblicima. Marksov Kapital je pre svega analiza klasne borbe u ekonomskim kategorijama, a ne nikakva kabinetska nauka tipa botaničke klasifikacije bogatstva zemaljske flore. Umesto objašnenja i demonstracije tog temeljnog klasno-analitičkog marksističkog pristupa svim društvenim fenomenima, Wood nam prepričava anegdotice o teoriji haosa i titraju krila leptira kao potvrdu dijalektičke postavke o sveopštoj povezanosti? Zašto? Verovatno zato što mu je “klasno neutralna”  teorija haosa mnogo bliža od dijalektike, klasne borbe, teorije socijalne i političke revolucije i revolucionarne organizacije.

Videćemo dalje da je ovaj prigovor Woodsu itekako opravdan, a da je njegovo nepoimanje marksizma kao teorije i prakse klasne borbe banalno otužno i groteskno, te da je ovo uvođenje teorije haosa (matematičke aparature kojom se pokušavaju obuhvatiti i izraziti nelinearni dinamički sistemi) puka mistifikacija kojom se prikriva i “nadomešta” to Woodsovo skandalozno nepoimanje i nepoznavanje marksizma.

Wood piše kako marksizam analizira neke “skrivene snage koje leže unutar razvoja ljudskog društva od najranijih plemenskih društava do danas”, kako istorijska linija sporih postepenih promena “biva isprekidana ratovima i revolucijama”, te da su “UPRAVO OVI DOGAĐAJI GLAVNI POKRETAČI HISTORIJSKOG RAZVOJA”,  a “KORIJEN REVOLUCIONARNE PROMJENE NASTUPA KADA ODREĐENI SOCIO-EKONOMSKI SISTEM DOSEGNE SVOJE GRANICE I POSTANE NESPOSOBAN DA RAZVIJA PROIZVODNE SNAGE”. (isticanja velikim slovima moja – P.I.)

Ostavimo po strani stilske rogobatnosti sa “ležećim skrivenim snagama unutar razvoja ljudskog društva” i “korijenu revolucionarnih promjena”, pa s njima i uobičajeni stav “stil je čovek”. Istine radi, kod Wooda je reč o “skrivenim snagama koje leže iza razvoja” i o “glavnom uzroku” a ne “korijenu revolucionarne promjene”, ali prevodilac nije značajno izmenio sadržaj njegovih formulacija svojom prevodilačkom slobodom. Često mi je prva  pomisao bila da su neke važne formulacije verovatno greške prevodioca, a ne samoga Woodsa. Nisu. Isčitao sam tekst i na engleskom i uverio se u to “najfundamentalnije”(“most fundamental”) kako to zaista govori sam Woods. Četrdeset godina sam prevodilac sa 6  i čitalac na još više jezika i još nikada nigde i ni u jednom jeziku nisam naišao na izraz “najfundamentalnije” („najosnovnije“, „najsuštinskije“, „najglavnije“).

Mnogo značajnije je to da se u ovom odeljku, naslovljenom sa “istorijski materijalizam” ni jednom jedinom rečju ne pominje klasna borba kao – uz čovekovu borbu za ovladavanje prirodom – pokretač svekolikog istorijskog razvoja ljudskog društva od prvih dana civilizacije. Za marksizam to nisu nikakve “skrivene snage” nego su uvek istorijski konkretne žive socijalne klase i njihova klasna borba. A Marks i Engels su u tom pogledu – šta je pokretačka sila razvoja ljudskog društva –  potpuno nedvosmisleni i kategorični već od Komunističkog manifesta. Nemoguće je da Wood to ne zna i da nije uočio čuvenu Engelsovu primedbu u nemačkom izdanju Manifesta 1888. (preuzetu u svim kasnijim izdanjima Manifesta), primedbu u kojoj Engels koriguje i precizira prvobitnu formulaciju u tekstu po kojoj je istorija svakog ljudskog društva istorija klasnih borbi  – što bi moglo značiti i razvoja u prvobitnoj ljudskoj zajednici, tj. i pre pojave civilizacije i klasnog društva. No, kod Wooda nigde nema pomena ni o dijalektičkom zakonu borbe suprotnosti kao pokretaču i formi svakog razvoja uopšte (i prirodnog i društvenog). Borba suprotnosti i klasna borba se ne slažu baš najbolje sa “efektom titraja krila leptira” u pomodnoj “teoriji haosa”, koja je Woodsu mnogo bliža i draža od marksističke dijalektike.

Tako kod Woodsa “glavni pokretači historijskog razvoja” postaju određeni krupni “događaji” (“ratovi i revolucije”), a ne klasna borba i ljudska borba za ovladavanje prirodom, Ti krupni “događaji”, po Woodsu, nastaju predhodnom sporom i postepenom akumulacijom mnogih sitnih “događaja”, a ne sa zaoštravanjem i eksplozijama klasne borbe. Tako brkati sadržaj i formu istorijskog razvoja može samo neko ko zapravo uopšte i ne zna šta je klasna borba i zašto marksizam jeste najviši svesan izraz proleterske klasne borbe koja je uvek i svugde u najužem fokusu njegove pažnje i njegovog delovanja.

U odeljku naslovljenom sa “Komunistički manifest” Woods polemiše sa anonimnim buržoaskim “braniocima tržišta” koji osporavaju “najfundamentalnije pojave” predviđene u Manifestu, i kaže: “Danas je apsolutno neosporiva činjenica da se proces koncentracije kapitala, koji je Marks predvidio, dogodio, da se i dalje događa i da je, uistinu, dosegao nečuvene razmere tokom poslednjih deset godina.” Tek danas?! Zar je moguće da Woods ne zna za Hilferdingovu knjigu “Finansijski kapital” koja je bila jedan od glavnih izvora Lenjinovog “Imperijalizma kao najvišeg stadija kapitalizma” i u kojoj je nedvosmisleno i nepobitno dokazan i potvrđen zakon koncentracije kapitala i njegovog transnacionalnog monopolističkog organizovanja? Naravno da nije moguće, ali je krajnje simptomatičan Woodov manir da potpuno ignoriše celokupan razvoj marksizma posle Marksa i Engelsa i da od “Komunističkog manifesta” iz 1847. godine direktno skače na kraj poslednje decenije 21. veka kao da je marksizam u međuvremenu čučao u nekom zapećku istorije i čekao samo proroka Woodsa da ga otkrije, objavi njegov vaskrsenje u personi samog Woodsa i nastavi svoj razvitak u IMT (“Internacionalna marksistička tendencija”) za koju se pouzdano zna samo to da nije “Industrija motora i traktora”, ali se ne zna šta tačno jeste – “inicijativa za radničku internacionalu” ili “internacionalni ‘crveni um’” patentiran od Teda Granta i Alana Woodsa uz izdašnu blagonaklonost “takođe trockista” i proponenta “V Internacionale” Huga Čaveza.

Jedina ozbiljna prevodilačka greška koju sam pronašao je u rečenici  “U svim državama udio profita u nacionalom prihodu je rekordan, dok je njegov udio u plaćama rekordno nizak”. Ispravan prevod te rečenice zapravo je: “U svim državama udio profita u nacionalnom prihodu je rekordno visok, dok je udeo plaća u njemu (nacionalnom prihodu) rekordno nizak”. (In all countries the share of profits in the national income is at a record high level, while the share of wages is at a record low.) I ova Woodsova tvrdnja je potpuno pogrešna i promašena. Tačno je zapravo samo to da je u poslednjim decenijama udeo profita sve veći na račun udela radnog stanovništva u raspodeli ukupnog društvenog proizvoda, ali je daleko od istine da su tu postignuti ikakvi „rekordi“ u svim zemljama. Osim ako se rekordom ne smatra svaki konkretni odnos udela kapitalista i udela radnika u ukupnom društvenom proizvodom, što je nonsens. To, uostalom priznaje i sam Woods kada kaže da se „stalno povećava nejednakost“.

Woods konstatuje stalni rast apsolutne mase profita i njegovog udela u ukupnom nacionalnom proizvodu (što je rezultat kontrarevolucionarne buržoaske ofanzive poslednjih 30-tak godina), ali ni jednom jedinom rečju i ne pominje jedan od osnovnih zakona razvoja kapitalizma – zakon tendencijskog pada profitne stope koji je zapravo krajnji uzročnik svih ekonomskih kriza kapitalizma: ranijih periodičnih kriza hiperprodukcije i hronične, trajne ekonomske krize u koju kapitalizam ulazi u svojoj imperijalističkoj fazi i koji je isto tako i u osnovi rastućeg kapitalističkog parazitizma izraženom u sve masovnijem povlačenju kapitala iz proizvodnje u berzanske špekulacije i u sve većoj akumulaciji fiktivnog kapitala u odnosu prema proizvodnom kapitalu. Za tako nešto ipak treba poznavati i razumeti i treći tom Marksovog Kapitala, a ne samo njegove socijaldemokratske vulgarizacije.

Poslednji odeljak ove Woodsove “marksističke” samoprezentacije ipak nosi naslov “Klasna borba”, mada se zapravo ponajmanje bavi stvarnom klasnom borbom, njenim etapama i njenim daljim i bližim istorijskim razvojem i formama od Oktobarske revolucije do danas. Tekovine radničke klasne borbe za njega su tek “kupovina socijalnog mira” od strane vladajuće klase, za šta zbog nečega uzima za primer samo Austriju, a ne države u kojima je proletarijat posle drugog svetskog rata ostvario mnogo značajnija dostignuća od dostignuća austrijskih radnika. Masovne samodbrambene borbe svetskog proletarijata u poslednjih tridesetak godina, tj. u periodu neoliberalne globalističke ofanzive protiv svih tekovina svetskog proletarijata zavojevanih u periodu revolucionarne mobilizacije posle drugog svetskog rata, on rezimira bizarnom konstatacijom “Sve je veći broj ljudi koji preispituju kapitalizam”. Takvu ili sličnu rečenicu nećete naći ni kod jednog marksista kada govori o zaoštravanjima klasne borbe – i ranijim istorijskim i aktuelnim. Radnička klasa ne “preispituje kapitalizam” – ona  se bori protiv njega i njegovih razornih napada.

O klasnoj borbi poslednjih decenija u Evropi, Woods tu ima čak i ovakvu fantastičnu rečenicu: „U posljednjem razdoblju se u Evropi činilo da je klasna borba u Evropi stvar prošlosti.” To se tako moglo “činiti” u bilo kom, a ne samo “poslednjem”, razdoblju u Evropi samo ili totalnim slepcima ili ljudima koji uopšte i ne znaju šta je klasna borba ili onima koji su je namerno previđali strasno želeći da je nema, ali marksistima sigurno ne. A Woods sebe naziva marksistom i takvim nam ga predstavlja i priređivač ovog njegovog  bisera žurnalističke gluposti.

Radnička klasa kao “klasa za sebe” ne postoji kroz veći ili manji broj “ljudi koji preispituju kapitalizam” nego postoji kroz svoje klasne sindikalne i političke organizacije i njihov stepen organizacionog, političkog i idejnog razvoja najvažniji je izraz razvoja njenog socijalnog, ekonomskog i političkog subjektiviteta. Radnička klasa nije ni monolitna ni homogena i njen najvažniji cilj upravo je postizanje njenog borbenog – političkog i sindikalnog – jedinstva protiv buržoazije i svih njenih političkih aparata. Glavni zadatak marksističke proleterske avangarde je da u svakidašnjim konkretnim radničkim borbama pomognu radničkoj klasi da postane svesna tog svog istorijskog i uvek aktuelnog cilja klasnog jedinstva i samostalnosti i nađe sredstva i puteve za njegovo ostvarenje. Za to nema nikakvih gotovih univerzalnih recepta i ta borba je ponajmanje ideološka, ali je nužno i ideološka. Jer, izgradnja marksističke proleterske avangarde moguća je samo pod uslovom njene potpuno ideološke i političke nezavisnosti od buržoazije, njene države, njenih partija i svih formi i uticaja njene ideologije. To je abeceda marksizma, a te abecede u ovom Woodovom pretenciozno naslovljenom i napisanom pamfletu nema ni u tragu. Umesto nje imamo dosadno i površno akademsko “marksološko” izlaganje prepuno stavova i sudova koji marksizam banalizuju, degradiraju i direktno mu protivreče. Onima koji žele da ozbiljno studiraju marksizam i ovladaju njegovom dijalektičkom metodom ovaj Woodsov tekst neće biti baš ni od kakve koristi, ali ih itekako može zbuniti i dezinformisati o tome šta marksizam zaista jeste.

Borba suprotnosti za marksizam je forma i pokretač svakog razvitka uključiv i njegov sopstveni. Otuda i tradicija bespoštedne idejne borbe ne samo protiv klasnog neprijatelja i njegovih ideologa nego i između samih marksista o svim pitanjima socijalnog, ekonomskog i političkog razvitka i klasnih borbi. Aktuelno stanje marksizma u republikama bivše Jugoslavije jednako je rudimentarno i primitivno kao i u svim drugim tranzicionim državama u kojima je marksizam decenijama falsifikovan i pretvaran u mrtvu dogmatsku ikonu. Bez slobodnih, doslednih i otvorenih unutrašnjih diskusija i polemika nije moguć nikakav marksizam i nikakav njegov razvitak. Namera ovog kritičkog teksta je pre svega da doprinese obnovi tih i takvih marksističkih tradicija kritičke diskusije. Bez te obnove marksističkih tradicija idejne borbe nemoguće je i pomišljati ozbiljno na konstituisanje ikakve marksističke proleterske avangarde na Balkanu.


[*] Kao priređivaču, predgovoraču i suizdavaču, Filipu Šaćiroviću sam ovaj moj kritički tekst o Woodsovom „marksističkom kontrabandu“ poslao u decembru prošle godine, tj. već i pre njegovog objavljivanja na sajtu JOSD-a (www.josd.org) na kome je objavljen Woodsov tekst. Šaćirović mi je tada obećao da će odgovor napisati „do sledećeg ponedeljka“, ali od tog obećanja nije bilo ništa. Nekoliko puta sam ga uzalud podsećao na to njegovo obećanje, a na moje poslednje takvo javno podsećanje na facebooku, najpre je javno odgovorio prostačkim komentarom dostojnim teško vaspitno zapuštenog derišta, a potom hitro obrisao i moje podsećanje i taj svoj komentar. Da mi facebook notacijom na mail nije stigao taj njegov „odgovor“ ja ga ne bih uspeo ni videti mada je kobajagi bio upućen meni. U tom odgovoru Filip Šaćirović kaže od reči do reči:

“ Što se tiče odgovora tvom tekstu, zabavno je koliko misliš da je iko u obavezi da odgovara na tvoje blentavo pisanije koje pre svega dokazuje da ne umeš da čitaš tekst koji na jedvite jade pokušavaš da kritikuješ. Odgovoriću na tekst onda kad budem našao za shodno i kad ne bude bilo prečih stvari – ako i kad mi se bude dalo. Dotle neka tvoja „kritika“ govori za sebe.“

Inače, povodom tog mog teksta na sajtu JOSD-a pokrenuta je prilično zanimljiva diskusija u kojoj izdavači i priređivači tog izdanja tog Woodsovo bisera nisu uzeli nikakvog učešća i pored tih obećanja. Potpuno razumem da Filip Šaćirović ne odgovara na taj tekst i ne uzima učešća u toj diskusiji zato što ispravno oseća da temi nije ni blizu dorastao, a nije u stanju da to pošteno prizna. A ni Woodsu ne sme ni da pomene na kakav je prijem njegov tekst naišao, pa zato i ne sme da mu ga prevede i zatraži od njega pomoć u pisanju odgovora.

Advertisements

Oznake: ,

10 reagovanja to “Šta nije i nikako ne može biti marksizam”

  1. antikorupcija Says:

    Pozdravljam…

  2. dimitarfilms Says:

    Ne znam, da li sam malopre komentar uspešno objavio (sajt ništa ne pokazuje) zato ga ponavljam sa malom doradom:

    Hvala za vrlo poučan tekst. Šta mislite o Negrijevpj tvrdnji da su klasici marksizma smatrali socijalizam samo stanjem tranzicije a ne alternativnim društvenim porotkom, što je po njemu sovjetski izum? I dalje, zanima me šta uopšte mislite o italijanskom autonomnom marksizmu koji je bio kritičan do sovjetskog modela? U tekstu „Od tranzicija ka konstituisanju vlasti“ Negri po toj osnovi označava nezadovoljavajućim i staljinizam i trockizam. Konačno, nezavisno od toga što marksizam kulturne razlike možda ne smatrata važnim – ne čini li Vam se problematečnim što se je socijalizam kao poredak razvio razvio takoreći samo u krugu slovenskih naroda, koji već po svojoj plemenskoj tradiciji naginju ka „prirodnom socijalizmu“. Odnos prema marksizmu koji ovde kritikujete pokazuje upravo odredjenu nezainteresovanost za nauku i racionalno mišljenje a ta bahatost možda proizilazi iz svojevrstnog „narodnjačkog populizma“ nema vrlo svojstvenog?
    Hvala,

    Dimitar Anakiev

    • Pavluško Imširović Says:

      Dogmatske skolastičke konstrukcije o „višoj“ i „nižoj“ fazi socijalizma ili komunizma, o „realno-postojećem“ i nekom drugom, valjda nadrealnom ili nepostojećem, socijalizmu, najveći zamah su dobile upravo u staljinističkim falsifikovanjima i škopljenjima marksizma koji su ga nasilno trpale u Prokrustovu postelju nacional-socijalizma – „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“, a potom u pluralitet nacionalnih „socijalizama u zasebnim zemljama“. Tih koještarija nema ni od korova u delima klasika marksizma i na javnoj sceni se javljaju tek od 1926. godine – sa usponom staljinizma kao birokratske termidorske kontrarevolucije. Negri i njegovo delo u potpunosti su na marginama te staljinističke dogmatske pošasti i barataju istim metafizičkim metodom i istom pojmovnom aparaturom koji sa marksističkom dijalektikom klasne borbe nemaju baš nikakve veze osim formalno lingvističke.

      Za marksizam je presudna samo klasna borba u svetskim razmerama i njene forme i faze razvoja. Marksizam je jedinstvo teorije i prakse oslobodilačke klasne borbe svetskog proletarijata, a socijalizam i komunizam društva u kojima je proletarijat konačno ukinuo sve društvene klase pa time i samog sebe kao zasebnu klasu. Sve pre toga su prelazne socijalne i političke forme – forme tranzicije ka društvu obilja bez klasa i bez državne vlasti. Marksizam je tu sasvim dovoljno jasan, a Negrijev problem je to što to neće ili ne može da shvati. Kada bi to mogao, onda njegove knjige sigurno ne bi hvalili listovi kakvi su „New York Times“, „Time“ i „Observer“.

  3. dimitarfilms Says:

    Ako vas dobro razumem Vaša kritika Negrija za „metafizičnost“ odnosi se na odnos prema vlasti i moći tj. dilema „pobuna ili revolucija“ ne postoji sa marksističke tačke gledišta: revolucija je jedini put tj. preuzimanje vlasti i uspostavljanje novog društvenog reda (diktatura proleterijata). Ako je osvajanje vlast time na neki način označeno kao krajnji cilj (nužnost), da li su buržoaske metode osvajanja vlasti prihvatljive tj. pobeda komunista na izborima? Danas u Grčkoj recimo postoji SIRIZA, levičarska formacija koju smatraju radikalnom, za koju se predvidja da može pobediti na izborima, Venecuelom vlada Čavez ali to su nacionalno ograničeni koncepti. Da li smatrate Occupy Wall Street pokretom koji ima potencijal revolucije? Vlast je danas mnogo bolje naoružana nego 1917 i postavlja se pitanje kako je se „nasilno“ domoći. Ono što Negri pobija to je „referečnost Crvenog trga“ jer, mora se priznati da je svrgnuta caristička vlast u Rusiji ipak bila provincijalna, slabo organizovana a njena moć relativno mala i diletantska po karakteru. Istorijski gledano čini se da vlast u centrima moći nikad nije bila de facto osvojiva od strane podredjene klase. Nije li baš utopija razmatrati – čak i kada bi sindikati u SAD bili moćni a nisu- nasilno preuzimanje vlasti recimo američkom predsedniku? To su zanimljiva pitanja na koja bi društvena nauka morala da ponudi i neke konkretne odgovore –ako se želi zvati naukom i pogotovo ako svoju legitimaciju izvodi iz veze sa praksom. O kojoj praksi je reč? Da li su sve prakse referenčne? Imaju li dogadjaji u Balkanskim gudurama i Sibirskim tajgama referencijalni karakter? U kakvoj vezi su sibirski pobunjenici sa politikom Wall Streeta? Kakvo je dakle naučno uporište (istorijsko) u tezi da podredjena klasa preuzme vlast u centru moći?Jer to se još nikad nigde nije desilo. Hvala,

    Dimitar Anakiev

    • Pavluško Imširović Says:

      Ne postoji ni teorijska ni politička orijentacija koja prihvata i zastupa „osvajanje vlasti kao krajnji cilj“. Postoji mnoštvo plitkoumih i površnih agitpropovskih manevara da se takav „krajnji cilj“ pripiše političkim i teorijskim protivnicima ove ili one političke tendencije, ali takvi politikantski manevri nemaju nikakav ozbiljan ni teroijski ni politički značaj.

      Politička revolucija je samo nužan put i sredstvo za socijalnu revoluciju i istorija svih revolucija novog veka je to nedvosmisleno pokazala. Dok god vladajuće klase svojim aparatima državne sile brane svoj politički i socijalni dotle će i potlačene revolucionarne klase morati da se protiv tih reakcionarnih aparata nasilja brane revolucionarnim nasiljem. Marksizam je to davno sasvim jasno elaborirao za sve koje to pitanje zanima ozbiljno i koji od tog pitanje ne prave samo sredstvo masturbantske „duhovne gimnastike“.

      Buržoazija je vekovima bila potlačena klasa i tek je političkom revolucijom uspela da sruši feudalizam i ostvari svoju socijalnu i ekonomsku revoluciju. Kakve će forme poprimiti neka politička i socijalna revolucija i u kojoj meri će biti mirna ili nasilna – najmanje zavisi od doktrina i ideologija, nego je pitanje koje odlučuje uvek konkretan odnos živih sukobljenih socijalnih i političkih snaga. Radnički pokret USA nije uvek bio u istom stanju političke obezglavljenosti atomizacije u kakvom je danas i nema nikakvog razloga da se veruje da će u tom stanju ostati do veka i da nikada neće izgraditi svoje sopstvene političke partije – i reformističke i revolucionarne.

      SYRIZA nije nikakva revolucionarna partija nego je koalicija veoma raznorodnih brojnih političkih grupacija koje artikulišu političku volju grčkih radnika i grčkog naroda u datoj revolucionarnoj situaciji otpora diktaturi institucija krupnog svetskog kapitala – diktaturi trojke EU-MMF-CEB. Ona može osvojiti vlast i to bi bilo veoma dobro za grčki i evropski radnički pokret, ali problemi Grčke nikako ne mogu biti rešeni samo unutar granica same Grčke. Zato što to i nisu nikakvi specifično nacionalni problemi nego su problemi svekolikog savremenog svetskog poretka i EU kao njegove evropske komponente.

  4. dimitarfilms Says:

    Hvala!

  5. dimitarfilms Says:

    Pominjete diktaturu EU-MMF-CEB: kako iz tog ugla izgledaju eurointegracije? Imaju li i emancipatorni karakter ili su isključivo izraz desničarske agende pred kojom je evropska levica poklekla? Negri se je izjasnio „za“ evropske integracije kao koraku ka empancipatornom globalnim integracijama. Tu sigurno kapital vodi glavnu reč. Slovenački oksimoronski „marksistički filozof“ Slavoj Žižek je bio jedan od glavnih pobornika i propagatora ulaska Slovenije u NATO (ujedno se i kandidovao za predsednika te banana republike) a danas ga vidimo kako na kongesu SYRIZE strastveno i ubedjeno propagira izlazak Grčke iz evropske monotarne unije. Kakav bi mogao biti dosledan i konksekventan marksistički stav u vezi eurointegracija? Moje iskustvo života u postjugoslovenskoj Sloveniji govori mi da je izolovanost i pepuštenost na milost i nemilost balkanskim compradorima prilično neprijetno iskustvo. Mislim recimo na slovenačke Izbrisane. Ja lično živeo sam 17 (sedamnaest) godina bez dokumenata i znam šta izolovanost znači. A i većina ljudi u Srbiji i drugod na Balkanu suočila se sa izolacijom i prepušenosti na milost i nemilost lokalnim dahijama. Kakvoj bi po vašem mišljenju emancipatornoj politici trebalo da slede postjugoslovenski Jugosloveni? Da li je Jugoslava kao emancipatorni koncept još uvek naša alternativa ili je sada to Evropska unija ili celi svet? Radeći na nekom filmu u Italiji 2006 razgovorao sam sa nekim od tamošnjih komunista koji zastupaju isključivo lokalni karakter borbe, ništa globalno. Jedan od njih mi je tada rekao: „Novac je globalan, ljudi su uvek lokalni“. Šta vi mislite o svemu tome? Hvala

    Dimitar Anakiev

    • Pavluško Imširović Says:

      Izrazom „levica“ se označavaju političke grupacije vrlo različitih socijalnih karaktera i sadržaja. „Levica“ o kojoj govorite je buržoaska, a ne radnička levica. I Slavuj Žižek i Negri pripadaju, svaki na svoj način, sitnoburžoaskim „mainstream radikalima“ te buržoaske levice. Šta inače reći o „levičarima“ koje najreakcionarniji buržoaski mediji slave kao „filosofske superzvezde“? Drago mi je da ste pomenuli medijsku pticu pevicu Žižeka pošto se s njim lično poznajem već skoro 30 godina i imam razloga da mislim da je vrlo verovatno da on bar povremeno prati ovaj blog. O buržoaskim i radničkim levicama pogledajte ovde moj raniji tekst o „levici“ i „levicama“.

      Jedini oblik međunacionalnih integracija koji prihvata radnički pokret jeste demokratska federacija, tj. slobodna i nezavisna zajednica slobodnih, ravnopravnih i suverenih naroda. EU je supranacionalna korporativistička luđačka košulja koju svetski finansijski kapital, pod dominacijom USA kapitala, navlači svim evropskim narodima da bi ih u potpunosti podčinio i razorio sve njihove nacionalne, socijalne i političke tekovine.

      Svaka kompradorska vlast je po definiciji vlast koja je slugeranjski podčinjena stranim silama i te strane sile nikako nemaju interesa da narode oslobađaju ni od izolacije ni od te vlasti. Unutar tih kompradorskih političkih establišmenata ne postoji politička snaga sposobna i voljna da radnicima i narodima otvori ikakvu nezavisnu perspektivu. To naročito važi za tzv. „tranzicione“ države u koje spadaju i sve ove patuljaste bantustanske tvorevine nastale razbijanjem Jugoslavije i SSSR-a.

      Jugoslavija je bila zaustavljeni korak ka Balkanskoj federaciji kao obliku regionalne integracije unutar budućih Evropske i Svetske federacije. Takva Balkanska federacija bila je zvanični programski cilj celokupnog balkanskog i evropskog radničkog pokreta sve do posle 1948. godine, kada je totalitarne birokratije guraju pod tepih i proklamuju „socijalizme u zasebnim zemljama“ – po uzoru na Staljina i sovjetsku termidorijansku birokratiju od 1926. godine pa nadalje.

      Jedina perspektiva za balkanske radnike i narode je obnova tog tradicionalnog programa radničkog pokreta, a to zahteva i obnovu nezavisnog radničkog pokreta na Balkanu, Evropi i u celom svetu. Kakva god političke forme i izraze poprimala, grčka pobuna je korak napred u otvaranju te prespektive obnove nezavisnog radničkog pokreta. SYRIZA je samo jedna od prelaznih formi tog razvitka i zato je treba odlučno braniti od svih napada svetskog kapitala i njegovih institucija političkih i finansijskih institucija.

  6. dimitarfilms Says:

    Veliko hvala za sve komentarame: odišu svežinom i poučni su, otvaraju nove perspektive i bude nadu da baš nije sve završeno tj. izgleda da „sve“ treba tek da počne. A pustimo li po strani jeftini šou-program raznih političkih konvertita koji danas govore u ime marksizma (na delu je očito zatiranje tragova, „da mu se ni ime više ne prepozna“) i obratimo pažnju na današnju radničku borbu čini se da je klasa radnika generalno demoralisana i bez orijentacije. Ne znam da li ste pratili nedavne radničke borbe u Sloveniji-štrajk radnika javnog sektora pod vodstvom Branimira Štrukla, Kučanovog zeta, inače dosta temperamentnog čoveka i naizgled velikog borca. Ja sam te štrajkove izbliza snimao tako da mi je malošta promaklo a delovalo je jako nadobudno. Kompradorskla koaliciona vlada koju je takoreći lično i bez skrivanja sastavio Džoe Musumeli, ambasador SAD, je bila već na kolenima i da su štrajkači želeli da vlada padne, pala bi. A šta se desilo. Vlada je ponudila prst (pristala je da smanjenje plata ne bude 10%, koliko je najavila, več 8%, koliko su štrajkači tražili uz zahteve da se ne poseže u strukturu školskog sistema) i sindikalni vodje su odmah podali svoje šake. Postignut je dogovor, vlada je dala obečanja, sindikati su navalili na potpisivanje novih kolektivnih ugovora i ostavljeni su na cedilu svi oni sindikati koji su bili tvrdji orah. Nikakve solidarnosti, sem deklerativne. Epilog: vlada upravo ovih dana počinje demontažu javnog školstva (što je obećala da neće činiti), velike i važne škole se zatvaraju (u formi pripajanja drugim školama), na primer Srednja elektro in računalniška škola u Mariboru, jedna od najvećih i najuspešnijih škola u Sloveniji će nestati. Umesto toga vlada finansira privatne škole (u vlasništvu ili tajkuna ili nanovo obogatele crkve). A sindikalisti gundjaju i kao nešto prete, tipa, „nismo se tako dogovorili“… Da stvar bude tužnija, svima je jasno da je vlada samo farsa, da su ti ljudi prazne marionete…

    Možete li me uputiti na izdavača knjige: Žan-Žak Mari, Trockizam i trockisti, Beograd, Polinom 2011. Tražio sam da je naručim putem interneta ali nisam uspeo da vidim ni cenu, niti e-mail izdavača ili trgovca koji je prodaje. Hvala

    Dimitar Anakiev

    • Pavluško Imširović Says:

      Današnji svetski poredak, od kraja 20-tih godina prošlog sveta pa sve do danas, sve više za svoj opstanak mora da zahvaljuje osloncu na degenerisane birokratske sindikalne aparate i aparate buržoaskih radničkih partija nastalih iz Druge i Treće internacionale. Koncentracijom kapitala u rukama manje od jednog stotog dela promila, a ne jednog procenta stanovništva, imperijalistički sistem ostao je bez tradicionalnog socijalnog oslonca kapitalizma u srednjoj buržoaziji – tradicionalnoj kapitalističkoj srednjoj klasi. UNDP (Program ujedinjenih nacija za razvoj) već od pre 20-tak godinama, u svojim redovnim godišnjim izveštajima o stanju čovečanstva, objavljuje da je više od polovine ukupnog svetskog bogatstva vlasništvo nekih jedva par stotina pojedinaca (još 1996. taj broj je bio tačno 265 svetskih tajkuna).

      Lišen svoje tradicionalne socijalne osnove u srednjoj buržoaziji, ekonomski uništene konkurencijom i centralizacijom kapitala, kapital je prinuđen da banalnom korupcijom sebi stvara veštački socijalni oslonac u licu „nove srednje klase“ – korumpirane sitnoburžoaske birokratije u sindikalnim aparatima i u buržoaskim radničkim partijama (partije tzv. „priznate levice“). Ključni zadatak te birokratije je da spreči i uguši nezavisno organizovanje i delovanje radničke klase. Ta antiradnička tehnologija vladanje prenešena je i u sve kompradorske države i zato u tom pogledu nema suštinske razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja – između velikih sila i njihovih kompradorskih satelita. Slovenija tu nije nikakav izuzetak.

      No, i sami zapažate da i u Sloveniji postoje sindikati koji su „tvrđi orah“. Takvi sindikati izraz su živog i žilavog otpora radničke klase i njene teže da se oslobodi tutorstva izdajničkih korumpiranih birokrata. Takvi sindikati postoje u celom svetu (i u USA) i razvijaju se iz dana u dan i oni su ona organizovana snaga radništva koja ima ključnu ulogu u obnovi nezavisnog svetskog radničkog pokreta koji jedini može izvesti čovečanstvo i lanca ratova i kriza koje je sa sobom neizbežno doneo imperijalizam kao poslednji stadij kapitalizma. Mediji o takvim organizacijama ne pišu mnogo i u tom pogledu je informaciona blokada danas žešća nego i pod najgorim birokratskim totalitarizmima. Još manje pišu o marksističkim političkim partijama i organizacijama koje, se okupljene u i oko Četvrte internacionale, bore za tu globalnu obnovu nezavisnog svetskog radničkog pokreta.

      Knjiga Žan-Žak Marija „Trockizam i trockisti“ daje osnovne informacije o toj borbi za obnovu nezavisnog radničkog pokreta i o njenom istorijskom kontinuitetu. U Srbiji, ona se može naći po knjižarama i dobro je što ste me obavestili da postoje teškoće da se naruči preko interneta. Porazgovaraću sa izdavačem o tom problemu. A pošto ovde vidim vašu mail-adresu, javljam vam se na mail da se dogovorimo kako da vam je dostavim. Danas je teže izvesti knjigu iz jedne u drugu republiku bivše Jugoslavije nego drogu, oružje ili privatizacijom napljačkani kapital.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s


%d bloggers like this: